Ljubomir Simović

[SQUAW]

Zavetovanje

S rukom na srcu,
svi se zavetuju,
da će svim snagama,
da će do kraja života i sveta,
da će do poslednjeg daha,
i posle njega,

iz pokoljenja u pokoljenje,
iz oblaka u oblak,
u veke vekova,
da prenose zavetnu reč.

Al znam ja dokle će ko
ovaj zavet da nosi:
ozebli do vatre,
do cokula bosi.

[SQUAW]

Učenje u mraku

One koje krvavi majstori muče,
i koji ne znaju da se brane i bore,
još krvaviji protomajstori uče
da od zla spasava samo gore;

da te od sekire sablja oslobodi,
da te iz poplave izvlače čaklje i kuke,
da te u mutnoj vodi, polumrtvog,
iz usta kečige otimaju štuke;

da se, kad sjaši, dizgini i uzde
oduzmu od plehanog hajduka
zato da ih, uzjahavši, uzme
gvozdena rukavica i ruka;

da se ruke, vezane naopako,
dreše da bi vezale brata jedinoga;
da se od đavola oslobađa tako
što se crnji đavo proglasi za boga.

[SQUAW]

Hrast

Gospodara voda, vodenica i stada,
magacina, otkupnih stanica,
skela, mostova, žitnica i ljudi,
gledam ga kako vlada,
kako seva i grmi, kako sudi,
sedeći za trpezom pod hrastom
koji će ga nadživeti.

I gledam kako taj hrast,
otac oluje, šumni bog,
bog kome sunce izgreva iz krune,
osviće u nekom zimskom jutru
kao naramak drva kraj furune.

I čujem kako na furuni zuji čajnik,
miris lipe se u snegu oseća,
i vidim kako skočanjene ruke
lončetom čaja greje drvoseča,

čiji sin izlazi u proletnji dan,
vedar, plavičast,
kapu u kaput baca na hrastov panj,
kopa jamu, i sadi novi hrast.

[SQUAW]

Oslobođenje i buđenje

U tamnicu,
Kad mi smrt gola
Beše ko žena blizu,
Sa čistim vazduhom banuli prijatelji,
Noge mi raskovali,
Ruke otključali,
U jesenje vedrine
Pustili me na sve četiri strane.
Bolje da nisu.

Ruka u snu
Pružila se ka zavesi
Iza koje se krije,
Ni gladna ni žedna,
Golotinja bez nade,
Golotinja užasa,
Al budilnik na kredencu,
Između kutije na kojoj piše BIBER
I kutije na kojoj piše SO,
Probudio me.
Bolje da nije.

[izabelitta]

RASPODELA U MRAKU



Uzmi to i ne zapitkuj!

Nisam te pitao hoćeš li, ili nećeš!

Ne znam da li ćeš ti da jašeš to,
ili će to da jaše tebe!

Nije moje da mozgam šta ćeš s tim!

Ne pitam te da li si to tražio,
da li ti to treba,
da l si toga gladan!

Ne znam kako ćeš, lopatom ili viljuškom,
vatraljem, kleštima, ili iz bokala!

Ne znam da li ćeš stojeći, ili sedeći!

Ne zanima me znaš li čemu služi,
i kuda vodi!

Uzmi to i kaži hvala!

Sledeći!

[DrinChe]

Zvezda putnica

Da li te iko na kraju puta čeka?
Je li ti nebo prazno bez čoveka?

Ili si mračna što znaš da gore ima
jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima?

Ili znaš tamu jutra koje ne osvane?
I koliko pepela od jednog sunca ostane?


Seoba Srbije

U zlo se seli, dobroselica!

Prtenom vrećom ogrnut Negotin,
Beograd sa šlemom na ranjenoj glavi,
Užice s rana razgoneći vrane,
Obrenovac na nosilima.

Valjevo s grobom na ramenu,
Sa točkom oko vrata Vranje,
Kruševac noseći odsečenu glavu,
Vuku se preko Kosova.

Osta na severu, na vešalima, Kosmaj,
Vidik na jugu zatvaraju obrisi grobova;
Beži iz svojih šuma Kopaonik,
Na drenovu štaku oslanja se Povlen,
Ogluveo od topova.

Drvlje i kamenje valjajući, Drina,
Timok, zagrcnut mutnim kišama,
Lab, pun potopljenih topova i svinja,
Glibovita Kolubara,
Štapom pipajući, slepa Nišava.

Uzleće Petrova crkva, praćena svojim grobljem,
Sija Gračanica u oblaku, iznad rasula,
Okruženi žetvama uzleću Sopoćani,
Leti Žiča, lete Visoki Dečani,
Puna jabuka, pred njima
Ćele-kula.

Kuća iz kuće izbačena,
Drvo iz drveta prognano, -
Zaglibljeni već do ramena
Kroz razlivena gacamo blata;
Ni iz nebeskog bleska ni iz čamca
Niko nam ruku ne pruža;
Tonu gradovi, planine, tonu crkve,
Za pramen magle
Davljenik se hvata.

Nad barom što nam se popela do brade,
Od devet nebesa, osam se smračilo,
A deveto se dimi.
Sve iznad njih se zapalilo!

Gledamo taj plamen
Visoko iznad goleti,
Gledamo taj plamen,
- u njemu još ničeg nema!

Ni onaj ko nas vodi ne zna
Hoće li odatle da nam siđe zora,
Ili požar u kome ćemo,
Grad za gradom, žito za žitom,
Izgoreti.



Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici



Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
Neka naše čamce u blage luke
Iz gustih oluja s pučine dovedu
Ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

Trojeručice, katance, brave i vrata,
Braću u kazanu olova koje ključa,
Sve što su bezbrojne ruke zaključale,
Neka nam tvoja treća ruka otključa!

Trojeručice, dok nas love i mere
Metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
Izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
Riba i vrana kreću na nas, u lov,
Beskućnicima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!

Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
Pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
Na Tvojoj trećoj ruci sazidana!

Gole, mlaćene motkama, sekirama,
Oborene pod noge, i dotučene
U podnožju brda uz koje smo se peli,
Trećom nas rukom, trojeručice, isceli!

I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
Sve one koji su, stotinama ruku,
Stotinama godina, iz žetvenih slama,
Bacani na dno kazana i jama!

U ovom svetu neslanih mora i jela,
Dok nam se broje poslednji trenuci,
Nek zasvetli, nek se osoli, Trojeručice,
So suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!

Trojeručice, luko i uteho,
Majko čokotu kog raspinju i tuku,
Smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
Duše naše u Tvoju treću ruku!

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
U ovu zemlju, ispunjenu mukom,
Nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!

Iz Antologije srpskog pesništva od XI veka do danas, Miodraga Pavlovića
Prosveta, 1998.

[SQUAW]

Krilata godina

Sve leti, vrane � i ne samo vrane,
Slepi miševi, golubovi, komarci, -
Nego i puhaći, šarani i svinje,
Krilati, nadleću kovilje i smilje.

Krila je dobio, pa leti i panj
Na kome su nam glave sekli,
I sekira, što ide uz taj panj,
S leptirima leti kroz vedar dan.

Krila je dobilo i što ih nije htelo,
Samo meni ne dadoše ni pero.
A kad bi mi i dali neka krila,
Ta bi krila od kamena bila.

[zosim]

TOBDŽIJA SVOME KONJU
NA KOME SE VRAĆA IZ RATA

Da kolika je, svetica naša, zemlja!

Izađe sunce
iza Gojkove kovačnice,
obasja lipu pred crkvom,
orah pred osnovnom školom,
ambar, optinu, groblje i put,
pa za Radenkovu vodenicu
zađe.

Doro moj!
Koliki za nju izgiboše
reko bi čovek carevina!

[zosim]

Puče kičma zmiji koju mi je brat
čvrsto kao uže vezao o vrat

i sa grane pljusnuh u pun krvi čun.
Bežim. Rog me goni, sačekuje kljun,

i u bekstvu, mučen ko lednički cvet,
razaznah u mraku još strašniji svet:

žena s bradavicom ko isisan crv
doji vranu mlekom crnim kao krv;

a žohare ljudi jedu, ulov tih,
i bdiju, da žohari ne pojedu njih;

eno i u nebu, uz šumarka rub,
zasvetluca zvezda kao zlatan zub.