Uhapšen Radovan Karadžić

[cvishna]

Hmm, teška situacija ? Zašto se veselite ljudi nečijoj muci , a opet Vi što dramite oko njegovog hapšenja , pa svi treba da odgovaraju za ne dela koja su uradili, pa ako nije kriv izaći će odande kao ne dužan

[yossarian]

, a opet Vi što dramite oko njegovog hapšenja , pa svi treba da odgovaraju za ne dela koja su uradili, pa ako nije kriv izaći će odande kao ne dužan

Јао, како сладак аватар...
Ово што си написала је исто као да си написала да ће они Јевреји који нису ништа криви изаћи као не-дужни из Матхаузена... и да су тамо јер треба да одговарају за не-дела.

[cvishna]

Јао, како сладак аватар...

Hvala , i meni se jako sviđa

Ово што си написала је исто као да си написала да ће они Јевреји који нису ништа криви изаћи као не-дужни из Матхаузена... и да су тамо јер треба да одговарају за не-дела.

Ali nisam napisala, niti je ovo ta tema da bih upoređivala ona vremena, prošla, sa ovim novo nastalim problemima. Ja verujem u pravdu, i opet ponavljam, svi treba da odgovaraju za ono što su počinili - ako su učinili.

[yossarian]

Ali nisam napisala, niti je ovo ta tema da bih upoređivala ona vremena, prošla, sa ovim novo nastalim problemima. Ja verujem u pravdu, i opet ponavljam, svi treba da odgovaraju za ono što su počinili - ako su učinili.

Ниси, ниси, знам да ниси.
Овим малим поређењем хтео сам да кажем да суд у Хагу нема везе са правдом, већ је чисто политички, пристрасни суд који служи за пропаганду и политику. Сетимо се да је Милошевић пред тим судом оптужен усред НАТО агресије. Сетимо се да је тај "суд" ослободио Харадинаја и Орића.
Сви треба да одговарају за оно што су учинили, ако су учинили, али Хашки суд није место где се може добити истина и правда.

Морам да признам да спадам у оне који се нису превише обрадовали вести од 21. јула. Хашки суд је, после ослобађајућих пресуда Орићу и Харадинају за мене дефинитивно престао бити суд правде. Караџић је свакако политички одговоран за ратне злочине почињене у Сребреници. Али, он макар лично никога није убио. Орић и Харадинај су, међутим, својеручно убијали жртве. А данас слободно шетају Сарајевом и Приштином, слободни од сваке кривице, слободни од сваког захтева за правдом.

Само два примера њихових грозних злочина овде ћу поменути. Ибран Мустафић, један од оснивача СДА у Сребреници, у књизи �Планирани хаос� ( стр. 288 ) сведочи да му је Насер Орић једном испричао следеће: �Када смо ону екипу заробљених на Залазју из затвора поново повели према Залазју и када је почело клање, мени је допао Слободан Инић. Попео сам му се на прса. Био је брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговорио ни ријечи. Извадио сам бајонету и директно га ударио у једно око, а затим провртио ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да вјерујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах послије тога преклао!�.

О Харадинајевим �подвизима� такође постоје хиљаде страница доказа, од којих је неке још министар Батић поднео 2001. године. Ту се Харадинај окривљује да је �лично ликвидирао 67 људи, наредио ликвидацију најмање 267 и отмицу више од 400 људи�. Тако се, према ономе што се о тим доказима могло прочитати у штампи, Харадинај нарочито истакао у отмици једне колоне српских сватова, 12. јуна 1999. Он је лично учествовао у мучењу, силовању и убиству сватова. Сам је силовао младу. Тада је једној жртви ножем одсечено уво, а потом су други терани да то уво поједу. Сви сватови су затим стрељани на путу између Ђаковице и Призрена. Једино је млада остављена Харадинају и друштву за �забаву�.

Да, не могу се радовати Караџићевом изласку пред такав суд који је био у стању да ослободи двојицу оваквих монструма. Не могу, заједно са коментаторима са Б92, певати �Алелуја!�, знајући да ова двојица убица не само да никада неће изаћи пред суд, већ да им је управо тај суд издао уверење да су невини!

[Gogi]

ako nije kriv izaći će odande kao ne dužan

Аха, хоће, а мрмоти ће да почну поред прављења Милке да раде и директне промоције на терену по Максијима.

Ja verujem u pravdu

И ја, у мрмоте, чувене вековне произвођаче чоколаде са обронака Алпа.
Треба заиста бити крајње наиван па веровати да ће он имати фер суђење, или овде намерно зајебавати Србе са овим причама о фер суђењу и ослобађању ако није крив...

svi treba da odgovaraju za ono što su počinili - ako su učinili.

Ово нас Србе намерно сада подсећаш да су Насер и брат му Рамуш одговарали за оно што су учинили?

[cvishna]

И ја, у мрмоте, чувене вековне произвођаче чоколаде са обронака Алпа.

Važno je u nešto verovati

или овде намерно зајебавати Србе са овим причама о фер суђењу и ослобађању ако није крив...

Niko ovde nikoga ne zajebava, ovde je otvorena tema "Uhapšen Radovan Karadžić" i svi samo komentarišemo.

[coolgirl]

glupo je oko ovoga se svadjati..
znamo da neki od nas misle jedno,a neki drugo,i svako ima pravo na svoje misljenje.. ne znam sta sad da dokazujem onima koji misle da je dobro sto je uhapsen. mozda da nije dobro i da ne treba tome da se vesele,jer oni mogu da misle sta hoce, meni je najvaznije to sto ja mislim i znam da vase misljenje necu promijeniti svojom pricom posebno sto se toliko i ne kontam u te politicke stvari i ko je sta uradio.. pa zato necu bas da nesto pametujem..

[yossarian]

http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_djv_nin3.htm


Đorđe Vukadinović

Haški gajtan i medijska bruka

Kao tipičan Srbin, i Radovan Karadžić je pao nadomak cilja. Takoreći, u zaustavnom vremenu. Da je njegovo, očigledno, vrlo uspešno, skoro trinaestogodišnje skrivanje potrajalo još samo šest meseci, kada je isticao rok za početak novih procesa, Karadžić bi sa razlogom mogao reći da je odneo istorijsku �pobedu nad Haškim tribunalom�. Ne mislim, naravno, da je ovaj njegov neuspeh nešto najgore i najvažnije što nam se desilo. Ali apsolutno sam siguran da bi apsolutna većina Srba, bez obzira na svoju političku pripadnost, onaj drugi ishod dočekala sa radošću i simpatijom. Baš kao što sam siguran u to da apsolutna većina sada oseća makar blagu frustraciju, stid i sramotu. Karadžić već odavno više nije politički faktor u Republici Srpskoj, a kamoli u Srbiji. Ali je njegovo (i Mladićevo) decenijsko igranje žmurke sa Tribunalom isto tako već odavno preraslo real-političke okvire i zadobilo simbolički smisao i mitske dimenzije. I upravo je rušenje tog mita bilo pr(a)vi cilj ne samo njegovog hapšenja, nego i specijalne medijske operacije kojom je ovo hapšenje praćeno.

Neki stranac koji bi kročio u Srbiju u vreme hapšenja Radovana Karadžića i o zbivanjima se informisao samo iz srpskih elektronskih medija teško da bi stekao makar približnu sliku o onome šta se zaista dešava. Naime, predstava koju bi uspeo rekonstruisati bila bi otprilike sledeća: �Radovan Karadžić je, po svoj prilici, neki opasan zlikovac i masovni ubica, koji se, vešto prerušen, godinama krio od ruke pravde, koja ga je napokon stigla, što je dovelo do sveopšteg i razumljivog oduševljenja u zemlji i regionu u kojem su zločini počinjeni�.

Naravno da ovaj opis podseća na lošu karikaturu, ali je, nažalost, upravo to naša (medijska) stvarnost koja, opet, veoma slabo korespondira sa našom političkom realnošću, a još manje liči na ono što građani Srbije zaista misle i osećaju ovih dana � a i šire. Naime, od trenutka kada je objavljeno da je Karadžić uhapšen srpsko javno mnjenje je bilo izloženo besomučnoj, i doslovno danonoćnoj akciji medijskog spinovanja u kojoj su se, kao i mnogo puta u istoriji, preklopili interesi stranih zavojevača i domaćih vlastodržaca. Naime, nije sasvim jasno zašto su se nove srpske vlasti uopšte upuštale u akciju hapšenja Karadžića kojeg, kao što je sama Nataša Kandić priznala, u suštini od nas niko nije previše ni očekivao, ni tražio. Ali kada su ga već uhapsili, bilo im je apsolutno u zajedničkom interesu da iskontrolišu moguće negativne posledice, i da od svega naprave farsu, ili barem operetu.

Stranci su želeli da sruše još jedan � nebitno da li autentični ili lažni � srpski nacionalni mit, a domaći da koliko-toliko sačuvaju, ako ne baš obraz, a ono makar život, rejting i vlast. I zato u svim tim beskonačnim satima �specijalnog programa� nije bilo prostora za bilo kakvu ozbiljniju priču o dvostrukim aršinima i selektivnosti Haškog tribunala, sramnim oslobađanjima Nasera Orića i Ramuša Haradinaja, ili političkoj pozadini optužnica protiv Karadžića, Miloševića i ostalih. Ili, na primer, o mentalitetu, moralu i psihičkom stanju nacije koja je, i kada se to od nje traži i kada se ne traži, tako sklona da svojim � uh, hajde da se ne lažemo � neprijateljima izruči praktično sve svoje političke lidere i vojskovođe.

Kao što se i moglo predvideti, prednjačili su američki mediji � s tim što je Foks ipak bio makar za nijansu objektivniji od Si-En-Ena i B92. Samo korak iza američkih, bile su domaće �tajkunske� televizije, dok je žalosni �javni servis� demonstrirao kvaziobjektivan pristup više primeren globalnom političkom događaju koji se odigrava u Zimbabveu, ili, u najboljem slučaju, Rumuniji.

Čega se sve nismo mogli nagledati u proteklih 48 sati i ko sve nije prodefilovao ekranima naših i svetskih medija. Od �nezainteresovanih� posmatrača poput američkog i britanskog ambasadora u UN, koji se u Savetu bezbednosti najviše ističu u podršci i promociji kosovske nezavisnosti, preko �objektivnih analitičara� tipa Ričarda Holbruka i generala Veslija Klarka, do poznate ekspertkinje za globalno TV spinovanje Kristijan Amanpur, u čiji �profesionalizam� i novinarsku objektivnost, bilo da je reč o Bosni, Iraku, ili Kosovu, smo mnoštvo puta imali prilike da se uverimo tokom prethodne decenije. Defilovali su mnogobrojni evropski zvaničnici, portparoli Tribunala i tužilaštva i, razume se, mnoštvo njihovih lokalnih klonova i inkarnacija. O scenama divlje radosti na ulicama Sarajeva, zluradim komentarima zapadnih medija, kao i izjavama bošnjačkih i hrvatskih političara � da i ne govorimo.

A u prvim TV-anketama � da ne bude zabune, govorimo o, barem nominalno, �srpskim� medijima � odnos onih koji se protive i onih koji podržavaju Karadžićevo hapšenje bio je otprilike identičan skoru koji poslednjih godina postižu Crvena zvezda i naša fudbalska reprezentacija u važnim međunarodnim utakmicama (0:4, 0:5, 1:6, 0:6). Razume se da televizijske ankete služe više kao ilustracija vesti i da od njih ne treba očekivati neku apsolutnu tačnost. Ali ipak je prava misterija kako li su to revnosni novinari (ili urednici?) uspeli da postignu ovu �fudbalsku� proporciju, s obzirom na činjenicu da je, prema doslovno svim rezultatima svih agencija koje su se time bavile, odnos pristalica i protivnika Haga i haških izručenja � najmanje � 2:1 u korist ovih poslednjih.

Zapravo, Rasim Ljajić je bio prvi koji je na našim televizijama (utorak veče, RTS) javno rekao da �polovina, a verovatno i znatno više od polovine� građana Srbije nije srećno zbog Karadžićevog hapšenja. (I uz put se požalio na ponašanje nekih predstavnika međunarodne zajednice koji u danu kada mi hapsimo Karadžića izjavljuju nešto u stilu � �OK, sve je to lepo, ali ništa bez Mladića�.) Ali ta �najmanje polovina� Srbalja nije imala šta da vidi i čuje u noći i danu kada smo hapsili Karadžića. No to, zapravo, nije nikakva polovina nego najmanje dve trećine, s obzirom da podrška izručenju građana Haškom tribunalu nikada nije prešla tridesetak procenata dok se protivljenje postojano kreće od 52 do 63 odsto. Među simpatizerima svih većih stranaka jedino glasači LDP-a pružaju natpolovičnu podršku izručenjima srpskih građana, dok su demokrate o tom pitanju prilično podeljene, a glasači radikala, narodnjaka i � naročito � SPS-a izrazito i skoro apsolutno protiv. Pa kome su onda bili namenjeni svi ovi �otvoreni studiji� i ovi �specijalni programi� i šta im je bio cilj?

Dugo se verovalo da je negativan stav Srba prema Tribunalu samo �posledica Miloševićeve propagande�, kao i Koštuničinog početnog oklevanja da se izjasni o �neophodnosti ispunjavanja naših međunarodnih obaveza�. No, od vremena Miloševićeve vlasti dele nas već dva puna izborna ciklusa (još malo pa će i čitava decenija), a Koštuničin uticaj na srpske medije i javno mnjenje bajka je u koju valjda ne veruju čak ni oni (LDP i Biljana Kovačević Vučo) koji su je izmislili.

Srbi Haški tribunal većinski ne podnose, smatraju ga ispolitizovanim i nepravednim, produženom rukom SAD i vazda podignutom batinom nad Srbijom i srpskim nacionalnim interesima. (Uz nešto blaže formulacije, ovo mišljenje nije daleko ni od stava nekih ozbiljnih pravnih stručnjaka.) I to, kao što rekoh, uglavnom nema nikakve veze sa političkim opredeljenjima i simpatijama već sa činjenicama i praksom Haškog tribunala.

Interesantno je da teza kako je Koštunica sve vreme znao gde se kriju Karadžić i Mladić, ali nije hteo da ih izruči, predstavlja verovatno jedinu stvar oko koje postoji puna saglasnost između najljućih Koštuničinih protivnika i pristalica � s tim da ga, naravno, jedni zbog toga osuđuju, a drugi hvale. A pri tom je sasvim moguće da ni jedni ni drugi, zapravo, nisu u pravu. No, bilo kako bilo, ako bismo pokušali da ukratko definišemo ovo što se dešavalo i što smo gledali u prethodna dva dana, nameću nam se samo dve formulacije � politička kapitulacija i medijska okupacija. I/ili obrnuto. Uostalom, na kraju mu/nam izađe na isto. Stid i otpor će valjda doći kasnije

[gerbes]

Šta? Uhapšen Karadžić? (???)

[swba]

Dok se svakodnevno bucamo u prsa da je vreme da krenemo napred i pruzimo ruku pomirenja istina je daleko na suprotnoj strani. Hapsenje Karadzicevo je samo dokaz kako smo spremni na pokajanje i izvinjenje jedni drugima. I jedna i druga strana su pokazale svojim ponasanjem gdje smo danas.
Nazovi nevladine i kojekakve humanitarne organizacije iz Federacije BiH, pracene sa sve uplakanim majkama, izgledaju ko da su jedva docekali razlog za jos jedno dernecenje. U neku ruku mi je jasno da je njima Karadzicevim hapsenjem pao veliki teret sa srca, jer ipak njega tuze za stradanje svojih najblizih, al onoliko senlucenje je daleko od civilizovane i primjerne odaje pocasti neduzno stradalima. Gledam snimke sa ulica Sarajeva i razjarene likove koji jedva cekaju da se svale u neku kafanu pa udri do zore, dok ne zaborave sta se uopste i proslavlja.
A druga strana oce cist "obraz", neda junaka i pacenika da mu sude zlikovci. A medju njima zabrinuti brat Luka koji izgleda vise juri novinare za jos jedan intervju nego brinuci se za zatvorenog brata. Radikali po obicaju perjanice protesta, vrle junacine i posteni ljudi nema sta. Vec prvog dana, mozda onim istim kosovskim patikama, pogazise ni krive ni duzne umjetnosti u gradu. No avaj sjetise se patika i kako je sve zabiljezeno budnim okom kamere pa udri po novinarskoj ekipi. Ipak oni imaju najvece kamere i najbolje mogu da snime. Dobro im zapretise da im ne prilaze min 300m, fina distanca za jos jednu operaciju patike. Pateticno da ne moze biti gore.

Daleko smo mi od pomirenja i iskrene zelje za boljom buducnosti. Isprani mozgovi se jos ko zna koliko dugo nece dozvati pameti. A i kako bi kad nema ko ih nije ispirao, od domacih nacionalnih dusebriznika do medjunarodnih nazovi institucija pravde. A Haski sud zajeb na kub. Jedne zlocince je oslobodio a od drugih napravio heroje.

Upokoji Boze duse neduznima a nas manite... ma ko sisa za nas.

[yossarian]

A druga strana oce cist "obraz", neda junaka i pacenika da mu sude zlikovci. A medju njima zabrinuti brat Luka koji izgleda vise juri novinare za jos jedan intervju nego brinuci se za zatvorenog brata. Radikali po obicaju perjanice protesta, vrle junacine i posteni ljudi nema sta. Vec prvog dana, mozda onim istim kosovskim patikama, pogazise ni krive ni duzne umjetnosti u gradu. No avaj sjetise se patika i kako je sve zabiljezeno budnim okom kamere pa udri po novinarskoj ekipi. Ipak oni imaju najvece kamere i najbolje mogu da snime. Dobro im zapretise da im ne prilaze min 300m, fina distanca za jos jednu operaciju patike. Pateticno da ne moze biti gore.

Сматрам те интелигентном особом, превише интелигентном да наседнеш на ту глупаву причу о патикама. Пола милиона људи мирно протествује, а Б92 прича само о патикама и шачици хулигана...
А објашњење мотива за напад на новинаре ти је баш онакво какво би се свидело овима са б92... није битно шта б92 ради годинама... то су они због патика...

[exploited]

Драги мој цвећарски антиквитету Јеремијо, рећи ћу ти оно што ти Његова Висост Број 1 стално понавља, најпаметнији си када спаваш.

samo da te priupitam da nisi ti mozda njegova visost br 1????

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=685348

Pad Radovana Karadžića

Lonac ide na vodu dok se ne razbije, a ratni zločinci se skrivaju dok ne padnu. Pad Radovana Karadžića još je jedan znak da je haška priča za Srbiju pred krajem, tj. "okončanjem", kako to naši političari zovu. Neka se pripreme Ratko Mladić i Goran Hadžić, jer je đavo odneo šalu: gotovo je, nema više
piše: Miloš Vasić
Antrfile: Momir Turudić
Image

Do kasne večeri u ponedeljak 21. jula 2008. teško da bi bilo ko u Srbiji i bio pomislio na Radovana Karadžića. Jednostavno, što reče naš bivši premijer Koštunica, svi su se već bili pomirili sa pomišlju da su Radovan i Ratko pojmovi sada već sasvim apstraktni, ljudi koji će se skrivati doveka, a � uostalom � i kome je još do njih stalo. To je neizbežna posledica pukog protoka vremena: javno mnjenje pamti samo nove vesti; stare vesti odlaze na dno strane i na kraj emisije.

Nekome je, kako vidimo, ipak bilo stalo. U ponedeljak uveče ekipa odabranih radnika iz obaveštajno-bezbednosne zajednice, posebne jedinice koja odgovara jedino vrhu države i svom koordinatoru Vladimiru Vukčeviću, predala je istražnom sudiji Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu lice za koje je bila sigurna da je Radovan Karadžić, mada se lice predstavljalo kao "Dragan David Dabić" sa prebivalištem na Novom Beogradu, po zanimanju "duhovni istraživač" � ukratko "beli mag". Kada i kako je lice bilo lišeno slobode ovoga trenutka još nije izvesno: gg. Vukčević i Ljajić kazali su na konferenciji za novinare, u utorak 22. jula, da je to bilo "u večernjim časovima 21. jula, u okolini Beograda"; advokat Svetozar Vujačić, koji priznaje da je Karadžić njegov klijent, tvrdi da je Radovan uhapšen još "u petak, 18. jula, u autobusu br. 83" (omiljeno prevozno sredstvo Teofila Pančića). S obzirom na iskazanu brigu gg. Vukčevića i Ljajića da operacija bude najbezbednija moguća po aktere i uhapšeno lice, autobus je krajnje zanimljiva lokacija. Oni kažu da se čekao trenutak "prebacivanja lica sa jedne lokacije na drugu"; autobus se tu javlja kao normalno mesto � kad je čovek već tako krenuo. U autobusu nema mesta za neko obezbeđenje, ali ima nenaoružanih civila. Osim toga, takve operacije obavljaju se nekako radije bez svedoka, a autobus 83 zna da bude pun. Međutim, kako "Vreme" saznaje, niti jedan vozač GSP-a nije prijavio hapšenje tog dana, niti kasnije. Bilo kako bilo, kasniji redosled događaja ilustrativan je.

Prva vest pojavila se oko 23.20 u ponedeljak uveče i raširila se odmah. Nije bilo dilema i rezervi, jer je vest odmah bila poduprta zvaničnim saopštenjem Saveta za nacionalnu bezbednost (kroz Kabinet predsednika republike). U tom trenutku dve stvari su već bile sređene: Radovan je već bio u Ustaničkoj 29, kod istražnog sudije Milana Dilparića, a prethodno, tog jutra gđa Slavica Đukić-Dejanović, predsednica Narodne skupštine, odložila je za dve nedelje nastavak sednice parlamenta zbog uporne opstrukcije radikalske i ostale opozicije. Nije da to ima neke veze, kako se priča po gradu: teško da su nadležni javili predsednici Narodne skupštine šta se sprema za to veče. Nisu javili ni mnogo nadležnijim instancama. Takve stvari najbolje se rade brzo i tiho; što brže i tiše � to bolje. Ironijom sudbine, radikali su se zaleteli u opstrukciju rada parlamenta bez svake mere i obzira i tako su izgubili sjajnu priliku da nas sve nedeljama u direktnom TV prenosu gnjave sa "jezivom vešću" (Aleksandar Vučić) o Karadžićevom hapšenju. Dok se oni domognu skupštinske govornice, Radovan će se već u Sheveningenu sprijateljiti sa starosedeocima i sresti stare prijatelje iz Bosne, Hrvatske i Srbije. To bi bila još jedna potvrda stare mudrosti da je umerenost vrlina. Zamislite da je "jeziva vest" snašla radikale u utorak ujutro, na sednici Narodne skupštine; ovako su sami krivi što nije, pa nisu mogli da izvode cirkuse koje su izvodili oko Šljivančanina, Tolimira itd.

Noć između ponedeljka i utorka bila je mnogo manje napeta i zanimljiva nego što bi se očekivalo. Slušajući ekstremno desnu šovinističku propagandu neko bi rekao da će hapšenje Radovana, Ratka i Gorana (onog Hadžića) srušiti nebo na Srbiju i izazvati masovne nerede, pad vlade i opštu kataklizmu; to su mislili čak i neki nepodnošljivo dosadni i neobavešteni dežurni urednici velikih belosvetskih TV mreža te noći. Štogod Kosta Čavoški mislio o tome, reakcija Karadžićevih simpatizera bila je neočekivano slabašna: na Trgu Republike i pred Ustaničkom 29 pojavilo se oko četiri puta manje demonstranata nego što je bilo prisutnih policajaca; onda je pala kiša i policiji je dosadilo, pa ih je rasterala za tren oka, svih stotinak, bez primene sredstava prinude. Na Trgu Republike dva-tri dizelaša spremljena su u maricu, a jedan nije uspeo da bude uhapšen iako se jako trudio. Naime, policajci su ga pročitali i veoma spretno su ga odbijali od sebe dok nije izgubio strpljenje i otišao kući. To je bio najdramatičniji događaj te noći i najlepši za gledanje.
Image

Policija je za svaki slučaj sačuvala povišeni stepen pripravnosti i u utorak, kada se za 17 časova očekivao nekakav protestni skup na Trgu Republike. Valjda zbog kiše (kažu policajci) � ili zbog nečeg drugog � od toga nije bilo ništa. U političkom smislu reči, dakle, Radovan Karadžić više nije tema � osim Kosti Čavoškom i istima takvima kao i on. DSS � užasnut i skamenjen, kako se i očekivalo � javio se tek u utorak po podne, što se tumači šokom koji je Rade Bulatović mogao da ublaži na vreme, ali nije. Ili možda jeste, ali ga nisu slušali. Naime, nikako nije moguće da je novo rukovodstvo BIA za cigla dva-tri dana pronašlo i uhapsilo Radovana Karadžića, eto tako, iz puke pameti. Ovakve akcije spremaju se mesecima; teško da BIA nije mesecima imala barem indicije i tragove o tome gde se Karadžić kreće i šta radi; slično je bilo i sa Župljaninom, a biće i sa Mladićem i Hadžićem � samo čekajte. Pitanje je: da li su operativci o tome obavestili Direktora; da li je Direktor o tome obavestio Premijera? O tome se još ništa ne zna, ali će se saznati � bez brige.

Mogući i verovatni scenario oslanja se na banalne motive: operativci � koji nisu glupi ljudi, naprotiv � čekali su da dođe novo načelstvo (što je bilo sasvim predvidivo), pa su mu prezentirali ono što su znali u tom trenutku (dovoljno), a što su uskratili prethodnom načelstvu, znajući ga. Tu treba imati u vidu i činjenicu da je � poučeno prethodnim iskustvom � koordinaciono telo Vlade Vukčevića svoje poslove držalo u najvećoj tajnosti i da je sasvim moguće da se izvan okvira posebne kombinovane jedinice ništa nije ni znalo. I to ćemo, uostalom, doznati kad dođe vreme. Bilo kako bilo, iznenađenje je bilo potpuno, što ukazuje na nepropusnu operativnu bezbednost. Nije se ponovio krvavi cirkus sa hapšenjem Šljivančanina, niti skandal sa Tolimirom. Oba skandala bila su posledica namernih poteza i propusta vladajućih garnitura: MUP Dušana Mihajlovića namerno je žrtvovao policajce i vozila u slučaju Šljivančanina, ne bi li Hagu dokazao kako mu je to teško; hapšenje Tolimira bilo je tumačeno jeftinim lažima (da je Tolimir, kao, uhapšen van Srbije), samo da Koštuničina vlada ne ispadne odgovorna. Da je Karadžić bio hapšen kao Šljivančanin, imali bismo mnogo više nasilnih demonstranata nego u ponedeljak i utorak; ovo što smo videli pokazuje da nije bilo unapred organizovanog protesta, jer bi se inače fudbalska navijačka plemena mobilnom telefonijom organizovala na vreme, kao u slučaju Šljivančanina.

E, sad: kako je Karadžić otkriven? Tu ima mesta raznim nagađanjima. Po svemu sudeći, infrastruktura za logističku, obaveštajnu i finansijsku podršku Župljaninu, Karadžiću i Mladiću manje-više je bila ista i skoro je sasvim izvesno da se po toj liniji i došlo do Župljanina i Karadžića, a moglo bi se doći i do Mladića � ako ne izvuče pouku (Goran Hadžić je drugačiji slučaj). Godinama se čuju uporne priče o tome kako je opstanak tih haških begunaca bio i ostao finansiran iz heroinskih profita raznih regionalnih mafija (pre svega novosadsko-bačke sa ogrankom ka Republici Srpskoj). Koliko para je ova, uopšteno i okvirno nazvana, ali veoma stvarna ekipa "Antihaškog bratstva", stekla tokom naših ratova i koliko je uložila u taj isti heroin � moglo bi se doznati, samo da ima ko bi. U svakom slučaju, para je bilo; do "Sablje" svakako. Posle toga stvari se usložnjavaju. Padaju umetnici, jedan za drugim, život postaje skup i rizičan.

Sve to, naravno, ima svoj uticaj na taktiku preživljavanja lika kakav je Radovan Karadžić (ali i ostali). Najpametniji pristup je onaj koji je opisao Goran Petrović, bivši načelnik Državne bezbednosti, citirajući Edgara Alana Poa: drvo se skriva u šumi, kamen na žalu, knjiga u biblioteci, a čovek u velikom gradu. Ukratko: ako čovek ima uverljive lažne papire; ako izmeni lični opis; ako vodi računa da se ne koristi telefonom (bilo kakvim) i da se ne viđa sa sumnjivim licima � neće upasti u oči nikome. Dovoljno je da mu jednom mesečno poverljivo lice ubaci u poštanski sandučić kovertu sa oko hiljadu evra i ništa više; tako može da živi bezbedno do kraja života, kažu stručni ljudi iz obaveštajno-bezbednosne zajednice. U takvom slučaju, jedini trag je onaj ko ubacuje koverat u poštansko sanduče, pa ga vi nađite.

Te priče o sakrivanju po šumama i gorama, hajdučkim pećinama, manastirima i ostalo, obična su propaganda njihove medijske podrške. Samo se budala vucara po planinama i to ne traje dugo: mnogo se vide i on i njegova neophodna oružana pratnja; o telekomunikacijama i da ne govorimo.

Sasvim je zamislivo da Ratko Mladić živi na Novom Beogradu, glumeći zastavnika prve klase u penziji: smršao je, "na pola se napravio", što kažu seljaci (a i valjalo bi mu zbog zdravlja), pustio brkove, stavio naočare i ošišao se na kratko; igra šah sa penzionerima i priča im kako je bio intendantski podoficir; ajde ga nađite. Nećete ga naći � sve dok se ne uhvati za telefon.

Radovan Karadžić, međutim, gradio je sebi drugačiji imidž. Svako sebi pravi "legendu" (u obaveštajnom žargonu: fiktivni identitet) u skladu sa nekim svojim unutrašnjim sklonostima: ako bi Mladić bio idealno sličan intendantskom zastavniku prve klase, Karadžić je idealno sličan "belom magu", "alternativnom duhovniku" i uopšte šarlatanu nadrilekarske struke, kockaru, hohštapleru i varalici opšte prakse, kakav je bio celog života. Setimo se samo Radovanovih detonacija, onih najstrašnijih: te evo stižu Kozaci na konjima da nam pomognu; te samo što nismo uzeli Sarajevo; te evo sledi treći svetski rat ako ja ne budem zadovoljan; te nestaće Muslimana ako se mi naljutimo; te bombardovaću Beč i Firencu i ostale beskonačno drske i bezočne gadosti.

Ima li bolje i ubedljivije maske za Radovana Karadžića nego da pusti belu kosu i bradu, obuče se u crno i počne da izigrava "belog maga"? Da je u taj inače lukrativni biznis ušao odmah 1991, danas bi bio bogat i miran čovek, nikakav Haški tribunal ne bi ga jurio, držao bi predavanja o "duhovnom zdravlju, tihovanju i meditaciji", objavljivao pretenciozne članke u odgovarajućim časopisima i uopšte živeo kao gospodin. Prerušavanje je bilo fascinantno: na nedavnom snimku TV Kikinda on sedi sa dugim brkovima i bradom, udidio se i smireno gleda; ko bi rekao? Njemu slični nadrilekari već su napravili ogromne pare, a prave ih i dalje. Ali, eto, sudbina razne ljude nosi u raznim pravcima.

Kako sada stvari stoje, Radovan Karadžić prispeće u Sheveningen za nedelju dana najkasnije. Ostaje nekoliko pitanja: pre svega, ko mu je pomagao i kakvim parama; ko mu je nabavio lažne papire; ko ga je finansirao pre, a ko posle dolaska u Beograd? On nije mogao tek tako da se predstavlja kao lekar, pa makar i "alternativni"; nekakvu diplomu trebalo je da pokaže, jer ovde policija nekako ne voli nadrilekare. Lažna lična karta ima svoju biografiju: serijski i registarski broj. Telefon ima memoriju i ispis poziva. Hoće li se neko i time pozabaviti kao što se niko nije pozabavio istim pitanjima u slučaju Stojana Župljanina?

Teško da će se time pozabaviti MUP Republike Srbije, jer se ministar Ivica Dačić od toga na vreme ogradio. U svom prvom značajnijem intervjuu u svojstvu ministra, g. Dačić je u emisiji "Utisak nedelje" izjavio da ne odobrava hapšenje haških optuženika, a da podržava "dobrovoljnu predaju". G. Dačić se našao u neizbežno krajnje neprijatnoj situaciji u ponedeljak uveče: svi su pogledali u njega kao da on ima nešto sa hapšenjem Radovana Karadžića. Nije imao; nisu ni neki drugi, ali objasnite to sada bivšim koalicionim partnerima Ivice Dačića, koje ćemo tek slušati narednih dana kako ga nazivaju svim mogućim imenima, čemu su vični... Nimalo mu nije pomoglo to nesrećno i nepotrebno saopštenje u noći između ponedeljka i utorka, da � kao � MUP Srbije, čiji je on ministar, nije imalo ništa sa hapšenjem Radovana Karadžića. Sve i da nije � a i nije, po svemu sudeći � ko će mu to poverovati? Ivica Dačić tek treba da nauči elementarnu istinu: da se ne može biti malo u drugom stanju; ili si trudan, ili nisi, Možda je on to nekada i znao, ali ga je u međuvremenu ponelo. Ponelo je i Radovana, ako je to neka uteha.

[itebejac]

Ima nade za gospodina Radovana Karadžića:
Preosvešteni Episkop Amfilohije ga je posetio. Verovatno da ga preobrati nazad u pravoslavlje..
Iskreno se nadam da je uspeo.

Preuzeto iz Blica - www.blic.co.yu
Amfilohije pričestio Karadžića i rekao da zrači optimizmom
Autor: Tanjug | 26.07.2008 - 13:24


Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije posetio je i pričestio Radovana Karadžića u Specijalnom sudu u Beogradu, navela je danas Srpska pravoslavna crkva na svom sajtu.

Po želji Karadžića, mitropolit ga je posetio juče, na praznik Bogorodice Trojeručice, zajedno sa đakonom Stevanom Rapajićem.
Tom prilikom, posle osmodnevnog posta samo na vodi, koji je držao od dana hapšenja, Karadžić se ispovedio i primio Svetu Tajnu Pričešća, navedeno je u tekstu objavljenom na sajtu SPC, uz ocenu da Karadžić zrači optimizmom i nepokolebljivom verom u Božiju i ljudsku pravdu.

Još nešto iz Blic-a:
Karadžić ukrao milione maraka
Autor: E. B. | Foto: Fonet-Epa | 26.07.2008 - 06:00

Radovan Karadžić nije prvi put u zatvorskoj ćeliji. Osim ratnih zločina koje mu na dušu stavlja međunarodna zajednica, bivši lider bosanskih Srba prethodnih decenija već je boravio po zatvorima i zbog malverzacija, prevara, a pripisivan mu je i nestanak miliona tadašnjih nemačkih maraka.
Tako je godine 1984, osam godina pre rata u Bosni, optužen je da je državnim novcem sagradio vikendicu na Palama, 1. novembra je priveden u sarajevski istražni zatvor i pušten je posle jedanaest meseci. Naredne godine, 26. septembra, osuđen je na tri godine zatvora zbog pronevere i prevare, ali kaznu nije odslužio.
Posle rata u Bosni i izricanja haške optužnice, a na početku svog dvanaestogodišnjeg skrivanja u proleće 1997. godine pripisivano mu je da je u torbi, iz trezora Narodne banke Republike Srpske, odneo je 36 miliona maraka.
„Postoje dokumenti da je Karadžić odneo 36 miliona maraka. Prvo je iz trezora odneo apoene u vrednosti od 28 miliona maraka, a drugom prilikom još osam. Tada je već bio smenjen i krio se od ruke međunarodne pravde“, izjavio je premijer Republike Srpske Milorad Dodik 2005. godine, u jeku potrage za jednim od najtraženijih haških begunaca. Izjavu premijera Dodika mogao je da čuje i sam Karadžić jer je tada već živeo ugodnim životom u Beogradu pod imenom Dragan Dabić i počinjao sa učenjem bioenergije u školi Mine Minića.

[biterlemon]

OPTUŽNICA

[memento]

PRESS

KOMENTAR DANA - VLADA ARSIĆ
NEZAHVALNA ISTORIJA

Da li se iko više seća Nikole Novakovića, srpskog delije s početka 19. veka? Malo ko, zar ne? A upravo je taj dični junak razrešio sve probleme domaćih vlastodržaca i stranih nalogodavaca, ubivši na spavanju vožda Karađorđa. Došao je glave ratnom zločincu, čoveku koji se drznuo da poremeti važeći svetski poredak i da bude trn u oku celoj Evropi. Turci su ga godinama vijali, nagrade za glavu raspisivali, al' ko će Srbinu doakati. Sem, naravno, drugog Srbina! Nažalost, našem deliji se danas ni ime ne zna

Seća li se ko i Slobodana Penezića Krcuna, pukovnika UDBE, Srbina koji navata odbeglog generala, takođe Srbina, Dragoslava Dražu Mihailovića? I taj se dobrano zameri tadašnjem poretku, Nemci su i za njega nagradu nudili, ali se niko ne dokopa omraženog Čiče. Do opet samih Srba! Nažalost, teško da će i Krcuna istorija zapamtiti. Nema ga u lektiri, nema ga više ni u nazivima ulica, a i sećanja savremenika uveliko blede.

Šta se to dešava sa srpskom istorijom? Kako to da se imena problematičnih begunaca i ratnih zločinaca u Srbiji i danas pominju, počesto i slave, a imena časnih građana tako brzo zaboravljaju. Hmm... Čudna je ta istorija. Čudna i poučna.

I to je, valjda, razlog što se i o najnovijim herojima, onima što se dokopaše veselog Radovana, verovatno neće saznati ništa. Jednostavno, ljudi neće da se džabe eksponiraju i kasnije nerviraju. A i zašto bi kada nam je istorija, jadna ne bila, tako nezahvalna. Nećemo, dakle, saznati imena nalogodavaca, izvršilaca, čak ni mesto ovog slavnog čina. Važno je, ipak, da znamo da su to učinili Srbi, isti oni koji brinu o prosperitetu države i dobrobiti svih nas. Da ne beše njih, džaba Americi i nagrada i ucena. Ovaj posao, očigledno, samo mi možemo obaviti. I zato neka im je i tako bezimenima večna slava i hvala.

Šta reći posle svega? Jeste da se među nama često nađe neko ko će silu zadevati, ali je važno da se znamo tome i suprotstaviti. Mudrost je to i odvažnost. I zato nam Srbija i cveta. I tek će procvetati. Baš kao i zadnjica novajlije u muškom zatvoru. Važno je samo da se dobro namestimo.