Preambiciozni roditelji

[Mish]

Koliko puta sam za nekog čula "On je preambiciozan roditelj. Leči svoje komplekse na deci."
Kako prepoznati preambiciozne roditelje? Da li su to oni koji dvogodišnjake guraju u razna francuska, engleska, nemačka, muzička,...zabavišta? Upisuju ih u osnovne škole sa pet godina, u srednje sa 12, na fakultet sa 16? Oni čija deca moraju biti najbolji u svemu? Oni koji su momentom dobijanja deteta zacrtali njegov put i forsiraju dete da upravo tim putem kroči, ne pitajući dete da li to hoće, da li može, da li želi nešto drugo?
Držim se onog: "Ko ima da ćuti, ko nema nek ne laje." i izbegavam da delim ovakve kvalifikacije roditeljima. Ipak, kad vidim dete bez detinjstva, bez igre, bez nestašluka i bez one dečije radoznalosti, onako, u sebi, uvek prokomentarišem. I setim se rečenice moje profesorke: "Ko nije Rat i mir pročitao do 18, neće mu biti kasno ni sa 30, ali kome Crvenkapa nije čitana do sedme, džabe mu posle što će je znati napamet.

[Savannah]

Neki dan za vreme dok je moj sin trenirao kung fu prisla mi je majka decaka koji sa njime trenira i zapocele smo razgovor. pricala mi je kako njezin sin i kcer obozavaju mog sina i kako bi volela da se nekad posle skole sastanu i igraju. rekoh vazi i upitah je koji joj dan odgovara. izredala mi je sledeci raspored:
ponedjeljkom: francuski i gimnastika
utorkom: kung fu pa onda tecaj standardnih plesova
sredom: sinhronizirano plivanje
cetvrtkom: latinski ( tecaj za nepredne) i kung fu
petkom: jahanje
subotom: kung fu

njezini su blizanci stari devet godina kao i moj sin.
moj klinac trenira kung fu evo trecu godinu i ima trening cetri puta tjedno. i to je vec vise nego dovoljno uz svu domacu zadacu. svira klavir jednom tjedno po sat vremena i to samo kada mu se zaista da. ne silim ga na nista niti imam nameru. deci treba ostaviti vremena da budu - deca.

[Buba Erdeljan]

Kod mene je naravno naopako: imam preambiciozno dete. Od dede je dobio dečiji laptop, malog genija, i uz njega naučio do svoje treće godine abecedu, boje i brojeve.
Kada sam ga upisala u vrtić, od vaspitačica sam dobijala neke komentare koji su me naterali da se osećam neprijatno, te sam se pravdala i objašnjavala kao što to i sada činim.
Bila bih životinja, a ne čovek kada bih svom tek rodjenom detetu namicala amove, te od njega pravila objekat ulaganja radi imperativa samoostvarenja.
Treba biti u blizini, navoditi i primetiti - a ne nametati.
Nametanje sopstvenog izbora je odlična strategija, ali za propast.

[triViALna]

Kako prepoznati preambiciozne roditelje? Da li su to oni koji dvogodišnjake guraju u razna francuska, engleska, nemačka, muzička,...zabavišta? Upisuju ih u osnovne škole sa pet godina, u srednje sa 12, na fakultet sa 16? Oni čija deca moraju biti najbolji u svemu? Oni koji su momentom dobijanja deteta zacrtali njegov put i forsiraju dete da upravo tim putem kroči, ne pitajući dete da li to hoće, da li može, da li želi nešto drugo?

Pa sta i ako ih prepoznamo te preambiciozne roditelje m?

Mislim, izmedju preambiciozan i totalno nezainteresovan je siroka pista za free style skijanje, a nesto ne znam koja mi krivina deluje "smrtonosnije". Pitam ovo upravo zato sto mislim da se oko svega toga suvise cesto dize tolika uzbuna da mi se prividja samo jedno logicko resenje - decu treba da radjaju/imaju samo visoko obrazovani psihijatri/psiholozi/psihoanaliticari. Svi ostali ce po difoltu da zaEbu nesH masno!

NemO da se neko nadje uvredjen, ali u nekim stvarima se zaista preteruje. Preteruje se u efikasnosti tih nekih roditeljskih prirucnika na kalup! Gurnuti ili gurati dete od dve godine u francusko, aburidzAnsko ili szlmng-sko obdaniste je po mom misljenju totalno nebitno za ambicije, jer dete u tom periodu jednostavno ne mozete da preforsirate - upija koliko moze i hoce, na sve ostalo blokira! Jeste da mu kroz sirinu izazova pruzate raznolike impulse na koje ce dete mozda reagovati (a mozda i nece), ali vise od toga sve te silne ambicije ne prouzrokuju. Hocu da kazem da je roditeljska ambicioznost u tom periodu totalno ogranicena decijom mogucnoscu reakcije.

Dalje- ne moze se generalizovati.
Postoje deca koja imaju letece "faze" - sad su 300 km iznad proseka, pa su nakon toga u proseku, pa malKo ispod proseka i tako u krug. I to je sasvim normalno. Ono sto je detetu zaista potrebno je sluh za njegove individualne talente - u svakoj fazi- a ne za neku nametnutu modu, neophodno obrazovanje, globalno priznate ciljeve i ostali blablatruc. Svako - mlad ili star - ume nesto izvanredno dobro - to je poenta! I ako ambicioznost podrazumeva pronalazenje toga sto dete ume izvanredno dobro, ondaK sam ambiciozna. U suprotnom - man'te me moderne psychology of adolescence tripova - vrede koliko i ljubavni romani u dZepnom izdanju.

[little fairy]

Ja se ravnam prema onome da treba slušati želje i mogućnosti djeteta. U svakom pogledu!

Kratko i jasno ali i dosta teško. Ali kad se djetetu želi dobrobit, ništa nije nemoguće.

[kerfija]

Necu da bidam ambiciozna od ona sta treba da bude to ide na steta nasu decu nemamo vremena za njih tako deca zalutaju po krivim putem

[Angus]

Necu da bidam ambiciozna od ona sta treba da bude to ide na steta nasu decu nemamo vremena za njih tako deca zalutaju po krivim putem

..ni ja necu da bidam......ali...da mi cale nekada bio "bidan",danas bi sa Mijatom ispijao espresa po Madridu i ostalim svetskim metropolama...
......predomislio sam se...cu da bidam ipak,ali cu da pazim na kriv put...

[believer]

..
......predomislio sam se...cu da bidam ipak,ali cu da pazim na kriv put...

evo,i ja cu da bidam....jer inace njega (potomka,of course)nema da bida....

[Isahara]

Moji roditelji nisu bili preambiciozni niti naročito strogi, a opet, znalo se šta sme a šta ne....
Sledeći primer svojih roditelja, neću da bidam preambiciozna jer se obično pokazuje kao kontraproduktivno

[artistry]

Svaki roditelj zeli za dete najbolje ali nekada se predju neke granice i roditelj pocne nametati detetu neke svoje zelje i ambicije.....sa decom treba puno pricati i dobro ih slusati....trebamo cuti njihove poruke i zelje na ispravan nacin i uvideti sta dete zeli,sta bi dete volelo i cime da se bavi.....ja imam sina i kcerku....sin trenira fudbal a kcerka tenis.....podrzavam ih maksimalano dok god u tome vide radost i dok imaju ljubav za to.....bitno je da se bave nekim sportom a da li ce oni nesto postici vece u tome to zavisi od njih,njihove zelje i ambicije naravno uz moju podrsku i pomoc.....

[memento]

Viđao sam takve roditelje. Recimo, moj prijatelj iz istog ulaza, dok sam živeo u Crnoj Gori, je plaćao sinu trenera za tenis (10 maraka po satu u doba one najžešće inflacije) i tako mesecima i godinama a da mali nije mrdno od onog što je naučio zaključno sa, valjda, trećim satom. Isti taj prijatelj i njegova supruga su terali dacu da jedu svaki dan miksane šergerapu i kiseli kupus, tako da su ih ostala deca zvali Kinezi, jer su bili (valjda) žuti...

Moja jedna dalja rođaka je svojoj jedinici mezimici plaćala časove iz ko zna sve čega, ali ih je ova zeznula i na fakultetu ostala trudna tako da mi zet još pati zbog silne love koju je bacio na ćerku, a mora i da dreši kesu za svadbu...

Ambiciozni roditelji nisu baš retkost, ali su, čin mi se, ipak ređi od onih koji ne pomažu u dovoljnoj meri svojoj deci na pravi način da pronađu mesto koje im i odgovara pod ovom našom kapom nebeskom...

Najčešći razlog za takvo ponašanje roditelja je odbrambeni mehanizam koji se zove projekcija, jer takvi roditelji vrše projekciju svojih (neostvarenih) želja i ambicija na svoju decu kako bi ova postigla ono što oni iz ko zna kojih razloga nisu bila u stanju. Takva situacija u nekoj porodici ume da bude mučna za decu, pa i jako teška, da ne kažem fatalna...

Sva sreća, moji roditelji su bili, siguran sam sada kada sam i ja roditelj, na visini zadatka i hvala im na tome, a ja dnevno pazim da ne upadnem u tu zamku ličnih želja i da moja deca ostvare neki optimum prema svojim mogućnostima...

[maski]

na bacanje para ja gledam ko na skidanje s kurca. "platichu ovo i ono samo da ne bi moro da se bavim njima".

ima tako mnogo stvari koje mozzesh uchiniti za dete a da ne potroshish ni dinara. sve shto treba je da ulozzish ljubav, vreme i znanje. to je zapravo ono shto je i najpotrebnjije. npr. ja sam s mojim detetom provela pet dana uchechi da bi popravio matu s keca na pet. otac ga je posle petice potapsho po ramenu dao mu dve chrvene i kupio mu rammstein majicu. i sad se pika da je i on uchestvovao. pih. uchestvovao kur moj.

ako provodish vreme s detetom i upoznash njegove moguchnosti i talente ne mozzesh imati nerealna ochekivanja i ne mozzesh izbechi da mu pomognesh da stekne veshtine za koje on ima aspiracije.

moj nona je losh fudbaler iako mu je otac odlichan u tome. al zato nona mozze da trenira veslanje jer mu to dobro ide. i ne dozvoljavam ocu da ga sa fudbalom smara. ne ide mu matish lako al zato strane jezike upija kao sundjer. nema razloga da se s matishom smara vishe od onog shto se trazzi u shkoli al zato mozze do kraja srednje da nauchi pet stranih jezika jer mu to ide. i niko ne mozze da kazze da to nije znachajno.

nema razloga da zzelim da bude doktor ali nema razloga ni da mu dozvolim da lenchari, da igra igrice i da ne nosegne svoj pun kapacitet.

[Night]

Jedan od najtežih zadataka je biti roditelj. Škola za to ne postoji. Ono što znamo o roditeljstvu je ono čemu su nas naši roditelji naučili. Preambiciozni roditelji nastaju onog momenta kad odluče da svojoj deci priušte više nego što su oni sami imali kao deca. Pohađanje svih onih aktivnosti koje su sami želeli ,ali ko zna iz kojih razloga to nisu mogli. Obično su tu i svoje ne ostvarene ambicije, ili pak ubeđenje da su "to moji geni " i da će moje dete umeti da radi isto ono što umem i ja, samo još bolje, jer ću mu ja pomoći u tome. Ukazaću mu na sve greške koje sam ja pravio/la, i tako mu pomoći da što pre reši mnoge neodumice koje sam imao/la u nekim svojim počecima.
Dešava se da prambiciozni roditelji nastaju "zbog sveta"-jer kakav sam ja to roditelj ako svom detetu ne priuštim bar neku vannastavnu aktivnost. "To znači da ja nemam para za to?? Taman posla.."
Roditelji nisu svesni da je najvažnije od svega dozvoliti detetu da radi baš ono što sam/a želi. Za početak dete treba gledati i slušati, ali najvažnije ČUTI šta je to što dete želi da nam poruči.
Dete treba učiti ga da istraje u onom što je započeo/la.. Učiti ga da se uspeh postiže strpljenjem. Naučiti dete da podnosi poraz, i da su porazi dodatna motivacija za nove uspehe. Kad dete sve to savlada, onda je lako otkriti šta je to što dete želi i čime će okupirati svoje slobodno vreme.
Najvažnije je dozvoliti mu da bude dete. Pustiti ga da se igra i otkiva. Samo tako, dete može da pronađe šta je to što ga zanima u životu, i u čemu bi želeo da oproba svoje sposobnosti i mogućnosti, sviđalo se to nama ili ne....
Moja ćerka voli igra fudbal. Dobro, to nije "ženski sport", ali ona to odlično radi!! Neka igra fudbal. Na meni je da to prihvatim, da je naučim kako da se izbori da komentarima okoline, i pomoći joj da bude najbolja u onome što voli.