Privilegije i prigovor savesti

[Sivi]

Pošto je u našem Ustavu stvoren uslov za služenje vojnog roka bez oružja (zbog prigovora savesti kako se to definiše) dolazimo u praksi do apsurda.
O čemu pričam ?
Naime, vojno sposobni regruti imaju mogućnost da odbiju redovno služenje vojnog roka pod izgovorom "prigovora savesti" tj. da se izjasne kao osobe koje ne mogu da smisle oružje. Fino...omogućeno im je da "služe" u komšiluku, po 8 sati, da se vrate kući mamicama na ručak...pa da lepo zauzmu svoje mesto u kafiću posle. Doduše, jasno je da bi takvo "služenje" trajalo duže vremenski (prvi predlog je bio u duplom trajanju..ali se odustalo da se ne navuku ).
E sada imamo apsurd. Odjednom se u Zakonu o narodnoj odbrani koplja lome da se logična zabrana zaposlenja takvim licima u Ministarstvu odbrane, Ministarstvu unutrašnjih poslova, vojnim fabrikama, službama fizičkog obezbeđenja i sl. profila...ne unese !!!
Pa čekajte ljudi, ta lica su se izjasnila da ne žele i ne podnose oružje !?! Odakle im onda pravo da traže posao tamo gde je dodir sa njim i upotreba oružja deo profesije ?
Pa to je kao kada bi lika, kome pozli kada vidi kap krvi, postavili za hirurga .
Svi mi u životu pravimo izbore...i jako često se dešava da posle izbora nekog nemamo više šansi da se predomislimo. Zašto bi sada te osobe koje su napravile izbor služenja bez oružja imale pravo da se , naknadno, predomisle jer im tako odgovara ?

[AdrijanKronauer]

A što nisam iznenađen time?!

Nisi samo rekao ko je za, a ko protiv.

Ili da pogađam!?

[Mish]

Naime, vojno sposobni regruti imaju mogućnost da odbiju redovno služenje vojnog roka pod izgovorom "prigovora savesti" tj. da se izjasne kao osobe koje ne mogu da smisle oružje. Fino...omogućeno im je da "služe" u komšiluku, po 8 sati, da se vrate kući mamicama na ručak...pa da lepo zauzmu svoje mesto u kafiću posle. Doduše, jasno je da bi takvo "služenje" trajalo duže vremenski (prvi predlog je bio u duplom trajanju..ali se odustalo da se ne navuku ).

Sivi, gore navedenim si rekao šta misliš o onima koji odaberu civilno služenje vojnog roka. A mislim da nije reč o izgovoru nego o razlogu. A i da te obavestim, i na redovno služenje se ide u komšiluk. I pri tom se najčešće ništa ne radi, dok se ovi drugi barem uposle tih osam sati. Da, i svi se vraćaju mamicama, s tim da ovi kojima ti sa toliko nipodištavanja prilaziš nisu finansijski teret svojima. I da, ovakvim stavom si verovatno pokušao da baciš ljagu na dobar deo forumaša mlađe populacije koji su civilno služili.

E, ali ipak sa jednim se moram složiti. Onaj ko iskoristi ovo svoje pravo, po meni, nema pravo da se nađe ni u blizini oružja, pa bilo u službi države ili ne. I ja bih ih, sve takve što se malo groze a malo ne groze oružja bacila na neku karaulu na tri puta duži rok od redovnog. I ne, ne bih to učinila iz lojalnosti prema državi, vojsci ili neznamtinijačemu, već u pokušaju da se izleče licemerja. .

[biterlemon]

Nema drzava para da prehrani svu vojsku...
Tako ljudi studiraju, dok sluze civilno vojni rok, nije to tako ni lose...
Svakako cemo imati placenu vojsku, jer ova i ovakva nicemu ne sluzi...

Jedan jedini problem postoji, ovi sto su sluzili civilno, kukaju mi zbog svega, smeta im toplo, hladno, tesko, prljavo, ne znaju principe ponasanja i ophodjenja, ponasaju se kao prave mamine maze. Ovi sto su sluzili u kasarni se ne bune, navikli su na ostre uslove i stvarno rade profesionalno, ``i po kisi i po snegu.``
Sve u svemu, bolja su radna snaga, te cu od sada njih lakse primati u radni odnos...

[Sivi]

Ovu temu sam zamislio kao osvrt na mnogo stvari:
- Na "beskompromisnu odluku " vlasti da slede Evroatlanske puteve time što će prilagoditi svoje zakonodavstvo (što lično, podržavam, u načelu),
- Šta ta ista vlast u predlogu novog Zakona o narodnoj odbrani odjednom zaobilazi stavke koje su logične posle koraka na jednu stranu ( regulisanjem statusa i obaveza lica koja su regruti ) i time devastira sopstvene ciljeve i opredeljenja. Ovde pomenuh tvrdoglavo odbijanje da se unese zabrana zapošljavanja za lica koja su služila vojni rok bez oružja u bilo kakvo zanimanje koje ima oružje u svom arsenalu.
- Dragi aspekt je insistiranje predlagača da se jedino ministar ovlasti za mali milion odluka koje je , u dosadašnjoj praksi, uvek donosilo Ministarstvo odbrane kao institucija. Nekako mi suviše sve ovo liči "na stavljanje pod šapu" jednog čoveka ( ne vezano ko je on, iz koje partije) kada je jasno da bi bilo i fizički nemoguće da te poslove i odluke sam donosi. Jedan čovek koji ima vojsku i nad njom sve ingerencije je malo sumanuto (setite se silnih vojnih diktatora) a da ne pominjem opštu potrebu za civilnom kontolom vojske koja je i deo paketa evroatlanskih integracija.

P.S. Mišu, tema je o pravnim marifetlucima samog predlagača zakona. Pozdravljam stav da si pristalica "ili piškiš..ili ne piškiš" varijante . Sa druge strane, mislim da je tvoj "utisak nedelje" više nego suvišan kao komentar a pogotovo što moja tema nije uperena protiv "civilnih" već protiv mrsomuđenja predlagača u zakonu koji je jedan od esencijalnih u svakoj državi.

[Sivi]

Ček, treba da shvatim da je u redu "preletanje" kada kome odgovara...čim ne videh da postoji želja za komentarisanjem postupaka predlagača zakona ?
Ili će pre biti želja roditelja da dobro "udome dete" iako to dete nije ni pokislo čestito ?

[DBlica]

Hmm... Zanimljiva tema... Logicno bi bilo da oni koji su ulozili Prigovor savesti i sluzili vojni rok u civilnoj sluzbi budu zakonom uskraceni mogucnosti zaposlenja u pomenutim ustanovama.

Nisam pratio oko cega se konkretno vodi debata, medju nasim intelektualnim gromadama iz vlasti, povodom donosenja pomenutog zakona i ko ima kakve argumente i za jedno i za drugo, da sam s tim upoznat veovartno bi i moj odgovor na ovo ima drugaciji prizvuk....

Ali ajde da uzmemo za primer moj slucaj

1999. godine imao sam 19 godina i bio spreman da s ponosom stupim u vojsku i doprinesem odbrani zemlje od agresije koliko god bih bio u mogucnosti, nisu me zvali, bio sam jos uvek djak, mlad i glup, izjavio sam da bih da se dobrovoljno prijavim, rasplakao majku, onda se primirio, ali potajno cekao i prizeljkivao da me pozovu. Ne zelim da s ove distance objasnjavam glediste na to svoje ondasnje razmisljanje, jednog balavca od 19 godina, ali ono kako sam tada osecao i mislio i dalje zivi u meni pritajeno, to je deo mene, osecaj spremnosti da se brani zemlja od napada tada je probudjen i osvescen u meni.
Iste te godine, 9. juna, svi oko mene su nesto "slavili" a ja sam bio tuzan, jer kapitulaciju nisam mogao da dozivim kao pobedu.

2006. godine, radio sam vec trecu godinu u jednoj firmi, napredovao i konacno dobio ponudu da predjem na radno mesto koje sam od samog pocetka prizeljkivao. Sve je bilo dogovoreno, pozicija, plata, moj pristanak, ali onda se neko dosetio da me pita da li imam odsluzen vojni rok. Nisam ga imao. Odmah sam se prijavio na sluzenje vojnog roka, ulozio "prigovor savesti" i sluzio rok u civilnoj sluzbi. Zasto?

Zato sto nam je zemlja okupirana. Zato sto, ako bih sluzio ovu vojsku, bilo bi isto kao da sam za vreme Drugog svetskog rata bio "nedicevski" pandur. Zato sto su u penziju oterani svi generali i drugi oficiri koji su branili zemlju. Zato sto su nacelnik generalstaba i general armije u Hagu. Zato sto je more tenkova i artiljerije pretopljeno u livnicama. Zato sto je ministar odbrane Boris Tadic, sada CIA-in pulen Sutanovac. Zato sto se ubijaju strazari koji su "nesto videli". Zato sto je vojska pre svega biznis. Zato sto ne postoji strategija odbrane.

Nije mi bilo lako ni da 9 meseci svog zivota nekome radim nesto za dzabe, pogotovo sto nije nista humanitarno i opstedrustveno korisno, vec je bilo cisto iskoriscavanje da se ne bi platio neko za to radno mesto i te pare "ustedele".

Iz nebrojeno mnogo "vojnickih prica" koje sam kroz zivot cuo, tada sam imao 26, danas 29, vrlo dobro znam kakav psiho-fizicki aspekt sluzenje vojnog roka ima na coveka. Neko "odraste", neko "pukne", neko "smori", ali u najvecem broju slucajeva je taj trebao da "odraste", onaj je trebao da "pukne" i ovaj da se "smori".
Igrom slucaja, okolnosti su bile takve da sam se od svoje 12. godine ukljucio u planinare, prosao mnogo "marseva", ispenjao mnogo vrhova, prespavao mnogo noci u sumi pod otvorenim nebom, "prezivljavao" u prirodi, jeo sa zemlje, iz zemlje, zemlju, bio prljav, imao prilike da treniram svoju psihu izlazuci se fizickim naporima, da slusam "nadredjene" i trpim "dril" i stoga te 2006. godine, najmanje sam zeleo da nekome "sluzim". Ni vojno, ni civilno, samo sto, ovo drugo, nisam uspeo da izbegnem.

Smatram sebe za pacifistu, nisam militarista, pogotovo ne u ovakvom svetu gde su svi ratovi posledica manipulacija i u kojima direktno ne ucestvuju oni koji u sustini ratuju. Princip "zavadi pa vladaj" u svetu danas je prisutniji nego ikada.
Ali bih, ipak, smatram kao i vecina nas, u trenucima kada bih bio primoran da branim sebe, svoju nezavisnost, svoju porodicu, ljude koje volim, svoj prostor, kucu, njivu, drzavu, svoju slobodu, itekako bio u stanju da ubijem. Od onog banalnog kada ti neko napadne devojku ili majku na ulici, bio bi u stanju da mu zubima iscupas grkljan, pa do momenta kada neka vojska napadne tvoju vojsku s namerom da osvoji tvoju zemlju. To su iskonski instikti, koji u svakome od nas postoje, neki su ih svesni, neki nisu, ali bude se onda kada dodje vreme. Setite se samo kakva je bila kolektivna psiha 1999. u toku agresije (namerno forsiram ovaj izraz, a ne "bombardovanje", jer ne zaboravite da je njima cilj bio da NATO ima potpunu "slobodu kretanja, kontrole i da ne podleze zakonima Srbije" na celoj teritoriji Srbije, pa tako, npr, ti krenes iz Novog Sada u Nis kod prijateljice na kafu, a kod Velike Plane te zaustavi, npr, Nemac u NATO uniformi i pretresa te, jer si sumnjiv, pa te bije, jer si mu rekao da je gadan, pa te ubije, jer si naglo krenuo ka dzepu da izvadis licnu kartu i ne odgovara nikome, jer je imao "opravdanu sumnju" i ne podleze zakonima tvoje zemlje i ti postajes "kolateralna steta", npr).

Da, u biblioteci na tom fakultetu u kome sam sluzio "vojni rok" nisam pucao, nisam ni drzao pusku, niti pistolj, nije me niko ponizavao, mucio, a ja morao da trpim, to mi rade svaki put kada ukljucim TV, tamo nisam sreo mnogo razlicitih ljudi, sreo sam ih na drugim mestima, tamo nisam stekao prijatelje "po muci", sticao sam ih na drugim mestima, isto tako sam ih postepeno zaboravljao kao i oni mene, kako je vreme prolazilo a mi se vracali svojim zivotima. Ne mislim da sam ostao uskracen te "zivotne skole", tog "sazrevanja", jer sam istu sustinu prosao kroz drugaciju formu, govorim iz svog primera, a prvi suprotni primer je moj rodjeni brat za kojeg bih odmah rekao da treba da ode sutra u vojsku, u tom smislu, kako bi postao svestan nekih zivotnih stvari i prestao da daje znacaj stvarima koje sada smatra za jedne od najvaznijih u zivotu.

I da, na kraju,

Odjednom se u Zakonu o narodnoj odbrani koplja lome da se logična zabrana zaposlenja takvim licima u Ministarstvu odbrane, Ministarstvu unutrašnjih poslova, vojnim fabrikama, službama fizičkog obezbeđenja i sl. profila...ne unese !!!

mislim da bi mi, ukoliko bih nekada, jednog dana, kada se stvari promene, imao mogucnosti i zelje da svojim zalaganjem, znanjem i radom, doprinesem u Ministarstvu odbrane, Ministarstvu unutrašnjih poslova, vojnim fabrikama, smetalo postojanje zakona koji mi to ne bi dozvoljavao.

U maju 1999. godine, pisao sam maturski pisani rad iz srpskog jezika, koji je kao najbolji iz generacije bio stampan u skolskom casopisu. Zavrsio sam ga sledecom recenicom:

Sveca dogoreva, ja palim lulu, jer nemam cigareta i cekam tvoje pismo u kome pise: Otadzbina te zove.