...ja patim - bolno i beskrajno, pogleda uprtog u plavičastu pučinu koja se spaja sa azurnoplavim nebom dok mi talasići miluju kurje oči na prstima, a jugo ćarlija mrseći mi dugu, kovrdžavu kosu...
...ja patim - bolno i beskrajno, pogleda uprtog u plavičastu pučinu koja se spaja sa azurnoplavim nebom dok mi talasići miluju kurje oči na prstima, a jugo ćarlija mrseći mi dugu, kovrdžavu kosu...
Кад дођеш у било који град... а у било који град се обично долази пре подне... а тај град није Ваљево... знаш да у тој касаби која се напреже да буде нешто друго за тебе нема ничег осим једне сенке... коју стално примећујеш крајем ока, а која ти стално измиче... у генима твојих суграђанки, у свим крупним очима, у свим већим носевима, у свим прелепим коњастим зубима, у свим планинским нагласцима, у свим говорењима кроз нос, у сваком кафићу, тржном центру, на сваком шеталишту... одлучиш с времена на време да седнеш у центар тог града, као што одеш драгој особи на гроб с времена на време... и попијеш или поједеш нешто, као некоме за душу што се једе и пије, тако се и за твоју сенку једе и пије, покушаваш да призовеш присуство некога кога одавно нема... погледаш добро сва лица око себе, гледаш пролазнике барем сат времена, регистарске таблице, а онда за сваки случај направиш још један круг по шеталишту, одеш код сисате фризерке да се ошишаш за сваки случај, ако се однекуд појавиш... а онда седнеш у кола и кренеш из тог града... готове су још једне задушнице...
За землю родную не на жизнь а на смерть
Воевал с врагами Володимир князь
Многая лета
Многая лета
Многая лета
Русской земле
Ako si ti ovo napisao, stvarno si pusi. Al' mnogo je lepo.
Нађем неког новог да волем
Vi vidite stvari i pitate „zašto“, a ja sanjam o stvarima kojih nije bilo i pitam „zašto ne“.
Уби ме вечерас снег, једно месташце у планинама и један шумарак кад се крене из тог града према истоку...
За землю родную не на жизнь а на смерть
Воевал с врагами Володимир князь
Многая лета
Многая лета
Многая лета
Русской земле
I u svakoj ljubavi nešto očajno i beznadežno... I u svakom nebu neki oblak koji potseća na njegov lik, i u svakoj knjizi baš "TA" rečenica... I vetar koji je baš tada mrsio tvoju kosu... I lipe koje su isto mirisale kao onda... I zvezde, i slavuji... I svako poseban , drag...I svako vredan te pažnje i zareza koji ostaju na duši....
I znam neću te zaboraviti, ali ću ustati i opet moći da volim nekog drugog, drugačijeg, sasvim šašavijeg i novog........
ako nisam sa onom koju volem, mozda ona ni ne postoji?
Gospodine, vase dete se plazi na mene!
treba voljeti onu koja zaslužuje da je voleš...
i bićeš čovjek, sine moj !!!!!!