Morpheo kaže:
Nacija i religija su dve potpuno razlicite i odvojene stvari. Srbi ne moraju biti pravoslavci. Srbi ne moraju biti ni vernici.
- Tačno tako.
Nacija i religija su dve potpuno razlicite i odvojene stvari. Srbi ne moraju biti pravoslavci. Srbi ne moraju biti ni vernici.
Nije se, bre, baba "zdravo jako" zamislila nad tim sto si Ti njoj rek'o, vec se skenjala kakva joj je "budala" unuk....... (bez uvrede, al garant je to pomislila).... Ne potcenjujte babe.............
Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.
Religija ili vera je individualna stavr!!
Svako ko misli da je vera = nacija nije mnogo razmislio zasto veruje u to sto veruje.
ПРАВОСЛАВЉЕ
Православну Цркву је основао сам Господ Исус Христос и она представља живи израз Његовог присуства у историји људског рода. Православље се посебно одликује богатим литургијским животом и својом верношћу апостолском предању. Православни хришћани верују да је управо њихова Црква сачувала пуноћу предања и континуитета древне Цркве, за разлику од осталих хришћанских вероисповести које су у мањој или већој мери одступиле од заједничког предања Цркве првих десет векова. Данас Православна Црква броји близу 300 милиона верника који живе у вери и предању седам Васељенских Сабора. У грчком језику реч "ОРТОДОКСИЈА" означава право веровање и право слављење (Бога) и односи се на све оне хришћанске заједнице и појединце који су сачували веру утврђену светим саборима, насупрот онима који одступили од првобитне вере и пали у јереси. Званични назив Цркве у њеним литургијским и канонским текстовима јесте "Православна Католичанска (= саборна) Црква".
Православна Црква је породица "аутокефалних" (независних) Цркава на челу са Васељенским Патријархом из Цариграда који поседује титуларни и почасни примат као први међу једнаким (primus inter pares). Православна Црква није централизована организација са једним првосвештеником на челу. Јединство Цркве се пре свега огледа у заједничкој вери и заједничком литургијском општењу и нико осим самог Христа није глава Цркве. Број аутокефалних цркава мењао се кроз историју. Данас постоје следеће: Васељенска Патријаршија (у Цариграду), Александријска Патријаршија (у Египту), Антиохијска Патријаршија (са седиштем у Дамаску, Сирија), Јерусалимска Патријаршија (Израел), као и Руска, Српска, Румунска, Бугарска и Грузијска Патријаршија, те Цркве Кипра, Грчке, Пољске, Албаније и Америке.
Такође постоје и "аутономне" Цркве које су у канонској зависности од својих матичних Цркава. То су Цркве: Чешке и Словачке, Синаја, Крита, Финске, Јапана, Кине и Украјине. Поред тога постоји и веома бројна православна дијаспора расејана по целом свету и административно подељена у више јуриздикција (које су у зависности од матичних аутокефалних цркава). На челу првих девет аутокефалних цркава налазе се патријарси док остале цркве предводе архиепископи и митрополити. Ове титуле су почасног карактера и сви епископи су сасвим једнаки по сили која им је дарована од Духа Светога.
Редослед по коме су аутокефалне цркве побројане не одсликава њихов стварни утицај и број верника. Цариградска, Александријска и Антиохијска Патријаршија представљају, на пример, само сенке своје некадашње славе. Ипак постоји општа сагласност по којој Цариградска Патријаршија има примат части што је потврђено и древним канонима, будући да је Цариград некада био престолница старог царства и његова Црква је до данас остала символ црквеног јединства и међуцрквене сарадње. Зато савремене свеправославне конференције сазива Васељенски Патријарх. Неколико аутокефалних цркава су заправо националне цркве и међу њима је највећа и најбројнија Руска Црква. Ипак, норма црквене организације није критеријум националности већ пре свега територијални принцип.
У ширем богословском смислу "Православље није тек један од видова чисто људске организације на челу са патријарсима, епископима и свештеницима који служе Цркви нити је то само Црква која се званично назива "Православном". Православље је пре свега мистичко "Тело Христово" и његова глава јесте сам Христос (види. Еф. 1, 22-23 и Кол. 1, 18-24). Православље не чине само свештеници већ сви они који истински верују у Христа и који су Светим Крштењем постали чланови Цркве коју је Он сам основао, они који живе на земљи и они који су се упокојили у вери и побожности" (види беседу "ШТА ЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ" од архиепископа Аверкија Џорданвилског)
ВЕЛИКИ РАСКОЛ између источне и западне цркве 1054. био је врхунац постепеног процеса отуђења између истока и запада који је почео још у првим вековима хришћанске ере и наставио се кроз средњи век. Језичке и културне разлике, као и политички догађаји допринели су овом процесу. Од 4. до 11. века Константинопољ, средиште источног хришћанства био је такође и престолница Источног Римског и Византијског царства док је Рим након варварских освајања потпао под утицај западног Светог Римског Царства које је било у политичком ривалству са истоком. На западу је теологија великим делом остала под утицајем Св. Августина хипонског (354-430) и постепено је све више губила непосредни додир са богатом богословском традицијом хришћанског истока. Истовремено Римску Цркву су готово потпуно преузели Франци. Теолошке разлике можда би и биле разрешене да нису постојала два различита концепта црквене власти. Схватање римског примата заснованог на апостолском пореклу Римске Цркве, која је тражила не само почасну већ и јуриздикцијску власт над другим црквама, никако се није могло ускладити са предањском источном еклисиологијом. Источни хришћани су све цркве сматрали сестринским црквама и римског епископа су прихватали само као првог међу једнаким.
За Исток највиши ауторитет у решавању догматских расправа ниакако није могао бити суд једне цркве већ Васељенски Сабор свих сестринских цркава. Током времена Римска црква је усвојила разна неправилна учења која нису заснована на предању и коначно је прогласила учење о непогрешивости Папе када поучава ex cathedra. ово је још више повећало јаз између хришћанског истока и запада. Протестантске заједнице које су се одвојиле од Рима су се у наредним вековима још више удаљиле од учења Светих отаца и Светих Васељенских Сабора. Због ових озбиљних догматских разлика Православна Црква није у литургијском општењу са римокатоличком и протестантским заједницама. Традиционалнији православни теолози уопште не признају црквени и спасењски карактер западних цркава док они који су либералније настројени прихватају да Свети Дух у неком смислу делује и у оквиру ових заједница, али и поред тога оне не поседују пуноћу благодати и духовних дарова као Православна Црква. Многи озбиљни правослани богослови су мишљења да између Православља и неправославних заједница, посебно у области духовног искуства, схватања Бога и спасења, постоји онтолошка разлика која се не може тек тако приписасти културним и интелектуалним разликама између истока и запада, већ је непосредна последица постепеног напуштања свештеног Предања од стране неправославних хришћана.
У време Великог Раскола између Рима и Константинопоља, источна Православна Црква простирала се широм Средњег Истока, Балкана и Русије са средиштем у Константинопољу који је такође био познат као "Нови Рим". Историјске прилике су великим делом утицале на промену структуре Православне Цркве али још и данас највећи део православних живи у истим географским просторима. Мисионарска активност у Азији и емиграција на западу учинили су да се утицај Правослаља проширио широм света. Данас је Православна Црква присутна готово свуда у свету и непрестано сведочи апостолско и отачко предање свим народима света.
Православна Црква је позната по свом развијеном МОНАШТВУ. Непрекинуто монашко предање православне Цркве вуче своје порекло из египатских пустињских манастира у 3. и 4. веку. Ускоро се монаштво проширило широм медитеранског басена и Европе: у Палестини, Кападокији, Грчкој, Србији, Галији, Ирској, Италији и словенским земљама. Монаштво је одувек било на бранику Православља и направило је трајан утицај на целокупну православну духовност.
Данас Православна Црква представља непроцењиву ризницу богатог литургијског предања које потиче из најранијих периода хришћанства. Осећај свештене лепоте и величанства у православној Божанској Литургији ствара жив и снажан осећај присуству неба на земљи. Православна црквена уметност и музика имају значајну функционалну улогу у православном животу и омогућавају чак и телесним чулима да осете духовну величину Божјих тајни. Православне иконе нису само прекрасна уметничка дела која имају извесну естетску и поучну функцију. Оне су пре свега средство помоћу којих опитно доживљавамо реалност Царства небеског на земљи. Свештене иконе крију неисцрпне дубине тајне Христовог оваплоћења за чију су одбрану хиљаде мученика жртвовале своје животе.
Ја знам неколико Срба католика и то ми је сасвим у реду.
Србијо моја поносна буди!
A shta i ko su,ustvari,Srbi?Je l` to naziv koji dobijamo po tome gde smo rodjeni,ili po tome koje smo veroispovesti,ili koji su nam peci?Ili je neshto trece u pitanju...Na primer ja cu reci,Srbi su samo oni koji veruju u stara bozhanstva,koja je zamenilo Hrishcanstvo...A to bi vec znachilo,da Srba ima samo nekoliko stotina...Da te potsetim,mnogo pre Hrishcanstva smo verovali u druge Bogove,Hrishcanstvo nam je na silu i prevaru nametnuto...
Niko od nas ne bira gde ce se roditi...Da smo rodjeni u Aziji,verovatno bismo bili Muslimani,Budisti i.t.d. I ko bi onda mogao nas da ubedi,da Alah nije jedini,nego da su,tamo neki pravoslavci u pravu...I da neki Isus Hrist je sin bozhiji...
Vera ima jedino veze sa tim u kom drushtvu se rodish i kako si zadojen od malena...Uticaj drushtva,i nishta vishe,koje,ne mora da znachi,da je u pravu...Uticaj vecine,nishta drugo...
Recimo mene nazvashe Srbinom,a ja nisam pravoslavac...Ali znam da sam chovek,pre svega,i to mnogo veci od mnogih Srba Pravoslavaca...
Ne poshtujem zakone Pravoslavlja,ali imam svoj zakon,za sebe,koji nikad ne krshim...
Uostalom,nije ni bitno...Jer i dalje ne znamo shta i ko su Srbi,ustvari...Ili ne zhelimo da znamo...
Me Bring Da Enlightenment...
Naravno da ne moraju. Istina je da je pravoslavlje vezano za srpski narod, ali srbin kao i svaki čovek može da bira veru.
To razni demagozi tvrde da srbin mora biti pravoslavan, jer im je cilj da nas što više ograde od ostalog sveta.
Ja sam inače pravoslavne vere, ali me strašno nervira to kategorisanje.
Vjeroispovijest nema ama baš nikakve veze s pripadnošću narodu. Srbin mora govoriti srpskim kao prvim jezikom i imati izgrađenu svijest pripadnosti srpskom narodu u prvih 15 godina života.
Mora baš u prvih 15 godina? Jebote, pa ti si genije?
Šta ako ima tu svest tek sa 20 godina, jer je npr iz mešovitog braka?
A hrvati naravno mogu imati tu svest i sa 50?
Koliko se sećam dovoljna je svest o zajedničkom pretku, ali niko nije pominjao rokove, i ako postoje nisu prekluzivni, ne poništavaju to da ako neko sa 50 skonta da je Srbin/NEmac/Hrvat ili tako nešto, ili si ti neku novu Sociologiju učio, koju je napisao taj tvoj pecaroš Vladimir ne znam koji, koji je napisao i onaj glupavi rečnik
A glede jezika šta ćemo sa ljudima koji su rođeni u Americi, i nisu naučili srpski, jer majka i otac nisu imali vremena da ih nauče? Ili hajde da ne bude ,melting pot Amerika, nek bude Nemačka? Oni nisu Srbi?
Najgora je uš što iz opanka iziđe.
Srbin mora govoriti srpskim kao prvim jezikom. Po jeziku se narod identificira. Tko ne zna srpski Srbinom ne može biti. Naravno da treba u prvih 15 godina. Pa nije Andrić Srbin zato što je u kasnim godinama počeo pisati srpskim i sa Srbima se identificirati. On je Hrvat htio on to ili ne.Mora baš u prvih 15 godina? Jebote, pa ti si genije?
Šta ako ima tu svest tek sa 20 godina, jer je npr iz mešovitog braka?
A hrvati naravno mogu imati tu svest i sa 50?
Koliko se sećam dovoljna je svest o zajedničkom pretku, ali niko nije pominjao rokove, i ako postoje nisu prekluzivni, ne poništavaju to da ako neko sa 50 skonta da je Srbin/NEmac/Hrvat ili tako nešto, ili si ti neku novu Sociologiju učio, koju je napisao taj tvoj pecaroš Vladimir ne znam koji, koji je napisao i onaj glupavi rečnik
A glede jezika šta ćemo sa ljudima koji su rođeni u Americi, i nisu naučili srpski, jer majka i otac nisu imali vremena da ih nauče? Ili hajde da ne bude ,melting pot Amerika, nek bude Nemačka? Oni nisu Srbi?
Meni je strogo zabranjeno da stavljam te u pesmu...
Bane Krstić
Nisam te pitao da izvedeš misaonu operaciju, već samo da mi odgovoriš na pitanjeGDE SI PROČITAO takvu nebulozu?
I ako vera i nacija nisu isto, zašto onda Ivo Andrić ne može biti Srbin katoličke veroispovesti od rođenja? Ili je Hrvat zato što biste i vi voleli da imate barem nekog pametnog u svojim redovima
Najgora je uš što iz opanka iziđe.
Andrić je Hrvat zato što mu je prvi jezik hrvatski i zato što se smatrao Hrvatom kao i svi njegovi preci. Ne može on biti Srbin zato što je kasnije izdao svoj narod.Nisam te pitao da izvedeš misaonu operaciju, već samo da mi odgovoriš na pitanjeGDE SI PROČITAO takvu nebulozu?
I ako vera i nacija nisu isto, zašto onda Ivo Andrić ne može biti Srbin katoličke veroispovesti od rođenja? Ili je Hrvat zato što biste i vi voleli da imate barem nekog pametnog u svojim redovima
Postoje Srbi katolici, npr, Zločinačko udruženje poznatije pod nazivom Rimokatolička crkva je pokrštavalo prisilno Srbe nekolikovekova unazad, a za to je dokaz i postupanje "blaženog" Alojzija Stepinca, koji je tokom drugog svetskog rata na silu, zajedno sa pizdomzvanom Ante Pavelić pomogao u ubijanju blizu 1.000.ooo Srba, tako da je sasvim normalno da jedan čovek koji je možda i gledao sve to se odrekne nacije koja živi i spava mirno, iako je imala Jasenovac, Veliku Gradišku i tako te neke lepe stvari, gde postoje snimci kako smradovi zvani Ustaše, bacaju bebu u zrak i onda je čekaju na bodež.Ah ti Srbi, i deca su im zločinci, pa su ih tvoji predivni preci morali klati
Najgora je uš što iz opanka iziđe.
Ако је Андрић Хрват, иако се изјашњавао као Србин, онда су Људевит Гај (Ludwig von Gay) и Јосип Јурај Штросмајер (Strossmayer) били Немци.
Узгред, ово је прво Гајево делo, на његовом матерњем - немачком:
У потпуности се слажем са тобом. Србин мора говорити српским, као и Хрват хрватским:
Poruku je izmenio Luctor, 04.07.2011 u 03:07
Vaš status
Citat
