Đura Jakšić

[zrNce]

Đura Jakšić, pesnik i slikar, jedna je od ključnih figura srpskog romantizma. Rođen je 1832. godine u Srpskoj Crnji u Banatu. Posle završene gimnazije odlazi u Temišvar da uči slikanje. Neko vreme je bio na umetničkoj akademiji u Pešti, ali je morao da je napusti zbog revolucionarnih događanja 1848., u kojima je, iako je imao samo 16 godina, učestvovao kao dobrovoljac.

Godine 1850. vraća se u Banat i uči slikanje kod Konstantina Danila. Nakon izvesnog vremena provedenog kod Danila, 1851. odlazi u Beč gde nastavlja studije slikarstva i druži se sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Posle Beča, 1853. odlazi u Minhen gde upisuje tamošnju umetničku akademiju. Od 1855. živi u Kikindi, potom u Novom Sadu, a od 1857. u Srbiji, gde radi kao seoski učitelj. Objavio je dosta pesama, ali ga je ceo život pratila oskudica. Nemaština, alkohol i boemski život verovatno su ubrzali njegovu smrt. Umro je 1873. godine od tuberkuloze.

Jakšić je bio pesnik, slikar, patriota i umetnička ličnost snažne stvaralačke imaginacije. U njegovom opusu izdvajaju se brojni portreti gde je uspevao da postigne prefinjenu karakterizaciju likova, što se posebno odnosi na brojne ženske portrete. Čuven je njegov portret Mile Popović, kćeri kikindskog kafedžije u koju je bio zaljubljen a koji je poznatiji kao: Devojka u plavom. Između ostalog je slikao, u duhu romantizma a i sopstvenog patriotizma, portrete slavnih ličnosti srpske istorije: Cara Dušana, Kraljević Marka, Kneza Lazara. Slika Na Karauli je tipičan predstavnik romantizma.

[zrNce]

Nebo

Nebo moje, sunce moje,
Zagrli me, poljubi me!
Željan sam ti pusta raja:
Zagrljaja, uzdisaja;
Zagrli me, raju moj!
Tude bele ruke sklopi,
Tako! Čekaj! Ljubi! Ljubi,
Dok se teret ne izgubi,
A srce ne rastopi -
Ne izgori život moj!

[Bazarov]

Dosta poznata, pretpostavljam i često kačena na ovom forumu, ali moja omiljena, pa ne mogu da odolim da ne okačim.


Padajte, braćo!

Padajte, braćo! Plin'te u krvi!
Ostav'te sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!

Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna...
Nebo će plakat dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina...

Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi —
Ta da smo braća — oh, bože moj!...

Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako — oh, braćo draga!
Ta zar bi tako prezreli vas?

Prezrite bratstva, pokor i kletvu!
Što nebo dade, pogaz'te vi!
Ta nije l' grešno, nije li grozno —
Krv dece vaše gledamo mi!...

A gde je pomoć, il' suza bratska?
Il' „Juriš, rode, za brata svog!”?...
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja bog!...

Al' opet, grešan, grešno sam pevo —
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi — kipi i čeka —
Al' ne da đavo... il' ne da bog!

1862.

[zrNce]

Osmeh

Volem slušat morskijeh talasa
Strahovitu smrtonosnu jeku,
I noževa krvožednu seku,
I lajanje nesnošljivih pasa;
Volem čuti groma lelek pusti,
I urlanje lavova svirepo:
Nego osmeh umereni lepo
S čovečijih tankih slušat usti.
More davi, strasno lav ujeda,
Sablja seče, grmeć grom obara -
Al' toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh čovečijeg jeda.

[izabelitta]

KAO KROZ MAGLU

Kao kroz sivu maglu
Što samo sine zrak,
A gušći oblak dođe,
Da veći bude mrak.

I ona samo sinu,
Da opet dođe hlad,
Da veća tama bude,
Da veći bude jad...

[zrNce]

Jednoj nestašnoj devojci

Zar poljubac meni starcu,
Daješ mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?
Je l' to ljubav?... Je li šala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?
Il' si došla zluradice,
Da me varkaš, da me jedis?
Izmučene stare grudi
Da povrediš, da pozlediš?
- Ja te ljubim!... Tvrdiš, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, dušo, teško pada...
Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra živa -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

[zrNce]

Pijem

Pijem, pijem...al' u piću
Još se nikad ne osmenu' -
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!

Posrne l' mi katkad noga,
Družina se ludo smije -
Al' se brzo smeha trza
K'o od jeda ljute zmije.

A ja pijem, jošte pijem -
A tom mi se srcu para -
�†uteći se samo igram
Ljutim vrhom od andžara.

[zrNce]

Da l' to....

Da l' to ponoć na sneg pada,
te mu senči beli svet?
Il' je ponoć moga jada,
crne kose sviloplet?
Il' je zora moga nada,
vitog tela laki kret?
Ah, ona je, ona, mlada -
a to mi je ceo svet...

1871

[Kalina]

Gde ja

Gde ja šećer sijem,
Tu otrov izrasti;
Gde ja pevat' mnijem,
Tu ću u plač pasti.

Gde na druga brojim,
Tu krvnika imam,
Gde ja lovor svojim,
Trnom venac primam.

Skoro sveća kraju,
Danak crnoj noći,
Al' kraj mome vaju
Nikad neće doći.

[Kalina]

Vece


Kao zlatne toke krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.
I sve nemo cuti, ne mice se nista,
Ta najbolji vitez pade sa bojista!
U srcu se zivot zastrasenom taji,
Samo vetar huji... To su uzdisaji...
A slavuji tiho uz pesmicu zale
Ne bi li im hladne stene zaplakale.-
Nemo potok bezi - ko zna kuda tezi?
Mozda grobu svome - moru 'ladjanome!
Sve u mrtvom sanu mrka ponoc nadje,
Sve je izumrlo - sad mesec izadje!...
Smrtno bleda lica gore nebu leti...
Poginuli vitez... eno se posveti!...

1857.




Nocna straza

[zrNce]

kako se on samo igrao sa ritmikom u pesmam....

Al' mi sada

Al’ mi sada teško pada
Što je nemam, ko nekada,
Na prsima zlatne toke
Krčmarice crnooke
I na domu gojne voke.

Volove sam prodo lani
I sa njima pašu mnogu,
Krčmarici, lepoj Jani,
Toke dadoh u zalogu...

Al’ još teže meni pada
što ja nemam, ko nekada
Mlado srce, moćne ruke:
Otišo bih u hajduke-
Stekao bih zlatne toke,
Krčmarice crnooke
I na domu gojne voke.

[izabelitta]

LJUBAV

1.
Ljubim te, ljubim, dušo -
Ljubim te, raju moj!
A osim tebe nikog,
Do samo narod svoj.

On će sa mačem doći,
Kad kucne jedan čas -
Otet će staru slavu,
Dobiće novi glas.

A ti ćeš, moje sunce -
Svo blago moje - svo
Ti ćeš mi roditi sina,
Da čuva blago to.


5.

Na nebu nema zvezde
Da sija kao ti;
Pa baš ni sunce nema
Takve svetlosti.

A gde je srca, srce!
Da tako ljubit zna?
A gde je duše, dušo?
Lepog anđela?

Na našoj zemlji nema,
Ni nebo nema tog -
Ta što je lepo bilo
Meni je dao bog.


6.

Često te u snu snivam,
Moja ljubavi!
Često te tako viđam,
Cvete ubavi.

Pa grlim nebo plavo
Grlim, uzdišem;
A ljubim sunce jarko,
Ljubim, izdišem.

Al' evo zora sviće
I evo prođe san,
Al' tebe nema, nema -
Nema da svane dan!

7.

Pa gde si, gde si, dušo,
Gde si, anđelu?
Zašto mi kriješ lice,
Ružu rumenu?

Ta da je jedno carstvo
Da ga pregazim,
Pa da na onom kraju
Sunce opazim;

Il' da je jedan Dunav
Da ga preplivam,
Pa da na tvojim grudma
Nebo uživam.


13.

Jesi li čula, dušo,
Da ponoć uzdiše,
Kad joj na crnim grudma
Zvezdu raniše?

Jesi li vid'la, sunce,
Gde slavuj umire
Kada mu vihor belu
Ružu razdire...

Onda ćeš znati, čedo,
Verovat, raju moj!
Kako je srcu mome,
Duši ranjenoj!...

[zrNce]

Gle krasote

Gle krasote, gle divote:
Vetar presta, mirno, ti'o;
Dan današnji srce m'ote,
Čisto bih ga poljubio.
Ni vrućine, zime nije,
Tek najlepše, hladovina:
U hladu se slatko - pije;
Daj, devojko - daj mi vina!

1856

[zrNce]

Ti Si Bila....


Ti si bila… tebe sam ljubio!
Tebe nesta… srce mi se para…
Ta sam sebi više nisam mio!
Život mi se u kletvu pretvara,
Tebe nema – srce mi se para.

Nesam znao ljubavi ni zraka.
Al' Bog reče da zora zarudi:
Svetlost sinu iz crnog oblaka,
"Zlato moje!" – promucaše grudi –
"Sunce jarko, ti mi ljubav budi!"

"Poljubi me, sunce, zagrli me!"
A sunce me moje zagrlilo,
I ja sam se zagrlio s njime,
Tu izda'nut al' bi slatko bilo!
A sunce se oko mene svilo.

Ne izda'nut – teško j' izda'nuce'
Mladjan život – oh, ta sladak mi je!
Za njim čezne srce uzdišuće,
A bez tebe života mi nije,
Ljubi, zlato, doklen srce bije!

Tavnim grobom večna ponoć vlada,
U njemu je studeno i nemo!
Sini, sunce! Još si cvet i mlada,
Živi, sunce, da se milujemo –
U grobu je studeno i nemo.

[Kalina]

Ponoć

...Ponoć je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duše to je svetinja...
To gluvo doba, taj crni čas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoći
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Možda to duši zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se čuje -
Da l' ponoc tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide naviše?
Il' bolnik kakav teško uzdiše?
Il' anđo melem s neba donosi?
Il' oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...
Možda se krade, da nam popije
I ovu jednu čašu radosti?
Il' možda, suza ide žalosti?
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
. . . . . . . . . . . . . .
Vrata škrinuše...
O, duše O mila seni
O, majko moja O, blago meni
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo grešio
I s hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio ...
O, majko, majko O, mila seni
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video ...
Il' možda misliš: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje,
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom,
Među ljudma si - među bližnjima -"
Al' zlo je, majko, biti međ njima
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Život je, majko, vrlo žalostan...