Victor Hugo (Viktor Igo)

[SQUAW]

Viktor Igo

1802 - 1885

Viktor Igo (fr. Victor Hugo) (26. februar 1802.-22. maj 1885.) bio je ne samo veliki francuski pisac, već i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Veoma je bio uključen u politički život Francuske. Tradicionalna ljubav Francuske prema slobodi, snaga nacionalnog duha i veličina njene humanosti najpotpunije su se izrazile u delu ovog velikana.
Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove zapažaju i pohvaljuju najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj biva primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava stalno raste i on, od ugledanja na na velika imena francuskog klasicizma, prelazi na originalno književno stvaranje. Igo tada istupa kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna reč već je bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.
Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. On se humano zalagao za pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naorda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti � 1885. godine.
Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. On je uspeo da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu.



Izvor: Wikipedia

[SQUAW]

Mesečina

Per amica silentia lunae.
Virgilije

Vedra mesečina morske vale ljubi.
Kroz otvoren prozor najzad stiže lahor.
Sultanija gleda more koje plaho
Srebrnim talasom crni otok rubi.

Iz ruku, drhteći, pada joj gitara.
Sluša... Prigušeni zvuk odjeke diže.
Da li turska lađa to s otočja stiže
Grčkog, pa veslima gluhi odjek stvara?

Da li kormorani to rone, pa voda
Kao biserje im s krila se rasula?
Ili to u more ruši stene s kula
Zloduh što zviždeći po tvrđavi hoda?

Ko to kraj harema uzburkava more?
Ni crni kormoran koga njiše voda,
Ni kamenje zida, ni milenje broda
Čija duga vesla s valima se bore.

To su teške vreće, gde se jecaj gubi.
Ko traži, naći ce, tu, pod talasima,
Kako nesto ljudsko miče se u njima...
Vedra mesečina morske vale ljubi.

2. septembar 1828.

[SQUAW]

Kod Avranša

Tmurna noć je padala u prostore tmurne.

Krilo vetra večernjeg iz daljine burne
Teraše, kraj grebenja granitnog, u muku,
Jata prema gnezdima i jedra u luku.

Svet me okružavaše žalošću što guši.
Oh! beskraju talasa, ponore u duši!

Sen-Mišel izranjaše u mrak kao gora,
Tamni Keops zapada, piramida mora.

Razmišljah o Egiptu, nedostupnom blesku
Jedne večne osame usnule na pesku,
O mračnome logoru smrti, gde pod kamom
San čadore carske ispunjava tamom.

Avaj! U toj pustoši koju moćnim dahom
Bog prožima milošću ili crnim strahom,
Sve što čovek podiže do nebeskog krova,
To je ona grobnica i tamnica ova.

Mart 1843.

[SQUAW]

Slepi miš


Da, prepoznajem te, videh te u snima,
Kobna ptico! Ali mračnim krugovima
Svog nemirnog leta zalud stremiš na me;
Drugom nosi vesti probuđenih seni;
Greh i sreća neznani su meni,
Da se bojim tvojih slutnji punih tame!

Noću, mračnim nebom kad plešu demoni,
Čarobni hor tebe u kružni let goni.
Paklena te himna na zlo veće zove;
Hitaj! Novo cveće slasnim vonjem diše;
Nek te vazduh rodnog groba njiše,
Nek ti mračna krila parom krvi plove.

Šalje li te neko sa one visine
Gde mesec nadleće bele razvaline?
Bledo mu se lice poput tvog mrači.
Luču moju kroz dalji besputne
Pratile su, dakle, tvoje oči mutne?
Tako i sjaj slave nesreću privlači!

Stižeš li iz kule gde Vrtoglavica
Stani se, taj kepec svirep, što iz tmica
Leprša nad gore, sja iskrenjem bara,
Vazduh ispunjava smehom, borje svija
I svake večeri, s ruba provalija,
Bledoga putnika u ponor obara?

Zalud oko mene tvoja igra plaha
Širi zadah groba i ljudskoga praha;
Ne, ne bojim te se, ali daj mi mira,
Jer svetini sutra pružicu da gleda
To maljavo tvoje telo, krila bleda
Koja krase crno ognjište pastira.

Deca će te besnog gurati i bosti,
Doći će devojka u radoznalosti
Da preglasnim smehom strah ti zada jak,
Kroz narode ptičje razdragane
Uzalud tražiti slepim letom mrak!

April 1822.

[SQUAW]

Sanjarija

Lo giorno se n' andava, e l'aer bruno
Toglieva gli animai che sono 'n terra,
Dalle fatiche loro

Dante

Oh! mir mi dajte! Čas je kad ispod kruga tmuše
Magluštine horizont isprekidani guše
A džinovsko svetlilo crveni se i mre,
Kad zlato brežuljaka prekriva hume crne,
Kao da ovih dana, dok je jesen tiho trne,
Zarđaše od sunca i kiše krošnje sve.

