Vojvodina kroz istoriju - Strana 3
Strana 3 od 3 PrvaPrva 123
Prikaz rezultata 31 do 36 od ukupno 36
  1. #31

    Odgovor: Vojvodina kroz istoriju

    Citat Turkmenbashi kaže: Pogledaj poruku
    Jeste sve ćemo tebi da verujemo na reč

    .
    Nema mesta verovanju ili ne /
    Nema mesta slobodnoj proceni motivisanoj iz ko zna kojih razloga.
    IDakle, ili jeste ili nije.
    I nema potrebe prezentovari brdo cinjenica , tekstova , linkova a la rat i mir.
    Sve se cinjenice mogu sazeti u samo jednu.
    Srbi u Vojvodini su bili steciste , srediste svetiliste , svetionik , bastion
    i Obeliks , kulturni i duhovni centar celokupnog srpskog naroda u to vreme.
    A zasto je to tako bilo ?
    Pa zato sto su ziveli u uredjenoj , naprednoj drzavi koja je pripadala Evropskom civilizacijskom krugu a koja im je omogucila da budu centar napredne politicke misli ,
    centar kulture celokupnog srpskog naroda

    ".Moderna srpska kultura i politička misao nastale su zahvaljujući prosvetiteljskim idejama koje su obrazovani Srbi iz Hazburške monarhije usvajali, a zatim prenosili na tlo Srbije. Ovu istorijsku činjenicu, koja uostalom dokumentuje približavanje Srba evropskom civilizacijskom krugu, objašnjava prof. dr Ljubinka Trgovčević u tekstu "Prosvetiteljstvo i počeci moderne srpske kulture" u novom godišnjaku Balkanološkog instituta "Balkanika".
    Je li to tacno ?
    Slazes li se sa ovim izrecenim profesorke Trgovcevic ?
    Da li je to bilo dobro za srpski narod u celini ?
    Jeste.
    Kao sto rekoh ..bila je takva konstelacija i bio je takav ambijent
    Za razliku od Otomanske imperije u kojoj bio nije.
    Je li to tacno ?
    Jeste.
    A zasto je to dobro za celokupan srpski narod ?
    Pa zato sto su se skolovali na univerzitetima u Becu i Pesti
    i onda to svoje znanje primenili u knezevini Srbiji i tako dali
    ogroman doprinos njenom napretku i modernizaciji.
    Je li to dobro ?
    Moze se izvuci logican zakljucak i ta povezanost ...ako se to hoce ?
    Uostalom , i Srbi iz tadasnje Knezevine Srbije su isli na skiolovanje u Austro - Ugarsku
    Nisu se skolovali u otomanskoj imperiji.
    Postoji li neki razlog sto je bilo tako ?
    Nemerljiv je doprinos skolovanih Srba iz Austrougarske u prosveti ,
    zdravstvu , kulturi , trgovini , privredi , drzavnoj organizaciji i svim sferama
    drustvenog zivota tadasnje patrijarhalne i nerazvijene Knezevine Srbije.
    I taj ogrroman doprinos je usledio posle molbe Srbije Austrougarskoj
    da dozvoli dolazak skolovanih Srba , na sta je dobila pristanak.
    Da li je to tacno ?
    Da li je to dobro ?
    Jeste.
    I treba li navoditi imena .
    Dositej Obradovic , Milutin Milankovic , Josif Pancic, J.S. Popovic , Laza Kostic ,
    Jovan Hadzic , Jovan Rajic , Jovan Cvijic, J.J. Zmaj pa i Svetozar Miletic
    kojeg spominjes a koji je mnogo ucinio za Srpski narod , sa tim se sigurno slazes.
    Lista bez kraja...........
    Svi skolovani u Austrougarskoj monarhiji i dali veliki doprinos srpskom narodu.
    Sigurno da jesu...ogroman.
    Prema tome se ne moze reci da Srbi u Austrougarskoj monarhiji nisu dobili nista.
    Mnogo su dobili. Dobili su mnogo.
    To je ispravno reci.
    To je objektivno jer govore cinjenice.
    Da li je jos neceg bilo dobrog ?
    Dobro je sto je tadasnja Srbija izvozila 200. 000 svinja godisnje u monarhiju
    i tako obezbedjivala ekonomsku sigurnost i trgovinski suficit.
    Dobro je sto je izgradjen Veliki backi kanal za osam godina i to rucno.
    Dobro je sto je mocvarno zemljiste pretvoreno u najplodniju ravnicu Evrope.
    Je li to dobro za srpski narod ?
    Kada je to uradjeno ?
    Vuk Karadzic je isao u Bec a ogroman doprinos promociji srpske kulture
    i narodnog stvaralastva su dali Gete , Braca Grim....
    Je li to dobro ?
    Jeste.
    Da ne spominjem Karlovacku gimnaziju , Karlovacku mitropoliju , Fruskogorske manastire...


    kao što rekoh, svaki uspon kulturnog i političkog bića Srba je počeo 1848. i trajao do 1860. kada
    Jos jedan apsurd.
    Ograniciti uspon na ovih dvanaest godina .
    Pre i posle toga mrak.
    Od cifre do cifre.
    Ako cemo vec o godinama Srbi su dobili crkveno skolsku autonomiju 1770 godine sto je imalo ogroman znacaj za uspon srpskog naroda u svakom smislu. tako da ona teorija o 12 godina pada u vodu.
    Kazem da treba gledati sire ...evropski ambijent , okruzenje , reformacija ,
    prosvetiteljsvo, napredne misli u svim sferama zivota ..
    Zar ne govori tako prosta, jednostavna i nepobitna cinjenica da su Srbi iz Austrougarske bili
    . centar duhovnosti i kulture. srpskog naroda.|

    I da bi se dobilo na jacini i nekoliko citata ;

    "Zatim, na tlu Vojvodine kao nekadašnjem delu Srednje Evrope (iako na samoj njenoj periferiji), ostvarivana su neka vrhunska dostignuća. Navešću nekoliko primera: Prokopavanje kanala od Bačkog Monoštora do Bačkog Gradišta, između Dunava i Tise, dugog preko 100 km i širokog 25 m za svega 9 godina od 1793. do 1802. godine, predstavljalo je značajan tehnički i finansijski poduhvat u svetu tog doba. Sprovela ga je Privilegovana brodarska kompanija, kao prvo privatno akcionarsko društvo u Austrougarskoj. Brodska prevodnica na tom kanalu sagrađena kod Bezdana 1856. godine bila je prva prevodnica od betona u Evropi. Zatim, prva parna poljoprivredna mašina koja je proizvedena u svetu, i prva takva u Ugarskoj, bila je vršalica na paru u Novom Bečeju, u Vojvodini, kupljena i dopremljena iz Engleske 1852. godine, gde je i proizvedena, pod rednim br. 310. Jedna od najvećih i najstarijih cementara u Evropi bila je Beočinska fabrika osnovana 1839. Najveći mlin u Monarhiji, zajedno sa onim u Budimpešti, bio je u Kikindi...

    Jedan od naroda na tlu Vojvodine, Srbi, tokom više od 200 godina, imali su neku vrstu sopstvenog parlamenta – Narodni i crkveni sabor. Imali su i teritorijalnu autonomiju tzv. „srednjeg nivoa“ u okviru Kikindskog distrikta sa 10 opština i Bečejskog distrikta sa 14 opština, a kraće vreme, od 1849. do 1860. godine i teritorijalnu autonomiju na nivou Vojvodine (Krunovina: Vojvodina srpska i tamiški Banat). Iz srednjeevropskog političkog, ekonomskog i kulturnog okruženja Vojvodina je izašla 1918. godine sa uzorno sređenim i vođenim hidrosistemom, sa najgušćom željezničkom mrežom u Evropi, sa jakom lokalnom samoupravom čije su opštine imale i po nekoliko hiljada jutara sopstvene zemlje...

    I jos malo :

    Jedan od glavnih problema vlasti u oslobođenoj Srbiji bili su učeni ljudi -inženjeri, lekari, umetnici, učitelji i profesori, ali pre svega sposobni i školovani administrativci. Zasluge Srba prečana za uspostavljanje države velike su, ali nisu manje ni za uvođenje novog građanskog "reda i poretka" u patrijarhalnu, okoštalu Srbiju. U orijentalni ambijent uneli su duh evropeizacije.


    Odnosi Srba iz Srbije sa Srbima "iz preka" nikada nisu prekidani. Sticanjem autonomije Srbije, oni se čak produbljuju i proširuju. Objašnjenje ove činjenice valja tražiti u potrebi za sveukupnim unutrašnjim razvojem zemlje, koja se nametnula tadašnjim vlastima u Srbiji. Premda je Kneževina Srbija posle Drugog srpskog ustanka postala političko središte u koje su bile uperene oči celokupnog naroda, kulturno, obrazovno, privredno i društveno središte srpskog naroda potonjih pola veka nalazilo se među Srbima u monarhiji. U Srbiji je bilo neophodno obezbediti ustavno uređenje, građanska prava, ukidanje kuluka, oživeti trgovinu i reformom školstva povećati pismenost i obrazovanost naroda.

    Oličena u knezu, rešena da se ozbiljno pozabavi tim pitanjima, vlast Srbije je već na samom početku bila suočena sa brojnim problemima, od kojih je pitanje stručno sposobnih ljudi imalo presudnu važnost. Na ogroman nedostatak ovih ljudi, naročito za potrebe administracije, ukazuje podatak da su u "Pravitelstvenu službu" Kneževine Srbije, kao praktikanti i pisari, primani i mladići koji nisu završili nikakve škole. U Srbiji prve polovine XIX veka, iznurenoj dugotrajnom borbom za sticanje samostalnosti, van tokova kulturnih zbivanja u Evropi, školovani ljudi predstavljali su pravu retkost. Administraciji, koja se tek počinjala stvarati, bili su potrebni obrazovani ljudi.

    Logična posledica tih potreba bila je da je srpska vlada potražila potrebne ljude među Srbima iz Austrije. Ona se stoga obraćala austrijskoj vladi molbom da ne stvara probleme prilikom izdavanja potrebnih odobrenja svojim državljanima - Srbima, koji su bili spremni da pređu u službu Srbije. Usled velike potrebe za školovanim Srbima iz Ugarske, srpske vlasti nisu insistirale da novopridošli "prečani", koji to nisu želeli, traže otpust iz austrijskog podanstva i uzmu srpsko. To se odnosilo na lekare, profesore, učitelje, inženjere i slična zanimanja. Izuzetak su predstavljali samo oni koji su pretendovali na "političesku službu", kod kojih se insistiralo da moraju biti državljani Srbije.

    Austrijska vlada mahom je odobravala ove prelaske, rukovodeći se pretpostavkom da će na taj način, makar posredno, moći da utiče na politiku Srbije i usmerava je prema sopstvenim interesima.
    izvor :" Srpsko nasledje "

    I jos malo :

    Moderna srpska kultura i politička misao nastale su zahvaljujući prosvetiteljskim idejama koje su obrazovani Srbi iz Hazburške monarhije usvajali, a zatim prenosili na tlo Srbije. Ovu istorijsku činjenicu, koja uostalom dokumentuje približavanje Srba evropskom civilizacijskom krugu, objašnjava prof. dr Ljubinka Trgovčević u tekstu "Prosvetiteljstvo i počeci moderne srpske kulture" u novom godišnjaku Balkanološkog instituta "Balkanika"

    Presudno je što su Srbi u Austrougarskoj 1770. godine dobili pravo na obrazovanje na svom jeziku i za čuvanje sopstvenih verskih vrednosti. Time je, posle dugog diskontinuiteta sa srednjovekovnom kulturom, počeo razvoj srpske duhovnosti.

    Profesor Ljubinka Trgovcevic


    Prema tome , ne moze se reci da Srbi u Austrougarskoj monarhiji nisu dobili nista.
    Dobili su mnogo.

    Camo cinjenice i objektivno.

    Na kraju krajeva, dobili su Vojvodinu.
    Malo li je ?
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  2. #32

    Odgovor: Vojvodina kroz istoriju

    Mene jako mrzi da ponavljam nešto što neko ili neće da pročita ili ne može ili neće da shvati. Srbi u Habzburškoj monarhiji i Austrougarskoj ništa nisu dobili na lepe oči ili zato što ih neko voli, nego su sve plaćali krvlju i svojim vojničkim uslugama. Nije slučajno, da su Srbi naseljavani najviše prema granici sa Turskom, po krajinama, a ne po Beču, Pešti itd. Ako ti misliš da je i u to vreme moglo da funkciše da jednom narodu ne daš ama baš ništa a za uzvrat očekuješ njegovu odanost i usluge razmisli još jednom. Naravno da je potrebno ostaviti što više činjenica i tekstova nećemo sigurno da se prepucavamo ja u klin ti u ploču.

    Srbi u Vojvodini su bili steciste , srediste svetiliste , svetionik , bastion
    i Obeliks , kulturni i duhovni centar celokupnog srpskog naroda u to vreme.
    A zasto je to tako bilo ?
    Pa zato sto su ziveli u uredjenoj , naprednoj drzavi koja je pripadala Evropskom civilizacijskom krugu a koja im je omogucila da budu centar napredne politicke misli ,
    centar kulture celokupnog srpskog naroda
    Isti to je recimo bilo omogućeno u manjoj ili većoj meri - Česima. Česi ili Slovaci recimo, nisu živeli po močvarnim krajevima carstva, nisu svoj status zarađivali graničarskim životom i konstantnim klanjem sa Turcima, pa su opet monarhiju doživljavali kao tamnicu naroda, kako je mnogi i danas nazivaju. Sve što su Srbi uradili za ostale Srbe u monarhiji je zasluga Srba, ne austrijskog cara, ne Austrijanaca ili Mađara ili nekog trećeg. Istina za to su postojale mogućnosti jer je Beč bio jedan od kulturnih i obrazovnih centara Evrope tog doba, ne samo Beč i Prag, Požun, Grac i još dosta drugih gradova. Međutim šta je sa tom famoznom crkveno školskom autonomijom za koju se hvataš (Srbi u Habzburškoj monarhiji-S. Gavrilović):



    Uploaded with ImageShack.us

    Tekst nedvosmisleno potvrđuje i onaj Ćorovićev, da je politički i kulturni život Srba u monarhiji bio uglavnom prigušivan što od Beča što od Pešte, a to se kasnije nastavilo kroz nasilnu mađarizaciju i germanizaciju o čemu će malo kasnije. Nalaziti neke olakšavajuće okolnosti u tome što je vladao mrak u Otomanskoj imperiji je savršeno apsurdno. Idemo dalje, da vidimo blagonaklonost Beča prema našem prosvetiteljstvu.



    Uploaded with ImageShack.us

    Zanimljivo, zabrana srpskih glasila se baš uklapa u priču o stvaranju ambijenta za rad naših prosvetitelja. treba li još jedno 100 puta da ponovim, da su školsko kulturne institucije Srba u tadašnjoj monarhiji stvarane novcem i ulaganjima samih Srba? Mitropolita Stratimirovića, Save Tekelije i drugih... ono kao hvala Beču što nam je omogućio Sve to što spominješ, mitropoliju, gimnaziju, manastire, prvo pročitaj nešto o njima pa mi reci kolika je zasluga Beča za njihov nastanak?

    Jos jedan apsurd.
    Ograniciti uspon na ovih dvanaest godina .
    Pre i posle toga mrak.
    Od cifre do cifre.
    Ako cemo vec o godinama Srbi su dobili crkveno skolsku autonomiju 1770 godine sto je imalo ogroman znacaj za uspon srpskog naroda u svakom smislu. tako da ona teorija o 12 godina pada u vodu.
    Kazem da treba gledati sire ...evropski ambijent , okruzenje , reformacija ,
    Naravno da je uspon postignut sa revolucijom, politička obespravljenost Srba u to doba je bila velika, sva prava su se svodila na crkveno školsku autonomiju, što nije bio slučaj sa ostalim narodima, a ti Srbine gini za cara, pošteno nema šta. Srbi 1792. na požunskom saboru su postali ravnopravna nacija u Ugarskoj čime je Srbima omogućeno i učešće na Saboru, misliš da je to bitno promenilo položaj Srba u monarhiji, da su primani u činovnike i da su mogli da učestvuju u vlasti u većoj meri? A do 1770. su Srbi već debelo bili izginuli za račun Beča.



    Uploaded with ImageShack.us

    Za izgranju infrastrukture sam već pisao, mrzi me da se ponavljam zaista. Jes' ti nekada bio u Beču? Ili Budimpešti? Kada odeš u Beč, pa malo pogledaš šta je sve izgrađeno za vreme vladanja Habzburgovaca tek onda stekneš sliku koliko su ostali dobijali mrvice za svoje služenje Habzburgovcima. Železnica, magistrati, kasarne, graničarske uprave, hidrosistemi... sve je rađeno za potrebe monarhije.

    Camo cinjenice i objektivno.

    Na kraju krajeva, dobili su Vojvodinu.
    Malo li je ?
    Nisu je dobili, izborili su se za nju. Bitna je razlika E sad, zarad objektivnosti još malo iz Ćorovićeve knjige (istorija Srba, odlomci):

    Врло моћни чиниоци међу угарским сталежима, а још више на царском двору, налазили су, да су учињени уступци Србима ишли предалеко, да они стварају државу у држави, и да као "шизматици", с нарочитим повластицама, уносе незадовољство међу друго становништво. Њихову војничку вредност они су потцењивали, тврдећи да они нису ипак права војска и да им нарочито недостаје потребна дисциплина. За српско свештенство тврдили су да је неуко и порочно, а сам народ да није много поуздан.

    Нарочито је био активан католички клир, коме је на челу стајао до краја антиправославски и непомирљиви кардинал Леополд Колонић. Годину-две дана иза царских привилегија његови су их људи отворено газили. За сремског унијатског епископа би постављен 1693. год. Петар Љубибратић. Исте године донео је печујски суд одлуку, по захтеву бискупа Матије Радоњаја, да се протерају сви Срби православни из тог града, "као шугаве овце из стада". Било је и других насртаја. У исто време и српска милиција укинута је као самостално тело и стављена је под врховну команду царских генерала. У Бечу се, сем тога, узимао у обзир и план да се српска насеља разбију тако, што би се Срби разбили у разне колоније.

    Срби су сачињавали добрим делом и нову, током 1702/3. год. образовану, потиско-поморишку војну границу, која је дошла под власт Врховног војног савета. Као и у Хрватској и у Славонији, Срби су и ту били изложени као нека врста живог бедема према Турцима. Своје привилегије они су могли да одржавају само тим сталним излагањем себе на границама, где се њихова вредност морала видети и ценити и о којој су војни кругови, немајући никог другог да их боље замени, морали водити рачуна. Ради тога ће, само док буде потребе, Срби остати, како се у Бечу говорило, "толерирана нација".

    Toliko za sada, biće još odlomaka koji se tiču položaja Srba na ovim prostorima u vreme Austrougarske (Habzburške) monarhije. Još jednom da podvučem, bitnu rečenicu (Ćorović):

    Своје привилегије они су могли да одржавају само тим сталним излагањем себе на границама, где се њихова вредност морала видети и ценити и о којој су војни кругови, немајући никог другог да их боље замени, морали водити рачуна. Ради тога ће, само док буде потребе, Срби остати, како се у Бечу говорило, "толерирана нација".

    Hvala Beču, za šta?



  3. #33

    Odgovor: Vojvodina kroz istoriju

    Deo teksta sa sajta Muzeja Vojvodine dobar za razumevanje položaja Srba u monarhiji (izvor):

    Godine 1690, 1691, 1695, 1706. i kasnije, do 1743, Bečki dvor je davao, odnosno, potvrđivao ili sužavao privilegije kojs js, preko patrijarha Arsenija Čarnojevića i Isaije Đakovića podario srpkom narodu u Monarhiji za njegove zasluge u ratovima protiv Turaka, za vsrnost prema njemu, za održavanje ravnoteže prema Mađarima, za odbranu južnih granica prema Turskoj, ali i za odlazak na ratišta širom Evrope. Carskim privilegijama Srbi su od strane Bečkog dvora priznati za naciju, osigurano im je pravo na ispovsdanjs pravoslavns vers, pravo na upotrebu starog kalendara, na izbor sopstvenog mitropolita i spiskopa, pravo na sopstvene magistrate, a oslobođeni su bili i od dssstine katoličkoj crkvi. Protiv srpskih privilegija bili su ugarsko i hrvatsko plsmstvo, njihovi staleški sabori, katolička crkva, županijske i gradsks vlasti, ali počešće, i carski oficiri u Vojnoj granici pa je, stoga, srpski narod sa crkvenom jerarhijom i svojim oficirskim staležom na čelu morao da vodi upornu borbu za očuvanje privilegija kao i da pruža otpor unijaćenju i pokatoličenju, čemu nisu bili neskloni i austrijski vladari (Leopold I, Josif I, Karlo IV i Marija Terezija, kao i kasnije, Franc I) od kojih se očekivalo da štite privilegije koje su, u nuždi i iz računa, dali tom "šizmatičkom" narodu koji se, zbog takvog postupanja prema njemu, okretao pravoslavnoj Ruskoj carevini. Svoje privilegije Srbi su branili na svojim narodnocrkvenim saborima, ali i svojom ulogom u vojsci i u privredi zemlje, a sve to u okviru Karlovačke mitropolije kao svoje crkvene i opštenarodne zajednice priznate od strane Carskog dvora. Srbi, naravno, ni iz daleka nisu ostvarili ono što su želeli, ali su, uprkos svemu, uspeli da se, u biti, održe i verski i nacionalno, a u privrednom i kulturnom pogledu da primetnije ne zaostanu za narodima s kojim su se našli u verski i nacionalno raznorodnoj Habzburškoj monarhiji.

    Jedinstven u nacionalnopolitičkom i verskom pogledu srpski narod u Habzburškoj monarhiji bio je u upravnom i socijalnoekonomskom pogledu razbijen na one Srbe koji su se našli u Vojnoj granici i u tzv. Ugarskom provincijalu, u ugarskim i hrvatskim županijama, pod Carskom i pod Ugarskom dvorskom komorom, pod spahijama, u slobodnim kraljevskim gradovima i u privilegovanim dištriktima.

    Od posebnog značaja za očuvanje srskog nacionalnog bića bilo je postojanje Vojne granice u kojoj se veliki broj Srba našao izvan plemićke, županijske, mađarske i hrvatske vlasti koje su bile agresivnije od vojnih krugova u naturanju unije i katoličanstva, odnosno u pokmećivanju Srba koji su stalno težili da budu vojniciseljaci, slobodni ljudi, zavisni od vladara a ne od plemstva, odnosno da u vojnim komunitetima, slobodnim kraljevskim gradovima i komorskim okruzima održe što veći stepen samoupravnosti. Do sredine XVIII veka to im je najviše uspevalo u Vojnoj granici, a u drugoj polovini tog, i u prvoj polovini XIX veka, u slobodnim kraljevskim gradovima. Kao graničari, oficiri i trgovci, Srbi u Vojnoj granici, naročito tokom XVIII veka, bili su značajan činilac u Habzburškoj monarhiji, naročito do ukidanja Potiske, Pomoriške i Podunavske vojne granice, a za potcenjivanje nije bio ni njihov značaj u novoformiranoj Banatskoj vojnoj granici, u Šajkaškom bataljonu, u Sremskoj granici i krajinama, odnosno regimentama i komunitetima u Varaždinskom i Karlovačkom generalatu. Kućna zadruga, kao proširena porodična i ekonomska zajednica, doprinela je fgoičkom, biološkom održavanju Srba i usporavanju pauperizacije seljaštva, jer je baštinska zemlja, na kojoj je zadruga egzistirala, bila zakonom zaštićena, nedeljiva i neotuđiva. Značaj Vojne granice za srpski narod pokazao se naročito posle razvojačenja Potiske i Pomoriške granice, kad se narod, u strahu od pokmećivanja i dolaska pod feudalnu vlast, u znatnom broju odlučio na iseljavanje u Banat pa u Rusiju, čime su otvorena vrata za masovno useljavanje nesrpskog življa u Pomorišje i Bačko Potisje, dotad najvitalnijih srpskih oblasti u Ugarskoj.

    Narušavanju etničke premoći Srba u Bačkoj, Banatu i Baranji bitno je doprinela i austrijska vojska i mađarska kolonizaciona politika koja je, potiskujući Srbe planski u te oblasti, doseljavala Nemce, Mađare i druge, manje narodnosti. No, kolonizacija je imala i svoju pozitivnu stranu jer je stvarala uslove za brži razvitak privrede, komunikacija, melioracije zemljišta, unošenje novih kultura, posebno povrtarstva, stajskog stočarstva, svilogojstva, evropskih zanata i prvih oblika manufakturne proizvodnje.

    Srpsko društvo, kao i društva nesrpskih narodnosti u Bačkoj, Banatu i Sremu bilo je staleški izdeljeno na plemstvo, sveštenstvo, građanstvo i seljaštvo, s tim što je kod Srba bilo najviše slobodnih pa i dobrostojećih seljaka i graničara, a kod njih je i građanstvo bilo najrazvijenije. Kod Mađara dominiralo je plemstvo nad obespravljenim seljaštvom, dok plemstva kod drugih narodnosti (Rusina, Slovaka, Rumuna); kao staleža u pravom smislu reči nije ni bilo. Srbi su imali nešto plemstva iz redova aktivnih oficira, nešto od bivših oficira POtiske vojns granice, a nešto malo od srodnika mitropolita i episkopa, a od 1780tih godina i iz redova trgovaca, naročito u Banatu, koji su kupili plemićke titule i povlastice. No, u poređenju sa plemstvom kod Mađara pa i Hrvata, srpsko plemstvo bilo je malobrojno i najčešće sitno i srednje plemstvo bez većeg uticaja u društvu kome je ton davao građanski stalež. Seljaštvo izvan Vojne granice i dištrikta bilo je pokmećeno, ali ne i u gorem položaju od seljaštva drugih narodnosti, bar kad je u pitanju bilo posedovanje zemljs i stoke. Osnovni seljački posed (sesiju, baštinu), koji je podlegao dažbinama ali i državnom porezu, država je štitila posebnim zakonimaurbarima, kojima je, uz to, stavljala granice feudalnom ugnjetavanju kmeta od strane spahije. Nizom reformi u drugoj polovini XVIII i prvoj polovini XIX veka stanje seljaštva se poboljšalo, ali iz njega nije izagnana želja i nada da se oslobodi svoje feudalnokmetske potčinjenosti, a kod Srba i nacionalne zavisnosti.

    U okvirima istorijske Ugarske, od XVI do XIX veka, građanski stalež nije imao veći i presudniji značaj ni u politici, ni u privredi, ni u kulturnom životu. Ukoliko je građanstva i bilo, ono je bilo nemačkog, srpskog, grčkog, cincarskog, jermenskog i jevrejskog porekla. Relativno najbrojnije bilo je građanstvo kod Srba i s njim izmešanih pravoslavnih Grka i Cincara. Bilo je građanstva po slobodnim kraljevskim gradovima; najjače je bilo u Novom Sadu, Somboru, Temišvaru, Oseku, Karlovcu, Zagrebu, Požegi, na Rijeci, u Trstu; po graničarskim vojnim komunitetima od Gline i Petrinje preko Gradiške, Broda, Vinkovaca, Mitrovice do Zemuna, Pančeva i Bele Crkve; po komorskim i spahijskim varošima, koje je teško bilo i zamisliti bez srpskopravoslavne trgovačkozanatske čaršije od Sentandreje na severu do Vukovara, Rume, Iriga, Bečkereka, Vršca i drugih na jugu zemlje. Građanstvo kod Srba činili su trgovci, zanatlije pojedinci iz slobodnih profesija i tzv. honoraciori. Uz trgovce i zanatlije tu su bili lekari, zemljomeri, advokati, profesori, učitelji, gradsko sveštenstvo, gradske magistratlije, umetnici, penzionisani oficiri i drugi ugledniji gradski i varoški obitatelji. Ali ni do sredine XIX veka među njima nije bilo ni bankara, ni industrijalaca, ni velikih preduzimača pa se samo uslovno može govoriti o građanskom staležu kod Srba, a i kod drugih naroda u Ugarskoj. Adekvatniji termin bio bi građanski sloj.

    Dok su se honoraciori okupljali oko magistrata i javnih službi, trgovci i zanatlije, kao po svuda u Ugarskoj, bili su udruženi u trgovačka društva, kompanije, ortakluke i esnafe cehove, koji su štitili njihove staleške, profesionalne interese svojim strogim regulama, njihovim hijerarhijskim unutarnjim poretkom, njihovim statusnim simbolima. Bio je to stalež odan veri, naciji i tradiciji sa tradicionalnim porodičnim moralom ali koji nije bežao od onog što je donosilo modernije evropsko društvo. Najveći deo srpske inteligencije potekao je iz tog sloja društva. Srpska inteligencija stvarala se u nižim srednjim školama, a potom na protestantskim, pa i u nekim katoličkim licejima u Segedinu, Požunu (Bratislava), Modri i drugde, potom na nemačkim univerzitetima u Haleu, Getingenu, Minhenu, Gracu i Beču, a kasnije i u Pešti. Taj prvi sloj srpske inteligencije delovao je, povratno, i na sredinu iz koje je poticao pa se, gledano u celini, može govoriti o neospornom kulturnom, civilizacijskom napretku srpskog društva. Civilizovanje se ogleda u evropeizaciji gradova, njihovoj arhitekturi, u kućnom nameštaju, u ishrani, zabavnom životu, modi, u slikarstvu, muzici, u preuzimanju baroka i klasicizma. Srpska inteligencija često je išla u korak sa mađarskom plemićkom, a pogotovo sa slovačkom i češkom narodnjački usmerenom inteligencijom. Ona se uključuje u pokret racionalizma i prosvećenosti u drugoj pol. XVIII veka, oduševljeno prihvata reformističke ideje cara Josifa II i Jozefinizam kao državnu i društvenu teoriju i praksu, o čemu najizrazitije svedoči sveukupna delatnost Dositeja Obradovića, Jovana Muškatirovića, Pavla Solarića i drugih iz tog kruga.

    O sveštenstvu kao staležu, kod Srba u Monarhiji još teže je govoriti pošto episkopat nije bio mnogobrojan pa nije raspolagao pomena vrednim zemljišnim posedima, spahilucima ili gradovima, što je sve bilo prisutno kod katoličkog klera. U relativno povoljnom položaju bili su srpski manastiri u Ugarskoj, odnosno u Vojvodini; gradsko sveštenstvo dostiglo je osrednji standard, dok se seosko posebno u Trojednici i Vojnoj granici jedva uzdizalo iznad kmetova i graničara i faktički bilo izvan feudalnih staleža. Katolička crkva bila je u svemu favorizovana: biskupi i nadbiskupi imali su feudalne posede i druga dobra, visok ugled u društvu, dok je gradsko i seosko sveštenstvo bilo na državnoj plati, a država, odnosno spahije bile su patroni crkava i podizali ih svojim sredstvima dok su pravoslavni vernici sami podizali i svoje crkve i škole i mučno izdržavali svoje sveštenstvo koje je, u mnogom, bilo i zapostavljeno i zaostalo, pa je jedva vršilo svoju duhovnu misiju u narodu. Ali u srpskoj crkvi bilo je više demokratskog duha, veće učešće svetovnjaka i u crkvi i crkvenim opštinama koje su im zamenjivale političke opštine i građanske magistrate. Unijatska crkvena organšacija bila je ograničena na Rusine i pounijaćene Srbe u Žumberku i Varaždinskom generalatu. Protestanata je bilo najviše među Nemcima, Slovacima i Mađarima, ali njima, osim po izuzetku, nije bilo dozvoljeno naseljavanje u Trojednu kraljevinu i Vojnu granicu sve dok car Josif II nije doneo patent o verskoj toleranciji. NJihova verska organizacija u ovim krajevima bila je dosta nerazvijena, ali je veza između crkve i škole bila čvrsta i plodotvorna. Najteži je bio položaj jevrejske verske zajednice i Jevreja kao etničke grupe kojoj se ograničavalo i pravo na naseljavanje, na posedovanje nekretnina, pravo na verske obrede, a koja je podlegala i posebnom oporezovanju plaćanjem takse za toleranciju u hrišćanskoj državi.

    U toku XVIII veka Srbi u Ugarskoj, kao i oni u Trstu, nisu prekidali svoje veze sa Srbima u zemljimatici, kako duhovne, crkvene, tako i trgovačke, plemenske i rođačke. Tome je doprinosilo i stalno, manje više izraženo, emigriranje iz Srbije u Srem, Banat i južnu Bačku, prelaženje kaluđera iz manastira u Srbiji u manastire preko Save i Dunava, kao i nastojanje karlovačkih mitropolita da održe kanonsko jedinstvo sa Pećkom patrijaršijom kao bitni uslov za duhovno, a povr.emeno i duhovnopolitičko jedinstvo celokupnog Srpstva. Ta težnja za jedinstvom do najjasnijeg izražaja došla je u vreme dramatičnih događaja iz Kočine krajine, frajkora, izbeglištva i još više u toku Prvog ustanka kad su Srbi u Habzburškoj monarhiji svoju političku sudbinu, dobrim delom, vezivali za ishod oslobodilačke borbe svojih sunarodnika u zemlji matici, kad su slavili pobede ustanika, a posle njihovog poraza bolno doživljavali njihovu tragediju. Oni su otvorili vrata desetinama hiljada izbeglica iz Srbije u Kočino i Karađorđevo doba, a u vreme kneza Miloša s pritajenom radošću pratili borbu onostrane braće za politički autonomnu Kneževinu u koju su odlazili kao učitelji, profesori, pravnici, zanatlije i ratari, dajući svoj nemali doprinos njenom bržem i svestranijem razvitku.

    Rešavanje glavnih crkvenopolitičkih odnosno verskonacionalnih pitanja Srbi u Habzburškoj monarhiji pokušavali su na svojim narodnocrkvenim saborima kojih je nekoliko održano u toku XVIII veka, a od kojih su naročito bili značajni sabor iz 1744, 1769. i 1790. godine, kada su postavljeni i izričiti nacionalnopolitički zahtevi u cilju uspostavljanja posebnih pridvornih institucija za Srbe u Monarhiji kao i zahtev za posebnom nacionalnom teritorijom (1790). Oslonac je tražen u Bečkom dvoru, ali se pomišljalo i na sporazum sa mađarskim plemstvom, od čijeg se sabora (Diete) tražilo da srpske privilegije uključi u ugarske zakone i Srbe prizna za politički ravnopravne stanovnike u Ugarskoj, u čemu se 1791/92. samo delimično uspelo. Mađarska strana uporno je odbijala da Srbe prizna kao poseban, politički narod pa ih je tretirala samo kao tolerisanu versku skupinu kao "grčkonesjedinjene". Takav stav nije, u bitnom, promenjen ni u doba maćarskog nacionalnog pokreta koji je svojim radikalnijim, košutovskim krilom počeo preko sabora, županija i gradskih magistrata da sprovodi mađarizaciju nemađarskih naroda, uključiv i Srbe u Ugarskoj. Naturajući mađarski jezika u škole i u upravu, pa čak i u matične knjige, s krajnjim ciljem da on bude uveden i u crkvene bogoslužbene knjige, moralo je da dovede do daljeg nepoverenja Srba prema mađarskoj upravi i do njihovog približavanja slovenskim narodima u Ugarskoj i Habzburškoj monarhiji, odnosno njihovim usvajanjem sveslovenske ideje u njenom liberalnodsmokratskom obliku. Ipak, srpski nacionalni program nije bio jasnije definisan nego se u svojoj konzervativnijoj varijanti svodio na "crkve, školu i knjižestvo" i to preko češćeg održavanja narodnocrkvenih sabora i očuvanje patronata Bečkog dvora nad srpskom nacijom. Još nedovoljno izražena liberalna struja kod Srba težila js za reformama u duhu svog vremena, u duhu evropskog slobodarstva i postavljanje nacionalnopolitičke aktivnosti na crkvene opštine kao na "opštenarodni parlament" kojim neće dominirati jednoglasje gornjeg sloja društva nego "tisućoglasje" celog srpskog naroda.

    Iako u nimalo povoljnim okolnostima, Srbi u Habzburškoj monarhiji i Ugarskoj od Temišvarskog sabora 1790. do revolucije 1848. ostvarili su značajne uspehe na polju prosvete i kulture. Prvi između južnih Slovena pokrenuli su svoje narodne novine (1791, 1792, 1813. i 1838) i prvi osnovali svoju, Maticu srpsku 1826, otvorili dve svoje gimnazije (Karlovačku 1791. i Novosadsku 1810) i Učiteljsku školu (najpre u Sentandreji, pa potom u Somboru, 1812, 1816), bogoslovije (Karlovci, Pakrac) i štampali, za svoje vreme, impozantan broj knjiga i udžbenika, stvorili svoja đačka i pevačka društva, pozorišne družine, književne čitaonice i zajedno s drugim sugrađanima počeli da udaraju temelje fizičkoj kulturi (streljaštvo, plivanje, a kasnije biciklizam itd.) Tako svestrane i plodne kulturnoprosvetne delatnosti i političks aktivnosti ne nalazimo kod drugih nemađarskih narodnosti u Ugarskoj, a i kod vladajućih, nemačke i mađarske narodnosti u okviru južne Ugarsks i Slavonije, budući da ni oni ne stvaraju svoje lokalne institucije pošto su legalno koristile sve ono što je postojalo u njihovim nacionalnim središtima, Beču, Gracu i Nemačkoj, odnosno u Pešti i drugim gradovima u Mađarskoj. Stoga se i desilo da su Srbi, iako na južnougarskom području nisu imali apsolutnu većinu, prednjačili ne samo u ekonomici (trgovina, prvenstveno!) nego i na polju prosvete, kulture i nacionalne politike.

    U burne događaje 1848. godine Srbi u Habzburškoj monarhiji ušli su bsz jasno profilisanog vođstva i nacionalnog programa. Od srsdine marta do kraja aprila srpska "narodna zahtevanja" evoluirala su od zahteva za priznanjem vere, narodnosti, jezika i opštih građanskih sloboda do zahteva za autonomnom Srpskom Vojvodinom u okviru Monarhije i u sastavu Ugarske, odnosno do Vojvodins kao jedne od krunovina u Monarhiji. Beh na samom početku revolucionarnih zbivanja, Srbi su se suočili s krutim i nedopustivim držanjem mađarske vlade BaćanjiKošut, koja je nemađarskim narodima uskraćivala ono što je mađarska nacija izvojsvala u odnosu na Austriju, što im nije želela dati višs od građanskih prava, odnosno što je odbijala svaki razgovor o njihovim nacionalnim iravima. Prvih nekoliko meseci Bečki dvor je bio paralisan i njegov uticaj, osim u nekoliko u Vojnoj granici preko lojalnog oficirskog kora, nije stizao do Srba. Na odluke Majske skupštine o proglašenju Srpske Vojvodine od Srema, Banata, Bačke i Baranje, mađarska vlada odgovorila je represijom, poništenjsm tih odluka, zavođenjem prekih sudova, upućivanjem svojih komesara u južne delove zemlje, i najzad, napadom na Karlovcs ratom. U prvim mesecima rata mađarska vlada je raspolagala carskom vojskom na području cele Ugarske pošto ju je car podčinio njenom vojnom ministru, a i sam car js srpski narodni pokret proglasio nezakonitim, buntovničkim, što je nedvosmisleno do znanja stavio srpskoj deputaciji s patrijarhom Josifom Rajačićem na čelu u ponižavajućoj privatnoj audijenciji u Insbruku. Pošto js savez Srpske Vojvodine i Trojedne kraljevine bio nssfikasan, Srbima je preostalo da se oslone na sopstvene snage i na pomoć od Kneževine Srbije u novcu, oružju i dobrovoljcima. Srbi su stvorili svoju narodnu vojsku kojoj su kičmu činili sremski i banatski graničari kao i šajkaši u Bačkoj. No bez viših oficira, bez konjics i sa nsdovoljnom artiljerijom srpska vojska morala js da vodi neravnopravnu borbu s carskomađarskom vojskom, odnosno sa Mađarskom honvedskom vojskom, uspešno u Bačkoj, manje srećno u Banatu (Rimski šančevi, Sentomaš Srbobran, Šajkaška, Perlez, Alibunar, Tomaševac, Bela Crkva itd.). U bezbrojnim sudarima na bojnim poljima istakls su se markantne ličnosti u srpskoj vojsci, kao što su bili Đorđe Stratimirović, Zarija Jovanović Čiča, Stevan Surdučki, Petar Bobalić, Jovan Stefanović Vilovski, Teodor Bosnić, Dimitrije Stejin i drugi kao i komandanti dobrovoljaca iz Srbije, vojvoda Stevan Knićanin, Milivoje Petrović Blaznavac, Janča Mihajlović itd.

    Od kraja leta 1848. godine Srpski narodni pokret, preko carskog generala Majerhofera, bana Jelačića i konzervativnog patrijarha Rajačića počeo je da dolazi pod uticaj Austrije, ali je sve do vojnih poraza u proleće 1849. u Bačkoj i Banatu, održavao svoju samostalnu poziciju iako je bio razdiran unutrašnjim sukobom između patrijarha Rajačića i "vožda" Stratimirovića, odnosno između konzervativne i liberalne struje u njemu. Oktroisanim ustavom od marta 1849. godine Bečki dvor je razbio teritorijalnu celovitost Srpske Vojvodine jer je delove Vojne granice, koji su bili u njenom sastavu, vratio u sastav predrevolucionarne Vojne granice. Posle toga, a i zbog gubitka Banata i većeg dela Bačke, Srpska Vojvodina se topila, njena vojska se utapala u carsku vojsku, a patrijarh Rajačić postepeno je degradiran i najzad sklonjen u Beč, u kome je, u sudaru sa Hrvatima, dočekao carev novembarski patent o stvaranju Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata, privremene administrativne jedinice s carem kao srpskim vojvodom i generalom Ferdinandom Majerhoferom kao upraviteljem Vojvodstva, što je bila negacija odluka Majske skupštine i nacionalno političkih ciljeva Srpskog narodnog pokreta 1848/49. godine. Posle deset godine obnovljenog apsolutizma, tzv. Bahove ere, došlo je do epiloga ukidanjem Vojvodstva 1860. i tadašnje srpske politike u Habzburškoj monarhiji.



  4. #34

    Odgovor: Vojvodina kroz istoriju


    Зрењанин Кроз центар града некада се кретао прави воз. Додуше, на ускотрачној прузи и са малом локомотивом и вагонима. Такозвана уска пруга водила је од центра региона до Жомбоља, данас варошице у Румунији. Возић су његови савременици задржали у драгом сећању, а млађе генерације га срећу само на пожутелим фотографијама.

    Овдашњи хроничар Дејан Бошњак подсећа да многи знају, а малобројни памте да се човек некада могао провозати железницом кроз центар Великог Бечкерека.

    Још у претпрошлом веку, тачније 1898. велепоседник Чекоњић је изградио пругу уског колосека чије су шине једна од друге биле удаљене 76 сантиметара. Пруга, дугачка 60 километара, повезивала је 11 места, а поред ње су касније никла још три насеља Александрово, Банатско Карађорђево и Војвода Степа. Ишла је, дакле, од данашњег Зрењанина до Жомбоља, а када је ово место припало Румунима, дограђен је крак од Српске Црње до Радојева на самој граници вели Бошњак. Он са сетом говори да, ако је неки воз требало звати романтичним, онда је то био тај. По селима и граду на њега су се вешали путници, а пошто је ишао споро, за то и није требала нека посебна вештина. Веле да се не памти да је неко пао под точкове овог воза, који су Лале дуго звале ајзлибан, и да се повредио. Мала пруга и ћира омогућили су и сиротињи, која није могла да преже коње за дуга путовања и да одлази у град, да се школује, а касније, када је дошло до индустријализације, да се запошљава у фабрикама. Историчар Нада Борош на прво место ставља економски значај пруге и воза:

    За време кишних дана путеви су у Банату готово били непроходни, а запреге под теретом су тонуле у блато. Нова саобраћајница омогућила је паорима да довозе јечам у пивару, репу у шећерану, а касније и кукуруз у скробару, о пшеници, воћу и поврћу да се и не говори.

    Међутим, након неког времена испоставило се да парна локомотива и гласни вагони који кроз град клопоћу читава четири километра сметају грађанству. Пролазак воза спречавао је и кретање пешака и осталог саобраћаја. За пијачних дана владале су и неописиве гужве и општи метеж што је задавало главобољу градским властима. Постојала је опасност и од пожара због искри које је избацивала локомотива. Градски одбор упутио је 1920. године представку Дирекцији државних железница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца тражећи измештање пруге, али је захтев одбијен. Исто се догодило и пет година касније без обзира на то што је образложење писано на неколико страница. Ипак, молбе су коначно услишене 1932. када је пруга измештена из центра.

    Путници и роба стизали су и даље са севера средњег Баната малом пругом која се уклапала у нормални колосек тако што је на неколико километара пруга имала три шине. А у другом правцу до Радојева пруга је функционисала до средине шездесетих година прошлог века. Путеви су асфалтирани, појавили су се камиони и аутобуси. Неки још жале за уском пругом и ћиром. Требало их је, веле, ипак одржавати. Од неколико локомотива, једна постоји у овдашњој фабрици Шинвоз, а за једну се зна да још саобраћа на Шарганској осмици. Дејан Бошњак тврди да је било двадесет путничких и 124 теретна вагона. Зрењанинци жале што се преостала локомотива и неки вагон са парчетом пруге не поставе негде у граду. Јер, улазак воза у град ипак је био цивилизацијски напредак.

    Ђуро Ђукић
    објављено: 28.08.2011.
    Србија : Малом пругом кроз Велики Бечкерек : ПžЛИТИšА



  5. #35

    Odgovor: Vojvodina kroz istoriju

    Пас ће те увек разумети

  6. #36

    Re: Odgovor: Vojvodina kroz istoriju

    Jedna od najinteresantnijih i najkompletnijih grupa koje se bave istorijom Vojvodine i posebno periodom posle Trianona na fejsbuku su Optanti. Jel neko imao prilike da se upozna sa sadrđajem grupe ? https://www.facebook.com/share/g/op33jvyCtCUCVYtU/

Strana 3 od 3 PrvaPrva 123

Slične teme

  1. Uticaj dugokosih plavusa na desavanja kroz istoriju
    Autor davorjanka u forumu Pričaonica
    Odgovora: 8
    Poslednja poruka: 30.03.2016, 18:03
  2. Mape Vojvodine kroz istoriju
    Autor Turkmenbashi u forumu Istorija
    Odgovora: 30
    Poslednja poruka: 12.08.2010, 14:37
  3. Srpska Fotografija Kroz Istoriju
    Autor zrNce u forumu Umetnost
    Odgovora: 13
    Poslednja poruka: 05.12.2009, 22:50
  4. Najveći zločinci kroz istoriju
    Autor bellissima u forumu Istorija
    Odgovora: 33
    Poslednja poruka: 21.08.2009, 17:19
  5. Nova godina kroz istoriju i običaje
    Autor Goga u forumu Belosvetske zanimljivosti
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 01.01.2009, 05:34

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •