"Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona...
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nehotice pomeno
tučak velikog mesinganog avana?
Pola jedan, jedan ili pola dva?
Svašta je to moglo da znači...
Ali, svejedno...
Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak...
Dobra mera vremena između nas?
Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno...
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je
nagovaram da ih ne trpa unutra...
Njen kofer, na kraju krajeva...
.
.
.
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se
isplesti mreža za hvatanje vremena..."
"I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo...
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca...
Štedeći se...
Učeći se kako ću najbolje voleti nju... Kada je konačno nađem..."
"U čemu je nesporazum, uopšte?
Pa...
.....
Ali nesporazum je možda jedino u tome što Gospod Bog ne drži malu piljarnicu na uglu, u
kojoj bi smo, negde iza gajbe rogača, među mesinganim tegovima, kraj tegle sa ružičastim
prominclama, uspeli pronaći i malu staklenu bočicu sa čudnim pegavim semenom Talenata Koji Nam Nedostaju...
O, ne...
U božijem kristalnom dućanu među oblacima, na žalost, nikad nije bilo cenjkanja oko onoga
što možeš postati, i onoga što jednostavno moraš biti da bi to bio..."
"E, moja "Srpska Atino", tužna i žalosna... Dobra te je ekipa zakupila, nema šta? Neprilagodivi,
Ratne Vrane, i Naoružani Šljam...
A ja sam te oduvek precenjivao, ti mala uobražena varoši, pravio sam zvezdu od tebe gde god
sam stigao, ti si za mene bila nešto kao ono ogromno uskršnje jaje u izlogu poslastičarnice, "kugel
uhr" na pultu sajdžijske radnje, da, ja sam oduvek naivno verovao da pripadaš tim krhkim, unikatnim eksponatima kraj kojih piše: "nije na prodaju", i kojima se možeš potajno diviti sa pristojne udaljenosti, ali ih nikad ne možeš imati...
Pa...
Verovatno je to razlog što se noćas na trenutke osećam kao šmokljan koji je zaprosio Profesionalku, mada ne znam zašto mi je ipak pomalo neprijatno zbog tog poređenja?
Ma, ne...
Ti definitivno više nisi grad koji bi se mogao uvrediti, moj Novi Sade...
I, nemaš pojma kako mi je krivo...
Jer, da sam se samo usudio da pretpostavim kako si bagatelan, ja bih te još odavno kupio za sebe...
I sad bi nam oboma bilo lakše... To pokušavam da kažem..."
"Postoji jedan nerešivi problem u Novom Sadu: oni koji te vole to ne umeju da pokažu, a oni koji te
mrze to ne umeju da sakriju..."
*Jedan od onih zivota
Citat
