ROCK 'N' ROLL (Classic, Metal, Punk, Hard...)

[Charlie Harper]

Metallica: Cunning Stunts (Texas, USA 1997)

Tarrant County Center, Fort Worth, Texas, May 10.9.1997



"So What ?"

Jedna od mojih omiljenih HM pesama
Na ovom koncertu "So What ?" su svirali odmah na pocetku.

Inace imam ceo ovaj koncert u odlicnom Divx formatu. Strasna svirka ! Razvalili su, kao i uvek.

[Lilith_021]

Svecko a nase novosacko.

[Charlie Harper]

40 godina bez Džima Morisona

U nedelju se navršava 40 godina od kada je Džim Morison pronađen mrtav u svom stanu u Parizu, ali je kult legendarnog američkog pevača i pesnika, jednog od najpopularnijih i najuticajnijih ličnosti u istoriji rok muzike, sudeći po posetama njegovom grobu, življi nego ikad.



Morisonova iznenadna smrt kada je imao 27 godina šokirala je obožavaoce njegove grupe The Doors poznate po hitovima ''Riders on the Storm�, ''People are Strange� i ''Light My Fire�...

Morison je sahranjen na groblju Per Lašez, pored velikana poput Marsela Prusta, Gertrude Štajn i Oskara Vajlda.

Klavijaturista benda The Doors Rej Manzarek i gitarista Robi Kriger obeležiće godišnjicu Morisonove smrti rasprodatim koncertom u klubu Bataklan, dok će britanski tribute bend svirati u klubu �La Cigale�.

Groblje Per Lašez je najposećenije na svetu zbog svakodnevnih poseta Morisonovih obožavalaca.

''Džejms Daglas Morison, 1943-1971� je natpis na ploči koju je tokom �90-ih podigao njegov otac. Na nadgrobnoj ploči je i grčka fraza koja bi mogla da se prevede kao ''veran svom duhu�.



''Slušao sam kao dete nejgovu muziku. Kada sam imao 15 godina obožavao sam ga. Njegovi tekstovi su bili tako duboki�, rekao je Frans presu Aleks, sredovečni Amerikanac koji je došao da oda počast svom idolu pevušeći ''The End�.

''Morison, to je moja mladost�, dodao je 54-godišnji Gunter dok je posetio grob koji je pod konstantnom prismotrom kako ne bi bio demoliran.

Zanimljivo je da većina hodočasnika nije ni bila rođena kada je Morison umro.

''Imam 17 godina i slušam The Doors od svoje treće godine�, rekao je Džej Stenli.

U uskim farmerkama i majici sa natpisom The Doors, 27-godišnja Marija iz Rusije kaže: ''On je otac rokenrola. Volim njegovu muziku i misticizam. Ceo život sam želela da posetim njegov grob i sada sam ovde�.

Morison, koji je nadimak dobio iz pesme ''Proslava guštera� preselio se u Pariz 1971. godine posle objavljivanja albuma ''L.A. Woman� gde je živeo sa partnerkom Pamelom Kulson.

Upravo ona ga je pronašla mrtvog u kadi u stanu, a lekari su kao uzrok smrti naveli srčani udar. Njegova smrt je objavjena dva dana pošto je sahranjen. Sahrani je prisustvovalo svega pet osoba.



Zbog tolike tajnovitosti, teorija zavere ima mnogo, uključujući i jednu britanskog novinara koji je za Morisonovu smrt optužio američku obaveštajnu agenciju CIA.

U knjizi iz 2007. godine, rok pisac Sem Bernet naveo je da se Morison predozirao u pariskom noćnom klubu ''Rokenrol cirkus�.

Bernet, koji je vodio klub, rekao je da je potom par ljudi odvuklo Morisonovo telo u taksi i vratilo ga u stan. Barnet, navodno, nikada policiji to nije ispričao iz straha od skandala.

Manzarek, koji mnogo radi na održavaju statusa benda The Doors, naveo je još jednu mogućnost. Prisetivši se razgovora sa Morisonom iz 1970. godine on je rekao da je Morison možda samo iscenirao svoju smrt kako bi započeo novi život negde gde ga niko ne zna.

Morisonova partnerka umrla je od predoziranja u Los Anđelesu 1974. godine.


Izvor: B92

[Charlie Harper]

Legenda !

Mogao je jos mnogo da pruzi da nije umro tako mlad.

[Charlie Harper]

The Doors


Дорси (енгл. The Doors - двери) су били популарна и утицајна америчка рок група која је основана 1965. у Лос Анђелесу. Прбовитну поставу су чинили клавијатуриста Реј Манзарек, гитариста Роби Кригер, бубњар Џон Денсмор и певач Џим Морисон.

Дорси су били један од најконтраверзнијих бендова, највише због Морисонових текстова који су били социјални, психолошки и под утицајем политике.

Од како се бенд распао 1970. и од Џимове смрти 1971. интерес за њихову музику је постао још већи.


Дорси, слева на десно: Џим Морисон, Реј Манзарек, Роби Кригер и Џон Денсмор

Историја - Почетак: 1965-1966

Студенти Универзитета Калифорније, Лос Анђелес (познатије као UCLA) Џим Морисон и Реј Манзарек упознали су се на Венис Бичу, Калифорнија у јулу 1965. Морисон је рекао Манзареку да пише песме, и на Манзареков подстицај Морисон је отпевао песму "Moonlight Drive". Манзарек одушевљен Морисоновим текстовима предложио му је да оснују бенд.

Клавијатуриста Реј Манзарек је већ свирао у бенду Рик енд Рејвенс (Rick And The Ravens) са његовим братом, док су Роби Кригер и Џон Денсмор свирали у бенду по имену Психоделични ренџери (The Psychedelic Rangers. Кригер и Денсмор су познавали Манзарека са часова јоге и медитације које су похађали. У аугусту Денсмор се придружио групи и у исто време је са члановима Ренџера и бубњарком Пети Саливан снимио демо са шест песама у септембру 1965.

Тог месеца група је убацила још једног члана- Кригера. Дорсе су чинили Морисон, Манзарек, Кригер и Денсмор. Бенд је узео име из књиге „Врата перцепције“ Олдуса Хакслија.



Дискографија:

* The Doors (албум) (1967)
* Strange Days (1967)
* Waiting For The Sun (1968.)
* The Soft Parade (1969)
* Morrison Hotel (1970)
* Absolutely Live (1970) - уживо
* L.A. Woman (1971)

Из Википедије, слободне енциклопедије

[Charlie Harper]

Whitesnake časno, Priest su bogovi !

Treća sreća. Prvi dolazak Judas Priesta u Srbiju omeli su vetrovi dolazećeg rata: bend je posle zagrebačkog nastupa prekinuo turneju po umirućoj Jugoslaviji i utekao na sigurnije mesto.



Prilika za popravni propala je u leto 2008: bolest gitariste Glenna Tiptona presekla je pripreme za svirku na Tašmajdanu nekoliko sati pre nego što je šou trebalo da krene. Tri godine posle nesuđenog izlaska na beogradsku scenu, i to tačno u dan, �metalni bogovi� su se u punoj meri odužili srpskoj publici za višedecenijsko čekanje i pružili fantastičnu predstavu, koja se bez preterivanja može nazvati najboljim hevi metal koncertom ikada održanim kod nas.

Veče je jednočasovnom svirkom otvorio Whitesnake, obogativši atmosferu dozom hard rok senzibiliteta. Coverdalea i družinu kod nas bukvalno obožavaju i ovu grupu je neobično posmatrati kao predjelo bilo kome i bilo čemu, ali ovog prvog jula najveći je mogao biti samo jedan, a ta titula bez dileme otišla je kvintetu iz Birmingema.

Svirka Whitesnakea promoviše i novi album grupe (�Forevermore�), pa je u repertoaru zastupljen i najsvežiji materijal, stilski potpuno u skladu sa onim što sastav radi od kada je svoju muziku učinio tvrđom. Coverdaleovi muzičari čine prvoklasnu ekipu svirača, nažalost jedini tu podbacuje frontmen sam. David je i dalje vrhunski šarmantan � reč je, uostalom o hard rok legendi � međutim on vokalno nije ni u kakvoj formi. Tamo gde ga dopunjuju četiri prateća vokala, stvari nisu tako dramatične, ali su pevačevi samostalni izleti u visoke registre prečesto bolno kričanje, koje nije prijatno slušati.



Uprkos svemu, Whitesnake je naišao na odličan prijem publike, što je podsetilo na nastup sa Tašmajdana 2006. i dokazuje da će Coverdale i ekipa u Srbiji uvek imati predane sledbenike.

I novije pesme primljene su sa entuzijazmom, a najbolje su, razumljivo, prošli klasici �Love Ain't No Stranger� i �Is This Love� i, dok strateški koncipirani finiš �Slide It In�, �Fool For Your Loving�, �Here I Go Again�i �Still Of the Night�, naravno nije mogao da promaši metu.

Turneja �Epitaph�, u okviru koje su Judas Priest došli u Beograd, naravno, ne označava kraj rada grupe, iako se iz prvobitnih najava, pa i samog imena, tako nešto moglo zaključiti. �Metalni bogovi� i dalje će snimati albume i nastupati uživo, ali se neće upuštati u krstarenja planetom, pa je �Epitaph� finale samo u tom smislu. A takvo finale po definiciji je prilika za šetnju kroz celokupan repertoar grupe, od prve ploče �Rocka Rolla� (1974.) do poslednjeg, konceptualnog albuma �Nostradamus� (2008.).

U set listi našle su mesto numere drage tvrdokornim obožavaocima grupe (�Never Satisfied�, �Starbreaker�), veličanstveni hevi rok epovi (�Victim Of Changes�, kontroverzna �Beyond the Realms Of Death�), legendarne Priest obrade (�Diamonds And Rust� i �The Green Manalishi�) i rasne hevi metal himne (�Breaking the Law�, �The Hellion/Electric Eye�, �You�ve Got Another Thing Coming�), a neočekivano je na poslednji, �prekobrojni� bis izvedena i �Living After Midnight�.



Rob Halford odlično nosi svojih 60 godina, umešno transponuje i preinačuje deonice sa kojima vokalno ne može da izađe na kraj. Iako se �spotakao� na �Sentinel�, junački se izborio sa krajnje prohtevnom pesmom �Painkiller�. Na bini smo videli sve standarde klasične hevi metal ikonografije, čije su obrasce Halford i bend iz Birmingema uostalom i uspostavljali, tokom desetleća i modernizovali, zaključno sa neizostavnim �Harley Davidsonom� izvezenim na binu uz uvodne taktove klasika �Hell Bent For Leather�. Ako je ko zaboravio, hevi metal su i koža, nitne, vatra, dim i fantazija, i Judas Priest su sve to s ponosom prikazali.

Novajlija u postavi, gitarista Richie Faulkner (već svirao u Areni kao član pratećeg benda Lauren Harris) ima težak zadatak da odmeni K.K.Downinga, jednog od osnivača Priesta i reklo bi se da je toj misiji dorastao i svirački i vizuelno, jer se odlično uklapa sa jezgrom sastava (Tipton, Hill, Travis), a dodatni mu je plus činjenica da neodoljivo podseća na Downinga iz mlađih dana. Zvučna slika koju petorka stvara apsolutno je čista, i oštra poput sečiva žileta koji krasi omot legendarog �British steel� albuma, a jedinstveni, precizni stilski izraz potvrđen je višedecenijskim kaljenjem, eksperimentima i transformacijama.



Beogradskim nastupom Judas Priest su ponudili enciklopedijsku definiciju žanra u čije prvosveštenike spadaju, čije su koordinate postavili i čije su podvrste sami stvarali ili na druge uticali da to čine. Da je bilo sreće, očevi-osnivači čitavog stila došli bi nam u goste mnogo ranije, pa bi ove julske noći i interakcija s publikom bila izraženija. Po svemu ostalom (scena, zvuk, repertoar, izvođenje), ono što se u Areni doživelo, videlo i čulo zaslužuje najvišu moguću ocenu.

Samo u poslednjoj deceniji, gledali smo nekoliko izvrsnih hevi metal koncerata (Motorhead, Iron Maiden, Rammstein...) u Beogradu, ali nastup kvinteta iz Birmingema ipak ih nadmašuje. A pošto Black Sabbath u postavi sa Diom, barem na ovom svetu, više nećemo videti (o turneji originalne postave verovatno je izlišno i sanjati), sklon sam da poverujem da do nivoa Priesta u Areni neće dobaciti niko.



Izvor: B92

[Charlie Harper]

Zive rock legende i dalje "prze" !

[Meggy]

To da Coverdale "vokalno nije ni u kakvoj formi" je, najblaze receno, smesno Uostalom, oni koji su bili na koncertu, culi su Doduse, ono sto im se moze zameriti je trajanje svirke od sat i 15 minuta. Nego, autor clanka izgleda bas voli "Judas Priest", pa je sasvim slucajno zaboravio da napomene da je dosta ljudi otislo kad je Whitesnake otprasio svoje

[Charlie Harper]

Sleš: Uvek mora da postoji izazov !

Bilo da volite ili ne volite hevi-metal, hard rok ili Guns�n�Roses, nekako je red da znate ko je Sleš - jedan od najcenjenijih i najvoljenijih gitarista našeg vremena, prava old skul rok zvezda, �vlasnik� čuvenih rifova i solaža u himnama �Sweet Child of Mine�, �Welcome To the Junge�, �Paradise City� ili �November Rain�..



Njegov svirački stil i imidž odavno su nadmašili granice žanra u kom se proslavio, a najšira publika mogla je da čuje za njega u nekim od velikih svetskih pop hitova. Posle avanture sa Slešovim Snakepitom i all-star Velvet Revolverom, prošle godine je objavio prvi solo album �Slash� na kom su gostovali Ozi Ozborn, Igi Pop, Kris Kornel, Lemi, Dejv Grol, Adam Levin, Fergi kao i Majls Kenedi, koji je i glavni pevač na aktuelnoj turneji, koja se završava koncertom u Beogradskoj areni 31. jula.

B92: U muzičkom biznisu si skoro 30 godina, a tek prošle godine objavio si prvi solo album. Zasto si čekao toliko dugo?
Sleš (Saul Hudson Slash): Ranije uopšte nisam razmišljao o solo karijeri. Nije me zanimalo da budem glavni i da kontrolišem sve oko sebe. Oduvek sam bio deo benda, a bilo ih je dosta. Moguće je da sam se zasitio te dinamike i atmosfere grupe do te mere da sam konačno poželeo da uradim nešto sam, a da ne moram nikome drugom da polažem račune i da ne moram da se uklapam u tuđu viziju. I to je u osnovi to - jednostavno sam želeo da nešto uradim sam za sebe.

Kako to da se nisi odlučio i da pevaš?
Umem da pevam, čak imam i ono što mnogi smatraju pravim rokerskim glasom, ali ne uživam dok to radim. Kada slušam ljude koji žive od pevanja, tačno osetim da se oni lože na to, uživaju. Ja baš i ne volim pevanje. Ima još jedna stvar, ja sam previše introvertan da bih mogao da izađem na binu i glasom �istresem� svoju dušu pred publiku. Ali kad to gitara radi za mene, nemam nikakav problem. Takođe, nisam želeo ni da snimim album na kome pevanje neće biti ni približno dobro kao sviranje gitare, što se često desi kada gitaristi objave solo albume � da ne bude da je svirka poenta, dok je pevanje tu reda radi. Za mene, pevanje je verovatno najvažnije, a gitara je tu da prati i dopunjava.

Ali ima i primera gde je to odlično usklađeno � Džimi Hendriks, Erik Klepton, Ričard Tompson...
Naravno, ima puno odličnih gitarista koji su se snašli i sa pevanjem - Džimi Hendriks je to radio savršeno, a ni on nije nešto voleo da peva. Rori Galager, Erik Klepton - naravno, Bi Bi King, mnogi bluz gitaristi, naročito crnci, su to radili sa lakoćom i bili su redom fantastični, ali njih ne računam. Ali u rokenrolu ima puno sjajnih gitarista koji nisu tako dobri pevači, ali ih neću imenovati... Evo, setio sam se i Džoa Volša koji je podjednako dobar gitarista i pevač.

Kada uzmemo u obzir s koliko si muzičara, poznatih i nepoznatih, iz svih mogućih žanrova, sarađivao, čini se da si mogao da pozoveš koga poželiš da peva na tvom albumu. Kako je izbor pao baš na ovih petnaestak ljudi koji su gostovali na ploči?
Dok sam pisao instrumentalne delove pesama, razmišljao sam čiji vokalni stil ili senzibilitet bi mogao da se složi, uklopi u njih. Po tome sam i birao pevače. Svaka pesma je bila gotovo napisana za određenog pevača.



Zadovoljan si kako je to ispalo?
Da, veoma. Za jednu potencijalno katastrofalnu ideju, koja je imala puno �pokretnih� delova, i sam sam bio iznenađen kako je sve lako leglo na svoje mesto. Pevači su uradili sjajan posao, i oduševilo me koliko su svi bili prirodni i opušteni u studiju.

Još jedan problem koji može da se pojavi kada je takav koncep u pitanju su koncerti. Ti si se na ovoj turneji ipak odlučio samo za jednog pevača, Majlsa Kenedija, a nastavićete saradnju i u studiju na tvom novom albumu, gde će on biti glavni vokal.
Majls je bio jedan od retkih ljudi koje sam pozvao, a da nisam bio upoznat sa njegovim prethodnim radom. Ime mi je bilo poznato, jer se on pojavljivao na audiciji za Velvet Revolver. Onda se pročulo da ga zovu Led Zepellin i baš sam bio zaintrigiran. Tokom pravljenja albuma, ostale su dve pesme koje nisam �dodelio� pevačima, ni sam ne znajući ko bi ih najbolje otpevao, pored svih tih silnih ljudi koje sam mogao da pozovem. Onda sam pomislio, hajde da se malo kockam, pozvaću tog Majlsa Kenedija, pa šta bude. Poslao sam mu muziku i bio sam oduševljen kako je on to otpevao, tako da je jedna od pesma �Starlight� odmah završila na albumu. Kasnije smo snimili još jednu, �Back to Kali� . On je vrlo prijatan i drag momak i pošto smo odlično sarađivali, odlučio sam da ga pozovem na turneju jer sam imao neki osećaj da sa lakoćom može da otpeva sve pesme Guns�n�Roses, Snakepit, ceo moj album i čak neke pesme Velvet Revolver. I ispostavilo se da sam u pravu � znam malo pevača koji bi mogli da otpevaju sve to. Pošto smo na turneji već godinu dana, razvili smo dobar odnos, tako da sam nove pesme počeo da pišem imajući u vidu njega kao pevača. Na jesen, kad se završi turneja, ulazimo u studio i snimamo novi album.



Pričali smo o pevanju, a kakav je za tebe značaj ostalih delova pesme (tekstova, aranžmana, izbora drugih instrumenata), koji se ne tiču direktno tvoje sviračke veštine? Samim tim što nisi rešio da objaviš album sa instrumentalima, računam da je format rok pesme važan za tebe..
Ja ne pripadam onoj školi učenja koja se zalaže za više i više sviranja. Volim da džemujem, ali instrumentalni albumi su mi zaista dosadni. Odrastao sam na pravovernoj rok pesmi i za mene je gitarska solaža samo deo jedne skladne celine. Na ovom albumu snimili smo samo jedan instrumental sa Dafom i Dejvom Grolom, i ne bih voleo kada bi bilo više od toga. Džef Bek je recimo uspešano u tome, i ja volim kako to zvuči ali često dok slušam njegove albume poželim da čujem glas. A mislim da Džef ima veći promblem sa pevačima od mene, tako da je verovatno u fazonu, �Ma zajebi, ja ću ovo sam da odradim..�

Od početka karijere si se nametnuo ne samo kao sjajan gitarista, već si i imidžom skrenuo pažnju na sebe � ti definitivno imaš harizmu prave rok zvezde. Koliko se razlikuje to kada si �samo� gitarista u nekom bendu (mada ti to realno nikad nisi bio) i sada kad si �šefa parade�, a i dalje gitarski heroj?
Za mene je veliki kompliment kad mi kažu da posedujem kvalitet �zvezde�, ali to u stvari nije istina. Kad sam tek počinjao, sa Gansima, bio sam definitivno najmlađi i najpovučeniji od svih, u pozadini. I pošto sam smatrao da mesto glavnog gitariste pored veštine doprinosi i imidžu benda, malo po malo sam počeo da se isturam u prvi plan zajedno sa Akselom, a ubrzo mi se i Daf priključio. Sva trojica smo uspeli da se nametnemo, dok Izi nije mario za to. Ali ranije, uopšte nisam bio u tom fazonu, bio sam samo glavni gitarista, pisao sam neke pesme, skakao sam tu i tamo na koncertima, ali nisam se trudio da postanem �faca� u bendu. Godinama kasnije sam od običnog gitariste postao �zvezda� ali to je došlo nekako spontano. Tako da i danas kad je moj tzv. solo angažman u pitanju, volim da prepustim pevaču da bude glavni na bini - ja se tu, naravno, šetam, odradim svoje, ali za mene je fokus uvek na pevaču.



Kako si sticao samopouzdanje tokom godina, i kao muzičar i kao javna ličnost?
Ma i dalje sam u strahu. Pazi, ja imam muda, umem da stisnem petlju i uradim to što treba, ali i dan danas osećam nervozu pre svake takve situacije. Tako da ne bih rekao da imam neko samopouzdanje, više je to �bacanje u vatru� � nateram sebe da budem najbolji što mogu u onom u čemu sam se zatekao. Takav stav je dosta uticao da se menjam tokom godina. Ali van toga, i dalje sam prilično nesiguran, drmaju me nervoza i anksioznost, ali kad izađem na scenu, obuzme me nešto što ne mogu da kontrolišem. Mislim da sam ja dosta drugačija osoba na bini nego van nje.



Kako je Les Pol (Les Paul) postala �tvoja� gitara?
Sasvim je spontano došlo do toga. Moja prva električna gitara je bila Les Paul kopija. Tokom godina ekperimentisao sam sa različitim gitarama, ali me kod Les Pola uvek iznova osvajao izgled. Kad sam počeo da sviram, nisam imao pojma kakav zvuk ima koja gitara. Definitivno sam je birao na osnovu izgleda. Među gitaristima koje cenim, nekolicina svira Les Pol i taj zvuk zaista volim. Što sam bivao iskusniji, sve mi je više prijao njegov zvuk, u odnosu na sve ostale. Posle nekoliko godina bilo je jasno da je to moja gitara. Dakle, nije tu bilo nikakvog plana ili predumišljaja, estetski element je bio presudan, a ostalo je sve došlo prirodno. U studiju sam povremeno svirao i druge gitare Bi Si Rič (BC Rich), Greč (Gretsch), razne vrste Fendera, ali samo kad želim da dobijem taj konkretan zvuk u nekoj pesmi. Međutim, vremenom sam shvatio da više volim da sve te efekte dobijem na jednoj gitari, nego da menjam nekoliko različitih. Tako da poslednjih šest godina sviram samo tu jednu.

Koliko ih nosiš sa sobom na turneju?
Nosim četiri glavne i četiri rezervne, što i nije tako puno. Na poslednjoj turneji sa Velvet Revolver nosio sam oko osamnaest.

Reci mi nešto o odnosu talenta i vežbanja, kako da nadahnuta veština ne postane dosadna �umetnost�. Kako si uspeo da sve ostane zabava, da ne shvatiš svoj talenat previše ozbiljno?
U svemu što radim u muzici mora da postoji neki izazov, potrebno je da osetim uzbuđenje prilikom otkrivanja nečeg novog. S druge strane, mora da postoji nešto što će da mi drži pažnju. Sve počne od trenutnog nadahnuća, ali mora da se spakuje u jednu prijemčivu formu, kao što smo ranije pričali - mora da ima početak, sredinu i kraj - kroz aranžman rok pesme. Taj praktični deo priče je važan. Normalno je da prvo istražuješ, vežbaš, trudiš se da isprobaš što više rešenja, ali je na kraju presudno da napraviš izbor i definišeš to svoje iskustvo. Što se tiče same gitare, to je �igranka bez prestanka�. Trudim se da pre svakog koncerta vežbam kako bih zvučao najbolje moguće, jer sam u suštini veoma nesiguran gitarista. Potrebno mi je puno koncentracije i fokusiranja. Dakle, izgled može da prevari.

Jelen Live i Arena Beograd vam predstavljaju gitarsku ikonu SLEŠA u Beogradskoj areni, u nedelju 31. jula od 20h, čime potvrđuju imidž prepoznatljiv po dovođenju atraktivnih svetskih, regionalnih i domaćih izvođača! Kao predgrupa nastupiće domaći pank rok bend Tea Break.

Izvor: B92

[Charlie Harper]

45. Gitarijada u Zaječaru: Najbolji "Cotton pickers" i "Dok 7"

Grupa "Cotton pickers" iz Mladenovca pobednik je, rano jutros završene, 45. Gitarijade u Zaječaru, prema oceni stručnog žirija, dok je najbolji, prema mišljenju publike, bend iz Niša "Dok 7".



Grupa Cotton Pickers iz Mladenovca pobednik je, rano jutros završene, 45. Gitarijade u Zaječaru, prema oceni stručnog žirija, dok je najbolji, prema mišljenju publike, bend iz Niša Dok 7.

Oni su se takmičili za nagradu stručnog žirija od 150.000 dinara i nagradu publike od 100.000 dinara sa još 12 rok sastava koji su učestvovali na ovoj rok manifestaciji. Svi oni stekli su pravo na snimanje tv spota.

Gitarijada je završena rano jutros, svirkom kragujevačkog benda "Agata", koji je bio poslednji revijalni učesnik.

Pored njih, publika je u prethodne tri večeri uživala u svirci "Riblje čorbe", Dada Topića, američke grupe "Kultur škok", "Discipline kičme" i prošlogodišnje pobednike, banjalučki sastav "AS I FALL" i Zaječarce "MIND REFLECTION".

Uporedo sa rok scenom, koja se nalazila na Kraljevici, muzičari nešto drugačijeg zvuka, poput Vlatka Stefanovskog, Vasil Hadzimanov benda, Zlatka Manojlovića, Vladana Vučkovića Paje, grupa "DEAD SAW" i "Zona B", svirali su na sceni u centru Zaječara.

Rambo Amadeus, koga su brojni fanovi očekivali sa nestrpljenjem, otkazao je učešće neposredno pred nastup na rok sceni na Kraljevici.

Uz rokere su i ove godine bili bajkeri. Više stotina njih iz Srbije, Makedonije, Bugarske, Slovenije, Italije i Hrvatske, došli su da učestvuju na svom 15. moto skupu i da zabave učesnike Gitarijade i građane Zaječara mnogobrojnim akrobacijama i bajkerskim igrama.

Organizatori su bili Centar za kulturu i Motoklub "Triumf" iz Zaječara, a voditelj je bio �orđe David i najavio da će na sledećoj, 46. Gitarijadi učestvovati čuveni gitarista Slash.



Izvor: B92

[Charlie Harper]

Organizatori su bili Centar za kulturu i Motoklub "Triumf" iz Zaječara, a voditelj je bio �orđe David i najavio da će na sledećoj, 46. Gitarijadi učestvovati čuveni gitarista Slash.

Slash !!! Aaa !!!

To se ne propusta ! :

[Lesli]

Ac/dc

[MehanickiLav]

Poslušajte Crimson Glory (ako već niste), ja lično volim metal, heavy uglavnom. I žao mi je što ima dobrih bendova koji nisu poznati ljudima...

[Charlie Harper]

Blondie


Blondie je američki rock bend osnovala ga je pevačica Deborah Harry i gitarista Chris Stein.


Bend Blondie je bio pionir u ranom američkom novom talasu i punk-rock sceni sredinom 1970-ih. Njihova prva dva albuma sadržala su jake elemente tih žanrova,iako uspešan u Velikoj Britaniji i Australiji, Blondie, je smatran underground bendom u SAD-u sve do objavljivanja Parallel Lines 1978. Tokom iduće tri godine, bend postiže nekoliko hit singlova i postaje prepoznatljiv po svojim eklektronskim mešavinama muzičkih stilova uključujući i elemente disco, pop i reggae, zadržavajući osnovni stil kao bend novog talasa.

Grupa se raspala nakon izlaska njihovog albuma The Hunter 1982. Debbie Harry dalje nastavlja sa solo karijerom koja joj je donela određene rezultate(iako je uzela nekoliko godina slobodno da bi brinula o Chris Stein, kojem se razvijala teška bolest opasna po život). Klavijaturista Jimmy Destri takođe je krenuo u solo karijeru sa nešto manje uspjeha od Harry.

Grupa se reformirala u 1997, postižu uspeh i postaju broj jedan singl u Velikoj Britaniji sa pesmom "Maria" u 1999. Grupa ima turneje i nastupe širom sveta tokom sledećih godina, i bili su primljeni u Rock and Roll Hall of Fame i RockWalk slavnih 2006. Do danas, Blondie, je prodao 40 miliona albuma širom sveta.


Rana karijera (1975-1978.)

Početkom 1970-ih, Chris Stein preselio se na Manhattan iz Brooklyna. Tu je bio inspirisan novom muzičkom scenom New York Dolls, sa ciljem da se pridruže sličnom bendu. On se pridružio The Stilettos 1973. kao gitarista i otpočeo je u romantičnu vezu sa pevačicom benda, Debbie Harry. Bivše konobarice i Playboy-eva zečica, Harry je bila član folk-rock bend, The Wind, u kasnim 1960-im godinama. Godine 1974, Stein razdvaja od The Stilettos i Elda Gentile, osnivača benda. Stein i Harry formiraju novi bend sa bubnjarem i basistom Billyjem O'Connor Fred Smith. Nakon nekih ličnih promena (raniji članovi uključivali su sestre Tish Bellomo i Eileen Bellomo kao prateće vokale) do 1975, Stein i Harry se pridružuje bubnjar Clem Burke, klavijaturista Jimmy Destri i basista Gary Valentine. Izvorni naziv benad aje bio Angel and the Snake band je preimenovan u Blondie krajem 1975. Ime je nastalo iz komentara vozača kamiona, koji je uzviknuo "Hej, Blondie," Harry kad su se vozili pored njega. Kasnije, članovi benda su bili zabrinuti kada su saznali da je Blondie ime koje dele sa psom Adolfa Hitlera. Blondie su snimili jednu pesmu polu-anonimno, pod imenom 'Adolf's Dog'. Nalazi se na jednom od Iggy Pop albuma.


"In the Flesh" (1977) Blondie postigao svoj prvi singl s hit baladom "In the Flesh", nakon što je emitovan greškom na jednom australskom televizijskom programu.


"Rip Her to Shreds" (1977) Harry agresivni vokali na ovo albumu su tipični za prethodni stil benda.


"Denis" (1977) Blondie prvi evropski hit sa dodatkom plesne pop-muzike, dolaze do osnivanja novog talasa zvuka.


Blondie postaje stalni bend u New York's Club 51, Max's Kansas City i CBGB. Oni su dobili svoj prvi ugovor za ploču sa Private Stock Records sredinom 1970-ih i izdali svoj debi album (AUS # 14, UK # 75) 1976, zajedno sa singlom "X-Offender ". Private Stock Records je tada kupljen od strane engleskoe kompanije, Chrysalis Records, a prvi album je ponovno izdat sa novom oznakom 1977, zajedno sa singlom "Rip Her to Shreds ". Rolling Stone je pisao o Blondie, po prvi put u avgustu 1977 i promatrajući eklektičnu prirodu muzike grupe, poređujući ga sa Phil Spector i The Who, a komentar je bio da je album imao dve snage: Richard Gottehrer produkcija i ličnost Deborah Harry, govoreći da je ona nastupala sa "njeno sudelovanje je stalno prisuno čak i kada ona tumači lik koristeći atipatičan i vansvemirski, postoji tračak svesti koja je umirujuća i zabavna." On je također napomenuo da Harry "posjeduje bombastičan zombi glas koji može zvučati sneno, zavodljiv i drveno Mansonite unutar iste pesme".

Blondie, 1976. LR: Gary Valentine, Clem Burke, Deborah Harry, Chris Stein I Jimmy Destri.

Njihov prvi komercijalni uspeh u Australiji dogodio se 1977, kada je muzički televizijski program Countdown pogrešno pustio njihov video "In the Flesh", koja je bila B-strana od njihovog trenutnog singla "X-Offender ". Jimmy Destri kasnije pripisano show Molly Meldrum za njihov početni uspeh, komentirajući " još uvek smo mu zahvalni na ovom danu" za puštanje pogrešne pesme. U intervjuu iz 1998, član benda Clem Burke prisetio se gledajući epizode u kojoj je puštana pogrešna pesma, ali on i Chris Steina predložili su da je to možda bio namerni izgovor na delu Meldrum. Stein je tvrdio da je "X-Offender" bio "previše ludi i agresivni [da postane hit]", dok "In the Flesh" je bio predstavnik u kome nije bilo punk senzibiliteta. Tokom godina, ja sam mislio da verovatno odsvirali obe stvari alijednu su više voleli. To je sve." U retrospektivi, Burke je opisao "In the Flesh" kao "preteču u moć balada". Singl i album su došli do australskih prvih pet na top listama u oktobru 1977, a kasnije dvostruko izdanje "X-Offender " i "Rip Her to Shreds", takođe je bilo popularno. Uspešna australiska turneja usledila je u decembru, premda je bilo incidenata u Brisbaneod strane razočaranih fanova kada je Harry otkazala nastup zbog bolesti.

Godine 1977, Blondie, je izdao svoj drugi album, Plastic Letters (UK # 10, US # 78.). Album je snimljen iz četiri dela jer je Gary Valentine napustio bend. Plastic Letters je promovisan u celoj Europi i Aziji od Chrysalis Records. Prvi singl, "Denis", bio je cover verzija Randy i Rainbows 'hit 1963. Dosegla je broj dva na britanske listi singlova, a oba albuma i drugi singl, "(I'm Always Touched by Your) Presence, Dear", dosegli su britanski top deset. To je karta uspeha, uz uspešnu 1978 turneju po Engleskoj, uključujući koncert u Roundhouse (Boomtown Rats otvorena), pretvorilo je Blondiejedan u jedan od prvih američkih bendova novog talasa koji su postigli mainstream uspeh u Velikoj Britaniji. U to vreme, Gary Valentine je zamenio Frank Infante (bas gitara / guitar), a nedugo nakon toga Nigel Harrison (bas gitara) je bio uključen, širi se bend na šest-delova po prvi put.

Sva muzika kasnije opisuje Plastic Letters kao inferiorni u odnosu na svog prethodnika, tvrdeći da uz očekivanja dva singla, činilo se da su građena od "ostataka" iz Blondie albuma.

Mejnstrim uspeh (1978–1981)

Parallel Lines (UK #1, US #6) Blondie treći album, najpopularniji, sa najboljim rezultatima prodaje objavljen je u septembru 1978,produciran od strane Mike Chapman. Prva dva singla albuma su bili "Picture This" (UK #12) I "Hanging on the Telephone" (UK #5). "Heart of Glass"je bio njihov prvi američki hit. Disko ploča je došla do samog vrha američkih top lista u aprilu 1979. To je bila rege/rok pesma koju je grupa izvodila od svog formiranja ali sa dodatnim elementima disko muzike. Clem Burke je kasnije izjavio da je preuređena pesma jednim delom bila inspirisana Kraftwerk i Bee Gees' "Stayin' Alive", Burke i Stein su dali Jimmy Destri su dali dosta zasluga završnu verziju pesme, Destrijevo uvažavanje tehnologije ga je dovelo do uvođenja sintisajzera.Iako su neki članovi britanske muzičke scene optužili Blondie za "izdaju", pesma je doživela svetski uspeh. Prodala se u više od million kopija, singl je dostigao prvo mesto na listama u mnogo zemalja ukjučujući i U.S. gde je velikim delom bend Blondie smatran "underground" bendom. Pesma je bila praćena muzičkim spotom gde je Deborah Harry prikazana u naboljem svetlu, počela je da dobija status poznate ličnosti što ju je odvojilo od ostalih članova benda koji su bili u velikoj meri ignorisani od strane medija. Blondie sledeći singl u Americi je bio mnogo agresivniji rok zvuk, "One Way or Another" (US #24), pesma je postal njihov drugi hit sing u Americi.U među vremenu u Engleskoj, jedna alternativna "Sunday Girl", postal je još jedan broj 1. "Parallel Lines" je rangiran #140 na Rolling Stone listi of 500 najboljih albuma svih vremena. U junu 1979, Blondie je krasila naslovnicu Rolling Stone magazina.

Njihov četvrti album, Eat to the Beat (UK #1, US #17) pušten u oktobru 1979, bio je dobro prihvaćen od strana kritike kao prikladan pratilac Parallel Lines, dok u americi nisu uspeli da postignu isti nivo uspehabut.U britaniji, singl "Atomic" (UK #1, US #39)dostigao je broj jedan, "Dreaming" (UK #2, US #27)broj dva i "Union City Blue" (UK #13)je bio još jedan top 20 hit, dok u Americi nije bio toliko visoko rangiran. Deborah Harry je radial sa italijanskim tekstopiscem i producentom Giorgio Moroder, koji je bio odgovoran za najveće hitove Donna Summer I oni su komponovali pesmu "Call Me" za soundtrack filma American Gigolo. Pušten u februaru 1980, pesma je provela 6 nedelja na prvom mestu u Americi, takođe je bila na prvom mestu u Engleskoj I postal je hit u celom svetu. Pesma je najprodavaniji singl benda u Americi (preko million prodatih kopija-zlatni status) i prema Billboard magazinu, #1 singl 1980. U novembru 1980, njihov sledeći album, Autoamerican (UK #3, US #7) donosi još dva broj #1hita u U.S.: u rege stilu"The Tide Is High". Autoamerican bio je odlazak iz prethodnih Blondie albuma, koji sadrži manje roka i novi talas stilskih eksperimenata, a nije bio uopšteno dobro primljen od strane kritike. U oktobru 1981, Chrysalis Records objavljuje 'Best of Blondie "(UK # 4, SAD # 30), to je bila prva kompilacija ovog benda.

Hiatus, The Hunter, raskid (1981–1982)

Sa svojim dosadašnjim uspehom od 1978-80, Blondie je napravio manju pauzu 1981.Te godine, Debbie Harry I Jimmy Destri objavljuju solo albume; Stein je pomogao pri izradi Harry albuma Koo Koo (UK #6, US #28.). Frank Infante tužio bend o nedostatku angažmana tokom Autoamerican sezone, to je ubrzo sklonjeno sa optužbe, a Infante je ostao u bendu.

Bend se opet ujedinio 1982 da snimi The Hunter (UK #9, US #33). U kontrastu sa njihovim ranijim komercijalnim I kritički prihvaćenim uspehom, The Hunter uglavnom dobio mlake i negativne recenzije i nije uspeo doći do top 20 u SAD-u album je zavrteo dva hit singla: "Island Of Lost Souls" (# 11 UK, # 37 SAD) i "War Child" (# 39 Velika Britanija). The Hunter je takođe ukljio i pesmu pod naslovom "For Your Eyes Only" koja deli svoj naslov sa 1981 James Bond filmom. Ova pesma je izvorno napisana za specijalno otvaranje naslovne teme filma. Međutim, producenti su izabrali drugu pesmu istog naziva, konponovanu od strane Bill Conti i Michael Leeson. Blondie je ponuđena prilika za izvođenje Conti i Leeson pesme, alioni su odbili tu ponudu. Sheena Easton izvođenje Conti i Leeson tema pesme je postala top-deset singl širom sveta. Napetosti unutar benda je u porastu zbog komercijalnog pada i stalno prisutnog fokusa na Harry, događaji dosežu tačku razlaza kad je Stein dobio dijagnozu sa po život opasnom bolesti pemfigus. U avgustu 1982, Blondie otkazuje njihove turneje planirane ranije i najavljuje svoj razlaz. Stein I Harry (u to vreme u vezi)ostaju zajedno, I povlače se iz svetla javnosti na nekoliko godina, sa izuzetkom jednog singla koji je objavljen "Rush Rush" (1983, za film Scarface) i 1985 "Feel The SpinAfter". Steinse oporavio od bolesti, Harry se vratila svojoj solo karieri sa novi albumom (Rockbird) 1986, sa aktivnim sudelovanjem Stein. U međuvremenu, Burke je postao sezonski bubnjar (i svirao je neko vreme za Eurythmics), i Destri takođe održavaju aktivnu karijeru kao producent i pevač. Remix album pod nazivom Once More into the Bleach objavljen je 1988, oglašen kao privlačan remix klasičnih Blondie pesama I materijala Harry solo karijere.

Obnavljanje (1997–2004)

Harry je nastavila sa svojom uspešnom solo karijerom nakom raspada benda, što je pomoglo da bend ostane pod okriljem javnosti.U 1990, ona ponovo počinje da radi sa Stein i Burke za letnju turneju kao deo "Escape from New York" sa Jerry Harrison, Tom Tom Club i Ramonesa. Bend nije zvanično reformiran do 1997,ali: 1990 turneja bila je nominalno solo Deborah Harry projekt.

U 1996, Stein I Harry su započeli proces ponovnog okupljanja benda Blondie i kontaktiraju bivše članove Burke, Destri i Valentine, koji se za ovo vreme preselio u London i postao pisac pod svojim pravim imenom Gary Lachman; njegova knjiga New York Rocker: My Life in the Blank Generation (2002)je memoar sećanja na godine koje je proveo sa bendom. Bivši članovi Nigel Harrison i Frank Infante nisu učestvovali u ponovnom okupljanju i podigli su optužnicu kako bi sprečili ponovno okupljanje benda pod nazivom Blondie.

Godine 1997, originalni petodelni bend se okuplja, uključujući i Valentinena bas gitari, nastupili su na tri žive svirke, sve na festivalima sponzorisanim od strane lokalnih radio stanica. Internacionalna turneja je bila krajem 1998 I početkom 1999.

Novi album, No Exit (UK #3, US #18.) objavljen u februaru 1999, je opisan od strane Jimmy Destri kao "15 pesama niočemu".[12] Bend je sad zvanično bio u četvoročlanom sastavu Harry, Stein, Burke i Destri: Valentinenije svirao na albumu, iako je radio aranžman za dve pesme. No Exit je došao na treće mesto na britanskim top listama, prvi singl, "Maria", koji je Destri napisao misleći na svoje srednjoškolske dane thin,[18] postaje Blondie šesti U.K. broj jedan singl tačno dvadeset godina nakon prvog "Heart of Glass", dajući bendu razliku u tome što je jedini američki akt do broj jedan na stepenicama singlova u Velikoj Britaniji 1970-ih, 1980-ih i 1990-ih. "Maria" (1999) "Maria" priseća Blondie krajem 1970-ih novi talas i bio je broj jedan u Velikoj Britaniji. Ponovo okupljeni bend pušta novi album The Curse of Blondie (UK #36, US #160) u oktobru 2003. Ispostavilo se da je ovaj album bio najniže rangiran od svi dosadašnjih od 1976, ali singl "Good Boys" je dostigao 12mesto na britanskim listama. 2004, Jimmy Destri,se povlači sa turneja ostavljajući samo Harry, Stein I Burke (iz originalne postave)ne pojavljujući se na živim nastupima Destri je nastavio da radi kao član benda u studiju.

Legacy i Rock and Roll Hall of Fame indukcija (2006)

Do 1982, godina kada se bend rasformirao, Blondie je objavio šest studiskih albuma, svaki stilski I egzibicionistički bolji od prethodnog. Bend je poznat ne samo vokalnnim sposobnostima Harry, ali i po ugradnji elemenata u njihovom radu od brojnih podžanrova zabavne muzike, dostizanje od svojih punk korena, novog talasa, diska i hip hopa. U martu 2006, Blondie, nakon uvodnog govora Shirley Manson iz Garbage, bili su primljeni u Rock and Roll Hall of Fame. Sedam članova bilo je pozvano na ceremoniju, koja je dovela do sukoba između sadašnje grupe i njihovih bivših kolega iz benda Nigel Harrison i Frank Infante, koji je pitao tokom ceremonije koja je išla uživo, da svira sa bendom zahtev je odbijen od Harry. 22.Maja 2006, Blondie, su primljeni u Rock Walk of Fame na Guitar Center na Hollywood's Sunset Boulevard. Clem Burke I Paul Carbonara su izjavili u skorijim intervjuima da bend radi na još jednom albumu koji bi bio njihov prvi novi album od The Curse of Blondie iz 2003. Carbonara ga opisuje kao "pravi Blondie." Blondie je preuzeo severnoameričku turneju sa Pat Benatar i Donnas na leto 2009. Nakon turneje, u oktobru, bend je počeo snimati za njihov deveti studijski album s producentom Jeff Saltzman. U decembru 2009, sastav je izdao pesmu "We Three Kings", kako bi se poklopili s proslavom Božića. Novi album se planira u prodaji u 2010.


Chris Stein i Deborah Harry (2008.)

Članovi benda

Stalni članovi:

* Debbie Harry – lead vocals (1975–1982, 1997–present)
* Chris Stein – guitar, bass (1975–1982, 1997–present)
* Clem Burke – drums, percussion, backing vocals (1975–1982, 1997–present)
* Paul Carbonara – guitar (1997–danas)
* Leigh Foxx – bass (1997–present)
* Jimmy Destri – keyboards, piano, synthesizer, organ, backing vocals (1975–1982, 1997–present) – Not touring since 2003

Članovi za turneje:

* Matt Katz-Bohen – keyboards, piano, organ (2008–present)

Bivši članovi:

* Fred Smith – bass (1975)
* Billy O'Connor – drums, percussion (1975)
* Gary Valentine – bass, guitar (1975–1977)
* Frank Infante – guitar, backing vocals (1977–1982), bass, backing vocals (1977)
* Nigel Harrison – bass (1977–1982)
* Eddie Martinez – guitar (1982)
* Kevin Topping – keyboards, piano (2004–2007)

Blondie (band)

Из Википедије, слободне енциклопедије

[Charlie Harper]

Da budem iskren nisam ih puno slusao ali neke njihove pesme bas volim i cesto slusam danas.
Svakako su deo Rock 'n' Roll istorije i zasluzuju svoje mesto ovde.

Najdraza njihova pesma mi je "Call me"