Đura Jakšić - Strana 3
Strana 3 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 31 do 45 od ukupno 46
  1. #31

    Odgovor: Đura Jakšić

    Put u Gornjak


    Od Velikog Sela do samoga Ždrela
    ko da j' vila neka ćilim razastrela
    od zelene trave i svakake šare,
    da sebi domami umorne bećare;
    pa dokle ti vila lakog sanka bira,
    hlađan potok slabe noge ti ispira,
    vetrovi ti tihi lepi miris daju,
    zaslađene hrane gorkom uzdisaju...
    Sa dalekog puta umoran sam seo,
    ne bi l' sanka našo, setan, neveseo.
    Povilo se cveće, polegla je trava,
    ali mene sanak davno izbegava!
    Sila se je misli vrzlo po pameti...
    Mnogo li sam strado, kad se srce seti:
    Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče!

    Meni noćca lako nikad ne proteče...
    U mislima, tako, uzdahno sam jako,
    a suze su tekle niz obraz polako:
    od grudi se mojih večan oganj stvori,
    da u njima duša pre roka izgori!
    Po golemom svetu mlađan se potucam -
    što Gromovnik nisam, da na sudbu pucam?...
    Sve što mi je bilo nedrago i drago
    ostavljat sam moro ravno, podjednako!
    Pa gde sad počivam?... O, da divna mesta!
    Lepša nikad nije s uresom nevesta!
    Izvezeno cvećem, okićeno goram' -
    ja i ovo mesto ostaviti moram!

    Eno, već se kriju sjajni sunca zraci,
    ka zapadu zlatni putuju oblaci:
    torbicu sam svezo, opanak pritego,
    i ja bih sa suncem nekud dalje bego;
    ali jedno srce, drugo sudba želi:
    ja po sudbi moram, što ona prideli.
    Vidiš ono stenje što se nebu penje?
    To je volja sudbe... gorko prideljenje!...


    Ko bolanog nada, nebu podignuta,
    podiže se gora od kamena ljuta,
    bonu diže glavu, a kolenom kleca,
    kamenito srce Mlava joj proseca:
    zajazit se ne da, mumla, ječi, stenje,
    i u moći teškoj proždire kamenje;
    na nju, grešnu, sunce nikada ne sija
    samo grom je, mraznu, sa hukom probija,
    plamenita munja opali joj lica,
    da većma potamni, sramna prokletnica!
    U nečistom nedru večnu kletvu skriva,
    zato glegde grmi i nemo počiva:
    blagoslov je proklo srpski care Lazo -
    kako bi joj i bog milosti ukazo!?...
    Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi.
    Ali kuda, kuda? - Kud sam oro hodi.
    Poviše oblaka, i od neba više,
    jer umesto neba, pust se kamen diže...
    Ne čuje se tica, bas nikakva glasa,
    do večite huke bezbožnih talasa...
    Ne znam dalje staze, ni znam daljeg puta,
    u 'vakoj se gori najlakše zaluta;
    oslabele noge dalje ne možedu,
    a i kud ću dalje... dalju tražit bedu?...

    Iznemoglo telo survalo se dole
    pored neke puste razvaline gole.
    Tvrdinja je bila nekad ovo stara,
    čuvala je verno svoga gospodara,
    a danaske šta je razvalina ova?...
    Postala je gnezdo surijeh orlova!...
    Slušala je negda bojnih truba zvuke,
    šta danaske sluša?... Međede i vuke!
    Silena je vojska ovde stanovala -
    namesto je vojske mahovina pala!
    Pod mahovom leže stare slave znaci,
    oružije svetlo, konji i junaci...
    Sve tu mirno leži, pod stenom strahote,
    iz prašine njine gušteri se kote...
    Na njoj danas sedim i daljinu gledim:
    valjda gdegod bliže miran krov se diže,
    ili dobar pastir stadu sledi belom?...
    Al' ništa ne beše u okolu celom!
    Kao da je kamen u ljutini puko
    i u pukot svoju sve živo povuko!...

    Al' šta se zabele u gorskome mraku?
    To je bela kula na crkvi Gornjaku!
    Raširila krila labudova bela,
    beloću je snega na sebe uzela;
    krst se na njoj blista, suncu odgovara
    i po hladnoj steni zlatne pruge šara.
    Jedno se je zvono s bele kule čulo,
    u mome je srcu triput odjeknulo;
    zapojaše tiho kaluđeri sveti...
    Možete l' me, noge, bar donde poneti?
    Eno mi dvorišta, eno dvorskih vrata,
    primiće me u dvor, strana, nepoznata;
    odmor ce mi dati, to mi samo treba,
    a blagoslov na nas bog šalje sa neba!...

    (1857)
    Poruku je izmenio Cecara, 23.04.2010 u 21:12 Razlog: sh ch zz & nedoslednost stihova

  2. #32

    Odgovor: Đura Jakšić

    Sve je prošlo....


    Sve je prošlo, što mi se mililo,
    Mojih dana prispelo je veče
    Čini mi se, u snu mi se snilo,-
    San je bio - al i san proteče! -

    Imah mome, koja me volela -
    I danas mi za njom srce vene -
    Duša bi me ostavila tela,
    Te devojke kad se opomene!

    Već sam s njome staji pred oltarom,
    Da postignem, što mi srce žudi,
    S plamom srca, sa ljubavnim žarom -
    Al smrt njena od sna me probudi. -

    Mislio sam, sred mačeva ljutih,
    Gde junaci svome gnjevu gode,
    Bolnom srcu mrku krv prosuti,
    Na bojištu srbinjske slobode.

    Al san ode, ko prolećni sneže,
    Krv ne osta srca na bojištu,
    Na njem zmija ko da otrov leže,
    Prošlosti ga tako rane tištu!
    Poruku je izmenio Cecara, 31.07.2011 u 13:28

  3. #33

    Odgovor: Đura Jakšić

    Moji Bolovi


    Zašto, Bože, srcu mome
    Ti nameni teret ljuti?
    Zašto srcu umornome
    Ne daš jednom odahnuti...?

    Ah, il' gorke suze moje
    Sa zemljice ove prle
    Više sunca tronu tvome
    Nisu, možda, još doprle...?

    Kad veselo drugi peva
    Ja, pun tuge, jade jadam;
    Kada mirno drugi sneva,
    Ja na groblju grobu padam.

    Kad se dragi s dragom grli,
    Kroz suze se pitam grozne:
    Gde su tvoji?... Svi pomrli!
    O, sudbine nemilosne!

    Ja imadoh majku svoju,
    Koja me je milovala;
    Ja imadoh ljubu svoju,
    Pa se s majkom grobu dala.

    Ah, svi što me ostaviše
    Nije teret to moj pravi:
    Ja osećam bole više —
    Što me život ne ostavi!



    1856
    Poruku je izmenio Cecara, 31.07.2011 u 13:31

  4. #34

    Odgovor: Đura Jakšić

    Uspomene


    Po grudima hladne ruke
    Vali blude, lutajući –
    Rekao bih sjajne senke
    Mile neke uspomenke
    Iz nizova lepših dana
    Vraća želju usijana,
    Uzdišući, tugujući;

    Pa se onda prema sjaju
    Setno blede mesečine,
    Iz sanova svoje tmine
    U zanosu zablistaju;
    Zagrle se i poljube,
    Rastope se…i izgube.
    Pa ko njina bela pena,
    Ostaje ti uspomena…

    Pa te seća po sto puta:
    Zenica joj prvog sjaja,
    Prvog ljuba i guguta
    I prvog uzdisaja;
    I beline čistog snega,
    I rumeni njena lica,
    I sutona večernjega,
    I zvezdica i zenica –

    Pa te seća sastanaka
    U potaji i samoći;
    Pa te seća bledog zraka
    Posvećene crne noci…
    Pa te seća njenog glasa,
    Pa te seća onog čela,
    Kad su tvoja mlada čula
    Na grud'ma joj utonula,
    Obamrla…
    …Pa te seća…
    Al' ko ona bela pena,
    Ostaje ti uspomena,
    Puna bola i pozleda –
    A kosa je davno seda....
    Poruku je izmenio Cecara, 31.07.2011 u 13:34

  5. #35

    Odgovor: Đura Jakšić

    Noć u Gornjaku


    Kao bedem tvrdi crna ponoć stoji,
    preko koga preći pust se život boji.
    Pobožna obitelj svetog manastira
    grešnome je telu davno našla mira.
    Onemeše stene, što neme bejahu,
    umuknuše zveri u divijem strahu. -
    Ne miče se listak, šuma ne šumori,
    mrka ponoć preti mrkoj pustoj gori...
    Pa i Mlava pusta uzdiše potmulo,
    da se ne bi njeno uzdisanje čulo.
    Sama u svom strahu priroda se grozi,
    strahovite tajne nema ponoć nosi...
    Uzdrma se kula, zvono se zanija,
    u crkvi se čuje molitvica tija,
    užegu se same pogašene sveće,
    kroz nemo dvorište neki duh proleće.
    Na čelu se bledom, gde je kruna sjala,
    svetiteljska svetlost divno zablistala...
    Tihim hodom prodje kroz dvoranu staru,
    pokloni se triput svetome oltaru,
    pa iščezne opet u ponoćnom mraku....
    Tako care Lazo dohodi Gornjaku* !


    Gornjak*.....manastir, zadužbina cara Lazara,
    leži u divljem predelu pored Mlave,
    na granici izmedju homoljskog i mlavskog sreza u
    požarevačkom okrugu!
    Poruku je izmenio Cecara, 31.07.2011 u 13:37

  6. #36

    Odgovor: Đura Jakšić

    Šta će....


    Šta ce u lepom vrtu
    Uveo bačen cvet?
    Na svetu nikog nemam –
    Treba li mene svet?

    Išo sam dalje, dalje,
    Ljubavi tražeci hlad,
    Da u tom hladu umrem,
    Čezneći starac mlad.

    Mloga mi lepa moma
    Darova pogled svoj:
    Al’ jedna što bijaše –
    O, bože, bože moj !

    Prvi je pogled osto
    U srcu urezan,
    Mladjanih mojih leta
    Ovo je bio san.

    O njoj sam samo snivo,
    Ona mi beše sve!
    Neka me ona vole,
    A svet prezire.

    Svet mi je ona bila,
    Ja nebo, sunce njoj –
    Al’ preka sudba htede –
    O, bože, bože moj !

    U ovu goru zadjoh,
    U strani zavičaj,
    Ne gledam njeno lice,
    Njenoga oka sjaj.

    Samo se sećam raja
    Mladog života svog,
    Svakog poljupca, glasa,
    Pogleda njezinog.

    Pa tiho tužim, venem
    I kunem život svoj
    U ovoj pustoj gori
    O bože, bože moj!
    Poruku je izmenio Cecara, 31.07.2011 u 13:40

  7. #37

    Odgovor: Đura Jakšić

    Pusta je....


    Pusta je gora kroz koju hodim,
    Mala je družba što sobom vodim;
    U srcu gorka tuga i nada —
    Jedna se diže, a druga pada.
    O, srce moje, bolano čedo,
    Celi sam svijet iz tebe gled'o.

    Bašta je ovo, punana cvećem,
    Stvorena zato, da po njoj šećem;
    Gizdave mome — ružice bele,
    Što samo mene ljubiti žele;
    Ja, junak ves'o, veselo, lako
    S jednoga cveta drugom sam skak'o,
    Taki sam bio, tako sam mnio,
    I, o, u srcu srećan sam bio!

    Al' jedna iskra u plam se turi,
    Punanu baštu meni razuri!
    Puste me želje moriti staše —
    Odonda svet mi teret bejaše.
    Sve pusto, nemo beše za mene,
    Uvele ruže i potrvene.

    Najlepše mome i najmilije,
    U kojim' nebo sve svoje krije,
    Pred'o sam žaru prsiju moji',
    Gde samo pep'o spomena stoji.
    Dalje sam poš'o, dalje po svetu,
    Al' ruže za me nigde ne cvetu,
    Zemlja je pusta svud sa svih strana,
    Ja — suva grana sred pustog stana.

    Poruku je izmenio Cecara, 31.07.2011 u 13:42

  8. #38

    Odgovor: Đura Jakšić

    Iz Delaonice


    I

    Još nesvršen, u svoj bolji
    Pod teretom krsta kleči:
    Ovde stoji sin čoveči,
    Bez pomoci u nevolji.

    Na grudi mu rana ljuta;
    Mesto krune, njega kiti
    Jedan venac trnoviti —
    Blagodarnost svih Čivuta....

    II

    Tamo, opet, jedno lice
    Gubi svoje crte blage
    Na zidini grdne vlage —
    Moje lepe devojčice.

    Gle, kako se još osmeva,
    Blaga, krotka, dobre nravi,
    Mož' misliti u naravi
    Kakova je lepa deva..

    To, Boga mi, dočet' necu!
    Nit' bih mog'o, kad bih hteo;
    Kad bih mog'o, ne bih smeo:
    Ovaj cvetak u proleću,

    Ovaj osmeh lica bela,
    Laki pokret vitog stvora,
    Zaslužuje za majstora
    I velikog Rafaela.

    III

    Gledaj tamo: Kosovkinja
    Ranjenike Srbe pita:
    — Gde je glava ponosita?
    Da l' u njojzi život tinja? —

    Pa junake sve premece,
    Runim vinom te izmiva,
    Ne bi l' dragog našla živa...
    Al' Miloša naci nece...

    Tu bih mor'o dovršiti
    Na devojci još haljinu,
    Posle maglu i daljinu,
    S maglom krvcu mnogu skriti.

    Ja nerado suze trošim;
    A kada bih sve izml'o,
    Srbinu bi teško palo
    I plak'o bi za Milošem....

    IV

    Tam' jedinca u matere
    Nepomične leže kosti,
    Za njim majka u žalosti
    Kose čupa, ruho dere.

    Što skorije ja da gledam —
    Majka žuri, da ne kosni,
    Lik jedinca, lik žalosni,
    Lik Milana da joj predam.

    Ah, svršicu i to lice,
    Al' ti, tužna majko jadna,
    Nećeš nigde i nikada
    Zbrisat' suze žalosnice.



    Poruku je izmenio Cecara, 31.07.2011 u 13:44

  9. #39

    Odgovor: Đura Jakšić

    Ћутите, ћут'те!...

    Ћутите, ћут'те!... С пером у руци
    Стек'о сам себи у роду глас:
    С крвавом сабљом на бојној муци
    Бољи сам био - бољи од вас!

    Да сте ме вид'ли - то да сте само!
    Ал' онде, знајте, не беше роб!
    Убојне сабље кад потрзамо:
    Победа! Јуриш! Ил', боље, гроб!

    Звук трубе, хуји, пољана јечи,
    грми и пуца огањ и прах;
    Ћутећи стојиш, падаш без речи,
    Гинеш за народ, гинеш без стр.

    Пламен и дим, гори нам лице,
    Мрки ко вуци дођемо сви -
    али где бесте ви, кукавице,
    пудлјивци худи, лажљиви пси?...
    Isn't it funny how day by day, nothing changes, but when you look back, everything is different?
    C. S. Lewis

  10. #40

    Odgovor: Đura Jakšić

    Sramota proci kroz Srpsku Crnju,a ne svratiti...
    Nisu stihovi, al je njemu u cast.






    Meni je strogo zabranjeno da stavljam te u pesmu...

    Bane Krstić


  11. #41

    Odgovor: Đura Jakšić

    Gospodjici.....U Spomen


    Mnogi me je dosad zapitkiv'o:
    Sa čega sam srca obolela?
    Sad nek znade moja družba cela:
    Rana j' ljubav što sam od njih skriv'o.

    Tebe ljubim, čedo ponošljivo,
    Ti si rane srcu mi nanela.
    Pa što si se od mene ponela?
    Što li gromom biješ srce živo?

    Grom je rječ, kojom zboriš, hola,
    Da me nećeš nikad ljubiti,
    K'o Gromovnik sa svoga prestola.

    Verujem ti kao tvorcu svome.
    Veruj i ti - da ću te ljubiti,
    Kapi dok je srcu bolnome.


    1855
    Poruku je izmenio Cecara, 31.07.2011 u 13:24

  12. #42

    Odgovor: Đura Jakšić

    Још...

    Један дим још, једну чашу,
    Једна песма, једна сека!
    П' онда збогом, тамбурашу!
    Збогом, крчмо, за навека!
    Meni je strogo zabranjeno da stavljam te u pesmu...

    Bane Krstić


  13. #43

    Odgovor: Đura Jakšić

    НА НОЋИШТУ

    Студена ме киша шиба
    Већ васцели дан;
    Ој, прими ме, крчмарице,
    У твој лепи стан!

    Саву, Млаву и Мораву
    Прелазећи ја,
    Тебе сам се зажелео
    И лакога сна.

    Наточи ми чашу вина
    Из подрума свог;
    Пољуби ме, загрли ме,
    Помог ти бог!

    Сумраковац 1857.
    Poruku je izmenio Cecara, 31.07.2011 u 13:22
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

  14. #44

    Odgovor: Đura Jakšić

    Kaludjeri

    Gled'o sam vam metanije
    Kad varate boga živa;
    Gled'o sam vas gde se pije,
    Gde se jede i uživa.

    Sluš'o sam vas kad kunete
    Svoje stado, svoje verne;
    I kad tajni prizovete
    Licemerni, licemerne!

    Gled'o sam vas - ne da nisam,
    Kad razbludom usplamtite;
    Gled'o sam vas - ne da nisam,
    Licemerni, upamtite!
    Isn't it funny how day by day, nothing changes, but when you look back, everything is different?
    C. S. Lewis

  15. #45

    Odgovor: Đura Jakšić

    Jevropi

    Tebi da pevam - tebi, tiranko!
    A duh mi mori otrov i gnev;
    uvreda tvojih žaoci jetki
    potpaljuju mi plemenit spev.

    Milionima narodi pište,
    milion grudi prosipa krv -
    milionima pale kućište,
    milion ljudi gmiže ko crv.

    I milioni dolaze smerno
    Jevropi gordoj na holi sud:
    "Ne može više, raja ne može
    snositi jaram, mučiti trud!

    Tiran nas gazi, sramoti žene,
    useva naših otima plod.
    Presudi, silna, da l' živet može
    u takvom igu nesrećni rod?...
    Izginućemo!"
    "Pa izginite!"
    Podsmeha tvoga gordi je zbor.
    "I ginućemo, ginuti slavno -
    il' mačem preseć Gordijev čvor!
    Izginućemo - ali slobodni,
    jer Srbin neće da bude rob!
    Tamo daleko, na svetom groblju,
    potražićemo život il' grob!"
    Poruku je izmenio Cecara, 04.03.2012 u 19:38

Strana 3 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •