Postoje te, kako ih ja zovem, fatalne ljubavi. Puno emocija, puno strasti, ali i puno trzavica, puno bola. Veze iz kojih je teško otići, a ne vidiš perspektivu u njima. Ne funkcionišu zajedno, a i ne mogu jedno bez drugog.
Rekla bih da ovakvim vezama najčešće sledi kraj, dug, iscrpljujući, ali ipak kraj. Nekom trebaju meseci i godine da krene dalje. Znam i one koji su, lečeći se, uleteli sa prvom osobom koja ima se našla u brak. Neko pak uleti u drugu vezu povređujući tu drugu osobu svojim neraščišćenim emotivnim ja.
Osetiste li ovakvu ljubav? Kako ste se borili sa tim?
Citat
ali nemamo nas.
to me sluđivalo.Njemu ni danas nije jasno zašto sam ga ostavila,nije verovao u to,znajući koliko sam ga volela.Nisam verovala ni ja...samoj sebi pri prvoj pomisli na takvu odluku.E sad,odlučila jesam,ali sprovela nisam,bar ne odmah.Baš sam ga volela...i on je mene,problem je bio u različitim shvatanjima života i svega onoga što život nosi.A bome i u jačini karaktera,ja prosto nisam mogla više biti sa nekim,ko je po tom pitanju bio slabiji od mene...zaista nisam.Čak sam ga i pripremala na kraj,pripremala sam i sebe...nije mi verovao.Znala sam kad ne ide-ne ide.Inače sam neko ko povuče crtu i preseče a sa njim to nisam mogla,zašto,ne znam ni sama.
Mish kaže:
