Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka - Strana 5
Strana 5 od 11 PrvaPrva ... 34567 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 61 do 75 od ukupno 152
  1. #61

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Црква Светог Оца Николаја
    Стари Бановци

    Црква Стари Бановци

    Crkva Stari Banovci

    ''Црква је подигнута 1797. у духу барока. Високу олтарску преграду, богато украшену биљним орнаментима, дрворезбарио је 1815. Марко Вујатовић. Осликавање иконостаса развијеног програма започео је 1836. Константин Лекић, мајстор формиран под утицајем касног барока и рококоа, а радове је завршио 1840. Живко Петровић, сликар осредњих квалитета привржен класицистичком маниру.
    Crkva Stari Banovci

    Црква Стари Бановци
    Фрагменти зидног сликарства сачувани су у олтару (Св. Дух) и ниши проскомидије (Распеће). Црква поседује и две иконе Богородице типа Одигитрије, рад сликара Михајла Јевтића из 1791, односно Николе Апостоловића из 1803.''
    Црква је споменик култруре од великог значаја
    (Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' Завод за заштиту споменика културе Србије, 2007)
    Црква Стари Бановци

    Crkva Stari Banovci
    Za dobar deo istorijske građe zahvalni smo Miloradu Babiću, bibliotekaru Osnovne škole "Slobodan Savković" kaže se na sajtu MZ Starih Banovaca.

    Crkvu su Banovčani imali i na starom selištu, ali o njoj nema pisanih podataka, osim što se u turskom popisu iz 1566/7. godine pominje pop Paval.

    Tad su se konačno preselili sa Dunava na breg, izgradili su 1726. godine opet uz Dunav, crkvu od pletera sa krovom od šindre. Tu crkvu je u junu 1731. godine osvetio episkom Nikanor Melentijević. Crkva je imala jedno malo zvono, jedan prozor na oltaru i dva u muškoj priprati, a ikonostas je imao 20 slika. U ženskoj priprati bile su samo 4 male ikone. Iako su je vremenom prepravljali i dograđivali, ta crkva je u drugoj polovini XVIII veka za naglo narasli broj stanovnika bila premala. Zbog toga su odlučili da naprave novu veliku crkvu od tvrdog materijala.

    Izgradnja nove crkve od pečene cigle na samo 200 metara uzvodno od stare, ali na nešto višem terenu i neznatno dalje od vode, započeta je 28. jula 1777. godine. O tome postoji zapis karlovačkog prote Dimitrija Georgijevića koji je osvetio temelje, a za vreme arhiepiskopa karlovačkog Vićentija.
    Crkva Stari Banovci

    Црква Стари Бановци
    Grubi građevinski radovi su trajali osam godina, a do konačnog završetka prošle su 63 godine. Izgradnja crkve 30 x 12 metara sa pridodatim tornjem visokim 43 metra zahtevala je ogromne finansijske izdatke pa je gradnja dugo trajala. Osim toga, Banovci su za bogosluženja imali staru crkvu pa nisu morali žuriti sa završetkom nove crkve.
    Ikonostas je 1817. godine uradio jedan od najpoznatijih drvorezbara toga doba, Marko Vujatović, a oslikao 1840. godine, u to vreme sasvim nepoznati, Živko Petrović, slikar iz Zemuna.


    Crkva Stari Banovci

    Црква Стари Бановци

    Stara Banovačka crkva postojala je sve do 1897. godine kada se posle visokih vodostaja Dunava 1895. i 1897. godine, brežuljak na kome se nalazila, odronio i oltar crkve pao. Da se ne bi survala u Dunav te 1897. godine je srušena, a materijal je prenet u portu nove crkve. (Pretpostavljam da je greška u pisanju i da treba da stoji 1797... ) Banovčani su nameravali da je ponovo podignu u porti, ili na groblju kao kapelu ili na Vodici. Zbog nedovoljno finansijskih sredstava za gradnju od te ideje se odustalo pa je u jesen 1907. godine podignuta samo mala kapelica na Vodici kao uspomena na staru crkvu.


    Crkva Stari Banovci

    Nova crkva je u prvom svetskom ratu teško stradala. U septembru 1914. godine, posle dolaska srpske vojske do Banovaca, pogođena je topovima austrougarske dunavske flotile. Deo tornja je srušen, svod nad horom takođe, kao i dobar deo krova. Tako razrušena, crkva je stajala šest godina.

    U Drugom svetskom ratu crkva nije rušena, ali je neposredno posle rata agrarnom reformom ostala bez ogromnog dela imovine.
    Crkva Stari Banovci

    U hramu Svetog oca Nikolaja u Starim Banovcima služi paroh Vitomir Vasić koji je rođen je 14.12.1950. godine u Ljuticama, Koceljevo, a rukopoložen je 03. jula 1974. godine. O svom dolasku u Stare Banovce g. Vitomir Vasić nam je ispričao:
    - Kad sam došao u Banovce hram je bio u lošem stanju, ali smo uspeli trudom i radom, najviše samih meštana, da ga dovedemo u solidno stanje. Crkva je 1977. godine stavljena po zaštitu Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Sremske Mitrovice. Tada je hram napunio 200 godina. Ove, 2007. godine, temelji hrama proslavljaju 230 godina. Skoro generalno smo završili spoljašnje radove, obnovljen je krov i fasada, zamenjeni su prozori, elektroinstalacija, a 2005. godine smo prelili dva stara oštećena zvona, i izlili smo dva nova. Radovi na fasadi 1990. godine koštali su 65.000 maraka, samo za ruke majstorima, plus za materijal, a radovi na krovu koštali su još više. Zamena prozora koštala je oko 15.000 maraka, pretapanje zvona 9.500 evra, zamena instalacija nije mnogo koštala jer se radilo mobom, samo je crkva nabavila materijal. Sada sui na redu unutrašnji radovi, popucali su svodovi i preti opasnost da se hram obruši. Od Opštine Stara Pazova dobili smo dopis u kome nas obaveštavaju da je izdvojeno 500.000 dinara što je za ovoliki hram nedovoljno. Ja se ipak zahvaljujem na pomoći i nadam se da će meštani prilozima podržati radove na unutrašnjosti i nadam se da će radovi uskoro početi. Iznutra crkva treba da se izmalteriše, da se zamene stolovi i da se obnovi ikonostas iz 1840. godine. Izveštavao sam Zavod za zaštitu spomenika, bili su davno iz Novog Sada i samo napisali šta treba da se radi, ali izveštaj do danas nismo dobili. Za svaku stavku posebno treba da se uradi predračun. Od Zavoda ova Crkvena opština nije dobila ni najmanju pomoć, a kada smo radili krov morali smo da platimo nadzor. Kada zatražimo papire oni kažu da nemaju svoje stručnjake. Treba da se uradi procena statike jer je hram u više navrata pretrpeo teška oštećenja. Pored saniranja temelja treba uraditi i podno grejanje ako bi bilo mogućnosti, popraviti stolove ili raditi nove, a treba obnoviti i zidno slikarstvo koje je uništeno zbog prokišnjavanja krova. Ja ga nisam ni zatekao, rekao nam je starešina hrama Svetog oca Nikolaja u Starim Banovcima i apleovao na sve koji mogu, da pomognu.


    Црква Стари Бановци

    Црква Стари Бановци
    Stari Banovci je naselje u opštini Stara Pazova. Nalaze se u istočnom Sremu, na desnoj obali Dunava. Prema popisu iz 2002. bilo je 5488 stanovnika.

    U antička vremena se kod Starih Banovaca nalazila rimska tvrđava Burgene. Selo Banovci ovde postoji od 16. veka, a možda i duže. Na ovom mestu su se nekada takođe nalazila sela Darinovci i Tusa, koja više ne postoje.

    1566/1567. godine Turci su izvršili popis stanovništva koji pokazuje da su u Starim Banovcima tada većinom živeli Srbi. 1734. godine u selu je postojalo 53 kuća, a do 1756. broj je porastao do 211.

    U Drugom svetskom ratu, je ubijeno 158 žitelja, 52 oterano je u koncentracioni logor Sajmište, 38 poslato je na prinudni rad a 104 žitelja bili su ratni zarobljenici. (Vikipedija)
    Црква Стари Бановци

    Sada su Stari Banovci spojeni sa Novim Banovcima koji imaju preko 15.000 stanovnika i u suštini su prigradska naselja Beograda.
    Црква Стари Бановци
    Poruku je izmenio nenad.bds, 21.03.2010 u 20:42

  2. #62

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
    Баваниште

    Crkva Bavanište

    Храм Српске православне цркве у Баваништу, посвећен Успењу Пресвете Богородице ( Велика госпојина) саграђен је 1776.године.
    Crkva Bavanište

    Црква Баваниште
    Иконостас је осликао Арса Теодоровић.


    Црква Баваниште

    Црква Баваниште

    Crkva Bavanište



    Crkva Bavanište

    Тронови

    Арса Теодоровић (1767 - 1826)
    Почео је као помоћни учитељ, затим ученик неколицине домаћих сликара-занатлија у Банату и Срему, Теодоровић одлази у Беч и 1788. уписује Академију. У Бечу се упознаје са Доситејем Обрадовићем и другим младим јозефинистима, и од тада почиње да активно сарађује на културном препороду аустријских Срба.

    Завршивши Академију 1796. прелази у Нови Сад, а онда се после неколико месеци настањује у Темишвару. Године 1803. враћа се у Нови Сад и ту остаје до смрти.
    Теодоровићев портрет Доситеја из 1794. је први грађански портрет у српском сликарству. Својим начином сликања обезбедио је себи водеће место у класицистичкој школи. Своје класицистичке склоности испољио је још више и још јасније на својим иконама, алегоријским и историјским композицијама.

    Највише времена и напора уложио је Теодоровић у сликање икона. Колико је данас познато израдио је око 26 иконостаса (Футог 1798, Пакрац, 1800, Вршац, 1808-09, Велики Сент Миклош, 1809, Будим 1810, Нови Сад 1811, Белегиш 1812, Карловац 1813, Земун, 1815, Сремска Митровица, 1815-16, Велики Бечкерек (Зрењанин), 1817, Баваниште, 1818 и др.). На тим иконостасима, рађеним на основу гравира великих ренесансних и барокних мајстора, испољио је карактеристичне особине свог класицистичког васпитања: једноставн цртеж, прегледну композицију, уздржану палету, идилично осветлење. Позадине својих библијских сцена претрпавао је остацима античких стафажа, остацима грчких храмова, аквадуктима, медитеранским пејзажима. На тим иконама био је прозрачнији него на портретима и и историјским копозицијама, вероватно из наслеђа његових претходника, барокних и рококо мајстора Т.Д.Крачуна и Теодора Илића Чешљара...


    Икону Богородице са малим Христом (слика на левој страни) насликао је 1875. свештеник баваништанске цркве.

    Као представник класицизма и као надарен уметник, створио је читаву школу. Кроз његове радионице у Темишвару и Новом Саду прошли су многи ученици, међу којима су најпознатији Константин Данил и Никола Алексић. Свој утицај на млађе уметнике проширио је још више преко Цртачке школе у Сремским Карловцима, којом је руководио неколико година. (Са сајта АРТЕ)


    Crkva Bavanište

    Црква Баваниште

    Црква Баваниште

    Crkva Bavanište

    Баваниште лежи 11 километара од Ковина с којим је повезано асфалтним путем. Овај пут уједно повезује Баваниште с Панчевом. Баваниште има добар положај јер лежи на магистралном путу Београд - Панчево - Ковин - Смедерево, односно Ковин - Бела Црква - Калуђерово - Румунија.Баваниште спада у ред старих насеља јужног Баната па и читаве Војводине. Први пут се спомиње 1412. године када се јавља под називом пустара Болванис. Припадало је ковинској жупанији. Године 1428. забележено је као насеље. Покоравањем Баната од стране Турака Баваниште је опустело. Године 1660. на карти су забележена два насеља: Велико и Мало Баваниште. Велике промене (сеобе, ратови, болести) током 18 века битно су утицале на даљи развој Баваништа. На картама 1723. и 1761. године се оба насеља означавају као ненасељена. Међутим, како се насеље одликовало плодним земљиштем, Аустрија је одлучила да се подигне и обнови Баваниште. Тако се 1766. године у Баваниште досељавају Срби претежно из Ковина, Гаја и Дубовца.
    Број становника у Баваништу је доста варирао. Систематски попис се води од 1869. године. Узроци варирања броја становника су вишеструки. Током 19. века становништво је смањено због колере и других заразних болести, затим због миграција, а у 20. веку због ратова, миграција и економских проблема. Највећи број становника 6.836 забележен је 1910. године. По попису од 2002. године Баваниште је имало 6.106 становника. Најбројнији су Срби и Роми.


    Црква Баваниште

    Црква Баваниште

    Crkva Bavanište

    Врата на западној страни (главна) и на јужном зиду.

    Године 1768. оснива се Црквена парохија, 1772. године помиње се школа, а нова црква подиже се 1778. године. Грунтовне књиге Баваниште је добило 1809. године. Прва наменска зграда за потрбе школе подигнута је 1831. са две учионице и два учитељска стана. Године 1834. Баваниште има 6 пренумераната на Вукову "Даницу". Недељне пијаце одржавале су се редовно од 1854. године, а званичну пијацу добија 1859. Државну пошту добија 1868. године. Школску библиотеку добија 1879, читаоницу 1888, апотеку 1892. године када је избушен и први артешки бунар."Вероисповедаоно забавиште за децу млађу од 6 година" добило је 1894.године.Исте године изграђена је пруга Ковин - Владимировац - Вршац и отворена је железничка станица. Године 1895. посађен је испред општине мали парк. Након завршетка Првог светског рата Баваниште је ушло у састав Подунавске области.Пољопривредна газдинска школа оснива се 1904. године, која се 1920. трансформише у женску домћичку школу.Нова зграда Основне школе "Бора Радић" је подигнута је 1968. године. Током 1981. године завршена је здравствена станица са апотеком. У Баваништу постоји Дом културе, са библиотеком и биоскопом. Од 1978. године ради КУД "Жарко Зрењанин" који је и оснивач Огранка "Вукове Задужбине" од 2003. године, са којим успешно организује од 2001.године и ван Србије познату манифестацију "Дани ћирилице". (Са сајта општине Ковин)
    Црква Баваниште
    Poruku je izmenio nenad.bds, 08.04.2010 u 22:45

  3. #63

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    УСПЕНСКА ЦРКВА
    ИРИГ

    Crkva Irig Uspenska

    ''Успенска црква у Иригу подигнута је између 1757. и 1760. То је једноставна грађевина изведена у типичном маниру српског барока. Улаз је на западној страни, са нишом за икону патрона.
    Црква Ириг Успенска

    Crkva Irig Uspenska

    Царске двери су на десној слици.

    Конструкција олтарске преграде украшена је дрворезбарским радом са карактеристикама барокних и рококо форми. Иконе су пресликаване, али се препознаје да нису настале истовремено. Старији делови се датују у средину седме деценије XVIII века.
    Црква Ириг Успенска

    Бочне двери.
    Crkva Irig Uspenska

    Црква Ириг Успенска

    Црква Ириг Успенска
    Четири престоне иконе не припадају истој стилској целини и настале су 1781. кад и икона Богородице на Богородичином престолу. На основу сличности коју показују са престоним иконама са иконостаса из Хопова, приписују се мајстору који се угледао на Теодора Крачуна. Георгије Бакаловић је закључио уговор са Црквеном општином 1827. за сликање, бојење и мраморирање унутрашњости, а из 1863. је сачуван сличан уговор са Јованом Клајићем.
    Crkva Irig Uspenska

    Коначна верзија зидног сликарства добијена је 193032, када је потпуно пресликан живопис, према старом распореду слика, осим неких измена и додатих композиција из живота св. Саве.'' (Из књиге 'Споменичко наслеђе Србије' у издању Завода за заштиту споменика културе Србије.)
    Црква Ириг Успенска

    Богородичин трон је лево; Архијерејски десно.
    Crkva Irig Uspenska

    Иконе на врху певнице.
    Црква Ириг Успенска

    Северни улаз у цркву се уобичајено користи.

    Успенска црква је споменик културе од великог значаја.
    Crkva Irig Uspenska

    Црква Ириг Успенска

    ''У прошлости Ирига, а посебно у првој половини 18. века, црква је имала значајну верску и економску улогу. Верска и економска повезаност цркве и народа, првенствено трговаца и занатлија, била је обострано корисна. Црква се стално богатила и увећавала иметак, наслеђивањем имовине без наследника и од завештања, и тако преузимала улогу кредитора домаћих трговаца.


    У 18. веку у Иригу су постојале три православне цркве. Најстарија је Црква светог Теодора Тирона (Теодоровска црква), која се помиње јос 1714. године. Саграђена је од камена и ћерпица порушене турске џамије после протеривања Турака.
    Црква Ириг Успенска

    Уз леву ивицу слике је црква Теодора Тирона, затим Успењска. Удаљенији звоник припада католичком храму, а црква св. Николе је уз десну ивицу слике.

    Ирижани су 1756. године тражили одобрење да саграде и трећу цркву, али је Жупанија молбу одбила са образложењем да трећа црква није потребна. Митрополит Ненадовић је интервенисао код царице и она је у лето 1757. одобрила градњу нове цркве, која је завршена 1760. године. Добила је име Светог успенија пресвете Богородице (Успенска црква).
    Црква Ириг Успенска

    Подизање Успенске цркве убедљиво говори о економској снази Ирига средином 18. века. Цркве су материјална средства обезбеђивале наслеђивањем имовине без наследника, завештањима, продајом жита, вина, свећа, тамјана, издавањем у закуп дућана. Ова црква стално је давала новац на зајам уз камату од 6 одсто. Црквени новац позајмљивали су свештеници, друге цркве, школе, општина и поједини грађани. (Са сајта Општине Ириг)

    Црква Ириг Успенска

    Crkva Irig Uspenska

    Црква Ириг Успенска
    Poruku je izmenio nenad.bds, 19.04.2010 u 09:43

  4. #64

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Crkva imena Marijinog Katedrala
    u Novom Sadu



    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala
    Crkva imena Marijinog u centru Novog Sada, s neogotičkom arhitekturom, ostavljala je veoma snažan utisak na sugrađane, koji su je s dubokim poštovanjem nazvali katedrala. Taj naziv nije adekvatan jer su katedrale crkve pri kojima je sedište biskupa, a on u ovom slučaju rezidira u Subotici. Zahvaljujući prečasnom Janošu Strikoviću, moguće je rekonstruisati istorijat te velelepne građevine.
    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala

    U starim spisima zabeleženo je da je na mestu današnje Katoličke porte u tadašnjem Petrovaradinu još 1100. godine postojala crkva oko koje je bilo groblje. Taj hram je, zajedno s čitavim Petrovaradinom, uništen za vreme tatarske najezde u 13. veku. Posle toga je razorena varoš obnovljena, a u njoj je ubrzo podignuta nova crkva.
    Obnovljeno naselje, u kojem su zbog blizine Dunava priređivani vašari, nazvano je Vašaroš Varad. Zajedno s drugom katoličkom crkvom, uništili su ga Turci 1526. godine.

    Po sklapanju Karlovačkog mira, 1699. godine, taj kraj konačno je oslobođen turskih pustošenja, a u Petrovaradinskom Šancu je 1702. godine privremeno uređena Rimokatolička crkvena opština. Nova crkva, oko koje je bilo groblje, sagrađena je 1719. godine na mestu današnje porte. Posvećena je Pomoćnici hrišćana Mariji, kao spomen na tursko opsedanje Beča, 12. septembra 1686. godine, kada su branitelji u pomoć prizivali Bogorodicu. Kasnije je hram nazvan imenom Marijinim, po prazniku koji se slavi 12. septembra.'' (Odlomak iz Građanskog lista za 25. avgust 2008.)


    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala

    Glavni oltar
    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala
    Dalje nastavljam iz Enciklopedije Novog Sada (sveska 10):

    ''Privrednici omogućili podizanje hrama

    Prvi zahtev da se gradi crkva datira iz 1734, ali vernici nisu bili u mogućnosti da sakupe dovoljno novca. Tek kad se, posle pada, Beograda u turske ruke, 1739. ovamo doselio veliki broj imućnih katolika, koji su vrlo brzo počeli da stvaraju veliki profit u trgovinskoj i zanatskoj delatnosti, ostvareni su ekonomski preduslovi za gradnju crkve. Nju je osvetio 1742. kaločki nadbiskup Gabor Patačić.

    Na više gravira i cehovskih pisama dominantan je prikaz ove bogomolje. U bombardovanju 12. juna 1849. i ona je bila zapaljena i srušen joj je toranj. U kasnijoj obnovi prvobitni toranj nije u celosti rekonstruisan. Novosadski katolici nisu bili zadovoljni izgledom svog hrama, pa su u Gradskoj skupštini dali inicijativu da se podigne takav koji će priličiti Novom Sadu kao slobodnom kraljevskom gradu. Prvi predračun u iznosu od 200.000 forinti, sačinjen je 1889, a dve godine kasnije 1891. doneta je odluka da se dotadašnja crkva poruši i na istom mestu izgradi nova.

    Prikupljanje novca za novu crkvu Odbor koji su formirali građani rimokatodičke veroispovesti imao je dosta muke da obezbedi dovoljno novca za izgradnju hrama. U odboru su bili i poznati graditelji Jozef Cocek, Karl Lerer, Georg Molnar, Jakob Pekla i Jozef Sauter. Odlučeno je da se projektovanje i nadzor nad gradnjom poveri najiskusnijem arhitekti Georgu Molnaru. On je planove izradio tokom 1892. i nije za taj obiman posao tražio nikakvu materijalnu nadoknadu, želeći da svome gradu i svojoj crkvi pomogne.

    Stara crkva je porušena 1892, projekat za novu bio je gotov, ali se nije odmah pristupilo izgradnji, jer nije bilo dovoljno novca. Agilni župnik Đerđ Koper, koji je te godine sagradio i novu katoličku školu, uspeo je zajedno sa Jozefom Čepekom i Ignjacom Urbanom da obezbedi 100.000 forinti, pa je izgradnja u proleće 1893. mogla započeti. U toku gradnje pozajmljeno je još 72.000 forinti od austrijske banke, a Kaptol je pomogao sa 25.000.


    Na bočnim zidovima je 14 prikaza stradanja Isusovih na Golgoti (Kalvarija).
    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala
    Gradnja je brzo išla

    Građevinski preduzimači bili su majstori Stefan Gusek i Karl Lerer. Pod nadzorom glavnog projektanta Molnara, radovi su brzo napredovali, tako da je već u novembru 1893. završen građevinski deo posla. U oktobru 1894. podignut je na toranj osvećeni pozlaćeni krst.


    Nastavljeno je potom unutrašnje uređenje hrama. Svi radovi oko bogatog i stilski jedinstvenog mobilijara u potpunosti su okončani oktobra 1895, kada je crkvu, u odsustvu bolesnog kaločkog nadbiskupa Đerđa Časka, osvetio novosadski župnik Đerđ Koper.
    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala

    Toranj visok 72 metra


    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala
    Crkva posvećena Bogorodici dugačka je 52,50, široka 24,70, visina krova iznosi 22,27, a tornja 72 metra. Postavljena je na pravcu severoistok-jugozapad. Zidovi su ojačani sa 22 kontrafora, između kojih su visoke gotičke trifore. Zvonik na pročelju oslanja se na četiri masivna stuba. Na ovom delu je naročito bogata dekoracija: sastoji se od trougaonih zabata, rozeta, trifora, bifora i gotičkih koloneta, sa nišama koje čine horizontalnu protivtežu stremljenju crkve u visinu. U crkvu se ulazi kroz masivni dvokrilni portal, iznad njega je grb u reljefu sa tekstom Crux amore (Krst ljubavi).


    Glavni ulaz naspram Gradske kuće.
    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala

    Grb Kaločke (?) nadbiskupije.

    Spoljni izgled crkve

    Oplata podzvonarskog prostora izvedena je malim crnobelim kvadratnim pločicama i većim crvenim, kojim je formiran krst. Na podužnim zidovima iznad i ispod prozora su horizontalni venci i po jedna vrata. Nad onima ka porti je trougaoni zabat sa predstavom frontalno postavljenog anđela u stavu molitve.

    Oplata cele crkve izvedena je žutom klinker ciglom, a visoka kapa zvonika i dvoslivni krov pokriveni su šestougaonim keramičkim emajliranim pločicama. Na severoistočnoj strani slemena krova, kao ukrasni element, podignut je mali toranj od lima. U ugaonom delu apside i broda ka porti nalazi se sakristija pravougaone osnove, sa ulazom u obliku plitkog portika sa pet stepenika od ružičastog kamena.


    Deo vitraža.
    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala

    Na levoj slici ispod prozora je jedna od ispovedaonica, a sa strana ispovedaonice su dva od 14 prikaza Isusovih stradanja na Golgoti (Kalvariji), a na desnoj XIII prikaz.

    Unutrašnjost trobrodne bazilike izdeljena je sa šest stubova osmolatičnog preseka i četiri polustupca, četiri traveja, sa dubokim petostranim apsidalnim delom. Presvođenje je izvedeno krstastim svodovima. Na triforama naosa, velikoj rozeti iznad hora, malim triforama apsidalnog zida i prozorima sakristije postavljeno je 20 figurativnih vitraža sa likovima svetitelja i crkvenih velikodostojnika. Radili su ih Eduard Kratoman iz Budimpešte i Tirke i Rihard Šlajm iz Grotaua u Tirolu. Hor ima elegantnu gvozdenu ogradu, a na njemu su mehaničke orgulje sa 24 registra.

    Crkva je popločana kvadratnim pločama u crvenoj, crnoj i beloj boji, a opremljena je bogatim mobilijarom, obrađenim u duhu neogotičke građevine. U srednjem brodu naosa nalazi se 16 redova klupa, u dve kolone.

    Četiri oltara

    U crkvi ima četiri oltara. Glavni je u apsidi gde je velika slika Majke Božije, sa ugarskim kraljevima i svetiteljima Ištvanom (Stefanom) i Laslom (Ladislavom). U drvetu je rezan lik Boga Oca sa trougaonim nimbom i anđelima, a ispod su likovi jevanđelista i motivi iz Biblije.

    Levo od apside je oltar Uskrsnuća Isusova sa figurama u drvetu svetih Petra i Pavla.
    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala

    Levo je oltar Uskrsnuća Isusova, a desno, četvrti oltar posvećen je Hristovom grobu.

    Treći oltar je posvećen sv. Florijanu, zaštitniku vatrogasaca, tu su u drvetu izgrađene figure svetih Emerika i Elizabete, a tu je i slika sv. Porodice.
    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala

    Oltar sv. Florijana

    Četvrti oltar smešten je ispod hora i posvećen je Hristovom grobu sa figurama četiri anđela. Skulpture na svim oltarima su kolorisane ili su rađene u imitaciji kamena (mramorizacija).

    Na desnom podužnom zidu ispod hora je slika Majke Božije sa Hristom. Na glavama su im srebrne krune, a po površini ikone okačeni su metalni znakovi zahvalnosti.
    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala

    Levo: XII slika stradanja Isusovih; desno propovedaonica.

    Uz prvi levi stub ispred apside nalazi se propovedaonica sa likom Hrista u visokom reljefu i likovima čuvenih katoličkih propovednika (Avgustina, Jeronima, Grgura i dr.). Na zidovima broda, ispod prozora, smešeno je 14 monumentalnih postaja - Kalvarije, rad tirolske škole. Uz njih su u brodu figure Bogorodice, Srca Isusova, sv. Franje Ksaverskog, sv. Antuna. U hramu se nalaze i četiri ispovedaonice, kao i mermerna krstionica.
    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala

    Hor sa orguljama.

    Graditelji Novosađani


    Arhitekta Georg Molnar

    Ispod hora u plićoj niši smeštena je bista arhitekte Georga Molnara. On je radio sa majstorima i umetnicima iz Budimpešte, Temišvara, Subotice, kao i iz Tirola, ali su preovladavali majstori iz Novog Sada Od Novosađana zaslužnih za izgradnju ovog veličanstvenog hrama pored Molnara su i: zidar Karl Lerer, kamenorezac Johan Šoman, stolari Matijas Drah i Filip Jaus, vajar Gustav Fajhtner, bravar Leopold Bernold, staklorezac Lajoš Vurst, tesari Stefan Gusek i Karl Bek, farbari Franc Štajn i Ilijaš Vincens, krovopokrivač Jozef Klajnček, livac Emerik Dicgen, gromobrandžija Johan Huk, električar Franc Vic i dr. Orgulje je postavio Gerb. Riger Jagerdorf iz Šlezije, a umetničku rezbariju izveo je Ferdinand Štufleser iz Tirola.


    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala



    Plebanija

    Zgrada Katoličke plebanije ili Rimokatoličkog župnog ureda sagrađena je 1808. prema projektu Georga Efingera. Nalazi se u nekadašnjoj crkvenoj porti, u ul. Katoličke porte br. 3. Ima prizemlje i sprat. Po sredini prizemlja hodnik deli zgradu na dva jednaka dela. Arhitektonski je oblikovana sa stilskim obeležjima klasicizma i kasnog baroka. Glavna fasada je rešena simetrično, sa plitkim centralnim rizalitom koji je naglašen sa četiri pilastra i plastičnim ukrasom krovnog venca. Dekorativna plastika fasade je jednostavna i smirena, prozori su pravougaonog oblika, krov je visok na četiri vode, građen u tradiciji konstrukcije baroknih krovova. Prostorije prizemlja su pod svodovima, a u centru spratnog dela nalazi se svečana dvorana sa tavanicom bogato ukrašenom gipsanim ornamentima. Zgrada Plebanije je spomenik spomenik kulture ov velikog značaja (Spomeničko nasleđe Srbije; Zavod za zaštitu spomenika kulture RS)


    Crkva imena Marijinog Novi Sad Katedrala
    Poruku je izmenio nenad.bds, 25.04.2010 u 17:29 Razlog: Dodata slika arhitekte Molnara

  5. #65

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    CRKVA SVETOG OCA NIKOLAJA
    KAĆ

    Crkva Kać



    Crkva Kać
    Današnja pravoslavna crkva u Kaću podignuta je između 1840 i 1844. i posvećena je u slavu Svetog Nikole (letnjeg). Pre ovog hrama postojao je jedan manji za koji se na zna kada je podignut. Taj prethodni hram je bio u sadašnjoj crkvenoj porti, tridesetak metara na jugozapad.




    Crkva Kać



    Crkva Kać
    Kako sam čuo, je ikonostas rezbario majstor iz Neština, a ikone oslikao nepoznati majstor iz Novog Sada.

    ''Kać je prigradsko naselje locirano 10 km severoistočno od centra Novog Sada. Kać je naselje u Šajkaškoj oblasti.

    Na desetak kilometara od Novog Sada, na putu prema Titelu, delom na bačkoj lesnoj terasi i manjim delom u aluvijalnoj ravni Dunava nalazi se selo Kać. Ovo prigradsko naselje ima sve odlike manjeg grada i prema popisu iz 2002. 11.166 stanovnika.




    Crkva Kać

    Црква Каћ
    Prvi pomen Kaća je iz vremena Arpadovaca, 1276. godine. Smatra se da je mesto dobilo po keltskoj reči u značenju nasip ili utvrđenje, što se povezuje sa imenom Kac u zapisu iz 1332. godine. U tursko doba Kać je pripadao titelskoj nahiji segedinskoga sandžaka. U prvom popisu iz turskih deftera 1554. je imao 19 domova. Od 1570, kada je zabeleženo 14 kuća, 1590. ima 19, a 1699. bilo je 69 porodičnih starešina sa 35 odraslih sinova.
    Crkva Kać

    Црква Каћ

    Црква Каћ
    Od 1769. jedno je od šest povincijalnih mesta koja su se u drugom krugu priključila Šajkaškom bataljonu. U njemu ostaje do rasformiranja 1873, kada prelazi u administrativnu jurisdikciju bačko-bodroške županije.
    Црква Каћ

    Crkva Kać

    Црква Каћ
    Sredinom 19. veka Kać se nalazio na trgovačkom putu (bilo je pet glavnih puteva u Bataljonu) koji je vodio od Petrovaradina do Titela i dalje u Banat, što odgovara današnjoj trasi regionalnog puta Novi Sad Titel.


    Црква Каћ
    U bataljonsko vreme većina žitelja se pored glavnog, vojničkog poziva, bavila zemljoradnjom, ali je bilo i zanatlija i trgovaca.'' (Delovi iz teksta Dragana Kolaka na sajtu Ravnica Info)
    Crkva Kać

    Црква Каћ

    Crkva Kać
    Poruku je izmenio nenad.bds, 27.04.2010 u 17:20

  6. #66

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА СВ. САВЕ
    MАРАДИК





    ''Село Марадик налази се на падинама Фрушке Горе, око 13 km од Инђије на северозапад. Црква Св. Саве подигнута је у другој половини XVIII века као једнобродна грађевина петостране апсиде, а звоник јој је призидан средином XIX века. Сачуван је уговор који је црквена општина склопила са зидарским мајстором Урошем Суботићем за изградњу новог црквеног звоника. Фасаде су рашчлањене на уобичајен начин: соклом, лезенама и поткровним венцем.




    Двери

    Иконостас барокних и рококо форми резбарен је у другој половини XVIII века. Иконе је израдио Јаков Орфелин, познати карловачки сликар, који је посао окончао 1776, судећи према запису на икони Васкрсења. Западноевропска барокна схватања до тада су била присутна једино у српској графици, а Јаков Орфелин је први сликар који је у домаћу средину пренео сазнања стечена на бечкој Академији.






    На левој слици је трон са иконом Христа.

    На архијерејском престолу налази се икона Христа, а неколико покретних икона и слика приписују се Теодору Крачуну, другом значајном представнику српског барока бечке провенијенције. Конзерваторско-рестаураторски радови обављени су на цркви 1980, а на сликарству 1982.'' (Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' – Завод за заштиту споменика културе Србије, 2007.)




    Певнички столови.



    Марадичка црква је споменик културе великог значаја.

    "МАРАДИК
    Име овог села узето је од стране речи, која у српском преводу значи : "остатак".

    Село ово има лепу и тврдо саграђену цркву, око које стоји у лепом реду нанизано 118 српских кућа са 754 Православна становника.


    Има своју школу, коју уредно полази 98 деце.

    Две петине од целог становништва су иноверци, по народности Мађари.
    Земљиште је овог села већином у равници, а једна трећина долови и мањи брежуљци.

    До 1888. године било је по брегу и несто виногради, али их је филоксера све уништила. По доловима има врло лепих шљивика. У већој мери има овде ораха и јабука, а мање крушака и осталог воћа.




    Воћарство је развијено у средњу руку, вртарство слабије, пчеларство незнатно. Свилена се буба врло мало негује.

    Сточарство доста напредује, особито рогата марва, коњи већ слабије, овца незнатно, а свињи све до 1892. године врло добро, али се те године усели и у ово село несрећна болест те прореди ово благо.

    Народ је доста заостао у свом послу, па зато се и не може говорити о напретку овога села.

    Земљиште је доста плодно. Храна је врло лепа, особито је марадичка зоб на гласу и тражена је на свакој пијаци.

    Живина се и смок из овога села у већој мери, преко целе године, продаје на карловачкој и иришкој пијаци.

    У селу се говори лепо српски. Сви се српски обичаји чисто и брижљиво чувају и држе.


    Ношња је као и у осталим планинским селима.

    У селу и у околини има неколико бунара, са којих је пијаћа вода врло добра, а по доловима има и лепих горских извора, као сто су у: Сењском долу, Ђевушу, Кабакути, Горњем Селишту, Паћановцима, Брдежу.




    Кад су Турци пре 200 година крстарили по Срему, имали су овде изнад села свој главни стан и богомољу. Кад су касније потиснути морали оставити Срем, онда су у том бегству силно благо овде закопали, које нико до данас није подигао. Врло често, а најновије пре 18 месеци, било је ту ископавања тако, да су једног дана у зору мештани наишли на неке људе, странце, који су ту благо тражили и док су ови то пријавили месном поглаварству, странци су се оканули копања и разбегли се. Али од сељана нико не сме да копа, јер у селу верују, да ће свако, ко се усуди копати, на месту мртав остати. Ти се остаци од турских опкопа и данас јос виде с десне стране при улазу у Марадик од Гладноша.

    На колима лаке вожње, преко плодних њива и понеке цветне ливаде, за један сахат приспе се у село Инђија. ".

    (Ово је одломак о Марадику из књиге "Тридесет дана на убаву путу" коју је написао прота карловачки Василије Константиновић,а издата је у Сремским Карловцима 1899.године. Прота Константиновић је добио налог да 1896.године прегледа карловачку протопопију и да о томе напише детаљан извештај, који је касније преточен у књигу.)





    ''Maradik je naselje u opštini Inđija, locirano 10 km zapadno od Inđije. Prema popisu iz 2002. bilo je 2298 stanovnika.

    Selo Maradik se nalazi u Inđiskoj opštini, na putu Beograd - Novi Sad. Od Beograda je udaljen 53 km a od Novog Sada 30 km. Maradik je tipično seosko naselje panonskog tipa, sagrađeno na lesnoj zaravni.


    Naselje Maradik prvi put je zabeleženo 1498. godine u kruševačkom pomeniku. Starost naselja potvrđuju brojna arheološka nalazišta iz mlađeg kamenog, bakarnog i bronzanog doba. Prilikom arheoloških iskopavanja 1985. godine otkriveni su ostaci rimskog sela iz I i III veka. Kroz čitavu istoriju se javljaju migracije stanovništva prouzrokovane najčešće izbijanjem ratova. Veliki broj žitelja iz Srbije se doseljava 1788. godine. Nova doseljavanja su zabeležena od 1880 – 1890. godine. Ovo naseljavanje je nastalo usred inteziviranja poljoprivrede i kolonizacije Nemaca i Madjara. Grof Marko Pejačević je naselio veliki broj Mađara kao dobrih zemljoradnika.

    Danas je ovo malo sremsko selo multietnička sredina čije su dve najveće etničke grupe Srbi i Mađari, slede Hrvati i Slovaci. Većina stanovnika (čak 80%) se bavi poljoprivredom, uglavnom voćarstvom i vinogradarstvom.''


  7. #67

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    НОВОСАДСКА СИНАГОГА


    Ime: 0.jpg Pregleda: 477 Veličina: 229.3 KB
    Sinagoga Novi Sad
    ''Nalazi se u Jevrejskoj ulici u Novom Sadu i obuhvata objekte Sinagoge, Jevrejske škole i Jevrejske opštine. Kompleks Sinagoge sa pratećim zgradama škole i opštine građen je od 1906. do 1909, prema projektu budimpeštanskog arhitekte Lipota Baumhorna. Središnji deo kompleksa predstavlja Sinagoga, sa osnovom trobrodne bazilike sa pripratom, dvema kulama kvadratne osnove na pročelju i tročlanim apsidalnim delom. Koncipirana je u tradicionalnom duhu, sa stilskim obeležjima secesije i vezuje se za najbolja ostvarenja bečkih i peštanskih arhitekata. Fasadna površina izvedena je u žutoj klinker opeci. Na glavnoj fasadi dominira istureni portal sa zabatom, zajedno sa dva niža u ravni zida, uklopljen u monumentalnu arhivoltu sa rozetom. Ornament, rubovi prozora i vrata izvedeni su ispuštanjem opeka iz zidne ravni. Pojedine partije zidova malterisane su i svetlooker obojene. Centralna kupola naglašena je kontraforima i zabatima između njih, a na vrhu kalote ima lanternu. Kupola i brojne rozete i prozori ukrašeni su fino rađenim vitražima. Zgrade Škole, dovršena 1907, i Jevrejske opštine, dovršena 1908, nalaze se bočno od hrama, rađene su od istog materijala, sa stilski ujednačenom ornamentikom fasadnih površina, ali sa skromnijim ukrasom. Između uličnih fasada bočnih zgrada je metalna ograda sa zidanim stupcima. Konzervatorski radovi manjeg obima izvođeni su 2004, 2005. i 2006.'' (Spomeničko nasledje Srbije - Zavod za zaštitu spomenika Republike Srbije)

    Sinagoga i objekti uz nju su kategorisani kao spomenik kulture od velikog značaja.

    Sinagoga Novi Sad
    Ime: 0 (2).jpg Pregleda: 414 Veličina: 144.1 KB

    Ime: 0 (3).jpg Pregleda: 434 Veličina: 120.3 KB
    Sinagoga Novi Sad
    Ime: 0 (4).jpg Pregleda: 396 Veličina: 112.3 KB

    Надаље користим текст Павла Шосбергера, ''културног посленика, функционера јеврејских организација'' и аутора више књига и текстова о Јеврејима. Текст под назовом 'Пета синагога' објављен је у бр. 2 Свесака за историју Новог Сада 1992.

    Павле Шосбергер
    ПЕТА СИНАГОГА


    ЈЕВРЕЈСКА БОГОМОЉА У НОВОМ САДУ, ИМПОЗАНТНЕ АРХИТЕКТУРЕ И СА ИЗВАНРЕДНОМ АКУСТИКОМ, КОРИСТИ СЕ ДАНАС КАО КОНЦЕРТНА ДВОРАНА

    Ime: 0 (12).JPG Pregleda: 380 Veličina: 241.9 KB

    У време већих померања народа на овим просторима, Јевреји су још 1690-тих година сгигли у Рацку варош, будући Нови Сад, где су међу Србима од првих дана са толеранцијом примљени, што није био случај у многим другим местима.

    Најважније обележје постојања организоване јеврејске заједнице у једном месту, представља синагога (грчки: synagoge, хебрејски: Беш хакнесет или Бет кнесет - место окупљања), што није само богомоља, већ и здање где се одржава традиција, негују древни народни обичаји и школују деца.

    Већ 1717. године у Господској улици (Неггепgгаssе) под бројем 70, у Петроварадинском Шанцу, налазила се прва синагога, на истом плацу са гробљем. Служила је и Јеврејима из околних места, који су учествовали у трошковима одржавања.

    Ime: 0 (5).jpg Pregleda: 369 Veličina: 133.8 KB

    Три богомоље пре данашње

    Када је 1748. Шанац добио име Нови Сад и посгао слободни краљевски град, синагога се морала иселити у Осијечку (футошку) улицу, на место где се налази и данашња синагога.

    Друга синагога уређена је 1749. у једној неуредној трошној згради, правој рушевини, ''аеdificio ruinaе proximus", како је било забележено у то време. Преузео ју је тадашњи јеврејски судија Исак Хиршл. У попису јеврејских кућа 1780. године уписана под бр. 342 као 'Synagoga Judaeorum'.

    Трећа синагога саграђена је на месту друге око 1780. године, када је стару дао порушити ондашњи јеврејски судија Саламон Хиршл, од уштеђених 1241 Fl (florina) , и прилога верника од 126 Fl, док је недостајућих 1545 Fl сам Хиршл дао од свог новца као зајам, који му је делимично касније враћен.

    Четврта синагога изграђена је 1826. на истом месту, на исгом плацу купљеном 1825. године. Била је то већа и лепша зграда од претходних, са галеријом за жене. Изгорела је делимично за време бомбардовања града 12. јуна 1849. Обновљена је 20. априла 1852. Године 1858. почела је нова реконструкција синагоге, а 1859. набављено је 160 мушких и 129 женских седишта, што је укупно стајало 3905 Fl. Године 1889. срушени су зидани стубови и замењени витким гвозденим, тако да је било места за још два реда мушких седишга.

    Како је тадашња синагога, која је током 80-годишњег периода (1826-1906) постала мала за знатно повећан број верника, то је управа Јеврејске општине под председништвом др Кароља Кона 13. марта 1904. године донела одлуку о изградњи нове синагоге. Израда пројекта поверена је познатом будимпештанском архитекти, пројектанту многих синагога у Аустро-Угарској, Липоту Баумхорну (1860-1932) по чијим пројектима су изграђене и оне у Великом Бечкереку и на Ријеци, а и најлепша синагога у Сегедину. Изградњу синагоге преузео је 12. априла 1906. Ђула Лабаш, грађевински предузимач из Суботице, а за надзорног инжењера именован је инж. Адолф Дајч (1851-1932) из Новог Сада.

    Ime: 0 (8).jpg Pregleda: 372 Veličina: 153.4 KB
    Sinagoga Novi Sad
    На левој слици је детаљ 'Парохета", јеврејски - застор за покривање врата' 'Арона хакодеша", ормана-ковчега за чување свитака Торе, израђен од текстила, са декоративним мотивима у срми. (Застор се види на сликама у чело синагоге, испод мaкете Јерусалимског храма.) На десној слици је декалог 'плоча са десет божјих заповести из претходне синагоге.

    Опроштај од старе синагоге, која је служила верницима пуних 80 година, одржан је 3. јуна 1906. године богослужбом у 11 сати. За време градње нове синагоге, службе су одржаване у великој сали Гранд-хотела Мајер (сада Дом војске на Тргу слободе).


    ''Ово је кућа молитве за све народе"

    Нова синагога, пета по реду, изграђена је сходно традиционалним прописима ашкенаског обреда и неолошког правца.

    Изграђена је у виду тробродне базилике, укрштањем стилова; јако личи на чувену сегединску синагогу, само је знатно мања. Окренута је према Јерусалиму, велика је 52,11 м х 25,72 м, са куполом висине 40,20 м и пречника 12,55 м, са приземним делом за мушкарце и галеријом са жене.

    Фасада је изведена у комбинацији жуте клинкер-опеке са зидовима малтерисаним у светлој окер боји. Изгледом крова, покривеног етернит-плочама, доминира купола са латерном на врху. Сви прозори, надсветла, застакљена врата и купола споља и изнутра, застакљени су витражом, стилизованом геометријском орнаменгиком.

    Ime: 0 (18).jpg Pregleda: 406 Veličina: 227.0 KB
    Sinagoga Novi Sad
    Ime: 0 (1).jpg Pregleda: 393 Veličina: 186.0 KB
    Натпис ''Ово је кућа молитве за све народе'' је у луку, изнад розете са витражом.

    Главни улаз са три двокрилна врата воде у предворје-припрату, где се с леве стране налази чесма за ритуално прање руку. Из предворја се на три врата улази у молитвени део, а слева и с десна налазе се гардеробе. На бочним странама синагоге су по два улаза на приземље, два на галерије и два споредна улаза за службена лица на приземље и за хор. Укупно има 9 улазних врата. На главној фасади златним словима на хебрејском језику је написано: ''Ово је кућа молитве за све народе''.

    Ime: 0 (6).jpg Pregleda: 406 Veličina: 147.3 KB
    Sinagoga Novi Sad
    Унутрашњосг молитвеног дела синагоге је тробродна са три галерије за жене и галеријом за оргуље и хор. У приземљу се налазе 584 места за мушкарце у четири реда са два реда 'олтарских седишта", а на галеријама 416 места за жене.

    Чело источне стране храма.Испод модела Јерусалимског храма је 'парохет'- застор који прекрива орман за свитке Торе. Испред доле је 'бима' подијум са кога се читају молитве.

    На челу источне стране је ''Арон хакодеш" (ковчег односно орман за свигке Торе). Врата тог ормана покривена су декоративним застором (''парохет'') који се при отварању диже једним механизмом. Изнад ''Арона хакодеша'' налази се емајлирана округла плоча са златним словима ''Јехова" (Бог) а испред је висило кандило. С леве стране ''Арона хакодеша" смештено је седиште за главног рабина, као и за председника Јеврејске општине Хевра Кадише (Светог друштва), а с десне стране за главног кантора и друге достојанственике храма.

    Испред''Арона хакодеша" налази се узвишенње са столом за обављање богослужења (читања Торе и др.) - хебрејски: ''бима" или ''алменор" - које је, по правилима неолошког правца , из средине синагоге премештено напред до исгочног зида. На бими (алменору) постављене су 4 меноре (седмокраки свећњаци). Изнад ''Арона хакодеша" на галерији за хор уграђене су оргуље. До 1924. оне су биле на ножни погон, а тада је монтиран електромотор.

    Осветљење је до 1911. било на гас, када је уведена струја напона од 110 волти. После II светског рата уведена струја је напона од 220 волги. Велики лустери су се могли спустити помоћу чекрка. На таван се улази преко помоћног улаза.

    Цела синагога је веома скромна у декорацији, доминира штуко-орнаментика и цела је у белој боји.

    На витражима (на вратима, прозорима и надсветлима) исписана су имена пројектаната, руководилаца, као и дародаваца при изградњи синагоге.

    Иза источног зида налази се ''зимски храм", мања просторија за одржавање служби и часова веронауке за омладину у хладно време, када се у њој могла ложити пећ. У источном фасадном зиду ове просторије уграђена су три камена из порушене претходне четврте синагоге.

    Спомен - обележја

    На зидовима синагоге постављене су плоче и то: у предворју с леве сгране је бела мермерна плоча вел. 1,10 х 0.60, на којој су исписана имена новосадских Јевреја који су погинули за време I светског рата. С десне стране предворја постављена је бела мермерна плоча са именима руководилаца Јеврејске општине за време почетка градње и освећења синагоге.

    Ime: s (13).jpg Pregleda: 431 Veličina: 99.3 KB
    Sinagoga Novi Sad
    У молитвеном делу постављена је бела мермерна плоча у спомен надрабину др Игнацу Папу, вел. 1,00 х 0,60. На десном челном зиду фасаде је гранитаа плоча, вел. 0,60 х 0,80, у спомен одвођења новосадских Јевреја 26. априла 1944. из ове зграде у логоре смрти.

    Ime: 0 (17).jpg Pregleda: 404 Veličina: 106.4 KB Ime: 0 (16).jpg Pregleda: 390 Veličina: 94.2 KB
    Sinagoga Novi Sad
    У дворишту синагоге изграђена је зграда у којој су смешгени ригуално купатило ''микве'' и ригуална клаоница за живину (''шактер''). Ова зграда порушена је приликом изградње здања Јеврејског културног дома у улици Петра Драпшина бр. 8 (раније Петра Зрињског), чија је задња фасада у дворишту синагоге.
    Novi Sad Sinagoga
    Ime: 0 (9).jpg Pregleda: 414 Veličina: 128.8 KB

    Нова синагога, са два пратећа објекта, јеврејском школом с леве стране и зградом за општинске службенике с десне, својом импозангном архигектуром и јединственом акустиком, била је (а и сада је) украс града.

    Приликом реконструкције земљишних књига, синагога је убележена у књиге - уложак бр. 8824 К.О. Нови Сад II, парцела 266 (стара ознака 1214) величине 33 ара и 3 м^.

    Предата верницима 1909. године


    Свечана предаја синагоге обављена је 8. септембра 1909. године у 8 сати свечаном божјом службом, на којој су, уз новог председника Јеврејске општине у Новом Саду, Јосипа Ернста и главног рабина др Игнаца Папа (Зиса), учествовали надрабини М. Л. Кутна и др Бернат Сингер из Суботице и Липот Адлер из Баје. Присусгвовали су и делегати из многих јеврејских општина, представници власти и других религија из Новог Сада.

    Нова синагога је од дана освећења служила својој намени, верском животу новосадских Јевреја. Као особље ангажовани су веома квалигетни стручњаци високе наобразбе: главни рабин (са докторатом теологије и филозофије), секундарни рабин (са докторатом теологије и филозофије), надкантор, више кантора, предмолитељи (шелијах цибур, хебр. - верски службеник са разним задужењима), хоровођа, шамес (црквењак). Број свештених и помоћних лица стално се мењао, повећавао или смањивао.

    Као догађај вредан пажње била је прва посета врховног рабина Југославије, др Исака Алкалаја, 6. априла 1924. године, када су га пред улазом у синагогу дочекали надрабин новосадски др Хинко Киш, председник Јеврејске опшгине Бернат Ернст са члановима Предстојништва општине, командант Прве армије, градоначелник, представници других религија и велики број Новосађана. Исто су тако биле запажене посете синагоги епископа бачког др Иринеја Ђирића, који је више пута долазио у синагогу на јеврејску Нову годину (у јесен) и са говорнице држао говор, зажелевши браћи Јеврејима срећан празник.

    Из синагоге - у логоре смрти

    Окупација земље, априла 1941, донела је прве недаће. Приликом уласка окупационих трупа ошгећена је купола и полупано више прозора. У синагоги је за време пуцњаве пронађено убијено непознато лице.

    Од 26. априла 1944. окупатор је у синагоги затварао сакупљене новосадске Јевреје, одакле су одвођени у логоре смрти. По депортацији Јевреја окупационе власти су у синагоги депоновале намештај из јеврејских станова.

    После ослобођења, 23. октобра 1944, службе су неко време одржаване у великој сали бивше Јеврејске основне школе. По оспособљавању девастиране синагоге, 12. авгусга 1945. године у 11 сати одржано је ново освећење у присуству преживелих чланова Јеврејске општине, народних власти, армије, црквених великодостојника других религија, делегације Савеза јеврејских општина Југославије и представника јеврејских општина из целе земље, када су руководиоци Јеврејске општине, уз звуке оргуља и суделовање надкантора Л. Еделшгајна из Суботице и солисткиње Бланке Гросепајс, унели у синагогу и положи на ''Арон хакодеш'' 20 очуваних свитака Торе. Овој свечаности присуствовало је преко хиљаду Новосађана.

    Одласком пете Алије (исељеничке групе) у Израел, смањио се број чланова Јеврејске опшгине, те је 10. јануара 1955. године донета одлука да се оргуље из синагоге продају Музичкој академији у Загребу за 1,300.000 динара.

    Синагога је и даље служила преосталом чланству, како није било рабина, службу су водили чланови верске секције. Пошто се број верника смањивао то се синагога све ређе користила, тако да су се после 1975. године верске службе одржавале у просторијама клуба Јеврејске општине.

    Ime: 0 (11).jpg Pregleda: 409 Veličina: 179.9 KB

    Преговори о намени синагоге

    О даљој судбини ове велелепне синагоге поведени су разговори 1964. године између тадашњег председника Општине Новог Сада Тиме Врбашког и председника Јеврејске општине Павла Шосбергера, а 1966. у преговоре се укључио потпредседник Скуштине града Воја Коларов.

    У међувремену донета је одлука Председништва Јеврејске огшггине да се синагога у изузетним случајевима користи за концерте и културне приредбе.

    Ime: 0 (13).JPG Pregleda: 401 Veličina: 274.7 KB

    Као нарочито успеле приредбе напомињемо: концерт јеврејског хора из Београда ''Браћа Барух" (27. III1966), Хора мадригалиста (23. X 1966), прославу 25-годишњице Јеврејске заједнице у Новом Саду (12. V 1968.), предсгаву ''Дневник Ане Франк" у извођењу драмске групе гимназије ''Јован Јовановић Змај" у спомен 25.годишњице депортације новосадских Јевреја (29. V 1969).

    Разговори о синагоги насгављени су 1968. и 1969. без икаквог успеха. Тек 1977. године тадашњи потпредседник Извршног већа Општине инж. Михајло Љикар повео је разговоре о судбини синагоге, када је било предвиђено пресељење Јеврејске општине у новоизграђени Јеврејски дом у Караџићевој улици, што није реализовано. Најзад је 1985. покренута акција за ревитализацију синагоге која је завршена 1991. и 9. јула 1991. она је наново отворила врата сада већ као репрезентативна концертна дворана коју је Јеврејска огштина у Новом Саду уступила Граду Новом Саду на 25 година, да као један од ценгара кулгурних збивања у граду, служи и као спомен-обележје на некада бројну и напредну Јеврејску заједницу у Новом Саду.

    Ime: 0 (7).jpg Pregleda: 432 Veličina: 110.6 KB
    Sinagoga Novi Sad
    Напомене Павла Шосбергера уз текст:

    - ''Бима" или ''алменор", хебрејски - узвишење у синагоги, на којем се поставља сто за читање Торе. Код ортодокса се налази на средини синагоге, а код неолога код источног зида испред ''Арона хакодеша''.
    - Неолошки правац организовања јеврејских општина је либералнији у односу на строги верски пропис и дозвољава извесне олакшице код верских обреда. Нпр. ''бима" (алменор), узвишење где се чита Тора, налази се испред ''Арона хакодеша" код источног зида, а не у средини синагоге као код ортодоксних; хор у синагоги може се састојати и од жена, а дозвољава се употреба оргуља; жене се, додуше, налазе одвојене од мушкараца на галеријама, али нема дрвених решетака; рабин и остала свештена лица одевена су у одежде црне и беле боје (за време великих празника); код девојака од 12 година одржава се обичај прославе ''ат-мицва" (конфирмација) и др.
    Насупрот ''неолозима" ''ортодокси" су конзервативни у верским прописима и држе се строго верских прописа. Свештена лица носе црна грађанска одела, верници се држе строгих верских прописа, одрасли мушкарци носе браде и зулуфе (пајесе).
    - ''Менора" - седмокраки свећњак, симбол јеврејског народа и грб државе Израел.
    - Микве - ритуално купатило; Јевреји се обавезно морају најмаке једанпут недељно купати (у петак) и то треба да се окупају у базену са текућом водом (вода се стално долива и одлива из базена).


    Ime: 0 (19).jpg Pregleda: 388 Veličina: 204.9 KB
    Sinagoga Novi Sad
    Poruku je izmenio nenad.bds, 18.03.2015 u 00:00 Razlog: Vraćanje nevidljivih slika

  8. #68

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Црква св. Јована Претече
    Нови Бечеј - Врањево

    Crkva Novi Bečej Vranjevo

    Врањево Црква Нови Бечеј
    ''У некадашњем насељу Врањеву које је данас део Новог Бечеја подигнута је почетком XIX века црква Св. Јована Претече. Једнобродној грађевини са споља петоугаоном апсидом и плитким певницама додата је 1859. припрата над којом се уздиже торањ. Претпоставља се да је том приликом изведена фасадна декорација целог храма. Између сокла и поткровног венца на којем се смењују триглифи и осмолисни цветни орнамент, наизменично су постављени пиластри профилисаних стопа и капитела, односно степенасто увучене аркаде.
    Crkva Novi Bečej Vranjevo

    Тако формиране нише сасвим су плитке на припрати и певницама, док су на зидовима наоса дубље. Централни ризалит троделне западне фасаде благо је избачен ван равни зида. Изнад кровног венца, коса забатна платна придржавају четвртасто постоље куле са барокно завршеним врхом.


    Crkva Novi Bečej Vranjevo

    Царске двери

    Ентеријер цркве украшавају како иконе тако и зидно сликарство. Иконостасна преграда, симетричне конструкције и са богатом резбаријом биљног карактера, у потпуности затвара олтар. Појединачне фигуре светитеља и композиције са христолошком тематиком настале су у четвртој деценији XIX века и дело су Јефтимија Поповића. Зидне слике такође се приписују Поповићу или неком од сликара њему сродног уметничког опредељења, попут Саве Петровића и Павла Чортановачког. Конзерваторски радови су вршени 1968.'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)
    Црква је споменик културе великог значаја.


    Бочне двери


    Тронови
    Врањево Црква Нови Бечеј

    Подножје Богородичиног трона.
    Crkva Novi Bečej Vranjevo

    ''Не зна се где је била прва црква у Врањеву, али се претпоставља да је таква црква или богомоља постојала још од 1743. године. Те године освећено је платно антиминс од стране митрополита тамишко-липовског Георгија Поповића, за службу у храму Св. Јована Претече у шанцу Бечеј. Погрешно је да је антиминс за цркву у Бечеју, јер у Новом Бечеју већ је до тада постојала мала црква (манастир), која је имала свој атиминс и која је била посвећена св. Николају, а уз то Бечеј и није био шанац. Тај антиминс могао се односити само на шанац Врањево и чува се у ризници темишварске епархије.

    Срби-граничари, по преласку из Бачке 1752. године у Врањево, подигли су у средини села цркву, на месту где се и данас налази православна црква. Та црква била је посвећена св. Јовану Претечи, а антиминс за њу освећен је 1753. године од стране владике Георгија Поповића (истог оног који је осветио и први антиминс 1743. године). Првобитна црква била је од плетера, имала је 4 прозора и двоје простих врата, свода нема осим у олтару мало над трпезом, покривена трском, звоно, порта неограђена ... Темпла немају, 4 престолне иконе .. .
    Врањево Црква Нови Бечеј

    На основу записа свештеника Стевана Николића на еванђелију може се закључити да је та црква постојала 1752. године на том месту: Ова божанствена света књига названо свето Еванђеље пређе бивше цркве петровоселске, даровала је црква петровоселска новонасељеном Шанцу Фрањеву цркви светога претече Јована године 1752.

    Прота Влашкалин не спомиње да је пре постојеће цркве, за коју наводи да је изграђена и освећена 24. новембра 1807. године, постојала, после оне од плетера, црква од тврдог материјала. Можда је то црква за чију су изградњу Врањевчани тражили позајмицу цигала од Магистрата марта 1793. године. То је врло вероватно, а она је била мања од изграђене (можда дограђене-продужене) 1807. године, јер је имала и свој иконостас у новоизграђену цркву (првобитна црква од плетера грађена, одмах по пресељењу граничара није имала иконостас). Да је данас постојећа православна црква у Врањеву, у ствари, проширена раније изграђена црква, наводи и податак о клину у северном зиду споља према столу матере божије. Он (клин), у ствари, показује докле се простирала стара црква према истоку.
    Crkva Novi Bečej Vranjevo

    Садашња православна црква саграђена је, без торња, 1807. Црква је изграђена од тврдог материјала. Дуга је 37, широк 15, торањ висок 44 метра. Иконостас старе цркве био је у овој, новој, до 1826. године, када је подигнут нови, а стари, за 300 форинти, продат цркви у Бочару 1827. године. Нисмо позвани, а нити довољно стручни да оцењујемо, али оно што смо прочитали о иконостасу, који се сада налази у Бочару, он није мање вредан што се сликарских квалитета тиче, од новог иконостаса врањевачке православне цркве. Продат је у бесцење, јер је према подацима проте Влашкалина: за малање слика и цркве плаћено је 21.106 форината, а израда самог иконостаса и за позлату плаћено 6.865 форината. Слике на иконостасу радио је Петар Чортановић 18341836. године.
    Не знамо откуда проти Влашкалину податак да је иконостас радио Петар Чортановић, али нам се он чини тешко прихватљивим. Према подацима Енциклопедије ликовне уметности (књига 1, стр. 737; Загреб 1959) Чортановић је у периоду од 1835 до 1837. године био на студијама у бечкој Академији. Поред тога, Петар Чортановић насликао је много иконостаса, али, углавном, у Срему. У поменутој Енциклопедији није наведен иконостас у Врањеву као рад Чортановића, већ ни један иконостас у Банату, што упућује на претпоставку да он није ни радио у Банату.


    Crkva Novi Bečej Vranjevo
    Чини нам се прихватљивијим податак, који је својевремено у личном контакту изнео покојни свештеник у Врањеву Јефтимије Ковачев, да је иконостас дело Јефтимија Поповића, сликара из Великог Бечкерека. Податак, да је Јефтимије Поповић сликао иконостас православне цркве у Врањеву, налазимо и у Енциклопедији ликовне уметности (књига 3, стр.710; Загреб 1964).
    Врањево Црква Нови Бечеј

    Западни део наоса са хором.На западном зид је грб - да ли епархије или ове цркве, не знам.
    Врањево Црква Нови Бечеј

    Задњи ('женски') део наоса одвојен је резбареном преградом. Не сећам се да сам нешто слично видео другде.
    Врањево Црква Нови Бечеј

    Торањ на цркви подигнут је 18581861. године, а изградио га је предузимач Леополд Рајдн за 15.837 форинти. Црква је реновирана и подигнут кор 1903. године. Имала је четири звона и то: велико 675 кг тешко, произведено је у Будиму 1791. године, друго велико тешко 350 кг, ливено у Будиму 1789. године, средње тешко 220 кг, ливено у Будиму 1788. и мало тешко 100 кг, ливено у Вршцу 1845. године. За време првог светског рата реквирирана су за војне сврхе три звона (друго велико, средње и мало) и на место тих купљена су, после рата, нова. Од ливнице Балкан у Београду купљена су 1921. године два звона од 240 и 140 кг, а 1925. године велико звоно тешко 1325 кг поклонио је учитељ у пензији Младен Белић.
    Православне цркве су, поред звона, на дан већих празника и прангијама (које је народ звао топовима) позивали вернике на богослужење. Прангије су испаљиване обично у црквеној порти, позади цркве, али у Врањеву су оне испаљиване на раскршћу код крста испред православне цркве. На Ђурђевдан 6. маја 1924. године распао се један такав топ (прангија) и том приликом су погинули Стеван Тајков и Душан Малешев, а још двојица су лакше рањени.'' (Novi Becej Online)

    Врањево Црква Нови Бечеј


    ''Нови Бечеј (мађ. Trkbecse, нем. Neu Betsche) је градско насеље у општини Нови Бечеј у Средњобанатском округу. Према попису из 2002. било је 14452 становника.
    Назив места вероватно потиче од имена велепоседничке породице "Бечеи", која је овде имала поседе. Први историјски извори који помињу локалитет с овим именом 11. век односе се на пристаниште, вероватно скелу, која је овде постојала континуирано све до краја 20. века. Могуће је да име овог места потиче и од назива "Беч", што значи "земљопосед", или да значи "утврђење на води" (Хасан Ребац). Име Нови Бечеј, носи због тога што је становништво Бечеја пред турском најездом избегло у Бачку, где је на западној обали Тисе основало насеље истог имена. По ослобођењу Баната, нешто потомака избеглица из Баната се вратило и са колонистима обновило Бечеј, давши муназив "Нови Бечеј", за разлику од "Старог", оног у Бачкој.

    Од 1946. године је Нови Бечеј носио назив "Волошиново", по маршалу СССР који је погинуо при ослобађању Новог Бечеја, а од 1952. се опет зове Нови Бечеј.
    Бечејски град је био ромејско утврђење из доба касне антике. У његовој близини, на месту словенског села Рача (мађ. "Арач"), подигнута је у 9. веку базилика, која је дуго потом била бенедиктинска опатија. Предање везује ову цркву за мисију Св. Методија.
    Crkva Novi Bečej Vranjevo

    Први сигурни помен Новог Бечеја је из 1332-1337. године. Мађарска историографија сматра да је био у поседу породице Бечеи, која потиче још из доба Арпадовића. Пре тога се вероватно Бечеј (Вила Вечеи) помиње у једној даровници 1238. краља Беле IV, где се потврђује да је у место поседу Столнобеоградског конвента витезова реда хоспиталаца, мада није сигурно ради ли се о овом месту. Краљ Жигмунд Луксембуршки га је даровао најпре властелинској породици Лошонци, а затим српском деспоту Стефану Лазаревићу. После деспота Стефана, град Бечеј је био у власништву деспота Ђурђа Бранковића.

    У 15. веку се у Арачи одржавају скупштине торонталске жупаније, а бечејски град наизменично мења господаре. У првој половини 15. века Нови Бечеј је био у поседу српских деспота. Крајем 15. века од Турака га је успешно бранио деспот Вук Бранковић (Змај огњени Вук). После изумирања Бранковића и смрти краља Матије Корвина, Бечеј је био у посету породице Гереб од Вингарта, а 1514. су га заузели устаници Ђорђа Доже. После гушења Дођиног устанка, град Бечеј је држао Стефан Вербеци, војвода Јована Запоље, али га је себи 1531. преотео српски војвода Стефан Балентић.
    Врањево Црква Нови Бечеј

    Слике на своду су из средине 19. века, као и иконостас.

    Зна се да је око града с подграђем било неколико насељених места: Берек, Борђош, Матеј, Сент Кираљ, Шимуђ, Вран, Арача и Ковинце. После ослобођења од турака се Нови Бечеј (мађ. турски Бечеј развијао као спахилук одвојен од насеља Врањево на северу. После 1946. су ова насеља спојена под именом Нови Бечеј
    Године 1551. Мехмед паша Соколовић је заузео град Бечеј. Брад су заузели 1594. банатски Срби који су се дигли на устанак у целом Банату и коју је угушио Синан Паша. Ни у време Турака Бечеј није опустео, описао га је турски путописац Евлија Челебија, који је у њему и боравио. 1717. године имао је 20 пописаних српских домова и припадао је бечкеречком округу.

    Године 1699. је склопиле су Аустрија и Турска Карловачки мир, према којем је извршено рушење тврђаве Бечеј 1701. године. Срби су се у Нови Бечеј углавном доселили из Старог Бечеја и Потисја, а у оближње село Врањево су се доселили из Потисја и Поморишја 1752. Нови Бечеј је 1781. године купила од Бечке Дворске коморе породица Сисањи.

    У другој половини 18. века у Новом Бечеју је почело насељавање Мађара. 1848. године биле су крваве борбе, а 1886. изгорела је трећина Новог Бечеја. Бечеј је после 1883. пругом повезан са остатком железничке мреже краљевине Угарске и од тада се нарочито развија, поставши регионални центар трговине житом у Јужној Угарској. Почетком 20 века су, ради лакше речне пловидбе, сасвим уништени остаци Бечејске тврђаве. Од 1919. године, Нови Бечеј улази у састав југословенске државе. (Википедија)



    Врањево Црква Нови Бечеј

    Врањево Црква Нови Бечеј

    Затекли смо сватове које је чекало осам запрега познатих новобечејских коњара.


    Врањево Црква Нови Бечеј
    Poruku je izmenio nenad.bds, 18.05.2010 u 19:57

  9. #69

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА СВЕТОГ МАРКА
    Кула

    Црква Кула

    Crkva Kula
    ''Црква Св. Марка у Кули је саграђена између 1846. и 1852. на старијем култном месту. Цркву брвнару заменила је 1745. зидана грађевина, за коју је декретом Марије Терезије из 1769. омогућено проширење и подизање торња. Иконостасну преграду осликао је 1773. Теодор Крачун. Од целе композиције сачувана је само икона Исуса Христа. Данашња црква је једнобродна, са полукружном олтарском апсидом на истоку и двоспратним звоником изнад западног улаза. Издужени наос је рашчлањен по вертикали пиластрима спојеним луковима између којих су сферни сводови. Фасадна декорација је изведена комбиновањем барокнорокајних и класицистичких форми. У дубоким полукружним нишама смештени су прозорски отвори. Вертикалну поделу фасада истичу прислоњени пиластри са профилисаним капителима, док је хоризонтална подела постигнута са два кордонска венца и кровним венцем који тече дуж целе грађевине. Западним прочељем доминирају тимпанони на бочним ивицама, испод којих су постављени триглифи. Конзерваторски радови су изведени 1989. и 1991.'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)

    Црква Светог Марка је категорисана је као споменик културе великог значаја.
    Црква Кула

    Crkva Kula
    Istorija Pravoslavne Crkve u Kuli
    Postoji predanje da je prva crkva bila u gornjoj Kuli. Ova je Kula i mlađa od donje Kule. Gornja je Kula nastala proširivanjem donje tj. sadašnje Kule i doseljavanjem pridošlica. Gde je bila ta gornja Kula i prva crkva ne zna se pouzdano, ali se pretpostavlja da je bila oko 1km istočno na Telečkim padinama koja se zove Razvala. Tu se i danas još vide četvrtaste rupe koje su bile "sobe" prvih doseljenika. Kad je te Kule nestalo nije poznato.
    Sa nestankom gornje Kule nastala je i prva crkva koja je bila od zemlje i drveta. Druga je crkva bila zidana od tvrdog materijala i nalazila se tačno 13-15 m jugoistočno od oltara sadašnje crkve, a to je sredina dvorišta sadašnje škole učenika u privredi ili bivše veroispovedne škole koju je podigla crkvena opština kulska 1876 godine. Ova je škola i danas svojina crkvene opštine. Od danas živih stanovnika niko ne pamti tu crkvu, ali se mnogi sećaju da su slušali od svojih starijih da je crkva bila na označenom mestu. Danas od nje nema nikakvoga traga osim jedne prestone ikone Hristove koja se danas čuva u oltaru i jedne sve do skora pravljene kosturnice koja je kako kažu bila pod oltarom te crkve u kojoj su bili sahranjeni tadašnji sveštenici. Ova ikona Hristova je po oceni stručnjaka stara oko 200 godina. Bila je crvotočna. Lane, 1955 sam zamolio ovdašnjeg slikara Lazara Nikolića koji je tu ikonu restaurirao i konzervirao i to besplatno kao svoj dar crkvi. Po mišljenju ovoga, ova je ikona rad čuvenoga crkvenoga slikara Kačuna. Danas ta ikona izgleda vrlo lepo. Prikazuje Hrista na prestolu sa podignutom rukom kojom blagosilja obučenog u arhijerejskom odelu sa mitrom.
    Crkva Kula

    Црква Светог Марка Кула
    Današnja crkva je podignuta 1846 godine. Te je godine započelo zidanje pa je zbog Mađarske bune 1848. godine prekinuta dalja gradnja, a dovršena je 1851. godine za vreme patrijarha Josifa Rajačića. Nema podataka u to doba koji su bili sveštenici tj. parosi. Kažu stariji ljudi da su slušali od svojih očeva da je crkva bila podignuta 1 hvat od zemlje i da su Mađarski husari za vreme boravljenja u Kuli u tom prostoru započete crkve držali i hranili svoje konje. Ovo je bilo u vreme mađarske bune. Mata Kosovac, narodno crkveni statističar izdao je knjigu "Mitropolija Karlovačka" po podacima od 1905. godine. Knjiga je izdata 1910. godine u kojoj piše: "Hram je zidan 1846. godine pod Ferdinandom V i Josifom Rajačićem mitropolitom srpskim. Posvećen je svetom evangelisti Marku. Slava se održava svake godine 8 maja. Hram je u dobrom stanju, porta je ograđena." Toliko on kaže o svetom hramu.
    Црква Светог Марка Кула

    Crkva Kula
    Među sačuvanim knjigama od pre 1848. godine ima jedna u kojoj piše da je osnovana i započeta u ime Svete Trojice 4. novembra 1825. godine. Po svojoj sadržini ta je knjiga zapisnik sednice crkvene opštine, a na trećem listu piše da je 15. novembra 1825. godine održana sednica na kojoj je rešeno da se podnese molba centralnoj direkciji od koje će se tražiti dozvola za pečenje plinti tj. cigala. Na sedmom listu 13. marta 1827. godine rešavano je i odlučeno da se krene sa gradnjom. Jednoglasno je rešeno da se postavi nov krov crkveni u celosti. Balvani i šindra da se nabave, kao i ekseri i da se Aleksandar Ćirinović - epitrop pošalje u Peštu da se kupi potrebno. Na šesnaestom listu je zapisano da je sednica održana 24. januara 1852. godine i da je zaključeno: "Cilj je za novozapočetu crkvu, što se slame tiče od svakoga frtalja zemlje tj. 7 lanaca da se obavezuje izdati jedna kola slame čim cigla bude gotova i spremna za pečenje, a ko nema zemlje no samo kuću taj se obavezuje kupiti kola slame ili 5 forinti položiti." Ovom se sednicom ova knjiga završava i ne može se pratiti šta se dalje događalo i kako je sve to izgledalo.


    Црква Светог Марка Кула
    Postoji jedan podatak iz 1925. godine kako je crkva bila obnavljana te godine, pa su došli crkveni odbornici - članovi iz mesta, jedna komisija sa majstorima da se posao pregleda i da se majstorima isplati. Dogodi se posle toga velika šteta. Tako u nepažnji, dok su obilazili crkvu neko je od prisutnih ostavio opušak cigarete na zvoniku i od toga je usledio požar i te noći je crkva izgorela gotovo do temelja bar što se tiče zvonika. Pa je ona ponovo obnavljana 1927. godine. Baš ovde i letopisac kaže da je bila nedelja 10. oktobra 1926. godine i tu noć izgoreo je toranj, krov i tri zvona. Najmanje zvono ostalo je celo i preneto je u groblje i postavljeno na drvenu zvonaru gde se i sada nalazi. Crkvena opština je prodala 20 lanaca svoje zemlje koju su kao platu u naturi uživali bivši veroispovedni učitelji. Crkva je opravljena. Ko, kad i kako, ustanoviću kasnije jer u zapisniku fale listovi. Sat na tornju i na zvonari postavila je firma Pavla Pantelića iz Zemuna za ondašnjih 30000 dinara (1927 godine).
    (Tekst protojereja Lazara Stankova iz 1956. godine . )

    Crkva Kula

    Црква Светог Марка Кула
    Kula
    Današnja Kula pominje se u istorijskim zapisima kao jedno od najstarijih naselja Bačke. Pretpostavlja se da je tu još 1522. godine, na početku 16. veka, postojao "grad od zemlje" s turskom vojnom posadom i nešto malo unaokolo naseljenih Srba i Bunjevaca.
    U stvari, najranije, zvanične podatke o Kuli srećemo u beleškama o posedu Ferenca Vešelenjija iz 1652. godine, kao i iz projekta grofa Štarenberga od 29. avgusta 1699. godine u kojem se govori o granici prema Turcima na kojoj je bila posada od 100 vojnika. Po svemu sudeći, Kula ili bliža okolina je bila naseljena mnogo vekova pre prvih nađenih zapisa o postojanju ovog mesta. Velika pustošenja u ovim krajevima i izmenjena struktura stanovništva su doprineli da tragovi ranijih naselja nestanu. Po narodnom predanju, u vreme Turaka, negde na teritoriji današnje Kule, postojala je jedna kula sa turskom posadom (manje utvrđenje ili osmatračnica), te se smatra da je mesto po toj kuli i dobilo naziv. O ovome ne postoje neki čvršći dokazi, niti su u tom pravcu vršena ozbiljnija istraživanja do danas. Pa ipak se zna da je u narednim vekovima ova teritorija često menjala gospodare da bi se tek posle I svetskog rata pripojila matici Srbiji. I pored velikih pustošenja koja su Turci vršili u ovim krajevima su iz tih vremena ostali prvi pisani tragovi o postojanju Kule. Tako je zabeleženo u crkvenim zapisima prelatstva, Kaloča (Mađarska) o ubiranju dadžbina (desetine) za crkvu.

    U jednom zapisu iz 1733. godine je zabeleženo da je Kula imala 251 kuću. Zapisi iz tih vremena spominju Kulu kao: Kulja, Kola, Kula, Gornja Kula, Donja Kula, što upućuje na mogućnost postojanja i dva odvojena naselja: jedan deo naselja, verovatno na padinama uzvišice Telečke, a drugi negde ispred ovih padina.
    Iz 18. i 19. veka postoje već redovniji zapisi o ovim krajevima. U Bačkoj, pa i u okolini Kule, obzirom na prirodne pogodnosti prvenstveno se razvijala zemljoradnja i stočarstvo. Naseljavanje Mađara 1740. i Nemaca 1780-1785. godine imalo je pored ekonomskog, i nacionalno-politički karakter.

    Baš za okolinu Kule, pa i celu srednju Bačku, od ogromnog je značaja bilo iskopavanje odvodnog kanala od Kule do Vrbasa 1785. godine, kojim su odvođene vode iz močvarnih predela iz gornjeg atara Kule u prirodni tok rečice od Vrbasa prema Tisi. Ovaj kanal je produžen do močvarnog predela kod Novog Sivca 1786. godine. Već u periodu 1793-1797. godine ovaj kanal je produžen i povezan sa Dunavom i Tisom te je stvorena preteča današnjeg Velikog Bačkog Kanala. Tvorac ovog kanala je bio inženjer Jožef Kiš, koji je u ostvarenju ovog velikog poduhvata nailazio na mnogo nerazumevanja i velike teškoće.
    Kula je pred sam kraj 19. veka povezana sa ostalim mestima makadamskim putem Sombor-Kula-Vrbas-Bečej, i Kula-Krstur-Odžaci. Direktnu železničku vezu dobija 1896. godine prugama Sombor-Kula-Bečej, i Mali Iđoš-Kula-Bačka Palanka. Železnička veza je postojala i ranije iako nešto udaljena od Kule, prugom Subotica-Vrbas-Novi Sad, kada je stanica u Vrbasu nosila naziv Vrbas-Kula.
    Crkva Kula

    Црква Светог Марка Кула
    Privreda Kule već u 18. veku beleži vidan razvoj, a u 19. i 20. veku umesto manufakturnog dobija industrijski karakter. Prerada konoplje i vlakana svilene bube, zatim proizvodnja piva, bili su poznati u Kuli u 19. veku. Početkom 20. veka selo je imalo 9000 stanovnika; zanatstvo je bilo veoma razvijeno, dok je industrija bila u usponu. Kula je imala i svoj list: "Backsai Kozerdekek".

    Ustaljenjem novonaseljenih stanovnika u 18. veku, ne samo zemljoradnja i stočarstvo, već i zanatstvo se počelo razvijati. Tako su u Kuli po zapisima iz 1815. godine postojali cehovi krojača, obućara, a kasnije 1819. godine cehovi ćurčija, tkača itd. Zanatstvo se naglo razvijalo, pa je 1894. godine zanatsko udruženje u Kuli brojalo 254 člana, a koji su evidentirali 154 pomoćnika i 59 učenika. Razvijeno zanatstvo je u ovom mestu bila kolevka industrijalizacije. Tako je:
    * 1812. godine osnovana fabrika piva;
    * 1876. godine je podignut prvi parni mlin;
    * 1880. godine je osnovana fabrika plugova;
    * 1882. godine je osnovana livnica i fabrika armatura;
    * 1892. godine osnovana je fabrika svilenih tkanina;
    * 1904. godine osnovana je fabrika stolarija;
    * 1906. godine osnovana je fabrika šešira;
    * 1908. godine je osnovana fabrika vunenih tkanina;
    * 1916. godine je podignut Mlin "Žitobačke";
    * 1920. godine je podignuta fabrika kože, mada njena proizvodnja datira još iz 1753, kada su to bile manufakturne radionice, s malim brojem radnika i ponekom mašinom.
    Neke od ovih fabrika su posle Prvog svetskog rata, a naročito za vreme svetske ekonomske krize (1929-1931. godine) prestale sa radom, kao što su fabrika svilenih tkanina, fabrika stolarija i fabrika šešira.

    Kula je grad u Zapadnobačkom okrugu srpske autonomne pokrajine Vojvodine, te predstavlja sjedište istoimene opštine. Prema podacima iz popisa 2002. godine grad Kula je imao 19.293 stanovnika. (Vikipedija)


    Crkva Kula
    Poruku je izmenio nenad.bds, 20.05.2010 u 09:19

  10. #70

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Ова црква је већ представљена ( Црква у Крчедину ) но, представљам је још једном са више фотографија (и фотографијама унутрашњости).

    Црква Св. Николе
    Крчедин



    Црква Крчедин
    ''Село Крчедин налази се на обронцима Фрушке горе, недалеко од Бешке. Црква Св. Николе, настала крајем 18. века, једнобродна је грађевина са олтарском апсидом на источној, и звоником на западној страни. Прекривена је двоводним кровом и омалтерисана споља и изнутра. Фасаде су рашчлањене ниским соклом, пиластрима и профилисаним кровним венцем. Певнице су рад дрворезбара Марка Вујатовића из 1806, на којима стоје слике Теодора Витковића и Димитрија Лазаревића из 1810. Висока, вишеспратна олтарска преграда, украшена богатим дрворезбарским украсом, класицистички је рад Едуарда Владарша из 1843. Престоне иконе су фланкиране канелираним стубовима обавијеним венцима ружа са композитним капителима. Мотиви су биљни: храстово лишће, руже, гроздови и гранчице. Иконе на иконостасу сликао је Петар Камбер 1853. Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури обављени су 1973, а радови у унутрашњости храма и на чишћењу резбарених делова иконостаса 1981.''
    Црква је на списку споменика културе.
    Crkva Krčedin

    Црква Крчедин



    Црква Крчедин
    ''Чим се број становника у Крчедину стабилизовао приступило се изградњи цркве. Вероватно да је она само обновљена. У извештају Карловачке епархије из 1733. се помиње црква у Крчедину, која је саграђена 1728. Црква се налазила на месту где се данас налази кућа Стевана Божића у улици Уче Зековића. На том месту се и данас налази један камени крст, који је приликом градње модерне цесте померен неколико метара према кући Стевана Божића . Као и многе друге цркве онога времена и крчединска је била изграђена од ћерпића, а била је покривена рогозом. Од цигле су једино трпеза, умиваоница и крстионица. Највероватније је да се поред саме цркве налазило и гробље, о чему сведоче многе лобање и други делови скелета ископани у неколико махова.
    Crkva Krčedin

    Царске двери су на десној слици.
    Црква Крчедин

    Бочне двери

    Та мала и скромна црква од трошног материјала није трајала ни сто година. Када се крајем 18. века број становника нагло увећао она није могла задовољити потребе села и било је неопходно изградити нову, већу и лепшу цркву. У вези с тим сачуван је захтев карловачког проте М. Милутиновића, којим тражи дозволу од митрополита за изградњу нове цркве у Крчедину. Убрзо је стигао и одговор са дозволом за изградњу цркве.
    Када је црква тачно изграђена, односно оспособљена за обављање верских обреда, не знамо, али вероватно да је градња трајала неколико година. На самом звонику је некада била написана 1804. година, али до потпуног завршетка је остало још доста.

    Црква је једнобродна са звоником на западној страни и апсидом на источној, као што је и правило у православној цркви. Фасада је рашчлањена ниском соклом, пиластрима и профилисаним кровним венцем. Са чеоне стране у средишњем делу звоника налази се икона која представља Светог Николу, заштитника храма. Црква је поплочана двобојним орнаментисаним плочицама. Од посебног значаја је крстионица израђена од камена у виду чашице цвета. Иако крстионица не представља неку нарочиту уметничку вредност, занимљива је, јер се овакви предмети ретко налазе у Срему. С обзиром да представља одређену историјску и уметничку вредност, Завод за заштиту споменика културе у Ср. Митровици, бр. 98/72, 23. јуна 1972. доноси решење којим се црква Св. Николе у Крчедину ставља под заштиту закона и региструје као споменик културе.
    Црква Крчедин

    Crkva Krčedin
    Унутрашњи радови су извођени знатно касније и за њих су ангажовани разни мајстори. Тако је црквена општина у Крчедину 1806. закључила уговор са Марком Вујатовићем за израду певница и столова. У мају 1810. иста општина закључује још један уговор и то са сликарима Теодором Витковићем и Димитријем Лазаревићем за сликање, позлату и мраморирање певница и тронова. У уговору је прецизирана плата за извођење радова. Поред 2050 форинти у готовом новцу извођачима радова следују још два хакова вина, пол хакова ракије, троја кола дрва и један меров угља, пребивалиште и когда по потреби будет подвозом послужили. Као потписници истог уговора налазе се свештеници Трифун Божић и Григорије Гршић, затим Прокопије Кечић и Стојко Огризовић као епитропи. Поред њих су још потписани Стефан Тувегџић, Антоније Лилић, Петар Живић, јакоже и прочео обшчество.


    Crkva Krčedin

    Цар Лазар и Свети Сава (зидне слике).

    Међутим, црква је доста радила без иконостаса. Највероватније је да је недостатак финансијских средстава главни разлог спорог унутрашњег уређења цркве. Укратко, 1843. се уговором сликар Едуард Владарш из Ср. Митровице обавезује да за крчединску цркву изради цео иконостас са 18 коринтских стубова, затим 4 рипиде и један крст за министранте, 1 копље (Кастен) за црквену заставу и бараке 2.
    Тако је црква у Крчедину добила монументалан вишеспратни иконостас, који је скулптован на начин карактеристичан за прву половину 19. века, класицистички по концепцији и изведби, али са јаким остацима барока. У складу са иконостасом је и остали црквени намештај као певнице, столови и црквена врата. Иконостас, певнице и столови су сачувани до данашњег дана, мада је већ одавно било јасно да је неопходно извршити радове ради заштите од даљег пропадања. Наиме, Завод за заштиту споменика из Ср. Митровице је још 1972. констатовао да је неопходно извести рестаураторске радове у цркви. Радови су обављени 1981. и у септембру исте године је извршено поновно освећивање цркве.
    Црква Крчедин

    За извођење сликарских радова црквена општина је склопила уговор са Петром Камбером 1853. који је цео посао завршио до 1856. Тек са завршетком сликарских радова, може се сматрати да је црква у потпуности завршена. Слике су највећим делом црквеног карактера, али их има и које представљају личности из српске историје. Тако су на северној певници насликани Свети Сава, цар Урош, Свети Максим и мајка Ангелина, а на јужној Свети Симеон Краснописац, свети Јован Деспот и кнез Лазар. Да ли је било неких накнадних сликарских радова данас се тачно не зна, али се оправдано сумња у аутентичност ових слика јер су прилично неуједначене.''

    (Горњи текст под наводницима су одломци и скраћивања из дела Прошлост Крчедина. Аутори су били професор Предраг Поповић и Бошко Илић, учитељ, касније и директор школе. Текст је на форуму VojvodinaCafe поставио члан streethorn на теми Крчедин.)



    Crkva Krčedin

    Крстионица (на левој слици).
    Црква Крчедин

    Crkva Krčedin
    "KRČEDIN,

    Selo ovo je dobilo ime otuda, sto su prvi stanovnici podigli svoja stanovista, posred krčevine, ispod brega, koji tada bese obrastao žbunovima i šipragom, a po nekim starim beleskama naseljeno je jos na izmaku XVII veka. Jos od starijih vremena bilo je to lepo selo srpsko i Pravoslavno, sve do godine 1861. I te godine nije bilo u njemu vise od sedam inovernih kuca, . Danas tak strani elemenat broji preko 300 glava, a sve se vise i vise mnozi i napreduje.

    Krcedin broji oko 1800 Pravoslavnih dusa, ima vrlo lepu crkvu, bakrom pokrivenu, i iznutra i spolja lepo ukrasenu tako, da moze biti primer i ugled, celoj okolini, kao sto je mestanima na ponos i diku.
    Црква Крчедин

    Crkva Krčedin
    Opstina je veoma imucna. Kao takova otcepila je 200 jutara orace zemlje na svoju crkvu, a medjutim ima i gotovine u svoti od 1000-2000 forinti. Pravoslavnih domova ima 280, ima i tri skolske zgrade, koje pohode redovno preko 300 dece.

    Pored sela protece znatan potok koji se zove Patka. Dolazi od sela Cortanovaca i utece u Dunav kod Banovaca. U rano prolece nalaze ovde vesti lovci lepe zabave, jer se u odredjeno doba vidja osobita vrsta nekih zlatokrilih utvi.

    Za tri cetvrti sahata na kolima od Krcedina dolazi se u Slankamen."

    (Ovo je odlomak o mestu iz knjige "Trideset dana na ubavu putu" koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović,a izdata je u Sremskim Karlovcima 1899.godine. Prota Konstantinović je dobio nalog da 1896.godine pregleda karlovačku protopopiju i da o tome napiše detaljan izveštaj, koji je kasnije pretočen u knjigu.)



    Crkva Krčedin
    Krčedin je kao naseljeno mesto postojao još u XVII veku a u XVIII veku je zabeleženo(1702.godine)da je imao četrdeset i jedno domaćinstvo a stanovništvo su uglavnom činili Srbi,poreklom iz Srbije,Bosne i Like. Deo stanovništva je doseljen u prvoj i drugoj seobi pod Čarnojevićem i Šakabendom i to iz južne Srbije i sa Kosova. U naselju živi 2297 punoletnih stanovnika,
    Crkva Krčedin

    Црква Крчедин

    Crkva Krčedin

    Crkva Krčedin
    Poruku je izmenio nenad.bds, 24.05.2010 u 07:47

  11. #71

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    SLOVAČKA EVANGELISTIČKA CRKVA SVETOG TROJSTVA
    BAČKI PETROVAC

    Crkva Bački Petrovac

    Crkva Bački Petrovac
    Crkva Sv. Trojstva je koncipirana u duhu klasicizma sa preovlađujućim uticajima neogotike, kao jednobrodna građevina sa polukružnom apsidom na istoku i zvonikom na zapadnoj strani. Prostor naosa je masivnim stupcima podeljen na jedan širi i dva uža traveja iznad kojih su podignute galerije. Fasadnu dekoraciju čine dva reda prozorskih otvora od kojih se donji završavaju arhitravno a gornji polukružno, sa istančano obrađenim geometrijskim i biljnim ornamentima između, i timpanoni iznad sva tri ulaza.
    Crkva Bački Petrovac

    Crkva Bački Petrovac
    Na timpanonima iznad bočnih ulaza uklesani su latinski natpisi iz kojih se vidi da je crkva sagrađena 1783, a proširena i obnovljena 1822. Monumentalni glavni ulaz sa prislonjenim pilastrima, kao i elegantni stubići i bogato profilisan krovni venac na visokom zidu zvonika naglašavaju reprezentativan izgled zapadnog pročelja. Još jedna velika obnova crkve i zvonika izvršena je 1904, da bi 1907. bio angažovan majstor Lehochog da oslika scenu Tajne večere na glavnom oltaru.
    Crkva Bački Petrovac

    Oltar sa slikom Tajne večere.
    Crkva Bački Petrovac
    U neposrednoj blizini crkve je sagrađen jednospratni parohijski dom sa dva reda prozora iznad kojih su biljnim i geometrijskim motivima ukrašene parapetne ploče. Kordonski venac deli fasade na dva dela. Dekorativnost ističu tri arhivolte od kovanog gvožđa.'' (Izvor: Spomeničko nasleđe Srbije, Zavod za zaštiru spomenika kulture RS)

    Crkva je spomenik kulture od velikog značaja.
    Crkva Bački Petrovac

    Crkva Bački Petrovac

    Slovaci u Vojvodini većim delom pripadaju protestantskoj crkvi, evangelističkoj a.v., dok manji deo Slovaka pripada evangelističko metodističkoj, baptističkoj i rimokatoličkoj crkvi.

    Slovački evangelistički hramovi
    Hramovi slovačke evangelističke vere odlikuju se jednostavnošću pravougaonog prostora, izbegavanjem dekoracije i isključivanjem bilo kakvih akcenata koji izazivaju vizuelni doživljaj.

    Građevine su uglavnom jednobrodne bazilike koje u unutrašnjosti mogu imati galeriju. U većini crkava galerija je drvena. Unutar crkve postoji glavni oltar. Na njemu se može naći i značajniji umetnički rad, slikarski ili celokupna oltarska arhitektura, kao delo umetničkog zanatstva.

    Sve crkve imaju zvonike koji uglavnom izrastaju iz pročelja i sve imaju apside u kojima se nalazi oltar. Zvonici se završavaju baroknim kapama, koje spadaju u spoljašnju dekoraciju. U zavisnosti od dela Vojvodine, kape mogu biti bogato profilisane, ili mogu biti jako jednostavne.


    Na desnoj slici je krstionica pored oltara.

    Crkva u Bačkom Petrovcu se razlikuje od ostalih evangelističkih crkava i kako obradom spoljašnjosti, još više rešenjem enterijera. Prvobitna crkva iz 1782 godine imala je simetričnu ovalnu osnovu, koja se sa obeju užih strana završavala plićom apsidom. Crkva je bila bez zvonika. Fasadna plastika je bila jednostavna kao i unutrašnja dekoracija. Ovu crkvu je projektovao inžinjer Jožef Kiš. Već 1820 uočena su velika oštećenja i oronulost prvobitne crkve, pa su preduzeti koraci za njenu obnovu. Izrada tog velikog zahvata poverena je inžinjeru Šmausu. U generalnoj obnovi hrama izmenjen je njen spoljašnji i unutrašnji izgled takvim arhitektonskim rešenjem što je pokazalo novu koncepciju prostora model trobrodne osnove. Bogata dekoracija i naglašena upotreba raznih motiva, kako u enterijeru, tako i u eksterijeru, crkva se bitno razlikuje od ostalih izgrađenih u to vreme. Crkva je završena 1822. (Sa sajta Zavod za kulturu vojvodjanskih Slovaka.)
    Crkva Bački Petrovac

    Na galeriji su orgulje.
    Crkva Bački Petrovac

    Crkva Bački Petrovac
    Slovaci evangelisti su se doselili u Petrovac 1745.godine. Sa sobom su doneli verske spise-Kraličku Bibliju I Tranoscijus, ali dugo nisu imali pravo na slobodno izražavanje svoje veroispovesti. Vremena se menjaju tek izdavanjem Patenta tolerancije cara Josipa II, 1781.godine, kada konačno dobijaju pravo uređenja svoje crkvene organizacije. Prva crkva je sagrađena 1783.godine. Petrovac postaje centar duhovnog života Slovaka u Bačkoj. Ondašnjeg sveštenika Ondreja Stehlu, 1818.godine nasleđuje njegov sin Jan i pokreće inicijativu za izgradnju nove crkve, jer stari objekat zbog velikog povećanja stanovništva, više nije mogao da ispunjava svoju funkciju. Petrovčani su 1821.godine pozvali arhitekta Jakuba Šmausa i ubrzo počinje gradnja nove crkve, koja je završena 1823.godine i druga po veličini crkva u Evropi. Već tokom 1837. i 1838. godine, pored crkve gradi se i parohijska zgrada, u to vreme moderno opremljena građevina. Sveštenik Juraj Mrva od 1868. godine preuzima vođenje petrovačke crkve. Za vreme njegove upraveKarol Miloslav Lehocki ( 1907 ) ukrašava oltar slikom Tajna večera.Zahvaljujući Mrvi razvija se kulturna delatnost među Slovacima u Petrovcu i bližoj okolini.
    Zgrada crkve je renovirana u više navrata, kako bi zadržala originalni izgled. (Sa sajta TO BP)


    Crkva Bački Petrovac

    Bački Petrovac - Istorija

    Pod svojim sadašnjim imenom Bački Petrovac prvi put se spominje u 13. veku, kada je ovo naselje priznato kao samostalna crkvena opština sa crkvom posvećenom Sv. Petru. Ime Petrovac pominje se i u istorijskim spisima i analima iz 15., 16. i 17. veka. . (Ceo tekst o istoriji Bačkog Petrovca već postoji na temi o ovom mestu: ovde)
    Crkva Bački Petrovac

    Crkva Bački Petrovac
    Specifičnosti Bačkog Petrovca
    Jedna od najznačajnijih specifičnosti Bačkog Petrovca je bogata kultura ovog mesta. Ovdašnji Slovaci često Bački Petrovac nazivaju središtem slovačke vojvođanske kulture. U njemu se nalazi mnoštvo ustanova kulture značajnih za slovačku etničku zajednicu u Vojvodini, kao npr. centar Matice slovačke u Jugoslaviji, Gimnazija Jan Kolar, Slovačko vojvođansko pozorište, Amatersko pozorište VHV, Narodni muzej, Biblioteka Štefan Homola, nekoliko galerija, kao što su Galerija Zuzke Medveđove, Galerija Karla Miloslava Lehotskog i privatna galerija TGN umetnički kutak Galerija kod jaslica, nekoliko kulturno-umetničkih društava, Štamparija Kultura, u kojoj se štampaju značajna monografska i periodična izdanja slovačke manjine u Srbiji i mnoge druge značajne ustanove.

    Tradicionalno se održavaju mnoge kulturne manifestacije kao što su Slovačke narodne svečanosti, Petrovački pozorišni dani, Dani Petrovca, Dani hmelja i piva, muzički festivali Spievaj, že si spevaj, Jarn nty kao i opštinske muzičko-plesne smotre. Kako tokom istorije tako i danas u ovom mestu živi veliki broj prominentnih pesnika, pisaca, umetnika i drugih istaknutih kulturnih poslenika. (Sa sajta Zavod za kulturu vojvodjanskih Slovaka.)


    U crkvi je nekoliko obeležja, nedavno postavljenih, koja govore o ličnostima ili događajima značajnim za Slovake na ovim prostorima.


    Crkva Bački Petrovac

    Crkva Bački Petrovac

    Crkva Bački Petrovac
    Poruku je izmenio nenad.bds, 02.06.2010 u 10:19 Razlog: Dodata zimska slika

  12. #72

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ХРАМ СВЕТОГ ДУХА - ГРЧКА ЦРКВА
    РУМА

    Црква Рума

    Crkva Ruma
    ''На месту старе дрвене цркве која се помиње још 1750. започела је изградња нове 1836. трудом богатих трговаца Цинцара, па је позната и као Грчка црква. Конципирана је у класицистичком духу, према пројекту Матијаса Фрелиха из Новог Сада. Услед недостатк средстава, радови на изградњи су стали, тако да је иконостасна преграда, за коју је дрворезбу израдио Георгије Девић, постављена 1851. у недовршену цркву. Радови су настављени тек 1903. према пројекту загребачког архитекте Хермана Болеа, који се својим еклектичним приступом надовезао на претходни пројекат. То је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на источној и високим, доминантним звоником на западној страни.

    Богату фасадну декорацију чине плитки пиластри који потенцирају вертикалну поделу, степенасто увучене полукружне нише и наглашена зона поткровног венца дуж целе цркве. Репрезентативност западног прочеља је постигнута масивним удвојеним стубовима са тимпаноном изнад, високим зидом забата и сецесионистичком капом звоника.

    Источно од цркве налази се мања грађевина правоугаоне основе са куполом, кроз коју се улази у гробницу породице Марковић. Гробница је кружне основе.
    Crkva Ruma

    Црква Рума

    Двери

    Представу Васкрсења извео је Урош Предић, који је био ангажован и на изради сликане декорације иконостаса, тронова и певница. Искусном Предићу помаже млади Пашко Вучетић. Конзерваторски радови су изведени 1980, а радови на замени кровног покривача цркве 2006.'' (Текст оца Благоја Катића на сајту цркве)

    Црква је споменик културе великог значаја.


    Црква Рума

    Црква Сошествија Светог Духа (Свих Светих или Грчка црква)

    Трећа румска православна црква Свих Светих се помиње још крајем 18. века, али је тада била изграђена од чамових дасака, “трошна и склона паду”. Није познато где се тачно налазила, али свакако не на месту данашње цркве у центру града. Наиме, 80-тих година XVIII века, велики број православних трговаца је покуповао куће у центру вароши. Многи од њих су били грчког или Цинцарског порекла - православне вере. Поменута стара црква, као и две нове, су биле подалеко од њихових домова, те је, како су се жалили митрополиту, зими било тешко доћи до ње, а и за време службе су им домови остајали празни и често бивали покрадени. Митрополит и Сремска жупанија су начелно дали дозволу за градњу треће нове цркве у центру Руме, али су онда наступили проблеми, иако је материјал за градњу скоро био обезбеђен. Најпре Аустро турски рат, па оближња куга, административне препреке... Затим су стављене примедбе да ће црква бити преблизу католичкој и да је не дижу Срби, већ мали број Грка трговаца. На то је уследила петиција 114 угледних Румљана, међу којима су и Атанасије Стојковић, тада већ доктор физике, Јован Пантелић, сликар и други. Све је то знатно одложило градњу треће православне цркве у Руми. Она је тек половином XIX века стављена под кров. Црква је реновирана 1905. године, када је и освећена.Од тада се зове Сошествија Светог Духа. У њој се налази иконостас, чији је нацрт урадио бечки архитекта Херман Боле,а осликао га је познати сликар Урош Предић. (Званична презентација општине Рума)

    Crkva Ruma

    Црква Рума

    Црква Рума

    Crkva Ruma

    Црква Рума

    Црква Рума
    Iz prošlosti Rume:
    ‘’Kao selo u Turskoj, Ruma je dočekala Veliki bečki rat (1683 – 1699) Austrije i Turske, tokom kojeg je Srem bio opustošen, a njegovo stanovništvo se razbežalo. Ovaj rat je završen Karlovačkim mirom 1699. godine, kada je Srem bio podeljen na austrijski i turski deo, linijom Sremska Mitrovica – Slankamen. Ruma je tako još neko vreme ostala u turskom delu Srema. Tokom Velikog bečkog rata došlo je do Velike seobe Srba iz južnih krajeva (Kosovo i Metohija, Crna Gora, Stari Vlah, Hercegovina...), pri čemu se jedan deo doselio u Srem. Nema pouzdanih podataka da li je selo Ruma tada dobilo nove stanovnike, ali se to sa velikom verovatnoćom može pretpostaviti, bar prema prezimenima stanovnika Rume s početka 18. veka. Tak nakon novog austro-turskog rata i mirom u Požarevcu 1718. godine selo Ruma, a i ceo Srem, su za narednih 200 godina ušli u sastav Habsburške monarhije.
    Crkva Ruma

    Архијерејски трон
    Црква Рума

    Богородичин трон

    U drugoj polovini 18. i prvoj polovini 19. veka zabeležena su četiri važna događaja. Ruma je imala srpsku i katoličku gimnaziju do 1787. godine. Zatim, značajan događaj kada je 1745. godine u Sremu uspostavljena Vojna granica, kojoj je pripala i Mitrovica, baron Marko Pejačević je odlučio da izgradi novo sedište svog vlastelinstva. Opredelio se za teren u neposrednoj blizini sela Rume. Tako je 1746. godine na mestu današnje Rume počelo da niče novo urbano naselje, sa širokim ulicama, koje su se sekle pod pravim uglom.

    Prvi stanovnici su bili Srbi - iz okolnih mesta i sela Rume, kao i Nemci - doseljenici iz Nemačke. Iako su se bavili različitim zanimanjima - od zemljoradnje do zanatstva i trgovine - svi stanovnici uživali građanske povlastice. što je za ono vreme bila značajna privilegija. Takođe, poveljom carice Marije Terezije od 20. jula 1747, i sama Ruma je stekla povlašćeni status slobodnog trgovišta, sa pravom na održavanje četiri godišnjih vašara i nedeljnih pijaca. Iste godine, 10. oktobra, održan je prvi vašar u Rumi uz učešće velikog broja trgovaca i zanatlija sa svih strana.’’
    Црква Рума

    Црква Рума

    Богородичон трон и северна певница.
    Crkva Ruma

    Детаљ 'леђа' северне певнице.

    Необојене равне дрвене површине у целом храму украшене су интарзијом или неком сличном техником.
    Црква Рума

    Детаљ са јужне певнице.


    Crkva Ruma

    Црква Рума

    Део витража.
    Црква Рума

    Део са крстионицом је у задњем делу, испод хора. У том делу се чува неколико слика.
    Црква Рума

    Crkva Ruma

    Јужни портал
    Црква Рума

    Западни портал и гробница породице Марковић на источном крају цркве.
    Црква Рума

    Црква Рума
    Poruku je izmenio nenad.bds, 31.05.2010 u 11:22

  13. #73

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Црква Св. Арханђела Гаврила
    Лаћарак



    Црква Лаћарак

    У селу Лаћарку код Сремске Митровице изграђена је средином седме деценије XVIII века црква Св. арханђела Гаврила. Храм барокне концепције простора са класицистичким декоративним елементима има издужену једнобродну основу, полукружну олтарску апсиду једнако широку као брод и масивни звоник призидан на западу.


    Црква Лаћарак
    Унутрашњи простор је пиластрима и луцима рашчлањен на травеје. Пресведен је полуобличастим луцима и сферним сводовима разапетим између лукова. У западном делу наоса налази се хор. Фасаде су рашчлањене ниским соклом, поткровним профилисаним венцем и плитким пиластрима, док је двоспратни звоник по хиризонтали украшен кордонским венцима, а удвојеним пиластрима на угловима. У нижим зонама торња су слепе нише, на другом спрату су полукружно завршени прозори, а изнад њих су четири сатна механизма. Три портала постављена су на западном, јужном и северном зиду.
    Црква Лаћарак





    Црква Лаћарак

    Украшавање унутрашњости храма започето је после освећења цркве 1766. Барокну резбарију за иконостас, певнице и владичански престо израдио је 1769. новосадски дрворезбар Марко Гавриловић. Осликавање цркве поверено је 1786. Григорију Давидовићу Опшићу, Крачуновом ученику који је иконостас и насликао уместо свога учитеља. Опшић је зидним сликама украсио и олтарски простор и прва два травеја храма. Он се у Лаћарку показао као сигуран мајстор каснобарокног средњоевропског манира. Осликавање западног дела храма завршио је 1803. Кузман Коларић. Конзерваторско-рестаураторски радови на обнови храма окончани су 2006. (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)

    Црква је споменик културе од великог значаја.
    Crkva Laćarak

    Црква Лаћарак

    Slikarstvo laćaračke crkve
    U 8. deceniji 18. veka dolazi do preobražaja likovnog jezika zasnovanog na sažimanju ukrajinske rano-barokne perspektivnosti i srednjovekovnog kasnobaroknog eklekticizma. Taj preobražaj pokušao je da ostvari i Teodor Kračun.

    Grupi Kračunovih kasnobaroknih sledbenika pripada i Grigorije Davidović Opšić. Njegova delatnost se odvijala u dvema poslednjim decenijama 18. veka, nastavio je rad i u prvim decenijama 19. veka, kada slika po narudžbinama mnogobrojnih seoskih crkvenih opština. Pored upornih ponavljanja Kračunovih obrazaca, on se često oslanja na grafičke predloške ilustrovanih Biblija.


    Crkva Laćarak

    Црква Лаћарак

    Crkva Laćarak
    U crkvi Sv. Arhandjela radio je zidno slikarstvo i oltarsku pregradu, tj. ikonostas. Bogata crkvena opština ovog sela (tada je bila bogata) prvo je pokušala da za slikanje ikonostasa angažuje Teodora Kračuna, ali do realizacije sklopljenog ugovora nije došlo i 1786. godine posao je poveren Grigoriju. On je naslikao ikonostas i zidne slike u oltarskom prostoru i prva dva traveja naosa dok je ostale zidne slike izveo Kuzman Kolarić 1803. godine.
    Kračunov uticaj se oseća na ikonostasu, posebno na prestonim ikonama i bočnim dverima, dok su u Velikim praznicima ponovljena opštepoznata šema ranobaroknog slikarstva.
    Crkva Laćarak

    Napis na zidu iz 1786. govori o oslikavanju zidova.


    Црква Лаћарак

    Crkva Laćarak

    Crkva Laćarak
    Zidna dekoracija oltarskog prostor, sa evharistijskim Hristom u proskomidiji i stojecim figurama liturgičara, više se oslanja na rešenja koja oponašaju srednjeevropske oltare katoličkih crkava. Na temenu svoda postavljena su dva medaljona sa stojećim likovima svetih ratnika Dimitrija i Georgija. Medaljoni su optočeni rokajnim cvetnim ornamentima, koji prožimaju sve dekorisane povrsine. Na bočnim zidovima naosa su, po želji naručioca, istaknuto mesto dobili srpski svetitelji. Medju njima se nalazi i predstava poslednjeg sremskog despota stefana Berislavića sa vedutom grada Berkasovo. (Za ovo sam naknadno doznao, a na snimljenom nisam pronašao sliku o kojoj je reč)
    Crkva Laćarak

    Ovim Opšicevim radom u Laćarku, a potom u Šisatovcu, Opšic postaje jedan od najznačajnijih slikara Karlovačke mitropolije. Osim oslikavanja crkve u Laćarku i rada u Šisatovcu radio je i Bogorodičin tron u crkvi Sv. Nikole u Irigu. (Autor: Mašijus Laćarak net)

    Црква Лаћарак

    Prizor u soklu oltarske pregrade.
    Crkva Laćarak

    Prostor hora - zapadni zid i svod - je oslikan.


    Majka Angelina i sv. Petka (desno) u prostoru hora.
    Crkva Laćarak

    Slika u horu na zapadnom zidu.
    Црква Лаћарак

    U horu.

    Iz istorije Laćarka
    ''Laćarak je pre svega, jedno od najvećih sela u Vojvodini,u blizini Sremske Mitrovice i nalazi se na važnim saobraćajnicama auto putu i železničkoj pruzi Beograd-Zagreb, a na levoj obali Save. Broj stanovnika Laćarka je pre rata iznosio oko 5 hiljada, 1991. je bio preko 10, a danas iznosi oko 17 hiljada.

    Selo se nalazi na 82 metra nadmorske visine, a njegova površina iznosi oko 5452 hektara. Od toga je 364 hektara urbanizovano, a ukupni zemljišni posedi iznose oko 5564 hektara od čega je najveći deo pod njivama 4544 hektara.


    Crkva Laćarak

    Црква Лаћарак
    Selo je nastalo još u srednjem veku i čak postoje dokazi da su na prostoru današnjeg Laćarka živeli ljudi iz doba neolita.

    Što se imena tiče, postoje dve verzije:
    Prva je da je selo dobilo ime po prvom ladjaru koji je pristao uz obalu Save i tu se nastanio. Druga verzija je da je u prošlosti ovde postojalo malo pristanište u koje su dolazile ladje, pa je po ladjama nastalo ime Ladjarak, tj. Laćarak.

    Postoji još i podatak da je Laćarak u turskim spisama zabeležen kao Lak-Jarak. Lak je reč madjarskog porekla i u prevodu znači mesto, a jarak turska i znači rov, kanal, opkop ili zajedno poljsko utvrdjenje.


    Crkva Laćarak

    Црква Лаћарак
    Selo je veoma izgradjeno, sve potrebne društvene institucije se nalaze u samom centru sela: dečiji vrtić "Pčelica", osnovna škola "Triva Vitasović-Lebarnik", dom kulture, dom zdravlja, pošta, stadion FK "LSK-a", i pravoslavna crkva "Svetog Arhangela Gavrila". Gradnja ove crkve se vezuje za 1760-tu godinu u vreme vladavine carice Marije Terezije, a gradili su je majstori iz Italije i Nemačke u baroknom stilu jer je srpsko-vizantijski stil bio zabranjen.'' (Autor Siniša Nikolić , Laćarak.net)

    Crkva Laćarak

    NAJVEĆE SELO - LAĆARAK U SREMU IMA 15.000 STANOVNIKA
    MNOGO BOLJE NEGO U GRADU

    NAJVEĆE selo u Srbiji Laćarak u Sremu, prema zvaničnim podacima ima 11.765, a nezvanično oko 15.000 stanovnika. U selu ima 3.654 kuća u kojima pretežno žive seljaci baveći se ratarstvom i stočarstvom. Trećina su radnici zaposleni u privredi Sremske Mitrovice i sopstvenim radionicama. Ističu da neće staus varoši, već hoće da postanu zasebna opština.

    - Nije nikakvo iznenađenje što već više decenija slovimo za najveće selu u bivšoj i sadašnjoj državi - smatra Ljubiša Šulaja, predsednik mesne zajednice. - Jer, davno pre mnogih sadašnjih varoši i gradova, početkom 18. veka, mi smo se po naredbi Marije Terezije i austrougarske države urbano razvijali. Svi naši šorovi su komotni, seku se pod pravim uglovima. A, meštani su živeli, opstajali i napredovali što radom zemlje, što trgovinom.
    Crkva Laćarak

    Selo Laćarak je jedno od retkih u Sremu koje ne odumire. Dok u većini sela muku muče sa opstankom, ovde se broj stanovnika neprestano povećava. Pred Drugi svetski rat bilo je oko 5.000 žitelja. Posle odlaska Švaba stanovništvo je prepolovljeno. Ali, počelo je naseljavanje iz drugih krajeva koje i još traje.
    Црква Лаћарак

    - Ni to, opet, nije slučajno - smatra Šulaja. - Više je razloga. Najpre, seoski atar obuhvata više od 5.000 hektara oranica, gde se ostvaruju natprosečni rezultati u proizvodnji pšenice i kukuruza. A, možda smo još poznatiji kao selo stočara, gde pojedinci utove i po hiljadu svinja godišnje. Za one druge, koji su završili neke škole ili zanate, blizina Sremske Mitrovice idealna je za posao. Kao treće, stvaramo uslove življenja približno onima u gradovima i varošima obezbeđenjem vodovoda, kanalizacije, zdravstva, kulture, sporta... (Večernje novosti 24. o5. 2008.)

    Crkva Laćarak

    Црква Лаћарак
    Poruku je izmenio nenad.bds, 06.06.2010 u 00:36

  14. #74

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Crkva Uspenja Presvete Bogorodice
    Perlez



    Crkva Perlez
    Prva crkva Uspenja Presvete Boorodice je podignuta 1708. godine,
    Sadašnji hram je podignut od 1808-1812. godine.
    Dužina mu je 45 m, širina 16 m, visina 42 m.
    Црква Перлез

    Crkva Perlez

    Najveća vrednost u hramu je ikonostas Uroša Predića radjen 1894-1898. godine. Svodne ikone u ulju radio je Živko Petrović iz Zemuna 1885. godine i smatraju se najbolje sačuvani radovi toga ikonopisca. Unutrašnjost odnosno imitaciju mermera u ulju i okvire svodnih ikona, radili su majstori iz Beča i smatraju se remek delom te vrste.
    Црква Перлез

    Crkva Perlez

    Црква Перлез
    U ranije vreme su i Perlez - varoš i Siga imali svoje srpsko - pravoslavne bogomolje, a verovatno i u vreme formiranja nove donje Granice. Međutim, pošto se selo skoro sjedinilo, to je i jedna od ovih bogomolja prestala da postoji, jer je u Perlezu 1797 god. bila samo jedna "huda, mala i slaba crkva ukraj sela". To je mogla biti šanačka crkva, koja se i danas nalazi kao kapela ukraj sela na starom mestu, ali je i Perlez - varoška bogomolja mogla biti na kraju sela prema Sigi (sada centar), tj, na mestu gde se i sada nalazi srpska crkva. Nova zajednička Pravoslavna crkva je sagrađena 1808 1811. god., pa je i ucrtana i u priloženu skicu perleskog centra iz 1812 god., s tim što su inventari starih crkava bar delimice preneti u nju, što bi se moglo zaključiti i po činjenici da se ovde kasnije našlo zvono sa šanačke crkve. Taj zajednički hram i danas postoji i posvećen je Uspeniju sv. Bogorodice.
    Crkva Perlez

    Tronovi

    VELIKA GOSPOJINA CRKVENA SLAVA
    Po starom kalendaru ovaj praznik se proslavlja 15. 08. ili po novom 28. 08.
    Za naš Perlez ovaj praznik ima veći značaj jer je sveti hram posvećen Bogoroditeljki, a samim tim, presveta Djeva je i zaštitnica i molitvena zastupnica za perležane i to i jedne i druge konfesije ( pravoslavne i katoličke ) jer je i katolički hram posvećen Presvetoj Majci i danu njenog začeća.

    Ukras Perleza je park u centralnoj zoni naselja. Park je podignut oko 1900. godine. U njemu se nalazi desetak primeraka ginka (Ginko biloba) starih oko 80 godina. Ova vrsta je veoma retka zato su prava dragocenost. Ostali primerci su: divlji kesten, gorski javor, platan, srebrna lipa, koprivić, crni bor, smrča, javor negundo. Obe crkve su na obodu ovog parka.
    Crkva Perlez

    Na levoj slici je detalj sa Hristovog groba.

    Perlez
    Prema nadjenim ostacima materijalne kulture, gde se danas nalazi Perlez, postojalo je naselje još u doba glačanog kamena. Na mestu gde se danas nalazi Perlez, 1717. godine se nalazilo selo Sige sa 30 kuća. Nekoliko godina kasnije, pored Sigea sa 30 kuća, podignuto je utvrdjenje koje se zvalo Šanac. 1752. godine grof Perlas, predsednik državne blagajne za pokrajinu Temišvar, je podigao novo selo, ispod Šanca koje po njemu dobija ime Perlas. Prvi stanovnici ovog naselja bili su Srbi sa Potiske i Moriške granice. 1770. godine selo je bilo središte jednog srpskog puka. 1787. godine postaje vojni centar sa sedištem jedne divizije u ratu sa Turcima. U vreme Madjarske bune 1848. godine bio je centar srpskog otpora u Banatu. Godine 1910. godine Perlez je veliko selo pored Begeja sa 979 kuća i 6.190 stanovnika, gde dominiraju tri nacionalnosti: Srbi, Nemci i Hrvati. Selo ima poštu i telegraf, Sreski sud, katastr, Sresku štedionicu, štednu zadrugu, ispostavu Pančevačke narodne banke, ispostavu Južno-madjarske privredne banke, parni mlin. Po završetku Prvog svetskog rata, Perlez pripada Jugoslaviji kao i druga naseljena mesta ovog dela Banata, ali u razvoju znatno zaostaje, za jakim regionalnim centrom Zrenjaninom, tadašnjim Bečkerekom. 1925. godine Perlez je povezan željezničkom prugom preko Titela za Novi Sad i preko Orlovata sa Bečkerekom i Pančevom. Sledeće godine opština dovodi električnu struju iz Titela. U Drugom svetskom ratu Perlez je oslobodjen 4.10.1944. godine. Kolonizacija u Perlezu je počela s proleća 1945. godine. Kolonisti su stizali u grupama. Najveća grupa stigla je u aprilu 1945. godine. Prilikom naseljavanja kolonista, u Perlez je došlo 123 domaćinstva. Neki su se vratili u stari kraj, tako da je ostalo 118 domaćinstava. Kolonisti Perleza potiču iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske.
    Prema popisu iz 2002. bilo je 3818 stanovnika . (Sa sajtova Perleza i Banatera)
    Црква Перлез

    Crkva Perlez



    Црква Перлез
    Poruku je izmenio nenad.bds, 10.06.2010 u 20:31

  15. #75

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Катедрална гркокатоличка црква
    Светог Николаја
    Руски Крстур

    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    Керестур - црква Руски Крстур


    Crkva Ruski Krstur - Kerestur
    ''Саграђена је 1784. у духу класицизма. Свој садашњи изглед добила је у обнови 1836, што се види из натписа изнад северног портала. Изведена је као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на истоку и високим звоником који се уздиже над западном фасадом, ослањајући се на четири ниска и масивна ступца међусобно повезана луцима. На месту уобичајеном за певничке апсиде пробијени су зидови да би се доградиле једноспратне сакристије правоугаоних основа, одвојене од простора наоса лучним отворима. Мирна и складна фасадна декорација потенцира репрезентативност здања. Главни портал је укомпонован у полукружно завршени трем, знатно нижи од висине брода.
    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    Керестур - црква Руски Крстур

    Поглед у олтар кроз царске двери.

    Богата резбарија иконостасне преграде рад је Аксентија Марковића из 1791. За сликану декорацију ангажован је три године касније Арсеније Теодоровић, који је такође аутор представа на певницама и архијерејском трону. Сликар изузетно великог опуса, нарочито када су у питању иконостасне целине, Теодоровић је овде остварио нека од својих најбољих дела, колористички свежа и портретски снажна.
    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    Керестур - црква Руски Крстур

    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    Сликано са галерије у бочној сакристији.

    Зидну декорацију осликао је 1936. Миленко Ђурић. Између 1961–63. обављена је рестаурација иконостаса. Конзерваторски радови су изведени 1972.'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиру споменика културе РС, 2007.)
    Керестур - црква Руски Крстур

    Бочне двери.

    Црква је категорисана као споменик културе Србије од великог значаја.


    ''Ruski Krstur (rusinski: Руски Керестур) je selo u opštini Kula. Po popisu iz 2002. godine ima 5557 stanovnika, pretežno pripadnika rusinske nacionalnosti. Ruski Krstur je i kulturni centar ove nacionalne manjine u Vojvodini.

    Ruski Krstur je najstarije rusinsko mesto. Ranije se zvao Bač Kerestur. Mesto je, 1751. godine zvanično priznato kada je u Krsturu živelo oko 80 rusinskih porodica koje su se tu doselile još 1745/46. godine sa Hornjice (Zakarpatje) na Kosceljisko (to je pustara između Krstura i Kule). Velika većina ih je došla iz okoline Košica, Užgoroda, Miškolca. U prvom navratu se doselilo 11 osoba ili porodica kako je zapisano u Austriskim arhivima. Oni su napustili svoju postojbinu u potrazi za boljim životom. Rusini su većinom grkokatoličke veroispovesti.'' (Vikipedija)
    Керестур - црква Руски Крстур


    (О Руском Крстутру а и Русинима на овом простору преносим у изводима са сајта Националног савета русинске националне мањине)

    ''Русини на територији данашње Србије живе преко 260 година. У њиховој богатој традицији 17. јануар 1751. године остао je забележен као посебан датум. Toгa дана je Франц Јозеф де Редл, саветник царице Марије Терезије и администратор Краљевско-државног Бачког дистрикта у Сомбору потписао први званични документ − Уговор о насељавању 200 русинских гркокатоличких породица на тадашњу пустару Велики Крстур. Био je то официјелни почетак данашњег Руског Крстура, најстаријег, највећег и најпознатијег насеља Русина у Војводини и Србији. Taj дан je већ више деценија прихваћен као дан званичног досељавања Русина на ове просторе.
    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    Керестур - црква Руски Крстур

    Керестур - црква Руски Крстур

    Архијерејски трон (лева слика) и пропеведаоница.

    Први русински досељеници су појединачно у Бачку почели пристизати већ средином двадесетих година XVIII века, али тек попис из 1746. године сведочи о боравку већег броја русинских породица недалеко од Крстура.

    Њихово насељавање je било повезано са општим приликама. Након окончања периода аустро-турских ратова 1739. године Хабсбуршка монархија je дошла у посед плодних, али готово пустих територија на тлу јужне Угарске. Тада je одлучено да се оне населе и привредно обнове. Међу народима који су пристигли и пустили корене на плодној војвођанској равници нашли су се и Русини. Они су досељени из североисточних жупанија ондашње Угарске, из области које се данас налазе у источној Словачкој, Закарпатској области Украјине и Мађарској. Под сличним условима, 15. маја 1763. године, у Сомбору je потписан документ о насељавању још једног русинског насеља − Куцуре. По одредби тих уговора колонисти су по националности морали бити Русини (Ruthen-и), по статусу слободни људи, по вероисповести гркокатолици (унијати). Од предузимљивих житеља ова два бачка насеља, од почетних 350 породица и нових досељеника из старог краја Горњице, (горњих карајева Аустро-Угарске), временом се развила национална заједница Русина у Војводини.
    Керестур - црква Руски Крстур

    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    ''На месту уобичајеном за певничке апсиде пробијени су зидови да би се доградиле једноспратне сакристије правоугаоних основа, одвојене од простора наоса лучним отворима.'' Горња слика је у нивоу пода; доња приказује спрат сликан с једног бока ка другом преко наоса.

    Од времена досељења Русина у Бачку посебну улогу je имала Гркокатоличка црква. Гркокатолици за свог духовног поглавара признају римског папу, при том негују свој источни обред, обичаје и црквенословенске књиге, a њихово свештенство има право да се жени.
    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    Керестур - црква Руски Крстур

    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    ''Зидну декорацију осликао је 1936. Миленко Ђурић. ''

    Око црквених општина, које су биле темељ нових русинских насеобина, одвијао се друштвени живот заједнице. У Руском Крстуру парохија je основана 1751. године, а само две године касније с радом почиње и школа која се данас може похвалити са 255-годишњом традицијом. Године 1777. за све гркокатолике у овом делу Хабсбуршке монарихје основана je епископија са седиштем у Крижевцима.
    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    Керестур - црква Руски Крстур

    ''Главни портал је укомпонован у полукружно завршени трем, знатно нижи од висине брода.'' - на слици је простор испод звоника код главног портала.
    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    Данас Русини у Војводини имају свој Апостолски егзархат за гркокатолике у Србији и Црној Гори који je установљен 2003. године. Његово седиште je у Руском Крстуру.
    Попис из 1848. године говори да je русинска заједница бројала 8 500 душа. .. На попису 2002. године у Србији се 15 905 грађана изјаснило као Русини, што чини 0,2 % становништва Републике Србије. Од свих насеља у којима Русини живе, Руски Крстур и Куцура остали су два највећа и најзначајнија русинска центра. Крстур, насеље сa 6 000 становника, пo својим образовним, културним и црквеним установама представља матицу Русина у Србији.
    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    Споменик обележава 250 година од установљења Крстурске парохије. Благосиљање ускршњих јаја и хране је специфичан обичај овдашњих Русина.
    Керестур - црква Руски Крстур

    Crkva Ruski Krstur - Kerestur
    По историјском пореклу Русини припадају Источним Словенима. У средњем веку Русинима су се звали сви житељи Кијевске Русије. Током столећа мењале су се границе и државе. У XIX веку овај етноним одређивао je све Источне Словене поданике Хабсбуршке монархије који су живели у Галицији и североисточној Угарској. Русини за себе кажу да су Руснаци, a свој језик зову руски. Русини пишу ћириличним писмом.
    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    Керестур - црква Руски Крстур
    У бурним променама након завршетка Првог светског рата, на Великој народној скупштини одржаној крајем 1918. године у Новом Саду, када je проглашено присаједињење садашње Војводине Краљевини Србији, учествовао je чак 21 представник русинских средина у Бачкој. Парох гркокатоличке цркве у Новом Саду, Јован Храниловић, био je први председавајући на Великој народној скупштини.

    У Крстуру 1945. године почела je ca радом прва русинска гимназија која и данас постоји.''


    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    Керестур - црква Руски Крстур

    Crkva Ruski Krstur - Kerestur

    Керестур - црква Руски Крстур
    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.06.2010 u 17:10

Strana 5 od 11 PrvaPrva ... 34567 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Sunovrat Crkve
    Autor Morpheus u forumu Religija
    Odgovora: 68
    Poslednja poruka: 11.05.2012, 00:59
  2. Dve crkve!
    Autor Hriscanin u forumu Religija
    Odgovora: 6
    Poslednja poruka: 11.08.2011, 14:40
  3. Od Crkve do Ali Babine pećine II
    Autor Neocekivani u forumu Spomenar
    Odgovora: 25
    Poslednja poruka: 25.04.2010, 15:53
  4. Od Crkve do Ali Babine pećine I
    Autor Neocekivani u forumu Spomenar
    Odgovora: 13
    Poslednja poruka: 18.02.2010, 02:08

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •