Principi

[izabelitta]

@Izabelita

Princip i jeste moralni kodeks i tu sa slažemo. Nešto postaje princip kada je opšteprihvaćeno, Tzv naši principi, koje pominješ, takođe postoje, doduše samo za nas, ali i oni imaju atrubut nužnosti pridržavanja, čak i u onim situacijama kada nam to ne odgovora. Kada to kažem ne mislim na situacije u kojim zbog forme zanemarujemo sadržaj, već prvenstveno na čvrstinu naše volje, savesti i razuma, kako je to već rekao Biter. Ako ih se ne pridržavamo, ili prečesto menjamo, zašto ih onda uopšte i proglašavamo svojim principima?

I zašto smo svi skloni u prvi plan da stavimo moguću promenjljivost principa, kada je, iako moguća i potrebna, ona na delakom zadnjem mestu koja ih karakteriše. Brojni principi žive već hiljadama godina i bili su poštovani u svim civilizacijama, svim kulturama...

Opet ukazujem na potrebu diferencijacije principa, od metoda, postupaka, načina i običaja i pokušajmo da procenimo ljude koji krše principe, a promovišu ih i koji su svuda oko nas...

Nemomo odmah pravdati sebe, jer svi smo mi ovde obični, prosečni ljudi i većina nas sve i da hoće, kršenjem nekih principa, teško da može uticati na tokove oko sebe...

Ono sa zadrtošću i inatom ima smisla i dopada mi se u kontekstu pominjanja ličnih principa....

Ne znam, valjda uvek imam obicaj da podjem od samokritike, pa zato... I na nivou licnih primera mozda umem najbolje da se izrazim...
Zanima me tema, pa bih te zamolila da, naravno ako nemas nista protiv, i ti nekim konkretnim primerom potkrepis te nesporazume oko diferenciranja principa od metoda, postupaka i obicaja. Cisto da se ne saplicemo oko nekih termina, pa da se oni sto plasticnije razgranice. Priznajem da ja sama nisam tu bas nacisto.
Pokusacu da objasnim svoje glediste...
Nekako mislim da su principi jedino validni ukoliko se konstantno dokazuju i potvrdjuju postupcima. Ceo taj proces, ukoliko je permanentan, na kraju izrasta u obicaj. Moralno nacelo je osnova svemu tome. Zato ne vidim ostru crtu...
Sto se tice opste, ili recimo masovne prihvacenosti principa, sklona sam da tvrdim da je ona ostvariva jedino kroz puno saglasje svake jedinke. U pitanju je mozda univerzalno nacelo koje u startu niko nece sporiti, ali svaki pojedinac je na testu, i samo sam u konkretnoj situaciji moze da ga "ozivi" i potvrdi ili ne svojim postupcima. To ne znaci da principa nema, nego se radi o licnom suocavanju koje moze imati razlicit ishod. Upravo zato mislim da sve krece od univerzalnog ka licnom (vaspitanjem, obrazovanjem), ali da se tek tu u nama meri, vaze, suceljava s problemima, i samim tim postaje princip pojedinca - realan i iskren jer je proveren. Udruzivanjem takvih pojedinaca proces moze krenuti istim putem dalje, ali i u nekom drugom pravcu, ukoliko se taj princip za veci broj ljudi pokaze kao moralno neodrziv.
A zasto se vise prica o promenljivosti? Pa zato sto se, na zalost, mnogo vise srecemo sa tim, nego sa nedirnutim moralnim gromadama. Koji to univerzalni zivotni principi nisu bili na testu u proteklih 20 godina na ovim prostorima? I kakvi su rezultati? Zanimljivi svakako...