Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka - Strana 6
Strana 6 od 11 PrvaPrva ... 45678 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 76 do 90 od ukupno 152
  1. #76

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Црква Светих Петра и Павла
    Руменка

    Crkva Rumenka

    Црква Руменка
    ''Према М. Косовцу саграђена је 1702, док С. Боровски као годину изградње помиње 1704. Прецизнијих података о времену настанка нема, али судећи према стилу припада војвођанским црквама са половине XVIII века. Складних је пропорција, једнобродна са полукружном олтарском апсидом исте ширине као и наос, и високим звоником чија вертикала доминира западним прочељем. Правоугаоне бочне певнице су једва наглашене. Засведена је полуобличастим сводом. Скромну фасадну декорацију чине плитки пиластри и хоризонтални венци у висини сокла и под кровом. Знатно богатији архитектонски украс западне фасаде састоји се од два пара пиластра са вишеструко профилисаним капителима који уоквирују главни портал, а изражена је степенаста профилација кордонских и кровних венаца. Звоник, фланкиран зидом забата са волутама, својевремено је био отворен са јужне и северне стране лучно завршеним пролазима.
    Црква Руменка

    Crkva Rumenka

    Црква Руменка
    Иконостасну преграду изрезбарили су Јосиф Кистнер и Јосиф Лукић, а осликао Павле Симић 1859, који је аутор и зидних слика на своду. Припадник класицизма, али по вокацији ближи романтизму, Симић се код религиозних представа определило за принципе назаренског сликарства. Остатак живописа опширног иконографског програма извео је непознат аутор. Санација влаге у цркви изведена је 1995, конзерваторско-рестаураторски радови на зидном сликарству 1996, а уређење порте 2002.'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Србије, 2007.)

    Црква је категорисана као културно историјско добро великог значаја.
    Црква Руменка

    Crkva Rumenka



    Црква Руменка

    Crkva Rumenka

    Павле Симић је аутор зидних и слика на своду.


    Црква Руменка
    Према предању, прво звоно je православној цркви у Руменки, још 1702. године, поклонио патријарх Арсеније III Чарнојевић. Касније, у књигама црквене општине, налазимо помена о томе да je звоно, даровано од патријарха, претопљено 1880. године јер je било напукло.
    Crkva Rumenka

    Црква Руменка
    У црквеној порти храма Светих Апостола, уз олтарски зид, са источне стране, налазе ce два надгробна споменика. Оба су од обичног, сивог камена, издужених правоугаоних постамената, са крстом на врху. Онај старији je над гробом јединог представника становника општине Пирош на Мајској скупштини 1/13. маја 1848. у Сремским Карловцима, пароха Петра Веселиновића.96 Натпис на њему гласи: Oвдe почива Петар Веселиновић парох пирошки коије 33 Года Ce. олтар служио у у 62 год. живота свог преставио ce 18. новембра 1862. год. Oваj спомен подиже му жалостна супруга Екатарина. Ha другом споменику пише: Овде почива парох пирошки Петар Марковић кои се претставио у 63 години живота свога 1882. љета. споменик овај подиже му Милица удова Черевицка.
    Crkva Rumenka

    Црква Руменка

    Crkva Rumenka
    ''Rumenka (mađarski: Piros) selo u opštini Novi Sad, koje se nalazi oko 10 km severo-zapadno od Novog Sada. U selu živi 5.685 (2005), većinom Srbi. Prvi put se pominje 1237. Pored Srpske, u Rumenci su reformatska (1836) i katolička crkva (1780).''(Vikipedija)
    Црква Руменка

    Crkva Rumenka



    Црква Руменка
    Poruku je izmenio nenad.bds, 19.06.2010 u 20:43

  2. #77

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    CRKVA SRETENJA GOSPODNJEG
    Novi Karlovci



    Novi Karlovci crkva Sase
    ''Današnja crkva Sv. Sretenja Gospodnjeg je sazidana je 1796. godine za vreme mitropolita Stratimirovića. Pre ove crkve postojala je crkva Sv. Klimenta sagrađena 1756. godine. Od predhodne drvene crkve sačuvan je samo episkopski presto sa ikonom Hrista sa okvirom u rokajnom stilu. Nalazi se u vrlo dobrom stanju.


    Novi Karlovci crkva Sase

    Црква Сасе

    Novi Karlovci crkva Sase
    Ikonostas je nastao 1818-1832. godine. Rezbar ikonostasa je bio Marko Vujatović, kao i rezbarije arhiepiskopskog prestola i petohlebnice, dok je ikonostas oslikao Georgije Bakalović. On je oslikao i ikonu na arhiepiskopskom prestolu. Bogorodičin presto sa rezbarijom baroknih oblika i ikona Hrista nastali su u drugoj polovini XVIII veka. Prestone ikone su izdvojene kanelovanim stubovima koji su obavijeni grančicama sa hrastovim listovima i ružama. Najčešći su motivi vinova loza sa grožđem, akantovi listovi, vaze obrnuto postavljene kod kojih sa obe strane izlaze ruže sa grančicama koje se savijaju u volute. Na Ivandan je bilo nezapamćeno nevreme i toranj crkve je srušen. Novi toranj je podignut 1901. godine. Nemci su ga minirali 1943. godine, ali su sa crkve pala samo zvona. Nova su podignuta 1956. godine. Ima srpsko pravoslavno groblje. Među crkvenim knjigama nalazi se jedan srbljak iz Rusije (1760.). Crkva je proglašena za spomenik kulture.'' (Sa sajta TO Inđija)


    Novi Karlovci crkva Sase

    Dveri - Carske i severne
    Црква Сасе

    Crkva Novi Karlovci

    Južne dveri
    Црква Сасе
    Bakalović Georgije (* 1786,Sremski Karlovci - 13. april 1843, Ruma) je srpski slikar.

    Učio je u Sremskim Karlovcima kod slikara Stefana Gavrilovića. Radio je pretežno ikonostase, zidne slike i portrete. Jedan broj ikonostasa radio je u društvu slikara i pozlatara Dimitrija Đurkovića.

    Sam je slikao ikonostas i svod crkve u Erdeviku 1817., svod Gornje crkve u Sremskim Karlovcima 1824., svod i 12 prazničnih ikona crkve u Vrdniku 1825., ikonostas u Čereviću 1827., svod i obnovu ikone Uspenjske crkve i obnova ikonostasa Nikolajevske crkve u Irigu 1827., ikonostas i svodove Jovanovske crkve u Novom Sadu 1830., ikonostase manastira Grgetega 1830. (izgoreo 1841.) i ikonostas u Pavlovcima 1832... Sa Đurkovićem je slikao ikonostase u Prhovu 1840. i Starim Banovcima (1840-1841.), kivot kneza Lazara u Vrdniku i crkvene zastave u Jaraku, Vognju, Sasima, Surčinu i Mihaljevcima.
    Novi Karlovci crkva Sase

    Crkva Novi Karlovci

    Tronovi

    Godine 1837. prelazi u Srbiju i slika ikonostase manastira Radovašnice 1839., crkve u Zaječaru i manastira Rače na Drini 1840., crkve u Aleksincu 1841. i crkve u Negotinu 1842.

    Naslikao je portrete kneza Miloša, Jevrema Obrenovića, Stefana Stratimirovića, kneza Ive od Semberije. i dr.

    Bakalović je bio slikar skromnih mogućnosti, i radovi su mu nejednakog kvaliteta.
    (Literatura: L.Trifunović (urednik) "Klasicizam kod Srba I", Beograd 1965 str.115-116)
    Novi Karlovci crkva Sase

    Na levoj slici - ispisane su reči koje 'izlaze iz usta'. Desna slika - detalj Bogorodičinog trona.

    "SASE-NOVI KARLOVCI,
    Svoje ime dobilo je selo otuda, što je onaj obrezak na kojem su se prvi stanovnici naselili i stanove svoje poceli graditi iznad one doline, koja se i dan danas kraj sela pruža,u najvećoj meri savkog proleća bio okićen plavom sasom. I danas, u rano prolece, plavi se ovaj brezuljak od silne sase, a pre još jače. Obrezak je taj šalitrav, a na takom zemljiištu ova biljka vrlo rado raste i napreduje. Drugo pak ime (Novi Karlovci) je otuda, što je deo zemljišta koje sada ti meštani u svojim rukama imaju, pripadao pre 150 godina zemljištu karlovačkom uz Jarkovačku pustaru, pa su se neki karlovački grazdjani tamo kao stalni stanovnici naselili.
    Црква Сасе

    Crkva Novi Karlovci


    Selo je ovo čisto srpsko i broji danas 3000 pravoslavnih, ima vrlo lepu crkvu koja je podignuta pre 103 godine, ima tri školske zgrade i u tima uredne škole, koje pohode do 312 dece.

    Stanovnici su većinom ratari, ali im je posao i sav rad zapušten.
    Vrtarstvo se neguje samo po baštama u selu,ali je i to vrlo slabo.Prilično se neguje svilena buba, ali sa malenom korišću. Marvu gaje samo za domaću potrebu, i to: rogatu marvu prilično, manje konje, a ovce i svinje u srednju ruku.Veliku su štetu stanovnici pretrpeli, iotkako se ovde godine 1891.pojavila svinjska bolest.

    Kakvo je tle zemljišta u ovom selu, samo malo većeg mara za sve uopšte da je u srcu stanovnika njegovih,bilo bi mnogo većeg napretka, mnogo više koristi.
    Црква Сасе

    U oltaru
    Novi Karlovci crkva Sase

    Zidne slike su oslikane nedavno.
    Crkva Novi Karlovci
    Prolazeći kroza selo, a prolazeci i širom kroza sve potese zemljišta,koje pripada ovome selu, ne videh bas nigde nikakvog obeležja "Blagočesća", kao sto sam po ostalim mestima vidjao nasred sela divne mramorne krstove sa ikonama,a po njivama zavetne krstove sa Svetiteljima.

    Na mesnom groblju ima sagradjena kapela koju je 1880.godine podigao tamosnji tada paroh A.Jovanovic.Isto tako je podigao o svom trošku rečeni paroh i 1883.godine crkvicu na Markovoj vodici i kupio komad zemlje, otkuda ce se ista crkvica izdržavati. Ovo mesto zove narod: Markova vodica.
    Црква Сасе

    Markova vodica. Ozidana česma - izvor je u desnom delu slike, prednjem planu, u hladu. Kapela je obnovljena 2008-10. Predstavio sam je među prvima na temi 'Vodice'.

    U toj se crkvi i na vodici,na koju se po celo leto sleže narod sa svojim bolesnicima, tražeci pomoći i leka, služi dva puta u godini i Sveta Liturgija: 25.aprila, kao na dan slave te crkve i 11.juna, posto je selo zavetno, i tog se dana niko neće prihvatiti za posao.

    Narod je vrlo lepog rasta, i dok beše vojna krajina, mnogi se momak iz ovog sela istakao svojom razboritošću i prirodnim darom. Nošnja je obična,kao i u okolini, na žalost, tudja rukotvorina. Sve sto mi imamo, ide kao sirovina, prodje kroz tudje ruke i alate, pa nam se onda isto vraća za naše skupe novce, sem onoga sto se od jagnjecih koža naseg stada i u našim krajevima pravi, kao: kožusi, opaklije, prsluci, šubare.

    Za pola sahata prijatne voznje na kolima kroza lepe njive,stize se u Pazovo."

    (Ovo je odlomak o mestu iz knjige "Trideset dana na ubavu putu" koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović, a izdata je u Sremskim Karlovcima 1899.godine. Prota Konstantinović je dobio nalog da 1896.godine pregleda karlovačku protopopiju i da o tome napiše detaljan izveštaj, koji je kasnije pretočen u knjigu.)


    Ploča je u porti, okrenuta prema ulici.
    Crkva Novi Karlovci
    Novi Karlovci je naselje u opštini Inđija u Sremu (poznati i kao Sase među lokalnim stanovništvom) se nalaze nekih 10 kilometara istočno od Inđije. Prema popisu iz 2002. bilo je 3036 stanovnika.

    Nakon proterivanja Turaka sa ovih prostora, stradala su mnoga mesta pa i Sase (tadašnji naziv za Nove Karlovce). Zbog pretrpljene velike štete u ratu sa Turcima, 1720. godine stanovnici Sremskih Karlovaca podneli su molbu da ime se ustupe pustare Sase, Pazova i Jarkovci. Iste godine tri karlovačka trgovca su zakupila pustaru Sase. Prva naseljavanja vršili su, uglavnom, Karlovčani. Formiranjem Varadinskog graničnog puka 1745. godine naselje dobija zvaničan naziv Novi Karlovci koji tada imaju 32 imanja. (Vikipedija)
    Црква Сасе

    Crkva Novi Karlovci
    Poruku je izmenio nenad.bds, 24.07.2010 u 19:27

  3. #78

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Црква св. Димитрија
    Бајша





    ‘’Када су племићи из породице Зако саградили дворац на свом поседу у Бајши, недалеко од Бачке Тополе, повезали су га кроз дворски врт са новосаграђеном православном црквом Св. Димитрија.


    Сликано из дворског врта, преко дворца недавно тешко оштећеног у пожару.

    Година завршетка храма, 1818, записана је изнад главног улаза. Црква је једнобродна грађевина са споља тространом а изнутра полукружном апсидом и плитким правоугаоним певницама. Из прочеља се издиже класицистички двоспратни звоник фланкиран забатом, на чијим су крајевима вазе у виду акротерија. На звонику су правоугаони, лучно завршени прозори и окулуси, док су на угловима пиластри са капителима у облику профилисаних архитрава.


    На западној фасади је плитак ризалит фланкиран пиластрима који су надвишени архитравом украшеним фризом пластично обликованих листова палмете и четворолисних розета. На бочним фасадама су изведене по две нише уоквирене лезенама и надвишене полукружним луковима.






    Једноставан, издужени унутрашњи простор храма пресведен је полуобличастим сводовима и ојачаним луцима. Луци се на бочним странама ослањају на удвојене класицистичке конзоле које су подухваћене кратким архитравним гредама.


    Иконe је 1854. израдио Јован Клајић, ђак бечке уметничке Академије. Иако је по образовању припадао кругу српских романтичара, он је у својим делима показао склоност према назаренском и класицистичком сликарству.’’ (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Републике Србије, 2007.)

    Црква је споменик културе великог значаја.


    Врата на јужној страни.

    ‘‘Godine 1686. teritorija današnje Bačke je oslobođen od Turaka. Sa druge obale Tise manje grupe turskih trupa napadale su stanovništvo, pljačkali i zarobljavli. Druga obala Tise je još pripadala Turskoj vladavini. Stanovništvo je zbog toga bežalo na teritoriju močvara, gde ih ove trupe nisu mogle dostići. Mirniji život donela je 1697. godina. U ovoj godini Eugen Savojski je sa svojom vojskom odneo veliku pobedu nad turskom vojskom kod Slankamena.

    Zako Stevan 1. marta 1751. godine dobija titulu za svoja dela učinjena u bitkama protiv Turaka, posle prestanka pograničnog područja na Tisi. 11. juna 1751. godine Marija Terezija Bajšu daje Zako Stevanu pod uslovom, da je on obavezan naseliti. Od 1751. godine Bajša postaje ponovo naseljeno mesto.


    U levom uglu slike nazire se drveni krst kojim je obeleženo mesto prvobitne crkve.




    Krst koji obeležava mesto prvobitne crkve je kod južnog ulaza u portu pored parohijskog doma i sveštenikovog stana.

    Pošto je u okolini samo Topola bila naseljena, stanovništvo je trebalo dovoditi iz dalekih naselja. Prvi kolonisti su bili Slovaci i Mađari iz Gornje Ugarske, a Srbi su naseljeni iz pograničnih mesta Bačke. U prvoj grupi je bilo 40 srpskih porodica. Vlasnik zemlje je u prvoj godini podelio kolonistama zemlju, uzorao zasejao, tako da bi do prve žetve kolonisti su mogli da prežive. Oslobodio ih je od poreza, a oni koji su se bavili vinogradarstvom nisu morali plaćati porez pet godina.

    Zako Stevan je imao probleme materijalne prirode, zbog kolonista, i zbog teškoća u gazdovanju. Zbog toga je morao je da proda polovinu Bajše braći Vojnić (Vojnits Lukcs i Jakab), za 13.000 fointi. Kasnije su braća Vojnits gospodarila polovinom Bajše. Posle smrti Stevana Zako njegov sin Petar je nasledio donju polovinu Bajše. Glavna ulica još uvek nosi ime Zako.

    1755. godine Zako Stevan je izgradio prvu pravoslavnu crkvu na čijem mestu je danas pravoslavni krst od drveta u centru Bajše. Današnju pravoslavnu crkvu je izgradio Dimitrije Zako, unuk Stevana Zako između 1806 i 1818 godine. Crkvu su podigli u čast Svetog Dimitrija.


    Crkva je služila i kao mesto za sahranjivanje za porodicu Zako. To mesto je i oboleženo sa dvema mramornim pločama crvene boje. Na jednoj od ploča stoji nadpis " Georgije ot Zako, Baišanski, umro 1859. g. u 75. godini života, pored oca svoga Dimitrija ot Zako, koji umre 1832. u 76.godini svoga života". Na drugoj je natpis "blagorodna gospođa Ekatarina Zako ot Dulvez 25-go leta života, marta 28, leta 1839. smerno uvenuše. U tavnom grobu pokraj stare babe svoje počiva telo blagorodne gospođe Ekatarina Zako"


    Ikone u crkvi je slikao Jovan Klajić 1854. godine. Slikanje ikona su novčano pomogli Georgije i Marija Zako. Klajić je ovaj rad u Bajši prihvatio posle završetka radova u crkvi Svetog Jovana u Novom Sadu. (koja više ne postoji, a bila je na obali Dunava) Akademiju slikar je završio u Beču i stekao je za kratko vreme veliki ugled u našoj zemlji i u inostranstvu.

    Godine 1816. plemićla porodica Vojnić je izgradila i katoličku crkvu, koja je takodje spomenik kulture Republike Srbije od velikog značaja.


    Tri bajšanske crkve: katolička (levo), pravoslavna i slovačka.

    Evangelistička (slovačka) crkva je izgrađena između 1820 i 1825 godine. Ima mnogo zajedničkih osobina sa pravoslavnom crkvom pa je moguće da je ista osoba projektovala i ovu crkvu.

    Bajšani su se bavili zemljoradnjom, stočarstvom i zanatsvom. Sredinom XVIII. veka glavni proizvodi poljoprivredni proizvodi bili su kupus, grašak, groždje i sočivo. Kasnije se pojavljuju lan, pasulj, sirak, kukuruz, pšenica, ječam i zob. U stočarstvu uglavnom se bave govedarstvom, u manjoj meri ovčarstvom i svinjarstvom.’’ (Prama sajtu MZ Bajša)

    Бајша се налази у средњој Бачкој, између Бачке Тополе и Куле.

  4. #79

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Црква Ваведења Пресвете Богородице
    Инђија



    Crkva Inđija
    Ваведењска црква у Инђији подигнута је 175455. То је репрезентативна барокна грађевина, са богато рашчлањеним фасадама. Западна фасада је у доњем делу решена са волутама.
    Crkva Inđija

    Јужна страна

    На северној, источној и јужној фасади налазе се пиластри односно лезене у два нивоа, од доње ивице прозора до кровног венца. Доњи део са пиластрима формира полукружно затворене нише, а горњи понавља исти облик, плитко назначен лезенама, док по две нише из доње зоне чине оквир за један прозор.


    Crkva Inđija

    Crkva Inđija

    Иконостас непознатог аутора показује барокне и понегде рококо форме: престоне иконе одвојене су канелираним стубовима који се завршавају композитним капителима са изувијаним гранчицама храстовог лишћа, винове лозе са грожђем и ружа.


    Crkva Inđija

    Иконостас и икону на митрополијском трону сликао је непознати сликар XVIII века, али је 1858. иконостас чишћен и обнављан, а иконе на митрополијском столу су пресликане 1923.
    Crkva Inđija

    Митрополитски трон.

    Зидне слике радио је Немања Бркић 1954. Конзерваторско-рестаураторски радови обављани су на цркви 1979, када су уз звоник подигнуте две просторије за паљење свећа, a kонзервација иконостаса изведена је 198086.'' (Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.)


    Crkva Inđija

    Црква је споменик културе од великог значаја
    Crkva Inđija

    Царске двери су на слици десно.
    Crkva Inđija

    Бочне двери


    Члан Streethorrn је из књижице пароха Радована Марковића "Православна српска парохија у Инђији крајем 1900. године": на теми Инђија пренела одломке од којих користим овај:

    Зидање цркве
    Црква се почела зидати 1754. а свршена је 1755. У конзисторијалном списку парохија од 1766. г. записано је, да је црква назидана 1755. и освећена 6. јуна 1766. О зидању и освећењу цркве има запис на корицама Јеванђеља. Писао га је тадашњи парох Захарије Анђелић и гласи овако:

    1746. насели се Инђија. .... 1754. почесмо у Инђији правити црков. Положисмо основаније маја 9. во ден (нечитко). Прваја црков инђијскаја у Срему каменаја. 1766. јунија 6. дн. освјетисја архиепископом Павлом Ненадовићем у име пресвјатија Богородици частнаго воведенија. И у тој хиротони бист со архиепископом три архимандрита, архимандрит монастира Крушедола Пахомије, архимандрит монастира Раковичког г. Никанор, архимандрит монастира Шишатовачког Викентије, отац Авакум духовник мому архиепископу, архидјакон г. Јоан, отац Јаникије Оповски игумен. Си вси со архиепископом свјетиша нову тетраподу. ...1769. года февруарија 2.дн. куписмо свјатоје Евангелије от росиских купцов (нечитко) 17 дуката и метусмо у нашу црков инђијскују. Јереј Захарије Ангелић парох инђиски.


    Ovo je deo ploče postavljene 1966. na noseće stubove zvonika. Na drugoj ploči pominju se najveći darodavci crkvi, izmedju ostalih Azarići i Grbići, koji se pominju i u tekstu nešto niže.
    Crkva Inđija



    Crkva Inđija



    Crkva Inđija
    Приповеда се да су трошак око градње цркве овако подмирили. По договору старешине су изашле пред вече на раскршће, кад се орачи враћали из поља, па од сваког орача, који је имао шест или осам волова узеше по два вола, а који је имао мање од шест по једног вола. Црквену кулу, вели се, да су назидали о свом трошку Азарићи и Грбићи, који су у оно доба били врло имућни, а на гласу су са свог имања били Грбићи, који су четири спахијске пустаре држали у закуп за испашу своје стоке.


    Izgled od 1890. pa naovamo.

    Кула је у почетку била доле, где се звонило, отворена, као што су већином по Срему и сад. Много доцније дозидано је са северне и јужне стране куле и затворена је кула, а врата за улаз у цркву постављена су на западну страну куле, али се звонило из доле у цркви, па је тек при оправци цркве 1890. удешено као што је и данас.

    Иконостас и иконе су лепе израде и рађено је, кад је црква назидана, али се не зна ко је радио.


    Crkva Inđija

    Нема нигде записано, да је црква кад год у старије време оправљана. .. Ако је што у унутрашњости оправљано морало је бити давно, јер је унутрашњост цркве у последње време изгледала врло рђаво. Није овоме била крива ни немаштина, ни, можда, немарност верних према светоњи својој, већ друга невоља наша. Црква се могла оправити давно, али како је расељавање Срба и умањавање српског поседа почело да бива после 1865. г. све у јачој мери, тадашњи парох и старешина бојали су се, да ће доћи можда време, кад Срби у Инђији неће бити у стању издржавати ни цркву ни пароха, па су оправљали баш што је преко потребно било, а сву су бригу посветили, да имање црквено што више умноже и тиме цркву осигурају за будућа времена. Ово име је Божјом помоћу и пошло лепо за руком и већ се 1890. г. могло на оправку цркве утрошити до 3000 фор, па је црква сад и споља и из унутра врло лепо оправљена. Тада су очишћене иконе, на којима се толико нахватало чађи, да се на њима осим престолних ништа није могло разазнати, иконостас позлаћен, под из нова поплочан, начињени нови столови, прозори, и т.д.


    "INĐIJA
    O imenu ovog sela ima vise mišljenja ili nagadjanja, od kojih ćemo mi izneti samo ova, kao važnija.

    Današnja Indjija naseljena je u prvoj polovini XVIII veka. Jedan zapis na Svetom Jevandjelju u tamošnjoj crkvi svedoči ,da je to bilo godine 1746. Naseliše je Srbi iz Beške,Krčedina i nekoliko porodica, za koje se i danas zna, iz Backe iz sela Kulpina.
    Za vreme turskih ratova tim su putem prolazile vojske izmedju Zemuna i grada Varadina; na sredini, otprilike,t oga puta behu silni hanovi, medju kojima beše i jedan znatniji, gde su se vojnici odmarali i Bogu molili.

    Kod Turaka je jutarnja molitva najjača, najtoplija, i mesto gde se ta molitva svršava, nazivaju oni Indji-han. Dakle, otuda je i okolina, gde je bio taj han,a na kojoj se selo naselilo kasnije, nazvana: Indjija.

    Nama Sremcima pak poznato je, da se u celoj okolini rumskoj, po svim obližnjim mestima, vrlo rado upotrebljava rečca "indi". To je stara slovenska rec i znaci : dakle.
    Zemljište, na kojem je Indjija naseljena, jeste okrajak izmedju stare vojene krajine i zemljišta dva vlastelinstva: iločkog i rumskog, dakle u XV veku, kad su prvi stanovnici Indjije opšestarili svoj potes, uzviknuli su : "Indi ja" tj. dakle ovo ja za sebe uzimam.To je onaj potes, koji se i dan danas zove Indjija.To je svojina vlastelinstva,a leži izmedju Beške i Indjije, gde se i sad nalazi mnogi ostatak od stare Indjije.Tako se nadje poneki grob, oružje, ognjište, jame za žitnice te ponekoja zemunica.

    U arhivi manastira Krušedola ima spomena,da je srpski despot Jovan 1496.godine poklonio istom manastiru nekoliko sela, medju njima i selo Indjiju. Otuda je i ovo novo naseljeno mesto uzelo svoje ime od pustare, koja se od davnina tako nazivala.

    Do godine 1825. stanovali su u Indjiji čisti Srbi Pravoslavne vere. Posle ove godine pozvalo je vlastelinstvo neke Čehe da se tu nastane.Ovi dodju, ali se od neke bolesti pobole i nakon kratkog vremena poumiru. Od godine 1830. stizali su, sve u većim masama, Nemci iz raznih krajeva i tako nadmašise srpsko stanovništvo ovoga mesta.


    Crkva Inđija

    Hor (galerija) i slika Tajne večere na zapadnom zidu hora.

    Selo ima vrlo lepu srpsku crkvu i 106 naših kuća sa 660 Pravoslavnih duša.

    Lepo uredjenu školu polazi uredno 96 srpske dece. Narod je ovde vrlo pitom i dobar, a posle izdržane napasti čuva danas svaku stopu zemlje, koja im je od starijih u nasledje ostala.

    Trgovina,zanati i vestine,ukoliko su u rukama nasih ljudi,znatno napreduju.Vecina stanovnistva je poljski privrednik. Vinogradarstvo je do godine 1889. propalo, nanovo se malo diže. Voćarstvo, pčelarstvo, svilarstvo u srednju ruku. Stočarstvo se neguje, ukoliko je potreba sela .Do pre neku godinu negovani su vrlo mnogo svinji,ovaca je pak malo.Živina, osobito patke i guske,drži se veoma mnogo, jer je kraj kao stvoren za to.

    Pijaća se voda crpe iz bunara.

    Kroz selo teče dosta znatan potok, a kraj sela,s jedne i s druge strane,ima povećih bara. Vrtarstvo je razvijeno. U selu ima "Srpska zemljoradnicka zadruga". Ovo selo ima vrlo živu, urednu nedeljnu pijacu.

    Narod nas govori lepo i čisto srpski, a i pesma mu je dosta živa. Nošnja mu je većma nalik na planinsku. I momci i devojke lepog su rasta,a i stariji su im čisti i uredni.Kuće su im dosta lepe, a ženska vrlo dobra i mudra kućanica.

    Svi se srpski običaji lepo čuvaju, a kad bi poneki put bila kakva zabava ,i ona bi nosila na sebi čisto srpski tip."

    (Ovo je odlomak o ovom mestu iz knjige "Trideset dana na ubavu putu" koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović, a izdata je u Sremskim Karlovcima 1899.godine. Prota Konstantinović je dobio nalog da 1896.godine pregleda karlovačku protopopiju i da o tome napiše detaljan izveštaj, koji je kasnije pretočen u knjigu. Tekst iz te knjige preneo je na Vojvodinacafe član Felix.)


    Inđiju prvi put pominje despot Jovan Branković 1496. godine, ali moguće je da su ljudi ovde živeli još 1455. Dok je bila pod vlašću Osmanskog carstva, u Inđiji su živeli pretežno Srbi. 1717. Inđijom je zavladala Habsburška dinastija pa je grad postao feudalna oblast pod Markom Pejačevićem. Srednjovekovna Inđija bila je locirana nešto severnije od današnje. Današnju Inđiju osnovali su Srbi iz Beške 1746, kada je grad brojao 60 kuća. 1791. godine grad već broji 122 kuće i 1.054 stanovnika. Početkom XIX veka Nemci i Česi naseljavaju Inđiju, a krajem istog veka dolaze i Mađari.
    Inđija danas ima nešto ispod 30.000 stanovnika. (Vikipedija)


    Crkva Inđija
    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.08.2010 u 10:23

  5. #80

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Преображењска црква
    Беочин



    Црква Беочин
    ''… Преображењска црква у селу једнобродна је грађевина подигнута у другој половини XVIII века, типичних одлика такозваног граничарског барока. Звоник на западној страни обновљен је 1906.
    Beočin crkva

    Црква Беочин



    Горњи део део олтарске преграде - иконостаса (лево) и Царске двери у дну истог дела олтарске преграде.
    Beočin crkva

    Унутрашњост цркве је сва украшена. Иконостас је резао новосадски мајстор Аксентије Марковић према уговору из 1791, склопљеним са црквеном општином села Беочина. Иконе је сликао Стефан Гавриловић, а позлатарске радове извео Илија Гавриловић, о чему сведочи уговор из 1802. Стефан Гавриловић спада међу најбоље мајсторе српског познобарокног сликарства, прожетог новим класицистичким утицајима, настајалог крајем XVIII и током првих деценија XIX века. Иконостас је чишћен више пута.
    Црква Беочин

    Северне двери (лева слика) и јужне (десна слика).
    Beočin crkva

    Слика у наосу.

    Унутрашњост цркве је осликана. Живопис олтарског простора је бољег квалитета, попут радова Стефана Гавриловића. У наосу се истичу слике Силазак св. Духа и горња половина Каменовања св. Стефана, дела непознатог аутора. Млађе сликарство припрате из 1911. вероватно је дело Косте Ванђеловића.''
    (Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' – Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.)

    Црква је споменик културе од великог значаја.
    Beočin crkva

    Црква Беочин

    Beočin crkva

    Архијерејски трон и детаљ са горњег дела трона.


    Beočin
    ''Naselje na sadašnjoj teritoriji Beočina se spominje prvi put u na prelazu iz XVII u XVIII vek. Godine 1869. godine je sagrađena fabrika cementa oko tri kilometra ka Dunavu od centra tadašnjeg Beočina, pa je ubrzo oko fabrike izraslo naselje za radnike. Posle drugog svetskog rata Beočin se širi na istok od Fabrike gradnjom višespratnih zgrada. Beočin postaje veći i važniji od Beočin sela, kako se sada znanično taj, stari, deo Beočina zove. Od centra Beočin Sela, oko dva km. u Frušku Goru je Manastir Beočin.
    Beočin crkva

    Beočin crkva

    Слика у соклу олтарске преграде.

    Do podizanja fabrike cementa ovo je bilo tipično fruškogorsko selo sa vinogradarstvom kao osnovnom privrednom granom. Otvaranjem majdana laporca veliki (sirovine za proizvodnju cementa) deo površina od ranije pod vinogradima je izgubio tu namenu, a znatan deo mladjih je posao potražilo u fabrici ili obližnjem Novom Sadu. Sada su u Beočin Selu poljoprivreda, stočarstvo i vinogradarstvo sporedne delatnosti, Beočin je ne naselje gradskog tipa.

    Beočin je posto važnan centar za okolna sela. Zbog velikog priliva stanovništva, zbog potražnje radnika za rad u fabrici cementa, u Beočinu ima malo starog lokalnog stanovništva.

    Beočin se nalazi na sremskoj strani Dunava, petnaestak kilometara uzvodno od Novog Sada.''
    Црква Беочин

    Детаљ са горњег дела 'леђа' певнице.

    Пррображењска црква је у Беочин селу.

    ''БЕОЧИН СЕЛО, насеље на северној страни Фрушке горе, изграђено у доњем делу долине Козарског потока, један километар пре њеног спајања са долинам Дунава. Настало вероватно крајем 17. или почетком 18. века.
    Називало се Беочин (по преданњу, према 'белам оцу", игуману некадашњег манастира), а тек у ХХ веку названо је Беочин Село, за разлику од Беочина Фабрике, града који је настао уз фабрику цемента. Сада је потпуно спојено са градом. Кад се први пут помиње 1702, у њему је било 49 домаћинстава. Тај број је осцилирао и већ 1734. пописана су 82 дома, да би их само две године касније било свега 39. Након тога село једно време расте .... Данас има око 2.000 житеља, претежно Срба.

    Насеље je настало у долини потока, што му je одредило низ морфолошких карактеристика. Улице су уске и кривудаве, а протежу се дуж потока. Главна улица којом пролази пут за Беочински мнастир јe са десне стране поток,. и од ње се одваја неколико краћих улица које наjчешhе имаjy исти правац...
    Beočin crkva

    Заветни крст је стотинак метара на север од цркве.

    Ово je било типично фрушкогорско село са виноrpадарством као основном привредном граном. Виноrpади су покривали око 5,4% обрадивих површина, а сађни су на благим страницама долина Козарског потока, потока Шакотинац и Думбово, као и на обронцима планине према Дунаву. У њима jе било и много виноrpадарских станова. Градњом Фабрике цемента у близини села и отварањем пространих маjдана лапорца заузете су многе од ових површина. Млађе сеоско становништво добило jе шансе запошљавањ у непољопривредним делатностима, тако да су ратарство, сточарство и виноrpадарство временом постаjали споредне важности. Према попису становништва из 1981, У селу je било свега 75 земљорадника...'' (Горњи цитат је из Енциклопедије Новог Сада, а свеска бр.3 у којој је одредница о Беочину је штампана 1994. године, те су подаци пре тог времена.)
    Beočin crkva

    Црква Беочин

    Свод испред олтарског простора.
    Beočin crkva

    Beočin crkva
    Tekst koji sledi je odlomak o Beočinu iz knjige "Trideset dana na ubavu putu" koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović, a izdata je u Sremskim Karlovcima 1899.godine. Prota Konstantinović je dobio nalog da 1896.godine pregleda karlovačku protopopiju i da o tome napiše detaljan izveštaj, koji je kasnije pretočen u knjigu. Te opise je na ovaj forum preneo član Felix.

    "BEOČIN,
    O tome kako je postalo ime ovog sela pričaju ovo:
    Pred istim selom i danas ima, a nekad ih je bilo i vise, furuna koje su kreč pekle. Ovaj se kreč raznosio po celoj okolini Srema, Backe, a donekle čak i Banata. Taj bogati rudnik krečnog kamena činio je svu okolinu belom. Otuda su i oni koji su kreč raznosili prozvani Beočinci, pa i njihovo selo nazvaše susedi im najbliži: Beočin. Tako priča prosti narod, a tom se pričanju može verovati. Bar ja mislim, da je ono istinito pa i opravdano.
    Ima nekih koji govore da je ime Beočin od nekih kaludjera, koji su bele haljine nosili, nosili, dakle beo čin. Koliko sam mogao čuti, ovo tvrde čerevički Šokci, navodeći da su fratri nekad ovde imali svoje vinograde. Ti su fratri, po njihovom kazivanju, dolazili ovde iz Iloka i Šarengrada.
    Beočin crkva

    Selo ovo ima vrlo lepu crkvu i 232 srpske kuće sa 1107 Pravoslavnih duša.

    Ima dve lepo uredjene škole sa četir razreda, koje polazi 130 dece uredno.
    Narod je dobar, blag, marljiv za svoje poslove. Živi dosta u čistoti i uopšte svugde je red.
    Stari su vinogradi propali (oko 1885. je harala epidemija filoksere koja je stigla iz Amerike, i praktično uništila vinogradarsto u Sremu – moja napomena), nov pak sad vrlo malo se diže. Vrtarstvo je slabije razvijeno, a voćarstvo se diže i neguje marljivo. Pčelarenje je neznatno, a svilarstvo tek u povoju. Stočarstvo neguju za svoje potrebe, tako i živinu.

    Narod u ovom selu izvozi mnogo kamen, u odredjeno vreme izvozi drva iz šume, kad je veća seča, te otuda znatnu zaradu vuče.
    Црква Беочин

    Западна врата испод звоника (лево) и јужна врата (десно).

    O trgovini i zanatu malo imamo reči, jer se samo najpotrebnije u selu kupuje, ostalo se sve donosi iz Novoga Sada.

    Selo je čisto srpsko, govori se lepo i čisto srpski, a i pesma peva, svi se srpski obicaji drže i čuvaju svojski.

    Odelo im je kao i u ostaloj okolini kod planinaca.

    Ljudi su lepog rasta, snažni i potpuno razvijeni, miloliki; obicno ih krase lepi brkovi i dobradnik. Lica su većinom smedjeg, a kose i obrva crnih. Ženskinje je bujnog i krepkog zdravlja. Vek im je običan,duboka je starost redja.


    Selo ima vrlo dobru planinsku vodu. Kroz selo proteče gorski potok. Potoci imaju ova imena: Dumbovački, Časorski, Ragulja.

    Znatnije vode i izvori su ovo: Dobra voda, Bukova voda, Drenovac, Ladna voda, Ajdukovac, Brankovac, Popov levak, Leska, Gornja voda, Bukva, Matorac, Bela voda, Preobraženska, Marija, Planta, Kurjakovac.
    Beočin crkva

    Ova česma sa valovom za napajanje stoke sada nije u upotrebi jer voda nije za piće.
    Beočin crkva

    Od sela Beočina prijatnim putem i stazom izmedju dva poviša brega dolom pored nestašnog šumskog potoka kroz voćnjake, dolazi se u lep i veoma uredjen manastir Beočin, koji usamljen stoji na lepoj ravnici sa krasnom crkvom i kućom. Na samom potoku, malo dalje od manastira, sagradjena je mala kapela…
    Iz sela Beočina, na kolima, običnim hodom, stiže se za tri četvrti časa u Čerević."

    Beočin crkva

    Oko crkve je sačuvano više starih nadgrobnih spomenika.
    Црква Беочин

    Beočin selo slikano sa oboda groblja.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 01.09.2010 u 13:13

  6. #81

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka


    CRKVA SVETOG PROROKA ILIJE
    STARA PAZOVA



    Vodica

    U Staroj Pazovi postoji vodica sa kapelom posvećenom sv. Iliji. Prvobitna kapela je sagrađena pre današnje pravoslavne crkve, verovatno krajem XVIII veka, a sadašnja kapela oko 1850. godine.

    ''Stara Pazova se kao naselje u dokumentima pominje prvi put 1716.godine. Verovatno se nalazilo u potesu zvanom “Staro selo”. Početkom druge polovine XVIII veka starosedeoci su napustili naselje i preselili se na drugu lokaciju.

    Prvobitno naselje Šanac Pazuha je postojalo vekovima pre preselenja na sadašnju lokaciju. Zabeleženo je, da je kralj Matija Korvin 1486. godine u Budim pozvao Đorđa i Jovana Brankovića. Đorđa Brankovića (unuka Đurađa Brankovića) postavlja za srpskog despota, koji za feud uzima nekoliko sremskih naselja. Među njima i mesto Pazuha.
    Potes “Staro selo” je danas svima znan i prostire se severnije od Srpske pravoslavne crkve. Sa tih polja uočljivo je uzvišenje, na kome je sadašnja Srpska pravoslavna crkva. Zbog toga se može pretpostaviti da su prvi stanovnici tkz. “Šanca Pazuhe” na tom uzvišenju izgradili i svoju prvu crkvu, a pored nje iskopali prvi bunar zdrave vode, jer predanje kazuje da je tamo vodio letnji put. Logično je i zbog toga što su, na sličnim ravničarskim uzvišenjima, a izvan naselja, pokraj izvora ili bunara, građene i druge crkve u Sremu. Zato se može izvesti logičan zaključak, da je na današnjem prostoru Stare Pazove, prvo izgrađena crkva, a tek potom istočnije od nje, podignute kuće. Simeon Aranicki u svojoj knjizi Pravoslavna srpska parohija u Staroj Pazovi ovakvu pretpostavku potkrepljuje podacima iz sačuvanog protokola Opisanije inventarijuma šanca Pazuhe na poveljenije bla.poč. Stevana Stratimirovića arhijepiskopa i mitropolita... od 18. maja 1791. godine. U tom protokolu, ne samo da se o crkvi Svetog proroka Ilije govori da su zidovi hrama bili nabijeni od zemlje, svod izgrađen od čamovih dasaka i pokriven izbijatim rogozom, a pod popločen pečenom ciglom, da je toranj stajao na balvanima pokrivenim daskom, na čijem vrhu je bio krst od pleha, već se u ovom dokumentu navodi, da u takvom stanju beše nam crkva pre 120 godina. Ako je ovaj zapis pribeležen 1791. godine, uočljivo je da je crkva Svetog Ilije u Šancu Pazuha postojala i 1670. godine, kada je, na osnovu drugog pisanog traga, osvećena od mitropolita Pavla Nenadovića. Ta crkva se nalazila nešto istočnije od sadašnjeg oltara, otprilike između dva groba Simosa Matejevog i paroha Živojina Sviračevića, koji se nalaze u porti. Treba još napomenuti, da je ta prva crkva imala dva manja zvona, pet prozora i dvoja vrata. Porta je bila ograđena hrastovim letvama.

    Okosnicu Pazove činila je, dakle, Srpska pravoslavna crkva, kao prvi objekat na ovom tlu, koji se od prvih zemunica razlikovao veličinom i visinom.

    Kada su 1770. godine na ovo područje došli prvi Slovaci, koje je u junu mesecu doveo profesor Novosadske gimnazije Jan Bon (Bohn), nastavljeno je ušoravanje naselja, zapadnije od crkve. Od tada Srbi i Slovaci grade jedinstevnu zajednicu i mesto svog bivstvovanja, suživota i stvaralaštva, u dobrim međuljudskim, međunacionalnim i međukonfesionalnim odnosima.'' (Popović. J. Dušan: 'Srbi u Sremu do 1736/7 godine'.)


    Na desnoj slici, izmedju mesta odakle sam fotografisao i crkve, nalazila se prvobitna crkva.

    ‘’Prema predanju, postojala je crkva koja je bila u neposrednoj blizini sadašnje. Iz jednog zapisnika od 15.januara 1775.godine se vidi da je sveštenik bio Lazar Srdjanov, a iz zapisnika od 18. maja 1791.godine se vidi da je crkva napravljena od naboja, da je duga 9 hv, siroka 3,4 hv a visine1,1/2 hvata. Svod je od čamovih dasaka, ofarbanih. Patos je od cigle, a pokrivena je zbijenim rogozom. Porta je ogradjena od hrastovih letava, Severna kapija takodje od letava. Nad oltarom krst od pleha. Dva zvona jedno od 90, a drugo od 140 funti, odnosno 45 i 70 kg (Bečka funta ima 500grama). O sadašnjoj crkvi postoje podaci: zidanje je pocelo 25. aprila 1827.godine, krst na toranj je podignut 3. januara 1828. godine . Preseljenje u crkvu je izvršeno 18. novembra 1828.godine. U vreme zidanja crkve sveštenik je bio Živojin Sviračević. Poznato je kako je Staru Pazovu 17. jula 1900. godine zahvatila velika oluja, skidani su krovovi od kuća pa je tada oštećen i toranj i krov na pravoslavnoj crkvi. 1907. godine 19. jula podignut je novi toranj i pokriven bakrom. Simeon Aranjicki je za sveštenika došao11. augusta1896.godine. Kao obrazovan čovek mnogo je doprineo na opšte kulturnom razvoju svog naroda. Pored obavljanja svoje svešteničke dužnosti, radio je na prikupljanju podataka vezanih za nastanak Stare Pazove, zadržavši se na razvoju pravoslavne parohije i njenih ljudi. Napisao je knjigu”Prvoslavna srpska parohija u St.Pazovi krajem 1911. godine”
    (Vojvodinacafe – član AIKO na temi ‘S. Pazova’)



    U prolasku 2008. bila je u toku sanacija unutrašnjih zidova oštećenih vlagom.

    "PAZOVO,
    Ime ovog sela postalo je otuda, što je prvim stanovnicima, kad su se poceli naseljavati ovde, obraćena bila pažnja na tamošnje humke sa naglaskom: Paz' ovo.Te su humke od strane sela Surduka i -Sasa obeležavale drugo zemljiste, koje nisu smeli ovi novi naseljenici prelaziti.Takovih humki u toj okolini ima više, od kojih su poznate dve pod imenom "Despotova humka". Jedna je od strane Surduka, a druga prema selu Vojci. Tu se ukrštalo zemljiste despota Jovana,koji je u ono vreme imao i svoj dvorac u selu Golubincima, pa dalje sve do Putinaca i prema selu Krušedolu.




    Godinu i nešto više posle, slikao sam ponovo unutrašnjost. Zidovi su sredjeni ali još nisu postavljleni tronovi, pevnice, stolovi (sedišta) i ikone drugo čime je crkva ukrašena. Kao što slike i pokazuju, obnova fasade je bila u toku.

    Selo ovo ima vrlo lepu i bogatu crkvu. Ima do 1040 pravoslavnih stanovnika (inoveraca je isto toliko, ako ne i vise), 225 srpskih kuca i vrlo lepu skolu na jedan sprat sa bogatim nameštajem i učilima, koju redovno polazi do 116 koje muške koje ženske dece. U školi je toj, priznati se mora, primeran red i zapt.

    …Pazovo je jedno od najzivljih sela u Sremu.Ima nedeljnu pijacu, kojoj nije ravne u svoj okolini. Na pijacu se slegne silan svet iz celog Srema, Bačke pa čak i Banata,pa i iz najudaljenijih krajeva Hrvatske i Slavonjije nadje se pokatkad neko…

    Selo je naseljeno jos na izmaku XV veka. Nekada je bilo čistio srpsko, no po broju maleno. Na kraju prošlog i na početku ovog veka stranci su se jako umnožili, a s dana u dan sve jače napreduju…’’

    (Ovo je odlomak je iz knjige "Trideset dana na ubavu putu" koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović,a izdata je u Sremskim Karlovcima 1899.godine. Prota Konstantinović je dobio nalog da 1896.godine pregleda karlovačku protopopiju i da o tome napiše detaljan izveštaj, koji je kasnije pretočen u knjigu. Odlomke ja na podforumu ‘Srem’ postavio član Felix.)


    Vodica svetog Ilije sa kapelom je, kao objekt narodnog graditeljstva, proglašena je 1998. za spomenik kulture. O vodici prota Konstantinović kaže:

    ‘’U ovom XIX veku selo je ovo vise puta stradalo od kolere i trbobolje; zbog toga drze da im je pijaca voda dosta nezdrava.

    U selu i okolini mnogi su bunari. No medju njima ima i takovih koji se ne mogu piti,ima ih pak i takovih, čija se voda ne razlikuje od izvorske vode.
    U početku ovoga veka podignuta je kraj srpske crkve lepo sagradjena kapela, koja je posvecena Svetom Proroku Iliji... Pred ovom kapelom ima znameniti bunar, sa kojeg meštani u svako doba vodu crpu i potrebe svoje podmiruju’’.

    Ova vodica je predstavljena na temi o tim religijskim i kultnim isceljujućim vodama vodama.


    Tri staropazovačke crkve - Slovačka (evangelistička), Reformatska katolčka, i Srpska pravoslavna (najudaljenija na slici).

  7. #82

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА
    СВ. АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА И ГАВРИЛА
    НОВИ КНЕЖЕВАЦ



    ''Српска православна црква св. Арханђела Михаила и Гаврила у Новом Кнежевцу, према писаним изворима, изграђена је 1755. године како је записано на прочељу цркве и носи барокне стилске карактеристике. Подигнута је на месту где је некада већ постојала црква од трошног материјала.

    Током времена на цркви су вршене велике измене, нарочито на прочељу, које је данас потпуно равно, без декорације и са двоје неприметних врата која су касније уграђена. Из прочеља се уздиже звоник барокних обриса. Бочне фасаде су са удубљеним нишама у којима су мањи прозори сегментно завршени.
    Црква Нови Кнежевац



    Црква Нови Кнежевац

    У унутрашњости је иконостас са правилном и симетричном поделом оквира икона, који су поготово у другој и трећој зони украшени изрезбареним флоралним мотивима.


    Овде смо чули да је за овај приказ Богородице на врху иконостаса Душан Нонин, сликар и рестауратер, рекао да је најлепша слика Богородице у нашим црквама.
    Црква Нови Кнежевац

    Царске двери


    Јужне двери су на левој слици.
    Црква Нови Кнежевац

    Тронови


    Крупније слике јужних двери и иконе Богородице са трона посвећеног њој.

    Према подацима у протоколу Темишварске апархије, црквена општина Кањижа (Нови Кнежевац се звао Турска Кањижа и припадао је Темишварској апархији) поднела је на одобрење уговор за осликавање иконостаса. Уговор је склопљен са сликаром Теодором Поповићем, иконописцем који је припадао познатој сликарској породици из Бечкерека, а одобрен је и потписан на седници од 24. маја 1806. године. Према запису на Богородичином трону у Српској православној цркви у Новом Кнежевцу, иконостас је осликао 1807. године Георгије Поповић, а претпоставља се да је смрт Теодора Поповића /1807. године) била разлог да син Георгије преузме очев посао. То је његов најранији рад на којем су ликови реалистички схваћени са богатом драперијом хаљина и огртача чији се набори барокно ломе. Иконе на иконостасу ослобођене су у знатној мери утицаја традиционалног сликарства који се још назире у умереној употреби злата на одећи, док су ставови фигура и ликови анђела у духу барокне уметности. Иако је сликарски део иконостаса обновљен 1930. године, његово сликарско умеће карактеристично за рад из времена прелаза ХVIII у ХIХ век, остало је препознатљиво и после тога. Дугачак запис о обнављању иконостаса стоји на Богородичном трону испод иконе Богородице са Христом коју је сликао Никола Алексић, где су забележени и подаци о мајсторима декоратерима који су посао извели.
    Црква Нови Кнежевац

    У време мађарске буне, Алексић је радио зидне слике у цркви. Године 1848. склопљен је уговор за овај посао између црквене општине и сликара Николе Алексића уз услов да сликар не добије аконтацију већ да новац прими по обављеном послу. На спољном зиду хора на плочи стоји запис о томе: ''Измолован св. храм Божији 1848. м. дек. 3. обновљен 1930''.


    Крупнији приказ иконе на архијерејском трону и плоча о којој је реч у тексту изнад ове слике.

    Монументалне композиције великих празника на своду наоса и припрате својим цртежом као основним елементом конструкције слике затим пластичност фигура постигнута светлијим тоновима, те сам колорит наглашених бледих ружичастих, светлих окер и угашене плаве боје, указује на све карактеристике Алексићевог рада.'' (Сајт општине Н. Кнежевац)


    Црква Нови Кнежевац



    Црква Нови Кнежевац



    На западном зиду у хору (галерији). Рекоше ми да је сликар Алексић у композицију унео и свој лик. Могуће да је то лик на левој страни слике са оковима на рукама иза леђа.

    Црква архангела Михаила и Гаврила је соменик културе од великог значаја.

    И нешто више о (не тако давној) прошлости Новог Кнежевца и властелинској породици Сервицки (Ђурковић) која је за ово место и неодвојво везана и неким другим племићким породицама које су дале печат овом месту :

    ''..... У XIII и XIV веку је Нови Кнежевац, односно Рев Кањижа како се тада звао, био у поседу угарских краљева и 1329 године је добио статус варошице са правом одржавања годишњих и недељних вашара. Како се може читати из папских десетака, место је највише прихода остваривало наплаћивањем такси на препродају соли која је стизала на пристаниште и путарине.

    Почетком XV века у време краља Жигмонда Луксембуршког 1401. године, кнежевчани губе своја грађанска права и потпадају под власништво породице Чаки који га држе скоро пун век све до 1509. године када га препуштају надбискупу Томи Бакочу. Средином XV века Нови Кнежевац има око 300 становника и три улице. Војна катастрофа Угарске на Мохачком пољу 29. августа 1526. године отвара пут Османској империји. Од 1551. године па све до потписивања коначног мира у Пожаревцу 1718. године између Аустрије и Турске је Кањижа, односно Нови Кнежевац како се тада звао, под Турском влашћу. Припадао је Темишварском елајету и Чанадској нахији. После ратова вођених између Угарске и Турске се велики део становништва разбежао. Да би поново населили становништво, Турци су увели блажи порески систем од оног из времена Угарске краљевине. Пореске олакшице и добијање знатне површине плодног земљишта су привукле рају. Кањижа у XVI веку има 60 кућа. Становништво је мађарско, са мало српских кућа. Индикативна су српска презимена на -ић која указују на староседелаштво Срба и треба их тражити у малом, војном, српском племству у време Угарске краљевине. Турака овде није било много. Било је то мало чиновника, трговаца и занатлија. Постојала је џамија и амам. У време Османске империје је Кањижа моћан и важан привредни центар, који држави доноси троструко веће приходе од тада војно-административног седишта санџака, Чанада. Само у Кањижи се производило 277 тона пшенице и 115 тона мешаног жита. Осим овога, производила се конопља, купус, лан и друге повртарске кулуре од којих је најчувенија била производња диња и лубеница, што је Евлија Челебија забележио, да су приноси толико велики па су читава кола бостана продавана за један бешлик, или 1/8 гроша. Држава је највише прихода убирала од пољопривреде, а раја од узгоја крупне стоке и коња који нису опорезивани. Велика стада су држана на слободном поред села. Скоро свако домаћинство је гајило од 50 до 495 оваца. Било је много пернате живине која није опорезивана, рибе у изобиљу и пуно свиња, чија је продаја због муслиманске религије била забрањена на јавним местима. Свако домаћинство је имало десетак кошница, а можда и више јер их је било лако сакрити да би се избегло плаћање пореза. Потрошња меда је била изузетно висока. Мед и восак су били изузетно тражена роба у Европи и продавани су на пчеларским вашарима. У околини су били велики рудници шалитре од које се добијао барут. Место Мајдан своје садашње име носи из Османског периода и значи рудник. Сукно се ваљало у ваљаоницама, а жито млело у воденицама на Тиси. Трговина се одвијала великим, 30то тонским бродовима Тисом. У великим ратним окршајима за превласт над Банатом крајем 17. века између Аустријанаца и Турака се Нови Кнежевац звао Мала Кањижа и имао је значајну улогу. Аустријска војска 1694. године на обали Тисе гради одбрамбени замак и понтонски мост преко реке. Део аустријске војске предвођен генералом Рабутином прелази овај понтонски мост, да би се придружио јединицама принца Еугена Савојског и учествовао у великој битци код Сенте. После победе у Сенћанској битци, Савојски се вратио у Малу Кањижу и овде одмарао своју војску. Према одредбама Карловачког мира Мала Кањижа је 1701. године предата Турцима и од тада је њен назив Турска Кањижа. Темишварски елајет који је био погранично подручје, је био слободна земља за насељавање и становништву је отписан порез па су чак и били ослобођени плаћања пореза да би се граница што јаче утврдила. Тада је у Турској Кањижи било јако турско војно утврђење. Хабзбуршка монархија је опет заратила са Османским царством. Турска Кањижа је у јесен 1716. године коначно ушла у њен састав, што је потврђено миром у Пожаревцу 1718. године, када је граница померена на Дунав.




    Зидне слике у дну простора испод хора.


    У олтару.

    Поново је захваљујући ратовима Турска Кањижа била опустошена. Становништво се већином разбежало, земља је била прекривена мочварама и барама, а епидемије маларије, куге, трбушног тифуса и колере су додатно косиле оно мало преосталих људи. Да би створио од Баната житницу царевине и повратио људе, Бечки двор је предузимао различите мере које су биле релативно успешне. Једна од тих мера је насељавање граничара из развојачених потиско- поморишких шанчева. Тако су на празно место поред Турске Кањиже насељени 1753. године Срби граничари. Место је названо Јозефдорф, по најстаријем сину и сувладару царице Марије Терезије Јосифу II, а Срби су га звали Јозепово. Да би још више убрзао напредак Баната, Беч је одлучио да распрода коморска добра. У Бечу је 1. августа 1781. године на лицитацији спахилук Турску Кањижу са 15304 катастарска јутра купио за 90.000 форинти богати трговац из Новог Сада Марко Ђурковић. Куповином поседа добио је и племићку титулу, де Сервијски и уживао сва феудална права па постао господар од Турске Кањиже.
    Црква Нови Кнежевац

    Марко Ђурковић је започео 1792. године да гради свој једноспратни дом са двадесет две собе и стилским карактеристикама позног барока, један од најлепших двораца тога времена у Војводини.

    Он је, осим својих многих добрих дела остао упамћен као оснивач прве и у том времену највеће српске стипендијске задужбине за српску децу. Стипендариус Сервицкианус 28 априла 1794. године. Путоказ који је он оставио и којим треба ићи је садржан у речима његове последње воље.

    Да би допринео колико могу срећи мога народа, а та срећа може настати само из правилног образовања омладине, одлучио сам да завештам своту од 30.000 рајнских форината у ту сврху, да се из њених годишњих прихода исплаћују стипендије младићима мога народа.

    Тако су се из ове стипендије ишколовале читаве генерације, њих на стотине, међу њима и угледници српског рода какав је био и Лукијан Мушицки који је спевао оду захвалности Марку Ђурковићу. После његове смрти наследио га је син јединац, Ђорђе Ђурковић де Сервијски, који је стипендијску задужбину свога оца наставио и удвостручио. Као и отац је био велики добротвор. На свом спахулуку је производио пшеницу коју је превозио бродовима са свог пристаништа на Тиси које је било међу највећим у Банату. Насељавао је произвођаче дувана на Филићу и основаном Буџаку па производио и ту културу. Од Турске Кањиже је направио значајан трговачки центар и издејствовао да она 2. августа 1832. године добије ранг варошице с привилегијом и правом на одржавање три годишња вашара и недељне пијаце средом. Трговао је и стоком по Србији и често био на двору кнеза Милоша Обреновића, с којим је био пријатељ. Био је пријатељ и са родитељима српског песника Јована Јовановића Змаја кога је крстио. Подигао је 1845. године понтонски мост на Тиси, започео је градњу католичке цркве у Турској Кањижи 1847. године, а наследници је завршили 1858. после његове смрти. ((У једном ТВ прилогу, не баш скоро, речено је да је Сервицки католичку цркву изградио из ината. Наиме, намерио је да уместо цркве којој је овај опис посвећен изгради већу, репрезентативнију, али да храм остане његово власништво. Црквене власти нису се с тим сложиле, па је он саградио други храм. Колико сам добро схватио и запамтио оно што сам онако 'успут' слушао - не знам.)) У време револуције 1848. године је стао на страну српских устаника. У његовом дворцу је био штаб генерала Кузмана Тодоровића и захваљујући Сервијском је Турска Кањижа остала поштеђена разарања.


    Црква Нови Кнежевац
    Ђорђе се никада није женио. Његова миљеница и животна сапутница, са којом је често био виђан на баловима Будимпеште и Беча, је била двадесет две године млађа од њега, његова нећака Катарина Миланковић Паћански. Катарина се први пут удала за граничарског капетана Вилхелма Шулпеа и са њим имала Теодору, Вилхелмину, Албертину и Емила. Како је Шулпе брзо умро, Катарина се други пут удала за коњичког капетана Јохана Лукача и са њим родила још једну кћер, Фридерику. Ђорђе де Сервијски је упркос томе што је имао своју многобројну родбину, цео свој иметак оставио његовој Катарини и њеној деци. Удајом и женидбом Катаринине деце у Турску Кањижу су дошли племићи и овде изградили своје дворце, па је тако место постало највеће племићко гнездо у Банату.
    После смрти Ђорђа де Сервијског, земља је подељена. Дворац је наследио једини Катаринин син Емил Шулпе који се оженио бароницом Матилдом Њари. Били су добротвори и много пута помагали мештане да преброде гладне године. За ова доброчинства им је цар Франц Јозеф I дао племићку титулу са грбом и предикатом, Шулпе од Турске Кањиже 27. јуна 1866. године. Имали су узорно газдинство на 2000 катастарских јутара земље где су производили житарице воће и поврће. Поседовали су и шарански рибњак који се простирао 16 катастарских јутара. Њихов син Ђорђе Шулпе рођен 1867. године је сигурно био највећи хуманиста и великан прошлости кога је изнедрила ова средина. Огроман је његов допринос европској социолошкој мисли и науци. Прво је сам својим средствима подигао 120 радничких станова у Братислави и касније позвао и друге индустријалце па су направили читав кварт за раднике, са болницом, библиотеком обдаништем, музејем и биоскопом, што је било први пут у Европи. Борио се против тада неизлечиве болести сиромашних радника, туберкулозе и одржао око 600 излагања на ту тему. Био је почасни доктор и члан већине европских академија наука, добитник је мноштва одликовања у свету. Саветник је цара Франца Јозефа Првог и витез реда Светог Јована.
    Црква Нови Кнежевац
    Катаринина ћерка Фридерика се удала за Федора Фајлича, немачког племића који је по војном распореду стигао у Турску Кањижу, а претпостављени му је био Јохан Лукач, други муж Катарине Миланковић.Федор Фајлич је пореклом из Кирбица Саксоније. Старо су племство, а њихове породичне хронике их прате од XIII века. Као истакнути официр и племић је Фајлич 1847. године био примљен у високо племство Баварске краљевине добивши титулу барона. Гостујући на баловима код Сервијских, осим Фридерикине лепоте сугурно га је привукао и велики мираз па се њоме оженио 20. маја 1855. године. Те исте године су они саградили свој дворац на обали Тисе. (Данас Хотел Парк). Овде су имали својих 1700 катастарских јутара земље на Буџаку. Недуго потом су напустили Турску Кањижу и дворац предали породици Талијан, док су им земљу обрађивали велепоседници из Чоке.

    Најстарија Катаринина ћерка Вилхелмина се удала за пуковника аустријске војске Андора Талијана. По предању, Талијани потичу из места Малеса у северној Италији. Одатле су два брата, који су за себе тврдили да имају племенито порекло и називали се де Малеса дошли као добри градитељи у службу Угарског краља Матије ИИ крајем XVI века. Настанили су се у Шпицикену у аустријском Бургенланду. По имену њиховог порекла су их мештани звали Италијенер или Талијани, сто је касније и постало њихово званично презиме. Њихов предак Јохан је успео да добије обновљену племићку титулу од краља Матије II, којој су додали место тадашњег пребивања, Вyзецк и постали Талијан де Визенек.


    На споменику у трави уклесна је година 1764.

    Дворац на обали Тисе (бивша Тепихара) су саградили 1855. године. На земљишном поседу су изградили велики салаш, односно Талијан мајур. Имали су више деце, но најзначајнији за историју Турске Кањиже су били Бела и Емил Талијан. Бела је био министар пољопривреде у влади Мађарске и за заслуге добио 13. децембра 1911. године титулу барона, а Емил срески начелник. Белина супруга је била Марија Бајић од Варадије, познатија као праунука кнеза Милоша Обреновића. Урадили су изузетно много за своје место. Поставили су понтонски мост 1885, 1895 изградили болницу, 1896 подигли жељезничку станицу и општинску зграду у Обилићеву, 1903 изградили срески суд ( данашња зграда општине), 1908 отворили фабрику свиле, подигли забавишта, дом за незбринуте и старе. У њихово време је основана централна штедионица, водна задруга, уређен је кеј уз Тису, калдрмисана је главна улица, уведена је ацетиленска расвета и започета електрификација места. На Великом салашу су имали расадник зван по жени Беле Талијана Маријина воћна Плантажа а њихове саднице и воће су добијали златне медаље на европским сајмовима. За данашњи парк и зелене уличне дрвореде Нови Кнежевац треба да захвали Емилу Талијану, чувеном ловцу и светском путнику, који је са својих путовања доносио различито ретко и егзотично биље и први започео озелењавање Турске Кањиже.


    Катаринина ћерка Албертина је била удата за мајора Ота Бауера и имала кћер Георгину. Георгина се удала за доктора правних наука и високог племића грофа Артура Малдегема. Породица води порекло из места Малдегема у западној Фландрији, а породичне хронике их бележе од XII века. У верским ратовима између католика и протестаната се католичка породица Малдегем увек стављала на шпанску страну, па су за храброст добијали различите похвале и титуле; 1605. године шпанско-холандску племићку титулу; 13. јула 1648 титулу барона од Лајсхота; 24.априла 1686 титулу грофова Штенуфел. Примањем ове титуле постали су и господари четири града у Баден Виртембергу: Оберштоцингена, Нидерштоцингена, Бергенвајлера и Штетена. Још једном им је потврђена 1820. године грофовска титула у Баварској. Прадеда последњег кнежевачког грофа Карл Малдегена је био витез малтешког реда и паж у Наполеоновој војсци, који је први јавио вест Парижанима о поразу на Ватерлоу 18. јуна 1815. године. Његов син Артур се оженио Георгином Бауер. Живели су у Братислави и имали јединца сина Артура млађег, који се оженио грофицом Вилмом Бетлем са којом је имао четворо деце. Како је је Артур млађи брзо умро, грофица Гергина је одлучила да се врати у стари завичај где је имала наслеђених 1880 катастарских јутара земље и да овде подигне летњиковац. Зграда је подигнута у типу пољских двораца са стилским карактеристикама еклектике 1910.године. (Данас зграда библиотеке) На имању су Малдегеми производили житарице и поврће, гајили су коње, говеда и свиње и имали шарански рибњак. После Другог светског рата им је имање одузето, а последњи гроф Карл Малдегем је наставио да живи у Новом Кнежевцу све до 1960. године, када је отишао код родбине у Немачку и тамо умро.''
    (Скраћени текст са сајта oпштине Н. Кнежевац, аутор: Снежана Станимиров Грчки)


    Poruku je izmenio nenad.bds, 11.09.2010 u 11:49

  8. #83

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Rimokatolička Crkva Sv. Mihaila (Mihovila)
    u Novom Slankamenu







    ''Crkva Sv. Mihaila u Novom Slankamenu podignuta je 1862. kao jednobrodna građevina sa apsidom na zapadnoj, zvonikom na istočnoj i sakristijom na južnoj strani budući da orijentacija katoličkih crkava nije usmerena u pravcu istok-zapad. Fasade su jednostavno raščlanjene soklom, pilastrima i profilisanim krovnim vencem. Nad ulaznim portalom istočne fasade nalazi se prozor nadvišen trougaonim timpanonskim poljem, dok se zvonik završava tipičnom kulicom piramidalnog oblika. U unutrašnjosti crkve skulptoralno su ukrašeni samo oltari: centralni i dva bočna, uglavnom dekorativnim floralnim motivima. Na glavnom oltaru je slika sv. Mihailo ubija satanu, rad Novosađanina Nitzkelety Imre-a iz 1868. Na levom i desnom bočnom oltaru su dve slike nepoznatog autora iz druge polovine XIX veka. Zidne slike, mahom na svodovima oltara i naosa, naslikao je zagrebački majstor Marko Antonini 1899.'' (Spomeničko nasleđe Srbije, Zavod za zaštitu spomenika kulture RS)

    Crkva je spomenik kulture velikog znacaja.






    Karlovačkim mirom (1699.) granica je povučena tik uz Slankamen, koji je pripao Austriji.
    Polovinom XVIII veka Slankamen, sa pravoslavnim stanovništvom, uključen je u Vojnu krajinu, gde ostaje do njenog ukidanja 1881. godine.

    Formiranjem vojne granice prema Turcima i formiranjem Petrovaradinske pukovnije 1747.godine, radi učvršćenja vojne granice, izvršena je kolonizacija porodica iz Like i Dalmacije u Srem. Tako su i prve porodice iz Like udarile temelje naselju Novog Slankamena 1783. godine. (Sajt osnovne škole Đ. Natošević)

    Prvi stanovnici bili su Hrvati iz Dalmacije i Like, a zatim su doseljeni Nemci i Slovaci.




    U knjizi prote karlovačkog Konstantinovića 30 dana na ubavu putu" na osnovu obilaska mesta u Protpopiji karlovačkoj 1896, u delu o Slankamenu se kaže: ... Selo se deli na gornji i donji Slankamen.U gornjem stanuju Srbi rimokatolicke vere (Sokci),a nasih ima do 300 dusa...)

    Sada je Novi Slankamen treće mesto po veličini u opštini Inđija sa oko 3,5 hiljade stanovnika.

    Od raspada SFRJ nacionalna struktura stanovnštva je značajno izmenjena, pa se učešće Hrvata u ukupnom broju svelo na oko 16% naspram ranijeg većinskog . (Prema podacima iz Vikipedije)


  9. #84

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Црква Сошествија Св. Духа
    Шашинци



    Према архивским документима црква у Шашинцима је највероватније довршена 1769. Уобичајени је тип једнобродне цркве са полукружном олтарском апсидом и призиданим звоником. Прекривена је двосливним кровом. Ниски сокл, пиластри, кровни венац и по три лучно завршена прозора на бочним странама, чине декор спољне фасаде.










    Барокна резбарија иконостаса из друге половине XVIII века дело је непознатог дрворезбара. Резбарија је флорално орнаментисана, са ружама, храстовим лишћем, виновом лозом и грожђем. Иконостас је сликао Григорије Јездимировић, по свој прилици у последњој деценији XVIII века. Почетком ХХ столећа иконостас је нестручно рестаурисан, тако да су у приличној мери изгубљени ликовни квалитети сликарства.







    Звоник је у време Другог светског рата срушен, а после ослобођења обновљен. Крајем 70-тих и почетком 80-тих година рађени су обимнији конзерваторски радови. (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)






    Црква у Шашинцима је споменик културе од великог значаја.




    На десној слици је школа.

    ''ШКОЛА У ШАШИНЦИМА
    Шашинци су међу најстаријим насељима у Срему. У бројним археолошким материјалима има налаза из млађег каменог доба. По мишљењу неких археолога, код Шашинаца треба тражити римско место Фосе. У средњем веку, место Шашинци се помиње 1477.године, а из турског периода помиње се 1583.године, као српско село. У време Војне границе, Шашинци су имали 176 домова са око 1.500 душа, док је почетком века у овом селу живело 2.445 житеља, а то је за око 600 становника више него данас.

    Прва школа у Шашинцима помиње се 1749.године под називом Мала српска вероисповедна школа. Учитељ је био поп Мојсије Поповић. Школу су похађала деца Вукашина Петковића, Батричевића и Стевана Хаднаћа. Забележено је и то, да у ову школу нису ишла деца Јована Нинковића, Матеје Секулића и Димитра "Барјактара" иако су по свом узрасту требала да иду.

    У архивским списима постоји податак, да је у Шашинцима било 28 ђака, а да је учитељ Јозеф Весели из Чешке, који је, поред матерњег језика говорио немачки, латински и помало српски језик. Пар година касније, 1780. учитељ је био Мојсије Бугарин.

    Шашинци су подигли нову зграду основне школе 1888.године, а 1905. у њој је 220 ђака, од којих је 80 било женске деце, што је већи број него данас. (Sa sajta škole J.J. Zmaj - S.Mitrovica)


    Kao predmeti koji sprečavaju da se vrata izmedju broda crkve i prostora ispod zvonika sama ne zatvaraju služe dve stare prangije - topa kojima se pucalo za Božić.


    Prangija slikana krupnije je na levoj slici. Pri dnu se vidi rupa kroz koju se barut potpaljivao.

    ŠAŠINCI se nalaze na istoku opštine. Naselje je u formi dvostrukog krsta u smeru sever jug, sa atarom od autoputa Beograd-Šid do reke Save gde se nalazi Spomenik palim borcima u bici na Legetu. Nadaleko su poznate šašinačke slatke lubenice. (Sa sajta S. Mitrovice)


    Selo Šašinci nalazi se u središnjem Sremu, između Rume na severoistoku, Sremske Mitrovice na zapadu, reke Save na jugu i sela Voganj na severu.

    Na području seoskog atara nalazilo se nekoliko naselja: Kučinci (zabeleženi 1702. godine), Leget (zabeležen još 1369. godine), Sztrelocz (zabeležen 1477. godine), Hodros (zabeležen 1477. godine) i Crkvice (zabeležene 1391. godine).


    Selo Šašinci se u istorijskim spomenicima prvi put spominje u 18. veku. Prema tim podacima selo se nekada nalazilo bliže reci Savi. Smatra se da je selo nekada bilo okupljeno oko naselja koje se zvalo Kučinci. Samo mesto doživljava svoj pravi razvoj sa prvom i drugom velikom Seobom Srba (1690/1741). Tako je odmah po doseljavanju Srba podignuta crkva daščara (1735). Ona je zamenjena u toku 18. veka zidanom crkvom (podignuta 1774.) koja je jedna od najstarijih crkava u Sremu. Stanovnici su se tokom svoje duge istorije bavili stočarstvom i zemljoradnjom. Selo je bilo izrazito aktivno i živo, što dokazuju diptisi manastira Jaska prema kojima su meštani sela Šašinci obnovitelji manastira i dobročinitelji tokom zidanja manastirske crkve.


    U Prvom svetskom ratu selo je aktivno učestvovalo u prebacivanju vojske Kraljevine Srbije iz Mačve u Srem na mestu Leget. Veliki broj vojnika je poginuo tom prilikom, jer su vojsku koja se prebacivala presreli austrijski vojni odredi.

    U naselju Šašinci živi 1.494 punoletnih stanovnika. U naselju ima 613 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 2,99.

    Ovo naselje je velikim delom naseljeno Srbima (prema popisu iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika.(Vikipedija)




  10. #85

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    HRAM SVETOG ARHANGELA MIHAILA
    Kanjiža





    ''Hram je posvećen Svetom arhangelu Mihailu. Sagrađen je 1775.godine,a 1849.je izgoreo do temelja. Godine 1851. na istom mestu, podignut je današnji hram, koji je tronosan posle prve generalne obnove 1923.g od Episkopa bačkog Irineja (Ćirića). Sačuvane su četiri ikone iz prvobitnog hrama koje je slikao Teodor Ilić Češljar. Izgubljeni su svi značajni podaci o prvim graditeljima i osnivačima svetinje.'' (VOJVODINA ONLINE)




    Tronovi. Ikonu Bogordodice sa Hristom slikao je Uroš Predić.

    Kako danas u Kanjiži srpsko stanovništvo sačinjava oko 3% u ukopnoj mbroju stanovnika, to Parohija obuhvata celu naseljenu površinu Kanjiže tj. naselja: Vojvoda Zimonić, Velebit, Novo Selo, Orom i Trešnjevac.


    Ako sam dobro upamtio, ovo je jedna od spasenih ikona iz vremena prvobitnog oslikavanja hrama.


    Kanjiža
    ’’Naziv Kanjiže je verovatno slovenskog porekla i može se izvoditi iz reči knez, kneževa, ali ne zna se šta je prvobitno označavao, neku vodu, na primer potok, ili neki posed, eventualno sedište kneza, župana. Od reči knez potiče i Kenesna, Canisa, Kenese, Kanisa, Kanjiža.

    Po arheološkim nalazima na priobalskom uzvišenju pored Tise, u okolini današnjeg Ribarskog trga postoje tragovi naseobine počev od bronzanog doba. Formiranje naselja može se objašnjavati blizinom i bogatsvom reke Tise, prelaza preko reke i raskrsnicom zapadnih, južnih i severnih puteva.

    Na osvom mestu je za vreme Rimljana i seobe naroda stvoreno stražarsko mesto i izgrađeno jedno zemaljsko utvrđenje - Feldvar kod ušća potoka Kaniša, kasnijeg Kereša.
    Govoreći o dolasku Mađara u Karpatski bazen, hroničar ugarskog kralja Bele III, Anonimus (Bezimeni) tvrdi da su 896. godine kod Kanjiže prelazile vojskovođe Zuard, Kadoča i Bajta da bi osvojili teritorije preko Tise.

    ...U doba tatarske i turske najezde Kanjiža je bila uništena i opustošena, umesto naselja izvori spominju samo zemljano utvrđenje Feudvar (Fldvr). Za vreme senćanske bitke je okolinu Kanjiže obilazio austrijski general Marsilji i izradio kartu utvrđenja Feldvar. To se vidi na spomen-ploči na Ribarskom trgu.




    U hramu se nalazi jedan broj ikona svetaca porodčnih slava porodica koje su se ugasile. Novi vlasnici tih kuća bez naslednika su u nekim slučajevima ponudili ikone hramu.


    Nakon turske najezde Kanjiža je postala deo Potiske vojne granice kao utvrđeni šanac, a posle razvojačenja vojne granice formiran je Potiski komorski okrug, 1751. godine. Tom prilikom Kanjižu napušta srpsko stanovništvo, preseljavaju se u Banat, pa čak i u Rusiju. Umesto njih Mađarska komora od 1753. godine useljava Mađare iz severnih županija Mađarske, čiji status se izjednačava sa pravom Srba, 1773. godine. Kanjiža i Bačka su postale deo Bač-bodroške županije, naselje dobija titulu palanke i pravo ubiranja skelarine.




    ... U razvoju naselja dolazi do prekida za vreme mađarske građanske revolucije. Tokom 1849. godine Kanjiža je dva puta spaljena i opustošena, ostalo je samo oko 110 kuća. U drugoj polovini 19. veka grad je ponovo izgrađen...


    Levo: nadgrobno obeležje plemićke porodice Eremić postavio je i arhimandrit manastira Šišatovac, potomak sahranjenih. Desna ploča postavljena je 1785.

    Oko crkve je postavljen jedan broj nadgrobnih ploča koje, između ostalog, svedoče o Srbima u prošlosti Kanjiže.


    Leva ploča je iz 1777. a desna iz 1805. godine.

    Prve decenije 20. veka su donele još veći, dinamičniji razvoj, 1908. godine Kanjiža stiče status grada sa uređenim većem, izgrađena je 1912. godine nova gradska kuća, lekovita banja, nova katolička crkva Sveti Pavle pored stare crkve izgrađene još u 18. veku i pravoslavne crkve koja je 1700-tih dobila sadašnji izgled ...’’ (Znatno skraćen tekst dr Pap Đerđa sajtu na TO Kanjiza.)


    U porti je krst koji je 187..neke postavila crkvena opština, o obnovljen je pre dve godine.




    Sveštenička kuća je pored crkve.




    Istočna strana crkve je do glavnog gradskog trga.

    Poruku je izmenio nenad.bds, 06.10.2010 u 20:12

  11. #86

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Црква Св. Георгија
    Манђелос

    Црква Манђелос

    Crkva Manđelos


    Црква Манђелос

    Crkva Manđelos

    ''Северно од Сремске Митровице, на обронцима Фрушке Горе, налази се село Манђелос. На почетку XIX века (1802) завршена је менђелоска црква Св. Георгија. Та година записана је у горњем делу звоника. Грађевина је једнобродна, са олтарском апсидом на источној и звоником призиданим уз прочеље на западној страни. Наос је пресведен полуобличастим луцима и сводовима, и подељен на травеје. Фасаде су хоризонтално рашчлањене соклом, фризом и профилисаним кордонским венцем. Вертикално рашчлањавање постигнуто је пиластрима са капителима, а правоугаони, лучно завршени прозори украшени су профилисаним оквирима. Западни портал, фланкиран пиластрима, налази се у приземљу звоника, док се још један улаз налази на јужној страни храма. Прозори на звонику су истоветно украшени, а кордонски венац између спратова украшен је низом мутула.


    Crkva Manđelos

    Двери




    Високи иконостас са класицистичким формама резбарио је Марко Константиновић после 1816. Он је обликовао и певнице и владичански престо. За осликавање и позлату иконостаса и певница Црквена општина позвала је 1825. Георгија Бакаловића. Зидне слике су рад непознатог уметника из XIX века. У олтару су композиције: Христос на престолу и Милосрдни Христос; у своду над солејом насликан је Господ Саваот са јеванђелистима, а на западном зиду је патрон храма св. Георгије. У цркви се налази и више икона Григорија Давидовића Опшића. Архитектонско-конзерваторски радови извођени су 1980.'' (Споменичко наслеђе Сбије; Завод за заштиту споменика културе РС)


    Архијерејски трон и врх 'леђа' јужне певнице (десно).


    Црква Манђелос

    У олтару


    Свод над солејем.


    Црква Манђелос

    Јужна врата су на десној слици.

    Црква Св. Георгија у Манђелосу је споменик културе од великог значаја.


    Црква Манђелос

    У проласку почетком лета 2010. видели смо да jе обнављање зидане ограде око порте поодмакло.


    Манђелос је село у сремскомитровачкој општини на падинама Фрушке Горе. Има око 1.500 становника.


    Црква Манђелос
    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.10.2010 u 02:14

  12. #87

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Црква Светог Георгија
    Чалма



    Овај храм, највероватније подигнут у другој половини 18. века, је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на источној и звоником на западној страни, призиданим 1987. године.


    Црква је зидана опеком и покривена двосливним кровом од бибер црепа. Фасаде су малтерисане и декоративно обрађене плитком малтерском пластиком, при чему је вертикална подела извршена пиластрима са профилисаним капителима а хоризонрална подела соклом и профилисаним поткровним венцем.

    Претпоставља се да је првобитни иконостас осликао Григорије Давидовић Опшић, познати сликар из Чалме, који је цркву и живописао у другој половини 18. века у периоду од 1773. до 1817. године

    Црква је тешко страдала за време Другог светског рата, када је уништен звоник, а иконостас и зидно сликарство тешко страдали. (Иконостас је пренет у НС)
    Постојећи иконостас, иконе и осликавање зидова је из периода 90-тих година XX века.




    Маја 2008. је завршена реконструкција екстеријера Српске православне цркве светог Георгија у Чалми.


    ''Чалма је насеље у општини Сремска Митровица у Сремском округу. Према попису из 2002. било је 1675 становника.

    Име насеља Чалма потиче још из римског периода од имена насеља Чала које се налазило два километра североисточно од данашњег насеља. Чалма је по некима добила за време Турака по имену турске капе-чалме. На глави су је носили великаши за време османлијског царства. Чалма као насељено место се налази на брегу, падини Фрушке горе те заиста личи из далека као капа на глави - чалма.




    У олтару.

    На месту где се налази Чалма, нађени су остаци оруђа, оружја и керамике из разних праисторијских епоха. Један километар јужно од Чалме, стално се ископавају, изоравају староримски грађевински материјали, што указује на већи број зграда. Из Чалме потичу два врло драгоцена предмета везана за верске обреде. У Будипештанском музеју чува се оловна плочица са заветним рељефом из религије бога сунца-Митре. Недавно је овде пронађена округла камена плочица са рељефном представом сцене из лова, везане за култ 'Дунавских коњаника'.

    Чалма се први пут спомиње у средњем веку у време трећег крсташког рата 1189. године и то под називом Свети Ђорђе (Вицум С. Георги).

    Насеље је активно и у турско време. У селу постоје простране подземне просторије које потичу из турског доба.

    На прелому 17. и 18. века Чалма подпада под Хабзбурговце. Године 1730. на карти Срема унета је као Пагус-село са деведесет домова и пет попова, који су били неписмени и били су послати у Сремске Карловце да уче писати и читати.. Из тог времена је сачуван грб села, приказан на златној подлози - витез на белом коњу.Године 1766. сазидана је црква Св. Георгија а иконостас је дело Георгија Давидовића-Опшића, који је био родом из Чалме. 1791. год. за време Кочине крајине, из Србије је досељено 73 особе, а село је имало 114 домова и 658 становника. Колонизација Немаца у Срем је вршена у неколико махова, па се променио и састав становништва у Чалми. Године 1848. у револуцији на Мајској скупштини у Сремским Карловцима, Чалманце су представљали Кирил Петровић и Душан Вогањац.

    1931. год. по попису Чалма је имала 1683 становника, од тога 893 Срба и 633 Немаца. После Другог светског рата немачко становништво је исељено у матицу, а на уместо њега постепено су се досељавали Срби из околине Бањалуке. (Vikipedija)


  13. #88

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
    БЕШКА


    Црква Бешка

    Crkva Beška

    Црква Бешка
    Барокна црква, саграђена у другој половини XVIII века, типичног је изгледа за православне храмове свог времена, изграђене у Карловачкој митрополији са високим звоником на западној страни.


    Црква Бешка



    Црква Бешка

    Двери

    Иконостас и архијерејски трон, преовлађујућих класицистичких мотива, резао је познати мајстор Павле Бошњаковић 183637. Целокупно сликарство у цркви иконостас, иконе на архијерејском трону и на певницама, као и зидни живопис извео је један сликар, Јефтимије Поповић 1840. Иако дубоко у XIX веку, он се стилски надовезује на српску рустично-грађанску варијанту рококоа. Ипак, у свом окружењу сматран је успешним сликарем, пореклом из угледне уметничке породице (праунук Хаџи Рувима и брат Георгија Поповића). Његов опус црквеног сликарства је невелик, будући да је извео само два иконостаса, а много више успеха је имао у изради портрета. (Извор: ''Споменичко наслеђе Србије'' Завод за заштиту споменика културе Србије, 1998.)

    ''Prvi pisani trag o postojanju pravoslavne crkve u Beški je onaj podatak koji govori o za sada najstarijem pomenu mesta u istorijskim izvorima. Ona je zabeležena u popisu Sremskog sandzaka iz 1546. Desetak godina kasnije je na zemljište beščanske crkve utvrđena tapijska taksa u iznosu od 70 akči.

    Do 1732. godine u Beški je bila stara drvena i neosvećena crkva a te godine je napravljena nova od kamena. Iz do sada pristupačnih izvora ne može se tačno utvrditi kada je ta stara crkva sagrađena kao i gde se nalazila. Nova kamena crkva je imala svod napravljen od dasaka i bila je pokrivena šindrom. U drvenom zvoniku se nalazilo 2 zvona. Bila je osvećena od vladike Nikanora krušedolskog.

    Nova crkva koja je sagrađena 1732. godine već 1759. je bila u vrlo lošem stanju i delimično porušena. Iz tih razloga meštani su počeli da spremaju neophodan materijal za izgradnju nove. Gradnja nove crkve je počela 1762. godine, dok je stara i dalje bila u vrlo lošem stanju.

    Za istoriju Beške je 1771. godina značajna zbog toga što je tada završena gradnja nove crkve i to na novoj (sadašnjoj) lokaciji o čemu je postojao zapis nad zapadnim vratima a koji je prilikom obnavljanja crkve zamalterisan.

    Radovi na konačnom završetku izgradnje crkve i njeno osposobljavanje , otpočeli su 1836. godine kada je sklopljen ugovor za drvorezbarenje ikonostasa sa tada veoma poznatim Pavlom Bošnjakovićem. Tim ugovorom on se obavezao da će izrezati ikonostas i vladičanski presto za 2 godine i 4 meseca. Ikonostas beščanske crkve, koji je urađen u klasicističkom duhu i koji po svojoj arhitektonskoj strukturi pripada tipu višespratnih oltarskih pregrada, je jedno od boljih radova Pavla Bošnjakovića. Bošnjaković je ugovorene poslove obavio i pre roka jer je već u novembru 1838. godine radio na ikonostasu bešenovačke crkve. Oslikavanje ikonostasa je povereno Jeftimiju Popoviću, sa kojim je sklopljen ugovor 6. avgusta 1840. godine a po kojem je dogovoreno i slikanje zidova u crkvi. Na vladičanskom prestolu oslikan je Sveti Sava u stojećem stavu držeći u desnoj ruci krst a u levoj arhiepiskopsku palicu.

    Crkva Beška

    Архијерејски трон


    Septembra 1899. godine opet su vršeni radovi na crkvi. Ovog puta je porušen sav svod, osim oltarskog, te je novi sveden, prozori su povećani, sva crkva prekrečena a stari ikonostas kompletno pozlaćen i ikone na njemu obnovljene. Oslikavanje ikona na zidovima otpočeo poznati slikar Dušan Aleksić, uz asistenciju svog sina Stevana. Međutim, smrt ga je omela da dovrši započeti posao pa je bilo dogovoreno da radove nastavi Stevan Aleksić. Za vreme radova na crkvi služba se nije mogla održavati

    Period od 1941. do 1945. godine je veoma težak za život i rad Srpske pravoslavne crkve. Da bi zaštitila svoje parohijane beščanska crkvena opština je prve godine rata otkupila pola vagona brašna i delila porodicama čiji su članovi bili u vojsci ili zarobljeništvu. Omalovažavanje Srpske pravoslavne crkve i Srba kao pravoslavnih vernika u Beški, se između ostalog, ogledalo i u ponižavanju pravoslavnog sveštenstva. Beščanskog protu Jovana Živanovića, mesne vlasti su primoravale da čisti ulicu kako bi ga svi videli, ograničavali su mu kretanje, razgovor sa meštanima, hapsili ga, proterivali, slali u logor i za svaki incident u selu je odgovorao.

    U januaru 1987. godine odlučeno je da se izvrše temeljniji radovi oko obnavljanja: spoljni radovi na tornju, krovu i lađi crkve, pokrivanje tornja bakrom umesto pleha, zamena crepa... Nadzorni organ nad tim radovima je bio Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Petrovaradina a potrebna novčana sredstva su bila podeljena podjednako između Crkvene opštine i Zavoda.'' (Skraćen tekst sa sajta Beška.rs)


    Crkva Vavedenja Presvete Bogorodice u Beški nekoliko puta je menjala lokaciju i na sadašnjoj se nalazi od 1771. godine. Predpostavlja se da joj je predhodna lokacija bila na mestu današnje kapele Vodice, kao drvena crkva, pokrivena šindrom. Sredinom XVIII veka austrijska carica Marija Terezija, sprovela je ušoravanje sela i u centru je predviđeno mesto za novu crkvu čija je izgradnja završena 1771. godine. Arhitektura crkve datira iz druge polovine XVIII veka sa klasicističkom rezbarijom poznatog vojvođanskog drvorezbara Pavla Bošnjakovića iz 1836. godine i slike velikobečkerečkog slikara Jeftimija Popovića iz 1840. godine.
    Црква Бешка

    Crkva Beška

    Predstavlja zanimljivu umetničku celinu značajnu za proučavanje novije srpske umetnosti. Nešto kasnije (1899-1900) Dušan i Stevan Aleksić, iz Arada izveli su restauratorske radove na ikonostasu i unutrašnjosti crkve sa dopunjavanjem novih kompozicija dajući im paralele sa sličnim radovima u drugim sremskim mestima. U crkvi se nalazi orginalno delo Uroša Predića na vrhu ikonostasa (Raspeće Isusa Hrista sa ikonom Bogorodice i Sv. Jovana Bogoslova). Na zidovima hrama je oko 120 ikona. Beščanska crkva kao malo koja na ovim prostorima, raspolaže veoma bogatim fondom knjiga, koje se nalaze u crkveno-opštinskoj biblioteci, crkvenoj arhivi ili u pevnicama. Crkva je od 1973. godine zaštićena, a od 1991. kategorisana kao spomenik kulture od velikog značaja. (Sa sajta TO Inđija)
    Crkva Beška

    "BEŠKA
    Ovo je selo udaljeno od Čortanovaca samo pola sahata kolima, a leži u istom pravcu kraj Dunava.
    Црква Бешка

    Ovo selo ima 200 srpskih kuća, 1300 Pravoslavnih stanovnika, vrlo lepu crkvu s prostranom portom, u kojoj je i divan parohijski dom.
    Crkva Beška

    Na spomen-ploči postavljenoj o 200-godišnjici hrama navedeni su svi sveštenici od izgradnje crkve do 1971. g.

    Urednu, cetvororazrednu školu polazi oko 140 dece.
    Raspored je ovog sela veoma lep, ima prostrane ulice, lepo je kaldrmisano, pred kucama drvored, a pojedine su kuće više nalik na varoške, nego na seoske.

    Pored našeg naroda, živi ovde još toliko, ako ne i više inovernih, većinom Nemaca, pristalica Augsburške konfesije, a imaju i svoje Bogomolje. Pre 1860. godine bilo je u Beški samo nekoliko kuća Nemaca.

    U oranju od strane sela Sasa nalazi se jedna znamenita vodica, na koju se narod u odredjene dane preko celog leta iz mesta i sa strane sleže, tražeći svojim bolesnicima pomoći i leka. Najradije se stiču i dolaze ovamo koji od slepoće i očiju pate i boluju."
    Црква Бешка

    (Ovo je odlomak o mestu Beška iz knjige "Trideset dana na ubavu putu" koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović, a izdata je u Sremskim Karlovcima 1899.godine. Prota Konstantinović je dobio nalog da 1896. godine pregleda karlovačku protopopiju i da o tome napiše detaljan izveštaj, koji je kasnije pretčen u knjigu. Delove o pojedinim sremskim mestima je na podforumu Srem postavio član Felix.)



    Crkva Beška



    Vodica

    ''Kapela Sv. Petke, u narodu poznata kao Vodice datira iz 1781. godine. To je jednobrodna građevina sa dvoslivnim limenim krovom. Nalazi se između dva jablana. U njoj se nalazi prvobitni antiminis beščanske crkve, kao posebna relikvija. Iznad vrata je bila ikona Svete Petke, koja je danas u njenoj unutrašnjosti. Sa istočne strane je postavljena mermerna ploča sa likom Prepodobne mati Paraskeve.''
    Crkva Beška

    Na desnoj slici je tabla na ulici ispred ulaza u portu. U pećinačkoj opštini su postavljene ispred crkava i drugih znamenitosti oveće table sa osnovnim podacima, no ovakvu nisam na nekom drugom mestu video.

    Beška je naselje u opštini Inđija u Sremskom okrugu. Prema popisu iz 2002. bilo je 6239 stanovnika. Prvi pomeni o Beški potiču iz 1564., a pominje se i u XVII i početkom XVIII veka.

    Leži na fruškogorskoj lesnoj zaravni, na pruzi, a blizu autoputa koji povezuje Beograd i Novi Sad i na kome je severno od Beške most preko Dunava.'' (Vikipedija)

    Iz Istorije Beške
    ...Prema tumačenju našeg istaknutog istoričara-turkologa Olge Zirojević, beška je verovatno stara slovenska reč, koja je postepeno u savremenom govoru izgubila prvobitno značenje. Ime Beška se u većini slučajeva javlja kao hidronim, odnosno vezano je za blizinu vode, pa se pretpostavlja da je ta reč imala veze sa zdravljem, odnosno da je tim imenom označavano mesto koje je bilo zdravo za život ili gde je bio izvor zdrave vode.
    Na osnovu navedenog, jasno je da je Beška srednjevekovno mesto, nastalo u vreme naseljavanja Slovena u ove krajeve. Kada je to tačno bilo, teško je utvrditi. Prvi podaci o mestu Beška datiraju iz 1546. godine, kada je ona bila, kao i sva ostala sremska mesta, u sastavu Otomanskog carstva. U administrativnoj podeli pripadala je Budimskom pašaluku, u okviru koga je bila prvo u Osječkom, pa u Sremskom sandzaku, a u sastavu Slankamenačke nahije.

    Nakon veka i po pod okriljem Osmanlija, Beška potpada pod upravu austrijske Komore. Prema odredbama Karlovačkog mira iz 1699. godine, Srem je bio podeljen na dva dela - austrijski i turski. Gornji Srem, pa i Beška, ušli su u sastav austrijskog Srema...
    Nakon Beogradskog mira iz 1739. Habzburška monarhija je izgubila ranije osvojenu severnu Srbiju, pa je granica između Austrije i Turske ponovo bila na Savi i Dunavu. Time je nastala potreba proširenja Slavonske krajine, pa je ... Austrija 1745. otpočela novo delimično uređenje Vojne granice, koje se završilo 1747. godine. .. U sastav Vojne granice je ušla i Beška, čiji su se stanovnici prethodno izjasnili ko je za Granicu, ... graničari su dobili zemljište na korišćenje i bili su oslobođeni plaćanja poreza i davanja rabote. Oni nisu bili vlasnici te zemlje, kao ni njihovi oficiri, nego su samo bili njeni uživaoci i nisu je mogli prodavati...

    Velikoj Majskoj skupštini, održanoj 13. maja 1848. godine u Sremskim Karlovcima, prisustvovalo je desetak hiljada ljudi iz svih krajeva. Od Beščana na Skupštini je bio graničar Sofronije Tomašević kao predstavnik obščestva. Tada je odlučeno da se Srem, Vojna granica u Sremu, Baranja i Bačka sa bečejskim i šajkaškim okruzima, i Banat sa granicom i Kikindskim dištriktom proglase za Vojvodstvo Srbija; da se tadašnji mitropolit Josif Rajačić proglasi za srpskog patrijarha; da se za vojvodu izabere tadašnji pukovnik Stevan Šupljikac...

    Nagodbom između Austrije i Mađarske iz 1867. godine, stvorena je Austrougarska monarhija, čime je država bila podeljena na Austrijsko carstvo i Ugarsko kraljevstvo. Već sledeće godine zaključena je Ugarsko-hrvatska nagodba, pa je u administrativnom pogledu Srem pripao hrvatsko-slavonskom području sa centrom u Zagrebu.

    Oslobađanjem Srema 1918. godine, Beška ulazi u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. I dalje je bila u Sremskoj županiji, sa sedištem u Vukovaru, a kotar je ostao Stara Pazova. (Skraćeno sa sajta Beška.rs)



    Crkva Beška

    Pogled na deo Beške od Vodice.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 02.11.2010 u 21:48 Razlog: Unet tekst sa sajta Beka.rs

  14. #89

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА СВ. ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ
    ВРДНИК



    Црква Врдник
    ''Село Врдник налази се на Фрушкој гори, између манастира Врдника-Раванице и манастира Хопова. Црква Св. Јована Претече у Врднику саграђена је 1777, а 1832. новосадски мајстор Матијас Фрелих подиже нови звоник. Основа цркве је у облику тролиста. Фасаде су украшене соклом, профилисаним кровним венцем и лезенама, са главним улазом на западној страни.
    Црква Врдник



    Црква Врдник
    Порту окружује стара ограда од кованог гвожђа са великом двокрилном капијом, данас доста оштећена. Унутрашњост цркве подељена је луцима ослоњеним о снажне пиластре. Сводови су били осликани што се може видети само у траговима, јер је сва унутрашњост прекречена. Барокни иконостас резао је познати карловачки мајстор Марко Вујатовић 1814. Преовлађују флорални мотиви: вазе са цветовима или храстовим гранчицама, свијеним у волуте, концентрисани око главних идејних стожера: престоних икона и царских двери.


    Црква Врдник
    Иконостас, архијерејски трон, празничне иконе и свод сликао је 1825. Георгије Бакаловић, такође Карловчанин, ученик Стефана Гавриловића и Јакова Орфелина. У цркви се налази неколико покретних икона и слика непознатих аутора, датованих од XVIII до краја XIX века. Богат књижни фонд садржи штампане руске књиге из XVIII века, понегде са занимљивим записима врдничких пароха на маргинама.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС).


    Црква Врдник

    Део иконостаса са Царским и јужним дверима

    Црква је споменик културе великог значаја.

    Предусретљивошћу оца Дарка Јелића, пароха врдничког, добио сам и неке од података које нисам на другом месту нашао или детаљније но што сам ја имао. Преносим то овде уз извесна скраћења:

    ''ЦРКВА И ПАРОХИЈА ВРДНИЧКА

    ХРАМ
    Храм Рођења Св. Јована Крститеља у Врднику је саграђен 1777. године.
    1806. извршени грађевински радови на своду и звонику и проширени прозори
    1814. год. изрезбарен је иконостас, рад Марка Вујатовића из Ср.Карловаца;
    1825. године изображене су иконе на иконостасу, архијерејском трону, у олтару и на целом своду, рад Георгија Бакаловића из Ср.Карловаца;
    1830. године, постављена је мермерна Часна трапеза, израђена у Пешти, завештање Павла Мијатовића, трговца из Јаска;
    Храм је више пута реновиран: 1969.- зидови лађе споља, 1970.- делимична обнова унутрашње стране зидова; 1995.- стављен нови кров. 2001.- стављен громобран, реновирана капа звоника, 2006. фасада храма.


    Crkva Vrdnik

    Врдник Црква



    Тронови

    У звонику се налазе три звона изливена 1923.г. у Београду, у Заводу за црквени живопис, позлату, дрворез, иконостасе и све што у ред црквених украса спада - Марковић и Павловић, Краљевски дворски лиферанти; осн 1884. год (у архиви постоји преписка Црквене општине и Завода).

    - Велико звоно: тежина око 900 кг; изливен је србски грб и икона Христа и пише: Живе позива, мртве оглашује, муње и громове растерује. Београд 1923. године.
    - Средње звоно: тежина око 300 кг; изливен је србски грб и пише: Београд 1923. године. Звона подиже заједница села Врдника.
    - Мало звоно: тежина око 200 кг.
    Звона имају складни - акордски звук. 2001. год. измењена је конструкција за звона, електрифициран и компјутеризован рад.


    Врдник Црква

    ПАРОСИ ХРАМА
    Оно што је данас познато према матичним књигама и актима о постављењу, парохија у селу имала је до сада 27 пароха.

    Парох који је оставио дубок и неизбрисив траг на материјалном и духовном плану (обнова храма и духовног живота после тзв. анатеме села 1807 - 1829. од стране митрополита Стефана Стратимировића) је прота (Ава)Василије Стојадиновић, отац српске песникиње и прве српске гитаристиње Милице Стојадиновић-Српкиње, Врдничке Виле, који је овде службовао и живео од 1829. до 1864. год. (35 год.).

    (На село Врдник је бачена анатема због учешћа у Тицановој буни. Митрополит се ставио на страну аустријске власти и вепоседника против којих су се на буну дигли кметови и сељаци у овом делу Срема. - моја допуна.)

    За време проте Василија Стојадиновића 1830. године, постављена је мермерна Часна трапеза, израђена у Пешти, завештање Павла Мијатовића, трговца из Јаска. По сведочењу Милице (Дневник: У Фрушкој гори) трудом њеног оца подигнут је и звоник при храму. Ава Василије и његова протиница Јелисавета сахрањени су у порти храма.


    Врдник Црква
    На јужном улазу у храм налази се спомен-плоча коју су подигли Авин праунук Љубомир (Милана) Стојадиновић, адвокат из Пожаревца и унука Љубица (Светозара) Павловић рођ.Стојадиновић.

    На плочи је Милицина песма Похвала моме оцу:

    Био сам свештеник, био сам отац
    Ал` сада ми дошао конац.
    Свештеник више нег` тријест лета,
    Црква и стадо са мном процвета.
    Диг`о сам торањ, сате и звона,
    Огради порту, лепо су нова.
    Частна трапеза и темпло златно
    За моје труде сведочи јавно.
    Столови, певнице нове и сјајне
    Казују коме посветих дане.
    Посветих Цркви и стаду моме
    Које сам учио добру свакоме.
    А стадо моје било је смерно,
    У свету Цркву ишло примерно.
    Боже! Храни ми децу и стадо,
    Ја моју душу Теби предадо`!!

    У дну плоче пише:
    Овде почивају родитељи МИЛИЦЕ Српкиње
    прота ВАСА Стојадиновић
    + 8. IV 1864.г.
    и супруга ЈЕЛИСАВЕТА
    Спомен плочу подижу:
    унука Љубица С. Павловић рођ. Стојадиновић
    и праунук Љубомир М. Стојадиновић, државни тужиоц
    На плочи недостаје година подизања.


    Парохија је кроз своју историју, до II св.рата, углавном континуирано имала сталног пароха. За време II св.рата четири године је била узурпирана од припадника тзв. Хрватске православне цркве (данас у архиви постоје акта са латиничним печатом Независна држава Хрватска. Хрватска православна парохија Врдник).


    Делови докумената из црквене архиве. Лево горе је документ са потписом привременог врдничког свештеника; десни и доњи документ су са печатом хрватске православне Митрополије у Загребу.

    После рата, по одласку пароха о. Сретена Богдановића у Епархију Бачку 1946. год. до 1990. (44 год.) и доласка о.Живка Сувајџића, родом из овог села, није било сталног пароха. Парохију су опслуживали свештеномонаси манастира Раванице (док је био мушки манастир), а потом парох из Јаска. Од 1990. год. до данас парохија поново има сталног пароха.
    Врдник Црква

    Јужна врата (на левој слици) и улаз са запада, испод звоника.

    Из матичних књига умрлих види се да се у порти храма налазе 32 гроба: најранији је гроб Самоила Милетича умрлог 1783.


    Данас се не зна где се гробови тачно налазе, осим гробнице хаџи-Илије и хаџи-Јулке Царевић. Овај брачни пар много је допринео опремању храма богослужбеним утварима: Јерусалимски Крст, Христов гроб, плаштаница, Богородични трон, крст за Часну трапезу, амвон, чираци, крстови, иконе...

    Хаџи-Илија и хаџи-Јулка су одликовани Епископском граматом 1970. год. Жеља им је била да се сахране у порти храма што је тадашњи надлежни Архијереј одобрио, уз велико негодовање државних власти.


    На десној слици су гробови хаџи-Илије и хаџи-Јулке Царевић.

    Парохијски дом је, по натпису који је постојао на зиду, саграђен 1807. год. Од 2.св.рата био је узурпиран и није био у поседу Црквене општине. 1998. год. је реновиран и оспособљен за становање пароха који се тада први пут у њега и уселио.


    У селу постоји још једна зграда која је одузета национализацијом и није враћена, нити је Црквена општина на други начин обештећена.

    Недалеко од цркве налази се камени крст са записом:
    У славу Бога и Св.Јована у част села Врдника а за свој вечни спомен подиже овај ч. крст Петар Станковић, житељ врднички 1869. при патр. Самуилу Маширевић и мјестном пароху Стефану Моловићу.
    Врдник Црква

    Крст се налази у негдашњем центру села.

    МАТИЧНЕ КЊИГЕ
    Матичне књиге крштених, венчаних и умрлих воде се од оснивања храма 1777. год. После 2. светског рата све књиге до 1948. узела је држава и данас се налазе у месној канцеларији Врдник.''





    Настртешница за светковине је лепо уклопљена у амбијент порте.


    "ВРДНИК,
    Село је ово добило своје име од брега, на чијем су поднозју први становници почели градити своије куће. Онај врх од манастира с десне стране, преко којега води стаза у село Јазак, и данас носи то име, те је ово име прешло и на само село. Село је ово, иако не тако велико као данас по постанку с краја XIV века.
    Село има врло лепу цркву и 184 дома са 970 српских становника.
    Crkva Vrdnik

    Има и лепу школу, коју уредно полази око 110 деце.
    Народ је врло добар и питом, доста умерен, но у рад свој није доста упућен.
    Виногради су, као и у осталој околини, свугде пропали. Воћарство није у напредак пошло, пчеларење врло слабо. И свилена се буба ретко негује и храни.
    Њиве су им веома мршаве. Земљиште је права прљуша, местимице измешана шљунком и кречем. Ливаде, по доловима, покаткад су врло лепе и добре, но их често плави планинска бујица.

    Ношња им је као и у осталих планинаца, замерити је да у неколико, према своме јадном стању, и претерују у хаљинама, особито млађе женскиње, које вешају о врат и понеки дукат украса ради. Међутим, стање им је тако, да не би смели ни у чему терати раскоши.
    Crkva Vrdnik

    Улица испод цркве

    Сточарство је развијено тек утолико, уколико им је потребно за послове своје рођене.
    Овде има више каменолома, креч се пече у већој мери, а од последње две десетине овога века напредује и угљара, која је више манастира и на којој по неколико хиљада људи данас зарађују себи хлеба.

    Откако је поцео живљи рад на овом угљеном мајдану, отада и железна пруга вози из Руме до Врдника два пута дневно путнике и разну робу. Станица је испод манастира Раванице.

    Земљиште се дели на потесе са овим именима: Окоп, Друмске њиве, Средњи до,Горњи и доњи Цеплисад, Гумниште, Наротак, Вуксанове њиве, Стрмоглавац, Пећине, Беговина, Крушевље, Фење, Галамбош, Зоравна, Липовац. Сви ови потеси јесу оранице.

    Некадашњи виногради, а сада парлози, зову се овако: Влајића до, Бекатово, Горњи и доњи Алдов, Лагум, Сомњи реп, Мургин точак, Јоргован, Беленгир, Вранов до, Грба, Кула, Соје, Патарице, Витезић.

    Ливаде се пак зову: Спахијске ливаде, Јанковац, Горње ливаде, Гвоздена врата, Велика међа, Мала пећина, Мајдан, Ритић ,Русина, Трска, За кулом, Угоре, Рекећаш, Добра вода.

    Воћа се називају: Јермош, Дубочаш, Бара, Пескара, Зућалица, Деонице, Мајур.

    Шумски потеси су ово: Гај, Каменита патарица, Велико бучје, Јеленова бара, Врбице, Петров шестар, Дреново, Доситијевац, Крапко, Попов брег, Крвавић, Бикоч, Орловац, Липова Анта, Добра вода, Кула, Кленова Анта.

    Сва околина овог села има врло лепу извор-воду. Доста извора има по шуми и воћњацима, а поред манастира је изидана знаменита чесма са богатим врелом.
    Кроз до, испод села, па и кроза само село, протече богат горски поток, на којем је неколико лепих поточара. Крај је врло здрав; ваздух увек здрав и пријатан; век и живот становника може нас задовољити.


    Поток који се помиње и успoмана на рударску прошлост Врдника (руднички вагонет).
    Crkva Vrdnik

    Од села Врдника до манастира Раваница има само четврт сахата пешице по лепом путу.
    Леп опис манастира Раванице написао је и издао године 1898. тамошњи настојатељ С.Попић.

    Уз манастир има прњавор са неких 140 душа и 40 српских кућа. Деце, дорасле за школу, има око 16, која уредно полазе школу у селу Врднику.

    Између прњавора и манастирске порте засађен је леп ред самих јабланова, што даје околини и манастиру самом диван изглед, особито с брега, кад се долази из Ирига у Врдник. То је и за странца који први пут туда пролази и за мештанина подједнако лепа слика. Крај манастира има врло леп и уредан Раванички врт скоро насађених калема. Ту је и кућна баста. У самом манастиру има знатна збирка красних ликова и богата књижница.

    Од села Врдника, преко неке високе равни, за три четврти сахата долази се у село Ривицу.".

    (Ово је одломак о месту Врдник из књиге "Тридесет дана на убаву путу" коју је написао прота карловачки Василије Константиновић, а издата је у Сремским Карловцима 1899.године. Прота Константиновић је добио налог да 1896. године прегледа карловачку протопопију и да о томе напише детаљан извештај, који је касније претчен у књигу. Делове о појединим сремским местима је на подфоруму Срем поставио члан Феликс.)
    Crkva Vrdnik

    Претпостављам да је прота Константиновић добио налог да обиђе Карловачку протопопију због тешке ситуације коју је изазвала појава филоксере. Ова штеточина је озбиљно уздрмала економију сремских места, па отуда и саистематско посвећивање пажње у протином извештају о свим облицима привређивања тог доба. Ако се погледају извештаји из неколико места јасно се уочава схема, тј. питања на која прота тражи одговоре а то су пре свега економска питања, стање народа парохијана, укључив и здравстево стање, све до здраве воде.

    Филоксера ''је мала штитаста уш, пореклом из Северне Америке, одакле је донета у Европу. У Војводини је регистрована 1875. године у јужном Банату, односно у Фрушкој гори 1883. или 1884. године.
    О ширењу филоксере по Фрушкој гори Ж. Радивој (Лазић, 1982.) наводи, цитирамо, и следеће: Филоксера није утаманила све винограде у један мах, многа су браћа виноградари покушавала да засаде нове насаде на место старих, но те је младе винограде филоксера уништила брже него оне старе... Филоксера је унштила и до 90% винограда.''

    Crkva Vrdnik

    Манастирски звоник је лево, сеоске цркве - десно, а у даљини Врдничка кула.

    ''Istorijat i danasnji izgled naselja
    Prvi pisani podaci o Vrdniku datiraju s pocetka XIV veka, tacnije iz 1315. godine (Popovic, 1950). Mnogo godina potom, odnosno skoro cetiri veka, ne postoje pisani dokumenti iz kojih bi se moglo videti kako se razvijao Vrdnik. Tek 1702. godine navodi se kao naseljeno mesto koje je imalo fizionomska obelezja karakteristicna za vecinu fruskogorskih naselja. Godine 1734. Vrdnik je imao 63 doma, a 1756. svega 40. 1791. godine naselje je imalo 151 dom sa 654 stanovnika. Pocetkom XIX veka, odnosno 1810. godine Vrdnik je imao 164 doma. U to vreme pripadao je iriškom vlastelinstvu razvijajući se u senci Iriga. Veoma dugo razvijao se uz istoimeni manastir, a većinsko stanovništvo cinili su doseljenici sa svih strana. Oni su predstavljali najamnu radnu snagu na imanjima manastira, a nazivali su se kmetovima-prnjavorcima.


    Crkva Vrdnik
    Za razvoj Vrdnika od najvece važnosti bilo je otkrivanje nalazišta mrkog uglja i početak njegove eksploatacije. Rudnik otvoren 1804. godine najpre je pripadao manastiru Vrdnik, a kasnije grofu Pejačevicu iz Rume, koji ga je otkupio od monaha. Eksploatacija je trajala sve do 1968. godine, a bila je propraćena brojnim nedaćama i prekidima. Rudarstvo je bilo od velike važnosti za razvoj samog Vrdnika, kao i za njegov izgled

    Za Vrdnik se može slobodno reci da je naselje mešovitog tipa, kako po fizionomiji tako i po funkciji. U okolini Vrdnika nalaze se potesi sa vikendicama Novosadjana i Beogradjana u Venju, Kuli i Majdanu. Vrdnik je naselje sa 36 ulica od kojih je glavna Ulica 9. vojvodjanske brigade. Od tog broja desetak najdužih ulica su asfaltirane Naselje je prikljuceno na mrezu regionalnog vodovoda Srema.

    Vrdnik ima svoju osnovnu skolu "Milica Stojadinovic -Srpkinja", sa blizu 700 ucenika, kojoj pripadaju i podrucna odeljenja u Jasku i Maloj Remeti.

    U popisu fruskogorskih manastira iz 1753. godine zabelezeno je da je manastir osnovao knez Lazar. Istorijski izvori ne potvrdjuju to da je on ktitor manastira, kao sto je ktitor Ravanice u Srbiji. Manastir se prvi put pouzdano pominje 1589, godine, sto znaci da je star 410 godina. Turci su spalili manastir, a obnovili su ga monasi iz manastira Ravanice kod Ćuprije, te su mu dali ime svog spaljenog manastira. .. U manastirskoj riznici cuvane su do Drugog svetskog rata dragocenosti: originalna odeca kneza Lazara, pokrov za lice kneza Lazara koji je vezla oko 1402 godine monahinja Jefimija i drugi vredni predmeti ukraseni zlatom i srebrom. Manastir je tesko stradao za vreme Prvog svetskog rata. Unistene su brojne freske i odnete brojne dragocenosti.


    Crkva Vrdnik
    Vrdnicka kula je znacajan istorijski spomenik. Istrazivanja su pokazala da temelji poticu iz rimskog doba. Prema nekim podacima graditelj kule bio je rimski car Probus vec 287. godine. Kasnije izgradjeno utvrdjenje od kojeg je ostala danasnja kula, prema podacima madjarskih istoricara, nastalo je u XIV veku. Ovo utvrdjenje (Castellum Rednek) imalo je ulogu zastite Vrdnika a mozda i Sirmijuma (Sremske Mitrovice) od napada osvajaca (Stankovic, 1987).

    Rudnik u Vrdniku
    Rudnik mrkog uglja u Vrdniku ubrajao se u red najstarijih ugljenokopa u Jugoslaviji. Otvara ga krajem 1804 Manastir Vrdnik. Rudnik Vrdnik je bio jedan od najstarijih rudnika u Kraljevini Slavoniji, a jedini u Vojvodini. Prvu eksploataciju rudnika vrsili su kaludjeri Vrdnickog manastira. Iz sacuvanog dnevnika Sergeja Popića, igumana manastira Ravanica vidi se da je rudnik radio od 1813. do 1817. godine...
    Za vreme Austro-Ugarske dospelo se do dubine od 227 metara, a 1927. ono je produbljeno za jos 47 metara. U to vreme bilo je to najdublje okno u Jugoslaviji...
    Nakon formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevine Jugoslavije, rudnik postaje svojina drzave.. Rudnik radi na eksploataciji uglja do 1968 godine.'' (Sa sajta Opštine Irig)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 06.12.2010 u 00:21

  15. #90

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Црква Св. Николе
    Шуљам



    Црква Шуљам

    Crkva Šuljam
    ''Црква Св. Николе у Шуљму једнобродна је грађевина са полукружном апсидом и дозиданим барокним звоником, подигнута у другој половини XVIII века, највероватније 1769, док је звоник дограђен 1845. Црква је покривена двосливним кровом. Фасаде су рашчлањене хоризонтално ниским соклом и истуреним кровним венцем, а вертикално пиластрима и лучним прозорима. Резбарија иконостаса барокних форми са елементима рококоа рад је непознатог мајстора односно радионице из XVIII века. Бочне двери иконостаса настале су касније, а унутарњој резбарији припада и балдахин изнад престоних икона.


    Царске двери (десна слика).
    Црква Шуљам



    Црква Шуљам

    Crkva Šuljam

    Crkva Šuljam

    Црква Шуљам

    На десној слици је архијерејски трон.

    Иконостас је 1778. сликао Николај Петровић, о коме постоји и запис испод престоних икона Христа и Св. Јована. Обнову иконостаса и друго унутарње сликање радио је Матеј Петровић, о чему постоји и сачувани уговор са црквеном општином из 1832. Иконостас је рашчлањен на сокл, престоне иконе са централним и бочним дверима и још четири зоне. У олтару и наосу сачуване су зидне слике и целивајуће иконе, рад истог мајстора. Током седамдесетих година извођени су конзерваторски радови.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)
    Crkva Šuljam

    Бочне двери


    Натпис у дну ових зидних слика, које су поред двери, је увећан на слици испод.
    Crkva Šuljam

    Црква Шуљам

    Детаљ сокла.

    Натпис испод звоника говори да је црква споља обновљена 1999. а 2009. и генерално обновљена унутра.
    Crkva Šuljam

    У олтару.

    Црква у Шуљму је споменик културе од великог значаја.


    Crkva Šuljam

    Црква Шуљам

    У хору, на западном зиду.


    У хору - галерији.
    Crkva Šuljam

    На своду изнад хора: цар Урош и кнез Лазар.


    Crkva Šuljam

    Crkva Šuljam



    Crkva Šuljam

    Црква Шуљам

    Crkva Šuljam

    Црква Шуљам


    Шуљам је село у сремскомитровачкој општини, подно Фрушке Горе, до кога се стиже из С. Митровице преко Гргуреваца или Великих Радинаца и Руме, а и из Бешенова нешто лошијим асфалтним путем.

    Шуљам има између 700 и 800 становника.
    Црква Шуљам

    Прилаз Шуљму од Великих Радинаца.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 25.11.2010 u 18:48

Strana 6 od 11 PrvaPrva ... 45678 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Sunovrat Crkve
    Autor Morpheus u forumu Religija
    Odgovora: 68
    Poslednja poruka: 11.05.2012, 00:59
  2. Dve crkve!
    Autor Hriscanin u forumu Religija
    Odgovora: 6
    Poslednja poruka: 11.08.2011, 14:40
  3. Od Crkve do Ali Babine pećine II
    Autor Neocekivani u forumu Spomenar
    Odgovora: 25
    Poslednja poruka: 25.04.2010, 15:53
  4. Od Crkve do Ali Babine pećine I
    Autor Neocekivani u forumu Spomenar
    Odgovora: 13
    Poslednja poruka: 18.02.2010, 02:08

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •