Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka - Strana 4
Strana 4 od 11 PrvaPrva ... 23456 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 46 do 60 od ukupno 152
  1. #46

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Crkva Proroka Ilije
    Lok (Južna Bačka – Šajkaška)

    Црква Лок - Crkva Lok

    Црква Лок - Crkva Lok
    ‘’Crkvena zdanja u Loku menjala su lokaciju kao i selo. Sadašnja pravoslavna crkva podignuta je između 1822. i 1823. kao jednobrodna građevina. Posvećena je proroku Sv. Iliji.
    Црква Лок - Crkva Lok

    Црква Лок - Crkva Lok

    Црква Лок - Crkva Lok

    Црква Лок - Crkva Lok
    Ikonostas je donet iz Titela i rad je nepoznatog rezbara druge polovine 18. veka. Ikone je u baroknom stilu prelaznog doba oslikao nepoznati slikar koji je stvarao u drugoj polovini 18. veka. Pretpostavlja se da je to bio Dimitrije Bačević.
    Црква Лок - Crkva Lok

    Црква Лок - Crkva Lok

    Црква Лок - Crkva Lok

    Црква Лок - Crkva Lok

    Carske dveri i detalj ikonostasa iznad njih.
    Црква Лок - Crkva Lok

    Црква Лок - Crkva Lok
    Ikonostas je 1867. preslikao August Tirk, akademski slikar, i dodao je nekoliko svojih ikona. Inventaru crkve pripadaju i Bogorodičin i Arhijerejski tron s kraja XIX veka, takodje nepoznatog autora.
    Црква Лок - Crkva Lok

    Tronovi
    Црква Лок - Crkva Lok

    Црква Лок - Crkva Lok

    Црква Лок - Crkva Lok
    Bačeviću se pripisuju i zidne slike.


    Црква Лок - Crkva Lok
    Crkva je kategorisana kao kulturno - istorijsko dobro od velikog značaja.

    Lok je tipično bačko selo u kojem poodavno u najvećem broju žive Srbi i Mađari.


    Lok viđen sa puta Novi Sad - Titel, koji prolazi ispod Titelskog Brega.

    Lok se razvio na ostrvu, ostatku aluvijalne terase, u aluvijalnoj ravni Dunava. Za vreme visokih vodostaja površine oko Loka, pa i samo selo su bivali pod vodom. Prema jednom izveštaju komande Šajkaškog bataljona iz 1770. Ločani su izgradili nasip od svog ostrva do podunavskog puta. Ipak, graničarske vlasti su zahtevale od cara Josifa Drugog da naredi preseljenje Loka u podnožje Titelskog brega pored postojećeg puta. Planom iz 1772. ono je preseljeno kod surduka Gradac. Ločani su onamo izdržali 40 godina i 1812. se vraćaju na ostrvo.
    Црква Лок - Crkva Lok

    Titelski Breg pored Loka.

    Prvi pomen Loka je iz 1445. a 1699, Lok ima 27 kućnih starešina i deset oženjenih sinova, verovatno Srba koje je doveo Arsenije Čarnojević. Od 1745. je komorsko naselje koje se uključuje u Potisku granicu. Posle ukidanja Vojne granice 1763. jedno je od prvih šest naselja koja ulaze u sastav Šajkaškog bataljona.
    Црква Лок - Crkva Lok

    Црква Лок - Crkva Lok

    U izveštaju za 1785. potvrđuje da postoji mala, od naboja, školska zgrada i da ima dobrog učitelja. Do 1804. nastava se izvodila na raznim mestima a nova zgrada sa stanom za učitelja sazidana je 1857. godine. Prvi poznati učitelj Stefan Radičević radio je deset godina a nasledio ga je 1786. Avram Miletić, otac Svetozara Miletića.''

    (Korišćeni su odlomci iz teksta Dragana Kolaka sa sajta ’RavnicaInfo’)



    I Lok je, kao i većina mesta Šajkaške, januara 1942. bio pogodjen tzv. racijom. Spomenik žrtvama su u porti nedugo posle rata podigle pordice stradalih, a u crkvi, na severnom zidu je nedavno završena slika sa likovima žrtava racije.


    Црква Лок - Crkva Lok

    Црква Лок - Crkva Lok
    Lok se nalazi oko 25 km istočno od Novog Sada a pet zapadno od Titela, pored puta koji povezuje ova mesta.
    Црква Лок - Crkva Lok

    Црква Лок - Crkva Lok
    Poruku je izmenio nenad.bds, 22.10.2009 u 19:23

  2. #47

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ХРАМ СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА
    у Обилићеву - НОВИ КНЕЖЕВАЦ

    Црква Нови Кнежевац
    Crkva Novi Kneževac
    ''Село Јозефсдорф је основано 31. марта 1753. године уз последњу јужну улицу Кањиже (данашњег Новог Кнежевца). Становници су му били српски граничари из Кањиже, Мартоноша, Реске, Сегедина, Чанада и Нађлака. Село је добило име по најстаријем сину царице Марије Терезије, касније њеном сувладару и будућем цару Јосифу II. Српски граничари су после развојачења поморишко потиске границе и преласком у Банат постали чланови земаљске милиције и уживали су посебан повлашћени статус заснован на привилегијама.

    Прву цркву су Јозеповчани (како су их Срби звали) почели да граде 1756. године. По опису генералне визитације из темишварске епархије под вођством Арсенија Радивојевића 1758. године, се види да је црква била од ћерпича са двоје врата и два прозора покривена трском са посебном дрвеном звонаром. Била је посвећена св. Архангелу Михајлу и припадала је бечејском протопопијату. Први свештеник је био Димитрије Поповић. Крајем XVIII века је стара црква због увећаног броја становника постала премала за све вернике, па су Јозеповчани одлучили да направе већу и нову у порти старе цркве.

    Нова црква је саграђена 1791. године у време свештеника Јована Миоковића. Друга црква је била саграђена од храстових балвана и дасака са торњем од цигала, а кров је био покривен шиндром. Посвећена је била св. Архангелу Михајлу. Првих деценија XIX века је црква често обнављана. Доласком свештеника Петра Петровића 1831. године на чело парохије је одлучено да се гради нова, велика црква од чврстог материјала. Прикупљана су добротворна средства, продавана је црквена земља и купован је материјал за градњу. Купљена је и кућа са великим плацем за парохијски дом. Револуција 1848. године је на кратко зауставила градњу цркве, јер је тада црквена каса са двехиљаде петстотина сребрних динара склоњена у Шишатовац одакле је после враћена. У време револуције је црква претрпела мања оштећења.

    Добровољна милостиња за изградњу храма је проглашена 1851. године и темељ треће цркве је освећен 16. априла 1851. године. Црква је завршена 1853 године. У цркву је узидано три стотине хиљада цигала и двадесет пет хиљада црепова. Јозеповчани су своју цркву зидали по угледу на башаидску.
    Црква Нови Кнежевац

    Због недостатка новца у црквеној каси, сликање иконостаса је чекало скоро две деценије. Тек 29. августа 1871. године је потписан уговор са Николом Марковићем да украси са историческим сликама четири црквена свода и иконостас по цени од 4000 форинти Због недостатка средстава Никола Марковић је исплаћен у ратама и он је завршио само сокл и две доње зоне иконостаса до септембра 1875. Опет су прошле деценије док се новац није сакупио па је у време пароха Јоакима Сувајџића 4. јуна 1912. године склопљен уговор са Анастасом Боцарићем да изради допуну горњих зона иконостаса, да наслика дванаеест нових икона и седам старих да поправи за цену од 2000 круна. Свој садашњи изглед црква добија 1928. године када је Александар Јеновац урадио сводно сликарство.

    По архитектури, обилићевачка црква је зидана, као и већина храмова у Банату средином XIX века у непречишћеном барокно-класицистичком стилу. Црква је у основи једнобродна грађевина оријентације исток-запад. Димензије цркве су: дужина 32м, ширина 12,5м, с висином торња од 41м. Црква је засвођена полуобличастим сводом и покривена двосливним кровом.
    Crkva Novi Kneževac

    Западни портал

    Западни портал: испред западне фасаде је улазни трем. Са десне и леве стране врата се налазе по два стуба. Иза њих, на фасади се налазе по два и два пиластра. Изнад архитрава је фриз украшен са четири триглифа који су постављени изнад центра капитела сваког стуба. Тимпанон је украшен јединим централним мотивом Божијег ока и рађен је у плитком рељефу. Са леве и десне стране пиластара се налази по једна лучна ниша са профилисаим архиволтама. Горњи делови ниши украшени су мотивом палмете изведеним у плитком рељефу. У јужној ниши се налази икона светог архангела Гаврила. Бочни, северни и јужни зид цркве су идентични. Бочна врата су фланкирана са по два полустуба. Зидови су по вертикали расчлањени са по две лучно увучене нише. У нишама су прозори који се такође лучно завршавају. По хоризонтали је фасада расчлањена фризом са триглифима. Изнад фриза је профилисани кровни венац. Црква има 12 лучних витражних прозора са по 35 фасета. Украс је крст од жутог стакла на 11 фасета. Седам прозора је изнад архиволти украшено стилизованим вегетабилним орнаментима маслиновог листа рађеним у плитком рељефу. На истоку је апсида пандантифима засвођена калотом и по хоризонтали расчлањена кордонским венцем. На западу изнад припрате је звоник и на њему четири лучна прозора фланкирана са по два пиластра, који се завршавају волутама. Изнад њих су четири сата. Испод куполе је профилисани венац. Купола торња је украшена укрштеним маслиновим гранама. На горњем делу куполе су још четири лучна прозора, а на врху јабука и крст.


    Унутрашњост цркве је архитектонски једноставна. Полуобличасти ребрасти свод има пет лукова: западни одваја луковима преграђену припрату на којој је хор, а на источни се наслања апсида. Са леве стране олтара је проскомидија увучена у зиду, а са десне ђаконикон исто увучен у зиду.
    Црква Нови Кнежевац

    Crkva Novi Kneževac
    Главно украсно тежиште у храму је олтарска преграда. Иконостас је по архитектонској структури бароконо-класицистички. Дуборез је рад искуснијих уметничких радионица и рађен је у два временска периода. Сокл, прва и друга зона у једном времену, док је горња зона урађена касније.
    Црква Нови Кнежевац

    Иконостас је по вертикали расчлањен низом стубова изведених у класицистичком стилу. По хоризонтали је разбијен са два кордонска венца и подељен у три зоне. Стубови изнад стопа имају палмете, а композитни капители су украшени акантусовим лишћем и волутама.
    Crkva Novi Kneževac

    Централне ('Царске') двери и 'Небо'(балдахин) су на левој слици.

    На централним и бочним дверима простор мрежасте структуре дрвореза испуњен је флоралном орнаментиком сачињеном од стилизованог храстовог лишћа и ружа које излазе из ваза и обавијају их. Резбарије око икона и медаљона су барокно украшене вегетабилним орнаментима: класовима жита, венцима ружа, виновом лозом и грожђем, храстовим лишћем са жиром и маслиновим гранама. Бочне, горње зоне иконостаса спајају венци ружа.
    (Текст Снежане Грчки Станимиров на сајту Општине Нови Кнежевац)


    Crkva Novi Kneževac
    ''На иконостасу се налазе 33 иконе.
    на соклу су сцене: Христос хода по води, Христов разговор са Самарјанком, Бекство у Египат, Погубљење светог Јована Крститеља.
    - престоне иконе су: свети Никола, Богородица са Христом, Исус Христос, свети Јован Крститељ;
    - на северним дверима изображен је свети архиђакон Стефан, на царским дверима Благовести, а на јужним свети архангел Михаило;
    - изнад јужних врата је насликано Гостољубље Авраамово, изнад царских двери Тајна вечера, а изнад северних Товија са анђелом;
    Црква Нови Кнежевац

    Crkva Novi Kneževac
    - у првој зони изнад престоних икона представљени су велики празници: Ваведење, Божић, Богојављење, Преображење, Васкрсење и Вазнесење, док се у самој средини налази као централна икона Крунисање Богородице;
    - у зони изнад налази се празник Духови, четири Јеванђелиста и четири Херувима;
    - у најгорњој зони представљен је тематски склоп Распећа: Крст, Богородица и Јован Богослов, са два херувима.

    Неке иконе су рађене техником уља на дасци, док су остале рађене техником уља на платну.
    Crkva Novi Kneževac

    Архијерејски (лево) и Богородичин трон.

    Богородичин трон у којем се налази и икона Сусрета Марије и Јелисавете, као и ктиторски натпис, рађен је 1901.године. На архијерејском трону налази се икона светог Саве.
    Crkva Novi Kneževac

    Северна певница са иконом св. Димитрија.

    У певницама су иконе светог Димитрија, односно свете мајке Ангелине.




    У олтару

    На своду и у олтару постоје зидне слике које је сликао Стеван Јеновац 1928. године и то: света Тројица са Јеванђелистима, Божић, Богојављење, Распеће, Скидање с Крста, Васкрсење и Вазнесење.

    На западном зиду на пиластрима налазе се свети архангел Гаврило, свети Георгије, те свети Сава. У олтарској апсиди на горњем месту налази се Христос Сведржитељ, те фреске светог Јована Златоустог и светог Василија Великог. На своду олтара налази се представа Свевидећег Ока Божијег.
    У цркви од реликвија постоје многе вредне књиге, иконе и сликана, те везена платна.

    У олтару се налази представа Распећа, која је по предању једина остала сачувана из првобитног храма. У цркви се чува још једна занимљива икона са представом Гроба Господњег у Јерусалиму, те сцена и живота светих, као и Господа Христа.




    У храму се налазе и два велика литијска барјака, рађена пре Другог светског рата, шест малих барјака на којима се налазе осликане иконе слава ктитора, те испред иконостаса, на солеји, масивни везени балдахин „Небо“, на којем је представа Светог Духа, у виду голуба.

    Од књига, највредније Јеванђеље, штампано у Лвову 1690.године.


    ''Икона са представом Гроба Господњег у Јерусалиму, те сцена и живота светих, као и Господа Христа.''


    Стара плаштеница (антиминс) се чува као реликвија храма.

    Црква је генерално реновирана више пута, а највећа обнова десила се крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века.


    Храм у Обилићеву поносно стоји, служи и сведочи о постојању и духу нашег народа у Потисју и Банату.
    (Текст Душка Јанчића на сајту Општине Нови Кнежевац)



    Светосавски дом са читаоницом, која је једна од настаријих, је пеко пута цркви.


    Плоча из 1910. у читаоници наводи приложнике за изградњу Светосавског дома и читаонице.

    Нови Кнежевац је град и седиште општине у северном Банату. Има око 7.500 становника.

    На тим просторима постоје људска насеља од праисторије. С историјом Новог Кнежевца и другим чињеницама можете се детаљно упознати на сајту општине: Novi Kneževac
    Poruku je izmenio nenad.bds, 07.11.2009 u 01:12

  3. #48

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    АЛМАШКА ЦРКВА
    Црква света Три Јерарха
    НОВИ САД

    Almaška crkva Novi Sad
    Ime: A.jpg Pregleda: 782 Veličina: 87.1 KB Ime: A (1).jpg Pregleda: 709 Veličina: 91.8 KB
    АЛМАШКА ЦРКВА НОВИ САД
    ''Алмашка црква у Новом Саду спада у монументална и репрезентативна црквена здања каква су грађена у Војводини крајем XVIII и почетком XIX века. Конципирана у класицистичком духу, изведена је према нешто измењеном пројекту Мартина Ковчарског 1797. То је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и високим звоником који доминира западним прочељем.
    АЛМАШКА ЦРКВА НОВИ САД
    Ime: A (2).jpg Pregleda: 2031 Veličina: 206.0 KB
    Almaška crkva Novi Sad
    Посебну вредност представља иконостасна преграда за коју је сликану декорацију извео Арса Теодоровић, а богату резбу Аксентије Марковић, који је највероватније украсио и проповедаонице посвећене Јовану Златоустом, Василију Великом и Атанасију Александријском. Чудотворна икона Богородице Алмашке са Богородичиног трона замењена је композицијом Уроша Предића. Уљане зидне слике на своду наоса рад су Арсе Теодоровића, док је за партије у олтарском простору из друге половине XVIII века ангажован Андрија Шалтист. Иконостас Алмашке цркве је једно од најбољих остварења Арсе Теодоровића, на коме је до пуног изражаја дошао његов прецизан цртеж. Иако под великим утицајем класицизма, уметник се није одрекао барокно-рокајних форми.

    Конзерваторски радови обавељени су 1983. и 1994, (a обнова фасаде 2008-09. - моја напомена). а санација и рестаурација спомен-крста у порти, средствима Министарства рада и социјалне политике, током 2005.
    Алмашка црква у Новом Саду утврђена је за споменик културе од изузетног значаја за Републику Србију.''(Са сајта Министарства рада и социјалне политике - Сектор за борачкo-инвалидску заштиту.)
    АЛМАШКА ЦРКВА НОВИ САД
    Ime: A (5).jpg Pregleda: 540 Veličina: 147.5 KB

    Kada je završen, osvetio ga je episkop bački Jovan Jovanović, o čemu svedoči mermerna ploča s imenom austrijskog imperatora Franca Drugog, koja se nalazi na zapadnoj fasadi, iznad portala. Izgrađen je oko stare crkve, koja je bila srušena i uklonjena tek pošto je nova završena.
    Iste godine, 3. jula, crkvu je posetio i u njoj celivao jevanđelje car Franc Jozef, koji je u Novi Sad doputovao obilazeći južne delove svoje monarhije.

    Ime: A (6).jpg Pregleda: 659 Veličina: 108.5 KB Ime: A (7).jpg Pregleda: 711 Veličina: 90.0 KB
    Zapadni i severni portal (južni je identičan severnom). Portali su značajan arhitektonski ukras Almaške crkve.
    Interesantan je tekst na nadgorbnoj ploči - govori o pogibiji žene od puške mađarskog honveda (vojnika) u kući 1848. (za vreme Bune).
    Almaška crkva Novi Sad

    [COLOR="Navy"]Građanski list 23.08.2009.
    Tekst: Srđan Ercegan


    Jabuka sakralne arhitekture
    Impozantni hram Sveta tri jerarha, uglavnom poznat kao Almaška crkva, svakako spada među najmonumentalnija i najlepša ostvarenja sakralne arhitekture na ovim prostorima. Po svojim gabaritima, kao i unutrašnjoj dekoraciji, Almaška crkva potpuno odgovara duhu ne samo srpskog već i svetskog stvaralaštva s kraja 18. i početka 19. veka. Iako veličanstven i raskošan, kao pravi svedok slavne prošlosti, ovaj hram prvenstveno budi prijatna osećanja topline i zajedništva i na taj način verno ocrtava i oblikuje specifičan duh Novog Sada. Zahvaljujući svešteniku Branku Ćurčinu, moguće je otkriti bogatu prošlost i neprocenjivu vrednost najveće i najmlađe novosadske crkve.

    Istorija Almaške crkve počinje početkom 18. veka, kada su se stanovnici sela Almaša (na mađarskom � jabuka), motivisani pritiscima županijskih vlasti i njihovih poreznika, doselili u Novi Sad i organizovali naselje na periferiji, daleko iza poslednjih kuća, severno od centra grada. Došavši pod vojnograničarsku upravu, stanovnici Almaša nadali su se da će sebi obezbediti izvesne povlastice, kao i spokojniju budućnost od one koja ih je čekala pod županijskim vlastima. Kako su Almašani bili čvrsto odani svojoj veri, najpre su, na mestu današnje crkve, podigli krst i oko njega sagradili naselje, među barama koje su tadašnji Novi Sad delile na kvartove koje i danas prepoznajemo (Salajka, Podbara...).

    Mesto hodočašća
    Ubrzo po osnivanju naselja, 1718. godine podignuta je prva crkva, koja je, slično tadašnjim kućama, bila sačinjena od pletera, oblepljenih blatom, i prekrivena trskom. Posvećena je prazniku Sveta tri jerarha (Vasilije Veliki, Jovan Zlatousti i Grigorije Bogoslov), u spomen čudesnog pronalska ikone ovog praznika, prilikom kopanja bunara pored hrama. Čini se da je ovaj skromni hram služio kao privremeni bogoslužbeni prostor zato što se ubrzo po njegovom nastanku rađa ideja o izgradnji nove, solidnije crkve. Izgradnju novog hrama vodio je prvi sveštenik almaškog naselja, pop Maksim.
    Almaška crkva Novi Sad
    Ime: A (8).jpg Pregleda: 1259 Veličina: 159.1 KB
    U porti je sačuvano i nekoliko nadgrobnih spomenika iz XIX veka. U porti je i krst - spomenik poginulim ratnicima 1914-18. o kojm se stara država.

    АЛМАШКА ЦРКВА НОВИ САД
    Gradnja je završena 1733. godine i tada je na praznik Sveta tri jerarha novosagrađeni hram osvetio episkop bački Visarion Pavlović. Crkva je imala zvonik s jednim zvonom, a bila je izgrađena od nepečene cigle, sa svodom od dasaka, krovom od šindre i popločana pečenom ciglom. Ikonostas tadašnjeg hrama najverovatnije je izradio Janko Halkozović. Interesantno je da se u tadašnjoj Almaškoj crkvi nalazila ikona Bogorodice za koju se verovalo da je čudotvorna i zbog koje je hram predstavljao mesto hodočašća. Za ovu čudotvornu ikonu ne zna se odakle je donesena, kao što se ne zna ni kada je i gde nestala. Počivala je na Bogorodičinom tronu, otprilike na mestu na kojem se danas nalazi Madona slavnog Uroša Predića. Ipak, ni drugi hram nije bio sačinjen od odgovarajućeg materijala, tako da se 1770. godine ponovo javlja ideja o izgradnji nove crkve.
    Sadašnji hram je građen od 1775. do 1797. godine.

    Neosveštana Bogorodica
    Možda su ovakve okolnosti uticale na monumentalnost Almaške crkve. Novi hram, sagrađen u neoklasicističkom stilu, dugačak je 44 metra i širok 11 metara, dok je do krovnog venca visok 15 metara. Kada je crkva izgrađena, zvonik na kome je počivao zlatni krst bio je visok 65 metara. I danas postoji idejni projekat s priznanicom koju je izdao Kovačovski, zidarski majstor i graditelj još nekoliko crkava po Bačkoj.

    Veličanstveni ikonostas je od 1803. do 1806. godine oslikao "akademski moler" Arsenije Todorović, dok je rezbariju izveo novosadski umetnik Aksentije Marković. Zidno slikarstvo na svodovima i zidovima izveo je ukrajinski slikar Andrej Šaltist. Ipak, toplinu hrama u najvećoj meri oblikovala je raskošna rezbarija, koja floralnim motivima, prirodnim i stilizovanim, ispunjava sakralni prostor i uokviruje ikone, stvorene u periodu stilskih dodira baroka i klasicizma. O neizrecivoj vrednosti njegovih radova u Almaškoj i Uspenskoj crkvi možda najbolje svedoči to što se na njih poziva Aksentijev brat, drvorezbar Arsenije Marković dok od vlasti traži da mu se podari ugarsko plemstvo.

    Ovaj hram karakteriše i postojanje propovedaonice, izuzetno retke u pravoslavnim crkvama.
    Almaška crkva Novi Sad
    Ime: A (3).jpg Pregleda: 1273 Veličina: 98.9 KB Ime: A (4).jpg Pregleda: 967 Veličina: 131.4 KB
    Predićeva ikona Bogorodice se smatra njegovim najboljim delom.
    U drugoj polovini 19. veka za crkvu je izrađen Hristov grob, koji je, harmonično s ikonostasom, najverovatnije izradio Pavle Simić.''

    Prestonu ikonu Bogorodice 1905. godine naslikao je Uroš Predić, zaslugom i dobrotom ktitora Arsenija i Anke Pajević. Ova ikona specifična je po tome što nikad nije osveštana zato što je na njoj Bogorodica predstavljena u pokretu, što je teološki neispravno. Ipak, upravo zbog toga, ova ikona je jedinstvena i neizrecivo vredna.

    Stradala u bombardovanju
    Almaška crkva je postradala u bombardovanju 12. juna 1848. godine, kada je srušen metalni deo zvonika. Obnovljena je 1852. godine, zahvaljujući prilozima iz Rusije, ali novi zvonik nikad nije dostigao svoju staru visinu - 17 metara je niži od prvobitnog.
    Almaška crkva Novi Sad
    Ime: A (9).jpg Pregleda: 669 Veličina: 120.1 KB Ime: A (10).jpg Pregleda: 706 Veličina: 117.9 KB

    Po prostranstvu, Almašla crkva najveća pravoslavna crkva u Novom Sadu. To je i razlog da je nema slikane sa 'boka' jer iz raspoloživog prostora koji je pored nje nije moguće smestiti je u sliku običnim objektivom.
    Almaška crkva Novi Sad
    Ime: A (11).jpg Pregleda: 707 Veličina: 98.8 KB Ime: A (12).jpg Pregleda: 642 Veličina: 150.5 KB
    Almaška crkva Novi Sad

    Arsa Teodorović (1767 - 1826)(Sa sajta ARTE)
    ''Počeo je kao pomoćni učitelj, zatim učenik nekolicine domaćih slikara-zanatlija u Banatu i Sremu, Teodorović odlazi u Beč i 1788. upisuje Akademiju. U Beču se upoznaje sa Dositejem Obradovićem i drugim mladim 'jozefinistima', i od tada počinje da aktivno sarađuje na kulturnom preporodu austrijskih Srba. Završivši Akademiju 1796., prelazi u Novi Sad, a onda se posle nekoliko meseci nastanjuje u Temišvaru. Godine 1803. vraća se u Novi Sad i tu ostaje do smrti.
    Teodorovićev portret Dositeja iz 1794. je prvi građanski portret u srpskom slikarstvu. Svojim načinom slikanja obezbedio je sebi vodeće mesto u klasicističkoj školi. Svoje klasicističke sklonosti ispoljio je još više i još jasnije na svojim ikonama, alegorijskim i istorijskim kompozicijama.
    Najviše vremena i napora uložio je Teodorović u slikanje ikona. Koliko je danas poznato izradio je oko 26 ikonostasa .
    Kao predstavnik klasicizma i kao nadaren umetnik, stvorio je čitavu školu. Kroz njegove radionice u Temišvaru i Novom Sadu prošli su mnogi učenici, među kojima su najpoznatiji Konstantin Danil i Nikola Aleksić. Svoj uticaj na mlađe umetnike proširio je još više preko 'Crtačke škole' u Sremskim Karlovcima, kojom je rukovodio nekoliko godina.''



    ХРАМ СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА НА АЛМАШКОМ ГРОБЉУ У НОВОМ САДУ
    - КАПЕЛА НА АЛАМАШКОМ ГРОБЉУ -

    Almaška kapela Novi Sad

    Almaška kapela Novi Sad

    Капелу је осликао Павле Симић.
    Almaška kapela Novi Sad

    Улаз у крипту која је испод олтара је на источној страни капеле.

    ''Алмашка капела је ... и храм и монументална гробница. Храм као освећена капела у којој се служе литургије и узносе молитве за покојне, а монументална гробница због крипте у којој су сахрањени ктитор капеле Епископ бачки Платон Атанацковић и његов син Василије Атанацковић, рођени брат Епископа Платона Јован Атанацковић и поред њих Епископ бачки Герман Опачић. Да је капела и монументална гробница, сведоче не само архитектура храма, њен иконостас и зидно сликарство високе уметничке вредности већ и биографија ктитора епископа бачког Платона Атанацковића, чији је рад по свему био монументалног карактера и један од темеља српског духовног, просветног и културног развоја новијег доба. Седиште Огранка САНУ у Новом Саду налази се у згради коју је поклонио српском народу и носи назив Платонеум, као што је и једна издавачка кућа у Новом Саду за успомену на овог умног и вредног епископа узела његово име и исто тако зове се Платонеум, а то име носи и улица у црнтру Новог Сада...'' (са сајта Епархије Бачке - из приказа публикације о овој Капели)
    Almaška kapela Novi Sad

    Almaška kapela Novi Sad

    Almaška kapela Novi Sad

    Алмашка капела Нови Сад

    Алмашка капела Нови Сад

    Павле Симић
    (* 1818, Нови Сад - � 17. јануара 1876)

    Средњу школу је учио у Сомбору и Суботици, а затим је прешао у Нови Сад у радионицу сликара Алоиза Кастагнија, италијана из Мантове. Децембра 1837. одлази у Беч и уписује се на Сликарску академију. Студирао је на одсеку историјског сликарства, до 1841.

    Симић је сликао углавном иконостасе и портрете. У црквеном сликарству био је под великим утицајем бечких назарена. Мек по колориту, понекад чак и сладуњав, полагао је нарочито пажњу на композицију и јасан хармоничан цртеж. Симић је далеко значајнији као портретист. Радио је и историјске композиције. Начинио је четири такве за манастир Куваждин, све четири из живота Намањића и монументалних димензија, али су оне страдале за време другог Светског рата. (Из Википедије)
    Алмашка капела Нови Сад

    Кружна плоча од црвеног мермера изнад улаза говори о ктиторству владике Платона и години 1863. као време изградње.
    Алмашка капела Нови Сад

    Гроб Павла Симића.
    Алмашка капела Нови Сад
    Poruku je izmenio nenad.bds, 12.03.2015 u 19:45 Razlog: Vraćanje nestalih slika

  4. #49

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Crkva Svetog Nikole
    Samoš

    Crkva Samoš

    ''Srpska pravoslavna crkva u Samošu spada u veće i raskošnije pravoslavne crkve na tlu Banata, pa i Vojvodine. Temelji crkve udareni su 1840. godine a crkva je osvećena 1847. godine. Hram je posvećen je prenosu moštiju Svetoga Nikolaja.
    Црква Самош

    Crkva Samoš

    Dve velike ikone (na krilnim mestima) su iz iz 1777.

    Ikonostas čine ikone prenešene iz Sečnja i Čavoša u današnjoj Rumuniji. Delovi ikonostasa, mada uklopljeni u jednu celinu, bitno se međusobno razlikuju i potiču od ruku dvojice nepoznatih majstora, čije je stilsko i likovno opredeljenje potpuno suprotno. Pretpostavlja se da je jedan od tih slikara Nedeljko Popović, predstavnik poslednje generacije slikara vezanih za tradicije srednjevekovnog balkanskog živopisa u pogledu ikonografije i likovne interpretacije, a drugi Jovan Isailović stariji, čije stvaralaštvo nosi odlike potpuno razvijenog baroka. Ikonostas je od 1974. godine stavljen pod zaštitu Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika Autonomne pokrajine Vojvodine.' '( Sa sajta Vojvodineonline)

    Crkva je spomenik kulture od velikog značaja.

    Seoska i crkvena slava je 2. avgust, Sv. Ilija.
    Crkva Samoš

    Mlađi deo ikonostasa, sa rokajnim rezbarijom zauzima centralno mesto.
    Црква Самош

    Црква Самош

    Delovi starijeg ikonostasa.


    Tronovi. Ikona Bogorodice sa Hristom je skoro istovetna sa onom u novosadskoj Almaškoj crkvi koju je naslikao Uroš Predić. U ovom slučaju se verovatno radi o kopiji čuvene ikone.
    Crkva Samoš

    Pod je i danas u prvobitnom stanju - popoločan je običnom ciglom.
    Црква Самош

    Crkva Samoš
    Samoš je najisturenije naselje, koje se nalazi u severnom delu teritorije opštine Kovačica. Selo je izgrađeno na severnom obodu južne banatske lesne zaravni. Nalazi se na udaljenosti od osamnaest kilometara severoistočno od Kovačice.

    S obzirom na to da je izgrađeno na kontaktu lesne zaravni i lesne terase, severni i južni deo naselja imaju različite nadmorske visine, od 95 do 110 metara. Iako je po svom položaju periferno naselje u opštini, Samoš je dobro povezan sa njenim središtem, sa susednom opštinom Alibunar, kao i sa važnijim privrednim i kulturnim centrima Zrenjaninom, Vršcem i Pančevom.
    Црква Самош

    Црква Самош

    Celokupna površina samoškog atara prekrivena je plodnim zemljištem černozemom, koje je po svom sastavu najkvalitetnije u okolini.

    Selo Samoš počelo je da se gradi 1804. godine u okviru teritorije nekadašnje Vojne granice. Sagradili su ga vojni graničari Srbi, koji su u njemu ostali i nakon ukidanja granice.

    Pisani podaci kazuju da je Samoš pocetkom XX veka imao 538 kuća sa 2462 stanovnika.

    Prema popisu iz 2002. godine u Samošu je živelo 1247 stanovnika. U nacionalnoj strukturi stanovništva nije prisutno karakteristično vojvođansko šarenilo. Najveći broj stanovnika Samoša čine Srbi (95%), dok sve ostale nacionalne zajednice koje žive na teritoriji opštine zajedno cine 5% stanovništva.
    (Sa sajta Turističke organizacije Opštine Kovačica)

    Crkva Samoš

    Црква Самош
    Poruku je izmenio nenad.bds, 21.11.2009 u 20:34

  5. #50

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ
    ЕРДЕВИК

    Црква Ердевик

    Црква Ердевик

    Црква Ердевик
    Саграђена је 1804. у духу класицизма као једнобродна грађевина складних пропорција, са полукружном олтарском апсидом на истоку и репрезентативним западним прочељем, којим доминира високи звоник. Уз њега су са обе стране призидане једноспратне кулице. Складно укомпоновану фасадну декорацију чине прислоњени пиластри и вишеструко профилисани поткровни венци. Уска лимена капа звоника, чија је спратна подела наглашена богато профилисаним венцима, потенцира намеру градитеља да код ердевичког храма створи утисак стремљења у висину.
    Црква Ердевик



    Црква Ердевик

    Црква Ердевик
    Иконостасна резбарија из 1806. рад је Јоанеса Лашока и Сигисмунда Егермана. За сликану декорацију олтарске преграде ангажован је 1817. Георгије Бакаловић, који је аутор и зидних слика у олтару. Ово је прва већа Бакаловићева наруџбина која, и поред очигледних утицаја барока, представља зрело класицистичко остварење, на коме је препознатљив његов карактеристичан колористички темперамент.
    Црква Ердевик



    Црква Ердевик
    Остале партије на зидовима осликао је Јован Недељковић 1829. (Извор: Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменка културе РС)

    Црква је споменик културе од великог значаја.
    Crkva Erdevik

    Crkva Erdevik

    Crkva Erdevik

    Crkva Erdevik
    Erdevik je najveće seosko naselje u opštini (3.316 stanovnika). Blago zatalasan, sa dve strane okružen Fruškom gorom a sa druge dve ravnicama, na 140 metara nadmorske visine i na obroncima Fruške gore, Erdevik je jedno od najlepših sela Srema. Nalazi se u truglu između Iloka (17km), Sremske Mitrovice (26km) i Šida(16km) čijoj opštini teritorijalno i pripada. Sa tipično panonskom (kontinentalnom) klimom, sa brojnim potocima, izvorima i sa tri jezera, na plodnoj crnici, meštani Erdevika se bave poljoprivredom, a čuveni su po svojim vinogradima i vinima. Šume se protežu na površini od 1500 hektara i zaštićene su u Nacionalnom parku Fruške gore, šume lipe, hrasta, bukve, bagrema, bora i smrče , idealno su skrovište mnogovrsne divljači a posebno jelena, muflona i divljih svinja.

    Usled ovakvog obilja prirodnog blaga, Erdevik se rano javlja kao naselje. Arheološkim istraživanjem mnogi nalazi navode na zaključak da je na ovom terenu postojalo naselje još u bronzano doba. U selu se nalazi nekoliko lokaliteta iz rimskog doba, a po pisanim spomenicima Erdevik se prvi put spominje 1351. godine, dok na mapi Srema već 1730. godine. Iz ovog vremena još postoje kameni spomenici ispisani staroslovenskim pismom. Najezdom Turaka 1526. godine, Erdevik pada pod vlast osvajača Sulejmana Veličanstvenog, koji se i zaustavio tu u blizini kod Iloka. Posle poraza pod Bečom, Turci se povlače a od 1697. godine Ilok, sa velikim delom Srema (pa i Erdevikom) pada u ruke austriske vlasti tj. kneza Livija Odeskalskog i to sve do Prvog svetskog rata. Samo ime, mesto je najverovatnije dobilo od mađarske reči ERDOVEG što znači predeo pod šumom. Inače, etnička struktura stanovništva na području Erdevika je šarolika, što je posledica kolonizacija koje se vrše na ovom prostoru više od tri veka. Prema podacima, najstariji stanovnici ovoga sela su Srbi. Najintenzivnije su se doseljavali u vremenima turskih osvajanja južnih krajeva Srbije. Doseljavanje je pomogla i austrijska i ugarska vlast znajući da tako pravi živi bedem Osmanliskom carstvu. Potom se ovde naseljavaju Nemci, Mađari i Slovaci (tokom osamnaestog i devetnaestog veka).
    Crkva Erdevik

    Crkva Erdevik
    Erdevik je danas ozbiljan privredni subjekt Srema. najviše obradivih površina zahvata PP Erdevik sa oko 867 hektara oranica i 480 hektara vinograda i 102 hektara hmelja. Proizvodeći visoko kvalitetno grožđe i vina, erdevičani u sopstvenim podrumima čiji su kapaciteti oko 1000 vagona. Iz tog podruma na trpeze širom Evrope iznosi se traminac, rizling, sovinjon, burgundac i belo stono vino. A osim vina, pšenice, kukuruza i repe, erdevičani su čuveni proizvođači hmelja. Zbog postignutog izuzetnog kvaliteta ove kulture, pre dvadeset godina, najveće evropsko priznanje za hmelj dobili su erdevičani (ORDEN VITEZA ZA HMELJARSTVO). Sa školom iz 1755. godine, sa dva kulturno-umetnička društva (Slovačko iz 1907. i Srpsko iz 1947. godine), sa predivnim parkom i zelenilom u centru mesta, starim jedan vek, sa uzbudljivo-zatalasanim izvorima i potocima, oko 4000 erdevičkih stanovnika prebogatih u različitostima ne priznaju da su selo ili da su na periferiji progresivnog života.Oni to i nisu.
    Crkva Erdevik

    Erdevik i Erdevičani su prirodna oaza zdravlja, lepote i blagostanja. Kao zeleni biser zadenut u nedra fruškogorskog Srema, blistaju svojim duhom i svojim prirodnim blagom. Čuvajući svoju baštinu u nasleđe, Erdevik crpi sokove progresivnog, a meštani idu napred. Idu do savršenstva između prirode i čoveka. Idu do lepote, do života. (Sajt Šidski portal)

    Crkva Erdevik
    Poruku je izmenio nenad.bds, 09.12.2009 u 22:32

  6. #51

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka


    Црква Светог Вазнесења
    Ђурђево

    Православна црква Ђурђево

    ''Beh око саме године изградње цркве постоје различити подаци. Према извештају проте Јована Рајића из 1803. године Ђурђево још није имало изграђену цркву па су богослужења служена у стражарници. У Летопису српске православне цркве у Ђурђеву као година њене изградње наводи се 1802. година.
    Православна црква Ђурђево

    Није познато када je тачно градња ђурђевачке православне цркве завршена, али се може претпоставити да je она већ 1806. године била освећена заједно са виловском црквом, која je такође почела да се гради 1805. године, а осветио je 1806. године прота жабаљски Јован Рајић.

    Што се тиче екстеријера новоподигнуте цркве у Ђурђеву зна се да je она била дужине 28м, ширине 8,5 м, a торањ je био висок 22,7 м. Црква je грађена од доброг материјала, у барокном je стилу, са витким и елегантним звоником на западу. Једно звоно на цркви je из 1821. године, друго из 1837. године, a треће из 1822. године. По својој архитектури, како по екстеријеру тако и по ентеријеру, то je била најлепша православна црква не само на подручју Шајкашког батаљона, већ и једна од најлепших сеоских цркава у целом славонском граничарском подручју.
    Православна црква Ђурђево



    Pravoslavna crkva Đurđevo
    Нема довољно података о ентеријеру ове цркве и о њеном првобитном иконостасу, али je он вероватно постојао и до револуције 1848-1849. године, када je уништен. Након револуције почела je обнова црквеног ентеријера. Те године je црквена општина склопила уговор са дуборесцем Јованом Поповићем, коме je поверена израда иконостаса. Од првобитне дрворезбарије Јована Поповића данас постоје само тронови: трон Богородице и трон архијереја, који сведоче о високо стручном раду овог дуборесца. Из поменутог записника из 1855. године сазнајемо да je четири престоне иконе на иконостасу урадио Димитрије Аврамовић, са којим je склопљен уговор 1854. године. Њега je у том раду прекинула смрт па je посао прихватио Павле Симић Камбер 1857. године. Он je урадио следеће иконе: Распеће, Богородицу и Св. Јована Богослова у врху иконостаса, затим двери и тронове. Петар Камбер je урадио Дванаест апостола у врху иконостаса и празничне иконе у другој зони 1859. године. На жалост, овај иконостас je замењен 1911. године новим, а од старог су остале само иконе на троновима. Стари иконостас су Ђурђевчани те године поклонили калуђеру из манастира Житомислића, Симеону Ђаковићу, за село Трибањ у манастирској парохији.
    Православна црква Ђурђево

    Pravoslavna crkva Đurđevo

    За постојећи иконостас у српској православној цркви Светог Вазнесења у Ђурђеву резбарију je урадио Јосиф Лукић, столар из Новог Сада. Иконе је израдио Јован Кашански, сликар из Надаља, по цени од 8. 000 форинти. Изгледа да Кашански није радио сам, jep се препознају и други аутори, али њихова имена нису позната. Престону икону св. Николе урадио je Рус Д. Толмачев 1924. године. Иконе у сводовима цркве радио je Стеван Алексић, док je целиваће иконе радио новосадски сликар Никола Димшић 1856. године.
    Поред многих уметничких вредности у ђурђевачкој цркви се налази и гравира кнеза Лазара, коју je радио Захарије Орфелин 1746. године, затим икона Богородица Арапска византијске израде на златној позадини, старе црквене књиге и друго.'' (Са сајта 'Ђурђево')
    Православна црква Ђурђево



    Pravoslavna crkva Đurđevo
    Đurđevo
    ''Tokom 14. i 15. veka ostalo je nešto tragova o Đurđevu. Za turske vladavine pripadalo je titelskoj nahiji u Segedinskom sandžaku. Oko 1570. imalo je četiri kuće, ali je kasnije opustelo. Obnovljeno je 1800. sa 203 srpske porodice doseljene iz Temerina. Naselje je dobilo naziv Đurđevo, verovatno, zato što je obnovljeno u proleće na Đurđevdan. Ili, ime je moglo poteći od imena terena koji se u starini zvao Almaš-Senđerđ (Almas-Szentgyorgy), a možda i zato što je 1413. na tom prostoru zabeleženo selo Đerđi (Gyorgyi) koje su Srbi zvali Đorđevac. Tek, pismenih dokaza o krštenju sela nema. Posle razvojačenja Šajkaškog bataljona 1873. Đurđevo pripada Bač-Bodroškoj županiji.


    Tokom 19. veka broj stanovnika značajno raste. Tome su naročito doprineli Rusini koji se u velikom broju doseljavaju iz drugih mesta, koji 1892. osnivaju Grkokartoličku parohiju u Đurđevu. Krajem 19. veka doseljavaju se Nemci i Mađari. ''(Sa sajta Ravnica Info)

    Pravoslavna crkva Đurđevo

    Pravoslavna crkva Đurđevo
    Đurđevo se nalazi nekoliko kilometara udaljeno od reke Tise; na putu između Žablja i Šajkaša, a udaljeno je oko 20 km od Novod Sada.
    Pravoslavna crkva Đurđevo
    Poruku je izmenio nenad.bds, 14.12.2009 u 01:41

  7. #52

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА СВ. ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ
    РУМА

    Црква Вазнесењска Рума

    ''Према Димитрију Руварцу, саграђена је 1761. Складних је пропорција, пречишћеног архитектонског украса и једноставне концепције простора, карактеристичних за прелазни барокно-класицистички стил.
    Црква Вазнесењска Рума

    То је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на истоку и звоником који се високо уздиже над западним прочељем. Плитки пиластри и вишеструко профилисан кровни венац рашчлањују фасаде, без посебног наглашавања главног улаза.
    Црква Вазнесењска Рума

    Црква Вазнесењска Рума
    Црква Вазнесењска Рума

    Високу олтарску преграду, раскошно украшену резбаријом барокних и рокајних форми, осликао је 1772. Стефан Тенецки, оставивши свој потпис на престоним иконама, у доњим десним угловима. Сигуран цртеж укомпонован у вешто постављене ентеријере, богат колорит и смело третирање драперије присутни су на свим радовима арадског сликара, једног од најзначајнијих представника украјинског барока код Срба. Представу св. Тројице извео је 1843. Павле Чортановић.
    Црква Вазнесењска Рума

    Тронови - Богородичин је на левој слици.

    За израду икона на Богородичином трону ангажован је 1860. Константин Пантелић. Овом времену припадају и иконе са Архијерејског трона, као и јужне и северне двери, дела анонимних аутора. Конзерваторски радови изведени су 1969. и 1970.'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)

    Црква је споменик културе од великог значаја.
    Црква Вазнесењска Рума
    Црква Вазнесењска Рума

    Црква Вазнесењска Рума

    Рума има три православне цркве: Николајевску изграђену 1758. (у некадашњој Старој Руми); ову - Вазнесењску изграћену скоро у исто време и цркву Сошествија Светог Духа (Свих Светих или Грчку цркву) у садашњој главној улици, грађену од 1836. па до краја века украшавану. Све три су богато украшене (а данас увршћене у споменике културе од великог значаја). Овим православним црквама треба додати и Римокатоличку која је такође споменик културе великог значаја. Све то говори и о економској снази града.
    Црква Вазнесењска Рума

    ''Пошто су тих првих година постојања Нове Руме њени православни становници користили цркву Старе Руме, она је постала претесна. Зато се напоредо са зидањем цркве св. Николе од чврстог материјала, која је завршена 1758. приступило и градњи још једне цркве у Новој Руми за потребе православних румских грађана. У почетку је било проблема, јер је за место нове цркве одабрано старо и пусто православно гробље, за које је срески судија сматрао да је преблизу католичке цркве. У тај спор се умешала чак и царица Марија Терезија, која је пресудила у корист градње друге православне цркве у Руми, тј. Вазнесенске цркве, на месту где се и данас налази. Црква је саграђена 1761. године. Иконостас је дело познатог сликара Стефан Тенецког.'' (Са сајта 'Званична презентација општине Рума'.)
    Црква Вазнесењска Рума



    Црква Вазнесењска Рума


    Tоком 2002. у порти је изграђен Светосавски дом на месту где је поред цркве била прва гимназија у Руми, на којој је и плоча у спомен на подухват румских пароха Пантелејмона Хранисаљјевића и Василија Крстића.
    Црква Вазнесењска Рума

    Светосавски дом

    ''Прва средња школа у Руми, која је имала ранг гимназије, основана је 1770. године.

    Први о томе пише др Јован Скерлић, познати историчар књижевности. Он бележи: 1770. године Пантелејмон Хранисављевић, румски ђак, и Тимотиј Јовановић, родом Сомборац, основали су у Руми средњу школу. У школи се учио псалтир, чаславац,промисл божиј и толкованије десјатословија, словенска граматика, синтакса, реторика, латински и немачки језик. Та школа одговарала је једној великој народној потреби.
    Црква Вазнесењска Рума

    Црква Вазнесењска Рума
    Новчано су је помагали грађани из већих трговачких места где је било Срба, имала је знатан број ђака из свих страна Угарске, из Јегре, Будима, Пеште, Темишвара, и из целе Бачке, Славоније, Хрватске и Срема, а као наставници доводе се и странци. Школа је радила од 1770. до 1787. године. Брзо је стекла велики углед захваљујући знању и способности свог оснивача Пантелејмона Хранисављевића. Њему је као некадашњем наставнику 1801. посветио своју Фисику (први уџбеник физике код нас) Атанасије Стојковић. Овај учени Румљанин, професор и ректор Харковског универзитета са докторатом из Гетингена, писац је и првог романа у новијој српској књижевности.

    Још једно драгоцено сведочанство о румској Гимназији налази се у Мемоарима Проте Матеје Ненадовића: Овај Игњат Сабов, кажу, учио је у Руми, и као што се говорило за време његовог учења ту у Руми је била најбоља школа.

    Школа је била смештена у згради поред Везнесењске цркве. Већ сасвим трошна срушена је уочи Другог светског рата, 1939. године.'' (Са сајта 'Званична презентација општине Рума'.)

    Црква Вазнесењска Рума

    Надгробне плоче пронађене при изградњи Светосавског дома премештене су у порту где ће се сачувати.
    Црква Вазнесењска Рума



    Парохијски дом је у кући на левој страни слике.
    Црква Вазнесењска Рума
    Poruku je izmenio nenad.bds, 23.12.2009 u 22:18

  8. #53

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ХРАМ СВЕТИХ БЛАГОВЕСТИ
    ИДВОР

    Crkva Idvor

    Црква Светих Благовести ( Црква Благовести свете Богородице) саграђена је 1803.


    Crkva Idvor

    Црква Идвор
    Садашнњи иконостас је осликао познати уметник Стева Тодоровић 1876–79. Поред иконостса, у идворској цркви су и четири Тодоровићеве иконе: Цар Урош, Цар Стефан Дечански, Свети Симеон и Цар Душан.

    У овој цркви крштен је Михајло Пупин. Ту омалену цркву Пупин помиње као једну од његових инспирација у свом животу у туђини.

    Црква је свидентирано културно добро.
    Crkva Idvor

    Црква Идвор

    Crkva Idvor

    Црква Идвор
    ''Стеван Тодоровић рођен је 13. априла 1832. године у Новом Саду.

    Од 1839. до 1846. године живео је у Сегедину, где је завршио основну школу (учитељ му је био ђакон Димитрије Поповић, брат од стрица Ђуре Даничића.) Поред Беча, сликарство је студирао и у Минхену, потом га изучавао путујући по Италији.

    Разговори о вештинама, музици, сликарству и поезији, о националним задацима и циљевима, о свему што се за „хватање корака са напредним народима Европе“ мора урадити, који су тада вођени у колу напредне младежи у Бечу, битније су утицали на уметничко и људско формирање младог Тодоровића него целокупно његово сликарско образовање. О правој природи тих утицаја речитије од свега сведочиће његово касније деловање као друштвеног и националног радника, коме по активности нема премца у српској култури друге половине XIX века.


    Crkva Idvor



    Crkva Idvor

    Млади Тодоровић био је непосредни сведок настојања у бујању оних енергија које су биле покретач брзих и темељних промена у Београду око средине XIX века.

    Улепшана представа коју о Тодоровићу и његовим настојањима у Београду, да поред сликарства српској младежи понуди и остале преке културне потребе, пружају у својим забелешкама и дневницима управо они које је тада окупљао. Када се има на уму колико је времена посвећивао раду са младима, подучавајући их у певању, глуми, гимнастици, онда постаје јасно због чега је његова сликарска оставштина релативно скромна.

    Живео је и радио у Београду. Дао је енормни допринос у развоју српске културе. Умро је 11. маја 1925. године.
    Crkva Idvor

    Тронови

    Пошто је Тодоровић просто био затрпан пословима и поруџбинама за потребе цркве, стиче се утисак да није имао ни времена ни воље да трага за новим ликовним решењима. Уосталом, добро је познато да су наручиоци често обавезивали уметнике да посао обаве на „подобије“, односно, по узору на неки свој већ успешно обављен рад. Оно што је Тодоровић радио као иконописац и живописац за потребе Српске православне цркве, једнако као што је радила велика већина њему савремених српских сликара, представљало је само професионално обављање посла који се није противио захтевима богослужења и који, очито, није вређао општи укус.

    Тодоровић је припадао генерацији српских уметника која је у другој половини XIX века подизала Београд и на место једне турске вароши стварала европски град. Скоро да нема области друштвеног, културног и уметничког деловања, почев од музике, театра, спорта, затим преко примењеног стваралаштва и педагогије, до сликарства, графике, скулптуре, чак и рестаурације слика, у коме Стева Тодоровић није оставио дубок, најчешће пионирски важан, и стога неизбрисив траг. Несвакидашња личност која је у себи сједињавала врсног утемељивача и покретача, и јединственог прегаоца на пољу културе, сврстаће Стевана Тодоровића у ред најзначајнијих уметника које је ова средина имала током своје новије културне историје.




    Тодоровић је насликао око 300 портрета познатих савременика, међу којима су најпознатији портрети краљице Наталије, краља Милана Обреновића, Корнелија Станковића, Ђуре Даничића, Владана Ђорђевића и других. Запажене су његове композиције из српске историје у црквама у Неготину и Смедеревској Паланци.

    Бавио се спортом, основао је Прво српско друштво за гимнастику и борење, Београдско гимнастичко друштво „Соко“ и Савез соколских друштава „Душан Силни“.

    Био је члан Српске краљевске академије, Петровградске академије художерства и Академије у Катанији (Италија).'' (Одломци из Википедије)

    Crkva Idvor

    Црква се налази у пространој порти – парку у коме се налазе објекти спомен комплекса Михајла Пупина: Спомен дом (задужбина) Михајла Пупина и Музеј, а родна кућа у непосредој близини. Комплекс је споменик културе изузетног значаја.
    Црква Идвор

    '' Меморијални комплекс у Идвору се састоји од родне куће Михајла Пупина, Основне школе и Задужбине – Народног дома Михајла Пупина. Родна кућа једног од најуспешнијих Срба у дијаспори данас је место својеврсног ходочашћа. Зидана је у опеци, омалтерисана и обојена, покривена двоводним кровом са бибер црепом. Основна школа је саграђена у последњој деценији 19. века, а Народни дом 1935. у стилу еклектике са пресудним утицајем неокласицизма. У родној кући и школи данас су музејске поставке, а у парку и споменик Михајла Пупина, рад Александра Зарина. Родна кућа и Основа школа су реконструисане 1979, а уз Народни дом је саграђен Дом културе.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС.)
    Crkva Idvor

    Црква Идвор
    ''Михајло Пупин се родио 9. октобра 1854. године у Идвору, који се тада налазио у саставу Војне границе. Прва слова научио је у идворској основној школи а школовање је наставио у реалној гимназији у Панчеву и Прагу.
    У Сједињена Америчке Државе ушао је 1874. године као један од многобројних усељеника. Пет година је провео као физички радник учећи енглески језик и стичући знања потребна за упис на колеџ. 1879. године постао је студент "математике и филозофије" на Колумбија универзитету. Михајло Пупин је био одличан студент. Добио је стипендију за постдипломске студије у Кембриџу. Ту се упознао са физиком, тада науком у успону. Докторске студије обавио је у Берлину, код тада најученијег физичара, професора Хелмхолца.

    По повратку на Колимбија колеџ добио је место редовног професора. Предавао је студентима физику, механику, математику... преко 30 година.
    Током своје професорске каријере Михајло Пупин бавио се и научним и проналазачким радом. Званично, Пупин има 24 пријављена патента.
    Михајло Пупин је остао познат као мецена уметницима који су радили између два светска рата. Био је друг из детињства са Урошем Предићем а одржавао је сталне преписке са Иваном Мештровићем и Пајом Јовановићем.
    Пупин се бавио и политиком. Остало је познато његово заступање за границе Краљевине СХС на Мировној конференцију у Версају 1919.
    Crkva Idvor

    Леви снимак је начињен из улаза у Пупинову задужбину; на десној је споменик Пупину.

    Помогао је развој економије нове државе а и сам је био велико дародавац неразвијеним крајевима. Оснивач је "Пупиновог фонда" који је имао задатак да помогне развој привреде. Такође је основао "Фонд Олимпијаде Алексић Пупин" које се бринуо о школовању ратне сирочади из првог светског рата.
    Иако је живео у Америци, Михајло Пупин није заборавио свој Идвор. Није пропуштао тренутак када може да га посети и проведе најпријатније тренутке у свом дворишту. Да би свима показао одакле је Михајло је свом имену додао средње слово И. од Идворски. Свом Идвору се одужио на тај начин што је саградио "Народни дом Михајла И. Пупина", зграду која је требала постати центар образовања будућих генерација Идвораца.
    Михајло Идворски Пупин имао је ту част да постане славан и поштован од свих још за свог живота. Носилац је бројних признања и награда за свој професорски и научни рад. За проналазаштво добитник је "Едисонове медаље" - највећег признања које неки проналазач може примити. Један се награда зове по његовом имену: "Пипинова медаља" - награда за радове у физици.

    Током свог живота, Михајло И. Пупин јеобјавио двадесетак књига. За једну, своју аутобиографију, "Са пашњака до научењака", добио је Пулицерову награду.

    Михајло И. Пупин, умро је у Њујорку, 12. марта 1935. године. Сахрањен је на гробљу Вудлон, у Бронксу. (Са сајта Музеја М. Пупина)



    ''Idvor se kao malo selo pored Tamiša pominje još u XVII veku za vreme turske vladavine na ovim prostorima. Godine 1660. kaluđeri Pećke patrijaršije sakupljajući dobrovoljni prilog dolaze i do Idvora. Tada unose ime ovog banatskog naselja u spisak donatora, a kasnije i u svoju zahvalnicu.

    Posle odlaska Turaka 1717. godine, prema Komskom popisu, Idvor je pripadao Pančevackom okrugu. U to vreme u naselju je bilo svega nekoliko kuća. Pojavom kuge u dva navrata (1732. i 1736.) stanovništvo sela je desetkovano, a preživeli su se tada preselili južno od prvobitnog mesta, zauzevši povoljniji položaj.

    Starosedeoci i stanovništvo doseljeno kasnije izgradili su 1743. godine tipično pogranično naselje po austrougarskom sistemu. U centru sela nalazila se crkva, a oko njega prostor za vežbanje graničara.


    Oko vežbališta se nalazila zgrada uprave, a prema periferiji naselja u kvartovima sa kvadratnim osnovama graničari su izgradili svoje porodične kuće. Ovakav tip gradnje sela omogućavao je brzu mobilizaciju ljudi u slučaju napada i lako prenošenje naređenja. Po završetku gradnje u selu je formiran odred od 240 konjanika. Zbog izvršavanja vojnih obaveza graničari su imali značajne privilegije: ličnu slobodu, pravo na veroispovest, pravo na školovanje svoje dece na maternjem jeziku, dobijali su određenu površinu obradive zemlje i pašnjaka, imali su pravo na pečenje rakije, lov i ribolov.

    Obaveze graničara svodile su se na stalna dežurstva i vojne vežbe, čuvanje i čišćenje ličnog oružja, odazivanje na rad (kuluk) i po potrebi obavezno priključivanje regularnim vojnim jedinicama. Šezdesetih i sedamdesetih godina XVII veka Idvor je u dva navrata proširivan naseljavanjem graničarskih porodica.


    Црква Идвор
    Revolucionarne 1848. godine graničari dolaze u sukob sa jedinicama mađarskih revolucionara i tada Idvor biva spaljen. Nakon ukidanja granice vojnicima prestaju sve obaveze i oduzimaju im se ranije stečena prava, a ovdašnje područje pada pod vlast Ugarske monarhije.

    Od 1872. godine Idvor, uz ostala mesta, biva priključen Torontalskoj županiji čije je sedište bilo u Velikom Bečkereku (današnjem Zrenjaninu). Podaci govore da je pocetkom XX veka Idvor imao 403 naseljene kuće u kojima je živelo 2177 žitelja.
    Црква Идвор

    Црква Идвор
    Prema podacima iz 2002. godine Idvor je imao 1198 stanovnika. U nacionalnoj strukturi preovladava srpsko stanovništvo (96%).

    Idvor se nalazi na tri kilometra udaljenosti od Tamiša. Zbog svog položaja izmešten je od glavnog magistralnog puta Beograd-Zrenjanin-Kikinda, ali je sa njime spojen novoizgrađenom saobraćajnom petljom.'' (Sa sajta TO Kovačica)

    Црква Идвор
    Poruku je izmenio nenad.bds, 02.01.2010 u 21:31

  9. #54

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ
    ИРИГ

    Crkva Irig - Црква Ириг

    Crkva Irig - Црква Ириг
    ''Црква Св. Николе подигута је 1732. у традицији српске средњовековне архитектуре комбиноване са барокним елементима. Једнобродни храм, засведен полуобличастим сводом, има куполу над централним делом коју носе четири слободна ступца и споља и изнутра петострану апсиду у ширини брода.
    Crkva Irig - Црква Ириг

    Купола је сасвим налик оној у оближњем Хопову.
    Crkva Irig - Црква Ириг

    Crkva Irig - Црква Ириг
    Барокни торањ дозидан је уз западно прочеље. Хоризонтална подела фасада истакнута је кордонским венцем и низом слепих аркада, а стране дванаестостраног тамбура украшене су колонетама.
    Crkva Irig - Црква Ириг

    Crkva Irig - Црква Ириг

    Crkva Irig - Црква Ириг

    Старије сликарство развијеног програма, на високој олтарској прегради извео је, како се претпоставља, 70-тих година XVIII века Василије Остојић, мајстор формиран под утицајем руског црквеног барока. Иконостас је 1827. обновио и допунио новим иконама Георгије Бакаловић.
    Crkva Irig - Црква Ириг

    Врх иконостаса са осликаном куполом изнад иконостаса.
    Crkva Irig - Црква Ириг

    Калота куполе.

    Зидно сликарство из 1749. очувано је у калоти куполе, на пандантифима и на чеоној страни лукова на своду цркве. Стилски и иконографски неуједначено и конзерваторски необрађено, представља рад непознатог аутора. Делимично је прекривено накнадним зидним сликама Димитрија Посниковића из 1886/87.


    Архијерејски и Богородичин трон.

    Иконе на архијерејском и Богородичином трону рад су непознатог мајстора из друге половине XVIII века.

    '' ('Споменичко наслеђе Србије', Завод за заштиту споменика културе Републике Србије)

    Црква је споменик културе великог значаја.

    Crkva Irig - Црква Ириг

    У релативно кратком времену и Иригу су подугнуте и богато украшене делима, и тада и данас, признатих мајстора: Теодоровска (1714), Николајевска (1732) и Успенска (1760) православна црква. Католичка црква је подигнута 1770.

    Када се има у виду да је у време градње цркава Ириг имао нешто више од 3.000 становника; да је највећи број достигао пред избијање 'Иришке куге' (4.813), јасно је да је Ириг био економски јако и напредно место, али и да су били потребни велики напори и одрицања да се три таква храма саграде и опреме.
    Crkva Irig - Црква Ириг

    Царске двери.
    Crkva Irig - Црква Ириг

    Иконе у медаљонима су уз царске двери.

    Crkva svetog oca Nikolaja (Nikolajevska crkva) podignuta je 1732. godine. U upravi Sremske zupanije 1756. godine o njoj je rečeno "da je tako lepa i velika, da joj nema ravne medju svim crkvama u Ugarskoj". (Sa sajta Opštine Irig)




    " IRIG
    Koliko sam mogao doznati,ime ove varosi dolazi od strane reci koja znaci star.Jedni vele da je madjarska,a drugi tvrde da je turska i da znaci starinu.
    Varosica ova ima tri lepe Pravoslavne crkve tako,da ne znas kojoj pre da se divis po lepoti i ukrasu njenu. Ima 715 srpskih kuca sa 3720 stanovnika… (Ovaj obilazak i zapisi iz Karlovačke protopopije je bio 1896.)

    Obicaji se srpski verno drze i cuvaju.Govore vrlo lepo srpskim cistim jezikom,a i pesma cveta i neguje se u nasem duhu,osobito pre desetak godina dok je bilo vinogradi…

    Okolina je veoma lepa,osobito onaj deo koji se na sumu naslanja.Ovde je ona znamenita cvetna livada,koju spominje blazeni Dositije,izmedju Iriga i manastira Hopova…

    1795.godina bila je fatalna za populaciju Iriga i ostalih naselja opštine, jer je tada počela da hara tzv. "iriška kuga", bolest koja je prepolovila stanovništvo ove oblasti. Pod uticajem epidemije došlo je do najvećih promena broja stanovnika u ovom delu Srema u čitavoj njegovoj istoriji. U XIII veku (pre kuge) Irig je imao čak više stanovnika nego tadašnji Beograd, ali se posle kuge više nikada nije oporavio…

    U Svetoj Nikolajevskoj crkvi ima zapisa na nekim knjigama, da je u proslom veku za vreme kuge bilo tu selo Kokinjaš, no da je kugom opustelo i sasvim se raselilo.’’ (Ovo je odlomak iz knjige "Trideset dana na ubavu putu" koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović, a izdata je u Sremskim Karlovcima 1899.godine. Prota Konstantinović je dobio nalog da 1896.godine pregleda karlovačku protopopiju i da o tome napiše detaljan izveštaj, koji je kasnije pretočen u knjigu. Delove iz te knjige član Felix je postavio na Forumu.)

    Crkva Irig - Црква Ириг

    Unutrašnjost je ukrašena i zidnim slikama iz novijeg vremena.

    Crkva Irig - Црква Ириг

    I nešto o tzv. Iriškoj kugi koja je prepolovila broj stanovnika i zaustavila prosperitet, od čega se Irig nije oporavio:

    ’’’O ovoj opakoj bolesti dosta je pisano, ali ce ovde biti korisceni podaci iz rada dr Slavka Gavrilovica: "Irig od Kuge 1795. do revolucije 1948-49."

    Epidemija kuge u Sremu i Irigu vladala je 1795/96. godine. Tako je 7. januara 1796. godine iriški knez Lazar Rakić pisao mitropolitu Stevanu Stratimiroviću kako je narod "izvan sebe" od straha i nemira, jer se u prvi mah ništa nije moglo saznati o kugi niti se iko nadao "takovoj pregorkoj smerti i preužasnoj bolesti". Najveći pomor bio je u početku kada su se "ne malo svi potrovali", kada se bezglavo bežalo na sve strane ili postupalo mimo sanitarnih propisa.
    Prema zapisu popa Stefana Vezilića, "sedam meseci i deset dana, tj. od 1. julija 1795. do 10. februara 1796. godine takovi pomor bio je strah, sto u svetu ne moze biti strašnije, i do 2600 duša izumrlo u Irigu".
    Crkva Irig - Црква Ириг

    Kakvo je bilo stanje u gradu najrečitije govori zvanični izveštaj od januara 1796. godine:

    "Varoš beše velika, a u njoj beše malo ljudi, jer su mnogi poumirali a mnogi se razbegli u šume. Mnoge kuće stajahu pune pokućstva, ali ljudi u njima ne beše. Svuda smo nailazili na robu izumrlih porodica, na odelo i na krpe bolesnika i umrlih. Svakojaki dronjci ležahu razbacani po ulicama, na raskršćima, po baštama i vinogradima. U Grčkoj mali bese dosta kuca očišćeno, a stršilo je i nekoliko razvalina od trošnih porušenih kuća, no u samoj varoši Irigu trebalo je još mnoge kuće porušiti i spaliti. U mestu i oko mesta nebrojeni grobovi odavahu mrtve pokopane bez obzira na propise. Lečina beše svuda, po avlijama, po baštama i na ulicama, u šljivicima i po vinogradima, pa čak i u šumi, no sve behu plitko zakopane i to u haljinama. Jos u pošetku beše 113 kužnih lešina ukopano u groblju u sred varoši, a računalo se, da ih ima više od hiljade koji gdi zakopano".


    Nikolajevska crkva je izgrađena na neuobičajenom terenu: na iskopanoj terasi na strimini . To je dovelo do toga da zapadni ulaz gleda sa desetak metara razdaljine na zid nastao ukopavanjem terase. Tako je i zvonik, naknadno sazidan, morao biti nesrazmerno visok da bi bio uočljiv u tadašnjem centru Iriga, pored pijace. Ulica ispred crkve je u visini podkrovnog venca.


    Na vrhu uspona je ulica, a kao što se vidi, od ulice do crkve su dva portala - prvi uz ulicu, a drugi na ogradi porte.


    Strmi pešački put vodi u donji deo Iriga.








    Crkva Irig - Црква Ириг

    Opisima crkava uobičajeno pripada rečenica 'Crkva dominira trgom, okolinom ...' što za Nikolajevsku crkvu nije slučaj.

    Uz (iz meni nepoznatog razloga) odabranog nepodobnog terena za hram, sa obe strane su (novije) izgradjene zgrade koje sprečavaju da se ova kulturno-istorijska znamenitost lepo vidi.
    Crkva Irig - Црква Ириг

    Crkva Irig - Црква Ириг
    Poruku je izmenio nenad.bds, 08.01.2010 u 01:49

  10. #55

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ВАЗНЕСЕЊСКА ЦРКВА
    САНАД

    Црква Санад

    Crkva Sanad

    Црква Санад

    Crkva Sanad
    ''Вазнесењска црква подигнута је крајем XVIII века као једнобродна грађевина класицистичких архитектонских обележја. Наос образују четири бачвасто засведена травеја, над припратом је галерија, а у пространој олтарској апсиди, на истоку формиране су дубоке нише проскомидије и ђаконикона. Олтарска преграда и тронови такође су дрворезбарени у класицистичком духу. Сликарство троспратног иконостаса обимног је иконографског програма и неуједначеног квалитета. Према црквеној документацији, ову целину осликао је 1820. молер Алексије Теодоровић, међутим стилске аналогије, колористички и цртачки приступ, упућују на сликара Милутина Бедричића, мајстора класицистичког опредељења.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе Србије)
    Црква Санад



    Crkva Sanad

    Вазнесењска црква у Санаду је подигнута 1794-95. Споменик је културе од великог значаја.


    Црква Санад

    Црква Санад

    Црква Санад

    Санад (мађарски: Szand) је село у општини Чока, у северном Банату. На левој је обали Тисе, узводно (северно) од Чоке. Према попису из 2002. године било је 1.314 становника, углавном Срба.
    Црква Санад

    Црква Санад
    Poruku je izmenio nenad.bds, 19.01.2010 u 17:42

  11. #56

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Црква Светог Великомученика Георгија
    Ривица

    Црква Ривица

    Crkva Rivica
    '’Занимљив запис о православној цркви у Ривици оставио нам је Душан Ј. Поповић. Говорећи о црквама у Срему, он за Ривичку цркву наводи да се налазила под земљом. Пошто је ова црква била већ дотрајала, то је 1734. године саграђена нова црква. Нови звоник подигнут је 1810. године.
    Црква Светог Великомученика Георгија у Ривици је омања и складних је димензија.

    Дрворезац Едуард Владарш резао је иконостас и две рипиде 1840. године, а Петар Чортановић сликао је од 1846-1846. године иконостас и зидове цркве. Из периода подизања цркве сачуван је Крст Христовог распећа и икона Христовог васкрсења.
    Crkva Rivica
    Икону на левој слици сликао сам не знајући о чему се ради. На сајту МЗ Ривица сам касније нашао слике двеју јединих сачуваних реликвија из периода подизања цркве о којима је реч у пасусу изнад. Лево је слика иконе Христовог васкрсења о којој је реч. Слика Крст Христовог распећа је преузета са сајта МЗ.

    Цркву су на дан Мале Госпојине 21. септембра 1943. године минирале усташе са немачком војском и гестаповцима. Изглед срушене цркве приказан је на слици.


    Са сајта МЗ Ривица.
    Crkva Rivica

    Изглед цркве у различитим раздобљима изложен је на улазним вратима.

    Обележавајући 270-годишњицу храма, црквена општина Ривица формирала је Организациони одбор са задатком да храму Светог великомученика Георгија врати првобитни изглед… Свечано храм је освећен 21. новембра 2004. године на дан Светог Архангела Михаијла. Свечано освећење храма обавио је Његово Преосвештенство Господин Василије, Епископ сремски уз служење више свештенства. Велике заслуге за завршетак једног тако несвакидашњег дела припадају професору др Илији Ћосићу, председнику Организационог одбора, који је том приликом одликован Орден Светог Саве… ‘’


    Плоча на западној фасади говори о обнови цркве.


    Црква Ривица

    РИВИЦА
    ''Околина овог села била је насељена још у праисторији, као и у доба Римљана. ..Станишта из каменог у бронзано доба постојала су на потесима Мала Ривица и Царина… Ипак најпознатији локалитет је Гај на коме се налазе остаци из бронзаног и каменог доба али и остаци римских грађевина.

    Ривица спада у старија насеља иришке општине. Под овим именом Ривица је први пут забележена у мађарским документима 1254. године, мада неки наши историчари тврде да је она насељена тек под царем Леополдом 1686. године. ''
    Crkva Rivica

    Црква Ривица
    ''Према нарадном предању које је забележио Милоје Бумбић у свом путопису "Ириг и његова околина" говорећи о имену Ривица, он каже: "Име му је дошло сигурно од латинске речи rivus јер на уласку у село са истока ваља прећи дубодолину, кроз коју вијуга поток, који често набуја и тада је страшна бујица. Првобитно је насеље било смештено у потесу Мала Ривица да би се временом ширило и тако је настало данашње насеље. Од некадашњег насења остао је само сеоски бунар. Некада је Ривица, као и остала села у Срему, имала неколико воденица. Међутим, до наших дана сачувана је само једна у близини језера Борковац, подигнута још 186. године."

    ''Године 1795. пре избијања опаке сремске куге, Ривица и Кипови су имали 664 становника. Како је ова опака епидемија која је харала Сремом највише захватила Ириг и његову околину то се она у народу, па и у литератури, још зове и иришка куга. Веч сама чињеница да се Ривица налази у непосредној близини Ирига, јасно је да није могла остати неокужена. Тако је куга захватила и ово село још док Ириг није био затворен стражама. Свега је умрло од куге 60 особа и то пола мушкух, пола женских; оздравило је 12 особа. ''

    ''У току Другог светског рата село Ривица је претрпело велику материјалну штету и у три наврата је паљено. ''(Са сајта МЗ Ривица)
    Црква Ривица

    ‘’ RIVICA
    Selo ovo dobilo je ime od izvora koji je u dnu dola, u kojem je selo naseljeno.
    Na dvadeset i pet metara od glavnog puta koji vodi iz Iriga u Stejanovce i dalje u Mitrovicu, ispod nekoliko bujnih vrbovih drveta, izvire poprilično bogat izvor, koji i dan danas nosi ime Rivac. Od tog je izvora cela ta dolina i šljivici u njoj, pa cak i samo selo dobilo ime Rivica.
    Црква Ривица

    Selo ima lepu crkvu i 142 srpske kuće. Pravoslavnih ima svega 765 duša.
    Ima i lepu školu , koju polazi 102 deteta.

    Narod je vrlo dobar i pitom,drugih narodnosti nema, no je selo nastanjeno čistim ovejanim Srbinom. Život im je umeren, a sve potrebe podmiruju iz Iriga u koji mogu za tri četvrti sahata stići. Zato i nema dana, kad ne bude Rivičana u Irigu.
    O zanatu i trgovini, naravno, ni spomena nema.

    Zemljište je dve trećine bregovito, a jedna trećina tek ravnica, gde su oranice i nesto livade.
    Bilo je ovde do 1887. godine i lepih vinogradi, no danas su to sami parlozi,a nešto se zaseva sitnom hranom i kukuruzom.
    Vocarstvo je u srednju ruku razvijeno,o sobito se podižu i neguju trešnje, pčelarstvo nikako, a hranjenje svilene bube vrlo slabo napreduje.
    Nošnja je, kao i u svoj ovoj okolini,"planinska". Govore čisto srpski, a tako isto pevaju pristojne i lepe pesme.
    U okolini ima više izvora, osobito u dolinama gde su im i šljivici.
    Rogate marve ima za potrebe sela samo, već vise drže ovaca, a poznati su im i svinji njihovi.
    Preko brega za tri četvrti sahata, stazom kroz oranice i livade, a za pola sahata pravim putem na kolima lake voznje, dolazi se u Irig."

    Ovo je odlomak o mestu iz knjige "Trideset dana na ubavu putu" koju je napisao prota karlovački Vasilije Konstantinović, a izdata je u Sremskim Karlovcima 1899.godine. Prota Konstantinović je dobio nalog da 1896.godine pregleda karlovačku protopopiju i da o tome napiše detaljan izveštaj, koji je kasnije pretočen u knjigu, a član Felix je preneo na Forum sajta Vojvodinacafe.

    ''Prvi podaci o stanovnistvu Fruške gore, a samim tim i Rivice, koji se mogu koristiti, potiču iz XVIII veka. To je vreme kada je uspostavljena austrijska vlast. .. vidi se da je Rivica i u ono vreme bila naseljena srpskim življem. Prisustvo Srba u Sremu datira mnogo ranije. Broj Srba u Sremu se povećao i usled rata sa Turcima, poznatog pod imenom "Kočine krajine" (1788.). Pomenute godine u Rivicu se doselilo 187 srpskih duša. Tokom prošlog veka, čak i nakon ukidanja vojnih granica (1870), kada dolazi do vecih useljavanja u Srem drugih etničkih grupa (Slovaci, Nemci, Madjari) Rivica ostaje etnički veoma jednolična. U njoj je zivela samo jedna nemačka porodica.

    Rivica kao naselje zabeležena je 1702. godine.. '' (Sa sajta Opštine Irig)
    Црква Ривица

    ''Ривица је насеље у општини Ириг у Сремском округу смештено у западном делу иришке општине. Први пут се помиње 1284. године, а као насеље 1702. године. Као и у већини других војвођанских села, становништво константно опада. Према попису из 2002. било је 657 становника (према попису из 1991. било је 633 становника). У центру насеља налази се православна црква, једна од најстаријих у Срему.'' (Википедија)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 24.05.2010 u 06:41

  12. #57

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    ЦРКВА УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
    Црепаја

    Црква Црепаја



    Црква Црепаја
    ''Црква Успења Богородице је типична сакрална грађевина настала у Банату у XIX веку. Архитектонски, она је веома блиска цркавама оближњих села Сакуле, Самош и Томашевац.


    Црква Црепаја
    Западна фасада цркве у Црепаји украшена је сликама које фланкирају улазни портал.




    Црква Црепаја



    Иконостас за ову цркву начинио је резбар Франц Зиман из Беле Цркве. Највећи део иконописа извео је Јован Поповић 1858–59. Он је украсио иконостас, певнице и иконе за Богородичин (Богородица с дететом и Христ и Самарјанка) и архијерејски трон (св. Сава Српски), као и низ целивајућих икона. Школован на бечкој Академији и добро упознат са владајућим стилом назаренског сликарства, он се држао поука својих учитеља и предложака из тзв. Цимерманове Библије. У олтарској апсиди постоји фрагмент зидног сликарства, фигура св. Јована Златоустог. У цркви је сачувана и једна Богородичина икона из друге половине XVIII века, једно Крунисање Богородице, неколицина празничних, све сликане уљем на дрвету. Уљем на лиму насликане су преостале празничне иконе датоване у XIX век, и две, изведене у истој техници, које су украшавале свећњаке, дело Арсенија Петровића из 1841.''
    Црква у Црепаји је споменик културе од великог значаја.
    (Извор: Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)
    Црква Црепаја

    Архијерејски (лево) и Богородичин трон.


    Детаљи Богородчиног трона.

    Сеоска и цквена слава је Велика Госпојина 28. августа.

    У опису цркве се помињу свећњаци са иконама. Када смо посетили Црепају, цркву и две водице, свећњаци су се налазили на водицама.

    ''Arsenije Petrović, slikar, rođen u Beloj Crkvi.
    Slikarstvo je učio kod nekog domaćeg majstora, najverovatnije u Vršcu. Radio je crkveno slikarstvo i portrete. Slikao je u Srbiji, Sremu i Banatu. Osobito je bio cenjen kao portretista dece. Umro je u Zemunu 1870. godine.



    ''Crepaja je najjužnije naselje opštine Kovačica. Izgrađena je istocno od donjeg toka Tamiša na lesnoj terasi, a atar joj se prostire i na lesnoj zaravni. U saobraćajnom pogledu ima povoljan položaj.


    Severna pevnica.


    Plavi barjak je poklon '' I Ratarskog pevačkog društva - 1927 -1978.''


    Goblen je takođe poklon crkvi.

    Istočno od sela nalazi se pruga Pančevo-Zrenjanin-Kikinda, koja vodi u pravcu sever-jug. Ovom prugom Crepaja je povezana sa dva najveća prvredna centra Banata. Kroz selo prolazi regionalni put Pančevo-Zrenjanin, a poprečno, u pravcu istok-zapad i put za Banatsko Novo Selo i Barandu, koji omogućuje vezu sa unutrašnjošću Deliblatske lesne zaravni na istoku, kao i najzapadnijm delovima Južnog Banata.

    Najstariji poznati istorijski dokumenti u kojima se pominje Crepaja jesu Kruševski pomenik, Pećki pomenik i Pećki kastig. U Kruševskom pomeniku koji ima 169 listova, na listu 35 zabeleženo je mesto "Crepaja", a na listu 150 "Mala Crepaja".


    Ne postoje pouzdani podaci o tome odakle Crepaji današnji naziv. Malo je verovatno da se ime sela može dovesti u bilo kakvu vezu sa čuvenom porodicom Crepovića iz polovine XVI veka, koja je bila vlasteoska, pa čak i magnatska sa velikim posedima u Banatu. Naziv sela najverovatnije treba povezati sa crepuljom, zemljanim sudom u kojem se na primitivan način peklo testo pošto se zatrpa u vruć pepeo.

    Prema podacima iz 2002. godine Crepaja je imala 4855 stanovnika. U nacionalnoj strukturi preovladava srpsko stanovništvo, a zatim slede Romi, Slovaci i Mađari.'' (TO Kovačica)



    ''Prva crkva u Crepaji sagrađena je 1776. godine, dve godine posle osivanja sela. Crkva je postojala sve do 1822. godine, kada je počelo zidanje današnje crkve bez tornja. Toranj je dozidan 1835. a unutrašnje oslikavanje završeno je 1860. godine. Ikonostas crkve uradio je akademski slikar Jovan Popović.'' (BANATERRA)




    Na severnoj strani od crkve je park.

    Poruku je izmenio nenad.bds, 06.02.2010 u 23:42

  13. #58

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    Crkva Svetog Nikole
    Bačinci



    Crkva Bačinci
    ‘’Sazidana je 1805. na mestu crkve od pletara, srušene 1760. Projektovana je kao jednobrodna građevina, u maniru baroka. Oltarski prostor je spolja i iznutra polukružan. Ukupnim izgledom dominira naglašeno visok zvonik, prizidan uz zapadni zid. Njegovu plastičnu dekoraciju čine ugaoni pilastri, kordonski venci kojima je istaknuta spratnost i višestruko profilisan krovni venac. Podužne fasade su ukrašene prislonjenim pilastrima. Ravnoteža i sklad ostvareni su kombinacijom vertikalne i horizontalne podele. Svi prozorski otvori su završeni lučno. Njihova veličina i brojnost doprinose reprezentativnom izgledu unutrašnjeg prostora.


    Crkva Bačinci

    Bogatu rezbu, nalik na čipku, višespratne ikonostasne pregrade izveo je Marko Konstantinović 1826. Slikana dekoracija iz 1831. rad je Konstantina Pantelića, školovanog u Beču. Osrednji crtač ali izvanredan kolorista, Pantelić u Bačincima kombinuje elemente baroka i klasicizma, ostvarajući jednu od značajnijih slikanih religioznih celina za izučavanje prelaznog perioda. ‘’ (Spomeničko nasleđe SRbije, Zavod za zaštitu spomenika kulture RS)


    Crkva Bačinci

    Bačinačka crkva Svetog Nikole je spomenik kulture od velikog značaja.


    ‘’Mesto Bačinci nalazi se na južnim padinama Fruške gore, na nadmorskoj visini od oko 100 metara, na severozapadnom delu Republike Srbije. Bačinci se prostiru na četiri kvadratna kilometra sa osam ulica i oko osam kilometara ukupne dužine
    .
    Bačinci se nalaze u zapadnom delu Srema i zajedno sa još 18 naselja pripadaju opstini Šid. Smešteni su podnožju Fruske Gore na putu koji je još za vreme Rimskog carstva bio glavna komunikacija izmedju Rima i Carigrada (Konstantinopolja), o čemu svedoči i najstarija karta Srema “TABULA PEUTERGERIANA” iz IV veka nove ere. Ovaj put se nalazio severno od Bačinaca. Bačinci se po današnjem položaju u Sremu nalaze na sedmom kilometru jugoistočno od Šida prema Sremskoj Mitrovici. Kroz selo prolazi regionalni put koji je povezan sa auto-putem “BRATSTVO JEDINSTVO” i ostalim putevima u Vojvodini i Srbiji, što im daje dinamičnost i dobru komunikaciju.


    Crkva Bačinci

    Po svemu sudeći, naselje je veoma staro, ali ostaje otvoreno pitanje ko je u njemu živeo. Za vreme vladavine Turaka, Srem je bio veoma retko naseljen. O razmerama Turskih uništavanja i opustošenosti predela ostaje upamćen zapis nekog Dernšvama iz 1553. godine koji je putovao od Sotina ka Vukovaru. Na putu ka Vukovaru video je nekoliko zapuštenih sela, a njive su bile zarasle.Bilo je malo žitnih poja, a još manje vinograda. To su bila vremena kada je Turska vojska imala česte pohode na Ugarsku. Ogromne armije su prelazile preko Srema. Veća mesta (kadiluci) dobijali su obavezu da isporuče određenu količinu namirnica. Ostalo je zabeleženo da je Mitrovački kadiluk (tu su spadali i Bačinci) imao obavezu da 1556-e godine snabde sa hranom konačište vojske u Kupinovu. Za vreme u kojem je Srem bio pod vlašcu Turaka nemamo bilo kakvih podataka o Bačincima. Ceo taj period ostaje pod mrakom.


    Crkva Bačinci

    Po predanju iz crkvenog letopisa selo je naseljeno nakon velike seobe koju je predvodio patrijarh Arsenije (1690). Kako su doseljenici bili poreklom iz sela Bačine kod Varvarina to je i njihovo naselje dobilo ime Bačinac (Bačinci). Tadašnje naselje nije bilo na današnjoj lokaciji već severoistočno na brdu koje se i sada zove "Bačinci". Osnovni razlog zbog čega je selo bilo smešteno na tom uzvišenju bile su česte poplave reke Bosuta. Po predanju, iza današnjeg groblja postojao je veliki brest za koga su se vezivali čamci. Od tog bresta Bačincani su camcima mogli da odveslaju sve do Morovića, Adaševaca ili Grka (Višnjićeva). Izgleda danas čudno da se Bosut mogao prostirati čak do tog mesta, ali treba imati u vidu da je Srem nekada bio mnogo bogatiji vodom i prekriven gustim šikarama. Postepenim krčenjem i kopanjem kanala zemljište se stalno isušivalo.


    Prvi pouzdaniji pismeni izvori o selu idu iz kraja XVII veka. U to vreme od 1697. godine Bačinci se nalaze u okviru Iločkog vlastelinstva. Ovo vlastelinstvo je činilo ukupno 35 naselja, a između njih su Ilok I Irig bili najveća naselja. U to vreme selo se naziva Bačinci. Tako se za 1698. godinu navodi: "Bačinac je mesto sa 15 porodica". Selo je bilo veoma malo, a imajući u vidu to da je prosek bio 4,4 glave po porodici. To značI da su Bačinci brojali nešto oko 70 duša. Za 1702. godinu postoji više detalja: Pošto se pređe preko jednog velikog nasipa zemlje, gde je bila ulogorena armija velikog vezira, stiže se u Bačinac. Selo je smešteno u ravnicama prema Savi. Zbog čestog prolaza armije, bilo je ostalo bez stanovnika. Sada je naseljeno narodom koji je pobegao sa obala Save i iz Vlaške. Ima preko 50 kuća u kojima žive pravoslavci. Nema ni zidane građevine, ni crkve, ni mlina.U vreme Turaka nisu plaćali ni travarinu,ni devetinu.Poslednji vlasnik, Turčin, ovog mesta bio je Husein Berkais iz Beograda, kome su plaćali svaku vrstu desetine i oku ipo maslaca godišnje po kući.


    Crkva Bačinci

    Bačinci nisu imali stalnog stanovništva, a ovo novopridošlo stanovništvo bili su uglavnom stočari. To se vidi i iz statističkih podataka iz 1702.godine: "Selo ima 28 konja, 55 goveda, 58 krava, 97 teladi, 133 ovaca i koza, 45 svinja, 133 košnica pčela. Interesantno je da ima malo vinograda." Selo ima ukupno 172 Srpske kuće. Po izveštaju provizora P.Valtera iz 1710. godine javnih tereta su bile oslobođene svešteničke kuće, pa je to bio razlog da su bolje stojeći seljaci nastojali da neko od ukućana postane sveštenik. U izveštaju se navode mesta u kojima ima takvih porodica, pa se između ostalih navode i Bačinci u kojima su bile tri takve kuće. Tih godina (po izveštaju iz 1719) selo je napravilo crkvu. Kako su se stanovnici Bačinaca bavili stočarstvom bili su im potrebni i pašnjaci. Na dražbi 1722. i 1724. godine selo se pojavljuje kao zakupnik pustare Grk. Cena je bila 75 forinti. Upravo u to vreme, negde između 1725. i 1730. godine po navodima crkvenog letopisa selo se sa brda "Bačinac" prebacio na današnju lokaciju. Samo preseljavanje, ako se stvarno desilo onako kako kaže letopis, nije moglo biti problem jer su seljaci uglavnom živeli u zemunicama. U to vreme u Sremu niko nije gradio od tvrdog materijala tako da je skoro sasvim sigurno da je to bio slučaj i u Bačincima.


    Crkva Bačinci

    Nadalje, crkveni letopis navodi kako su se porodice u novim Bačincima grupisale tako da su ti delovi sela po njihovim prezimenima dobili i ime – "Petrić šor, Gačić šor, Rakić šor itd." U to vreme Srem je bio na udaru razbojničkih napada. Ni Bačinci nisu mogli da izbegnu tu pošast tako da je sledećih godina na tom terenu bilo mnoštvo puškaranja. Tako je tokom avgusta 1721. godine u Bačincima uhapšen mesni pandur Sava Bugarin. Tokom oktobra 1723. godine ostalo je zabeleženo da je neki harambaša Lovre sa svoja četiri druga upao u Bačince, jednog seljaka ubio, a drugog seljaka i jednog monaha - ranio. Prvi Rusini u selo dolaze između 1834. i 1841. godine, i to iz Kucure i Ruskog Krstura u Bačkoj. Po matičnim knjigama iz 1834. godine iz Šida, pod čiju su crkvenu opštinu spadali i Bačinački Rusini, u Bačincima je bilo četiri rusinske porodice: Gornjak, Kečkeš, Sivč i Sabadoš.


    Dve godine kasnije već je bilo 103 rusinska stanovnika, 1845. godine 143, a krajem XIX veka čak 750 osoba. Rusinskih kuća je bilo po celom selu, a najviše na "Ruskom šoru" ili "Kaldrmi"(Vojvođanska ulica), a isto tako i u "kalačanima" (ulica Branka Radičevića). "Kalačani" su dobili ime po grkokatoličkom veleposlanstvu koje se tu nalazilo u XVIII veku, a koje se kasnije 1777. godine preselilo u Križevce.
    Današnji izgled Bačinci dobijaju posle poslednjih sukoba na teritoriji bivše SFRJ, kada se u Bačince naseljava stanovništvo srpskog porekla, pretežno iz Bosne i Hrvatske.’’ (Sa sajta mesne uprave Bačinci)


    Crkva Bačinci

    Prema popisu iz 2002. bilo je 1374 stanovnika
    Poruku je izmenio nenad.bds, 21.02.2010 u 00:33

  14. #59

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka


    ЦРКВА СВ. НИКОЛЕ
    РУМА



    Crkva Ruma

    Најстарија румска православна црква - Црква светог Николе - налази се на североисточном делу града, на негдашњем главном путу према Иригу.
    Crkva Ruma



    ''Са великом вероватноћом се може претпоставити да је Рума имала цркву још од најстаријих времена, јер се 1566. године међу становништвом помињу и три свештеника. Црква је сигурно била претеча данашње Николајевске цркве, са истом црквеном, а тиме и сеоском славом. Године 1731. се помиње румски свештеник Стојан Орловић. Две године касније један извор наводи да Рума има од раније своју цркву, која је тада била изнова патосана, а верници су око цркве направили порту. Половином XVIII века Црква је носила име Св. Никола, вероватно наслеђено из старина, а помиње као дрвена са портом и неограђеним гробљем, весма худа и стара. Данашња црква је подигнута 1758. године.'' (Званична презентација општине Рума)
    Crkva Ruma

    ''Саграђена је 1758. То је једна од најстаријих барокних цркава у Војводини, која је и поред великог броја преправки задржала првобитну концепцију - једнобродне је основе са полукружном олтарском апсидом и правоугаоним певничким просторима, уобичајене оријентације. Фасаде су оживљене прислоњеним пиластрима и профилисаним кровним венцем. Западно прочеље је наглашено масивним звоником. Јужни портал уоквирују полу-стубови са тимпаноном у врху.


    Јужни портал (лево).
    Crkva Ruma



    Црква Рума



    Црква Рума



    Црква Рума



    Богата резба вишеспратне иконостасне преграде, изведене у духу класицизма, рад је Георгија Девића, из 1847. Декорација припада новосадским уметницима Павлу Чортановићу и његовом сину Павлу, који су ангажовани и за израду зидног сликарства.


    Црква Рума



    Црква Рума

    Тронови


    Икона Богородице са малим Христом коју је насликао Павле Симић је на левој слици.

    Представу Богородице са малим христом на Богородичином престолу осликао је Павле Симић 1850.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)
    Црква Рума

    На заападном зиду су осликане Мајка Ангелина и света Петка.


    И ова икона се налази на западном зиду.


    На своду олтарског простора.


    Лева слика је у олтарском простору, а икона на зиду наоса.
    Црква Рума

    Јужна врата.


    Стари бунар, јужно од цркве у порти.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 01.03.2010 u 11:38

  15. #60

    Odgovor: Crkve u Vojvodini XVIII i XIX veka

    CRKVA ARHANĐELA MIHAILA I GAVRILA
    U NOVOM MILOŠEVU



    Crkva Novo Miloševo
    Mesto je organizovano naseljeno 175253, pod nazivom Karlovo, po austrijskom caru Karlu VI Habzburgu, a nalazi se oko 20 km jugoistočno od Novog Bečeja. Posle Prvog svetskog rata naziv sela je promenjen u Dragutinovo, a posle Drugog svetskog rata, isto selo dobilo je novi naziv Banatsko, odnosno Novo Miloševo, po narodnom heroju Milošu Popovu.


    Crkva Novo Miloševo
    Sadašnja (nova) crkva je podignuta 1842, što je zabeleženo u natpisu nad ulaznim portalom. Zapadno pročelje crkve rešeno je u neoklasicističkom stilu sa plitkim pilastrima nad kojima je krovni venac i timpanonsko trougaono polje. Za razliku od gotovo plošno izvedene zapadne fasade, one bočne su rešene sa dubokim polukružnim nišama u kojima su smešteni prozori.
    Црква Ново Милошево

    Crkva Novo Miloševo
    Rezbarija ikonostasa je uzdržan klasicistički, bidermajerski rad nepoznatog majstora. Nikola Aleksić slikao je 1855. ikone, tronove i pevnice, Hristov grob, kao i zidne slike na svodu nad solejom.
    Црква Ново Милошево

    Svod nad solejom.

    Učenik Arse Teodorovića, on je jedan od najplodnijih slikara prve polovine XIX veka, koji je tokom karijere duge četiri decenije, prešao put od klasicizma i bidermajera do nagoveštaja romantizma i nazarenskog slikarstva.
    Crkva Novo Miloševo

    Gojgnerove zidne slike.
    Црква Ново Милошево
    Ostale zidne slike na svodu i severnom zidu izveo je Josip Gojgner. Sačuvana je i jedna ikona tzv. Arapske Bogorodice s početka XIX veka. (Izvor: Spomeničko nasleđe Srbije, Zavod za zaštitu spomenika kulture RS)
    Црква Ново Милошево



    Crkva Novo Miloševo

    Carske dveri su na desnoj slici.

    Crkva je spomenik kulture od velikog značaja
    Црква Ново Милошево

    ...Kasnije naseljeni, a samim tim u prvo vreme manje ekonomski jaki, Karlovčani su prvu Crkvu podigli u prvobitnom centru sela. Njen opis se takođe pominje u vizitaciji Temišvarske eparhije iz 1758 godine: "...Hram Arhistratiga Mihaila, od busenja načinjena, na njoj 2 prozora i 2 prosta vrata, svoda nema, trskom pokrivena, porta neograđena...". Osnivanjem Velikokikindskog dištrikta ( 1776 - 1876 ) Karlovo dobija određene privilegije, brže se razvija, a stanovništvo se umnožava. Broj stanovnika prelazi mogućnost postojeće Bogomolje i dvadesetih godina XIX veka se osnova novi trg sa lokacijom za novu Crkvu. Ondašnji crkveni odbor imajući viziju budućih potreba stanovništva, kreće u grandiozan građevinski poduhvat. Započinju gradnju Crkve, koja i danas nadvisuje selo i koja će se sa svojom veličinom, pored Crkvi u Pančevu, Vršcu, Jarkovcu svrstati u najveće u Banatu.


    Crkva Novo Miloševo
    U zidove i svodove uzidano je više miliona cigala, a koji je to poduhvat bio, može se samo predpostaviti, ako se zna da je sva cigla dovožena iz dvadeset kilometara daleke Velike Kikinde. Po predanju beodransku (drugu crkvu Novog Miloševa, ranije sela Beodra) Pravoslavnu Crkvu su gradile gazde, a karlovačku narod. Novac se prikupljao mukotrpno i priča se da su članovi Crkvenog odbora imali zašivene džepove, da im kojim slučejem neki novčić ne bi zalutao u džep. O namernom uzimanju novca nije se smelo ni pomisliti, jer bi na takvu osobu palo prokletstvo.
    Црква Ново Милошево

    Grob Teodora Pavlovića.

    Posle više godina mukuptrpnog rada dolazi do novčane oskudice i oni se za pomoć obraćaju svom, tada već poznatom sugrađaninu Teodoru Pavloviću, obnovitelju i sekretaru Matice srpske. On se pak 1836-te pismom obraća svom bogatom prijatelju Savi Tekeliji:

    ... Ovom prilikom imao bih i jednu usrdnu molbu kod Vašeg Visokorodstva, ako neću dosadan biti. Građani sela Karlova ( mog rođenja mesto ) zidaju Crkvu i već je izidana i sad bi je ovog proleća dovršiti trebali, ali se u teskobi nalaze, ne imaju gotova novca, tako želi u zajam uzeti do jeseni, samo da posao dotle ne stane i nadaju se da ću pomoći nigde pre, nego od Vašeg Visokorodstva naći neće. Mene za savet pitaju, mole za preporuku, ako im namere odobravam.

    Ja sam im odgovorio, da je moliti svagda dozvoljeno, posebno takvog dobrotvora našeg, kao što je Vaše Blagorodstvo i obećao im s moje strane njihovu molbu milosti Vašoj preporučiti. Ukoliko moja molba za to mesto ima, i tako obećanje ovo, a zajedno i dužnost osnovnu izvršavam, za njih Vaše Visokorodstvo moliti. Mogu Vas uveriti da građanstvo ima posejane zemlje upravo za to opredeljenje, a osim toga i inače bez opasnosti da je sigurno na jesen, čim skinu plodove da će svoj dug platiti; - a inače moraće dotle od zidanja Crkve odustati, koja je zaista takva da će i drugim značajnim građanima za ugled služiti.

    Oni će doći Vašem Visokorodstvu i ja se nadam, a i mislim da im Vaše Visokorodstvo onako i molbu njihovu primi kao što svaku sirotinju prima, a osobito ono što je naše i teško inače gde pomoć nalazi.

    S iskrenim visokopoštovanjem Vašem Visokorodstvu u Pešti 10.05.1836 pokorni sluga T. Pavlović.


    Kakav je odgovor Sava Tekelija uputio Teodoru Pavloviću, a posredno i njegovim sugrađanima nije nam poznato. Ipak, Karlovčani 1842-ge završavaju svoju crkvu. Među meštanima i dan danas postoji priča, da je u vreme građenja crkve mnogo zemlje bilo "tabulirano" (pod hipotekom) što je verovatno bila posledica uzetog zajma od Save Tekelije.


    Bočne dveri.

    Posle završetka Crkve, pristupilo se izradi Ikonostasa. Među zainteresovanim slikarima pojavio se i Đura Jakšić, čiji je otac rođen u Karlovu. Podneo je kao uzorak Ikonu "Hristos podiže iz mrtvih Jairovu kćer", ali su se seoski opštinari opredelili za u to vreme poznatijeg Nikolu Aleksića. Aleksić izrađuje Ikonostas 1855-te, kao i svod nad solejem.
    Crkva Novo Miloševo

    Središni deo svoda nad solejom.


    Arhangel Gavrilo - slika koja se posebno pominje (levo).

    Na Ikonostasu odmah pada u oči izvanredno suptilno slikana prestona Ikona Arhanđela Gavrila, za nju se tvrdi da je bila izlagana na milenijumskoj izložbi u Pešti 1896. godine.

    Freske na zidovima je 1872-ge oslikao slikar dekorater Jozef Goinger, stanovnik Velikog Bečkereka (Zrenjanina). Bogati, plastično oslikani ramovi do danas plene svojom lepotom i samo upotpunjuju lepotu fresaka.
    Црква Ново Милошево

    Goingerov rad na bočnom zidu.

    No odmah te 1872-ge Goigner tuži Srpsku Pravoslavnu Crkvenu opštinu u Karlovu, zbog izbegavanja plaćanja ugovorenih obaveza. Održavaju se dva ročišta, a konačna odluka suda nije zabeležena u sudskim spisima. Ipak zabeleženo je da je pored zrenjaninske Katedrale, karlovačka Crkva jedina do danas u potpunosti sačuvala originalno Goingerovo delo.
    Црква Ново Милошево

    Karlovo je mlađe naselje od Beodre. Nastalo je na današnjem mestu 1751. godine od naseljenih, demilitarizovanih graničara Srba. Osnivanjem Velikokikindskog dištrikta 1776. godine stanovnici Karlova dobijaju određene privilegije i od tada počinje intezivniji razvoj sela.
    Prvi centar naselja nastaje oko stare crkve, oko koje se počinju pružati prve ulice. Ostali deo sela se razvija kasnije, doseljavanjem i umnožavanjem stanovništva. Poslednji se razvio i urbanizovao deo sela od glavne ulice prema željezničkoj pruzi. Tridesetih godina XIX veka počinje premeštanje centra naselja, a na novom trgu podiže se 1842. godine crkva imozantnih dimenzija, koja i danas predstavlja jednu od najvećih pravoslavnih crkava u Banatu. Pored crkve gradi se još škola, zgrada opštine, kafana i niz drugih objekata
    Црква Ново Милошево

    Tronovi.
    Црква Ново Милошево

    Bogoridičin tron i severna pevnica.
    Црква Ново Милошево

    Severna pevnica. Pevnice su ukrašene neuobičajeno velikim ikonama.


    Južna pevnica i Arhijerejski tron na desnoj strani slike.


    Detalj južne pevnice.

    U XX veku Karlovo ulazi sa oko 4900 stanovnika i posedjue sve objekte kao i većina odašnjih naselja: veliku crkvu, više školskih i javnih zgrada, mlin, poštu i telegraf, željezničku stanicu, tri vetrenjače, dvadesetak suvača, banku, biblioteku, zanatske, trgovačke i ugostiteljske radnje.
    Црква Ново Милошево

    Posle 1918. godine i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca naselje menja naziv u Dragutinovo, po pukovniku Srpske vojske, kasnije brigadnom đeneralu Dragutinu Ristiću .
    Godine 1946. sela Beodra i Dragutinovo (karlovo), vać faktički spojena se i administrativno spajaju u jedno i od tada naselje nosi ime Novo Miloševo. Posle ujedinjenja selo dobija novi centar i na novoj lokaciji ( Prema tekstu Dragana Rauškog na sajtu N. Miloševo)





    Црква Ново Милошево

    Prvi put sam video barjake tkane kao ćilim od vune.

    ''Teodor Pavlović (14. februar 1804 12. avgust 1854) je bio prvi sekretar Matice srpske u Pešti.

    Rođen je 14. februara 1804. godine u banatskom selu Karlovo (Dragutinovo, današnje Novo Miloševo), gde je i sahranjen 1854. godine.


    O ovom i drugim spomenicima i T. Pavloviću ima više na temi 'Naša spomen obeležja'.

    Osnovao je srpski politički list Serbski narodni list čiji je prvi broj izašao 1. jula 1835. godine u Budimu. List je kasnije menjao naziv u Serbske narodne novine koji je s kraćim prekidima izlazio do 1849.

    Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu između 1832-1841. Sekretar Matice srpske postao je u februaru 1837. godine. Njegovim posredovanjem Matici srpskoj pristupili su Sava Tekelija, Jovan Nako, baron Fedor Nikolić od Rudne, Petar Čarnojević, vladika Platon Atanacković, knez Mihailo Obrenović, mitropolit Stevan Stanković, episkop Evgenije Jovanović, Aleksa Simić itd.

    Umro je u pedesetoj godini života, 12. avgusta 1854. u rodnom mestu.'' (Vikipedija)
    (Spomenici Teodoru Palvloviću predstavljeni su na temi Naša Spomen obeležja)
    Црква Ново Милошево

    Južni ulaz.


    Црква Ново Милошево
    ''Nikola Aleksić, slikar
    Potiče iz zanatlijske porodice. Slikanje je počeo da uči u ateljeu Arsena Teodorovića u Novom Sadu (do 1826.), zatim odlazi u Beč i studira na Akademiji (1828-1830). Počinje u klasi antike, a nastavlja istorijsko slikarstvo. Putuje u Italiju, gde ostaje tri godine upoznajući umetnost nazarena. Kopirao je stare majstore po galerijama i i slikao portrete austrijskih oficira srpskog porekla. Posle Italije 1834. boravi u Novom Sadu, a zatim u Sremskim Karlovcima, gde kopira portret mitropolita Stratimirovića. Godine 1837. nastanjuje se u Kikindi i otvara radionicu da bi 1840. prešao u Temišvar, pa u Arad gde ostaje do kraja života.'' (Vikipedija)


    Desno je takodje spomenik Teodoru Pavloviću.


    ---
    Na nekim fotografijama je greškom upisana 2010. godina iako treba da piše 2009.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 10.03.2010 u 00:51

Strana 4 od 11 PrvaPrva ... 23456 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Naše srednjevekovne i starije crkve
    Autor nenad.bds u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 44
    Poslednja poruka: 12.03.2014, 20:39
  2. Sunovrat Crkve
    Autor Morpheus u forumu Religija
    Odgovora: 68
    Poslednja poruka: 10.05.2012, 23:59
  3. Dve crkve!
    Autor Hriscanin u forumu Religija
    Odgovora: 6
    Poslednja poruka: 11.08.2011, 13:40
  4. Od Crkve do Ali Babine pećine II
    Autor Neocekivani u forumu Spomenar
    Odgovora: 25
    Poslednja poruka: 25.04.2010, 14:53
  5. Od Crkve do Ali Babine pećine I
    Autor Neocekivani u forumu Spomenar
    Odgovora: 13
    Poslednja poruka: 18.02.2010, 02:08

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •