Уметник постоји. Живи преко пута мојих матораца. Живео, учио и стварао у Београду, Загребу, али и по иностранствима. Сигуран сам за Париз, али чини ми се да су у питању још два велика културна центра. И имам утисак да је познат. Добро, мени силом прилика, али често читам о њему по новинама, а и на ТВ-у га богме има.

Они који не познају њега, сигуран сам да су барем чули за његовог оца Саву Стојкова, самоуког сликара наивца. Верујем да свом медијском и финанцијском успеху умногоме мора да захвали управо имену свог оца.

Савино копипејстовање ми се, само због хиперпродукције (ради се о стотинама, а могао би се кладити да је број и четвероцифрен!) шаблонски рађених мотива равнице и имагинарних портрета. Ако број слика и није четвероцифрен, износи у еврима за сваки примерак су четвероцифрене! Но, да не грешим душу, они први, оригинални, уникатни радови вреде сваки новчић. Но, тога данас нема на тржишту или се за њихову вредност тражи и која нула више.

Драган је школован сликар, али помало је укалупљен, као отац му. Довати се једне теме па не испушта. Скоро на сваком његовом платну је камен и/или перо. Ко ономад рахметли Милић од Мачве и његови летећи балвани. И још једна ствар ми не прија на његовим платнима, сва делују као графике рађене уљем. А то ми баш не иде једно са другим. Овде би да нагласим да нисам ликовно образован, но само износим моје аматерско виђење.

Ова скупштинска колекција јесте његових руку дело. И да није наведен (потписан) као аутор, препознаје се његова рука.

Када сам први пут видео неке од тих портрета, деловали су ми недовољно добро за такву прилику, амбијент, где ће бити изложени. Имам утисак да у Србији има много студената ликовне академије који би страственије урадили посао. Поједини портрети су на нивоу "сликара" са риве што овековечују туристе.