Ulizice, uvlakači, čankolize, poltroni, utikači, čepikuće...

[love hunter]

Kad krenem sa "brate rođeni" ili "najbolji druže", moji ortaci me redovno prekidaju rečenicom "dobro, šta ti treba?". Ne dozvoljavaju da moje kreativno poltronstvo dođe do izražaja, sram ih bilo. Isto je sa sestrama (čim čuju ono "sekice", momentalno im pripadne muka).

I tako...razmaXao bih se, al' ne ide.

[CHichaGlisha]

Taj fini, milozvučni ton na početku konverzacije sa poznatima i nepoznatima... nepoznate a trenutno "potrebne" može dovesti u sumnju da je reč o prvom činu uvlakaštva&poltronstva

ali ne, nije o tome reč.
Nije čak reč ni o usiljenoj srdačnosti.
Reč je o vaspitanju, pa na neki način i o kulturi.. jer smatram da se bez kulture komunikejšna i ne može govoriti o kulturi.
I nebitno mi je da li je u pitanju prosjak na ulici, bugarka na pijaci, trafikant, šalterski službenik, kancelarijski činovnik, direktor ko zna čega ili preCednik svegaIsvačega..
ja startujem uvek ljubazno, nasmješeno i fino.
Time prvo - pokažem ko sam ja,
drugo - ukažem na smernicu i željeni način daljeg razgovora,
treće - istovremeno dam na značaju toj personi.. ko god ona bila.

I samo budala može "poleteti" i pomisliti da je on, tu, sad, meni, nešto, tako_naročito_mnogo bitan
jer koliko god da mi je to nešto, makar i "najbitnije na svetu" ... iznenadiće se tada jako svako kada vidi i drugu stranu "medalje".

Hoću da kažem.. ne volem uvlakaštvo i uvlakače...
a naročito ne volem one koji (po)misle da su zarad svojih trenutnih funkcija, trenutnih pozicija, trenutnih radnih mesta, uopšte nekome interesantni, ili čak bogom dani za takve "akcije"
nad njihovim "prolazima i ulazima".

[Sunflower]

Nisam ranije primjećivala, ali sada je poprilično isplivalo na površinu, da imam neke "prijatelje" koji mi znaju broj telefona, adresu i uopšteno da sam među živima samo kada im nešto treba. Kako me se baš tada sjete?

I postala sam alergična na to. Opasno alergična. Jedno su ljudi sa kojima iz ovih ili onih razloga nisam stalno u kontaktu, ali cijenimo se međusobno, i volim da mi se jave, makar da traže nešto. A tu su i one ulizice koje su se uvijek grebale za cigare, izbjegavali zajednička učestvovanja u poklonima, dočecima...koji su sada više poznanici, ali zbog ranijih zajedničkih godina, zadržali su status prijatelja.

Sjećam se tako, jedan takav grebator, diplomirani šarmer bez pokrića...došao na proslavu diplome moje prijateljice, zajedničke prijateljice...a pozvan je onako u kompletu, jelte, da se neko ne ljuti...i došao lik, popio najviše, pojeo najviše....počeo čak i sranja da pravi, počela fešta da se vrti oko njega, a samo par sati prije mi smo svi ostali bez teksta jer lik nije znao, ma ni da pogodi šta neko od nas studira, šta radimo u životu...da nije žalosno, bilo bi smiješno. Naravno, kad se on ženio, niko od nas nije bio pozvan.
Sretnem ga na fejsu, kad mu trebaju ekseri i daske za farmu, onda kumi i moli...znači, kako u životu, tako i virtuelno.

Jesam li se šlihtala? Jesam, mami milion puta...kumila, molila, prodavala dušu, obećavala...ispunjavala obećano...ali znala sam da tamo gdje "ne" nije bilo dovoljno zabetonirano da mogu sa malo treptanja, uvlačenja da dođem do "možda" i konačno do "da". Trepnem i dan danas kad mi se dupe otvori kasno, kad mi se jede nešto što ne znam da spremim, a njoj to čas posla...onda sam spremna i da se prevrćem po kuhinji i držim za stomak, da izigravam umiranje...samo da se pokrene njena kuharska čarolija.

Na faxu se nisam nikada šlihtala, a viđala sam zlatokose djevojke koje nabace miniće, i plačljivih očiju idu profesorima, asistentima...ja sam svojima davno rekla, studirat ću do groba ali ja se nikome uvlačiti neću. Nisam ni znala da ću toliko jaka na riječima i djelu biti.

Ne znam...ako nekada van kuće i trepnem, dam kompliment, rijetko će biti da ne mislim tako...nisam učena da stvari dobijam olako, ja se za sve moram boriti, podmetnuti leđa...vučem često kao mazga, jer ne znam drugačije. Možda da sam podučena tom uvlačenju u dupe...mnogo dalje bih dogurala, ali neka...treba uveče i mirno zaspati.

[Sirijus]

Ima takvih koliko ti duša želi. Jednostavno, to je jače od njih. Mogu se pretvarati i izdavati se za drugačije ličnosti ali prava priroda uvek izbije na površinu. I što je najgore, oni toga nisu ni svesni. Kad im kažeš kakvi su, podsetiš ih šta su pre govorili, oni se začude pa kažu, ma nema šanse da sam ja to rekao. Osobe, koje su takve, ne mogu sebe kao takve videti i mora im se to reći.
Ima ljudi koji su, jednostavno, takvi. Kao takvi su se rodili a okruženje ih je "finaliziralo". Mnogo toga zavisi i od društva u kojem se krećeš. Sve živo ima uticaj na takve stvari.No, ne možemo biti savršeni, pa nekad bi trebalo da prihvatimo savete koje nam drugi upućuju ili bar sebe da poslušamo, svoj instinkt koji nam govori kako treba da se ponašamo.

[little fairy]

Ulizicu prepoznam izdaleka jer ima osebujan stil ponašanja. Što li je uzrok tom ponašanju sam napisala već i ostajem pri njemu.

Ugh, što obožavam takve ljude a ima ih na svakom koraku. Da nema njih, svijet bi bio maltene pa dosadan.