Naše srednjevekovne i starije crkve - Strana 2
Strana 2 od 3 PrvaPrva 123 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 16 do 30 od ukupno 45
  1. #16

    Odgovor: Naše srednjevekovne crkve

    ЦРКВА СВЕТОГ СТЕФАНА
    Мала црква - Стара Црква
    СРЕМСКА МИТРОВИЦА



    Stara crkva Sremska Mitrovica
    ''Стара српска црква св. Стефана - Настала је крајем XVI или почетком XVII века, на шта наводи и изглед сличан цркви брвнари. Први писани помен о њој потиче из 1729. Једнобродна је, орјентисана у правцу југозапад - североисток.
    Stara crkva Sremska Mitrovica

    Правоугаони наос звршава се олтарским простором исте ширине, четвоространим споља и изнутра. Изнад главног улаза уздиже се високи барокни звоник, коме су у једној од последњих обнова зазидани у приземљу лучно завршени бочни отвори. Свод је полуобличаст, са изузетком крстастих сводова изнад приземног дела звоника. Скромну фасадну декорацију чине плитке правоугаоне лизене на бочним зидовима, подупртим контрафорама.
    Stara crkva Sremska Mitrovica

    Са иконостаса из прве половине XVIII века сачуване су само престоне иконе Христа и Богородице које се чувају у Галерији Срема у Сремској Митровици. Према попису Карловачке епархије донео их је из Солуна " господар Миља ", док их најновија истраживања приписују Станоју Поповићу, верном присталици ликовности Христофора Жефаровића. Иконостас из друге половине XVIII века раскошно су изрезбарили македонски мајстори под утицајем италијанског барока, највероватније школовани у грчким радионицама.Осликавање је извео Теодор Крачун у најбољем маниру српске барокне уметности. Конзерваторски радови су обављени 1980-85.'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС, 2007.)

    Црква Светог Стефана је споменик културе од изузетног значаја.


    Molitveni hramovi na tlu Sremske Mitrovice od antičkih vremena do kraja XX veka

    (Sa oficijelnog sajta Grada Sremska Mitrovice)

    U višemilenijumskom postojanju grada, najpre onog antičkog, zatim srednjovekovnog i najzad ovog savremenog, molitveni hramovi imali su posebnu ulogu, kako za stanovnike, tako i za državnu i crkvenu upravu. Za vernike oni su bili i simboli njihovog nacionalnog bića. Nema podataka o izgledu paganskih, mnogobožačkih hramova u antičkom Sirmijumu, ali su ostali mnogi materijalni tragovi o antičkim rimskim božanstvima, kao i žrtvenicima koje su građani podizali u slavu svojih bogova. Pretpostavlja se da su se prvi hrišćani na ovom tlu mogli javiti u III veku, ali prvi do sada otkriveni molitveni hram potiče iz prve polovine V veka. To je bazilika posvećena svetom Dimitriju. Jedan deo ostataka toga hrama je konzerviran i dostupan je danas pogledu posetilaca.

    Iako je u narednih nekoliko vekova Sirmijum bio zahvaćen burnim događajima koji su doveli i do potpune propasti grada, o molitvenim hramovima ne znamo skoro ništa. A bio je Sirmijum i sedište hrišćanskih crkvenih velikodostojnika, imao je svoje episkope - među njima svetog Irineja, koji je pogubljen u IV veku i Metodija, brata Ćirilov u IX veku, za koga se pretpostavlja da je i sahranjen u Sirmijumu.

    Međutim, nije otkrivena nijedna bogomolja iz tog vremena, a morale su postojati, jer se u dokumentima govori o postojanju snažne crkvene organizacije, a Sirmijum i dalje ističe kao ugledni hrišćanski centar. Tek od polovine XIII veka (1247) saznajemo o postojanju dva benediktinska manastira u Sremu - manastir svetog Dimitrija i manastir svetog Grgura. Manastir svetog Dimitrija svakako je osnovan mnogo ranije, po nekim izvorima još u XI veku, a u XIV veku oko njega se razvilo i manastirsko naselje koje je dobilo ime po manastiru. I manastir i naselje oko njega bilo je na ruševinama Sirmijuma, pa se naselje smatra i prirodnim naslednikom antičkog grada.

    Tokom XIV i XV veka naselje koje se od tog vremena i zove naselje (grad) svetog Dimitrija - Civitas Sancti Demetrii razvilo se u značajan trgovačko-zanatlijski centar. U drugoj polovini XIV veka pored manastirske crkve svetog Dimitrija spominju se još dve crkve - crkva Svete Marije i crkva Svetog Nikole. Drugih molitvenih hramova nije bilo sve do dolaska Turaka u ove krajeve, do početka XVI veka.

    Od tog vremena pa u narednih 200 godina u gradu Svetog Dimitrija zadržala se turska vlast, a varoš je potpuno islamizirana. Hrišćanske bogomolje su uništene, a za muslimansko stanovništvo podizane su džamije. Jedno vreme grad je imao i do 15 džamija. Nijedna od tih bogomolja, kao ni drugi objekti iz turskog vremena, nije sačuvana jer su bile građene od trošnog materijala.
    Stara crkva Sremska Mitrovica

    Kao jedina hrišćanska bogomolja iz turskog vremena spominje se crkva Svetog Stefana, podignuta krajem XVII veka u zapadnom delu grada, nedaleko od reke Save. Pretpostavlja se da je ona podignuta na temeljima neke ranohrišćanske bogomolje. Posle odlaska Turaka i uspostavljanja austrijske vlasti u Mitrovicu se vraća srpsko pravoslavno stanovništvo. Stara Srpska crkva na Savi bila je nedovoljna da primi sve vernike, pa se odmah pristupilo traženju dozvole za podiznje nove crkve. No, to nije išlo lako - dozvola je data tek 1777. godine, ali je moralo proteći još petnaestak godina dok nisu počeli radovi na podizanju nove crkve. U međuvremenu novopridošli Cincari i Grci podigli su svoju pravoslavnu bogomolju u jednoj običnoj kući od pletera, dok su desetak katoličkih porodica imali službu božju u "jednoj bednoj kapeli bez krova".

    Mnogo kasnije, u drugoj polovini XIX veka, u Mitrovicu su se počele doseljavati i jevrejske porodice, kao i neke porodice Rusina. Mala kolonija Jevreja podigla je na samom početku XX veka svoju bogomolju - sinagogu, koja je na početku Drugog svetskog rata (1942) do temelja porušena, a Rusini su 1906. godini podigli svoju crkvu Svetog Vaznesenja u kojoj se i danas održavaju bogosluženja za sve groko-katoličke vernike...

    Nova crkva Sv. Stefana (Sv. Dimitrija)
    Gradnja nove pravoslavne crkve (današnja Saborna crkva koja je prvobitno bila posvećena sv. Stefanu, a tek nedavno zaštitniku grada svetom velikomučeniku Dimitriju) započela je 1791. godine, a završena i osveštana 1794...


    СТАРА СРПСКА ЦРКВА - СРЕМСКА МИТРОВИЦА

    Овај храм је у поседу Српске православне цркве и посвећен је светом првомученику архиђакону Стефану. То је најстарија грађевина на територији сремскомитровачкој. Настанак и почетак ове цркве историјски није утврђен.

    Археолошка ископавања рађена 1980. године под олтаром овог здања, пронашла су мозаички крст од црвеног мермера који датира из времена Сирмијума. Тако је је ова црква на темељима храма, који су највероватније остаци хришћанске базилике из првих векова хришћанства. Даља археолошка ископавања утврдила су: да су на овом простору у време античког града Сирмијума, била купатила (терме), а по победи хришћанства оваква места или су рушена или претварана у богомоље. Писани записи су тек из 1729. године, настали поводом канонске посете визитације Бискупије печујске Опатији сремскомитровачкој, где су визитатори забележили: "Петог јула освећена је опатија Св. Деметри на Сави, која је сад настањена сизматичким Србима. Они имају величанствену и солидну цркву...". Три године касније аналитичар Карловачке митрополије записује: "Црква је стародревна од камена, свод од дасака, трпеза (олтар) од камена." Тако каже историја.


    Crkva Sv. StefanaSremska Mitrovica





    Слике у медаљонима су пречника 15-20цм.


    Crkva Sv. StefanaSremska Mitrovica

    Ентеријер цркве посебно важним чини прекрасни иконостас. Има више спратова и украшен је најфинијом резбаријом, која преплиће мотиве животињског и биљног света. Ту су лавови и ждралови, змије и лозе, руже и лишће: све повезано и уплетено једно у друго. (Загледајте горњих неколико слика!)




    Crkva Sv. StefanaSremska Mitrovica

    У иконостас су смештене иконе најчувенијег барокног сликара ових простора, Теодора Крачуна. Физиономија светитељских ликова даје карактеристику њихових личности, у чему предњачи икона св. Јована Крститеља. Неки мотиви на иконостасу су непоновљиви у светском сликарству. Призор Васкрсења Христова на другом спрату иконостаса, где је Христос приказан како држи ашов у рукама, а испред њега клечи Марија Магдалена - није забележен у аналима.


    Јединствен приказ: Христ са ашовом и Марија Магдалена.

    Последњих неколико година простор око Мале цркве се култивише, те у складу обале реке Саве Стара Српска црква и околина дише прочишћеним ваздухом који долази са реке. Нови артерски бунар дубине преко 300 метара освежава пролазнике, а све више зеленила Малу цркву одваја од врелине, гужве и ужурбаности градског начина живота. (Избор делова текста са Официјелног сајта Града Сремска Митровица)



    У брошури формата Црквеног календара коју је издала Мала црква, чији су атури Др. Петар Милошевић, Синиша Ковачевић и Драгорад Драгичевић, а коју су уредили оци Милорад Голијан, Андруја Авакумонић и Душко Марјановић налазим и детеље којих нема у осталим текстовима овде. Нешто од тога преносим:

    ''Они који су се занимали за прошлост датовали су цркву на различите начине, једни између 1404. и 1456. године стављајући је у време деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића; други су сматрали да су цркву подигла браћа Пејачевић пре но што су прешли у католичанство. А узимајући у обзир да је црква у 1732. години поменута као 'стародревна' предлагано је њено датовање у крај 16. или почетак 17. века.

    Сасвим је извесно да се изнете хипотезе односе на развојну нит Старе цркве, јер она је највероватније била вековима рушена и обнављана. Пре свега, изграђена је на савбској обали и то на месту које је од давнина носило име 'Артемидин мост', што је један од занимљивих путоказа у далеку и најдаљу прошлост. Наиме, историјски извори из 4. века наводе да је у 304. години дошло до масовних егзекуција над хришћанима у Сирмијуму, који су страдали као жртве Диоклецијанових прогона, а да су се погубљења вршила на Артемидином мосту на Сави. Мећу бројним мученицима (мартритима) погубљени су и епископ Сирмијума Иринеј и његов ђакон Димитрије.


    Слике у рипидама су рађене у емајлу.
    Crkva Sv. StefanaSremska Mitrovica


    Трагедија хришћана на мосту створила је у какснијој традицији појам светости тог места, па су на обе обале, у близини моста, од средине 4. века биле подизане цркве (матријуми) посвећене најистакнутијим мученицима. Око тих цркава настајала су гробља верника који су се сахрањивали што ближе моштима својих мартрита... Треба рећи да су и уз Стару цркву откривени хришћански гробови из 4. века који су несумњиво били постављени уз мартиријум неког од мученика. Тако се на месту старе цркве може очекивати, као и на десној обали Саве, ранохришћанско светилиште, коју и данашња црква несумњиво наставља.
    Стара црква Сремска Митровоца

    У соклу.
    Стара црква Сремска Митровоца

    У соклу: Јона и кит.

    ... Са спољне стране олтарског зида откривен је (1980.) мозаички под који се пружа испод олтара, а на мозаику је мотив великог крста од црвених коцкица, иначе једини такав откривен у Сирмијуму.

    ... Грађевина те цркве доживљавала је исту судбину као и цркве на десној обали Саве: кад је једна од нечег страдала на њеном месту је подизана нова... Све то даје могућност за хипотезу да се ... у непосредној близини налазила античка хришћанска црква (мартириј) чију традицију је касније наставила Стара црква. Доказ за то је и традиционални ноћни помен у Стариј цркви пострадалим мученицима који се одржава на летњег Светог Стефана.

    Камена рампа за антички мост откривена је педесетак метара западно од Старе цркве, приликом једног изузетно ниског водостаја, а на улици на том месту налази се велики камени крст са постољем у облику псеудокапеле. Нема сумње да је крст настављао раније крстове на истом месту који су обележавали улазак на Артемидин мост. Прликом изградње новог кеја крст је морао бити уклоњен и пренешен у западни део порте Старе цркве, где је и данас.
    Стара црква Сремска Митровоца

    Слика Светог Димитрија осликана је на боку зграде поред цркве.

    ... Саграђена баш на месту где је у прогону хришћана, током 4. века погубљен Свети Димитрије, већ вековима за Сремце Мала црква има култни статус, али који ''не застрашује оног ко ступи у храм, већ га опушта''. Последњих деценија често и владика служи литургију, јер се, помишљењу многих, молитва у њој доживљава снажније. Овде радо наступају и и највећи српски песници; хорска песма одиша као најбоља молитва. У малој цркви је, кажу, један ортодоксни марксиста запалио две свеће једну за Лењина, другу за Броза, о чему се са разумевањем прича у граду.

    ... Мала црква, пре свега због чудесног иконостаса Теодора Крачуна, 1946. проглашена је музејом цркване уметности. Уличица поред цркве се зове Музејска.
    Стара црква Сремска Митровоца

    Велики повратак овог чудесног храма у градску свакодневицу најчешће се везује за Милорада Голијана, свештеника и књижевника, архијерејског намесника у Сремској Митровици. .. Пошто је Голијан човек 'који уме и друге да слуша' убрзо је постао синоним за илустрацију'плементиог и ученог разговора'. Тако је Мала црква, захваљујући овом свештенику и књижевнику, не закидајући на божјој служби, постала место за спонтене културне приредбе и садржаје, најчешће естетског и етичког карактера.''

    Стара црква Сремска Митровоца

    Na sajtu templari.org.rs nalazim tekst Živana Negovanovića. Iako u njemu ima i onoga što nisu dokazane istorijske činjenice, zanimljiv je.

    ''DA LI SU TEMPLARI GRADILI MITROVAČKU PRAVOSLAVNU MALU CRKVU?

    Preživeli Rimljane, Turke i komuniste

    Misterija je zašto kultni hram posvećen Svetom Stefanu, zvanično podignut pre četiri veka, nije građen u centru grada, već na mestu gde su masovno pogubljivani prvi hrišćani rimskog Sirmijuma, pa i njihov episkop Sveti Irinej Crkvu svetog Stefana u Sremskoj Mitrovici novinari uporno zovu Mala crkva, ali Mitrovčani se ne daju - nazivaju je Mala crkvica. Nije važno što pridev mali i deminutiv crkvica pravopisno ne idu zajedno. Oni su joj uvek tepali i tepaće. Angažovanjem protonamesnika mitrovačkog Milorada Golijana ovaj hram u svoje okrilje okuplja sve više mladih verujućih ljudi, stvaralaca i svih koji u Tvorcu vide nadu, utehu i spas. Podignuta na hrišćanskom kultnom mestu i sama postaje kult. A, kroz istoriju je prošla kroz bure i oluje opstajući vođena svojim nevidljivim patronima.
    Стара црква Сремска Митровоца

    Istoričar umetnosti i istraživač Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Gordana Krstić kaže da na mestu ove crkve postoji kontinuitet gradnje od 4. veka, tj. od pozne antike. Tu na prilazu nekadašnjem mostu, masovno su pogubljivani sirmijumski hrišćani. To mesto je obeležavano martirijumima, a arheološka istraživanja su pokazala da su ovde postojale i antičke terme. U periodu ranog hrišćanstva, kad su hrišćani bili proganjani, običaj je bio da mesto stradanja bude obeleženo skromnim građevinama, martirijumima. U blizini je pogubljen i sv. Irinej, prvi sirmijumski episkop, hrišćanski mučenik po kome je ime dobio i obližnji pešački most preko Save. Današnja crkva je oblik i dimenzije dobila prilikom poslednje velike obnove u osmoj deceniji 18. veka, kada je postavljen i ikonostas (1775). Tačna godina podizanja se ne zna. Samo se pretpostavlja da je sadašnja crkva građena na temeljima skromne bogomolje iz ranog 17. veka. Prema hipotezama mitrovačkog prote Vladimira Milutinovića, postojala je skromna bogomolja pravoslavnog stanovništva, improvizovana od stambene zgrade za vreme Turaka, kojoj su posle njihovog odlaska dodati apsida i zvonik. Vizitator Pečujske biskupije 1729. crkvu opisuje kao veličanstvenu građevinu, a vizitator karlovačke mitropolije 1732. crkvu naziva starodrevnom. Izvesno preterivanje prvog može se razumeti, jer se dodavanjem zvonika građevina približila crkvenoj arhitekturi, ali i zbog toga što je početkom 18. veka bilo najviše malih i neuglednih hrišćanskih bogomolja od pletera, pokrivenih trskom i šašom, a neke su se nalazile i pod zemljom, kao što je to bio slučaj s onima u Rivici, Kraljevcima, Stejanovcima i Šatrincima.

    - Za ovu crkvu je neobično i daje joj dozu misterioznog činjenica da nije podignuta na nekom od gradskih trgova, u centru, već na obali reke i prilazima mostu, baš na prostoru gde su stradali hrišćani i gde još od 4. veka traje kontinuitet obeležavanja na njihovo pogubljenje. Dakle, ovo mesto je sveto još od pozne antike, objašnjava Gordana Krstić. Pored toga, ovde je u 18. veku postojalo pravoslavno groblje o čemu svedoče nadgrobne ploče koje su danas postavljene na bočne zidove crkve. Biti sahranjen u crkvenoj porti je bila privilegija dobrotvora i značajnih ljudi.




    Стара црква Сремска Митровоца
    Zbog svojih istorijskih i umetničkih vrednosti crkva je pod zaštitom države. Ikonostas je radio Teodor Kračun, najznačajniji slikar srpskog baroknog slikarstva. Ikonostas je izuzetne drvorezbarije i konstrukcije. Crkva se vodi kao kulturno dobro od izuzetnog značaja. Stekla je najvišu kategoriju u kategorizaciji spomenika kulture. Poređenja radi, dovoljno je reći da i fruškogorski manastiri imaju status dobra od izuzetnog značaja. Dugogodišnji kustos Zavoda dr Mirjana Lesek u svojim tekstovima o znamenitoj crkvi navodi da bogato izrezbareni ikonostas sa slikarskim radovima Teodora Kračuna predstavlja izuzetnu pojavu na području Vojvodine. Po stilskim osobenostima i bogatstvu motiva, ikonostas se vezuje za majstore drvorezbarskih radionica juga i Svete gore. Ikonostas pripada tipu višespratnih oltarskih pregrada, u prvoj zoni su prestone ikone, a u drugoj kompozicije praznika, u treću zonu, u strogoj horizontalnoj arhitekturi umetnuta je kompozicija Svete Trojice - Krunisanje Bogorodice, dok je u sredini četvrte zone raspeće s medaljonima Bogorodice i sv. Jovana Bogoslova, a levo i desno su medaljoni s apostolima, međusobno povezani stilizovanim listovima i medaljoni s prorocima povezani stilizovanom vinovom lozom i grožđem.

    Teodor Kračun, koji je oslikao ikonostas Male crkve, rođen je 1778. Prve pouke iz slikarstva stekao je u radionici Dimitrija Bačevića, odakle je otišao u Beč na dalje školovanje, gde se upoznao s delima poznatih austrijskih umetnika, što je vidno uticalo na njegovo stvaralaštvo. Radio je i ikonostase za crke sv. Georgija u Somboru, onu u Neštinu, manastir Novo Hopovo... Ovaj mitrovački ikonostas je od juna do decembra 1775. Po mišljenjima stručnjaka, sve je na slikama uskovitlano i uznemireno, od egzaltiranih stavova i pokreta figura, do njihovih zalepršanih draperija. Kolorit je topao i kontrastan i dominiraju crvene i plave boje. Ikonostas Crkve sv. Stefana, ubraja se u najznačajnija umetnička ostvarenja druge polovine 18. veka u Vojvodini.
    Стара црква Сремска Митровоца

    Povratak Tapijevih masona

    Poznati mitrovački akademski slikar i sadašnji direktor ovdašnje galerije mr Dragan Martinović - Martin priseća se i čudnih priča pokojnog Dragana Maleševića Tapija o Maloj crkvi.

    - Tapi je pre više godina u Crkvi sv. Stefana, imao izložbu originala. Tada je starešina bio sveštenik Mirko Žeravić. Na moje čuđenje, Tapi mu je govorio da je to hram koji su izgradili templari. Tri godine kasnije, prilikom kopanja za staze oko crkve, pronađen je templarski krst, koji danas tamo stoji. Tapi je voleo da dolazi u Mitrovicu i uvek je govorio da je ona crna tačka godinama , jer su se desile velike tragedije. Ali je isto tako uvek pričao da posle crnog dolazi belo i, po njemu, u ovom gradu će se desiti nešto veliko, što će ostaviti traga u srpskom narodu. Ovde je nekada pogubljen sv. Irinej, a za ovo područje se vezuju i sv. Dimitrije, sv. Anastazija, 40 mučenika klesara. Tapi je govorio da će od njih jednog dana u ovom gradu biti 40 reinkarniranih klesara, simbolički 40 masona, priča Martinović. ''

    Стара црква Сремска Митровоца

    ''Posle Drugog svetskog rata, u Malu crkvu su pohranjene slike i knjige iz porušenih i popaljenih sremskih manastira i hramova. Uz odobrenje crkvenih vlasti, Stara srpska crkva, kako je ranije nazivana, proglašena je za Muzej crkvene umetnosti.''




    На десној слици је крст за који се плива.

    ''U Sremskoj Mitrovici, do Časnog krsta u Savi, u okviru tradcionalne Bogojavljenske manifestacije koja u tom gradu traje punu deceniju, sutra će plivati rekordnih 48 takmičara.
    Manifestaciju organizuje Svibor klub "Sveti Dimitrije", pod pokroviteljstvom grada Sremska Mitrovica i Srpske crkvene pravoslavne opštine, a održaće se ispred crkve Svetog Stefana, poznatije kao Mala crkva, ..Tome će prethoditi arhijerejska liturgijа. (Blic online 18. 01. 2010)


    ''Нови артерски бунар дубине преко 300 метара освежава пролазнике...''
    Стара црква Сремска Митровоца

    Крст са почетка Артемидиног моста.
    Стара црква Сремска Митровоца
    Poruku je izmenio nenad.bds, 18.05.2010 u 15:56

  2. #17

    Odgovor: Naše srednjevekovne crkve

    ЦРКВА ОЏАКЛИЈА
    Лесковац



    Odžaklija crkva Leskovac

    ''Црква оџаклија је саграђена 1803. године на темељима већ постојећег храма.Зато што турске власти нису дозвољавале обнову храма Срби су рекли Турцима да ће саградити кућу за свештеника.Као доказ да граде кућу ставили су на кућу оџак.Због тога је црква добила име Оџаклија.
    Odžaklija crkva Leskovac

    На слици је ниша - удубљење у зиду у коме је пре рушења оџака било ложиште.

    Оџак је постојао до 1963. године када се сам урушио, док је у цркви остало само огњиште. Исте године пао је и кров под јаким притиском снега.

    Општинске власти су 1967. године донеле незваничну одлуку да се остаци цркве сруше, и да се на том месту подигне бетонски крст, као сведочанство да је некада постојао храм. Одлука није реализована, те је 70-тих година прошлог века кренуло са обновом. Обнова је потпуно довршена 1992. године.22.09.1992. године владика нишки Иринеј је уз саслужење свештенства, освештао храм.'' (Са сајта gradleskovac.org)


    Odžaklija crkva Leskovac



    Крилни делови олтарске преграде.
    Odžaklija crkva Leskovac

    ''Pritisnuta teškim krovom od ćeramide, prostrana i široka, a niska, stara leskovačka crkva izgleda kao da je utonula u zemlju. I ne samo da izgleda već je i stvarno ukopana za oko 1 m. Oronula je već i sasvim je trošna.

    Neki istorijski podaci ispisani su na njoj samoj, na južoj strani zida:

    U slavu svete i jednobitne trojice:
    Oca i Sina i Svetoga duha ova crkva, Hram Rođenje Presvete Bogorodice obnovi se po naredbi i blagoslovu arhiepiskopa i mitropolita Svetoniškoga gospodina Grigorija, a irilozima pravoslavnih hrišćana ktitora i priložnika Bogom čuvanog grada ovog Leskovca, a nastojanjem i trudam i brigom Stojana Nikolajevića i Hadži-Koste Hadži-Stojanovića.
    Prvomajstori behu Slavko Milanović, Zdavko Nikolajević i završeno beše obnovljenje godine 1839 meseca juna.


    Osim ovog natpisa postoji još jedan na spoljnoj strani apside. Godina ovog natpisa je višestrukim prekrečavanjem postala nečitka, ali izgleda da je to 1830.
    Odžaklija crkva Leskovac

    Na zvoniku crkve, koji je ispred nje sagrađen, postoji tabla sa urezanim natpisom: 1879 go 6 septem oslobođenjem Njegov. Visoč. Kn. Srb. MMM. O. IV sagradi se zvonara ova kod crkve leskovačke blagoslov. Mitrop. g. Mihaila i arhier. g. Viktora troškom naroda stvaranjem tutora Todor...........


    Tabla na zvoniku o kojoj je reč.

    U zvoniku ima pet zvona: jedno je malo, a ostala su veća.Najveće zvono priložili su svi esnafi iz Leskovca, koji su poimenično na njemu ispisani. To veliko zvono i druga dva su livana črez Stevana Bote 1879" u Vršcu za vreme Milana M. Obrenovića IV.

    Svojim unutrašnjim oblikom crkva pripada tipu trobrodne bazilike, čiji je srednji brod zasveden, a nad bočnim brodovima tavanica je ravna. Sa južne i zapadne strane ima trem.
    Odžaklija crkva Leskovac

    Тронови

    Ikonostas, ciborijum i još neki delovi izrađeni su u vrlo lepom duborezu od šimširovine. Taj duborez je po predanju radio neki Zašma doseljen iz Prilepa ili Velesa.

    ((Ako sam dobro shvatio čoveka koji se stara o crkvi i koji je i sam, kako nam je rekao, obnovio neke delove u crkvi, sadašnji ikonostas je novijeg datuma, ali su na njemu ikone sa starog. Neki delovi rezbarije sa starog ikonsostasa iskorišćeni su za Hristov grob.))
    Odžaklija crkva Leskovac

    Hristov grob


    Stubovi na Hrstovom grobu (leva slika) su od delova starog ikonostasa.




    Ulaz u crkvu iz zapadnog dela trema.


    Odžaklija crkva Leskovac
    Ispod trema crkve i u njenoj porti ima mnoštva grobova iz prošlog stoleća. Nadgrobne ploče su većinom mermerne i ukrašene sa bareljefnim ornamentima, najčešće biljnim i geometrijskim prepletima, što odaje uticaj orijenta. Jedna, nadgrobna ploča je sa natpisom da je tu sahranjen neki Cvetko Ivanković iz sela Landovice 19 oktobra 1856. godine.
    Odžaklija crkva Leskovac

    Stara leskovačka crkva opravljana je više puta, kao što se vidi i iz natpisa koji se na njoj nalazi. Ali zamašniju opravku doživela je još jednom zamenom severnog unutrašnjeg reda drvenih stubova betonskim, a takođe su i neki stubovi trema nastavljeni betonskim. Ozbiljna opasnost pretila joj je od rušenja prilikom velike poplave u Leskovcu 1948. godine, kada je voda bila u crkvi visoka skoro 1 metar. (Sa sajta Gradleskovac.net)


    Odžaklija crkva Leskovac
    Kačarevic Dragan na Facebook-u: ''...Po narodnom predanju, na osnovu crkvenog inventora, crkva "Odžaklija" je podignuta 1749. godine.

    Sve molbe i pokušaje da se crkva izgradi Turci su odbili. Leskovčani su bili uporni i mitom Turke, ipak, odobrovoljiše i tako počne gradnja. Mesni Turci sa agom se okupiše oko građevine.
    - A, bre rajo, šta to radite? - pita aga.
    - Lepi aga, odgovori starešina Leskovčana, gradimo kuću našem popu!
    - A šta će mu more, tolika?
    - A, lepi aga, nas je mnogo, u carskom zdravlju, a svi treba da imamo mesta kad dođemo svom ušitelju, svome popu!

    Turci vide da tolika građevina nije nalik na popovsku kuću, ali sa druge strane ognjište i dimnjak ne grade se na crkvenoj zgradi. Slegnu ramenima i ostave Leskovčane na miru. Čuvši da su hrišćani dobili sultanov ferman o gradnji crkve, mesni Turci, da bi ih od toga odvratili, rekli su da crkva ne sme biti prostranija od jedne bivolje kože. Leskovčani se dosete, bivolju kožu iseku na kaiševe i uokviriše prostor na kome će graditi crkvu. Tako su Leskovčani nadmudrili Turke.

    Crkva "Odžaklija" u Leskovcu je jedinstvena na u svetu. Specifična je po svom spoljašnjem i unutrašnjem izgledu jer ima odžak-dimnjak što druge nemaju. Ognjište se nalazilo u unutrašnjost, a odžak sa spoljne strane crkve.


    U južnom delu trema je nekoliko slika koje prikazuju crkvu pre obnove.

    Leskovačka crkva "Odžaklija" je više puta stradala i obnavaljana u XIX i XX veku, a najviše je bila pogođena u vreme katastrofalne poplave 1948. Zavod za zaštitu spomenika kulture oglasio je staru leskovačku crkvu kao opštenarodno dobro i stavio je pod zaštitu države. Crkva je 21. septembra 1992. godine obnovljena i tada je proslavila svoju slavu. Vladika Irinej je 22. septembra 1992. osveštao crkvu, a uveče je počelo održavanje duhovne akademije.''

    Odžaklija crkva Leskovac

    Pretpostavljam da je jedan od razloga za loše stanje u kome se crkva nalazila pre obnove i to što je u istoj porti sagradjena tridesetih godina prošlog veka saborna crkva, pa je staroj Odžakliji poklanjana manja pažnja.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 13.07.2010 u 22:36

  3. #18

    Odgovor: Naše srednjevekovne crkve

    Crkva Sv. Petke (Krstata DŽamija)
    Vranje



    ''Crkva Sv. Petke (Krstata Džamija) - stara srednjevekovna crkva, koja je pretvorena u džamiju za vladavine Osmanlija, a posle oslobođenja ponovo pretvorena u pravoslavnu crkvu, od prvobitne građevine ostao je jedan zid.''

    ''CRKVA MUČENICE PETKE PARASKEVE poznatija kao krstata džamija. Stavivši na vrh minareta krst i polumesec, Turci su nameravali da tako izmire dve religije. (ulica Crnogorska)'' (Sa znaničnog sajta Vranja)

    Do ove crkve stigao sam u nameri da slikam Beli most, jednu od znamenitosti Vranja. Nalazi se nu neposrednoj blizini tog kamenog mosta iz XIX v, a uočio sam je sasvim slučajno. Malecka crkvena porta je bila zatvorena, a kapi kiše su upadale u objektiv pa nije bilo baš podogno vreme za 'istraživanje' i slikanje. Napravio sam jedan snimak da je samo evidentiram. Naknadno sam pronašao na netu gornje šture podatke.

    Možda će neko imati ili napraviti više materijala o ovoj crkvi koja je nedavno sredjane.

  4. #19

    Odgovor: Naše srednjevekovne crkve

    Богородичина црква
    код Трговишта - Место Доња Трњица, Вражји Камен



    Crkva Trgovište

    Кад сам ово сликао нисам знао да сликам и цркву коју смо тражили, према упутствима пролазника кога смо зауставили на путу - код 'вражјег камења'.
    Crkva Trgovište

    Crkva Trgovište

    Лакше смо је нашли но што би се по објашњењима очекивало.
    Crkva Trgovište


    ''У живописној клисури реке Пчиње недалеко од Трговишта налази се средњовековна црква посвећена Богородици. Једнобродни храм има споља полукружну апсиду и масивним зиданим иконостасом одвојен олтарски простор. Два улаза, са западне и јужне стране, воде у наос. Изузетно слабо осветљење ентеријера остварено је преко два узана прозора на источом зиду. Декоративност зидања особито је изражена на апсиди и постигнута коришћењем опеке која на фасадама образује цик-цак орнамент.
    Crkva Trgovište

    Апсида
    Crkva Trgovište

    Јужни зид: ''Jужно фасадно платно рашчлањено је трима нишама''.

    Јужно фасадно платно рашчлањено је трима нишама. Живопис је делимично сачуван и обухвата зону стојећих фигура и циклус Великих празника проширен одабраним сценама из живота Богородице, патрона храма. Стилске разлике указују на два сликара, од којих је један склонији класицистичким решењима, а други даје предност експресији. Услед непостојања других извора, ова црква се по својим архитектонским и сликарским одликама датује у период између 1350. и 1380. Тек у XIX веку је уз стару цркву дограђена припрата, која јој је прилагођена ширином и висином. Током конзерваторско-рестаураторских радова озидан је обрушени полуобличасти свод, припрата и црква стављене под заједнички двоводни кров покривен каменим плочама, а на живопису изведене нужне заштитне интервенције. Током 2005. изведени су санациони радови.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС, 2007.)

    Црква је споменик културе од великог значаја.
    Crkva Trgovište

    "Vražja Crkva"
    U blizini Trgovišta, tačnije u selu Donja Trnica, nalazi se crkva iz XIV veka posvećena Bogorodici. Crkva se nalazi na vrtoglavoj visini iznad reke Pčinje, na uzvišenju koje je okruženo kamenim figurama sličnim figurama iz Đavolje Varoši. Meštani ove kamene figure nazivaju vražjim kamenjem. Postoji priča da se još od izgradnje niko ne venčava niti krštava u crkvi jer je, po legendi, prvi par koji se venčao poginuo odmah nakon izlaska iz crkve - konj koji ih je nosio se "uštrkljao" niz padinu. Zbog ove legende crkva je još poznata i kao vražja crkva. (sajt Prolesje)


    Crkva Trgovište
    Desetak kilometara ranije zastali smo u seocetu kod česme da vidimo da li će kiša prestati ili da odustanemo od skretanja ka ovoj crkvi. Meštanin koji je video automobilsku registraciju 'čak iz daleka' i nas kako u kolima grickamo sendviče, ponudio se da nam pomogne ako treba. Kada smo rekli šta tražimo, pored uputstva za put, i on je ispričao da zna za ovu legendu o svatovima.
    Crkva Trgovište

    U levom delu slike, naspram krsta, nazire se Trgovište.
    Crkva Trgovište

    Reka Pčinja slikana iz crkvene 'porte'.
    Crkva Trgovište

    ''Donja Trnica je naselje u opštini Trgovište.. Prema popisu iz 2002. bilo je 213 stanovnika.


    Pretpostavljam da su ove raštrkane kuće, slikane sa polovine uspona do crkve, selo Donja Trnica, a u daljini Trgovište.
    Crkva Trgovište

    Na kamenu je uklesani krst - verovatno je ovaj materijal ostavljlem posle sanacije građevine o kojoj je gore reč.


    Trgovište je opština na krajnjem jugu Srbije u Pčinjskom okrugu. Sedište opštine je u selu Trgovište.

    Opština se graniči sa opštinama Bosilegrad, Vranje, Bujanovac i susednom državom Makedonijom u dužini od 47 kilometara.

    Nadmorska visina se kreće od 805 metara (u mestu Trgovište), do 1.825 metara na Golemom Vrhu (planina Bele Vode). Zemljište je planinskog karaktera i čine ga planine: Bele Vode, Zladovačka planina, Lesnička planina, Kopljača i Petrova gora. Reke u opštini Trgovište su: Tripušnica, Kozjedolska, Lesnička reka i Pčinja.'' (Vikipedija)


    Crkva Trgovište

    Ko zna kada bi za ovaj kraj čuli da ovog maja nije Trgovište zadesila bujična poplava. U dolini reke se još vide tragovi bujice.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 13.08.2010 u 10:55

  5. #20

    Odgovor: Naše srednjevekovne crkve

    Саборна црква Свете Троице
    Врање



    ''Саборни храм Св. Троице – велелепна црква у центру града, грађена са прекидима и рушењима између 1838. и 1858. године.''




    Средишњи део иконостаса; царске двери на десној слици.

    ''У центру града, крај главног трга, налази се Саборна црква посвећена Светом Тројству. Завршена је 1841. године, али је својом величином одмах изазвала побуну Турака који су је спалили. Касније је на том месту саграђена црква, са типичним карактеристикама храма који је грађен под турском управом. Укопана је у земљу да буде нижа, нема звоника, а куполе су јој ниске и без отвора. Са три стране је опкољена аркадама.


    Бочне двери (плаво обојене површине без иконе су доњи делови врата).






    Иконостас су резбарили локални мајстори и украсили га биљним и животињским мотивима. Међутим, прави бисер ове цркве су иконе са иконостаса које је 1859. израдио Дичо Зограф, тада најталентованији иконописац вардарске Македоније. На тргу испред порте стоји скромни обелиск из 1922. посвећен сећању на жртве бугарске окупације у Првом светском рату.'' (сајт општине Врање)


    На своду је уписана 1859. година.


    Детаљ са претходне слике: колико могу да разаберем, ту слику у луку је даривао калфа коме име не могу да разазнам, а у тексту у медаљону је и година 1859.




    Архијерејски трон је на левој слици.




    Главна, западна врата сликана са унутрашње стране су на десној слици.


    Улаз са западне стране. До улаза се силази низ неколико степеника.


    Поред улазних врата су године градње - 1838. и 1858. а на звонари, која је петнаестак метара од улаза у цркву, су такође године - у висини првог спрата 1896. а при врху 1974.







    На споменику је и 2004. постављени рељеф са ликом војводе Бојовића, ослободиоца Врања у Првом светском рату.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 25.08.2010 u 10:51

  6. #21

    Odgovor: Naše srednjevekovne crkve

    Југ Богданова – 'Латинска' Црква
    Прокупље

    Црква Прокупље

    Crkva Prokuplje
    ''У подножју Хисара, брда са средњевековним утврђењем, налази се црква која у народу носи назив Југ Богданова. То је једнобродна грађевина зидана каменом и опеком, са полукружном апсидом и засведена полуобличастим сводом. Подигнута је на месту ранохришћанске базилике. У унутрашњости су се делимично сачувале фреске светлог колорита, јаких светло-тамних контраста и коректно изведеног цртежа, настале вероватно средином XIV века. Наративност је главна одлика овог сликарства чији је ктитор, претпоставља се, био неки угледни властелин. Током XVII и XVIII века овај храм су за своје верске потребе користили Дубровчани, који су у Прокупљу имали своју колонију, па отуда и назив „Латинска црква”. Конзерваторско-рестаураторски радови изведени су на цркви и само делимично на средњовековном утврђењу.
    Црква Прокупље

    Crkva Prokuplje

    Црква Прокупље

    Црква Прокупље
    Црква је саставни део споменичког комплекса средњовековног утврђења Хисар, које се у историјским изворима помиње у XV веку. На врху истоименог брда смештена је цитадела са донжон кулом и цистерном, док је у подграђу бедемски зид са кулама од којих је најзанимљивија тзв. Југ Богданова.'' (Споменичко наслеђе Србије, завод за заштиту споменика културе РС)
    Crkva Prokuplje

    Црква Прокупље

    Из Википедије:
    ''Југ Богданова или Латинска црква се налази у центру данашњег Прокупља, недалеко старе градске цркве, са краја IX или почетка X века. Подигао ју је највероватније неки локални властелин, средином XIV века, у подграђу Прокупачког Града, а у њеној унутрашњости су делимично очувани остаци живописа. На цркви су обављени конзерваторско-рестаураторски радови и она се данас налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја.
    Југ Богданова црква је назив везан за митског Југ Богдана (историјског жупана Вратка Немањића), који је, према народном предању, владао овим крајем и подигао Прокупачко утврђење. Ова народна традиција је очувана до данас, па се поред цркве, по њему данас зову и најочуванија кула некадашњег утврђења, главна градска улица, оближње село, а та традиција је и симболично представљена на грбу града.
    Латинска црква је назив који је настао по Дубровчанима тј. Латинима (пошто су као католици вршили богослужење на латинском језику), који су током XVII и XVIII века имали своју колонију у Прокупљу и користили су цркву као своју богомољу.
    Југ Боганова црква је подигнута средином XIV века, на врху уског превоја званог Брана, који представља једини копнени прилаз брду Хисар и утврђењу на њему. Назив Брана потиче од епигеније реке Топлице, која се, од превоја, окреће за 180 и тече "уназад" да би обишла брдо Хисар са три стране, након чега наставља свој пут ка истоку и Јужној Морави.
    Место на коме је црква подигнута, коришћено је за верске објекте и пре њеног подизања. Сама грађевина је подигнута на месту ранохришћанске базилике, чији се темељи данас виде око цркве, док је сама базилика подигнута на месту храма посвећеног Херкулу, чија је статуа пронађена на том месту током археолошких истраживања. Сматра се да је Херкулов храм припадао римском Хамеуму, док је базилика била део византијског Комплоса.
    Црква је мала једнобродна грађевина, са полукружном апсидом. На њеној западној страни су темељи нартекса, изнад улаза се очувала ниша у којој се раније налазио приказ свеца заштитника, док се на бочним странама налази по један мали прозор, налик пушкарници. У њеној градњи је коришћен жућкасти камен и црвенкаста опека, тако да је црквена спољашњост украшена наизменичним редовима камена и опеке. Овај начин градње је преузет из византијске архитектуре, а био је практично неизоставан елемент на црквама Вардарског (од краја XIII века до краја XIV века) и Моравског стила (од седме деценије XIV векa до 1459. године) српске архитектуре.
    Живопис Југ Богданове цркве је само делимично очуван, а поред наративности, одликују га светао колорит, јаки светло-тамни контрасти и коректност цртежа.''
    Poruku je izmenio nenad.bds, 10.09.2010 u 11:33 Razlog: Dodat tekst iz Vikipedije

  7. #22

    Odgovor: Naše srednjevekovne crkve

    Црква Арханђела Михаила
    Борач



    ‘’У долини реке Груже, на врху Борачког крша, леже остаци средњовековног утврђења Борач. Истоимена жупа постојала је још у XIII веку, док је град доживео највећи успон у доба деспота Стефана Лазаревића. Основа утврђења је прилагођена стеновитом и стрмом терену, тако да је прилаз био могућ само са северне стране брда. Уз јужне литице приљубљена је црква арханђела Михаила, једнобродна грађевина са куполом на конзолама, припратом и тремом дозиданим у XIX веку. Храм је подигнут пре 1553. када је – према фреско натпису над западним порталом – унутрашњост живописана трудом протопопа Јована, у време епископа Макарија. Фрагментарно очувано сликарство одаје руку зографа који је невешт у приказивању људске фигуре, али код појединих светитељских представа показује неочекивану даровитост, те финим моделовањем ликова и прозрачном палетом боја указује на остварења критске школе из прве половине XVI века као своје узоре. Иконографски програм се ослања на традицију сликарства из доба Деспотовине, као што се и поједини елементи архитектуре (фриз слепих аркадица на бочним фасадама) везују за градитељство моравске школе. Јужно од цркве, изван порте, смештено је гробље са многобројним надгробним споменицима из XIX столећа. Конзерваторски радови на цркви вршени су 1968–1969, а на гробљу 1999. и 2005.’’ (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)

    Средњевековни град Борач (и црква у склопу тог града) категорисан је као споменик културе од великог значаја.




    ''Borač je smešten u centralnom delu Gruže na 14 kilometara od Knića. ... U podnožju boračkog krša nalazi se crkva sagrađena 1350. godine. Crkva je sa tri strane zaklonjena strmim liticama, a sa četvrte stoletnim lipama, tako da je vidljiva tek kada se dođe do nje. Tu je i groblje iz 17. veka, a u samom selu je očuvan veliki broj starih srpskih kuća sa kraja 19. i početka 20. veka.'' (Serbia tourist guide)




    Severna strana i vrata na južnoj strani.

    ''Borač - u srednjem veku je bio veliki grad u kome se trgovalo, radilo i dogovaralo. Ugostio je brojne vlasteline, careve i kraljeve, a mletački kartograf fra Mauro ga je ucrtao u mapu poznatih svetskih gradova. Nažalost, sem tragova istorije, malo je šta preživelo vekove.

    Tridesetak kilometara jugozapadno od Kragujevca, na samom obodu Gruže, smestilo se selo Borač. I verovatno bi se malo razlikovalo od drugih šumadijskih sela da se u njemu ne nalazi i čuveni srednjovekovni grad Borač. Svojim visokim stenama i hridima se nadvio nad samu varošicu. Doduše, od samog srednjovekovnog grada je malo šta ostalo. Rušilo ga je vreme, ratovi i borbe. Ipak, svaki kamen ovog krša bi i danas mogao da priča kako se nekada ovde živelo, kako se za Srbiju nekad borilo.


    Zasvođeni prostor ispred zapadninh vrata i vrata na toj strani.


    Na središnjem kamenu je tekst koji je plitk uklesan i nije čitljiv na fotografijama. Tekst postoji i na naspramnoj strani prolaza - simetrično ovome.

    Borač su tokom vekova posećivali i u njemu živeli brojni vlastelini, carevi i kraljevi. U njemu su sklapani važni istorijski dogovori, potpisivani paktovi, a za sam grad su se otimali Bugari, Mađari, Turci i Srbi. I sama legenda kaže da je ime nekadašnjeg grada, a današnjeg sela, poteklo od reči „boriti se“. Voleli su Borač i u njemu često boravili i despot Stefan Visoki, Đurađ Branković, Jerina...

    Spisi kažu da je ovaj srednjovekovni grad obnovljen na rimskim temeljima. U sastav srpske države je ušao 836. godine, u doba vladavine kneza Vlastimira. Ugarski kralj Žigmund ga zauzima 1389. godine, da bi ga Srbi, uz pomoć Turaka, povratili već narednog leta. Zanimljive iskopine kazuju da je grad star barem dve hiljade godina. Pripadao je mnogima, ali je najveći procvat i značaj dobio u srednjem veku. Ovdašnji meštani rado prepričavaju njegovu istoriju, ne krijući ponos što su velika imena srpske istorije baš ovaj krš iznad sela odabrali za mesto svoje vladavine. Priča se da je izgradnji grada najviše doprineo despot Stefan Lazarević. Svedoči o tome i povelja koju je izdao Dubrovčanima. S kolena na koleno se prenosi priča da se Stefan, primivši goste iz daleka, popeo na najvišu stenu sa koje pogled puca na Šumadiju, pokazao rukom na polja, šume, reke i plodne oranice, i onako, više za sebe, rekao: „Ima li još negde takve lepote? Kad dođoste videste samo kamen, a kad stadoste na kamen videste i rodne njive, i šljive, i žito. Bog sve dade gradu Borču“.




    Nadgrobne ploče su južno od crkve.

    Upravo je ovde, 2. decembra 1405. godine, Stefan Lazarević potpisao sa Dubrovčanima hrisovulju o slobodnoj trgovini. Nažalost, nema previše podataka o tome kako je izgledao sam grad. Sa nadmorskom visinom od 507 metara, lako se može zaključiti da je dominirao nad čitavom okolinom. Knjige su zabeležile da je bio podeljen na Gornji i Donji grad. Veruje se da je u gornjem delu grada bila smeštena vojna posada i uprava, a u donjem skladišta, stanovi i drugi objekti. Borački grad je služio da se u njega skloni srpsko stanovništvo, odnosno građani Gruže od najezde neprijatelja.






    Tudj snimak (izvor tj. autora) nisam uspeo da nadjem uz fotos.

    Kada je Đurađ Branković zavladao Srbijom, 1427. godine, Smederevo je počelo da se gradi kao nova srpska prestonica. Uporedo sa njim je podizano i utvrđenje Ostrovica na Rudniku i Borač u Gruži. Puno je kamena i truda utrošeno za ove poslove. Narod je kulučio i noću i danju, a za sve nedaće je optuživao Jerinu, Đurđevu ženu. Međutim, baš tada je Borač imao svoj najveći privredni značaj. Koliko značajan, možda dovoljno govori i podatak da ga je mletački kartograf fra Mauro ucrtao u mapu sveta. Ovdašnji narod rado pominje i Radiča Postupovića, čelnika kneza Lazara, koji je i sam jedno vreme ovde živeo. Koliko su meštani voleli svog kosovskog junaka govori i to da su mu poklonili dve čizme dukata od kojih je on kasnije podigao manastir Vraćevšnicu. Puno se radilo, ali i trgovalo. Prodavala se stoka, žito, vosak, vuna... Ovde su se pisale i crkvene knjige, crtani projekti za srpske manastire, a u samom Borču, od 13. do 15. veka, bila su dva manastira i čak devet crkava.




    Borač su Turci osvojili 1. jula 1438. godine. Namera cara Murata Drugog je bila da osvoji Gružu, ali je Borač dugo odolevao. Okomite visoke stene su bile prevelika prepreka osvajačima. Pošto su Turci spalili varoš ispod grada, počeli su da tuku gornji deo i besno jurišaju, ali su odbijani od hrabrih branioca. I ko zna kako bi se na kraju to završilo da nisu, prema predanju, uhvatili jednu staricu. Pod pretnjom smrti žena im je pokazala put kroz gustu šumu, kojim se stizalo na brdo iznad grada. Odatle je Turcima bilo znatno lakše da osvoje Borač, a brdo koje se do tada zvalo Crni vrh, nazvaše Zlatnim vrhom. To ime je zadržalo i do današnjih dana.


    Krst je na vrhu stena - Boračkog krša.

    Turci su grad osvojili, ali ga nisu koristili.. Od njega su ostale samo zidine i priča o teškoj izgradnji i još težim borbama oko njega. Osim tragova istorime, malo se šta ovde može videti. Tu je crkva iz 1359. godine, a u selu je danas i jedna škola, kafana i nekoliko prodavnica. A nekada davno, još u srednjem veku, bio je to slavni grad Borač...'' (Tekst postavio Nebos na sajtu Karike)





    Desni snimak je napravljen sa mesta blizu ulaza u portu.

    'Borač je seosko naselje u opštini Knić u Šumadijskom okrugu. Prema popisu iz 2002. bilo je 692 stanovnika .
    U Borču se nalaze: crkva iz 14. veka, Borački krš (zanimljiva stenska formacija), ostaci srednjevekovnog Boračkog grada i groblje iz 17. veka. U selu je očuvan veliki broj starih srpskih kuća (kraj 19. - početak 20. veka), a u nekima od njih se može dobiti smeštaj, jer se seljani bave seoskim turizmom.

    Crkva se nalazi podno Boračkog krša i do nje se može lako prići; dvorište je divno uređeno i ima mesta za sedenje i izlet. Put pored crkve vodi do planinarskog doma, od koga se može popeti na vrh Krša, na kome su ostaci grada.' (Vikipedija)


    Porta, uređena kao manji park.


    Groblje, koje se pominje u opisu, je između porte i prvih kuća prema selu.

    Borački krš je formacija kakve u blizini nema. Donja slika Gruže je napravljlena na polovini puta prema Toponici (vidi se i akumulaciono jezero za snabdevanje vodom dobrog dela Šumadije.)

    Poruku je izmenio nenad.bds, 26.09.2010 u 09:29

  8. #23

    Odgovor: Naše srednjevekovne i starije crkve

    Црква Светог Саве
    Савинац код Такова

    Црква и собрашица у Савинцу



    ''Удаљена око 2 km од Такова, крај реке Дичине и лековитог извора Савинца, у изванредном природном окружењу, налази се поменута целина. Цркву од тесаног ружичастог пешчара у духу старе српске градитељске традиције подигао је кнез Милош 181920. Обновљена је 1860. када је подигнута дрвена припрата, која је 1904. замењена каменом. Једнобродне је основе, полуобличасто засведена, са осмостраном куполом ослоњеном на луке које носе пиластри. Олтарска апсида је изнутра полукружна, а споља седмострана. Фасаде нису декорисане, са изузетком камених прозорских оквира и довратника на јужном порталу. Као градитељ цркве помиње се Милутин Гођевац.


    Иконостас развијене дуборезне декорације осликан је 1827. Аутор је непознат, изузев царских двери из 1822, за које је ангажован Јања Молер. Црква представља маузолеј угледне породице Вукомановић из које је потекла кнегиња Љубица, супруга кнеза Милоша, као и поједини чланови династије Обреновић.




    Од некада бројне скупине чардачића крај цркве, сачувана су два идентична, који старошћу типа указују да су настали непосредно по њенојизградњи. Грађени су од дрвета, као спратне зградице квадратне основе и четворосливног крова покривеног шиндром, која је временом замењена ћерамидом. Спратни део изнад улаза у доњу просторију је испуштен и ислоњен на два стуба. Преко њега је дрвеним степеништем остварена веза са приземљем. Једноставношћу просторноконструктивног склопа оне представљају основни модел у развоју ове врсте објеката. Превентивни конзерваторски радови на иконостасу изведени су 1972, на собрашицама осамдесетих година, а опсежни радови на архитектури цркве извршени су 20042005.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)




    Црква и собрашице су споменик културе од великог значаја.


    Crkva poznata pod imenom Savinac podigao je knez Miloš Obrenović 1819. godine, a obnovio 1860. godine. Crkvu je posveti svojoj supruzi knjegini Ljubici. U kripti crkve nalaze se mošti Mine Vukomanović, ćerke Vuka Karadžića.


    Čitava crkva je u stvari kapela u kojoj se čuvaju mošti pripadnika uglednih porodica XIX veka Vukomanovića i Obrenovića.
    Graditelj crkve je Milutin Gođovać, poznati neimar iz Miloševog doba. Zidana je od lepog klesanog kamena, bez obilja dekorativnih elemenata. Zanimljivom ističu se jedino kameni okviri prozora i dovratnika.

    Ikonostas potiče iz vremena građenja crkve i ima posebnu vrednost. Rađen je u duborezu i obojen zlatom i srebrom. Prestone ikone koje je radio moler Janja darovao je crkvi knez Miloš 1822. godine. U porti se nalazi drveni zvonik, a u blizini crkve je porodnična kapela Bana Matkovića iz 1935. godine. (Zvaničnoj prezentaciji Opštine Gornji Milanovac)






  9. #24

    Odgovor: Naše srednjevekovne i starije crkve

    Црква Светог Прокопија
    Прокупље



    Црква Прокупље
    Црква Светог Прокопија у Прокупљу, уз Петрову цркву у Расу (садањем Новом Пазару) је најстарија српска православна црква. Велика прослава поводом 1000-годишњице одржана је 1934. године.


    Црква Прокупље
    ''Изграђена је најпре као тробродна базилика још у 10. веку и убраја се у наше најстарије храмове. Кроз касније векове је дограђивана и преправљана. Садашњи изглед је добила у 19. веку, а има изглед петобродне цркве. Имена ктитора су непозната, али имајући у виду ниво светости овог храма, то су свакако биле личности од већег поштовања у држави и клеру.
    Од првобитног живописа је сасвим мало сачувано. Из 14. века је остало неколико ликова на луковима, а из 18. века неколико сцена на плафону.
    У јужном параклису је капела са гробним местом Св. Прокопија, чије су мошти пренете из Ниша у 14. веку.
    У цркви је изложен мали ћивот са деловима моштију Св. Георгија које су 1690. г. донете са Косова.
    Постојећи иконостас је 1847. г. изградио зограф Коста.
    Ризницу чине неколико икона, од којих је једна већих димензија рађена на платну и неколико старих књига.
    У непосредној близини ове цркве налази се мала црквица коју је подигао Југ Богдан, непосредно пред Косовски бој. У њој је сачувано пар сцена живописа у лошем стању. Препознају се врло лепа фреска Тајна вечера и циклуси Великих празника и страдања Христових. Без иконостаса је.'' (Сајт Епархије нишке)




    ''ЦРКВА СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА
    Црква Св. Прокопија је петобродна базилика са три полукружне апсиде на истоку. Централни део цркве чине: наос са три брода ... Укупне унутрашње димензије цркве износе 18,50Х1бм а висина брода је 6,30м. Црква је под једним кровом, ниска и мрачна без куполе. Споља је омелтерисана и окречена, осим јужне фасаде на којој се види начин зидања од неправилно слагане опеке и ломљеног камена. Црква има три улаза, два на северу (улаз у туторско одељење и улаз у звонару) и један на истоку. У цркву се силази степеницама. Наос је одељен од туторског одељења и припрате накнадно пробијеним сводовима, луковима. Врата у југозападном делу наоса воде у гробницу Св. Прокопија. Под цркве је од камених плоча и уздигнут је у односу на ниво пода у гробници за око 0,80м. Фреске на своду средњег брода, на улазу у туторско одељење и у ниши жртвеника су из 18. и 19. века.

    Археолошка и архитектонска истраживања у јужном броду и ђаконикону цркве пружила су нове податке везане, пре свега за архитектуру првобитног храма као и избору места за његову изградњу. Византолог Габријел Мије је претпоставио да су наос, два бочна брода и припрата припадали најстаријој цркви. Ископавања у јужном броду показала су да се могу издвојити три средњовековне градитељске фазе. Од цркве из 10. века остали су само масивни зидови: апсиде, западни зид наоса и зидови јужног и вероватно северног брода. Претпоставља се да је црква из овог периода била крстообразног типа са куполом над средишњим делом. Другој градитељској фази припада базиликални облик цркве. Тај облик добијен је накнадним убацивањем два низа стубаца и два полуступца између апсида и западног зида. Спој прве и друге градитељске фазе потпуно је јасан јер су начин зидања и обрада зидова различити.

    Откриће фрагмента фреске светог ратника на источној страни другог ступца у јужном броду хронолошки опредељује другу градитељску фазу, односно базиликалну основу цркве и датује се у прву половину 11. века, односно у време византијског цара Василија II (976-1025).

    Трећа градитељска обнова припада времену између 1386. и 1395. године када је призидана, како се то досад сматрало, са јужне стране гробница у коју су положене мошти Св. Прокопија.


    Летопис нас обавештава да је црква пострадала 1690. године а 1734. године на цркви су изведени радови већих размера... Црква је страдала и у Првом српском усганку, 1804. године. Између 1847. и 1857. године црква је доживела још једну вепику обнову. На северу је дозидан још један брод, тзв. туторско одељење са крстионицом и храм је добио изглед петобродне базилике. Последње поправке и преградње су из 1906. године када је изграђена и звонара.

    ...Енглески истраживач Ходинот је 60-тих година 20. века обилазио византијске цркве на Балкану. Сматра да најстарија црква Св. Прокопија припада палеовизантијском периоду (4 - 6. век). Уопштено, мали је број храмова који су посвећени светом великомученику Прокопију. Обично се цркве налазе на специфичним местима: у близини врела, терми, термалних извора и бања, на истакнутим висовима.


    Прослава је била велики црквено - државни догађај уз учешће патријарха Варнаве и краља Александра.

    Археолошка ископавања у цркви 1987. године
    Једина засад, археолошка ископавања у цркви вршена су 1987. године и то у олтарском депу, у ђаконикону. Ту су откривени гробови и трагови најстарије цркве из римског периода, из 4. века. Према резултатима тих истраживања могло би се претпоставити да је најстарија црква Св. Прокопија подигнута вероватно већ у другој половини 4. века, над гробовима једног или више хришћанских мученика Hammueum-a и призидана уз касноантичку гробницу где су такође биле сахрањене мошти светитеља а у коју су касније биле положене и мошти Св. Прокопија.
    Ради утемељења раног хришћансгва подизане су цркве од којих су неке биле у оквиру манасtира и обично су грађене над моштима мученика пострадалих за веру Христову о којима чесtо нема никаквих писаних трагова. У турским изворима наводи се манастир Св. Прокопија који би се могао поистоветити са данашњом црквом Св. Прокопија.


    Гробница Св. Прокопија
    Из западног дела јужног брода степеницама се силази у гробницу Св. Прокопија. Гробница се састоји из три мање, лучно засведене просторије. Ниво пода у гробници нижи је за 0,80м од нивоа пода у цркви. На основу ископавања у ђаконикону 1987. године као и на основу садашњег изгледа гробнице с правом би смо претпоставили да се ради о касноантичкој гробници на спрат која је уклопљена у новоизграђену цркву. Античка гробница је током времена претрпела извесне промене. Вековима је гробница Св. Прокопија са светитељским моштима била место исцељења верног народа из целе Топлице и других крајева. Ту су читане молитве и упућиване светитељу за оздрављење. Болесни су силазили у гробницу и лежали на плочи која покрива гроб, или су ту преноћили и уз Божју помоћ и Св. Прокопија лечили се од најтежих болести.

    Мошти Св. Георгија
    У цркви Св. Прокопија чувају се три кошчице прстију десне руке и парче коже са плавом коврџавом косом Св. Георгија. Мошти су се дуго чувале у малом дрвеном ковчежићу обложеном брокатом, тамно љубичасте боје, димензија 26 X 13цм. На унутрашњој страни полукружног поклопца налази се графика из 18. века са сценама страдања Св. Георгија, што потврђује да су то заиста његове мошти. Мошти су биле чуване у манастиру Ђурђеви Ступови код Новог Пазара а затим у цркви Св. Георгија у селу Лопиже код Сјенице. После рушења цркве од стране Турака, мошти је преузела на чување породица Пешић из истог села, те их је с колена на колено чувала током целог средњег века. Најстарији Пешић оставио је аманет да се мошти предају било којој цркви када Србија буде ослобођена од Турака. Пред ослобођење Топлице од Турака, Сава Пешић је био принуђен да бежи из Сјеничког краја па је наредио свом сину Милету да после преласка у Србију, ковчежић преда најближој цркви на чување. Миле Пешић се настанио у селу Претрешња у Топлици и 1880. године мошти светитеља дао на чување цркви прокупачкој. Аутентичност моштију потврдио је и Радослав Грујић, професор Универзитета у Скопљу, а 1929. године у Прокупље је дошао и Миле Пешић, који је пред смрт зажелео да још једном види светињу која је вековима брижљиво чувана у његовој породици.

    Године 1934. године покренуто је подизање саборне цркве посвећене Св. Георгију, али до зидања цркве није дошло због избијања Другог светског рата.


    Римске терме у порти цркве
    У источном делу црквене порте вршена су археолошка ископавања 2001-2002. и 2007-2008. године. Откопане су thermae (јавно купатило) које су биле део урбане сгруктуре античког Hammeum-a.

    После рушења терми и престанка њихове примарне функције, урушена монументална грађевина са апсидама подсећала је хришћанско становништво на црквену грађевину. Због тога се ту око терми вршило сахрањивање у касноантичком и рансредњовековном периоду. Поједини делови терми претварани су у цркве. У време прогона хришћана терме су биле, такође и место тајног окупљања и ту су били мучени и погубљени поједини хришћани. Отуда су касније над термама подизане цркве

    Има индиција да је део терми у порти прокупачке цркве био у једном моменту претворен у цркву. То је могло да се догоди већ у другој половини или крајем 4. века а Hammeum би као неки други верски центри касне антике могао имати једног или више својих мартира - мученика за Христову веру. Такође, од тог времена у Прокупљу би могло бити и седиште епископа, с обзиром да је у првим вековима хришћанства свако веће насељено месго имало свог епископа.
    --------
    ВОЈВОДА НЕАНИЈЕ - СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ПРОКОПИЈЕ
    Св. Прокопије родио се у светом граду Јерусалиму од оца Христофора, сенатора и побожног хришћанина и мајке Теодосије, која је исповедала многобожачку, паганску религију. .. Када је младић стасао за војску цара Диоклецијан га је поставио за војводу јер је био разуман, паметан и одважан младић.

    ... Пострадао је у Кесарији Палестинској и увенчао се венцем бесмртне славе 8/21. јула 303. године. Мошти Св. Прокопија вековима су почивале у Нишу, родном граду Св. Цара Консгантина, до 1386. године када су пред опасношћу од Турака пренете у наш град који од тада носи назив "град свјатаго Прокопија", на грчком Прокопиополис односно Прокопијев град.


    Како нас обавештава византијски историчар Јован Кинам, Угри су у освајању Србије стигли до Ниша 1072. године. Разорили су и опусгошили град као и катедралну базилику - седиште Епископије и том приликом однели руку Св. Прокопија из Ниша у град Св. Димитрија (Сремска Митровица) и да је Манојло Комнен руку вратио у Ниш 1169. године. Глава Св. Прокопија чува се у српској царској лаври Хиландару на Светој Гори у Грчкој.

    У повељи цара Василија II Македонца (976-1025) која је издата Охридској архиепископији крајем 1019. или почетком 1020. године, наводе се све епископије које су припадале охридској цркви и међу њима епископија у Нишу која је обухватала градове Мокро, Комплон, Топлицу и Сврљиг. Назив Топлица односио би се на данашње Прокупље.

    У времену између 1381. и 1389. године позната су нам имена неколико топличких епископа. Претпоставља се да је у Прокупљу било седиште митрополије и да су пре пропасти српске државе, топлички епископи носили титулу митрополита. После ослобођења од Турака 1878. године у близини цркве Св. Прокопија још увек су се налазиле две зграде које су биле у власништву цркве, под називом - Митрополија. У народу постоји предање да је црква Св. Прокопија некада била манастир али о томе нема никаквих писаних трагова.''
    (Изводи из брошуре о цркви чији аутори су Отац Лазар Бараћ и Мирослава Јоцић. Скениране слике су из исте брошуре.)

    Црква Прокупље

    Из Википедије:
    ''Црква светог Прокопија се налази у данашњем Прокупљу, граду названом по њеном храмовном свецу, светом Прокопију. Она представља,после Петрове цркве, најстарију сачувану цркву на тлу данашње Србије.Сматра се да је подигнута крајем IX или почетком X века,у доба Самуиловог царства,као тробродна базилика.Пред крај XIV века,у њој су смештене мошти светог Прокопија,коме је црква, од тада, посвећена.Током наредних векова,она је обнављана,дограђивана и дорађивана,услед чега је изгубила своју првобитну основу и данас је петобродна базилика.

    Током 2008.године,у порти цркве су откривени остаци античких терми,које су биле део римског града Хамеума,који се налазио на месту данашњег Прокупља.
    Црква светог Прокопија је 1983.године проглашена спомеником културе од великог значаја и данас се налази под заштитом Републике Србије.

    Црква светог Прокопија је подигнута при врху уског превоја званог Брана, који представља једини копнени прилаз брду Хисар и утврђењу на њему. Назив Брана потиче од епигеније реке Топлице, која се, од превоја, окреће за 180 и тече "уназад" да би обишла брдо Хисар са три стране, након чега наставља свој пут ка истоку и Јужној Морави. Сама црква је, својом западном страном, приљубљена уз гребен који се пење ка врху Хисара.

    Сматра се да је црква светог Прокопија,подигнута у доба Самуиловог царства,крајем IX или почетком X века. У самој порти цркве су 2008.године откривени остаци римских терми,а свега неколико десетина метара поред ње, испод тзв. Латинске цркве,пронађени су остаци храма посвећеног Херкулу из I или II века и базилике из V или VI века,због чега није искључена могућност да је и црква светог Прокопија подигнута на месту старије грађевине.

    Сама црква је имала три брода и нартекс,а слична је била другим црквама из тог периода,насталим око Преспе и Охрида,попут цркве свете Софије. Почетком XI века,у њеној унутрашњости су додата два реда стубова и полустубићи,чиме је она добила изглед базилике, а њене тадашње димензије износиле су 14 x 9 метара.
    Услед отоманске најезде,у последњој трећини XIV века, у цркву су 1386.године пренете из Ниша,непосредно пре његовог пада, мошти светог Прокопија. На њеној јужној страни је дозидана гробница са три просторије,у којој су смештене мошти.Сама црква је од тада посвећена светом великомученику Прокопију, а већ 1395.године,кнегиња Милица у једној повељи сам град назива градом светог Прокопија и та година се данас налази на његовом грбу.


    Уз цркву је парохијски дом.

    Црква је тешко оштећена 1690.године,током аустријско-отоманског рата, а обновљена је 1734.године.Сматра се да најстарији сачувани слој живописа,потиче из средине XVIII века и налази се на своду средњег брода првобитне цркве.Грађевина је страдала у I српском устанку,због чега је обновљена средином XIX века.Тада јој је дограђена крстионица,на западном крају и још једна просторија,уз северни брод првобитне цркве, а Коста Накица из Велеса је 1847.године урадио иконостас. Фреска младог ратника (данас светог Прокопија) изнад улаза у цркву,потиче из 1861.године.


    Последњу обнову, црква је доживела 1906.године.Том приликом,скинуте су камене плоче са њеног крова и њима је поплочано двориште око цркве.Поред тога,крстионица на њеном западном крају је адаптирана у кулу звонару.
    Црква је данас,услед многобројних обнова,петобродна грађевина са три апсиде на истовчној страни, димензија 18.5 x 16 метара. Њен средишњи чине олтарски део,наос са централним бродом висине 6.3 метра и нартекс,док се у бочним деловима налазе туторско одељење (на северу) односно скривница и гробница светог Прокопија (на југу).

    У цркви се данас чувају и делови моштију светог Ђорђа, који је, као и Прокопије,био римски војник под царем Диоклецијаном (284305). У њој се налазе иконе из XVII (Богородица са Христом), XVIII и XIX века, међу којима се налазе престоне иконе Николе Апостоловића,са почетка XIX века.''
    Poruku je izmenio nenad.bds, 19.10.2010 u 09:28

  10. #25

    Odgovor: Naše srednjevekovne i starije crkve


    Храм Свете Петке
    у селу Света Петка код Бујановца



    Село Света Петка се налази у околини Врања. Током 19 века под отоманском влашћу оно припада Врањској нахији. После 1878 је постало је део Прешевске нахије, а остало је на самој граници Србије до Балканских ратова.


    Сеоска црква представља сложену целину која је формирана кроз целу другу половину 19. века. Храм Свете Петке, по коме је и село названо, изграђен је 1855-58. на темељима старије цркве.


    По архитектури цркве припада типу базилика са три унутрашња брода под једним кровом на две воде. Примењено градитељско решење је заједничко за црквену архитектуру у јужној области Србије током 19. века, нарочито током обнове верског живота после Једренског мира. Даље уређење храма је рађено је сукцесивно, периодично, као последица социјалног и материјалног положаја локалне заједнице која се старала о цркви.








    Иконостас су осликали зографи Вено и Зафир касније, године 1868. Сликари Македоније зоографског правца интензивно су ангажовани на овом подручју. Изградња иконостаса и иконографскг програма спадају у типичне решења преградних зидова 19. века, као што се може видети у области Јужне Србије. Унутрашњост храма су 1886. осликали Димитрије Андонов и Петар Николић. Андонов је насликао и главну икону Богородице са Христом.


    На улазу у наос из припрате је запис о времену осликавања. На страни у наосу су приказани св. Стефан Дечански и (на десној слици) св. Симеон Мироточиви (Стефан Немања)


    Поглед из припрате у наос.


    Зидно сликарство је комплетирано 1902, када је непознати сликар осликао преградне зидове између припрате и наоса. Између осталог, два српска светитиља представљени су као одговор на савремене религиозно-политичке тенденције српског становништва на том простору. (Према сажетку на енглеском језику уз дело Зарић Ирене, у мом преводу.)


    Света Петка је насеље у општини Бујановац у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 334 становника.



    Село Света Петка се налази на правцу са аутопута ка граничном прелазу за Македонију код манастира Прохор Пчињски, а селу се одваја пут за Трговиште.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 25.10.2010 u 23:15

  11. #26

    Odgovor: Naše srednjevekovne i starije crkve

    Црква Свете Тројице
    Горњи Милановац





    ''Кнез Милош Обреновић наменио је 1860. храм Св. Тројице памћењу и спасу душе свог брата Милана, а зидање цркве завршио је 1862. његов син Михаило Обреновић. Једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом, са полукружном олтарском апсидом, благо израженим правоугаоним певничким просторима и барокним звоником над припратом, подигнута у духу романтизма, представља градитељско остварење Настаса Ђорђевића. Средњовековна градитељска традиција, у духу рашке школе, испољена је у декоративној обради тесаног камена на фасадним платнима. Вертикалну поделу истичу пиластри, а хоризонталну зупчасти фриз у пољима између њих, затим степенасти поткровни венци и фриз аркада са конзолама на звонику. Прозорски отвори имају камене профилисане первазе. Иконостас које је 1862. осликао Никола Марковић у духу романтизма, демонтиран је шездесетих година XX века, и замењен новим, без већих уметничких вредности. Мањи број очуваних икона са старог иконостаса површински је очишћен 2000. (Делови иконостаса сада су на бочним зидовима брода цркве - моја напомена.) Током 20032005. обновљене су фасаде цркве.'' (Споменмичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

    Црква је споменик културе од великог значаја.


    На јужном зиду су архијерејски и владаочев трон, један уз други.


    Лево је детаљ архијерејског трона на чијем врху је грб СПЦ; на десној слици је владочев тон над којим је грб Србије.


    На левој слици је Богородичин трон, на десној крило јужних двери са старог иконостаса из 1862.

    ''Црква у Горњем Милановцу је задужбина кнеза Милоша Обреновића. Градња је почела 1860. године, али пошто је стари кнез исте године умро, његов син Михаило завршава 1862. године.

    За изградњу цркве кнез Милош је ангажовао познатог неимара из тог доба Настаса Ђорђевића да пројектује и изгради ово здање. Црква је складних пропорција и обогаћена декоративним елементима, који воде порекло старосрпског архитектонског и скултуларног стваралаштва. Стари иконостас, дело Николе Марковића, који има већу вредност него нови, чува се на спрату цркве у звонику. (Делови иконостаса сада су на бочним зидовима брода цркве.)


    Нови, садашњи иконостас из 60-тих година прошлог века.

    У цркви се налазе делови грма из Такова где је 1815. године одржан историјски Таковски сабор и донета одлука о борби против Турака. (Један део храста чува се у Милошевом конаку у Београду ). '


    Иконе са старог иконостаса.


    Иконе са старог иконостаса.

    ''Nastas Đorđević je bio izuzetno poznat i priznat majstor neimar-visokih kvaliteta i među najboljima u Srbiji onog doba. Zbog toga su mu i poveravani važni poslovi, a Knez Miloš mu je pored ostalih poslova poverio i gradnju jedne od svojih najlepših zadužbina: crkvu Svete Trojice u Milanovcu. Ovu crkvu Nastas je gradio pred kraj svog života od 1860. do 1862. godine. Ona predstavlja jedno od njegovih najlepših neimarskih ostvarenja. Koliko je Nastas bio priznat kao vrhunski majstor govore kneževe reči upućene velikom neimaru pred sam početak gradnje gornjomilanovačke crkve:
    "Po glasu građevinaca bolji si od svih drugih, pa kada je tako, evo posla za tebe. Nalažem ti da po planu i u roku sagradiš velelepnu crkvu u Gornjem Milanovcu i zato evo mog blagoslova." (Са сајта Горњег Милановца)



    Делови старог иконостаса - лево изнад бочних двери, десно изнад царских двери.


    У простору испод звоника налазе се спомен плоче ратницима у ратовима 1912-18.




    Плоча изнад јужних врата.




    ''Црква Св. тројице у Горњем Милановцу започета је последње године живота кнеза Милоша (1860), а довршена за владе кнеза Михаила (1862). Њен градитељ је познати неимар Настас Ђорђевић, предак знамените породице Настасијевић. Једнобродна грађевина у класицистичком стилу са низом разноврсних архитектонских елемената, зидана је тесаним каменом пешчаром. На западном делу истиче се висок и елегантан постбарокни звоник са типичном барокном куполом, на источној страни је велика полукружна олтарска апсида, а на фасади обиље декоративних елемената.'' (Музеј Рудничко - таковског краја)







    Poruku je izmenio nenad.bds, 19.11.2010 u 23:55

  12. #27

    Odgovor: Naše srednjevekovne i starije crkve

    Crkva "Sv. Car Konstantin i Carica Jelena"
    Ivanjica



    Crkva Ivanjica

    Crkva Ivanjica
    ''Podignuta je tri godine posle nastanka Ivanjice, od 1836-1838. godine prilozima naroda. Živopisana je 1862. godine, a autor živopisa je poznati slikar tog doba, Dimitrije Posniković. O njenom napretku starao se lično knez Miloš Obrenović. Živopis i ikonostas su u celini sačuvani, a nedavno je izvršena i njihova restauracija. Preživela je dva požara u kojima je izgorela čitava varoš. Ova crkva je stecište vernika čitavog grada i opštine. Prelepo je arhitektonsko zdanje, pod zaštitom države.''
    Crkva Ivanjica

    Spomen-ploča poginulim ratnicima u ratovima 1912-18.

    ''O osnivanju Ivanjice:
    Moravički kraj u Drugom srpskom ustanku - Posle propasti Karadjordjeve Srbije 1813. godine, Moravički kraj nije se predao Turcima.

    Posle Drugog srpskog ustanka - Tek posle zaključenja mira izmedju Miloša i Marašli Ali- paše, uvidelo se da Moravički kraj nije obuhvaćen ovim ugovorom, već je ostao pod Turcima...

    Oslobodjenje moravičkog kraja 1833. godine - U decembru 1833. godine ceo Moravički kraj je pripojen kneževini Srbiji. ... Naš kraj po pripajanju kneževini Srbiji nazvan je Moravička kapetanija...
    Crkva Ivanjica

    Na spomenku se razaznaje kovačko-bravarski alat (čekić i stega - 'šrafštok'), kubura i mastionica sa perom.


    Crkva Ivanjica

    Prostor na kome je osnovana nova varošica na Moravici, mestimično je bio barovit, obrastao drvećem, najviše ivama, po čemu je kako tvrdi Radoje Uskoković, naselje dobilo ime - Ivanjica.

    Prema tefteru kneževe kancelarije iz 1835.godine, varošica Ivanjica je najmanje naselje u Moravici, ima svega 22 poreske glave...

    Iz izveštaja Sime Jakovića, moravičkog kapetana, od decembra 1837. godine, može se sagledati dinamično naseljavanje Ivanjice "stranim podanicima iz Turske". Novodošlo stanovništvo se veoma brzo snalazi i uklapa u ekonomske tokove varošice, što se vidi iz spiska zanimanja "dobeglog naroda" 1836. i 1837. godine.
    Crkva Ivanjica

    1834. godine, u Ivanjici počinje da radi osnovna škola, jedna od prvih u užičkom okrugu. Prilozima gradjana i uz pomoć državne vlasti, sazidana je 1836. godine parohijska crkva. Ustanovljen je i "ispraviteljstveni sud", koji radi svega nekoliko godina, do 1838. godine. Tada je premešten u Užice.

    Od 1842. godine u Ivanjici je uvedena poštanska stanica, a glasnicima na raspolaganju stoje dva konja za prenošenje poštanskih pošiljki. .. Dinamičan ekonomski razvitak Ivanjice može se sagledati i iz broja stanovnika. Ovo naselje je bilo najmanje u Moravičkoj kapetaniji 1835. godine, sa svega 22 poreske glave. Deset godina kasnije, varošica broji 122 kuće sa 501 stanovnikom, a već 1866. godine u Ivanjici živi 1.148 stanovnika.


    Ivanjica. Prelepa varošica u jugozapadnoj Srbiji. Leži na obalama reke Moravice, začetnice naše najveće reke, Zapadne a potom Velike Morave. Smeštena je u živopisnoj kotlini okružena planinskim vencima Golije, Javora, Mučnja, Čemerna i Radočela. ..Opština Ivanjica se nalazi u delu Srbije poznatom kao Starovlaško-Raška visija. Administrativni je, privredni, prosvetno-kulturni i zdravstveni centar i sedište opštine. Opština obuhvata teritoriju ranijeg sreza Moravičkog, čije je sedište bila Ivanjica.

    Moravički srez administrativno je formiran kad i svi drugi srezovi u Kneževini Srbiji, posle ukidanja nahija i novog ustrojstva vlasti, a ukinut je 1964. godine kada su u Srbiji stvoreni regioni i opštine.'' (Sa sajta Opštine Ivanjivca)


    Crkva Ivanjica
    Ивањица је градско насеље у општини Ивањица у Моравичком округу. Према попису из 2002. било је 12350 становника
    Poruku je izmenio nenad.bds, 09.12.2010 u 22:02

  13. #28

    Odgovor: Naše srednjevekovne i starije crkve

    Crkva Svete Trojice
    Nova Varoš





    ’’Crkva Svete Trojice je jednobrodna građevina sa osnovom pravugaonika. Građena je od 1857-1869 godine. Nije freskopisana. Ikone na oltarskoj pregradi su iz vremena podizanja crkve.

    U lepom okruženju ove crkve nalazi se pored zvonika i Parohijski dom.’’






    O ovoj crkvi na internetu sam pronašao samo ovoliko - koliko sam gore naveo. U nekim turističkim opisima Nove varoši poninje se da crkva spada u znamenitostim ali ništa više.


    No, po veličini, a naročito prema arhitekturi u spoljnom izgledu, posebno nekim detaljima, može se pretpostaviti da je hram trebao biti reprezentativna gradjevina. Unutrašnjost je, medjutim prilično skromna.




    Нова Варош

    ''Општина Нова Варош се налази у југозападном делу Србије, у Златиборском округу.

    Нова Варош је изразито брдско-планинско подручје. Најнижа надморска висина је на обали Лима, 436m, а највиша на Златару, Голо брдо 1626m. Сам град је на 950-1050m нмв.
    Територија општине има површину од 581,47km2 и "пресечена је" на два, скоро једнака дела са три акумулациона језера на реци Увац (Увачко, Златарско и Радоињско).

    Нова Варош се налази на магистралном путу М-21, који повезује Београд са црногорским приморјем. Са суседним општинама повезана је регионалним путевима. Центри месних заједница делимично су повезани асфалтним путевима са средиштем општине, док је путна мрежа унутар месних заједница неразвијена. Пруга Београд-Бар је од града удаљена 15km.

    Нова Варош има умерену планинску климу, дозирану струјањима ветра са приморја, што ваздух чини изузетно квалитетним.

    Према попису из 2002. године, Нова Варош има 19982 становника, од којих око половина живи у сеоским срединама, док друга половина живи у граду. Општина се састоји од 32 насељена места, организована у 13 месних заједница. Просечна густина насељености је 34,36 ст/km2. У Новој Вароши је насељено 18001 Срба, 1028 Бошњака, 502 Муслимана и 451 припадник других етничких заједница.


    Историјат
    Археолошки налази на територији нововарошког краја указују на трагове насеља 3000 година пре нове ере. Неолитска насеља на локацијама Бјелина и Пљосне стене потичу из млађег каменог доба. Као већа илирска насеља истицали су се Радоиња, Рутоши и Радијевићи.






    U sokl su ugradjeni rimski spomenici, očigledno namerno tako da budu vidljivi.

    Крајем II века нове ере ове крајеве су насељавали Римљани, на шта указују бројне некрополе у Рутошима, Радоињи, Акмачићима и Буковику.
    Нововарошки крај налази се у средњем делу прве српске државе. За време Немањића овај крај сачињавале су жупе Барче и Радохна. Оне су припадале Дабарској епископији. Из овог периода потиче неколико утврђења: Клак у Рутошима, Оштрик у Челицама, Островица у Бистрици и Соколац у Акмачићима. Током најезде Турака они су срушени. Нововарошки крај је пао под турску власт 1455. године.

    Турци су дуж путева основали нова насеља – паланке. Тако је и настала Скендерпашина паланка која се другачије назива Нова Варош или Јени Касаба.

    Први поуздан помен града Нова Варош нађен је у дефтеру – пописнику села и домаћинстава пореских обвезника нахије Барча 1528. године.

    Током XVIII века Нова Варош се налазила међу најразвијенијим трговачким варошима, док је 1833. године постала седиште прве привремене српске капетаније. За време устанака и буна у XVIII и XIX векu становништво овог краја масовно је мигрирало у Србију, тако да је Нова Варош била станица миграционих струја.
    Нова Варош је од Турака ослобођена 1. новембра 1912. године. После II светског рата Нова Варош постаје привредно, административно и културно језгро овог краја. (Са званичне интернет презентације општине)


    Po mom nestručnom sudu, hram je gradjen da bude impozantna i lepa gradjevina.

    ‘’Nova Varoš je nastala u sredinom 16. veka. Vezuje se za ime Skender-paše Đenovljanina. Kad je Skender-paša, putujući iz Bosne za Carigrad (1530), zastao sa pratnjom na zaravni ispod planine Zlatara i oduševljen lepotama ovog šumovitog predela i opojnim mirisom borovine, naredio je pri polasku da se tu podigne kasaba. Ubrzo je niklo naselja na mestu današnje Nove Varoši. Nazvano je Skender-pašina Palanka. Kad je naraslo do blizu 2.000 kuća, „buknu požar i sprži palanku do temelja“ (Evlija Čelebija). Većina stanovnika je ostala tu i podigla novu kasabu koju nazvaše Jeni Kasaba, što na srpskom znači Nova Varoš.

    Sve življa trgovina stokom i njenim proizvodima, učinila je da se varoš, na raskrsnici važnih puteva, brzo rasvijala. Administrativno, od 1776, bila je u sastavu novopazarskog sandžaka. Sredinom 19. veka Nova Varoš, prema zapisima ruskog konzula i putopisca Aleksandra Giljferdinga, imala je oko 300 kuća i oko 1.200 stanovnika, „što je bila realnija procena od one koju je izneo Elvija Čelebija, koji je inače sklon preterivanju, naveo da u Novoj Varši ima čak. 2.000 kuća“.

    Početkom 19. veka (1809), grad su od Turaka oslobodili Karađorđevi ustanici. ali su ga istovremeno greškom i zapalili. Odlaskom Karađorđevih ustanika, Novu Varoš je, bežeći od turske odmazde, napustio veliki broj srpskog življa, iselivši se u Srbiju.
    Posle više okršaja u Prvom i Drugom srpskom, a zatim i u Nevesinjskom ustanku 1875. godine (velika borba u susednom selu Radoinji), narod ovog kraja oslobodio se turskog ropsta pobedom u Prvom balkanskom ratu 1912. godine. Nova Varoš je tada imala 450 kuća i 2.909 stanovnika.


    Ut istočnu ogradu porte je nadgorbni spomenik Italijanima (vojnicima - alpincima?). Godina se ne razaznaje.

    I u Prvom svetskom ratu novovaroški kraj dao je veliki doprinos pobedi protiv centralnih sila Austro-Ugarske i Nemačke, a na Solunskom frontu i protiv Bugarske. Njihov zemljak, proslavljeni vojvoda Petar Bojović, rodom iz sela Miševići podno Zlatara, komandovao je srpskom Prvom armijom.

    Nova Varoš nije ostala po strani i u Narodnooslobodilačkom ratu 1941—1945. Narod ovog kraja svrstao se u velikom broju u jedinice narodnooslobodilačke vojske, u Zlatiborsku četu odnosno Treću proletersku sandžačku udarnu brigadu, a sama Nova Varoš je više od 70 puta bila čas okupirana, a čas ponovo oslobađana. Konačno je oslobođena 4. decembra 1944.’’ (Vikipedija)

    Poruku je izmenio nenad.bds, 15.02.2011 u 11:51

  14. #29

    Odgovor: Naše srednjevekovne i starije crkve

    ЦРКВЕ СВЕТИХ АРХАНЂЕЛА
    БРАНКОВИНА





    ''Црква је задужбина проте Метеје Ненадовића. Подигнута је 1830. године, на месту где је пре ње била црква брвнара коју су Турци порушили и запалили. Грађена је у стилу барокних цркених грађевина, какве су у то време грађене у Војводини. Зидана је од камена, малтерисана и бело окречена. На западној страни уздиже се високи звоник. Крај цркве, са северне стране је група надгорних споменика фамилије Ненадовић, а у црквеној порти налазе се собрашице и црквена кућица у стилу објеката народног градитељства из XIX века.''


    ''Споменички комплекс Бранковина код Ваљева обухвата поред цркве Светих арханђела, саграђене 1830. ктиторством Матије Ненадовића, споменике народног градитељства међу којима се издвајају преосталих пет собрашица и конак Љубе Ненадовића смештен у дворишту једне од најстаријих школа у Србији, саграђене залагањем проте Матије 1834. Поводом стогодишњице школе изведени су обимни конзерваторски радови, а 1982. обновом јој је враћен првобитни изглед. Уз северну и источну страну храма налазе се гробови са надгробним споменицима породице Ненадовић, заслужне како за историју овог краја тако и за ток најзначајнијих догађаја на почетку XIX века. Споменик ратницима из Бранковине и околних села, палим у ослободилачким ратовима 1912–1918. са ликом краља Петра I Карађорђевића у бронзи, рад је вајара Ђорђа Јовановића. Овој целини припада и старо гробље на Шабатовцу, у функцији од XVIII до средине XIX века. У циљу очувања и презентације комплекса, конзерваторско-рестаураторски радови извођени су са мањим прекидима од 1993. до 2004. године.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завпод за заштиту споменика културе РС)
    Комплекс и црква су споменик културе великог значаја.



    BRANKOVINA
    ''Samo 11 kilometara od Valjeva, kraj puta za Šabac, znamenito mesto Brankovina po zaslužnim ličnostima, njihovim spomenicima i zadužbinama jedinstvena je prostorna, kulturna i istorijska celina. Iako se ubraja među najstarija sela valjevskog kraja, u srpsku istoriju ulazi tokom XVIII veka, vojevanjem kneza Alekse Nenadovića u austro-turskom ratu. Posle njegovog pogubljenja 1804. godine, vojskom u ovom kraju komandovao je vojvoda Jakov Nenadović a diplomatiju ustanika vodio Prota Mateja. Oni i svi Nenadovići, do književnika i putopisca čika Ljube, počivaju uz brankovinsku crkvu. U drugom delu senovite porte je humka Desanke Maksimović, koja je ovde prva slova sricala.

    Crkva u Brankovini - crkva Svetih Arhanđela, zadužbina Prote Mateje, podignuta je 1830. Blagodareći sačuvanim bogoslužbenim knjigama, umetničkim predmetima i istorijskim dokumentima i obogaćena prilozima tokom XIX veka, sadašnja riznica crkve čuva krst relikvijar iz X veka, Hadži Ruvimov duborezni krst, Veliko jevanđelje koje je Prota doneo kao poklon ruskog cara, ručni krst Protin, ikone Sv. Arhanđela Mihaila, Sv. Jovana i Sv. Nikole, stare knjige Antologion, Psaltir, Trebnik, Minej...
    Pored crkve i svetlih grobova današnji posetioci Brankovine u crkvenoj porti mogu da vide sobrašice sobrašice, stare drvene kućice za porodična okupljanja u vreme crkvenih praznika.'' (Sajt Valjevo za vas)

    О Бранковини и Ненадовићима
    (Изводи из дела Драгане Лазаревић Илић, Народни музеј Ваљево - Бранковина, време и људи)

    ''Бранковина спада у старија насеља ваљевског краја, помиње се први пут почетком XVII века међу шест села у околини Ваљева, а припада типу разбијених насеља са низом посебно груписаних заселака као што су Шабатовац, Протино брдо, Павићи, Попов џемат... У средњем делу доминира Протино брдо, на коме су се некада налазиле куће Ненадовића, а нешто северније је веће брдо Посово, где је био збег у време Турака. Временом, Бранковина је постала административно, црквено и просветно средиште за неколико околних села, на шта је највише утицала њена улога седишта ваљевских кнезова, бираних претежно из породице Ненадовић. Ненадовићи су се доселили из Херцеговине у другој половини XVII века, а имали су пресудну улогу у преломним моментима српске историје, те су дали истакнуте вође и културно-просветне посланике као што су кнез Станоје, кнез Алекса, војвода Јаков, Прота Матеја, зограф Петар, војвода Сима, војвода Јеврем и протин син Љубомир Ненадовић, светла личност српске књижевности XIX века. Иако су Ненадовићи и песникиња Десанка Максимовић синоними Бранковине, у познате личности које су допринеле развоју овога краја треба уврстити и представнике породице Нешковић-Хаџић из Бабине Луке, међу којима најпре умног писца и великог уметника Хаџи Рувима, рођеног 1752. године, који се пре замонашења звао Рафаило, а потписивао Ненадов или Нешковић. .. Као један од организатора устанка, Хаџи Рувим је погубљен на Калемегдану 1804. године. Прве појмове о писмености и сликарству пренео је свом синовцу и следбенику Петру Николајевићу Молеру, такође иконописцу, једном од најобразованијих српских војвода оба устанка.

    Црквена порта и објекти у њој
    На овом знаменитом простору најпре затичемо цркву Светих Арханђела, духовни храм Бранковине око кога су временом ницали и други вредни културно-историјски споменици. Континуитет цркве у Бранковини можемо пратити од средине XVIII века, када је подигнута најстарија црква која се налази изнад сеоског пута у подножју Поповог брда, надомак старог сеоског гробља. У непосредној близини је некропола из истог времена. Ова црква брвнара била је посвећена св. Арханђелима, а изгорела је до темеља у аустро-турском рату 1789. године. Део темељних каменова уграђен је у темеље парохијског дома из XIX века, где се и данас налази.

    Кнез Алекса је средином 1792. године подигао нову цркву типа брвнаре у подножју Шабатовца, југоисточно од олтара данашње цркве, али је и она доживела судбину претходне, да би била обновљена 1806. и обављала своју функцију све до почетка грађења нове цркве 1829. године, која је подигнута на истом месту. Покретни инвентар ове цркве је сачуван, а остаци некрополе постоје, али у знатно измењеном стању.


    Црква Светих Арханђела, чија је изградња завршена 1830. године, задужбина је Проте Матеје и представља остварење његових замисли о унапређењу живота у родном месту. О времену градње цркве сведочи натпис на плочи узиданој у западну страну зида, у коме се помиње и историјат цркве у Бранковини, као и имена неимара. У олтару, на бочним странама часне трпезе, постоји ктиторски натпис Проте Матеје у коме се поред њега помињу и други чланови његове породице. Значајна су још два натписа – један који се односи на смрт кнеза Николе Симеуновића, и други – стара читуља Проте Матеје Ненадовића, пронађена у поткровљу цркве 1831. године, која садржи мушка и женска имена породице Ненадовић који су умрли до те године, а значајна је за проучавање историјата ове породице. Црква је веома добро очувана.
    При цркви и у новом парохијанском дому чува се драгоцена црквена ризница у виду својеврсне музејске збирке...




    Особену вредност културно-историјске целине чини скупина надгробних споменика из XIX века, њих око двадесетак, који се налазе непосредно уз цркву. Хронолошки су најстарија два споменика – надгробни споменик кнезу Алекси и споменик у облику пирамиде подигнут над породичном гробницом Ненадовића, обелиск који садржи и натпис о пореклу и путевима досељавања ове породице у Бранковину, подигнути почетком XIX века.


    На обелиску Ненадовића постављена је 3. јуна 2001. године плоча посвећена Јакову Ненадовићу, јер испод овог обележја леже његови земни остаци. Остали споменици настали су после изградње цркве, тј. после 1830. године. Овде су сахрањени и војвода Сима, који је погинуо у боју на Дубљу 1815. године, зограф Петар и његова супруга Иконија, војвода Јаков, Протин син Александар и најстарији брат Никола. Прота Матеја је ту сахрањен 1854. године уз велике народне почасти. Његов надгробни споменик веома је једноставан и састоји се од хоризонталне плоче и вертикалног споменика са крстом и натписом који садржи биографске податке. Уз свога оца, овде је сахрањен и књижевник Љуба Ненадовић, а његов обелиск је украшен овалним рељефним портретом. Одмах поред њега подигнут је и споменик војводи Јеврему. На истом простору налазе се и остали гробови у којима су сахрањене виђеније личности Бранковине из породица Ненадовић, Петровић, Симеуновић и Павић. Поред цркве налази се и споменик палим ратницима Бранковине у ослободилачким ратовима 1912-1919. године. Дакле, поред цркве смештено је старо гробље са надгробним споменицима Ненадовића, почев од кнеза Алексе до књижевника Љубе Ненадовића, али и споменици заслужним свештеницима, као и мештанима изгинулим у ратовима. Истовремено, они представљају занимљиве примерке традиционалне сепулкралне материјалне културе ових крајева.












    Нешто даље од цркве, на једном узвишењу према школском дворишту, сахрањена је и песникиња Десанка Максимовић 1993. године.''




  15. #30

    Odgovor: Naše srednjevekovne i starije crkve

    Остаци средњовековне цркве на локалитету Клиса
    Стари Лединци





    ''На северним падинама Фрушке горе, на потесу Клиса источно од села Лединаца, стоје развалине средњовековне цркве. То је била мала једнобродна грађевина са једноставним бачвастим сводом. Зидана је од ломљеног необрађеног камена у техници трпанца. Црква је вероватно саграђена у XIII веку. Касније дограђени звоник је у истој техници. Мања сондажна истраживања, обављена изван олтарске апсиде и северног зида цркве, дала су податке о накнадно призиданим контрафорима, али без директног спајања са основним зидовима храма. Фрункције изграђених контрафора нису сасвим јасне; највероватније су били нужно ојачање након већих оштећења цркве. У унутрашњости цркве нису вршена ископавања, те није могуће утврдити њену стварну висину.


    Остаци лежишта архитравне греде данас се налазе на висини од 2,06 m. Судећи по површини околног терена, црква, или бар један њен део, је могла бити делимично укопана у тло. Неколико откопаних гробова, вероватно монашких, нису дали податке за прецизније датовање. Црква је разрушена и запустела после турских освајања. Почетком XX века у њеној унутрашњости још су се видели остаци фресака, од којих данас нема трагова. Неки истраживачи остатке цркве приписују несталом манастиру посвећеном Светом Сави, чији је култ на Фрушкој гори био веома јак.'' (Извор: Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)


    Остаци лединачке средњовековне цркве су споменик културе велико значаја.


    ''Стари Лединци су типично фрушкогорско место, које се централним делом насеља простире поточном долином, а окружују га насељени делови места смештени на околним бреговима, односно терасама истих. Називи ових делова Старих Лединаца су: Клиса, Бубања, Вучковац и Брестови.

    Постоје два насеља са именом Лединци: Стари Лединци и Нови Лединци. У прошлости се назив Лединци користио за Старе Лединце, а данас се ово име званично користи за Нове Лединце, док се старије село званично зове Стари Лединци.


    У близини Старих Лединаца постоје докази присуства Римљана из времена императора Проба, који говоре да су они у близини данашњег лединачког мајдана "Сребро" из једног рудокопа вадили племените метале за потребе ковнице новца у Сирмијуму.

    Село је вероватно основано у 13. веку. Према предању, првобитно насеље се није налазило у долини Тавног потока (на месту данашњих Старих Лединаца), већ на лединама на дунавској равни крај каменичког атара, услед чега је добило назив Лединци. Када су 1242. Татари упали у Срем, пљачкали и палили куће и убијали становништво, Лединчани су се повукли у густе шуме и на делу атара званом Селиште изградили привремена станишта (која су прерасла у трајно насеље), а у страху од нове пљачке и покоља нису се више враћали на обалу Дунава. Према подацима из 1372. године, подручје у околини Лединаца је називано "српски крај", док је по подацима из 1438. године овај простор био настањен "шизматицима" (православним хришћанима). Крајем 15. века, овај крај припада српским деспотима Јовану и Ђорђу Бранковићу. Деспот Јован Бранковић (1496-1502) је поклонио ово село Раковачком манастиру. Срби који су живели на овом подручју помињу се и за време буне Ђерђа Доже, 1514. године.


    Поглед са запада

    Приликом отоманског освајања Срема у 16. веку, насеље Селиште је спаљено, а избегло становништво је изградило треће насеље на локалитету Клиса (део данашњих Старих Лединаца). Међутим, у току једног ратног похода, Турци су спалили и ово насеље, тако да је потом саграђено и четврто насеље, под Малим брегом, недалеко од Клисе, а из овог последњег насеља настали су данашњи Стари Лединци. За време Отоманске власти, у 17. веку, господар Лединаца био је Солак Мехмед-ага, отомански спахија. Постоји и мишљење да је редослед насељавања локалитета на Клиси и Селишту био обрнут, тако да је, према овим тврдњама, насеље на Клиси старије од оног на Селишту. У насељу на Селишту постојала је црква посвећена светом Прокопији. Према неким изворима, на данашњем локалитету Старих Лединаца је у средњем веку постојало насеље под именом Думбово.


    Јужна страна

    Лединци су поново страдали, разарани и спаљивани приликом Аустријско-турских ратова. Од краја 17. века село је под управом Хабзбуршке Монархије. Хабзбуршке власти су имале проблема са прикупљањем пореза у селу, јер су, према једном пореском извештају из прве половине 18. века, становници овог региона били "слободни Срби (Freie Ratzen), по природи веома непокорни и пркосни. Они стално избегавају сусрете са представницима власти, те је са њима врло тешко изаћи на крај." Почетком 18. века, на овом простору је забележено постојање два насеља, једно се називало Лединци, а друго Сентић. Оба места су припадала Карловачком властелинству, а од 1736/1737. године део су војне границе. Приликом прикључења војној граници, насеље Сентић је спојено са Лединцима. Према попису из 1736/1737. године, становници Лединаца били су искључиво Срби. Неки становници насеља воде порекло и од избеглица са Косова и других крајева Србије, који су у овај крај дошли 1690. године приликом велике сеобе Срба коју је предводио патријарх Арсеније Чарнојевић. У Лединце се крајем 18. века населио и део избеглица из Србије, после пропасти Кочине крајине.


    Поглед са запада

    Већ почетком 19. века, у селу је радила школа, у којој су први учитељи били лединачки свештеници и раковачки калуђери, а током 1842. године изграђен је и први водовод. У време револуције 1848. године, дошло је до оружане интервенције мађарске војске против стварања Српске Војводине и Лединчани су учествовали у одбрани Сремске Каменице. Тада је формиран војни логор и у Лединцима, са задатком да чува десну обалу Дунава од упада мађарске војске. Године 1866. избио је у Лединцима велики пожар, услед неопрезности код печења ракије. Том приликом је изгорела скоро половина села. Укидањем војне границе 1881. године, Лединци су припојени цивилној управи провинцијала. 1898. године у селу је основана земљорадничка задруга под називом Прва српска земљорадничка задруга. Почетком 20. века, у Лединцима је отворена читаоница, а 1913. године је основано Прво лединачко тамбурашко друштво, да би потом били формирани хор и драмска секција, као и рецитаторска група. Хор је био најмасовнији. Имао је 35 редовних чланова и назван је Прво лединачко певачко друштво. Мада политички живот, ако се изузме активност Социјалдемократске странке, није био развијен, деловало је неколико политичких струја. Било је демократа, радикала и независних. Међу социјалисте је више пута долазио Васа Пелагић и на њих имао јак утицај. Мада су политички били расцепкани, када су у питању били југословенство, борба за аутономна права Војводине или ослободилачка борба Србије, Лединчани су били јединствени. Своје симпатије према Србији нису крили ни пред аустро-угарским властима, које су их за "дрско понашање" хапсиле, кажњавале и малтретирале.


    Када је 1914. године дошло до мобилизације за рат против Србије, Лединчани су били спремни на све да не би ишли у рат против српског народа. Властима је расположење војвођанских Срба било добро познато, па су све оне у које се сумњало да су противници рата против Србије хапсили и интернирали. Неки Лединчани су мобилисани у Аустро-Угарску војску и упућени на руски фронт, где се већина њих предала Русима приликом првих судара у Галицији. Из Русије су као добровољци одлазили на Солунски фронт. Мобилизација Лединчана успела је аустро-угарским властима само у првом налету. Касније, већина се на разне начине извукла, и то најчешће на лекарским комисијама. Неки од њих су се склањали у шуму и по базама, где их војне и цивилне власти нису могле пронаћи. Многи који су већ били у војсци дезертирали су под пуном ратном опремом и окупљали се на Фрушкој гори. Били су то "зеленокадровци", који су представљали озбиљну опасност за позадину аустро-угарских фронтова. Лединачки зеленокадровци су у току целог рата више боравили у селу него у шуми, а у шуму би се повлачили само кад би им запретила опасност.


    Што је рат био ближи крају постајали су све активнији, а пред крај рата изабрали су и свог вођу - Пају Радовановића, кога су назвали војвода Мицко. Када је дошло до пробоја Солунског фронта и готово безглавог повлачења аустро-угарске војске, Лединчани, предвођени војводом Мицком, више пута су успешно пресретали и разоружавали аустро-угарске војнике. У једном случају, Лединчани су одустали од разоружавања једне повеће групе аустро-угарских војника, јер им је један од припадника ове групе објаснио да он и његови другови нису непријатељи, већ Чеси, односно Словени као и Срби и да им је оружје које носе потребно да би се и они ослободили од аустријске и угарске власти и створили своју државу. Прихватајући ово објашњење, војвода Мицко их је пустио да иду.


    Од децембра 1918. године, село је део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (касније названог Краљевина Југославија).

    У Другом светском рату село је окупирано од стране такозване Независне Државе Хрватске. Од првих дана окупације Лединчани су се на разне начине борили против усташа и немачких окупатора. У војвођанским партизанским јединицама погинуло је 85 бораца, а од фашистичког терора страдало је у Јасеновцу, Сремској Митровици, земунском Сајмишту и самом селу преко 200 мештана. Село је привремено ослобођено у мају 1942. године, због чега је у њега доведена једна чета усташа из Сремских Карловаца, после чијих тортура и испитивања је један део становништва завршио у Јасеновачком логору. Због акција покрета отпора, нове јединице петроварадинских и каменичких усташа спроводиле су нове тероре, тако да се августа 1942. године скоро цело становништво склонило у шуму. После тога су започеле велике офанзиве фашиста на Фрушку гору, услед чега је добар део становништва похапшен или побијен. Због несигурности услед константног дејства покрета отпора, окупаторска управа Лединаца је измештена из села на пут Каменица - Беочин. Како су временом Лединци постали чврсто упориште отпора, у октобру 1943. године село је опколила фашистичка војска састављена од немачких фашиста, усташа и Черкеза. Део становништва је успео побећи, а велики део народа је похапшен и транспортован у логоре, где је већина трагично скончала живот. Тада је до темеља спаљено читаво село, а посебно је поведено рачуна да се приликом паљења цркве Светог Николе спали и комплетна архива места.


    После рата (1946-1951. године), село је обновљено али на новој локацији ближе Дунаву (на брду Круша) и названо је Нови Лединци, док је за локалитет предратних Лединаца одлучено да добије неке друге намене, те је спречавано настањивање истог. Међутим, део становништва се вратио на локацију Старих Лединаца, тако да је и ово село постепено обновљено. Седамдесетих година у Старе Лединце почињу да се досељавају нови становници, махом из Босне, који купују земљу и плацеве и граде нове куће. Током Југословенских ратова (1991-1995), овде се населио и део избегличког становништва. ''(Википедија)


    Из центра села остаци цркве се тешко могу уочити.


    (Фотографије на којима није означена година су из 2008.)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 02.05.2011 u 20:26

Strana 2 od 3 PrvaPrva 123 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Sta je starije, koka ili jaje?
    Autor veljko yaric u forumu Filozofija
    Odgovora: 43
    Poslednja poruka: 07.10.2013, 02:08
  2. Sunovrat Crkve
    Autor Morpheus u forumu Religija
    Odgovora: 68
    Poslednja poruka: 11.05.2012, 00:59
  3. Dve crkve!
    Autor Hriscanin u forumu Religija
    Odgovora: 6
    Poslednja poruka: 11.08.2011, 14:40
  4. Od Crkve do Ali Babine pećine II
    Autor Neocekivani u forumu Spomenar
    Odgovora: 25
    Poslednja poruka: 25.04.2010, 15:53
  5. Od Crkve do Ali Babine pećine I
    Autor Neocekivani u forumu Spomenar
    Odgovora: 13
    Poslednja poruka: 18.02.2010, 02:08

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •