Paul Ambroise Valéry (Pol Valeri)

[SQUAW]

Pol Valeri

1871 - 1945

Valeri Pol (fr. Paul Valéry) (Set, 30. oktobar 1871. — Pariz, 20. juli 1945), francuski pesnik i esejista, jedan od najpoznatijih pisaca lirike koji se smatra najelitnijim predstavnikom francuskog duha u periodu između dva svetska rata.
Studirao je pravo u Monpeljeu. Godine 1892. nastanjuje se u Parizu. Na njega su uticali Edgar Alan Po i Stefan Malarme, no napušta pesništvo i posvećuje se studiju matematike, arhitekture i filozofije. Tek je 1913. godine na nagovor Andrea Žida pristao srediti za štampu svoje mladenačke strofe, pa je sledeće četiri godine pisao poemu (514 stihova) „Mlada Parka“. Stihovi su mu teško razumljivi, dok mu je proza zanimljivija i jasnija. U svojim esejima raspravlja o najrazličitijim temama: o književnosti, arhitekturi, o lažima historiografije i zločinima politike, o čeliku i elektricitetu, o ženama i parfemima i dr.
Član Francuske akademije postao je 1925, na poziciji br. 38. bio je u periodu 1925-1945.

[SQUAW]

Stablo i ljubav

Ljubav nije ništa ne raste li do vrha:
mre nije li tako, rast je njena svrha,
a mre u onome što ne mre za ljubav.
Živeći od žeđi nepunog užitka,
to stablo u duši od korenja plotskog
što živi živošću najživljega žitka
živi od svačega, od slatkog i gorkog
i okrutnog, bolje još nego od nežnog.
O, Stablo Ljubavi, puno soka krepkog
koji čudnom snagom moju slabost budi,
tisuć trenutaka skrivenih sred grudi
jesu tvoje lišće i strele svetlosti!
Al' istovremeno na suncu radosti
dok u zlatu dana rasipaš vedrinu,
ta žeđ ista, koja hrli u dubinu,
crpe usred tame, na vrelu žalosti...

[SQUAW]

Jelena

Plavet! to sam... Iz smrtne pećine
Stižem da val čujem kako o hrid tuče,
I galije vidim kako u svanuće
Sa nizom vesala promiču iz tmine.

Moje ruke zovu gospodare čija
Brada mi je prste zabavljala blede;
Plakah. Slavili su sumorne pobede
I vode iščezle pod kromom galija.

Osluškujem školjoke duboke i trube
Vojne što ravnaju vesla što val ljube;
Jasni poj veslača svu huku nadvlada,

A Bozi, na pramcu gde zaneti stoje
S antičkim osmehom kog pena napada
Pružaju mi ruke nedostojne svoje.

[SQUAW]

Sneg

Kakav tajac, narušen ašovom nežnim!

Budim se, dočekan ovim snegom svežim
koji me ošine dnom drage topline.
Oči mi dan motre pun blede oštrine
i moja plot bolna od čednosti strepi.
Oh! Koliko pahulja, kroz moj odmor lepi,
izgubiše noćas prostranstva nebeska!
Kakva čista pustoš u tami bez bleska
pade da lik zbriše začarane zemlje
u plaštu čistote sve gluvlje i nemlje
i s mestom je spoji bez lica bez zova.
Kud izgubljen pogled nađe dva tri krova
gde blaga života običnog još ima
jedva nudeć želju svoga lakog dima.

[SQUAW]

Milovanje

Kupaj moje tople ruke
u svojima... O kako gane
kao da ih ljubav ople
svaki nežni dodir grane.

Premda bliske su meni,
prsteni tvoji poput slapa
postaju drhtaj studeni
koji trepavice sklapa

i bol se, tako, opruži
poput ploče najoblije,
jedan dodir ga produži
sve do melanholije.

[DrinChe]

Veslač

Nagnutog spram reke snaga me vesala
od radosna kraja prisilno otklanja,
dušo teških ruku, prepunih veslanja,
nek nebo ustukne pred jecanjem vala!

Srčan, ne videć lepotu koju bijem,
tu stvaram krugove što na vodi zriju,
željan da mi dugi zamasi razbiju
svet lišća i vatre što ga pevam nem.

Ta stabla poda mnom, čisto prelivanje,
sjaj granja u vodi i spokoj sve tiši
kidaj, barko moja, i brazdu upiši
da se na tišinu ukloni sećanje.

Nikad, čarni dane, nije draž ti više
tlačio buntovnik što se brani smelo;
ko što iz detinjstva sunce me iznelo,
k izvoru ću gde se čak i ime briše

~

Koraci

Tvoj korak, dete moje ćutnje,
Svet i lagan, muk me muti,
K logu bdenja moje slutnje
Klizi nem i zamrznuti.

O biće divno, sveta seni,
Tih je korak tvoj snu blagom!
Bozi! Sve što želim, k meni
Dolazi s tom nogom nagom!

I ako usnom nesuvisli
Ushit žudiš da zanemiš,
Stanovniku mojih misli
Hranu celova da spremiš,

Ne hitaj tim nežnim činom,
Teret sumnje nije gorak;
Čekah te u tvom žiću celom,
Jer moje srce tvoj je korak.

~

Šipci

Šipcima pukla kora kruta,
navala zrnja je raznela,
kao da vidim umna čela
od svog otkrića rasprsnuta.

Kada sunčeva sva silina,
o šipci poluotvoreni,
nagna vam ponos izmoreni
da kida spone od rubina,

i kad vam suvo zlato kore,
jer ga pritisci snage more,
puca, te curi sok najslađi,

tad sili sjajem tog kidanja
da moja bivša duša sanja
o tajanstvenoj svojoj građi.

[Kalina]

Mesečina

Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
Kao da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja,
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki u svome mramorju.

[SQUAW]

IRININ SONET

Napisao Gospodin Od Svetog Ambrozija 1644.

Od raznih želja premda Ona ohola biva,
mom očaranom srcu Njen govor je put pravi;
Ona ljubi tek jednog, Ona ljubi u Ljubavi
ličnost što je retka, i umna, i osetljiva.

Zaludno se pretvara da je pokretljiva
i premnogih pogleda ukrštaj blistavi;
za takvu lepotu nisu dragani mlitavi
koju u tako čistom telu nosi večna živa!

Možete mi pričati o ljubavnika rulji,
kititi se željama kao da su dragulji,
i u srce mi smestit pun tobolac strela,

ja patim, Irino zlatna, patim al' ne slepo,
jer znam da svake zore, o Ružo sva vrela,
Ti živiš tek u meni i da Ti je lepo.

[Kalina]

MOJ INTIMNI SAN

O ženi nepoznatoj san mi se čudan vraća,
O ženi što me voli i što je meni mila,
koja nikada nije kakva je prije bila,
a nije ni drukčija, i voli me i shvaća.

I jer me shvaća, ona jedina može ući
u moje srce - jao! - koje za nju samo
nije zagonetno, a znojno čelo tamno
jedina ona zna mi osvježit plačući.

Ne znam je l' crna, plava, riđa ta ljepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
kao imena dragih prognanih iz života.

Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
a u glasu joj tihom, teškom i dalekom
glasovi drhte dragi koji su umuknuli.

[Kalina]

Klonuće

Ja sam kao carstvo, kasno, blizu kraja,
što barbare bijele kako idu gleda,
Akrostihe kujuć lijene stihe reda,
Sloga zlatna, bolna od sunčeva sjaja.

U osami duša od dosade pati.
Krvave su bitke, kažu tamo dolje,
O, nemoćni što smo, slabi i bez volje,
Bez želje da radost života se vrati!

O, ne moći htjeti, o, čak niti htjeti!
Oh, ispili sve smo! Bathil, smij se tiše!
Oh, ispili sve smo, riječi nema više!

Samo pjesma jedna vatri namijenjena,
Jedan rob nehajni, što sveđ nekud leti,
I dosada neka, bol nepreboljena.

[SQUAW]

DAŠAK


Ni viđen ni znan
ja sam miris sav
i živ i mrtav
Povetarcem gnan!

Ni viđen ni znan
genije il’ slučaj?
Tek stigoh na dan
a već svemu kraj!

Ni čitan ni shvaćen?
I duhu najjačem
kakve omaške sve!

Ni viđen ni znan,
golih prsa san
izmeđ košulje dve!

[Kalina]

PRIJATELJSKA ŠUMA

Mislima čistim poneseni
iđasmo šutke cestom dugom
držeći ruku jedan drugom
pored cvjetova zatamnjenih.

Samotni, poput zaručnika,
sve kroz zelenu noć prerije
dijeljasmo taj plod čarolije -
mjesec, drugara bezumnika.

Tad umrijesmo na mahovini,
sami, u blagoj hladovini
te šume prisne i sumorne.

A gore, gdje je sjaj bjeline,
mi se nađosmo suze roneć,
ja i moj dragi drug tišine!

[Kalina]

Psalam Y

Iznenadno, moja će ruka, brza i silovita, na tebe da se spusti.
Uzeću te za tvoj puni i obli potiljak,
za osnovu saznanja i htenja, između duše i duha.
Držaću te za oslonac tvoje buntovne glave,
za stub tvojih svetlosti;
pritisnuću te uza šta ja želim, a ti ne želiš
i šta ja želim da ti želiš;
staviću te skršenu i lepu pod svoje noge, i reći ću ti da te volim.
I savijaću ti vrat sve dok me ne budeš shvatila, dobro, potpuno shvatila,
Jer ja sam tvoj Gospod i Učitelj.
Ti ćeš plakati, ti ćeš grcati;
tražićeš blesak slabosti u mojim pogledima;
podignućeš, savićeš svoje molećive ruke, svoje lepe tako molećive ruke, svoje bele ruke kao okovane tvojim jasnim očima.
Pobledećeš, pocrvenećeš,
smejaćeš se, zgrabićeš svojim rukama moje grube noge;
i volećeš me, i volećeš me,
jer ja sam tvoj Gospod i Učitelj.

[SQUAW]

UNUTRAŠNJOST


Robinja s očima punim mekih niska
menja vodu cveća, kroz zrcala bliska
mističnom ležaju čiste prste krenu;
sred zidova ovih ona stavlja ženu
koja, mojom sanjom pažljivo lepršeć,
kroz poglede moje, odsutnost ne kršeć,
uđe, kao staklo kroz sunce što uđe,
i razuma čistog poštedi oruđe.

[SQUAW]

PODVODAČ


O Svrtci, vijuge,
tajanstva lažova,
ima l� veštine druge
osim sporost ova?

Znam kud idem ja,
tu bih da te vodim,
namera mi zla
nije da ti škodim...

(Mada vedra lika
uz svoj ponos puni,
pomalo je zbuni
sloboda tolika!)

O Svrtci, vijuge,
tajanstva lažova,
nek se čeka svugde
reč blaža neg druge.


PODVODAČ II


Zloćeste i lude
istovetne s pčelom
moje usne nude
celov uhu vrelom.

Ja volim pritajen
ushit tvoga lika
kome tek pridajem
ništa ljubavnika!

O iznenađenje...
Tvoja krv grgolji:
to po mojoj volji
lahor se penje...

A u tvoje kose
i nežna i vešta
moja duša smešta
sve što želje nose.