Desanka Maksimović

[SQUAW]

A i tebe to molim

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta biva kad se brat i sestra
i mati i prijatelj polako raziđu
i pljusak se kroz rastresitu humku sruči,
i treba li se bojati pauka savesti
i šta on među crvima i stonogama znači.

Javiću ti ima li razlike
između grumena zemlje i čoveka,
između suza i voda ponornica,
i treba li strepeti od izjednačenja
sa biljkom, kapljom i mineralom,
a i tebe to molim.

Javiću ti treba li se bojati časa
kad sve naše riznice pređu u nepoznate ruke
i da li se njihova vrednost tamo menja
i da li je život samo šahovska igra
jezgri i ćelija, a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti,
javiću ti sudbinu pesnika, srca,
i šta on u susedstvu večne ravnodušnosti znači,
i šta bude sa munjama i dugama naših ljubavi,
a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta bude iza velike oseke
koja posle smrti nastupa.
I da li postoje i tamo plime sećanja
i da li će te naneti kadgod na moje obale,
a i tebe to molim.

[SQUAW]

Poslednji dani

Starom psu
Već se pričinjavaju umrli preci.
Noću kao da čuje odjek zloslut.
Ne juri leptire, ne raduje se deci,
I bezvoljno samo katkad lane.
Primeti jedino kad gospodar naiđe,
Lazne mu dlane,
I kraj nogu mu spusti šape riđe.
Stari pas uplašeno gleda gospodara:
Opet odnekud urlik zloslut �
To preci se javljaju i on dobro zna rašta,
Zna da poslednji put ćutke
S gospodarem razgovara
I zauvek se oprašta.
U očima mu, žućim od starog jantara,
Predsmrtna tuga pseća.
I kao čoveku
Odroni mu se iz oka suza
Krupna kao dečja.

[Cecara]

Prazno jutro

Imala sam sto i jedno krilo,
a nisam ti mogla obleteti oko snova;
iz svh prašuma sam na proplanak izlazila,
a u njinom džinovskom drveću sam uvek zalutala;
u senci svih oblaka sam se odmarala,
a pod sva njina čadorska krila ne uđoh.

Jutros ih jednim pogledom sve obuhvatam,
jutros u šaku mogu svi da mi stanu,
jednom suzom ih jutros mogu sve orositi.

Kad odu naših majki majke


Kad odu naših majki majke,
i stvari koje su se činile večne
odu u nepovrate,
spuste se u podrume, na tavane zabacane,
kao sa otrovom srče
da ih ruke dečje ne dohvate.

Kada sahranimo naših majki majke,
sahranimo s njima i pozdrave
koji su nekad, još s desetak koraka
znali da jave
da nam dobra želi
namernik koji se bliži,
iz šume ili iz mraka.

Odbace se praznici davni
kao stari haljetak,
stane prošlosti da se sudi,
postanu ravnopravni
ne samo nedelja, utorak i petak,
nego svetitelji i ljudi.

Đurđevski uranci, petrovdanske lile,
vrbice pune zelenoga sjaja,
u sećanju nam se zatru,
prestanu se bojiti uskršnja jaja,
samo pustinjacima u planini
položajnik čara vatru.

Počnemo sahranjivati drevne običaje
pošle k nama još sa Himalaja,
iza Karpata,
već posle postanja sveta.
Kada umru naših majki majke,
zatvorimo njinom rukom otvorena
vekova vrata.

Nemam protivotrova


Nemam protivotrova,
moram ustupiti ispred guje.
U oblacima sam krila pogubila,
uzmaći moram
ispred oluje i vihora.
Oreole tuge nosim sure,
skloniti se moram
daleko ispred radosna stvora.
Pomutili mi se zenica biljuri,
ustuknuti moram ispred duge.
Ni u što tvrdo ne verujem,
skloniti se moram ispred svačijih zvona.
Nema ljubavi u koju ne posumnjam,
moram se kloniti njena bezumlja.
Ne nosim obrazine preko lika,
ustupiti moram ispred cinika.
Tajge proleća nisu mi srcu sklone,
moram ga popeti
na zvezdaru kosti čeone.

[SQUAW]

Poslovi su završeni

Nemam šta više da radim ovde.
Ispratila sam mesec
Do poslednjeg zavijutka
I gledala za njim dugo
Kao za voljenim gostom.
Zvezde sam kao stada
Pastir koji je zadnji u polju osto
Odvela sa nebeskih livada.
Ćutke sam kao u hramu
Odstojala ćukova opela,
I pred zoru sa grana
Stresla jezu i tamu,
Oslobodila od magle reke i stenje.
Sačekala da se u ponore sklone
Meteori begunci.

Sačekala da ptičje zvonare
Zazvone na jutrenje,
Da planu jutarnji trenuci
Kao suvarci
I prevela ih suhe preko vode.

I sad,
Nemam šta više da radim ovde.

[zrNce]

Putnik treće klase


Volim da putujem trećom klasom
na brodu, vozu i tramvaju.
Tu ljudi svakom nazivaju Boga kad dodju
i odu, i susedu ruku daju.

Čist do prljavog, trezan do pijanog
ne libeci se tu seda.
Raspituje sused suseda kuda ide i kako se zove
i ko mu je kum i deda.

U trećoj klasi sednu kraj mene žene slične
mojoj majci preplašene i okorelih ruku
i pričaju poverljivo svakome
svoju brigu i muku.

Tu niko se neće zabezeknuti ako što pametno
kažem a imam poderane rukave.
Niko mi ne viri u izlizane potpetice,
ne meri me od pete do glave.

Tu se odeva svak kako mora,
mnogo je tu starinskog ubogog sveta,
pa ako u proleće zimski ogrtač imam i ja
to nikoga ne užasava niti kome smeta.

Tu miriše poneko na rakiju, na beli luk,
na čašu vina, poneko mi na nogu stane,
ali tu se putnici ne gledaju sa nečovečnih visina
poštuju se tudje siromaštvo i tudje rane.

Ako se glasno nasmejem u trećoj klasi
niko me ne smatra za nevaspitana i luda
Tu su svi rodjački raspoloženi
i jednaki kao na dan strašnog suda.

[zrNce]

Celoga Je Dana


Celoga je dana sneg lagano pado
kao s voćki cvet.
O, kako večeras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne,
kao leptir lak
i nekome htela reći reči nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.

I sutona celog sneg je tiho pado
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado,
ali njega nema. Put je davno pust
Samo s bledog neba beloj zemlji sleću
Pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doći neće
neko koga čekas, a spušta se mrak.

[zrNce]

Vožnja


Vozimo se. Pokraj puta
razasuta
sela leže.
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beže.

Vrh potoka i šipraga
topla, blaga
večer pada.
Vozimo se. Sanja cveće;
miris sleće
sa livada.

Gle, seoske kuće bele
kao strele
tek prolete.
Pored puta stabla vita,
šiblje, žita,
lete, lete.

Gle, počinju i svetlaci,
lete znaci,
da se pale,
i iz magle trepte sive
kao žive
zvezde male.

Po beskrajno nežnom, mekom
i dalekom
nebu plavu
nasmejani mesec bludi,
što na ljudi
liči glavu.

Vozimo se. Pokraj puta
razasuta,
sela leže
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beže.

[zrNce]

Vernost


Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Ničije oči ne smeju na njega pasti,
ničije oči do tvog povratka.
Niko sem tebe osetiti ne sme
kako mu je duša mirisna i slatka.

Pred ljudima spuštam zemlji oči,
čuvam ih za tebe kad se vratiš,
neka budu pune kao jutarnji zdenci,
kad pridješ u njima radost da zahvatiš.

Učim za tebe u potaji pesme,
niko od ljudi njime tople zvuke
pre tvog povratka nikad čuti ne sme.
Zapevaću ih tek kad izdaleka
spazim da ti si mi ispružio ruke.

Smiri napaćenu dušu, smiri,
čuvam srce do tvog povratka.
Sva patnja, ma kako duga bila,
tad činiće mi se da je bila kratka.

Zagrljaj naš biće dug kao čekanje,
bice dug beskrajno.
Uzeću te u suton na svoje grudi
i pustiti tek u jutro sjajno.

Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš.
Preda te s cvecem uvek ja požurih.
O, biće opet hiljadu dana sreće
posle hiljadu suznih i tmurnih.

[sanjarka]

Po Rastanku


V


Zavole bela mirisna ruza crni bodljikavi trn.
Ti ne verujes meni,je li dragi,da je ruza zavolela trn?

I kada mu ona u jednu bisernu zoru rece kako ga voli,
on se grohotom i prezrivo nasmeja.
Ti ne verujes meni,je li,dragi,da se trn prezrivo nasmejao?


A kada jednoga dana neko htede ubrati belu mirisnu ruzu,
trn mu izbode ruke.
Ti ne verujes meni ,je li,dragi,da mu je trn izbo ruke?

[zrNce]

Čovek


Poznavala sam u detinjstvu pticu srca sitna kao lešnik, a umrla je vec u trecu zoru kad su joj ljudi oteli gnezdo i goru. I sećam se nekog starog tužnookog pseta koje je imalo snage da skapa od žalosti kada je nestalo drage ruke iz koje je primalo milovanja, udarce i kosti. Samo sam ja preživela smrt voljenih bića, i mnogo mi se dragih prijatelja izgubilo u dubini mraka, preživela sam niz izdaja i kleveta i rastanka i opet mi se hoće i sunca i sveta.

[zrNce]

Staze niču i zatiru se ....


Izmedju dva prijatelja
Kao izmedju dva vrta i dve ulice
Bila je najpre putanja kratka,
Od dve-tri možda podlanice.

Prvo su prijatelji mogli i šaptati,
A čuli su se i pozdravljali rukom,
Ali staza je stala rasti zatim
I zatrpavati se listom i šljunkom.

Vremenom je postala duga kao reka,
Nisu se prijatelji mogli dovikati,
Nisu čuli svojim rečima odjeka,
Nisu se mogli izbliza pogledati.

Zatim je staza iščezla kao duga,
Ni da je postojala ne bi se reklo.
Kao da je obmana šumom protekla,
Ostala je za njom tek prigušena tuga.

[zrNce]

Dobriši Cesariću .....


Još bi nam mogla desiti se ljubav,
iznenada, kao veliko svetlo čudo,
pasti na žedj srca i poneti nas ludo,
ona sudbinska,
od mladosti rane još čekana.

U susretu kom ne znaš razloga
pritajeno se probudi,
vreba nas nemo,
pa nikne kao klica usred šivota studi.

Mogla bi nam biti sudbinom ponudjena,
a mi je na žalost ne prepoznamo,
mogla bi nas odnekud pozvati poslednji put,
a mi da je ne čujemo ....

I tako, dok ljubav propuštamo sudbinsku,
dok prolaze kratki zanosi i gresi,
i niz i niz obmana,
nečekana
smrt nam se desi.

[zrNce]

Pozdrav Neznanoj


Ženo neznana, gospo blagorodna,
onoga za kim moje srce žudi,
da vas sad voli, znaju Bog i ljudi,
o srcu mome on zboriti ne sme
nikada nikom, ni čime probudi,
ko cvet na biljci, na duši mi pesme.

Ja znadem gospo, kako on glavu spušta
u blede ruke kad bol ga ljubavni skoli,
ja znam kako on mrzi, kako voli.
Ja znam, vi ste mu sad život i sreća,
a ja mu bejah bol i svetinja.

On sanja ljubav ukraj vašeg skuta,
i srca vaša ko zvezde su srodna;
al' ženo neznana, gospo blagorodna,
misao na mene kao avetinja
ja znam da sada vašim domom luta.

[Cecara]

Samoća

Bilo bi mi suviše da sretnem kogagod:
kao reka skrivena smeje se moja samoća
i plavi se nada mnom neba svod.
Ostavila sam za sobom zla i dobra
vezana za radosti sveta.
O, kako se sada smeje moja samoća
u dva, tri malena cveta
đto uz put radosna ih pobra'.

Suviše bi mi bilo da sretnem kogagod,
kad daljina ima snova belu draž
i budi se nada mnom neba svod.
Kao pod srebrom trepti na bregu raž
ispod zagrejane magle
i reka u dolini plavi se.
O, kako je dobro, sit ljudi i lutanja,
posaditi ovde svoja ćutanja,
gde radosti kao i osmesi vode
od neba jedino zavise.

I našto bi mi da sretnem sada kogagod,
kad srce moje cveta u samoći
i treperi kao zvezda neba svod.
O, da mi je lepotom neba tako moći
napojiti svaki duše žedni kut,
i nad željama prolaznim imati vlasti,
pa hoditi dotle niz beli tudjinski put
dok mi oči zauvek ne zaborave
one što u dalekom kraju borave,
i za kojima cveta u samoći,
ko cvet u suncu, tuga moje strasti.

Našto bi mi i noćas da vidim kogagod:
puna je mene same moja osama
i ćuti nada mnom neba svod.
Tišina tužna doline uvija
i prozore moje dotiče, kad mine tamom,
zlosluto krilo noćnih kukuvija.
Preliva se noćas mnome moja osama
kao jutarnji cvetovi rosama;
a ni sad još nisam sita drugovanja
duše sa sobom samom.

I mislim: zašto sam ikada srela kogagod,
jer ma s kim bio, čovek je uvek tužno sam,
i vezuje nas samo neba svod.
Usamljen je i onaj kome dušu dam,
usamljena sam i ja i uzalud molim
očima malo duše u ljudi što prolaze:
sama sam i kad volim,
i sama ću otići u smrt.
O, čovek je s čovekom uvek tužno sam;
vezuje nas samo neba hram
i zemlje tužni vrt.

[dori]

NA BURI

Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.

Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
sto svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.

Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.