Само кажем да дисиденти могу бити и штетни. Рецимо данас у Србији, дисиденти су борци за права хомосексуалаца, "боркиње за људска права" које се убише од пљувања и чињења зла свом народу, борци против национализма... сви они који уствари слабе и кваре друштво.izabelitta kaže:
Не ради се о томе постоји ли у канонима или у Светом писму правило о заштити потрошача. Колико сам схватио, ради се о томе може ли се ишта сматрати неправедним, неморалним... ако нема неке веће силе, неког већег система који уређује барем основе. Или је све могуће препустити људима и њиховом "осећају за добро и исправно".Ne mislim da su disidenti korisni samo u ekstremnim okolnostima, mislim i na naizgled vrlo sitne okolnosti, koje u realnom zivotu mogu biti od velike vaznosti. Da ne odmicemo od teme koja podrazumeva analizu postojanja pravde u odnosu na religiju, bas bih te neekstremne situacije uzela kao primer. Nije mi poznato da u crkvenim zakonicima postoje resenja kad je u pitanju zastita zivotinja recimo, ili prava potrosaca. A mislim da je mnogo dobro da se te nepravde uzmu u obzir i resavaju. Ne mora neko biti Ce Gevara da bi se zalozio za neke promene, niti mora obavezno ginuti zbog njih, vazno je da u sistemu kakav god da je postoji ziva misao koja stvari pokrece napred i priblizava ih sto je moguce vise potrebama savremenog zivota.
Корисни су наравно они који доприносе ситним и крупним поправкама система, морала... али ако нема неког већег система, онда нема ни самокритике, ни самоосуде, или их има јако мало. Чак постоје и верници који су у стању све своје поступке да подведу под религију и оправдају, спин докторингом што би рекле наше колеге Енглези. Нема правила, нема објективне истине, нема моралних апсолута... постоји само то колико си вешт на речима да оправдаш своје поступке. Ако те случајно неко негде пита за њих.
Citat