Oh! ko će da dočara, da stvori iznenada
Onamo - dok u hodnik sumračje meko pada
A ja se na prozoru prepuštam snima, sam -
Mavarsku varoš neku, blistavu, neviđenu,
Što poput vatrometa rasplamtelog u trenu
Zlatnim vršcima zdanja probija maglen pram!

Nek iskrsne preda mnom, nek izmami iz mene
Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene,
Nek mi u oči sine magični odraz njen,
I dok se u stišanom žamoru dugo gasi,
Neka mi ljubičasti horizont moj ukrasi
Hiljadom kula, kao čipkasta duga sen!

5. septembar 1828.

[Kalina]

Junske noći

Leti, čim dan mine, cvetna polja tako
Iz daljine miris opojni svoj liju,
Da u snu prozračnom mi lebdimo lako,
Uva skoro budnog, sklopljnih očiju.

Jasnije su zvezde, mrak blaži izgleda;
Polusvetlost večnim svodom je rasuta;
Da izgleda svu noć nežna zora bleda,
Čekajuć da grane, u dnu neba luta.

28. septembar 1837.

[Kalina]

Posto sam

Posto sam pehar tvoj, jos pun, usnama tako;
Posto u tvoje ruke zaronih blijedim celom;
Posto dah blagi katkad udisao sam lako,
Dah tvoje duse, miris tamnim ovijen velom;

Posto mi bjese dano da te jos cujem reci
Rijec onu sto na srce svoj tajni melem toci;
Posto vidjeh u tuzi, posto vidjeh u sreci
Tvoja usta na mojim, a pred ocima oci;

Posto vidjeh gdje mi je nad sretnom glavom sjala
Zvijezda tvoja, avaj, uvijek maglom omotana!
Posto vidjeh gdje mi je na val zivota pala
Latica s ruze otrgnute od tvojih dana!

Ja mogu godinama sada zurnim da velim:
- Letite dalje, jer ce starenje moje stati!
Odlazite odavde s tim vasim cvijecem svelim,
Ja imam cvijet kog nitko ne moze uzabrati!

Udrite krilma, prosut necete moci njima
Tu casu tako punu iz koje sada pijem.
U meni vise plama, no u vas pepela ima!
Vise no vi zaborava, ja ljubavi krijem!

[SQUAW]

Mauzolej

Ja sam div-spomenik gorostasnog srca;
Pod mojim kubetom kojim azur vrca
Ni smrt nije smrtna; ona sja i živi
S tolikim porfirom da se sebi divi!
Ja sam likujuća tuga, grob palata.
Oh! dok god umrla bića budu data
Zaboravu, ispod ljudske sreće sjajne,
Dok se slasti budu smejale kraj tajne,
A boli tonule u varljiva vina,
O živi, ja, tamna, gorda građevina,
Na vaša ću lica bacati sen groba
Do kraja godina, do isteka doba,
Dok vreme, umorno, ne klone na gore;
Moj svod, moji luci, večeri i zore
Što u nebu režu te zabate tmurne
Gde mračni divovi nemo nose urne,
Moja tuč, moj mramor zboriće reč bola:
Jad Artemisije i smrt Mauzola.

31. decembar 1862.

[zrNce]

OluJa

Kakvo je chudovishte munja! kakav je vetar,
O ponore, shto s hukom, ko dzinovski metar
Meri strop nebesa, i od chije moci
kao slamke pucaju crne grede noci.

Noci, o ledena noci, ti vecheras
Kao da podmuklo i zlo neshto smerash,
Zzurish bez meseca, bez daha, bez shuma...
Spremash li izdaju, o noci bez uma,
ili hocesh, noci, ti shto pustash bica
Koja snuju uzzas i krvoprolica,
Da nekom zlokobnom, plamnom, crnom kljunu
Dash pticu shto spava, poverenja punu,
Pticu shto krijuci krilom nezznu glavu,
Nogom stezze bozzju granchicu drhtavu?

[SQUAW]

ALBERTU DIRERU

U starim šumama, gde val struje sočne
Poji krhke breze i hrastove moćne,
Ti si, zar ne, često, preko proplanaka,
Sluteći za sobom jeziv korak mraka,
Hitao, bled, drhtav, raširenih zena.
Alberte Direru, dušo zamišljena!
Tvoje divne slike, kroz svetlost i boje,
Kazuju da oči vidovite tvoje
Otkrivahu svuda usred šumskih sena
Sva božanstva šume, sjaja zelenih zena,
Fauna i pana usred cvetnih špilja
I vilu s rukama punim svežeg bilja.

Šuma je za tebe svet neuređeni
Gde su san i stvarnost svud isprepleteni,
Gde i hrast visoki u snu saginje se,
Gde vetar borove zamišljene trese
I gde u tom mračnom granju što se krivi
Ništa nije mrtvo niti sasvim živi.
Potočarka žedno pije; vali beže;
Na padini, ispod grma, jasen steže
Zemlju čvornovatim nogama u tmini;
Cvet se u jezerskoj ogleda dubini;
A vi što hitate dok vas užas hvata
Budite himeru ljuskavoga vrata
Što, stežući koren stabla usred tmice
Iz neke vas špilje motri netremice.
O rastinje! snago! tvari gde duh sniva!
Skrila te je kora hrapava i živa!

Ni ja još ne videh šumu treperavu,
A da nisam srcem osetio stravu
I gledao trave što u vetru dišu
I nejasne misli što se s granjem njišu.
Sam bog, koji vidi u ljudskoj dubini,
Zna kako osećah često u divljini
Ja, biće u kome topli plamen sija,
Da, živeći s dušom, drhti kao i ja,
Da se smeje i da poluglasno zbori
Čudovišno hrašće koje šumu stvori.

20. april 1837.

[Cecara]

- Muškarac ima samo jednu sigurnu ljubav � ljubav svoje majke.
- Čovek što više zna, to više pati.
- Društvo neumoljivo odbija od sebe dva staleža ljudi: one koji ga napadaju i one koji ga čuvaju.
- Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić.
- Ko je zamišljen nije besposlen. Rad može biti vidljiv i nevidljiv.
- Muža ne drže u kući deca, nego ženina mudrost.
- Nije teško biti dobar, teško je biti pravedan.
- Ništa nije umreti, strašno je živeti.
- Snovi stvaraju budućnost.
- Svaki sporazum između istine i laži uvek je na štetu istine.
- Veličina jednog naroda ne meri se brojem, kao što se veličina čoveka ne meri stasom. Njegova mera je količina inteligencije i vrline koje poseduje.
- Sve je skupo; samo patnja sveta je jeftina; patnja sveta je besplatna.

Wikiquote

[zrNce]

Sijach


Sjedim na pragu, ispod luka,
I gledam, suton dok vec pada,
Kraj dana shto josh obasjava
Posljednje chase ljudskog rada.

Po njivama od noci mokrima
Promatram starca, gdje koracha
U dronjcima, i pregrshtima
Buducu zzetvu u brazde baca.

Visoki njegov lik se crni
Nad radnjam krupnim. Osjetiti
Vjeru mu mozzesh u korisni
B'jeg dana, koji samo hiti.

On ide amo i tamo, i baca
Sjeme po uv'jek shiroj njivi;
Otvara shaku i opet sije ....
A, gledec u nj, ja, svjedok sivi,

Josh razmishljam, dok krila sjene
Shto, uz shum neki, svedj je jacha
Produzzuju do samih zv'jezda
Svechanu gestu tog sijacha.

[zrNce]

***


Evo zore nove,
Bezi gusti mrak.
I tminu i snove
Goni zlatni zrak.
Ruzze su i zzene
Poluotvorene,
Stvari se, josh snene,
Bude na shum lak.

Shapat podrhtava
Svud u isti mah:
Shapcu dim i trava,
Gnezda, izvor plah
Vetar hrashcu zbori
I talas zamori
I skoro se ori
Svaki shum i dah!

Sve vraca svoj znamen,
Svoj glas i svoj sklad,
Ognjishte svoj plamen,
A kroshnja svoj hlad;
I ludost i pamet
Slede svoj amanet -
Ono chim je zanet
Svak nastavlja sad.

Nek nas misli tishte,
Nek zzedj mori nas -
Sve u svetu ishte
Neki cilj i spas:
Chamac ruku s mola;
Pchela cvet; busola
Pravac nekog pola;
Ja - istine glas.

[SQUAW]

Pakao

Nemani riču, ječe krici
Iz štala čije oči žarke
Kroz ponor blistaju u tmici,
A jezivi utopljenici
U mrkloj noći grizu barke.

[SQUAW]

Sova

Ja gledam tu prazninu i eter netremice
Taj uragan, taj vazduh, to nebo puno tmice
I grčenje oblaka kroz prostore što slute;
Jer moje veđe već su na ponor naviknute
I čitav mrak bezdani vrtoglavih nebesa
Pod lobanjom mi vreba iz moga očnog kresa.
Ja osećam na sebi dodire kruga mračnog,
Tu urnu Mogućega s poklopcem beskonačnog!
U limbu tom što spava u stravičnome ruhu,
Za hranu mom pogledu, za hranu mome duhu,
Za misli, za ludilo, ja imam ponor tmine,
Nečuveni taj krater bezgranične crnine;
Svoj sjaj i svoje zvuke u mene dan ne toči
I zato ja postadoh užasna vaza noći
Što uvlači u sebe te smračene vidike,
Dubine bez obala, snove, i grobne slike,
I tu, na pragu levka gde već praznina guši,
Taj strašni drhtaj crne strmine što se ruši!