Najveći zločinci kroz istoriju
Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 34
  1. #1

    Najveći zločinci kroz istoriju

    Zlo je zivotna cinjenica.Mozemo da ga vidimo ne samo u vladavini Hitlera,
    vec i u zlocinima koji su obelezili istoriju.Da li bi Atila izgradio svoje carstvo,da nije bilo njegove surovosti?Ali gde pocinje zlo?Neke istorijske licnosti su vukli to iz proslosti...Elem,ko je po vama muskarac,koji je ucestvovao u vladavini uzasa?

  2. #2

    Odgovor: Muskarci koji su obelezili istoriju

    Citat bellissima kaže: Pogledaj poruku
    Zlo je zivotna cinjenica.Mozemo da ga vidimo ne samo u vladavini Hitlera,
    vec i u zlocinima koji su obelezili istoriju.Da li bi Atila izgradio svoje carstvo,da nije bilo njegove surovosti?Ali gde pocinje zlo?Neke istorijske licnosti su vukli to iz proslosti...Elem,ko je po vama muskarac,koji je ucestvovao u vladavini uzasa?
    Mislim da bi ti bolji naziv teme bio *Muskarci (zlikovci) koji su obelezili istoriju*....ima i drugih osim Atile,Hitlera i slicnih,ne znam sta si htela da kazes pominjanjem navedene dvojice....

  3. #3

    Odgovor: Muskarci koji su obelezili istoriju

    Upravo to.Mislila sam na vladare poput Nerona,
    Ivana groznog,Kaligule,Idi Amina...koji su cinili,
    razna zlodela iza titule vladara,unistavali citave
    nacije samo jednim pokretom ruke.Koji su ostali
    upamceni po raznim zlodelima...

  4. #4

    Odgovor: Muskarci koji su obelezili istoriju

    Idi Amin

    Potice iz plemena koje je bilo poznato po sadistickoj brutalnosti.

    Rodjen je u Ugandi,jos kao dete ziveo je nomadskim zivotom,
    seljakajuci se sa majkom iz jedne vojne baze u drugu.

    Od 1971 god.postao je predsednik Ugande.Za vreme svoje vladavine doveo je Ugandu na ivicu kolapsa i bede.Uspostavio je Drzavni istrazni biro,koji je po njegovim naredbama,ubijao na hiljade nevinih gradjana Ugande,iskasapio je sopstvenu zenu,pobio svoje ministre i do kraja njegove vladavine poubijao vise od sestine populacije.

  5. #5

    Odgovor: Muskarci koji su obelezili istoriju

    Citat bellissima kaže: Pogledaj poruku
    Idi Amin

    Potice iz plemena koje je bilo poznato po sadistickoj brutalnosti.

    Rodjen je u Ugandi,jos kao dete ziveo je nomadskim zivotom,
    seljakajuci se sa majkom iz jedne vojne baze u drugu.

    Od 1971 god.postao je predsednik Ugande.Za vreme svoje vladavine doveo je Ugandu na ivicu kolapsa i bede.Uspostavio je Drzavni istrazni biro,koji je po njegovim naredbama,ubijao na hiljade nevinih gradjana Ugande,iskasapio je sopstvenu zenu,pobio svoje ministre i do kraja njegove vladavine poubijao vise od sestine populacije.
    Kad si vec krenula tim stilom ne zaboravi i Papa Doka Sevalijea,Kim il Sunga,Staljina,Beriju,Benita Musolinija,Franka,Jozefa Mengelea,Gebelsa,Himlera,Hortija,pa mnoge sultane,Mao ce Tunga,Pola Pota....ima ih jos,ne sumnjam da ces nam i njih predstaviti....neverovatno.

  6. #6

    Odgovor: Muskarci koji su obelezili istoriju

    Džek Trbosek? Da li sam pogodio temu?
    Opet sam ti u kafani, mene bez nje ništa nema
    Tu su moje lude noći, nikad nisam u samoći,
    Hej kafano, moja rano...
    Samo na www.VojvodinaCafe.rs - Muška kafana,
    Bircuz koji radi 25 sati dnevno!

  7. #7

    Odgovor: Muskarci koji su obelezili istoriju

    Dragi memento,neces promasiti temu ,ako ostavis par reci

    Mada sam se ja fokusirala na vladare ciji je stepen zlocina bio neverovatan...

  8. #8

    Odgovor: Muskarci koji su obelezili istoriju

    Atila kralj Huna

    Atila,covek koji je uspeo da izmesa sve rase ovog sveta.Koliko god ga istorija osudjivala,izucavajuci njegovu proslost a i pisani trag postavlja se pitanje da li je on u sustini bio takav.Ipak je on covek ,koji je ziveo za vreme varvarstva,gde
    su ratovi i borba za prevlast bili prioritet.Istorija ga je obelezili u sledecim redovima a ja sam nabasala na neke pisane spise,koji i ne govore bas tako...

    Huni kao narod vecito su se selili,noseci sa sobom sve sto su imali.Atila rodjen 406 god.od detinjstva je ucen da odapinje luk i strelu.Veoma je verovao u prorocanstva sto ga je vodilo tokom citavog zivota.Huni su bili divljaci,jeli su sveze meso,nisu se kupali i spavali su na konjima.

    Kao vladar po meni bio je orginalan,nije zagovarao pismenost medju ljudima ,jer se bojao obrazovanih ljudi,vec je za svoje savetnike primao strance,koje je placao.Zauzeo je vise od stotine gradova,pljackao crkve,sekao monahe,skrnavio grobove svetaca.Ostavljao je iza sebe tolike rusevine i strah,da mu nije bilo ravnog u celom istocnom Rimskom carstvu.Za vreme njegove vladavine,sravnjavao je gradove sa zemljom usput ubijajuci na hiljade neduznih ljudi.
    Negde se moze procitati da je veliki hunski vojkovodja Atila - bic boziji,jedan od najmocnijih koji je cak poljuljao Rimsko carstvo umro od zenske ruke,medjutim postoji i trag da je umro od pucanja aorte i ugusio se u sopstvenoj krvi.

  9. #9

    Анте Павелић

    Анте Павелић



    Анте Павелић (14. јул 1889 - 28. децембар 1959), хрватски фашистички политичар, вођа усташког покрета, тзв. поглавник НДХ и ратни злочинац.

    Порекло

    Рођен је 14. јула 1889. године у херцеговачком селу Брадини на Иван планини, где су се његови родитељи, отац Миле (пружни радник) и мајка Марија, доселили из Кривог Пута у Лици. Основну школу похађао је у разним местима по Босни и Херцеговини, зависно где је радио његов отац. Гимназију похађа у Травнику, Сењу, Карловцу и Загребу, гдје је 1910. године и матурирао. За време гимназије приступа Хрватској странци права (ХСП). Након матуре уписује се на Правни факултет у Загребу. Право је дипломирао 1914. године, а 1915. године добио doctor iuris почасну титулу. У раздобљу од 1915. до 1918. године радио је као овлашћени записничар у адвокатском нотаријату А. Хорвата, председника ХСП-а. Након завршене стручне праксе (1918.) ради као самостални адвокат. У том периоду склапа брак с Маром Ловренчевић, с којом добија троје деце: сина Велимира и кћерке Мирјану и Вишњу.

    Политичка активност

    Екстремиста од саме своје младости, постао је члан организације знане под именом "Франковци". У 1919. години врши функцију привременог секретара Чисте странке права. Како је то објаснио британски историчар А.П.Ј. Тејлор, када су се у Хрватској партији права појавили људи који су одбијали улазити у сукоб са Србима, што је било алфа и омега политичке активности ове партије, партијска већина је формирала Чисту странку права "очишћену од било каквих трагова реализма" - по Тејлору. Године 1921. Павелић је био ухапшен заједно са неколико других чланова ове партије а затим, кад је пуштен на слободу, покушао је бранити на суду ухапшене чланове партије што му није успело.

    Павелићева свадљива природа је постајала све више и више видљивија у годинама непосредно послије рата када се је укључио у сукобе између Централистичке партије и Радићеве Хрватске сељачке странке. Био је једини посланик његове партије у Скупштини Краљевине Југославије али је ретко био присутан на седницама Скупштине а када би био 'био је тих и неактиван седећи на својој столици и само би се повремено укључивао у дуга харангирања-протесте против оних мера које није одобравао.

    Раних 1920тих Павелић је почео успостављати контакте са хрватском емиграцијом у Бечу и Будимпешти а касније и са македонском терористичком организацијом ВМРО. Године 1927 је био саветник одбране македонских терориста током скопскога процеса.

    Исте 1927. изабран је за загребачког покрајинског заступника, а у јуну исте године представљао је загребачку општину на европском конгресу градова у Паризу. На повратку у Риму је изасланику италијанске владе Даванзатију у име ХСП-а предао промеморију у којој се Италији нуди сарадња у рушењу Југославије. У складу с тим очекује италијанску помоћ у успостављању и заштити хрватске државе, те износи спремност на територијално, политичко, економско и војно прилагођавање италијанским интересима.

    На парламентарним изборима 1927. године изабран је, заједно с Трумбићем, за заступника на листи Хрватског блока. У својим говорима у београдској скупштини иступио је против српске политике и изјашњавао се за хрватску самосталност и независност. Унутар странке посебно се посветио раду с омладином те покренуо листове "Старчевић" и "Кватерник". После атентата на прваке Хрватске сељачке странке 1928. године приступа Сељачко-демократској коалицији. Тада покреће лист "Хрватски домобран" с програмом остварења самосталне хрватске државе, а 1. октобра 1929. године оснива истоимену паравојну организацију.

    Емиграција

    Након проглашења шестојануарске диктатуре 1929. године одлази у емиграцију. Прво одлази у Беч, затим с Г. Перчецом у Будимпешту, те у Софију. У Софији 20. априла 1929. године с вођама македонске емиграције потписује декларацију о узајамној помоћи Македонаца и Хрвата у рушењу Југославије и стварању самосталних држава Хрватске и Македоније. Истовремено у Београду га је Суд за заштиту државе у одсуству 17. јула 1929. године осудио на смрт.

    У Италији, поткрај 1930. оснива тајну револуционарну националистицку организацију "Усташа - хрватска револуционарна организација" (УХРО) с циљем разбијања Југославије и успоставе независне Хрватске уз помоћ Италије. Тада узима наслов поглавника, а усташки покрет организује на војним и завереничким начелима. У другој половини 1931. године у Италији оснива први логор за војну обуку у месту Бовењо у покрајини Бреша, те иницира оснивање других таквих логора у Италији и Мађарској.

    У Главном усташком стану 1. јула 1933. године обзнањује начела усташког покрета у 17 тачака, а као циљ покрета истиче успоставу самосталне и независне хрватске државе на читавом њеном историјском (које је измишљено као историјско) и етничком (у ком су половина били Срби) подручју, што се има право провести свим средствима, па и силом оружја. У складу са декларисаним начелима иницира и организује пропагандне акције, атентате и диверзије.

    Припреме за терористичке акције су се наставиле на Липарима уз несебичну италијанску помоћ који су уз помоћ усташа настојали да сруше Југославију и запоседну далматинску обалу. Већ се 1932. године једна група усташа се из Задра који је тада био у саставу Италије пребацила у Велебит и изврсила напад на жандармеријску станицу у селу Брусане. Усташе су се надале да ће њихова акција изазвати масовни устанак, али осим мало штете на вратима и зиду жандармеријске станице ништа се значајније није десило и терористи су се вратили у Задар. У потрагу за њима у Лику су стигли одред војске и четници Косте Пећанца, па је главни организатор акције Андрија Артуковић морао да побегне. Претрес и истрага су резултирали разбијањем усташке мреже и хапшењем неких усташа од којих је најпознатији био усташки идеолог и будући министар Миле Будак (1939. након оснивања Бановине Хрватске су сви пуштени на слободу). Међутим, усташама се већ убрзо пружила прилика за нову акцију. Приликом посете Француској у Марсеју је 1934. године је убијен краљ Александар. Атентат је извршио припадник ВМРО Владо Черноземски, али су иза свега стајале усташе и као главни организатори Анте Павелић и Славко Кватерник.

    Стога Павелић је поново осуђен на смрт у одсутности. Након марсејског атентата, под притиском Француске, италијанске га власти 17. октобра 1934. године хапсе и затварају у Торину где остаје у затвору све до 1936. године.

    До краја октобра 1936. године довршава опсежни елаборат за немачко Министарство иностраних послова под насловом "Хрватско питање". Након приближавања Југославије и Италије те споразума Ћано - Стојадиновић, 1. априла 1937. године издаје одредбу којом разрешава усташе радне службе и распушта све логоре на подручју Италије. У складу с тим усташе су расељене и изоловане по целој Италији, а он је интерниран у Сиени до 1939. године.

    Након пада Милана Стојадиновића, те италијанске окупације Албаније и припрема за напад на Југославију, позива га италијански министар иностраних послова гроф Ћано (23. јануара 1940.) и договара с њим план акције који укључује подизање устанка у Хрватској, италијанску војну интервенцију, успоставу независне Хрватске под италијанском заштитом и њен улазак у монетарну и царинску, затим и у персоналну унију с Италијом.

    Након београдских догађања 27. марта 1941. године први га пут прима Мусолини (29. марта), а када је Славко Кватерник у његово име прогласио Независну Државу Хрватску (НДХ) 10. априла 1940., поново га прима Мусолини дан касније, тј. 11. априла и одобрава му улазак у Хрватску. На челу групе усташа вратио се у Хрватску и преузео власт.

    НДХ и Други светски рат

    15. априла 1941. године Павелић стиже у Загреб и као поглавник тзв. Независне државе Хрватске именује прву хрватску владу. У влади је узео положај председника владе и министра иностраних послова. Потом оснива домобранство и организује управну и дипломатску службу. По узору на Хитлера, усташки покрет постаје једини носитељ политичке воље у земљи и миња му име у "Усташа - хрватски ослободилачки покрет" (УХОП). Уједно оснива Главни усташки стан (ГУС) као организационо-политичку, а Усташку војницу и Усташку надзорну службу (УНС) као војно-полицијске полуге режима.

    Након преговора с Ћаном 25. априла у Љубљани и с Мусолинијем 7. маја у Тржичу 18. маја 1941. године потписује Римске уговоре. Тим уговорима велик је део далматинске обале и острва препуштен Италији, а уједно прихваћен италијански политички, економски и војни надзор на јужном делу НДХ, те је хрватска круна понуђена италијанском војводи од Сполета Аимонеу. Почетком јуна 1941. први пут посећује Хитлера, а 15. јуна 1941. године у Венецији потписује приступање НДХ Тројном пакту.

    Односе унутар НДХ Павелић решава терором. Тако већ 17. јуна доноси законску одредбу за одбрану народа и државе, која вреди ретроактивно и предвиђа само једну казну, смртну, за дела повреде части и животних интереса хрватскога народа. У Хрватској је успоставио тоталитарни систем по узору на нацистички режим у Немачкој, донео расне законе, успоставио концентационе логоре са циљем тоталнога истребљења Срба, Рома, Јевреја и антифашиста. Забранио је све странке и друштва, те успоставио диктатуру и култ личности.

    Павелић се обрушио на цели српски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини без разлике. То се односи у истој мери на Жидове и Роме, од којих режиму није претила никаква опасност, за разлику од нпр. хрватских комуниста. Неки од првих већих покоља Срба су се догодили управо у подручјима као Подравина и Горски котар, и то над Србима који су гласали пре рата за Сељачко-демократску коалицију, дакле не као реторзија према великосрбима, него као средство терора и над најпомирљивијим Србима. Да се не ради само о ексцесима тзв. дивљих усташа (тј. појединаца који су пришли усташком покрету ради освете и профита), видљиво је и из законодавства НДХ, као и детаљно испланираних акција истребљења, како у селима, тако у концентрационим логорима попут јасеновачког. Модерни апологети Павелића који га покушавају колико толико рехабилитовати прећуткују управо те кључне ствари: тоталитарну нарав система, његов положај, као и чињеницу да је већина усташких обрачуна била усмерена не на српске четнике и сличне противнике било каквога хрватства, него на обични српско народ које није исказивао у почетку ништа више од равнодушности или непријатељства.

    Немци о усташама

    Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 000.
    Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: 'И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. - Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа"!
    (Херман Нојбахер)


    О Павелићу и усташама према ономе што кажу њихови покровитељи и надзорници Хитлеров Гестапо и опуномоћени генерал за НДХ Глаисе вор Хорстенау:

    Хитлер је био бесан на Павелића што је својом политиком распламсао устанак у Хрватској, чиме је изгубио могућност употребе оружаних снага НДХ на источном бојишту, штавише, морао је давати своје снаге за гушење устанка у НДХ. Зато је позвао Павелића у свој штаб у Виници (Украјина) на дан 23. септембра 1942. године. Паника је ухватила Павелића па сменио министра Оружаних снага Славка Кватерника и понудио ревнијег Јуру Францетића. Обнародује Важну обавијест Владе с претњама онима који шире вести о тобожњем разоружавању усташких постројби по представницима једне стране пријатељске силе, о замењивању хрватске војске с једном страном војском, о томе да ће једна страна сила преузети власт у Хрватској... (Хрватски народ, 3. септембра 1942.)

    У поверљивој студији шефа Гестапоа за НДХ Ханса Хелма, који је 14. јануара 1943. године предао немачком посланику Касцхеу и генералу Хорстенау под насловом Основе партизанске опасности Хелм се залаже за уклањање предуслова који су људе натерали у загрљај комуне и додаје: Српство даје највише припадника партизана јер је било најсвирепије погођено... нови је режим у Хрватској отпочео с погромима уништавања и истребљивања Срба, којима су се, јавним изјавама прикључили и највиши врхови владе, прихвативши их као главни државни циљ. Што се под притиском устанка, током времена, с меродавне усташке стране говорило друкчије и што се спомињало чак и измирење, те није више могло поправити штету коју је, на пример, учинио др. Миле Будак, садашњи посланик у Берлину...

    Опуномоћени генерал Хорстенау написао је у своме извештају, између осталог: Усташки покрет је почињеним погрешкама, злочинима и појавама корупције тако компромитован, да би државна егзекутива (домобранство и редарство) морала бити од њега одвојена, чак уз напуштање сваке спољне повезаности... У тој паници пред својим господарима, Павелић је промеморијом од 11. новембра 1942. године прихватио да све своје полицијске акције претходно најави немачком генералу.

    Након пуча маршала Бадоља и пада Мусолинија, напушта место председника владе и 2. маја 1943. на то место именује Н. Мандића, а након капитулације Италије, 10. маја 1943. године објављује изјаву о поништењу Римских уговора. У октобру исте године прекида преговоре о стварању коалиционе владе, које су с његовом сагласношћу Н. Мандић и М. Лорковић водили с челницима ХСС-а.

    Судбину НДХ везао је уз судбину нацистичке Немачке, те је крајем октобра 1944. зауставио акцију М. Лорковића и А. Вокића за одвајањем НДХ од Немачке.

    Послератни период

    Загреб је напустио 6. маја 1945. године, те преко Аустрије и Италије отишао у Аргентину. 1956. основао је Хрватски ослободилачки покрет (ХОП). Након атентата на њега, којег је извршио Благоје Јововић 10. јуна 1957. године у месту Ломас дел Паломар, крај Буенос Ајреса, где је живео под лажним именом, напушта Аргентину и одлази у Шпанију у којој тада влада Франко. У Шпанији, тачније Мадриду и умире 28. децембра 1959. године. За живота је објавио више политичких и литерарних радова, те две књиге: политички роман "Лијепа плавојка" (1935.) и политичку расправу "Страхоте заблуда" (1938.). Његова кћерка Вишња објавила је 1968. године књигу његових сећања "Доживљаји".

    АП Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, беживотна, једна јавна представа ...

  10. #10

    Pol Pot

    Pol Pot



    Pol Pot

    Čuvena saga Kambodže trajala je tokom tri decenije prošlog veka i ostaće, uz razbijanje Jugoslavije (mada smo mi, pročitaćete, još i dobro prošli), najkontroverznija politička i vojna tragedija jedne države, u čijem su razvoju bitne uloge odigrali i strani činioci. Ipak, glavne role su pripale vođama tih država.

    Salot Sar, umetničko Pol Pot, rođen je u mestu Prek Sbauv 1925., u, tada francuskoj koloniji, Indokini. Mali Pol je u 9-oj godini poslat u Pnom Pen na školovanje, a taj zadatak je poveren budističkim monasima.

    Nakon godinu dana je napustio budistički hram i uselio se kod brata koji ga je opisao kao nežno i dobro dete.

    Tokom školovanja se dokazao kao loš učenik, ali talentovan po pitanju fudbala i sviranja ksilofona.
    Ipak, nekako se dokopao stipendije i 1949. je nastavio studije u Parizu na polju radio-inžinjerstva.

    U francuskoj prestonici se upoznaje sa tajnama komunizma i pristupa komunističkoj partiji da bi se, četiri godine kasnije, vratio u domovinu u kojoj je, u međuvremenu, buknuo ustanak pod vođstvom komunista za oslobađanje od francuske dominacije.

    Centar pobune je bio u Vijetnamu, ali su njom zahvaćeni i Laos i Kambodža.
    Pot se pridružio Vijet Minu, oslobodilačkom pokretu, ali ga je brzo i napustio, uvidevši da je Vijetnam glavni cilj borbe.

    Sledeće godine Francuska se povukla iz Indokine, Vijet Min na sever Vijetnama, a kralj Kambodže Sihanuk je raspisao izbore, abdicirao i kao vođa političke partije osvojio vlast, pobedivši komuniste.


    VOĐA GERILE


    Nakon što je uspeo da izbegne tajnu policiju, koju je Sihanuk nahuškao na njega, Pot se povukao u džunglu i počeo da obučava vojsku uz ogromnu podršku Kine.
    No, 1970. zbog pomaganja severnog Vijetnama, SAD zbacuju Sihanuka s vlasti uz pomoć jednog od njegovih generala i vlast preuzima vojska, zbog čega se Sihanuk ujedinjuje sa Potom.

    Njihova snaga dostiže vrhunac kada Amerika pod Niksonom vrši invaziju na Kambodžu sa ciljem da istrebi kampove Vijet Konga.
    I upravo taj trenutak je odlučio u korist Pota, jer mu je narod zbog bombardovanja listom prišao.

    Tri godine kasnije američka vojska napušta teritoriju Kambodže i vojna vlast pada 75.
    Pot se dokopao vlasti. Od tog trenutka počele su "demokratske" reforme u državi.
    Sihanuk se, pod pritiskom komunista, povukao sa političke scene, a Pol Pot je proglasio čuvenu "nultu godinu", tj. nov početak, čime je najavio izgradnju agrarne komunističke utopije i "čistog" društva.

    Na bazi jedne od mnogobrojnih teorija marksizma kao i Mao Ce Tungovog uverenja, po kojoj gradovi parazitiraju na račun sela, i da je jedino radna snaga prava vrednost, svi gradovi uključujući Pnom Pen su pod oružanom pretnjom preko noći "evakuisani".

    Pacijenti u bolnicama, i u trenutku operacije su bili primorani da napuste grad, zajedno sa osobljem bolnice, ili da umru.
    Pri tom je ceo dečji dispanzer ostavljen i praktično pretvoren u masovnu grobnicu.

    Tri miliona ljudi je napustilo svoje domove, i oterano u prirodu da živi u zajednicama koje su brojale po 10 000 ljudi, a samo u toku puta je umrlo dvadeset hiljada ljudi.
    Čak su i sela iseljavana.
    Živelo se u šumama, močvarama i poljima gde se i radilo.

    Radni dan je trajao od 4 izjutra do 10 uveče, sa dva mala odmora i pod stražom.
    Svaki deseti dan je bio dan odmora, a čak tri slobodna dana su dobijana jedino za vreme novogodišnjeg festivala.
    Zajednice su podeljene u grupe od po deset-petnaest porodica sa starešinom, a deca su u radni odnos stupala sa sedam godina.

    Svaki radnik je dobijao sledovanje od 180 grama kuvanog pirinča.
    Za dva dana.
    Ishrana voćem i pirinčem sa državnih polja, strogo je zabranjena i kažnjavana je na licu mesta, smrću.

    Tako su nastala "polja smrti" (kasnije snimljen istoimeni film), na kojima su ljudi umirali od iscrpljenosti, gladi i bolesti.

    Sva socijalna i zdravstvena prava su ukinuta zbog čega je bilo malo doktora.
    Sa političke strane, to je izgledalo ovako: svi stranci su isterani, ambasade zatvorene i sva strana ekonomska i medicinska pomoć odbijena, upotreba stranih jezika zabranjena, a štampa i televizija ugašeni.

    Radio-aparati i bicikli su konfiskovani, telefon i pošta ukinuti, novac zabranjen, poslovi, religija, obrazovanje takođe.
    Sve knjige su spaljene.
    Kambodža je bukvalno bila odsečena od sveta.

    Javni skupovi u kojima je učestvovalo više od dve osobe su zabranjeni.
    Mladi su odvajani od roditelja i stavljani u posebne zajednice, spremajući se za brak u kojem im je država birala partnera, i u koji se stupalo kolektivnom ceremonijom.
    Najveći deo intelektualaca je pogubljen, a ljudi koji su nosili naočare ili govorili strani jezik, bili su markirani od strane svojih sunarodnika.

    Radnici na poljima često su ubijani bez pitanja, i najčešće sekirom ili naoštrenim bambusom da bi se štedelo na municiji, kao i jednostavno, sahranjivanjem dok su još živi.

    Ipak, postojale su i opomene za ono što se smatralo zločinom.
    Više od dve opomene je povlačilo slanje na reedukaciju, odnosno smrtnu kaznu.

    Nisu bile pošteđene ni etničke manjine, poput Kineza, kojih je preko 200 000 nestalo, i Vijetnamaca, dok su muslimani primoravani da jedu svinjetinu, i da svojom rukom ubijaju one koji to odbiju.
    Sve gore nabrojano je trajalo, nažalost ili srećom, pune četiri godine.


    PAD SA TRONA


    Potova paranoja je tada kulminirala.
    Bio je ubeđen da Vijetnam pokušava da okupira Kambodžu, zbog čega preduzima vojne ofanzive u pograničnim oblastima i sve češće zadire u teritoriju Vijetnama.

    Upravo zbog toga Vijetnam najpre potpisuje pakt sa jedinim Potovim prijateljem, Kinom, i u brzoj akciji prodire do Pnom Pena, a Pol Pot samo dva sata pre nego što će trupe ući u grad, i s obzirom na zabranu bicikala, beži mercedesom na Tajland, odakle nastavlja gerilski rat potpomognut pomenutom državom.

    Osim Tajlanda, veliku pomoć, zbog svoje antisovjetske orijentacije, dobija ponovo od Kine i SAD. Kina ga snabdeva oružjem, a SAD novcem.
    Osim toga, Karter vrši jak pritisak na UN, da mu se redovno šalje pomoć u hrani i lekovima.

    Amerika ga, konačno, ostavlja kada, nakon povlačenja Vijetnama 1989., odbija da učestvuje u koalicionoj vladi i nastavlja borbu protiv vlasti. 1997. likvidira svog najbližeg saradnika i jedanaest njegovih članova porodice, zbog težnje da sklopi sporazum sa vladom, ali je ubrzo i sam uhapšen od svojih Kmera.

    Sledeće godine je umro od posledica infarkta.
    Kmeri su kasnije isticali, što se poredi sa bajkom, da je, tokom spaljivanja leša na lomači, Pot podigao ruku sa stisnutom pesnicom.

    Posle smrti krenulo se sa istraživanjima i prilično oprečnim izveštajima o posledicama njegove vladavine.

    Broj žrtava ovog tiranina se kreće od 100 000 po izlaganju CIA-e do tri miliona koliko je tvrdio Vijetnam. Čini se da je realna cifra oko 2 000 000 mrtvih, mada se masovne grobnice i danas otkrivaju na raznim i neevidentiranim mestima.

    Takođe, zanimljivo je reći da je vrlo malo članaka, reportaža i intervjua urađeno kada su Pol Pot i njegovi Kmeri u pitanju, razumljivo, kako iz bezbednosnih razloga tako i zbog njihove nepristupačnosti.
    Jedina, za sad, objavljena video-reportaža, delo je jugoslovenskih novinara, koji su pristup dobili i zbog svog tadašnjeg državnog uređenja.

    Ipak, kada je pobegao pred Vijetnamcima, Pot je izašao pred novinare i izjavio da hiljade žrtava njegove vlade ne idu na njegovu dušu, već na dušu onih koji su vršili takva dela, jer su loše shvatili njegova naređenja, kao i da su vojnici na poljima često zaboravljali da daju radnicima slobodan deseti dan.

    Čudno je samo da Japanci nisu to saznali i masovno se preselili u Kambodžu!
    Dodaj karmu 0 Oduzmi karmu
    Autor: Nikola Stefanović

    АП Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, беживотна, једна јавна представа ...

  11. #11

    Иди Амин

    Иди Амин



    Иди Амин Дада (средином 1920их - 16. август 2003), је био диктатор и председник Уганде од 1971 до 1979 године. Амин је ступио у британску војску ,у регименту "Краљевски афрички стрелци" 1946 године, и напредовао до чина генерал мајора и налазио се на положају комаданта војске Уганде . Преузео је власт војним пучем јануара 1971, збацивши са власти Милтона Оботеа. Период његове владавине је карактерисло флагрантно кршење људских права , политичка репресија, етничко чишћење, убиства политичких неистомишљеника и протеривање азијата из Уганде. Број страдалих током владавине његовог режима је остао непознат, а према проценама организација за људска права, тај број се креће од 100 000 до 500 000.

    Од 1977 до 1979 године, Амин је себи доделио титуле као шро су: "Његова екселенција" , Доживотни председник, Фелдмаршал, Хаџија, Доктор... Године 1975 - 1976, упркос јакој опозицији, Амин постаје председник Афричке уније .

    Аминов покушај анексије региона Кагере Танзанијске провинције током 1978. , је довео до Угандско-Танзанијског рата и пада Аминовог режима 1979. године. Амин је пребего у Либију, пре него што је прешао у Саудијску Арабију 1981. године, где је и преминуо 2003. године. Амин и његов режим су били теме многих филмова и документараца као што су Генерал Иди Амин Дада: Аутопортрет (1974), Успон и пад Идија Амина (1980) и Последњи краљ Шкотске (2006).

    Рани живот

    Амин никада није написао аутобиографију нити је потврдио или оповргао било коју информацију о свом животу. Постоје контрадикторности у подацима о његовом рођењу. Већина биографских извора каже да је рођен у Кобоку или Кампали негде око 1925. године.Према неким подацима, Иди Амин је био син Андреаса Њабире (18891976). Њабире је био припадник народа Каква , који је прешао из католичанства у ислам 1910. године и променио име у Амин Дада. Када га је отац напустио, подизала га је породица његове мајке. Име Аминове мајке је било Аса Ате (19041970), припаднице народа Лугбара . Амин је похађао исламску школу у Бомбоу . Након неколико година је напустио школу и регрутован је у британску војску .

    Војна каријера

    Амин је ступио у Краљевске афричке стрелце 1946. године као помоћник кувара. Према сопственој тврдњи био је приморан да ступи у војску током Другог светског рата и да је учествовао у борбама у Бурми, али подаци показују да је регрутован након завршетка рата. Премештен је 1947. године у Кенију као пешадинац и служио је у 21. пешадијском батаљону краљевских афричких стрелаца, све до 1949. године. Те године, јединица је прекомандована у Сомалију да се бори против Сомалијских Шифта (банде пљачкаша). Године 1952. његова јединица је учествовала у борбама против побуњеника током Мау Мау устанка у Кенији. Исте године је унапређен у каплара, а онда у наредника 1953. године.

    Године 1954. Амин је постао ефенди ,(највиши чин у који је могао да буде унапређен афрички војник у британској војсци у то време). Амин се исте године вратио у Уганду , а 1961. је унапређен у поручника, тако поставши један од прве двојице Угандских војника који су добили висок војни чин. Затим му је поверен задатак да смири сукоб између Карамојонга, номадског племена из Уганде и Кенијских Туркана , насто због крађе стоке. Године 1962. унапређен је у капетана ,а 1963. у мајора. Амин је био активан спортиста током војне каријере. Био је боксерски шампион Уганде у полутешкој категорији од 1951. до 1960. , а бавио се још пливањем и рагбијем.

    Командант војске

    Године 1965. премијер Милтон Оботе и Амин су били умешани у шверц слоноваче и злата у Уганду из Демократске републике Конго. Како је касније тврдио генерал Николас Оленга, сарадник бившег Конгоанског лидера Патриса Лумумбе, то је био део аранжмана да се помогне трупама које су биле супротстављене Конгоанској влади, јер их је Амин снабдевао наоружањем у замену за слоновачу и злато. 1966. године парламент је захтевао хитну истрагу. Оботе је збацио Кабаку (Краља) Едварда Мутеса II ,себе је прогласио извршним председником а Амина је произвео у чин пуковника и поставио га на положај комаданта војске. Амин је командовао нападом на Кабакину палату и приморао Мутеса да оде у изгнанство у Велику Британију, где је и остао до своје смрти 1969. године.

    Долазак на власт

    Сукоб између Амина и Оботеа је кулминирао када се Амин умешао у сукобе у Судану, војно потпомажући побуну у јужном Судану и након покушаја атентата на Оботеа 1969. године. У октобру 1970. , Оботе је лично преузео контролу над оружаним снагама, сменивши Амина са положаја команданта свих оружаних снага.

    Сазнавши да Оботе планира да га ухапси због проневере средстава из војног буџета , Амин је преузео власт уз подршку војске 25. јануара, 1971. године, док је Оботе присуствовао самиту Комонвелта у Сингапуру. Трупе лојалне Амину су заузеле међународни аеродром, и запоселе Кампалу. Војска је опколила Оботеову резиденцију и блокирала све главне путеве. Радио Уганда је изнео оптужбе за корупцију на рачун Оботеове владе. Одушевљена маса је изашла на улице поздрављујћи мере које је Амин предузео. Амин је тада изјавио да је он војник а не политичар, и да ће војна управа имати улогу прелазне владе до нових избора, који ће бити расписани чим се ситуација нормализује. Такође је обећао да ће ослободити све политичке затворенике.

    Аминови поступци су нишли на одобравње и међународне заједнице. Приредио је бившем краљу и председнику Мутеси (који је преминуо у егзилу) сахрану уз све државне почасти априла 1971. , ослободио многе политичке затворенике, и поновио дато обећање о одржавању слободних избора у најкраћем могућем року, који би поново увели демократију у земљи.

    Успостављање војне диктатуре

    2. фебруара, 1971. , недељу дана по збацивању Оботеа са власти, Амин се прогласио председником Уганде, врховним командантом оружаних снага, начелником генералштаба и командантом авијације. Прокламовао је укидање устава и убрзо формирао Савет одбране састављен од војних официра, са њим као на челу. Уздигао је војни суд изнад цивилног и поставио војна лица на положаје у влади. Амин је преименовао предсрдничку резиденцију у Кампали у "Командни мост". Расформирао је обавештајну службу под називом "Општа служба" (ГСУ) коју је формирала претходна влада, и заменио је новом "Државном истражном управом" (СРБ). Штаб СРБ-а у Накасеру, прдгрђу Кампале је место на коме су мучени и погубљени многи Аминови политички неистомишљеници. Друге службе, као што су војна полиција и Служба јавне безбедности (ПСУ), су имале улогу да искорене свако противљење Аминовој политици.

    Оботе је избегао у Танзанију , где му је заштиту пружио Танзанијски председник Џулијус Њерере. Ускоро му се придружило 20 000 избеглица из Уганде, бежећи пред репресијом Аминовог режима. 1972. године, Опозиција је покушала да поврати власт организовањем побуне али без успеха.

    Прогон етничких мањина

    Амин се осветио за покушај збацивња са власти 1972. ,чистком у војсци, од Оботеових присталица, претежно припадника етничких мањина. У јулу 1971. , војници који су били припадници других етничких заједница су масакрирани у касарнама, и до почетка 1972. године, негде око 5 000 војника припадника мањина, и бар двоструко више цивила, је просто нестало. Жртве су ускоро постали и верске вође, новинари, судије, адвокати, студенти и интелектуалци, осумњичени криминалци, и странци. У неким случајевима и цела села су у потпуности збрисана У овој атмосфери насиља, многи су убијани из криминалне побуде или без икаквог разлога. Број тела која су плутала Нилом је био толико велики да су спречавала нормалан рад хидроелектране на Овеновим водопадима, у више наврата.

    Убиства која су била етнички и политички мотивисана, наставила су се током 8 година Аминове владавине. Тачан број страдалих је остао непознат. Међународна комисија за правду је установила да број пострадалих није мањи од 80 000 и да вероватно износи око 300 000. Према подацима опозиције тај број се креће око 500 000. Неке од најпознатијх жртава су били: Бенедикто Киванука, бивши премијер и министар правде; Жанани Лувум, Ангкикански надбискуп; Џозеф Мубиру, бивши гувернер Централне банке; Френк Калимузо, продекан универзитета Макерере; Бајрон Кавадва, чувени драмски писац; и два Аминова министра, Еринајо Вилсон Оријема и Чарлс Обот Офумби.

    1977. , Хенри Кјемба, Аминов министар здравља, је емигрирао у Велику Британију. Кјемба је написао и објавио Државу крви, дело посвећено Аминовој владавини.

    У августу 1972. , Иди Амин је објавио оно што је он назвао "економски рат", пакет мера које су се односиле на одузимање имовине Азијатима и Европљанима. 80 000 Азијата из Уганде који су махом били Индијци рођени у Уганди, чији су преци дошли у Уганду док је он још увек била Британска колонија. Многи од њих су имали фирме, укључујући и велика предузећа, која су чинила стуб економије Уганде. 4. августа, 1972. , Амин је донео декрет којим се из земље протерује 60 000 Азијата који нису били држављани Уганде (махом су задржали Британско држављанство). Ово је касније обухватило свих 80 000 Азијата. Већина њих који су имали Британско држављанство, око 30 000, емигрирало је у Велику Британију. Остли су отишли у Аустралију, Канаду, Индију, Шведску, и у Сједињене Америчке Државе. Амин је одузету имовину и предузећа која су припадала Азијатима, дао на коришћење својим присталицама. Што је водило индустријском колапсу. То је представљло тежак ударац за већ уздрману економију.

    Међународни односи

    Одмах након протеривања Индијаца, Индија је прекинула све дипломатске односе са Угандом. Исте године, спроводећи свој "економски рат", Амин је прекинуо дипломатске односе са Великом Британијом и национализовао 85 Британских компанија. Предао је Израелске војное посматраче Либији и Совјетском савезу у замену за подршку.

    1973. , амерички амбасадор Томас Патрик Милејди препоручио је да Сједињене Америчке Државе смање своје присуство у Уганди. Милејди је описао Аминов режим као "расистички, штетан и непредвидив, бруталан, неспособан, ратоборан, неразуман, апсурдан, и милитаристички настројен", што је довело до затварања њихове амбасаде у Кампали.

    Јуна 1976. , Амин је дозволио отетом Француском авиону, који су отела два припадника (ПЛО)а и два припадника Немачке Револуционарне ћелије, да слети на аеродром у Кампали. Ту су се отмичарима придружила још тројица терориста. Убрзо, 156 путника који нису поседовали Израелски пасош су ослобођена, док 83 Јевреја и Израелских држављана, као и још 20 других путника који су одбили да напусте своје сапутнике, су задржани као таоци. Након Израелског покушаја спашавња, скоро сви таци су ослобођени. Троје је страдало а 10 је било рањено; 6 отмичара, 45 Угандских војника,Иједан Израелски војник, су погинули.

    Уганда је створила јаку војску, што је повећало забринутост у Кенији. Почетком јуна 1975. , Кенијски званичници су открили велики конвој Совјетског наоружања на путу за Уганду у луци Момбаса. Тензије између Уганде и Кеније су достигле врхунац у фебруату 1976. када је Амин изјавио де ће проучити могућност да дао јужног Судана и западну и централну Кенију, припоји Уганди, као историјски део колонијалне Уганде. Кенијска влада је одговорила одлучним саопштењем да Кенија неће дати ни делић своје територије. Амин је устукнуо када је Кенијска војска ресоредила своје трупе дуж границе.

    Необично понашање

    Како су године одмицале, Амин је постао невероватно чудан и некомуникативан. 1977. , након што је Велика Британија прекинула односе са његовим режимом, Амин је прогласио победу над Британцима, а себе прогласио освајачем Британске империје. 1971. , Амин и Заирски председник Мобуту Сесе Секо су променили имена Албертовог језера и Едвардовог језера у језеро Мобуту Сесе Секо и језеро Иди Амин Дада. Амин је постао предмет гласина и митова, укључујући и широко укорењено мишљење да је био канибал. Неке од непотврђених гласина, као на пример то да је осакатио једну од својих жена, су раширене филмом, Успон и пад Идија Амина.

    Губитак власти и изгнанство

    До 1978. , број Аминових блиских сарадника се значајно смањио, и он се суочио са незадовољством унутар Уганде. Након убиства Лувума и министара Оријеме и Ofumbiја 1977. године , неколико Аминових министара је побегло из земље. Касније те године, након што је Амонов подпредседник, генерал Мустафа Адриси, повређен у саобраћајној несрећи, трупе лојалне њему су се побуниле. Амин је послао војску на побуњенике, А неке од њих су прешле Танзанијску границу. Амин је оптужио Танзанијског председника Џулијуса Њеререа за претњу ратом против Уганде, издајући наређење за напад на Танзанијску територију.

    Њерере је узвратио контранападом, потпомогнут избеглицама из Уганде. Аминова војска се непрекидно повлачила, упркос војној помоћи Либије, а он је био приморан на бекство 11. априла, 1979. када је Кампала пала. Побегао је прво у Либију а затим и у Саудијску Арабију.

    1979. , покушао је да се врати у Уганду, наводно да предводи оружану групацију коју је организовао пуковник Орис. Допутовао је у Киншасу, али га је заирски председник Мобуту Сесе Секо приморао да се врати назад у Саудијску Арабију.

    Смрт

    20. јула, 2003. , једна од Аминових жана, Мадина, је изјавила да је он у коми и на самрти. Молила је председника Уганде Мусевинија да дозволи Амину да умре у Уганди. Мусевини је одговорио да би онда морао да одговара за своја дела. Иди Амин је преминуо у Саудијској Арабији 16. августа, 2003. ,где је и сахрањен.

    АП Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, беживотна, једна јавна представа ...

  12. #12

    Odgovor: Najveći zločinci kroz istoriju

    Tomas de Torkmenada
    Crna legenda španske inkvizicije

    Ideja o tome da onaj ko se protivi religiji, treba da bude silom kažnjen, stara je gotovo koliko i samo hrišćanstvo. Ipak, samo jedan čovek u istoriji ostaće upamćen kao sinonim za nezapamćeni teror koji je sprovodila institucija hrišćanske inkvizicije. Tomas de Torkmenada, prvi veliki šapanski inkvizitor, poznat kao "Crna legenda", bio je odgovoran za mučenje i smrt na desetine hiljada nevinih ljudi.Podatak da je od ukupnog broja ubijenih tokom 300 godina vladavine inkvizicije, čak tri četvrtine ljudi stradalo za vreme prve dve decenije njenog postojanja, dovoljno govori o snazi i pogubnosti njegove verske posvećenosti.
    Mnogo pre Hitlera, Torkmenada je bio opsednut idejom o čistoći nacije koju treba osloboditi od crkvenih/hrišćanskih otpadnika. Sva njegova mržnja uglavnom je bila usmerena na Jevreje koji su za vreme Torkmenadine vladavine, a uz podršku koju su mu davali kralj Ferdinand i kraljica Izabela, bili potpuno proterani iz Španije. 500 godina kasnije isto će uraditi i Hitler u Evropi.
    Po naredbi Pape, mučenje crkvenih otpadnika u cilju iznuđivanja priznanja za sopstvene grehe i preobraćivanja na "pravi put" hrišćanstva, bilo je dozvoljeno samo pod jednim uslovom- tokom njega nije smelo da dođe do prolivanja krvi. Ovo pravilo Torkmenada je doživeo kao izazov svojoj bolesnoj mašti, iz koje su nastale neke od najsurovijih tehnika mučenja, tokom kojih bi žrtva često umirala, bez prolivanja i jedne kapi krvi. Najpopularniji oblici mučenja su bili uvrtanje prstiju, zatim nalivanje vodom koje bi dovelo do gušenja, vezivanje debelim kanapima oko točka pod kojim je zapaljena vatra, itd.
    Kako inkvizicija nije davala značaj priznanjima koja su iznuđivana mučenjem, jer su smatrali da bi pod takvim okolnostima svako sve priznao i prihvatio, žrtva je obično, nekoliko dana kasnije, dovođena na ponovno saslušanje, da bi tada dobijeno priznanje moglo biti označeno kao priznanje dobijeno bez prisile.
    I pored svih grehova koje je u životu počinio, Torkmenada je umro prirodnom smrću u 78. godini života. Ali tu nije bio kraj Španskoj inkviziciji. Ona je nastavila da deluje i u narednih 336 godina. Njena poslednja žrtva bio je školski učitelj, spaljen 1824. godine.
    nije dotakla ništa što bi moglo da boli
    njene ruke su bele kao led
    njene misli su čiste, ona misli da voli,ona veruje, veruje

  13. #13

    Odgovor: Najveći zločinci kroz istoriju

    Mikloš Horty

  14. #14

    Odgovor: Najveći zločinci kroz istoriju

    Hitler naravno

  15. #15

    Odgovor: Najveći zločinci kroz istoriju

    Josip Broz Tito,njegov imenjak Josif Visarionovic Dzugasvili,i drugari : Nikolae Causesku,Todor Zivkov i ostala ekipa.

Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Uticaj dugokosih plavusa na desavanja kroz istoriju
    Autor davorjanka u forumu Pričaonica
    Odgovora: 8
    Poslednja poruka: 30.03.2016, 18:03
  2. Vojvodina kroz istoriju
    Autor Lady S u forumu Istorija
    Odgovora: 34
    Poslednja poruka: 26.10.2015, 08:36
  3. Mape Vojvodine kroz istoriju
    Autor Turkmenbashi u forumu Istorija
    Odgovora: 30
    Poslednja poruka: 12.08.2010, 14:37
  4. Srpska Fotografija Kroz Istoriju
    Autor zrNce u forumu Umetnost
    Odgovora: 13
    Poslednja poruka: 05.12.2009, 23:50
  5. Nova godina kroz istoriju i običaje
    Autor Goga u forumu Belosvetske zanimljivosti
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 01.01.2009, 06:34

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •