Hram (crkva) u mom mestu

[memento]

Moje rodno selo nikada nije imalo crkvu. Nema je ni dan danas. Uvek sam zavideo selima koja imaju svoje hramove i ta naselja sam smatrao na neki način više i bolje zaštićenim i prijatnijim za življenje...

Ima li vaše mesto hram Božiji i šta znate o njemu, kada i kako je podignut, kojem je svetitelju posvećen...?

Pošto sam juče bio u Sremu, prošao sam kroz Šimanovce i fotografisao mesnu crkvu. Crkva je prelepa (mada su sve crkve lepe) posebno i zbog toga što je ja pamtim da je dugo, dugo bila bez zvonika. Ostale pojedinosti o hramu (mada ih znam) prepustiću da napiše nekom ko je odande. Recimo Gogi...

Pogled na crkvu iz daljine...




Lepo urađeni ulaz u crkvenu portu...




Posle 60 godina obnovljeni zvonik crkve...

Ipak ću dopuniti ovaj post sa podacima o šimanovačkoj crkvi, što neće biti teško, pošto su svi ovi podaci koje ću navesti prepisani sa table koja se nalazi ispred hrama:

"Crkva Sv. Nikole
Sveti hram je sazidan oko 1790. godine u baroknom stilu i posvećen je prenosu moštiju svetog oca Nikolaja. Ikonostas je radio zemunski slikar Konstantin Lekić 1822. godine o čemu postoji zapis sa unutrašnje strane ikonostasa. Osvećen je iste godine za vreme mitropolita Stevana Stratimirovića. Crkveni toranj je srušen za vreme II. svetskog rata, tačnije u septembru 1943. godine. Ostala je samo jedna strana uz Crkvu po čemu su Šimanovci bili prepoznatljivi više od 60 godina. Toranj je kompletno obnovljen 2005. godine i doveden u prvobitni izgled."

[Goga]

Fotografije su prelepe.

Prošetaću se, kad mi vreme dozvoli, do gospodina Željka, ne bih li saznala nešto više.

Znam da je posebno interesantna priča o zvoniku crkve.

[memento]

Прхово




Црква Св. Николе

Храм је саграђен 1806. г. Између изградње цркве и постављања иконостаса протекло је око 40 година. Данашњи иконостас је настао у времену од 1832. - 1841. године. Резбарију иконостаса је урадио Павле Бошњаковић. У јануару 1840. г. сликарске радове на иконостасу су радили мајстори Георгије Бојер и Димитрије Ђурковић.

[memento]

Деч



Црква Св. Вазнесења Господњег

Црква је подигнута у првој половини 19. века, 1828. године. Извођач радова на светом Храму био је зидар из Митровице Мојсије Јанковић. Зидања цркве завршено је 1831. Павле Бошњаковић је 1934. године певнице, архиеписковски сто и столове. Године 1839. Георгије Девић је израдио иконостас и рипиде. Константин Пантелић је осликао иконостас и унутрашњпст цркве. Првобитни звоник, који је миниран од стране Немаца у II. Светском рату, је био већи са куполом и сатовима на њему.

Барокни иконостас којег је осликао Константин Пантелић



Нови парохијски дом

Кажи да је Деч добио име по својим оснивачима, Србима из Дечана, који су у једној од бројних сеоба, за време турске владавине Балканом, населили и ове просторе...

[nenad.bds]

NIKOLAJEVSKA CRKVA
u Novom Sadu

Nikolajevska crkva se taško uočava jer je porta oivičena zgradama sa Trga Marije Trandafil, Pašićeve i Nikolajevske ulice.

Crkva je posvećena Sv. ocu Nikolaju, tj. prenosu moštiju Sv. Nikole, a slava je 22. maja.

Na severnoj strani od ove crkve nalazila se prvobitna drvena Crkva, izgrađena verovatno odmah posle Velike Seobe 1692.

Današnju crkvu podigli su trgovci, braća Nedeljko i Stojić Bogdanović 1726-30. Braća su se doselila u Petrovaradinski Šanac (potonji Novi Sad) 1716. iz Slavonije. Po dolasku u Novi Sad, Nedeljko je otišao na hadžluk u Svetu zemlju; zadržao se u Hilandaru i zamonašio.

Ostao je u uspomeni, a crkva je dugo nazivana NEDELJKOVA crkva.

To je najstarija pravoslavna crkva u Novom Sadu u postojećem stanju.

Crkva je posvećena Sv. ocu Nikolaju, tj. prenosu moštiju Sv. Nikole, a slava je 22. maja.

Krajem 18. veka crkva je ustupljena pravoslavnim grčkim i ruskim građanima Novog Sada, a u neljelju su se naizmenično održavale grčka i crkvenoslovenska liturgija. Otuda je i uobičajeni naziv - Nikolajevska - po ruskom nazivu.

U Buni 1849. sa Tvrđave je bombardovan grad, a crkva je teško oštećena.
Crkva je do 1854. bila zapuštena i zarasla u korov, a tada je provizorno pokrivena i služila kao vojni magacin. Crkvu su 1862. obnovili Jovan i Marija Trandafil.

Novi (sadašnji) ikonostas je posle obnove 1862. oslikao novosadski akademski slikar, đak Bečke slikarske akademije, Pavle Simić.

Na ovom tronu je ikona sv. Nikole a na drugom sv. Javana Zlatoustog.

Natpisi na ikonama su na grčkom, jer se bogosluženje obavljalo i na tom jeziku.

Jovan i Marija Trandafil su sahranjeni u crkvi, a ove ploče su na unutrašnjem zidu. Pored obnove crkve, darivanja kuće za sveštenički stan i 80 jutara zemlje za izdržavanje crkve i sveštenika, darivali su i drugo gradu. Najpoznatija je sadašnja zgrada Matice Srpske koju je Marija Trandafil izgradila za sirotište a koja je preko puta ulaza u crkvenu portu - sadašnji prolaz ka Trifkovićevom trgu.

Barokni toranj je dozidan posle izgradnje crke, a kube, karakterističnog izgleda za ruske crkve, vezuje se za pomoć koja je iz Rusije dobijena 1852. za novosadske crkve stradale u bombardovanju 1849. i kao simbol ruskog prisustva na ovom prostoru. Obnovljeno je nedavno pre nego što sam načinio ove fotografije.

Na sevrnom zidu je nadgrobna ploča novosađanina Simeona Radonića, umrlog 1749. (godinu dana posle proglašenja Petrovaradinskog šanca za slobodan kraljevski grad, i to je jedna od najranijih ploča u kojoj se pominje Novi Sad kao novo ime grada. Na već nečitkoj ploči, koja je prvobitno bila na tlu pored crkve a sada je pročvršćena uz zid ispod prozora, piše da je tu 1754. sahranjen jedan od ktitora - Stojić Bogdanović.

Nikolajevsku crkvu sam upamtio kao prvu. Izmedju ostalog, blizu nje je bilo zabavište u koje su me vodili kad sam imao tri - četiri godine.

Sećam se te crkve i iz vremena kad sam imao sedam - osam godina i kad sam sa deda Mitom išao u noć na službu za Vrbicu pa smo vrbu doneli kući. Od tog doživljaja najupečatljivija slika u sećanju mi je okupljanje, uglavnom starijih muškaraca sa šubarama i ponekim šeširom u sumrak i uz slabo svetlo. Prepoznavali su se, pozdravljali, pušili i tiho razgovarali. Nas nekoliko dečaka smo se muvali izmedju njih a ja sam svaki čas, po brkovima, tražio i prepoznavao mog dedu.

Na Vrbicu nas je majka vodila u Sabornu crkvu. To nismo baš jako voleli zbog svečanog oblačenja i onog što uz to ide. Valjda mi je zato i ostala u posebnoj uspomeni Nikolajevska crkva kao nešto prisnije, opuštenije.

I sama veličina crkve i unutrašnjost, prilično skromna u odnosu na druge novosadske crkve, verovatno doprinosi tom osećaju prisnosti.

Inače, ova crkva nije u mom mestu - ona je tamo gde je i bila, ali ja nisam.

[Tami80]

Hram Vaznesanja Gospodnjeg u Adi


Prvobitni hram sazidan je 1759. godine, a posvećen je Blagoveštenju. Stradao je u buni 1847. godine. Stari ikonostas je izgoreo, a novi je naslikao Novak Radonić 1861. godine. Godine 1925. porušen je stari hram i na istom mestu podignut današnji hram Vaznesenja Gospodnjeg. Projektant hrama je bio arhitekta Danilo Popović. Izvođači radova su bili arhitekte: Josif Ginder, Đoka Bošković i Mita Bakić iz Starog Bečeja.

[airplanejunior]