Крчедин
Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 16
  1. #1

    Крчедин

    Као што сам већ негде поменула, учествовала сам у реализацији пројекта «Културна баштина Крчедина» 2006. год. и за ту прилику сам, између осталих дала себи у задатак да извучем из последње фиоке директорског стола стару жуту фасциклу, прочитам пожутеле куцане на машини стране, прекуцам и објавим. Носила је назив «Прошлост Крчедина». Аутори су били професор Предраг Поповић и Бошко Илић, учитељ, касније и директор школе. Релативно брзо сам свој део посла одрадила, међутим, нико од позваних (прозваних) није могао, нити желео да да средства за штампање. Да их ја ипак поменем: Месна заједница, сеоски парох – поп Лаза, Покрајински секретаријат за образовање и културу, Министарство просвете и спорта, Општина Инђија...На школском штампачу је одштампан један примерак и умножен десет пута, укоричен и свечано уручен најважнијим гостима за Дан школе.

    Ово место сам схватила као прилику да труд Предрага Поповића и учитеља Бошка Илића угледа светло дана. Нећу наравно свих 85 страна овде пренети, било би и превише за читаоце (ако ико ово и чита). Пробаћу да изнесем најинтересантније детаље до којих су њих двојица дошли у директним разговорима с мештанима и коришћењем месних историјских извора. За свој рад користили су најчешће и цитирали следећа дела: Д.Поповић, Срби у Срему, Др. Н. Вулић, Војводина у римско доба, Мон. Вој. 1, Срем у прошлости, књ.1, С.М. 1981. Петар Милошевић, Илирски устанак, др Славко Гавриловић, Срем у другој половини 18. века

    Па да почнем:

    ЛОКАЦИЈА КРЧЕДИНА
    Само село Крчедин је лоцирано на крајњем источном огранку Фрушке горе, који се пружа поред Дунава од Чортановаца до Сланкамена. Село се налази 2 км јужно од Дунава и од северних ветрова је заклоњено узвишењем огранка Фрушке горе које Крчединци називају Планина. Уствари, то је широко усталасано земљиште које постепено према југу прелази у лесну зараван.




    Крчедински атар обухвата површину од 10.751 катастарских јутара и у свом саставу има разноврсно земљиште погодно за гајење разних биљних култура, као и за развој сточарства. Тако, нпр. у састав крчединског атара улази и Крчединска ада на Дунаву. Остатком старог тока Дунава ада је одељена од бачког села Гардиноваца. Као и раније, тако и данас Крчединци се на територији аде баве екстензивним сточарством. Они већ у пролеће тамо изгоне свиње, говеда, коње и овце, а обилазе их само недељом када им односе и мало боље хране. Тек у позну јесен стока се истерује из рита да презими у селу. Такође се и поред десне обале Дунава налазио велики предео пашњака, али у последње време највећи део тог је парцелисан и распродан за изградњу викендица. Треба поменути да се поред Дунава налазило неколико каменолома од којих је један коришћен до пре неколико година. Осим тога, у пределу Калакаче има цементног лапора, али покушај изградње фабрике цемента омео је Други светски рат. Иначе цео огранак Фрушке горе поред Крчедина веома је погодан за виноградарство и воћарство и готово да нема ниједне куће у селу која нема виноград. Остали предели атара су веома погодни за ратарство.





    Крчедински атар је испресецан каналима и потоцима. Највећи је Патка која извире код Чортановаца, тече поред Бешке и јужне стране Крчедина, затим поред Нових Карловаца и улива се у Дунав код Бановаца под именом Будовар. На западној страни села извиру још два мања потока који се на источној страни села спајају и доцније уливају у Патку.



    Иначе, највећи део атара има оцедито земљиште, тако да је подземних вода мало. Једино мањи део атара према Новим Карловцима нема довољног пада тако да после киша сувишна вода извесно време се задржава на њивама. Тај део предела је познат под именом пљошта.

    Називи појединих делова атара су настајали током дуге историје и најразличитијег су порекла. Поред Дунава се налази Калакача, Усарац и Јанда. Између села и планине налазе се Кужно гробље, Надуше, Боронлук и Бара. С јужне стране налазе се Стари и Нови беглук, Буџак, Шљивара, Леје, према Инђији Рупине, а према Новим Карловцима Вињерац. Осим тога на југоистоку налазе се још Вис, Веч и Бели ат.




    Удаљеност Крчедина од појединих места је различита. Тако је од Бешке удаљен 5 км, од Н. Карловаца 7,7 км, Новог Сланкамена 10 км и Инђије 17 км. Није много удаљен ни од Новог Сада и Београда са којим га данас повезује аутопут.
    Poruku je izmenio silvia, 19.02.2015 u 18:04 Razlog: погрешно име

  2. #2

    Odgovor: Крчедин

    најстарији трагови живота у крчедину

    o животу људи у неолитском периоду постоје сигурни подаци на територији целе војводине, према томе и срема и крчедина. природно је да су најстарија неолитска насеља настала у првом реду поред реке дунава и саве, где је било у изобиљу воде, трске, глине, а поред крчедина и камена који је могао добро послужити за изградњу тзв. градина. археолошка карта војводине бележи поред крчедина налазишта из периода неолита, бронзаног и металног доба. такође, на истој територији постоје и трагови из старог и средњег века.


    у периоду после другог светско рата у више наврата су извршена рекогностицирања терена крчединског атара и она су дала одређене резултате. у непосредној близини села са са његове источне стране налази се локалитет купусаре на њивама драгана сувајца и анђелка милосављевића. налазиште није нарочито богато, пронађени су остаци костију и керамике, али само у ширем смислу матреијал се може датовати у преисторијско доба и средњи век.

    сличан локалитет се налази 2,5 км југоисточно од села у пределу атара званом буџак на њиви стевана јанчића. на површини од 100 х 60 м откривени су површински налази опека, кућног црепа, керамике, ситног камења и животињских костију. керамика је највећим делом праисторијска и атипична те је тешко хронолошки одредити сем неколико фрагменета.




    из старијег гвозденог доба потичу налази са локалитета вис, који се налази 3,5 км југоисточно од села у њивама жике ранитовића и земљорадничке задруге. сам локалитет није нарочито велик. са јужне стране локалитет се налази у нивоу са лесном заравни, а док остале стране представљају стрме одсеке. међутим, са његове источне стране налази се вештачки шанац да би утврђење било погодније за одбрану. према свему судећи тамо се налазило утврђење у виду брдске градине. пронађени су остаци камења, фрагменти керамике као и животињске кости. најинтересантнији су фрагменти са фасетираним ободом зделе и са орнаментима урезаних троструких гирланди.

    недалеко од напред поменутог локалитета налази се још један који је познат под називом батинић салаш. захвата површину од 100 х 60 м на једном брегу који се постепено спушта према каналу патки. локалитет се налази на њивама славка ђуровића, славка бркића и лазе сирижанског. пронађени су остаци камења, фрагменти керамике, остаци животињских костију као и римских опека. материјал се налази у музеју у ср. митровици.

    на вечу у близини ушћа мачугаре у патку налази се такође један локалитет. наиме, приликом ископавања темеља за кућу на салашу браће хауг ископан је већи број цигли квадратног облика димензија 32 х 32 цм а дебљине 5 цм. такође су пронађени предмети од гвожђа и стара храстовина која је служила за градњу. цигле су биле уграђене у саму кућу на салашу.

    млађем каменом добу припада локалитет рупа, који се налази у самој близини села са његове источне стране на њивама стевана божића и стевана добричића / плачковића/. рекогностицирање су извршили стручњаци војвођанског музеја 1955.год.

    из преисторијског доба имамо и налазишта поред дунава. у непосредној близини споменика палим борцима и недалеко од кафане милата радиновића налази се локалитет бараке. локалитет захвата површину од 200 х 150 м и у њему је пронађена глеђосана керамика, шут, која је атипична и неупотребљива је за датовање. поред шута пронађена је и једна камена секира на средини пробушена и указује на металоидне форме. вероватно је да се ради о насељу. материјал се налази у музеју у ср. митровици.

    праисторијских насеља на територији крчединског атара је сигурно било. сва налазишта се налазе поред воде. посебно пада у очи да да се налазишта на вечу, под висом, на батинићевом салашу, буџаку налазе поред канала у којима има воде преко целе године. осим тога, удаљеност између локалитета износи неколико стотина метара, а највише 1 км. земљиште је валовито, погодно за грађење земуница, а камен су доносили са обале дунава. поред тога, насеља су била скривена од ока непријатеља, чије су кретање могли посматрати са малих брежуљака. ко су били ти први народи који су настањивали срем, ми не знамо, али у 3.миленијуму п.н.е. на историјској позорници појавили су се нови народи, илири и келти.

    према мишљењу неких научника многа места у срему носе своја имена која потичу од старих келта као на пример: бршадин, варадин, камендин, крчедин, кувеждин, барадинци, лединци, радинци, тординци, итд. ако неки називи и нису чисто келтски, наставци д и н и д и н ц и воде порекло од келтског наставка дун или дунум.

    насеље на локалитету вис вероватно је припадало старим илирима, док је келтима припадало насеље на локалитету рупа. о боравку келта на територији крчединског атара има и сигурнијих података. тако је у близини каменолома пронађена једна остава са грчким новцем, а која припада времену келта. ови примерци сребрних грчких тетрадрахми су изванредне имитације грчког новца са именима александра великог, птоломаха, атине и др. нешто касније је у једном ћупу пронађена остава келтског новца са 883 комада. пронађени новац се чува у збирци војвођанског музеја.

  3. #3
    Zaboravila si samo da spomenes da je na lokalitetu Več, od V veka pne-I veka ne, bila prestonica keltskog plemena i vrhovne ratnicke kaste Skordiska,koji su odatle vladali teritorijom od maloazijske kraljevine Tylis do Britanije...tu su imali i kovnicu novca i tu su sakrili blago koje su opljackali oko 80.godine pre nove ere u prorocistu u Delfima...blago jos nije pronadjeno ,iako su neki nalazi opljackani od strane divljih arheologa zavrsili u dve aukcijske kuce u inostranstvu TKALEC AG i RAUCH.

    Kod Krcedina je sahranjen i keltski mitski vodja Brennos ,kasnije u Britaniji i Irskoj slavljen kao bozanstvo...
    Poruku je izmenio nenad.bds, 15.01.2009 u 17:39 Razlog: Dva posta - 1 minut razmaka

  4. #4

    Odgovor: Крчедин

    Danas sam prošitala u "Sremskim novinama" da će konačno Monografija Krčedina ugledati svetlo dana ove godine. Autor bi trebao da bude Mile Obradović (Jurišin). Drago mi je čuti za to, a još draže mi je što sam ja počela sa ovom temom ovde.

  5. #5

    Odgovor: Крчедин

    ПРОСВЕТНЕ ПРИЛИКЕ


    Када је основана прва школа у Крчедину не знамо тачно. Знамо сигурно да је само неколико година после уласка у састав Војне границе већ имао школу. Тако је за 1753. забележено да је у Крчедину била школа « са 11 ученика, 1 букварац, 9 псалтираца, 1 агатист. Магистер је био Петар Недељковић.» (Д. Руварац, списак српских школа у Срему, Гл.истор.друштва у Н. Саду, св. 1, књ.3, стр. 108 ). Свакако да је школа постојала и нешто раније, јер се у њој помињу ученици, који су већ раније изучили буквар. Учитељ Недељковић се доцније помиње као свештеник у Крчедину, што указује на вероватноћу јер је родом Крчединац. Као и у другим селима и крчединска школа је била нижа или тривијална у којој су се стицале основе писмености и ништа више. Међутим, ни таква школа није радила редовно. У попису школа из 1795. се наводи да је Крчедин имао школу, али без учитеља. Такође се не помиње у Крчедину школа ни у зимском течају за 1789/90. док се у Бешки помиње са учитељем Игнацом Адлербергом и његовим помоћником Михајлом Иванишевићем. Михајло Иванишевић је свакако из Крчедина и у то време је имао само 16 година, а плата му је била 16 форинти годишње. Почетком 19. века школа редовно ради, али само са једним одељењем све до 1876. Годишњи број ученика у школи је био приближно исти. Школске 1802/03. у одељењу је било 40 ученика, 1842/43. – 54 ученика, 1846/47. – 45 ученика. Ништа боља није била ситуација ни школске 1871/72. када је у школи било свега 42 ученика, а од тога 23 дечака и 19 девојчица. Крајем 19. века број ученика се нагло повећава, школске 1889/90. на крају школске године је било укупно 207 ученика, 1890/91. – 206, 1893/94. – 199 ученика. Слична ситуација је била и осталих година, највероватније је да је цивилна власт Хрватске далеко озбиљније спроводила закон о обавезном школовању, па се то одразило и на број ученика који су похађали школу. Осим тога треба имати у виду и да је досељавањем Немаца повећан број школске деце.


    By streethorn
    школа 2006.год.

    Знање које се стицало у тим најстаријим основним школама, било је прилично скромно. У њима се учила веронаука, читање и писање, рачун до правила тројног, затим упутства о поштеном животу и поуке из привреде. Тако се 1782. у начелу сматра « да је Крајишнику довољно, ако знаде само читати и рачунати. Уопће се држало да је доста упутити Крајишника у главне појмове о вери, дужностима добра човјека, ваљана поданика и војника, о радиности у кућном и пољском господарству. Што би било више сматрало би се сувишним дакле погибељним» (Школство у Хрватској и Славонији од његовог почетка до конца 1895, Загреб, 1896, стр. 17). Па и поред тако скромног садржаја у школама, ситуација у Војној крајини је била далеко боља, него у цивилном делу Хрватске. Посебно је била добра у Петроварадинској регименти. Почетком 19. века у Славонској крајини је било 52 народне школе (православне), од тога 51 у Петроварадинској регименти, Градишкој 1, а у Бродској ни једна школа. Свакако да је финансирање школа од стране православних црквених општина знатно утицало на постојање школа, нарочито у већим општинама.

    Укидањем Војне крајине школе долазе под банску цивилну власт Хрватске, тако да је даље о њима водило рачуна Повјереништво за просвету и богоштовље. Пошто се у Крчедину број ученика повећао, 1876. је отворено и друго одељење, а десетак година доцније и треће. Припајањем немачке евангелистичке школе 1902. отвара се и четврто одељење. Исте године «Краљевска хрватско, славонско, далматинска влада, одио за богоштовље и наставу, дозволила је да се четвороразредна нижа опћа пучка школа у Крчедину рашири у петоразредну и при истој устроји пето учитељско мјесто, за учитељицу грко-источне вероисповести, с темељном плаћом од 800 круна, бесплатним станом у нарави, дотично станарином од 200 круна на годину, те иними с тим мјестом скопчаним дохоцима». Посебан конкурс (натјечај) је расписан и за учитеља на немачком одељењу са потпуно истим условима.


    By streethorn
    школа 2006.год.
    Убрзо после укидања Војне крајине и њеног укључивања у састав Хрватске донет је нови Школски закон 1874. а који је допуњен и комплетиран 1888. Закон предвиђа обавезно и бесплатно четворогодишње школовање, а под посебним околностима школа може да траје и пет година. После заврченог четвртог разреда ученици похађају тзв. Опетовницу, која траје две до три године. Број ученика у одељењу је прилично велик и за данашње прилике је готово несхватљив. Тако закон од 1888. предвиђа да «ако се на нижој пучкој школи пријави за који разред више од 80 ученика, онда треба отворити паралелку». Наставни језик је хрватски или српски. Такође се предвиђа да «у пучкој школи учитељ мора бити оне вјере, којој припада младеж школу полазеће».


    Законом је предвиђено и трајање школске године. Поред два месеца годишњег распуста, закон предвиђа слободан четвртак, или два поподнева, обично среду и суботу. Такође су приписани и остали празници као имендан Фрање Јосифа (4.окт.), Нова година, божићни и ускршњи празници (распуст), Свети Сава, Духови, Спасовдан, и др. Било је празника када се није ишло само пола дана у школу као о Ђурђевдану и Св. Николи.

    Поред равнатеља (директора) закон такође истиче да у управљању школом учествује и школски одбор. У њега обавезно улазе начелник подручне општине, свештеник главне и мањинске цркве, лекар и два до пет чланова од општинског већа. Ако школа има више учитеља онда у школски одбор улази само равнајући учитељ, тј. Директор. Школском одбору је придаван велики значај. Ако би неко одбио без разлога функцију члана школског одбора «казниће се од пет до 40 форинти». Школски одбор углавном води целокупну бригу у вези са школом, посебно да ли ђаци редовно похађају школу, изриче казне у вези с тим, брине о материјалном положају школе, решава сукобе родитеља и учитеља, предлаже постављање нових учитеља и сл. Састанци одбора се одржавају једанпут месечно и на њима се редовно воде записници.


    Већ школске 1884/85. у крчединској школи постоји школски одбор чији је председник био Милан Обрадовић, а потпредседник Стеван Јанковић парох у Крчедину. Учитељ је тада био Милош Видаковић. Следеће 1885. председник је Батинић Ђока, затим следе Девић Јован, Поповић Никола, Ранко Ранитовић и др. Већ 1889. помиње се Никола Медер, Немац, као члан школског одбора.


    By streethorn
    школа 2006.год.

    Судећи по записницима рад Школског одбора је био прилично плодан. Решавана су конкретна питања и по свему судећи прилично ефикасно. Питања су била најразличитијег карактера, али су сва била у вези са школом. Тако на састанку 9. априла 1894. парох Стеван Јанковић извештава да је школа у лошем стању и тражи да се оправе прозори. Следеће 1895. на састанку од 9. јула води се расправа о неопходној изградњи нове школске зграде од две учионице, зборнице, књижнице и захода. Очито је да се одмах приступило изградњи јер је већ следеће 1896. на састанку 21. априла председник школског одбора Никола Поповић могао да изјави да је «ново здање за школу одређено у свој обширности својој готова и пошто је ова стара школа по све за предавања неспособна, такође подноси да се закључак створи и ... деца 2. разреда обосполног спола из старе зграде у нову школу 1896/97. безусловно пренесе». У крчединској школи се такође налази један спис, који говори о изградњи још једне школске зграде. Према том тексту «овај дом саграђен је по мајстору Петру Тришњаку године 1903. за време начелника Милутина Секиза, биљежника Паје Максимовића, те школског председника Николе Поповића, а оставио га је Јован Јаношевић парох и равнајући ушитељ Илија Радовац. На месту те две зграде које су порушене 1970. изграђена је потпуно модерна спратна школа.


    Изградњом нових зграда школа је могла сасвим нормално да ради. По потреби настава се одвијала и у старој учионици, која се налазила поред саме порте у згради где се налазио и стан директора. Између два рата настава се повремено одржавала у црквеној сали, као и старој граничарској згради.

    Нови закон такође предвиђа очигледна средства за извођење наставе као што су: «Слике за зорну обуку, глобус, земљописна карта, пламиглобус, Европа, Аустрија и Угарска, карта Хрватске, Славоније и Далмације и једна карта Палестине. Затим следе рачунало, збирка предложах, природописне слике и збирка домаћих природнина, најнужније физикалне апарате, слике и моделе метричког састава за обуку».

    Поред обавезних учила закон такође предвиђа и обавезан школски врт у коме су ученици стицали најосновнија упутства из области пољопривреде. Такав један врт при крчединској школи је постојао све до краја Првог светског рата и налазио се у башти граничарске зграде иза бикарнице. Данас се на том терену налази зграда самоуслуге, као и више модерних стамбених кућа. Између два рата постојала је једна мала башта у оквиру кућишта зграде где се налазио директорски стан и једна учионица. Очито је да нове генерације учитеља нису биле спремне за извођење очигледне наставе у школском врту.


    Да се раду у школском врту поклањала озбиљна пажња сведоче нам подаци сачувани у записницима Школског одбора. Из њих се може закључити да су ученици у врту сејали и калемили разне воћке и тим утицали на подизање воћарства у селу. На седници школског одбора од 7.12.1905. «једногласно је решено да се воћке, које су облагоређене имаде школској младежи бесплатно поделити, како би се у тој грани господарства пробудила воља, да би код својих кућа што боље воће унапредило.» Понекад су се калемљене саднице продавале или бесплатно додељивале народу. Колика је то била вредност можемо закључити из записника од 15.11.1900. На састанку Школског одбора «учитељ М. Видаковић извјештава да се облагорођених воћака у школском врту до 1000 комада налази те пита да ли да се поменуте воћке, још ове јесени, или на пролеће народу бесплатно или за новац издаду». Осим расадника постојао је и школски воћњак, који је такође представљао један извор прихода школе. Тако на седници школског одбора од 9.04.1894. « г. Председник изјављује да је воће у школском врту ове године обилато родило, наиме трешње, кајсије и јабуке, те подједно предлаже да би се поменуто воће за готове новце продати могло, како би се за добивени новац неке нужне ствари набавити могле, а наиме материјал за женски ручни рад.»

    Женском ручном раду се такође поклањала озбиљна пажња. Као будуће домаћице оне су се училе шивењу, плетењу, везу и сл. Као што се види од школе су добијале материјал за ручни рад, а готове предмете су на крају школске године носиле својим кућама.


    Школски одбор је такође на основу расписаних конкурса примао у службу нове учитеље, покретао акцију за отварање нових одељења, бринуо се о спровођењу закона и других наредби виших власти. Поред редовне месечне контроле у вези са похађањем школе, школски одбор је могао и да ослободи поједине ученике од похађања наставе. Почетком школске 1903/04. године он доноси одлуку « да се посве сиромашна и болесна деца за ову годину привремено опросте.» Недостатак школског простора се наводи као разлог. Такви случајеви су се чешће дешавали. Почетком 1896/97. школски одбор на својој седници од 31. листопада доноси одлуку да се од укупно 236 уписаних ученика у редовну школу и 33 у опетовницу ослободи «трајно ради телесне мане посве неспособне деце 8 /осам/. Такође је одлучено да се ослободи «трајно ради пуке сиротиње 5 /пет/.»


    Када је краљевска земаљска влада издала наредбу од 31.08.1909. бр. 20003, којом је одређено «штампање читанака за 1. и 2. разред само латиницом», а учење ћирилице пренето у 3. разред школски одбор у Крчедину под председништвом Милана Летића оштро протетвује и одбија њено извршавање. Пошто је наведена наредба изазвала велико незадовољство и у осталим селима, она није спроведена у живот.


    Што се тиче наставног програма, може се рећи да је био прилично једноставан. Према Закону од 1874. односно 1888. у нижој основној школи су се изучавали следећи предмети:
    1. Наук вере, а за младеж гркоисточне вероисповести још читање црквенословенског писма
    2. Матерински језик
    3. Рачуноводство и мјерствено обликовање
    4. најважније из земљописа, повјести, физике и природописа на темељу читанака
    5. краснопис
    6. рисање
    7. црквено и световно певање
    8. гомбање
    9. практичне упуте у најважнијим господарственим струкама, женски ручни рад и упуте у кућанству


    Иако програм не изгледа тако обиман, одговорност учитеља је била велика, али и слобода у извршавању постављеног задатка. О оптерећености деце се водило рачуна и да би се избегло «грување» сувишних чињеница, поједини предмети, као историја, географија и природопис, су се изучавали из уџбеника написаних на бази читанке. Осим тога треба имати у виду да су се на крају године одржавали испити. За 1896. је забележено да се испити одређују за 23. јул, јер учитељство мора 25. јула у Будимпешту на миленијумску изложбу ићи.

    Ради постизања одређених циљева у школи, биле су предвиђене и телесне казне. Према Општој школској уредби од 1774. која се односи на Војну границу, «телесне казне су дозвољене, али не за тупост и слабо памћење». Једно време је при школама постојао и Страфспротокол /записник о казнама ученика/. За бежање од школе предвиђена је шиба и до 30. На тај начин су се припремали будући граничари да лакше навикну на војнички ред и дисциплину. И после укидања Војне границе, телесне казне су се задржале, мада не тако драстично. То су биле «пацке» прутом по рукама или «натуре» како се то у Крчедину говорило. Тај обичај је остао све до другог светског рата поред тих казни ђаци су кажњавани клечањем на поду или кукурузу, а понекад су после наставе задржавани у тзв. Затвору. Они који су задржавани у затвору називани су још између два рата «вариштанци». Тај израз је свакако дошао од руске речи арест (затвор) и води порекло још из времена када су руски учитељи у првој пол. 18. века оснивали школе по територији данашње Војводине. С обзиром на своје знање којим су одскакали од неписмених и полуписмених сељака учитељи су уживали велики ауторитет у народу. Сигурно је да су томе допринеле и казне које су им стојале на расположењу.

    У најстарије учитеље који се помињу у крчединској школи спадају Поп Владислав (пре 1753), Петар Недељковић (око 1753), Лука Јовановић (око 1825), Петар Јовановић (1842-1863), затим Милош Видаковић (1864-1905). / Андрија Огњановић. Граничарске народне школе и њихови учитељи на територији Војводине од 1774. до 1872., стр.83/. Свакако да у овом списку има грешака. Петар Јовановић је највероватније радио у два маха у Крчедину, јер се у књизи рођених помиње као бивши учитељ, а доцније се опет појављује као учитељ. Пореклом је из Ср. Карловаца. У књизи умрлих се помиње његова мајка Јелисавета Јовановић, житељ карловачки, да је умрла код сина свога «Петра Јовановића учитеља јуности крчединске 1851.» Кућа Петра Јовановића се налазила на месту где се данас налази Дом омладине у Крчедину. Био је изразито добар и паметан човек. Јова Добричић – Јовићич прича како је његов деда имао бабу, која је била распикућа јер је имање од 40 јутара брзо смањила на 20 и када је претила опасност да све упропасти интервенисао је учитељ Петар Јовановић. Успео је да бабу «убеди и да у Карловцима палцем потпише и пренесе власништво на свога унука. Умро је у Крчедину, а споменик му подижу син Васа и жена Јекатерина».

    Видаковић Милош. Родом из Пећинаца је такође дуго учитељ у Крчедину. Познат је још био под надимком «Гуша» или «Гушанац». Његов ђак је био данас најстарији Крчединац Радивој Обрадовић – Баћа, који је похађао наставу у старој граничарској згради, где се данас налази библиотека. Када је тачно ступио у службу не знамо. У записнику Школског одбора од 1903. се износи захтев за зграду учитеља Видаковић Милоша за 33 године службе. Из тога се да закључити да је почео да ради 1870. судећи по неким индицијама Видаковић баш није био симпатичан вишим властима. Још 27.12.1889. школски одбор у Крчедину предлаже Краљевској жупанијској области за равнајућег учитеља. Међутим, тек 1904. он постаје директор, тј. Равнајући учитељ.

    Међутим, као учитељ Видаковић је био веома ангажован. Поред редовне наставе он је такође држао и опетовницу, затим редовно певао у цркви за што му је одређен годишњи хонорар од 60 круна.


    У вези са наредбом Краљевске жупанијске области у Вуковару, у Крчедину се оснива аналфабетски течај у зимском периоду 1900. год. Школски одбор одређује да се течај одржава у новој школској згради, а да наставу изводи учитељ Милош Видаковић. За финансирање течаја је предвиђено 100 круна.

    На служби у Крчедину Видаковић Милош је остао до свога пензионисања 1907. Треба такође напоменути да је био ожењен и да је имао троје деце. Говорио је српски и немачки језик.

    До отварања другог одељења у школи је постојао само један учитељ. У вези са отварањем нових одељења јављају се као учитељи Јелка Карајанковић и Радовић Илија. Када је дошла на службу у Крчедин Јелка Карајанковић не знамо тачно, али поуздано се зна да је 1896. по молби премештена на нижу српску пучку школу у Руми.

    Радовац Илија представља учитеља којега се Крчединци посебно сећају. Рођен је у Новом Саду 1869. а учитељску школу је завршио у Сомбору. Када је у Крчедину отворено и треће одељење Радовац Илија ступа у службу и именован је привременим пучким учитељем. Десет година доцније је именован правим учитељем. После пензионисања Милоша Видаковића именован је за равнајућег учитеља (директора) Ниже пучке школе у Крчедину и на том месту је остао све до своје пензије. Поред наставе се бавио и пропагирањем задругарства. Био је ожењен и имао је троје деце. Говорио је српски и мађарски језик. У народу је био познат под надимком «Теча». Једна његова ћерка је купила кућу и доселила се у Крчедин.

    Агнеза (Анђелија) Иванишевић, кћерка Милете Иванишевића из Крчедина, била је одличан ђак и као таква добила је стипендију од Имовне општине ради даљег школовања. Завршила је учитељску школу 1897. и службовала је у Брезовици, Свилошу, а затим у Малој Васици.

    После расписаног конкурса, школски одбор у Крчедину је бира 27.10.1902. за учитељицу у Крчедину. У служби је остала до 1905. када се удала за тадашњег учитеља, а доцнијег директора, Илију Радовца. С обзиром на закон од 1888. чл. 152, својом удајом се она практично одрекла службе. У закону дословно пише: Уда ли се која учитељица, сматра ће се да се добровољно службе одрекла, но која служи преко пет година, добива одправину у износу од једногодишње плаће.»

    Анка Верзак рођена у Винковцима 30. маја 1884. оспособљена за учитељицу у Загребу 1902. на служби у Крчедину налази се од 1904. Поред српскохрватског језика говори и немачки.

    Интересантно је да је породица Зековић дала четири учитеља, три сестре и брата. То су била деца скромног сеоског ковача. Цео свој живот провели су радећи на месту учитеља.

    Катарина Зековић, рођена у Крчедину 10.фебруара 1873. је оспособљена у сомбору за учитељицу 1892. Службовала је најпре у Голубинцима, а чим јој се указала прилика, прешла је у Крчедин 1897.

    Зековић Анђелија, рођена у Крчедину 1879. оспособљена је за учитељицу у Карловцу у хрватској 1899. По завршеној школи службовала је у Карловчићу, а као и сестра, искористила је прву прилику и прешла у Крчедин 1905.

    Зековић Александра, као учитељица је службовала у Сурдуку.

    Најмлађи, Милорад Зековић је по завршеној учитељској школи службовао у Опатовцу, а доцније је прешао у Крчедин. Треба напоменути да се Милорад није никада женио, а такође се ни сестре Зековић нису удавале. Сви су умрли после Другог светског рата.

    Везмар Ђорђе, учитељ, пре доласка у Крчедин службовао је у Марадику до 1907. Када је после пензионисања Милоша Видаковића остало упражњено место учитеља у Крчедину, Везмар се по молби премешта у Крчедин. Уживао је велики ауторитет и важио је за строгог учитеља.


    Досељавањем Немаца и отварањем немачких одељења јављају се и немачки учитељи.

    За крчединске учитеље би се могло рећи да су живели скромним и примерним животом како је закон то и прописивао. Поред редовног рада у школи, они су били уско повезани са црквом и свештеником. Пре свега, они су морали да иду редовно у цркву, доводе децу и да их контролишу, да певају за певницом и одговарају на јектенија. У 18. и поч. 19. века ишли су заједно са свештеником приликом свећења водице, поред редовне звонарске службе били су обавезни и да звоне на облаке и сл. Поред редовне мале плате зарадили би и понеки хонорар, или би добили право да с јесени иду по кућама за време бербе винограда да би им сваки сељак дао по неку литру вина. Све у свему, у почетку је живот учитеља био прилично бедан. Тек када је Крчедин ушао у састав цивилне Хрватске, положај учитеља се стабилизовао, а ауторитет учитеља повећао. Једно време учитељи су имали и униформе, које су подсећале на униформе осталих граничарских чиновника, само посебни гајтани су означавали да се ради о униформи учитеља.

    Сталност учитеља у служби је такође била велика. Премештај учитеља по сили закона се ретко упражњава и сматра се «као предпоследњи ступањ најтежих казни». Није познато да је неки крчедински учитељ био премештен по казни. Законом је такође прописано «да ни један учитељ није дужан предавати више од 30 ура на тједан», а посебно се забрањује да врши друге службе које би сметале његовом угледу. Исти закон прецизира «да после 40 година службовања сваки учитељ има право тражити да се стави у мир».

    Када је реч о просветним радницима потребно је забележити једног, који истина није службовао у Крчедину, али је у свом дугом животу постигао много успеха на другим странама. Реч је о Игњату Бокуру. У неким документима се помиње и као Игнације Бокур. Рођен је у Крчедину 26.02.1883. од оца Новака земљорадника и мајке Вукосаве рођене Живановић. Основну школу је завршио у Крчедину у времену од 1889. до 1893. После завршене ниже гимназије у Ср. Карловцима, уписује се у учитељску школу, коју је најпре похађао у Пакрацу, а завршио је у Осијеку. После двогодишњег студирања 1903-1905. у Београду, одлази у Швајцарску у Цирих ради настављања студија 1905 – 1910. У Цириху је и докторирао из области педагошких наука са дисертацијом: «Die Entzwicklung der Serbisch Nationalen konfesionalen Volksschulen und Lehrerbildun dungsastalten fur Lehrer und Lehreriren», Neusatz, 1911. У свом дугом животу је много путовао и упознавао свет. Познато је да је боравио у Аустрији, Швајцарској, Италији, Мађарској, Румунији, Србији. Оженио се са архитектом Јеленом Томић.

    После кратког боравка у Чаковцима где је радио у својству учитеља, одлази за наставника Српске девојачке школе у Новом Саду. После тога одлази у Србију и једно време ради као професор Учитељске школе у Скопљу, на којој дужности је остао до 1923. Између два рата је још радио у Вршцу, Сомбору и Новом Саду.

    Поред наставничког рада сарађивао је и у више листова као што су «Браник», «Застава», «Мисао» и др. Опробао се и као преводилац са немачког и руског језика. Мада веома скроман скретао је пажњу на себе. Већ 1914. је одликован Орденом Светог Саве 4. степена. Посебно је показивао склоности и према ликовној уметности. Иза себе је оставио портрете К. Направник – 1935, В. Богдановић – 1964., као и бисте у гипсу П. Брежанини и Б. Тирка. (Подаци узети из дела: Развитак наставе природних наука у српским средњим школама у Војводини, Н. Сад 1964., од др Радослава Ћурича и Лексикон писаца Југославије из чланка «Девојачке школе у Војводини», Матица српска, 1972.).


    Кућа Игњата Бокура се налазила у Хрватском сокаку, на месту где се данас налази кућа Реље Обрадовића. Директних потомака породице Бокур данас нема у Крчедину. После пензионисања Игњатије Бокур је живео повучено у крчединској планини. Пред крај живота је и добрим делом изгубио слух.

    Крајем 19. и почетком 20. века број школованих људи из Крчедина се повећава, мада се не би могло рећи да је то била масовна појава. Наиме, могућност школовања су имале само имућније породице. Пре Првог светског рата су завршили гимназију у Ср. Карловцима Павле Зековић, Јован Јовановић, Мандовић Велимир, Јован Јаношевић je завршио богословију, Павле Зековић такође богословију. Павле Зековић је био брат Милорада Зековића и служио је као свештеник у Шиду. За време окупације је живео у Крчедину. Имао је сина кога су звали Брата, био је по занимању судија и убиле су га усташе. Братин син је једини наследник имања породице Зековић. Данас у Крчедину нема мушких потомака фамилије Зековић.

    Посебно треба поменути Душана Лацковића, који је завршио гимназију у Новом Саду. После тога је студирао хемију у Прагу и када је већ био при завршетку, избио је Први светски рат. За време рата служио је у 70. регименти радећи у санитету, јер је прешао на медицински факултет. После рата је наставио студије медицине такође у Прагу, где се оженио Јелинком, која је била сликарка. Службовао је у разним местима, као Ковину, Бешки, Крчедину, Елемиру и Меленцима. Специјализирао је бањологију и од 1927. године је за време сезоне радио као бањски лекар у Меленцима. Последње место службовања му је такође било у Меленцима. После пензионисања се преселио у свој новоизграђени стан у Новом Саду, где је убрзо и умро 1964. Деце није имао.

    Мештровић Драгољуб – Брата завршио је Трговачку академију у Новом Саду и у истом месту је радио између два рата као банкарски службеник. Има сина Душана.
    Poruku je izmenio silvia, 19.02.2015 u 18:07 Razlog: смајли

  6. #6

    Odgovor: Крчедин

    НЕМЦИ У КРЧЕДИНУ


    Чим је ослобођена територија данашње Војводине, аустријске власти су показале велико интересовање за ту плодну област. У току 18. века су вршиле масовну колонизацију Војводине. Поред Срба у њој су колонизовани Словаци, Румуни, Русини, Чеси, Пољаци, Мађари и Немци. Сви су они имали задатак да обрађују дотле пусто земљиште и обезбеде веће количине житарица. Немцима је била намењена улога носилаца власти и аустријске политике у том делу. Највећа насељавања су извршена у 18. веку за време владавине Марије Терезије и њеног сина Јосифа другог.

    Иако су Немци прилично рано насељавани на територији Војводине, у Крчедину се јављају релативно касно. Све до 60-тих година 19. века Крчедин је искључиво насељен Србима. Све немачке породице, које су се у другој половини 19. века населиле у Крчедину, дошле су из неколико села Бачке. Нема ни једне породице, која је дошла директно из Немачке у Крчедин.


    Прве немачке породице кренуле су из Бачке на 19 кола. Тринаест породица је успут остало у Бешки, а осам са једанаест кола доселило се у Крчедин. Вођа ових породица био је неки Деслер. На челу породица које су се доселиле из Црвенке налазили су се: Вилхелм Динер, Јакоб Штајгеле, Конрад Фишер, Јозеф Мајер и Филип Пихи, а на челу оних које су се доселиле из Сивца били су: Адам Хајнрих, Филип Велкер и Лудвиг Грубер. Јакоб Штајгеле је имао 37 година када се доселио, а умро је у Крчедину 1868., тј. када је напунио 45 година. Већ следеће 1861. доселили су се Вилхелм Вак, Филип Вехтер и Филип Рајнинг. Вероватно је да су први досељени развили живу пропаганду међу својим сродницима и пријатељима у Бачкој и многе убедили да се преселе у Крчедин. Већ 1862. досељавају се Симон Фалкеншајн, Кристијан Штајгеле, Кристијан Вак и Јакоб Фикс, а 1869. дошао је и Михаел (Карл) Мејер. За породицу Вак постоје подаци да води порекло из Еглингена у Виртембергу и да се оданде преселила у Мали Кер и преко Старог Кера доселили се у Крчедин. Кристијан Вак је умро у Крчедину 1891.

    Следећих година је настављено досељавање Немаца у Крчедин и оно је трајало до краја 19. века. На територији Крчедина су се насељавали Немци искључиво протестантске /лутеранске/ вероисповести. Треба имати у виду да је на територији цивилне Хрватске било забрањено протестантима да се насељавају све до 1859. те им је преостало да се насељавају на територији Војне границе. Свакако је и после тога Немцима било пријатније да се и даље насељавају на територији бивше крајине, него да као протестанти имају проблема са Католичком црквом. Са Православцима нису имали неких компликација, јер ни једни ни други нису били симпатични католичкој цркви.

    Насељавање на територији Војне границе стварало је проблеме друге природе. Иако је земље било у изобиљу до ње није било баш лако доћи јер је било веома тешко грунтовно спровести. Граничарске власти нису лако дозвољавале да неко ван границе дође до власништва земље или куће. Неупућени Немци у својинске односе у Војној граници често су и наседали тако да су тек после исплате земље могли констатовати да је немогуће спровести. Наводно, тако је прошао и први досељеник у Крчедин Вилхелм Динер, који је два пута исплатио Болановићеву кућу, али је тек после дугих мука успео да је преведе на своје име. Неки су још горе прошли. Досељеник из Сивца Адам Хајнрих је изгубио 2000 форинти на куповини куће и земље од власника који није имао право продаје. Но, временом су и Немци стицали искуство и прилагођавали се новим условима.

    Најсигурнији начин да се без много ризика дође до куће и земље био је да досељеник Немац нађе неку граничарску породицу без деце и да с њом склопи уговор о доживотном издржавању. За узврат је на себе примио граничарске обавете и постао би наследник целокупног имања. На тај начин сви су били у добитку, а државни граничарски интереси би били сачувани. Први Немац који је на тај начин дошао до куће и земље био је Јакоб Штајгеле. Он је склопио уговор о уласку у заједничко домаћинство са Живаном Стефановићем.

    Сачуван уговор у оригиналу гласи:

    Бр. 870 Бешчанска граничарска
    Компанија бр.12

    Уговор о уласку у заједничко домаћинство
    Овим цењена Команда регименте, 20. априла 1860. под бројем 4768, потврђује неопозиво закључење и усвајање уговора између граничара Живана Стефановића, кућни број 23, из Крчедина, с једне, и провинцијала Јакоба Штајгеле-а из Црвенке, с друге стране.

    1. Граничар Живан Стефановић, кућни број 23, изјављује да је вољан да прими у своје домаћинство провинцијала Ј. Штајгелеа заједно са његовим члановима породице, под условом да овај Стефановићу у виду надокнаде исплати 240 форинти, да њега и његову жену Теву задржи у кући до њихове смрти и да се стара о њиховом издржавању и одевању, за шта он добија право да одмах по закључењу уговора дође на чело домаћинства, да се стара о њему и задржи своје име.
    2. Провинцијал Јакоб Штајгеле из Црвенке обавезује се да ће, заједно са својом породицом, тачно придржавати услова под тачком 1. и да ће иметак који унесе припојити иметку граничара Живана Стефановића и на тај начин образовати заједнички посед.
    3. Штајгеле изјављује у своје име и у име своје породице да ће преузети граничарске обавезе..
    4. Уговор је направљен у три истоветне копије и потврђен од обе стране поред крста стављеног поред имена.

    Бешка 12. јуна 1860.
    Домаћини: прихваћени чланови домаћинства:
    Живан Стефановић Јакоб Штајгеле
    Тева, његова жена Софија Штајгеле

    Оверио наредник Марковић

    Сведоци:
    Полак, наредник Ј. Мирковић, граничарски гефрајтер


    Вредност Стефановићеве имовине под кућним бројем 23, у Крчедину, процењена је на следећи начин:
    1. кућа, покривена трском, која се састоји из две собе и кухиње у врло лошем стању .................................................. .................................................. ........30 ф.
    2. Ораница од 6 јутара и 200 кв. Хвати .................................................. .......40 ф.
    3. Ливада од 4 јутра и 4 кв. Хвата .................................................. ................20 ф.
    4. Воћњак и башта 240 кв. Хвати .................................................. .................10 ф.
    5. Виноград од 1 јутра и 207 кв. Хвати .................................................. ........25 ф.
    6. Кућни плац, двориште и повртњак 1 јутро ................................................30 ф.
    __________________________________________
    све скупа .......................155 аустријских форинти

    Годишњи порез износи 14 ф. И 42 круне



    Пошто је уговор потврђен у Штабу Регименте, уведен је у штапске крчединске грунтовне књиге 28. августа 1860. под бројем 433.

    Под сличним условима је Јозеф Мајер ушао у Вулетићеву кућу, Кристијан Вак у Петровићеву. За Кристијана Вака је забележено да је први Немац граничар, који је заједно са Србима учествовао у рату 1866. у Италији. Улажење Немаца у заједничко домаћинство са Србима трајало је све до 1872. када је укинута Војна граница.
    1862. доселио се из Старог Кера Крелах Филип, али се око 1890. одселио у Добановце. Исте године дошао је Клајн Мартин из Торше преко Јарка у Крчедин где је умро 1880. За њега је интересантно напоменути да је по занимању млинар и да је то занимање оставио у наслеђе својим потомцима. Целнер Јакоб из Н. Шова прелази у Крчедин 1880. где је и умро 1927. Клаус Георг из Секића пресељава се у Крчедин 1882. где умире 1917. Хауг Јохан је рођен у Секићу 1835. доселио се у Крчедин 1883. а умро је 1909. Јаус Георг (Ђура) рођен у Секићу 1860., дошао у Крчедин 1883. где умире у 53. години живота 1913. Исте године досељава се из Секића и Георг Таус. Енис Карл рођен у Куцури досељава се у Крчедин 1888., а Битлингмајер из Секића долази у Крчедин 1895. Досељавање Немаца је утицало на бржи пораст становника у Крчедину. Док је 1866. било укупно 1745 становника, дотле је 1880. тај број порастао на 2030. Десет година доцније тј. 1890. тај се број попео на 2090, 1900. на 3075, а 1910. на 3480 становника.

    Досељени Немци су били лутеранске вере и од самог досељења се постављао проблем, како и где организовати верски живот, богослужење, крштење, венчање, причест итд. Одмах по досељењу крчедински и бешчански Немци су заједнички наступали, јер их је био релативно мали број 1872. у оба села је било укупно 521 душа. С обзиром да у то време бије постојала жељезничка пруга, они су своју децу на обичним сељачким колима носили у Нову Пазову ради крштења, а што је било скопчано са прилично великим тешкоћама. Убрзо је дошао из Шова Фридрих Штајнмец за учитеља у Бешки, чијој филијали је припадао и Крчедин. Он је поред учитељског посла обављао и свештеничке послове. Поред Бешчана и понеки богатији Крчединци су слали своју децу у бешчанску школу. Међутим, ни то није било потпуно решење.

    Најзад, 1879. црквена општина је купила од Вилхелма Вака кућу за 340 форинти, коју је доплативши још 300 форинти, заменила за стару кућу Карла Харфманс. Она се налазила на углу где је доцније подигнута нова школа. Школа се самостално издржавала, али је морала радити по званичном наставном плану и програму. Први учитељ је био Јакоб Лакнер, али свега неколико недеља. Убрзо долази Андреас Масек, први кога је поставила Генерална команда у Загребу за учитеља у Крчедину. После две године њега је наследио Јохан Шнајдер, старији човек и одан пићу, са оболелим гласним жицама. Ни он се није дуго задржао. Једно време је вршио црквене послове и обављао црквену дужност Фридрих Фалкенбургер из Нове Пазове. Такође је кратког века било и службовање Ернеста Роглина, који је пореклом Прус, доведен из Швајцарске (Базела) за учитеља у Крчедину. После три месеца је отишао из Крчедина, а затим се одселио у Америку. После извесног натезања дошао је Фридрих Ренз 1887. на дужност учитеља и проповедника.



    За крчединске Немце је било веома важно да подигну нову зграду за потребе школе. Зидарске радове је иувео Петер Тришњак од свог материјала за 1265 форинти. Унутрашњу дрвенарију урадио је Данијел Графенштајн, а столарске радове Карл Раух. Било је то 1891. Великих заслуга за изградњу школе је имао тадашњи учитељ и проповедник Ј. Змаила, који је са Филипом Рингелом отишао у Нови Сад и купио хармонијум за потребе школе. И број деце за потребе школе је био прилично велик. Тако је у школској 1894/95. било 114 деце, а у периоду од 1897. до 1900. 87.


    1897. крчедински Немци су добили матучну Црквену општину и уместо Змаиле је дошао пастор Фридрих, а убрзо после њега и нови пастор Јуст.


    Почетком 20. века је постојала намера да се прва два разреда немачке школе припоје сеоској општинској школи, а да духовна лица и даље предају у 3. и 4. разреду. То је учињено 1902. када је крчединска општинска школа проширена у четвороразредну, с тим да немачкој деци, у 1. и 2. разреду држи наставу на немачком језику учитељ Немац, који влада и хрватским језиком. Исти учитељ би предавао немачки језик три пута недељно немачкој деци у 3. и 4. разреду.

    Напослетку, приступило се и изградњи нове црквене зграде. Са изградњом се почело 1900. Радове је изводио Петер Тришњак према пројекту инжењера Вајнбергера из Земуна. У цркви је било укупно 400 седишта, а посебно су набављене оргуље из фирме Ригер из Јегерсдорфа 1911.


    Од 1906. Немци поседују и своје посебно гробље у површини од 1000м2. Заправо то гробље представља продужетак православног гробља на његовој северној страни. У југоисточном делу тог гробља сахрањивани су сви они који нису били лутерани, православци или калвинисти. Понекада су католици сахрањивани по православном обичају на захтев жупника из Сланкамена, док су богатији плаћали кола да довезу жупника.


    Такође треба напоменути да су крчединском пасторату припадали Немци насељени у Крчединским виноградима са каменоломом, где су радили као надничари, винцилири, или радници на каменолому. Деведесетих година 19. века таквих је било 17 породица, а око 1911. из Нове Пазове је у Винограде дошло око 30 породица. Међутим, у пролеће 1924. и 1925. више породица се иселило у Бразилију; а један мањи број се задржао до краја Другог светског рата.

    Слична је ситуација била и са Немцима лутеранима, који су се населили у Новим Карловцима (Сасама). Пошто се тамо осећала велика оскудица у занатлијама први су кренули млинари и цигљари, а касније и столари, зидари, пинтери, кројачи и бербери. Крчединском пасторату су припадале и малобројне лутеранске породице насељене у Старом и Новом Сланкамену, Белегишу и Сурдуку.
    Интересантно је напоменути да су чак и Немци из Ср. Митровице, као филијала припојени Крчедину 1899-1902. У тим годинама је у матичну књигу крчединске Црквене општине заведено 18-оро деце. Године 1908/09. и Инђија је била у надлежности крчединског пастората.


    Напоредо са развитком црквеног и школског живота поклањана је пажња и осталим културним делатностима. Тако је 1904. основано Читалачко друштво, које се састајало у локалу Филипа Хегела а доцније у кући председника друштва Ј. Цимера, односно његовој гостионици. Библиотека је располагала са око 130 књига. Од 53 члана било је и неколико Срба, који су свакако знали немачки језик.

    Једно кратко време је постојало и Певачко друштво (1910-1911), а увежбавао га је учитељ Долинај.

    1874. су Карл Харфман и Л. Умштадт основали Музичку капелу у Крчедину, чији су чланови били: Јохан Волф, браћа Хајнрих, Фридрих и Јакоб Шумахер, Лудвиг Раух, Конрад Клајн, Јохан Паст, Јохан Михел, Георг Мерц и Јакоб Бечл.

  7. #7

    Odgovor: Крчедин

    СЛОВАЦИ У КРЧЕДИНУ

    У склопу своје колонизаторске политике у 18. веку Аустрија је населила и Словаке на територији данашње Војводине. Њихова прва насеља основана су најпре на територији Баната и Бачке, а нешто доцније и на територији Срема. Биле су то углавном сиромашне породице из пасивних крајева Словачке, које су у потрази за бољим животом дошле у обећану земљу. Такође се треба имати у виду да су многи од њих дошли као прогнани протестанти и да су се као такви населили у бачком селу Селенчи. Међутим и тамо их је дочекао надбискуп Адам Петачић, који је на њих вршио притисак са циљем да напусте протестантску и прихвате католичку веру. Тај притисак је такође био један од разлога што су становници Селенче одлучили да се преселе у Стару Пазову. У новом месту су основали своју нову улицу под називом Селеначка, а која их и данас подсећа на краткотрајан боравак у Селенчи. С обзиром да је Стара Пазова била на територији Војне границе, проблема није било бар што се тиче цркве и вере.

    Међутим, ни у Старој Пазови многе словачке породице нису успеле да обезбеде сигурнију егзистенцију већ су наставиле да живе у сиромаштву страхујући лети од зиме, а зими од лета. Када се све то има у виду онда је сасвим разумљиво да су тражили нове и допунске изворе прихода на страни у суседним местима. У тој потрази за послом неки Словаци млинари били су насељени у Крчедину и Новим Карловцима већ 40-тих година 19. века. У исто време неке породице су почеле да се насељавају на територији Крчединске и Сланкаменачке планине. Највећи број се населио са јужне стране брда Кошевац по коме је и само насеље добило име Кошевац. Било је то насеље без плански изграђених улица, са разбацаним кућама испод подножја Кошевца. С обзиром да је највећи број Словака населио из Старе Пазове у народу је убрзо преовладао назив Мала Пазова. Данас је то право село и представља посебну месну заједницу под називом Сланкаменачки Виногради.


    Први досељеници су најпре радили као винцилири и надничари у виноградима старопазовачког поседника Петровића, а убрзо су почели да обрађују винограде крчединских и сланкаменачких газда. Највећи број Словака се населио крајем 19. и почетком 20. века. Најстарије породице које су се населиле у Малој Пазови, биле су: Менђан, Клинко, Туран, Репа, Хуђец и др. Неке од тих породица су прелазиле брдо и насељавале се у близини Дунава. Биле су то породице Домоњи, Мрва, Ђурчок, Коленчик, Фабри, и др. Мање више све су те породице успеле да, после много одрицања купе себи мало парче земље и изграде више него скромну кућицу. С обзиром да је то било сувише мало, били су присиљени да раде као винцилири, слуге или наполичари. Неки су и чували туђу стоку. Они који су били ближе Дунаву тражили су допунске изворе прихода у риболову или радећи на каменолому. Наравно, то су могли само они најиздржљивији.

    После Другог светског рата ситуација се знатно мења. Извршена је потпуна концентрација Словака у Малој Пазови, односно Сланкаменачким Виноградима.

    Досељени Словаци су били лутеранске вероисповести, а само десетак породица је прешло у назаренску веру. Крчедински Словаци су се венчавали или крстили у немачкој лутеранској цркви у Крчедину. Истина, они су одржавали и своје посебне верске обреде у кући Јанка Шаша, а по оснивању школе и једној од школских просторија. Међутим, са отварањем цркве и школе ишло је прилично спорије.

    Оснивање прве школе је везано за име крчединског пастора Вереша, који је и сам био Словак. Он је издејствовао да се школске 1911/12. постави за првог учитеља Кристијан Мебел, а трошкове је најпре сносило школско друштво Ћирило и Методије. 1913. постављен је нови учитељ Франц Преглеј. Мада је 1913. било одређено и место за изградњу нове школе и црквене зграде до изградње није дошло јер је убрзо избио Први светски рат.

    Своје мртве Словаци су сахрањивали на разним местима по виноградима, а почетком 20. века из крчединског дела планине и на крчединском гробљу. Наравно, сахрану је обављао пастор из Крчедина, а ако би пастор био спречен, могли су сахрањивати и други.


  8. #8

    Odgovor: Крчедин

    РАЗВИТАК ПРИВРЕДЕ У КРЧЕДИНУ КРАЈЕМ 19. И ПОЧ. 20. ВЕКА - наставак

    Занатство и трговина добијају своје посебно место у Крчедину тек после развојачења Војне границе. До тога времена да би неко могао да се бави занатством требао је најпре да испуни одређене услове, а то је већ било мало теже. Дозвола за изучавање заната се дозвољавала оној деци која нису била способна за војну службу или пољопривреду. Ако је неки здравији младић добио дозволу за изучавање неког тежег заната, то је било условљено обавезом да занат обавља у Војној граници, односно да тај занат искључиво служи интересима војске.

    Прави развој занатства у Крчедину везан је за досељавање Немаца. Крајем 19. и поч. 20. века највећи број занатлија у Крчедину били су Немци, али постепено су и Срби одлазили на неке занате. Готово сваки занатлија је имао мање парче земље па су се приходи од заната и пољопривреде допуњавали. Или, добар број сиромашнијих занатлија је остваривао допунске приходе радећи жито на рис, или берући кукурузе у јесен на 12 ти део.


    Свакако да су сељацима били најпотребнији ковачи и колари, који су врло често имали радње једни поред других. Крајем прошлог века помињу се Паја Стојковић и Коста Зековић као ковачи, а као колар познат је Никола Поповић још у првој половини 19. века. Ковачи су добар део прихода имали од сељака којима су редовно поткивали раонике. Сваки је сељак имао свог ковача код кога је све услуге тражио. За поткивање гвожђа обично се плаћало по 3 кг пшенице за свако јутро ораће земље. Обично после жетве ковач би скупљао пшеницу од својих муштерија. Слична ситуација је била и са берберима. Уочи првог светског рата од Срба је у Крчедину имао берберску радњу само Милорад Новић. До скоро је та радња била на углу у близини школе. Остали бербери су углавном под годишњом нагодбом бријали сељаке по кућама. За једно бријање недељно (суботом или недељом) сељак је плаћао 24 кг пшенице, а за још једно бријање (средом) онда 36 кг. годишње. На тај начин занатлије су обезбеђивале својој породици годишњи хлеб. С обзиром да је број Срба занатлија био мали, услуге су тражене и од Немаца. Међутим, веома је ретко који Немац тражио услугу од неког Србина занатлије, па чак и кад му је био у непосредном комшилуку. Чешће се дешавало да су непосредне комшије Срби и Немци спрезали ради лакше обраде земље или ако је требало мобом помоћи приликом износа жита и кукуруза на Дунав или жељезничку станицу у Бешки.


    Месари се такође касно јављају тек крајем прошлог века. Уместо свежег меса користило се суво месо како за супу тако и за справљање осталих јела. Ако је неко желео свеже месо онда је доносио из вароши или из Бешке.


    Чим је дошло до бржег привредног полета крајем 19. века сељаци су све више поклањали пажњу изградњи већих и лепших кућа. Због тога је зидарски занат био веома тражен. Међу њима је било и Немаца и Срба. За изградњу кућа од тврдог материјала много су допринеле новоизграђене циглане у Крчедину. Један од њихових власника је био Петар Тришњак, који је изградио циглану у близини села с десне стране пута који води за Сасе. Услови су били идеални. У самом брежуљку било је доста погодне земље за циглу, а поред саме циглане је текао канал Патка. Поред школских зграда и општинске куће изградио је и велики број кућа у селу. Кућа му је била тамо где се данас налази кућа Митра Скорупанског. Циглана је била модерна, производила је и велику и малу циглу. Између два рата престао је са производњом, јер транспортни трошкови око превоза огрева из Бешке, били су и сувише велики. Непосредно после Другог светског рата велики оџак је порушен а цигла је пренета у Сасе и од ње је подигнута зграда општине.

    И други произвођач цигле Ј. Шварц је као и Тришњак имао најпре пољску циглану, а уочи самог рата је почео са изградњом модерне кружне пећи, али је само ставио темеље. Налазила се на самом крају села и њени остаци се могу и данас видети. Циглана није никада завршена. Између два рата није озбиљно ни радила. После Другог светског рата Шварцову кућу заједно са делом земље и цигланом добио је као колониста Драги Пајовић, Црногорац. Данас се налази у Улцињу и бави се производњом сода воде.


    Између два рата Крчединци су се углавном снабдевали циглом са циглане из Бешке или са пољских које су по потреби подизане. Но без обзира одакле је набављана цигла, Крчединци су почели да граде куће од тврдог материјала, наместо ранијих земљаних набијача. Треба имати у виду да је и данас највећи број кућа у Крчедину из периода са краја 19. или још већи број са почетка 20. века. У последње време њихов број се смањује и оне полако уступају своје место модерним, врло често спратним зградама са купатилима и осталим комфором.

    Крчедин је такође имао и остале врсте занатлија, као: кројаче, столаре, лимаре, молере, кречаре, обућаре, ткаче и штрикере. Једно време имали су и произвођаче кломпи и дрвених папуча, које су сељаци носили зими.


    Поред тога што су Крчединци своје проблеме решавали уз помоћ занатлија, многе српске породице су и саме у својим кућама тражиле решења. Треба имати у виду да је у народној традицији остала вековна навика да жене ткањем и плетењем решавају проблеме рубља. Свака мајка је своју ћерку још од детињства учила како се тка, плету чарапе, џемпери, чарапе и сл. Уосталом свака је девојка ткањем себи опремала штафир. Посебно је било цењено ткање ћилима, којих и данас има доста у крчединским кућама. Ретко је која српска кућа била без ткачког разбоја. Мада је тај посао заборављен и данас велики број старих крчединских кућа има своје разбоје на таванима. Немци се тим послом нису бавили. За разлику од Срба Немци су дуго задржали ношење црвених чарапа, док су Срби носили црне од природне вуне, или бојене црно. Немци су црвену боју справљали од биљке броћ. Тај обичај је сачуван из периода Војне границе.

    Посебно треба нагласити да је одређен број немачких занатлија гајио љубав према музици и неки од њих су постајали сеоски свирци. Користили су искључиво дувачке инструменте, уз солидно познавање нота. Свирали су недељом на игранци, посебно за немачкуомладину.

    Када је 1883. изграђена жељезничка пруга многе своје потребе Крчединци су обављали у трговинама Новог Сада. Посебно су родитељи водили децу да понове у пролеће за Врбицу., купујући им ново одело, али такође су и младићи добијали свечано одело у новосадским трговинама. Била су то готова конфекцијска одела од најфинијих штофова. Девојке су такође обезбеђивале један део свог штафира у Новом Саду. Обична радна одела сељаци су поручивали код сеоских кројача. Најчешћи материјал је био цајг. За зиму су куповали дебеле аљине у Новом Саду. Најчешће су то били кратки зимски капути попут доламе са астраханским крзном око врата. На глави је обавезно била шубара од обичне јагњеће коже, а за свечане прилике од астрагана.

    На ногама су носили највећи део године, опанке, или зими чизме и кломпе. Опанке су набављали на пијацама од занатлија у Старој Пазови или Новом Саду. Ципеле су углавном куповане за момачких дана и многи су у њима сахрањени. Чизме су такође биле у моди.



    Што се тиче намештаја не би се могло рећи да је био нарочито богат и раскошан. Но и поред тога столари су имали доста посла. По угледу на Немце и Срби су полако мењали своје навике. Све до 80-тих год. 19. века кревети су били реткост у кућама. Тек од тог времена се јављају кревети, чешће резбарени, али са сламарицама. У свим кућама могли су се срести стереотипни ормани и шифоњери, који су често личили као да их је исти мајстор радио. Но и поред тога шошице са сламарицом су се у неким кућама могле наћи и до пред сам Други светски рат.

    У дневним собама су се налазили велики дрвени столови често прављени од храстовог дрвета. Поред њих су се налазиле дугачке дрвене клупе. Оне лепше су имале и изрезбарене наслоне. У старијим кућама и данас се могу наћи остаци таквог намештаја.


    Пошто су зими носили душине или опаклије од овчије коже у сваком селу је постојао ћурчија, који је и штавио кожу и шио по мери. Многи сељаци су такође носили и грудњаке без рукава који су такође прављени од овчије коже. Мада ретко, али и данас се може видети нешто од ћурчијских прозвода.



    Повремено се у селу нашао и понеки пинтер, али више за оправку буради него за израду нових. Бурад су прављена од тврдог дрвета. И данас највећи број буради у крчединским подрумима води порекло из периода с краја 19. и поч. 20. века, а направљени су од храстовог дрвета. У том погледу много им је помогло годишње следовање дрва на основу раније граничарске службе. Осим тога, бурад су прављена и од дудовог или багремовог дрвета, којих је било у изобиљу.

    Радионица за производњу сода воде и слатких напитака кабезе и клахера отворена је 1900. год. Њен власник је био...(нечитко).

    Пре Првог светског рата појавиле су се и прве штрикаће машине чији су власници били Ј. Нидан, М. Шрам, Кр. Герстајмер и А. Федерман. Иако нису имали посебне радионице они су вршили услуге осталом грађанству села.


    Сем ових било је и других занатлија као што су : лимари, бравари, молери, сарачи, салери (ужари), итд.

    Од посебног значаја за село били су млинари. Жито се млело најпре у воденицама поточарама какве су биле на каналу Патка. Свакако да су тамо постојале воденице и у најстаријој прошлости Крчедина.Сигурни подаци потврђују да је у 18. веку било таквих поточара, о чему је и раније било речи у овом тексту. Све до почетка 20. века оне су се могле видети на простору од Шљиваре па до Веча. Такве поточаре у Патки су имали Јанчићи, Пољакови, Мирковићи, Иванишевићи (Милетини) и др. Пред Први светски рат 1912. Белегиш и Сасе су имали воденице на каналу у Патки, за Крчедин је забележено да има две добро очуване на Дунаву. Једну воденицу је имао Штефан Курц, а другу породица Божић (нема родбинске везе са фамилијом Божић из Крчедина. Један од тих потомака је Мирко Божић, који као пензионисани авијатичар највећи део године проводи у својој викендици на Дунаву.) Још 90-тих година 19. века једну воденицу је пренео из Баноштра у Крчедин Ј. Хаг. Једна друга која је била власништво Ј. Калтенбаха и Саве Пантелића распала се за време високог водостаја и отпловила Дунавом. За Х. Вернера је забележено да је радио на једној ветрењачи у сланкаменском атару.


    Поред воденица Крчединци су такође млели жито у сувачама, којих је такође било више у селу. Главну покретачку снагу представљали су коњи. Пошто су се кретали у круг после неколико часова били би тотално ошамућени. Једну такву сувачу је имао С. Фалкенштајн, који је увео уређај за финију мељаву. Од њега је купио Ј. Калтенбах. Филип Курц је 1892. подигао сувачу и у њу је уградио уређај као и у парним млиновима. Такође је његов син Кристијан (Крижан) наследио је овај млин и држао га до 1926. Поред њих суваче су имали још А. Еплер у Кривом сокаку и М. Цалгер у Шанчинама. И неки Срби су такође имали своје суваче, али су обично узимали Немце да раде у њима као стручњаци.



    Треба напоменути да је Штефан Курц своју сувачу прерадио на моторни погон 1916.
    Између два рата је имао свој мањи млин Миле Божић са својим сином Бранком. Суваче су полако нестајале и пред Други светски рат Крчедин је имао два млина чији су власници били Штефан Курц и Миле Божић. Млин Штефана Курца био је лоциран у улици Св. Радиновића у кући чији је власник Михаљ, а Божића у данашњој кући Бранка Божића. За услуге млевења власници млинова су узимали ушур, а муштерија је добијала две врсте брашна и мекиње.

    Посебна пекара у селу није постојала, већ је свако домаћинство месило хлеб и пекло у својој пећи. Такав обичај је сачуван све до 60-тих година 20. века када се појавио већи број пекара. Данас је тешко наћи кућу у којој домаћица сама пече хлеб. За справљање хлеба домаћице су употребљавале комлов кога су саме спремале, а ређе квасац, јер га је пред крај 19. века требало набављати у Бешки, Инђији или Ст. Пазови.



    Иако не располажемо са потпуним списком занатлија, остаје утисак да њихов број био мали. Крајем 19. и поч. 20. века помињу се следеће занатлије: Никола Вуксан, ковач, Георгије Стојковић, ковач, Коста Зековић, ковач, Ђока Видаковић, колар, Прока Обрадовић (Јуришин), колар, Душан Борковачки, колар, Живан Егић, ременар, Ђура Косовац, ћурчија, Радован Андрејевић, ципелар, Димитрије Дивљак, бербер, Милорад Новић, бербер, Димитрије Грбић, зидар, Аксентије Јовановић, зидар, Михајло Сервијанац, кројач, Павле Ацковић, кројач. Поред њих се помињу још: Гашпаровић Јован, Андрејевић Тихомир, Чедомир Гњатић, Матић Васа, Грозданић Танасија и др.


    Крчедин је такође увек обиловао кафанама у којима се стварао добар део јавног мнења. У кафане су одлазили људи и који су имали вино и ракију у својим подрумима. Међутим, највећи број посетилаца кафана је био из редова сиромашнијих грађана. На месту где се данас налази Дом омладине, крајем прошлог века је држао кафану Душан Мештеровић. Током времена Мештеровић је продао кафану Миливоју Ранитовићу, а овај Душану Божићу. Пера Јаношевић је држао кафану у својој кући у којој данас живи Живко Тарабић. Никола Поповић је имао кафану поред саме Општине. У њој је једно време био кафеџија Јаков Паст, отац доцнијег месара Јакова Паста. Као што се види кафане су углавном биле лоциране у центру села где се и данас налазе.

    За кафанске сале су такође везане и игранке. Одржавале су се у кафани Пере Јаношевића као и Душана Божића. У зимским месецима су организоване приредбе са позоришним комадима и песмама. Давали су се пригодни комади Косте Трифковића и сл. Уочи рата су се посебно истицали Олга Бугарска и Илија Добрички као певачи, а Милорад Новић као глумац аматер. Јован Добричић Јовчић је био познат по музичкој пратњи на гитари. (Сведочење Ј. Добричића). Иначе, игранке су одржаване искључиво недељом и празником поподне. За време великог Ускршњег поста игранке су биле забрањене и младеж се забављала скупљајући се по групама и сокацима где су се забављали разним другим играма, а највише љуљајући се на великим љуљашкама које су везиване за гране високих дудова. Тај период је трајао шест недеља.


    Продирањем робноновчаних односа убрзан је и развој трговине. Посебно је било уносно бавити се трговином жита. Од Немаца су били најпознатији Ј. Цимер и М. Клајн. Тргујући Цимер је стекао велико имање и био један од најбогатијих људи у селу и кућа му се налазила на месту где се данас налази зграда Комбината у улици Цара Душана. Матија Клајн је имао кућу у Гроберском сокаку. Доцније је своју кућу продао Дамјану Добричићу (Даши), а овај Младену Гршићу чији син Реља је и данас ужива. Клајн је увео у трговину свог првог комшију Јована (Јоцу) Божића, који је пре Првог светског рата био и једини Србин трговац житом. Иако је имао бројну фамилију Јован је успео да својој деци остави солидно имање. Умро је 1938. Домаћи трговци су углавном куповали жито за рачун богатих јеврејских трговаца који су били настањени у Новом Саду. Јован Божић је трговао за рачун богатог Јеврејина Вамоша.

    У недостатку специјализованих продавница дрвене грађе појединци су се бавили обрадом и резањем храстовог дрвета. Дрво је обезбеђивала Имовна општина, или појединци који су као бивши граничари следовали сваке године одређену количину дрва. Таквом трговином бавило се јеврејско предузеће Келер. Иначе Јеврејин Келер је држао трговину у Хрватском сокаку у кући где је између два рата водио трговину Конрад Мерц.

    Познати трговац у Крчедину је био Душан Мештеровић, досељеник из Славонског Брода. Веома интелигентан, леп и згодан оженио се са богатом девојком из породице Костић (данас је више нема у Крчедину). Као предузимљив човек подигао је кућу и у њој отворио трговину у данашњој улици М. Тита. Пред Први светски рат је продао Немцу Петеру Јуду, а себи је изградио нову кућу у ул. Св. Радиновића. И данас обе куће постоје. У улици М. Тита се данас налази Земљ. задруга, а у другој је власник Предраг Божић, данашњи председник Месне заједнице у Крчедину. Имао је три кћери и сина. Кћер Анкица је била удата за Александра Шимића, доцнијег свештеника у Крчедину. Шимићев син Срђан се данас налази у Ср. Митровици као лекар.

    Од Срба трговаца пред Први светски рат се помињу Јанковић, који је држао радњу у ул. М. Тита. Доцније је та кућа дошла у власништво Милана Мирковића, а затим Николе Дороњског. У истој кући се родио и Стеван Дороњски. На пола плаца кућу је имала Милка Мирковић. Обе куће данас припадају фамилији Гршић. Иначе трговац Јанковић је био познат по томе што је продавао памук за што су нарочито биле заинтересоване девојке које су ткањем себи спремале штафир.
    Једна трговинска радња се налазила и на месту где се данас налази кућа пок. Обрада Месаровића у ул. И. Л. Рибара. Власник је био Неофитовић. Од познатијих трговаца пре Првог светског рата су још Ђока Сладојевић, чија је радња била у ул. Св. Радиновића, у којој је између два рата имао трговину Живан Пауновић Блажа. После Другог светског рата Бора Пауновић је продао кућу Ђоки Кончару (Шућуру) чији син и данас води трговинску радњу Укуса из Инђије.

  9. #9

    Odgovor: Крчедин

    Ево још мало крчединских фотографија:



    By streethorn


    By streethorn


    By streethorn

    најстарија кућа у селу


    By streethorn


    By streethorn


    By streethorn


    By streethorn


    By streethorn


    By streethorn

  10. #10

    Odgovor: Крчедин

    Mislim da se bliži vreme da posetim uskoro ovo selo. Ova fotografija sa tarabom, jorgovanima, crvenom šerpom na bele tufne i biber crepom me tako mami u posetu .

    ...kada Vreme povuče nazad, nije ba lako ni ostati na svom mestu...

  11. #11

    Odgovor: Крчедин

    Moram priznati: uzivao sam u citanju ovog teksta. Veliki trud, vreme i volja su trebali da se dodje do ovoga. SVAKA CAST!!! Boravio sam u ovom lepom sremskom selu i divni ljudi tamo zive. Neki moji rodjaci su iz ovog sela, tako da su mi neka od prezimena koje spominjete, poznata. Bilo bi lepo, ako je to moguce, da nastavite sa zapocetim poslom, nastavite sa opisom sela do danasnjih dana. Imam utisak da se prilike u selu menjaju u toku, a i posle drugog rata. Cini mi se, da u toku leta postoji nekakva seoska proslava sa vatrometom, koja obelezava nesto iz drugog rata.
    U svakom slucaju, sve pohvale, praticu ovaj post, pozdrav

  12. #12

    Odgovor: Крчедин

    Ово место располаже значајним потенцијалима за развој туризма, са богатом историјом која сеже у далеку прошлост и моћном реком коју је сама природа зауставила на тренутак бројним адама и рукавцима да нешто шапне случајним пролазницима који се сутра увек враћају, јер оставља немир у њиховим срцима...

  13. #13

    Odgovor: Крчедин

    Citat streethorn kaže: Pogledaj poruku
    КРЧЕДИН У ВОЈНОЈ ГРАНИЦИ

    ...Од породица које се помињу у матичним књигама...
    sve je ovo o Krcedinu lepo izvedeno samo me cudi po malo da se porodica Sikljovan ne spominje jer po tvrdnjama Mila (jurise) datira jos od nastanka Krcedina
    Poruku je izmenio nenad.bds, 19.04.2010 u 09:52 Razlog: Brisan nepotrebno verliki deo citata

  14. #14

    Odgovor: Крчедин

    Svaka čast na trudu, streethorn!
    Ja već duže vreme planiram posetu ovom kraju i drago mi je da sam naišla na ovu temu.

    Ono što bih volela da vidim, pored Krčedina i njegovih salaša, je i Krčedinska ada, pa me zanima kako doći do nje? Čime?


  15. #15

    Odgovor: Крчедин

    Prvo bih hteo sve da pozdravim i pozovem u Krcedin,zahvalio bih se Streethornu na trudu i afirmativnom pisanju o Krcedinu.Postoji nekoliko gresaka u imenima i nadimcima ali nista bitno.Sto se tice porodice Sikljovan i meni je cudno sto se ovde ne spominju као jedna od najstarijih porodica ali se spominju kao cobani pocetkom 19.veka,resenje problema je mozda u tome sto su oni puno puta menjali prezime ili uzimali tudje.Sanja De ,do Ade moze da se dodje sa dve strane,od Krcedina ili Gardinovaca ali uglavnom camcem,moze i peske i plivanjem kad je nizak vodostaj hahah.
    Poruku je izmenio olalija, 08.02.2014 u 11:08 Razlog: greska

Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Odgovora: 24
    Poslednja poruka: 01.04.2010, 19:34
  2. Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 14.05.2009, 13:03
  3. Odgovora: 107
    Poslednja poruka: 14.03.2009, 00:32
  4. Odgovora: 5
    Poslednja poruka: 06.08.2008, 13:28
  5. Odgovora: 33
    Poslednja poruka: 08.10.2007, 12:34

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •