Vidosav Stevanović rođen je 27. juna 1942. u Cvetojevcu pored Kragujevca „pod nemačkom okupacijom i vladom nacionalnog spasa, u porodici srednje siromašnih šumadijskih seljaka“
U čast Vidovdana – u čijem se imenu krije poslednji ostatak starog boga Svantovida ili Belog Vida, zaštitnika rata i sunca – na krštenju je dobio ime Vidosav.
Tih dana počele su bitke kod Bir Hakima i Sevastopolja, ratna sreća prešla je na stranu Saveznika.
Vidosavljev otac Dragomir, borac XVII istočnobosanske udarne divizije, tesko je ranjen u selu Sijekovac pored Bijeljine, umro je u somborskoj vojnoj bolnici na dan pobede.
Posle propasti kolektivizacije deda je Vidosava poslao u Kragujevac na školovanje. „Srećom, bio sam nejak, bolešljiv i nesposoban za seoske poslove.“
Kragujevac je napustio osam godina kasnije, sa sveskama punim stihova, proznih skica i eseja i odlučan da postane pisac. U Beograd je stigao na dan kad je počinjala Prva konferencija nesvrstanih. „Bio je to moj izabrani grad i pre nego što sam ga video, zato mi nije smetalo ono što sam video“.
Studirao je stomatologiju, razboleo se i, ozdravivši, odlučio da studira književnost. „Napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti. Nisam je smatrao zanimanjem već pozivom, veštinom koja zamenjuje religiju, politiku i stvarni život. Nekoliko godina bio sam u prilici da bedom i lišavanjem plaćam i dokazujem to uverenje sebi koliko i drugima.“
Izlazak prve knjige pripovedaka „Refuz mrtvak“ 1969. u „Prosveti“ odredio mu je život za mnogo godina. „Imao sam uspeha, dobio sam tri značajne nagrade, našao sam se u vrtlogu polemika i postao žrtva dve diskvalifikacije: da sam rodonačelnik „crnog talasa“ i da sam započeo takozvanu „stvarnosnu prozu“. Oba izraza su književno besmislena ali behu dobra batina za smirivanje neposlušnog pisca.“
Već tada je, kaže, za svoju prozu koristio izraz „fantastični realizam“, skovan prema poznatoj rečenici Dostojevskog da „ništa nije fantastičnije od stvarnosti“. „Rabim ga i danas i smatram da obuhvata sve raznolike tipove proza u kojima sam se ogledao.“
Protiv Vidosava je u to vreme započet sudski proces koji je trajao šest godina.
Zahvaljujući klimi otvorenosti i tolerancije, koju su širili političari što ih nazivamo „srpski liberali“, zaposlio se u „Prosveti“, najvećoj izdavačkoj kući u Jugoslaviji. „Budući da već bejah isključen iz javnosti, dobro sam izučio izdavački zanat: ta nova strast kasnije je bolje poslužila mojim kolegama nego meni.“
Krajem sedamdesetih godina – sledbenici „srpskih liberala“ ponovo su držali važna mesta u politici i pokušavali demokratizovati sklerotični jednopartijski sistem – ponovo je ponegde i u nekim medijima puštan u javnost. „Državna televizija sačuvala me je, međutim, na svojim crnim spiskovima do danas.“
Kao direktor i glavni urednik BIGZ-a od 1982. uspeo je ovu kuću spasiti od propasti i dovesti među najbolje. Taj uspeh pretvorio se u nešto napornije: ondašnji republički vrh odlučio da je istu stvar mora uraditi u „Prosveti“.
„Ponovio sam i napor i rezultate ali sam dve godine kasnije morao podneti ostavku i dati otkaz istog dana. Drugarica Marković, supužnica pobednika na Osmoj sednici, pružila je preko svojih miljenika kandže prema mom preduzeću.“
Angažovao se u malobrojnoj grupi intelektualaca koji su se borili protiv Miloševića i njegove politike nacionalnih podela, mržnje i ratova. Rezultat toga su „Nezavisni pisci Jugoslavije“ 1989. i „Beogradski krug“ 1991.
Na dan pada Vukovara sa porodicom smo napustili umiruću Jugoslaviju, početak rata u Bosni dočekali smo kao progonjeni egzilanti u Atini. Uz pomoć prijatelja napustili smo Micotakisovu Grčku, sačuvavši u srcu onu drugu, hrabru u slobodarsku.
Prvi napad na Srebrenicu 1993. zatekao je Vidosava u Parizu gde je stigao za svojim knjigama iz trilogije „Sneg i psi“. „Tradicionalna zemlja dočeka još jednom je pokazala snagu svoje tradicije, dopustila mi je i da dovedem svoje bližnje.“
Priključio se Ivanu Đurić i Pokretu demokratskih sloboda koji je pokušavao ujedniti demokratske snage na sceni Miloševićeve „skraćene Jugoslavije“. Vrata kancelarija demokratske Evrope ostala su zatvorena za dvojicu srpskih disidenata, neke od njih su bezmalo otvoreno podržavale Miloševića koga su posle dejtonskog sporazuma 1995. proglasile „garantom stabilnosti na Balkanu“. „Još uvek se divim bezočnosti te gluposti čije posledice još trpimo.“
Krajem 1996. vratio se u zemlju, priključio se demonstrantima u Kragujevcu, zajedno smo opkolili i osvojili RTV Kragujevac čiji je direktor Vidosav postao na nekoliko meseci. „Uvidevši šta se događa u opoziciji - bila je samo jedno odeljenje Miloševićevog režima i poslednja linija njegove odbrane – odlučio sam otići ponovo u Francusku i zatražiti politički azil. Ne mogu da zamislim nedostojniju smrt nego onu od ruke nekog šešeljevca.“
Dokumenta političkih azilanata nosili smo dok nismo postali građani Francuske. „Kao i svi ljudi sa ovih prostora, nosim u sebi nekoliko identiteta – Šumadinca, Srbina, Jugoslovena, Balkanca, Francuza, Bosanca, Evropejca i građanina sveta – i zbog toga se smatram bogatijim i slobodnijim nego ranije.“
Objavio je „Milošević, jedan epitaf“ pre njegovog pada, ta „prokleta knjiga bez pravog kraja“ u raznim je verzijama objavljena na više jezika. „U tajnim katakombama beogradske čaršije osuđen sam zbog toga na duhovnu smrt. Autocenzura radi protiv mojih knjiga tvrđe i uspešnije nego nekada cenzura.“
U to vreme dobija francusko odlikovanje “Chevalier de l’Orde des Arts et des Lettres”.
Godine 2004., gonjen potrebom za svojim jezikom, napustio je Pariz i došao u Sarajevo, grad-simbol, ja sam ga pratila kao i u bezmalo tri decenije našeg dosadašnjeg života. Iz solidarnosti sa multietničkom Bosnom i njenim žrtvama u ratu „koji Srbija nije vodila“ uzeli smo i bosansko državljanstvo.
„Ako uspemo sprečiti da se ne ponovi ono najgore iz bliže prošlosti, nameravam ovde i ostati.“ kaže Vidosav. „Ako se to najgore dogodi, svejedno mi je: ista se borba ne može voditi dva puta.“
Marija Stevanović
Još ja, grešni rab Bazarov, da dodam: ovog sjajnog i nepravedno s književne scene skrajnutog pisca često etiketiraju. Kažu da je bio disident, šta god to značilo, tako ga označivši kao piskaralo koje se bavi dnevnopolitičkim glupostima i koje tako privlači svoje istomišljenike. Neki dan čuh i da su ga radikali (ovo "tvrdo" jezgro) prozvali izdajnikom. A čovek od početka, od '60-ih, govori jedno isto, pre nego što su se pojavili i Sloba i ostali, govorio je što se ne sme kada su se svi "disidenti" bili zavukli u mišje rupe. Malo zadrt jeste, to je istina, ali on je samo iznosio uvek svoje stavove, nikada iz namere da postane ozbiljan politički subjekt.
Dakle, na temi je reč pre svega o njegovim književnim kvalitetima, o delima čija tema nije Milošević, mada nisu zgoreg ni "za i protiv" Stevanovića kao javnog službenika, izdajnika, disidenta, smetala i boema.
Citat
NSdjanka kaže:
