Tragovi iza nas ...

[Vamp73]

Jeste li ostavili neki trag iza vas? Dali zelite da ostavite nesto iza vas? Jel to nesto u svakom ljudskom bicu da ostavi nesto iza sebe ... jednog dana kad vas vise ne bude bilo.

Mislim da je to u svakom od nas, da na neki nacin ostavimo deo sebe. Da jednostavno ne nestanete sa ovog sveta, da vas svi zaborave, izgube, obrisu sa ovog sveta. Kako je moguce ostaviti trag iza sebe? Umetnoscu bilo koje vrste, koju ce drugi da poseduju, gledaju, pamte jos dugo vremena. Mozda kroz vas posao imate priliku da ostavite vas trag. Uvek razmisljam kako bi bilo lepo da dizajniram neku zgradu, koja ce ostati iza mene bar 20, 30, 100 godina.

Mozda jedan od najvecih oblika ostavljanja tragova su nasa deca? Neko ko ce da nosi vase ime, krv, osobine, dusu ...

Sta mislite o ovome?

[Leonard Peltier]

Jeste li ostavili neki trag iza vas? Dali zelite da ostavite nesto iza vas?

Posao kojim se bavim mi daje mogućnost da ostavim nešto iza sebe, nešto naizgled nevidljivo što će ostati zauvek ucrtano u ovim "mojim malim ljudima"

Tako da se iskreno nadam da jesam, ali budućnost će najbolje pokazati da li sam bio u pravu

Mislim da je to u svakom od nas, da na neki nacin ostavimo deo sebe. Da jednostavno ne nestanete sa ovog sveta, da vas svi zaborave, izgube, obrisu sa ovog sveta. Kako je moguce ostaviti trag iza sebe?

Ljudi će zaboraviti šta si rekao.
Ljudi će zaboraviti sta si učinio.
Ali nikada neće zaboraviti kakva si osećanja u njima probudio.

Jednostavno, zar ne?

Mozda jedan od najvecih oblika ostavljanja tragova su nasa deca? Neko ko ce da nosi vase ime, krv, osobine, dusu ...

Sta mislite o ovome?

Deca su najveći dar i vrhunac ljubavi između dve jedinke. Ona menjaju ljudske živote dajući im dublji smisao i svrhu

Ona će živeti kroz nas i mi kroz njih i tako u beskraj.... ... ala filozofiram

Nadam se da ću u budućnosti imati prilike da se na ličnom primeru (a ne samo na tuđim primerima) uverim u ovo što sam napisao.

[believer]

Mozda jedan od najvecih oblika ostavljanja tragova su nasa deca? Neko ko ce da nosi vase ime, krv, osobine, dusu ...

Sta mislite o ovome?

kazu da secanje prestaje na trecem kolenu....razmislimo malo o tome....videcemo da je to prokleto tacno.....
ostaju dalje samo vanredni umovi,ljudi s idejom.....bojim se da nisam jedna od njih....

[Kalina]

Iako celog svog zivota izbegavam gomilu, mislim da se u pesku vremena nasi tragovi najzad preplicu, i gube u nepreglednosti mase...

Delici nas svakako ostaju u deci nase dece, al ne prepoznatljivi.....Moji su daleki preci meni tek imena neka, i ne vidim da ce samnom biti drugacije, postacu tek ime a kasnije ni to...mozda i ostaje neki glas, neki eho nas u nasim potomcima ali sumljam da ce neke potonje generacije umeti da prepoznaju to kao delic nas, kao sto ni mi ne prepoznajemo nase...

[CHichaGlisha]

Ostavljam tragove. To mi je posao.
Razne.
Za neke već znam da su bili kolateralna šteta u bombardovanju, neki su trajali do "prve kiše" ...
neki su promenili vlasnike pa nemam pojma kako su ,
a za neke me povremeno izveštavaju da su "dobro"
One po meni "najdublje" ... redovno obilazim ... da proverim "dubinu"
I ja sam happy ...
sve su to tragovi koji me za života spajaju sa dragim bićima i koji će te iste, sve dok tragovi postoje - uvek dovesti do mene.
Gde god da sam ja i gde god da su oni.
Dok me ima ... a posle - kako god 'oće

Što se tiče životnih tragova,
volela bi' da deci ostavim takav trag, koji će ih rešiti ili bar rasteretiti brige o egzistenciji.
Ako im takav trag ostavim, moći ću tamo negde da se smirim.
Ako to ne uspem nema druge, moraću da se povampirim.



Inače ... nešto mi se oko tih tragova ovi stihovi zavrteše :
Nema više one stare plaćaone,
Ne čuju se u daljini zvona koja zvone.
Nema više sira nema više panje vina,
Nema više naših malih papalina.
Nema više nema nema naših malih papalina,
I naših pipica kaj su trčale po dvorištu,
I zobale zrnevlje.
Ničeg nema!



... sve je pokrio snjeg ...

[Goga]

Prepoznajem tragove iza sebe kroz priču starijih, koja mi govori o tome kakvi su moji, kakvi su geni mog deteta...
Ne želim da ostavljam tragove za sobom, jer će to možda da budu tragovi, koji će da budu ispred nekoga.

[makilli]

Kako ja,vođena znatiželjom,tragam za tragovima mojih predaka tako će valjda i za mnom tragati moji potomci kroz vek ili dva.Niko od njih nije bio poznat i poseban u svetskim razmerama,bili su to sasvim obični ljudi,no mnoge činjenice na koje sam naišla ih čine meni najvažnijima na svetu.Tako ću se i ja potruditi,ako ne više,da ovaj život proživim zanimljivo i ostavim budućim generacijama,da mi još nešto osim imena upamte i spominju.

[memento]

Tragovi iza nas? Mislim da smo svi o tome (bar) ponekad razmišljali. Međutim, pošto smo različiti, drugačije nam je i poimanje tog fenomena. Nažalost (ili na sreću), nismo svi Ajnšrajni, Arhimedi, Tesle... tako da je nemoguće da baš svi (ili većinanas) ostavimo iza sebe nešto epohalno, nešto što će se pamtiti generacijama i učiti u školama. Mislim da to i nije najbitnije...

Meni je, recimo, jako drago kada vidim kako moji sinovi imaju poneke osobine, pokrete, talente i, naravno, mane, u kojima sa sigurnošću mogu prepoznati sebe. A, opet, sve je to neki trag ili eho mojih predaka za koje verovatno ni ne znam kako su se zvali. Osim toga, nebrojano ljudi koji su živeli je zaboravljeno, tako da me ne brine previše činjenica što i mene čeka takva sudbina...

[izabelitta]

kazu da secanje prestaje na trecem kolenu....razmislimo malo o tome....videcemo da je to prokleto tacno.....
ostaju dalje samo vanredni umovi,ljudi s idejom.....bojim se da nisam jedna od njih....

Možda se i to malo promeni... Sigurno bi i mi mnogo više znali o svojim precima da su oni umeli da pišu, npr.


Što se mojih utiskivanja tiče, sve ode ili u nečiju dušu ili u vetar.
Problem je to s pozorištem, ostanu plakati, fotografije koje se arhiviraju, a retko ko normalan posle čačka po tome. Posvećenici jedino i oni koji za to primaju platu. Šta ko posle predstave ponese u sebi, i koliko će da ga drži, pitanje je. Delić sam grandioznog tima koji vekovima uspeva da održi taj plamičak iluzije. Ponosna sam na to. Dovoljno mi je, makar bila milijardita na tom spisku.
Ovog klinčeka sam rodila iz velike želje i ljubavi. Nisam baš imala na pameti porodočno stablo, da bi se možda u 25. veku pominjala po tome što visim na nekoj grani.
Mada ok, lepo je i znati svoje korene, pa i poneku reč o precima... Valjda neću biti za neku bruku...

[memento]

Ova tema me je podsetila na (sjajni) film Troja i glavnog junaka Ahila, jer je upravo suštinsko pitanje koje se ovde tretira bilo i lajt motiv spektalurangog filma sa Bred Pitom u glavnoj ulozi...

Setimo se kada on u par navrata govori o smtri i životu i kada kaže da ćemo ionako svi umreti i da je najvažnije uraditi u životu nešto po čemu će nas što duže pamtiti i da je želja da ga pamte upravo i motiv i razlog njegove hrabrosti i veštine kao ratnika...

Teško je ne složiti se, bar u nekom stepenu i načelno, sa ovakvim mišljenjem. Naravno, ogromna većina nas niti su Ahili, niti Miloši Obilići, kao što nismo ni vrhunski naučnici, umetnici, ali hvala bogu ni zločinci, odnosno planetarno poznati negativci, već obični i prosečni ljudi. Međutim i pored toga mislim da svako od nas može učiniti relativno snažne tragove da nas pamte, ne samo deca i unuci, već i koje koleno kasnije. Recimo, ja znam sve svoje pretke po očevoj liniji šest kolena u nazad, i to ne samo po imenu, već u nekoj meri i kao karaktere i osobe nosioce konkretnih osobina.

Zapišite svoje pomćenje o precima i darivajte ga svom potomstvu. Učinićete im veliku uslugu...

[ser_gogsy]

Jedini trag koji se vrednuje je trag koji ostavljaju dobra dela čoveka.....
Neizbrisiv trag je ostao iza vas čak i kada ste ustali u prepunom autobusu nekoj starijoj i onemoćaloj osobi da sedne....ili kada ste pomogli staroj baki da predje ulicu, ustupili mesto u kilometarskom redu ispred šaltera u nekoj banci, poneli komšiji tešku torbu na 4-ti kad' lift ne radi, pružili ruku svakome ko je od vas traži u nevolji.....

Postoje i oni drugi tragovi...bojeni u crno, i ocenjivani na drugačiji način...

Ono što je sigurno, to je da svako ispisuje svoje tragove....

[CHichaGlisha]

Neizbrisiv trag je ostao iza vas čak i kada ste ustali u prepunom autobusu nekoj starijoj i onemoćaloj osobi da sedne....ili kada ste pomogli staroj baki da predje ulicu, ustupili mesto u kilometarskom redu ispred šaltera u nekoj banci, poneli komšiji tešku torbu na 4-ti kad' lift ne radi, pružili ruku svakome ko je od vas traži u nevolji.....

Odavno ne "spavam na to uvo" ... ne samo zato što su to već sledeće sekunde izbrisani tragovi,
već zato što nemam "vremena" da se trošim na periferike.
Malo ko će ti se na dobroti zahvaliti,
a o povratnoj sprezi da i ne govorim ( ne mislim na bakicu ili dekicu, nego načelno - u životu.)

Sve to stvarno lepo zvuči i lepo je (a nije ni teško) biti fin... ali
bez preterivanja ... molim !
Naročito - nikako ne pružati ruku "svakome" !!!