Dnevnikov feljton - "Šetnja novosadskom čaršijom"
Pre nekoliko meseci u listu Dnevnik izlazio je u 11 nastavaka ovaj zanimljivi feljtom u kome su prikazivane određene pojedinosti iz istorije Novog Sada.
Preneću ga ovde u celosti... verujem da će posetiocima foruma biti zanimljivo da saznaju ponešto novo o istoriji našeg grada.
Pa da počnemo...
ŠETNJA NOVOSADSKOM CARŠIJOM - Deo 1.
Ulice Novog Sada su isprva bile bez naziva, odnosno svaka kuca je imala samo svoj broj. Od polovine 19. veka ulice dobijaju nazive po svojim najznacajnijim obeležjima. Tako se ulica kralja Aleksandra naziva "Herngase", što u prevodu s Nemackog znaci Gospodska ulica, jer su u njoj uglavnom živela gradska gospoda. Austrougarskom nagodbom, koja u ovim krajevima znaci naglu i nasilnu madarizaciju, ulica zadržava isti naziv samo preveden na madarski: Uri utca. Krajem 19. veka madarska država daje ulicama imena poznatih licnosti, narošito iz madarske istorije, te tako ova ulica dobija ime Košut Lajoša. Posle oslobodenja, 1918. godine, ulica dobija naziv po regentu, a kasnije kralju Aleksandru Karadordevicu. Zatim, od 1941. do 1944. nosila je ime Adolfa Hitlera.
Njegoševa ulica je, najverovatnije, formirana 1793. godine. Duže vremena nosila je ime "Bele lade" ,nadaleko cuvene kafane koja se u njoj nalazila, a u kojoj su se, u drugoj polovini 19. i pocetkom 20. veka, okupljala najveca imena srpske politike i kulture: Svetozar Miletic, Jovan Jovanovic Zmaj, Laza Kostic, DJura Jakšic, kasnije Miloš Crnjanski i drugi. Preko puta kafane nalazilo se prvo srpsko vatrogasno društvo u gradu, a na obližnjem Trifkovicevom trgu bila je 1872. godine podignuta prva pozorišna zgrada.
Glavna ulica, danas Zmaj Jovina, oduvek je bila središnja gradska arterija, povezujuci najznacajnije ulice: Dunavsku, Curcijsku i Lebarsku, sa centralnim gradskim trgom. Naziv ove ulice se menjao, a to oslikava istoriju Novog Sada: Glavna (prvo na nemackom, a posle na madarskom jeziku), zatim Košut Lajoša, pa opet glavna, potom Kralja Petra I, Musolinijeva, Maršala Tita i poslednjih decenija Zmaj Jovina. Medutim, zbog svog izrazitog trgovackog karaktera u narodu je bila poznata i kao Magazinski sokak. Celom dužinom glavne ulice prostirala se pijaca, koja se otvarala u pet ujutro, kada je odvožena roba i iznošena na tezge. Ulica je uvek bila puna gužve i larme ljudi i životinja i lupnjave kola. Dugo nije imala kaldrmu, tako da je za kišnih dana sve plivalo u blatu i vodi. Nakon rušenja, u Buni 1849.godine, ulica je gotovo nanovo izgradena brojnim bogato ukrašenim obejktima. U prizemlju ovih zgrada postojali su kao i danas brojni ducani sa ukusno uredenim izlozima. Ulica je oduvek bila i omiljeno mesto okupanja gradana kao i šetalište "korzo"Sve je to uticalo da su kuce u ovoj ulici imale najvišu cenu i bila je prava jagma za njima. Na uglu sa Dunavskom ulicom i danas stoji kuca u kojoj je 1790. godine otvorena prva knjižara i štamparija Emanuila Jankovica.
Pocetkom dvadesetih godina prošlog veka vojna vlast je prepustila utvrdenje, Mostobran, civilnim gradskim organima, cime je posle više od dva veka od postojanja grada omogucena izgradnja i na obali Dunava. Nakon rušenja mostobrana formira se deo grada nazvan Mali Liman, po brojnim dunavskim rukavcima - limanima, a što je predstavljalo jedan od najvecih graditeljskih poduhvata u dotadašnjoj istoriji Novog Sada. Tako je 1922. godine poceo proces "nivelacije" odnosno nasipanja dela grada zvanog Mali Liman. U sklopu izgradnje Malog Limana došlo je do nastanka i prvog bulevara u gradu nazvanog po dotadašnjoj jugoslovenskoj kraljici Mariji Karadordevic. Ukupnom tadašnjom dužinom od 777 metara on se prostirao od Trga oslobodenja do nasipa na Dunavu, gde je kasnije, 1928 godine, podignut most Kraljevica Tomislava. Bulevar je svojim širokim kolovozom, bogatim drvoredom i nizom reprezentativnih objekata predstavljao tada jednu od najlepših a sigurno namodernijih gradskih slika.
Pripremio: igor.mihaljevic@dnevnik.co.yu
Izvor: Dnevnik
ŠETNJA NOVOSADSKOM ČARŠIJOM - Deo 2.
Nadalje, izgradila se prva zgrada na "močvarnom terenu" Dom narodnog zdravlja. Bilo je to 1925. godine. Tada je građen i Dom Trgovačke omladine. Drugi deo Malog Limana, niski, močvarni deo počeo se nasipati. Sledila je gradnja monumentalne Banovine. Posle su izgrađeni Produktna berza (1926-27), trgovinska i industrijska komora (1927), Crveni krst (1930), Sokolski dom, osiguravajući zavodi Kroacija (1931-32) i Vardar, Jevrejsko utočište za stare i siročad. Preko puta Produktne berze izgrađena je zgrada zvana "Habag"u kojoj su bile smeštene sve nemačke organizacije. Veliki Liman se počeo naglo povećavati 1931. godine kada je u kratkom roku izgrađeno 250 prizemnih zgrada.
Od 1929. godine grad Petrovaradin spojen je sa Novim Sadom pod imenom "Opština grada Novi Sad" Iste godine je već Novi Sad postao središte jedne od najvećih i najbogatijih banovina - Dunavske banovine. Tada je u gradu živelo oko 62.000 žitelja u 6.900 domova! Od naselja su postojali Veliki i Mali Liman, Adamovićevo naselje, Vidovdansko, Detelinara, Sajlovo i druga. Na desnoj strani Dunava Petrovaradin je obuhvatio Donji i Gornji grad, Ribnjak i druge delove, pod nazivom Novi Sad IV.
Trgovine su se ređale glavnim ulicama, renomea radi, ali otvarane su i radnje na periferiji grada. Otvarane po želji svojih gazdi, imale su obavezno table na ćirilici i latinici, retko i gotici. Ulazeći u radnje, trgovine i prodavnice, građane su pozdravljali sa "Dobar dan" "Jo napot"ili "Guten tag"Učtivo su nudili svoju robu ili rukotvorine. Šegrti su pred otvaraenj radnje čistili trotoar metlom, a leti su polivali trotoar jednim velikim levkom u vidu "vodene osmice"Tako su te momke u šali i nazivali.
Kod gradske kuće bio je jedini javni VC u podrumu i odmah do njega auto-taksi stanica. Bilo je tek nekoliko taksi automobila. Na desnoj strani ulice Kralja Aleksandra bio je đački korzo, obično od 18 do 19 sati. Kasnije bi se pojavili dežurni profesori i korzo bi se ispraznio za čas. S druge strane bio je korzo za odrasle, obično u nedelju. Kod hotela kraljice Marije bila je terasa na ulicim, a prolaz je bio uzan. Tu su se sakupljali muškarci i posmatrali prolaznice, eventualno dobacivali. To mesto su nazvali "magareće ostrvo"
Tramvaji s tri prozora prolazili su Železničkom, Kralja Aleksandra, Kralja Petra, Dunavskom - sa zelenim znakom, Futoškom, Jevrejskom, Pašićevom i Temerinskom - s belim znakom. Na sred Trga oslobođenja bio je sagrađen barokni spomenik Svetom trojstvu 1781, visok 20 metara, podignut zbog zaštite od kuge. Izgrađen od krečnjaka, bio je već jako ruiniran. Pred Drugi svetski rat nepoznati počinioci su figurama na stubu odlomili glave, pa je gradska uprava dala da se glave figura vrate i učvrste gvožđem. 1939. godine postavljen je spomenik Svetozaru Miletiću, delo vajara Ivana Meštrovića.
Pripremio: igor.mihaljevic@dnevnik.co.yu
Izvor: Dnevnik
ŠETNJA NOVOSADSKOM ČARŠIJOM - Deo 3.
Na Trgu oslobođenja bila je fijakerska stanica. Fijakeri su svi bili jednaki od 1868. godine s jednim konjem, arnjevima i uglavnom su se pozivali telefonom 24-44, koji je bio postavljen u plavoj limenoj kutiji na nogama. Zimi, po snegu, saobraćale su saonice. Mnogo ranije na Trgu je bila pijaca, a između dva rata Trg je bio ozelenjen i ograđen niskom gvozdenom ogradom od okruglih većih gvozdenih profila. U Ulici Kralja Petra I, a posle u ulici Kralja Aleksandra s desne strane, bila je voćna pijaca na tezgama pre podne, nedeljom pre podne šetale su se buduće sluškinje koje su tražile posao, a posle podne korzo za sluškinje, vojnike i još neke momke. Buduće gazdarice dolazile su nedeljom pre podne radi dogovora i angažovanja osoblja.
Žitna pijaca je 1850. premeštena iz Gospodske ulice u Temerinsku. Žalili su se građani Gospodske ulice protiv ovog premeštanja, navodno izgubili su mnogo, jer su sada morali da idu na kraj varoši da pazare. Međutim, vlast je tvrdila da je to pravo mesto za pijacu, jer onuda se svakodnevno prolazi za Segedin, Peštu ili Beč, ili se dolazi iz tih gradova, pa je logično da tu bude i centar trgovine. Tu se moglo dobiti svašta - i živih gusaka, pilića i ćuraka, i raznog povrća i voća. Zvali su je Velika pijaca i imala je velike kantare-decimalke. Temerinska ulica bila je popločana keramitnim opekama.
Futoška ulica imala je jako živu pijacu. Sa desne strane od Šafarikove ulice do "Štajn i Rajberove gvožđare", a sa druge strane od Sinagoge do Carinarnice, Drozdikove kuće (tu je bila i Fabrika soda vode i mnogo radonica, a bilo je i radnji). Tramvaji su se mimoilazili pred njom, pa je gužva bila veća. Riblja pijaca je tada uglavnom bila riblja, a ne kao danas. Bilo je velikih zelenih bačvi s ribama, a i ostalog espapa. Tada su se počele zidati kućice - prodavnice koje su izdržale baš dosta. Sećam se velikih zelenih kantara, gde se roba merila, sve u znaku ribe. U sezoni lubenica i dinja prodavale su se na svim pijacama, ali i ćoškovima ulica. Zimi se prodavalo pečeno kestenje, koje su pekli na malim pećima na ćumur, uglavnom na svim glavnim ulicama.
U Dunavskoj ulicim podignutoj na balvanima i močvarnom zemljištu, vozio je tramvaj sa mimoilaznicom pred Sudom. Preko puta Suda bio je Dunavski park ili Promenada, sa svojom saletlom ili "Kioskom za muziku"gde je nedeljom posle podne svirao duvački orkestar Petrovaradinske regimente i to i po najvećem mrazu, sa jezerom gde je nekada bilo trske i labudova. U parku, klupe za sedenje su se plaćale dva dinara, kao i u aretskom, Futoškom parku, sa dva kioska za slatkiše. Sokova tada nije bilo, bilo je možda "Krahela"ili "Sinalko", ali nije bilo leda, a frižider je bio nepoznat.
Pripremio: igor.mihaljevic@dnevnik.co.yu
Izvor: Dnevnik
ŠETNJA NOVOSADSKOM ČARŠIJOM - Deo 4.
Na ulazu u Dunavsku je zgrada "Beli lav" koja je preostala iz Bune 1848-1849 i imala je jedno đule u zidu kod prozora na prvom spratu (nedavno su skinuli). Na krajnjem delu bila su dva privatna sanatorijuma, jedan dr Stanka Matanovića, a na drugom uglu bio je sanatorijum dr Slavka Uzelca. U toj ulici bilo je više restorančića sa specijalitetima na roštilju i drugih. Leti, i po lepom vremenu, stolovi su bili na ulici kao u letnjoj bašti i bilo je jako simpatično. Na kraju ulice, na obali Dunava, s leve strane bio je Oficirski dom, sa velikom baštom.
Jevrejska ulica bila je uzana, popločana keramitnim opekama sa velikim saobraćajem, tramvajem i mnogim radnjama. Godine 1748. tu je otvoren geto, gde su se morali u roku od godinu dana preseliti svi Jevreji. Na uglu Uspenske ulice postavljen je lanac s katancem, da zatvori Jevrejsku ulicu svako veče.
Ćurčijski sokak je bio tipična zanatska ulica, sa nizom malih zanatskih objekata u čijim dvorištima su bile radionice, a sa ulice dućani. Dugo vremena, čak i na planovima grada, ulica je nosila naziv po ćurčijskom zanatu koji je u njoj preovladavao. Završavala se širokim trgom, koji se u prošlosti zvao Brašnarski trg, jer se od 1850. do 1918. godine na njemu trgovalo brašnom i žitaricama. Specifična je bila i kasnije, kao Pašićeva ulica, uzana, sa tramvajem koji je prolazio velikom brzinom i grabio prema Temerinskoj ulici. Mnoge radnje i tadašnja sokolana u Trandafilovoj zgradi (danas Matica srpska) i Nikolajevska porta sa osnovnom školom i školskom ambulantom u montažnoj baraci na bivšem groblju, gde su se još nalazili neki od nadgrobnih spomenika u dvorištu crkve.
Leteći tako pogledom tadašnjim gradom, pogled se zaustavlja na "Arteskom šarku"sa zgradom Gradskog jodnog kupatila i, tada, novim hotelom Park na početku Ulice Nikole Tesle. U divnom parku isticao se bunar lekovite jodne vode "Sv. Spas"pokriven staklenim poklopcem, a video se i žuboreći izvor. Tu blizu su i flaširali mineralno jodnu vodu "Orijent" Malo dalje, bila je Gradska bolnica sa anđelima na fasadi glavne zgrade. Nastavimo li dalje, doći ćemo do krajnje tramvajske stanice i prelaza preko železničke pruge Subotica - Novi Sad - Beograd.
Tamo dalje, bio je Telep, kvart prizemljuša, koji je nažalost stradao od poplave Dunava. Još dalje, počinjala je već Futoška šuma, od koje više ni traga nema. A baš je bila lepa hrastova šuma gde su 1926. godine dolazili i kurjaci iz Srema preko zaleđenog dunava i pojeli jednog čoveka. Ostale su mu samo noge u čizmama. No, nije bilo uvek tako strašno! Leti su je često posećivali parovi, ne samo da mirišu cveće i drveće. Novosađani su nedeljom i praznicima rado odlazili u restoraciju "Riparija"u Sremskoj Kamenici, "Efiku"na Majuru u Petrovaradinu, kao na Paragovo, Iriški venac, Zmajevac na Fruškoj gori.
Pripremio: igor.mihaljevic@dnevnik.co.yu
Izvor: Dnevnik
ŠETNJA NOVOSADSKOM ČARŠIJOM - Deo 5.
Kada je reč o komunalijama Novog Sada, mora se reći da sve do 1900. godine u varoši nije bilo asfaltiranih ulica, već su trotoari pored kuća, u centralnim sokacima, bili kaldrma od četvrtastog kamena, a u većim prilaznim ulicama, Temerisnkoj, Ćurčijskoj, Kazandžijskoj i Županijskoj, kao i u Futoškoj i Piroškoj - turska kaldrma. Te ulice i sokaci su čišćeni retko: tek od 1871. pijaca sa Ćurčijskom, Dunavskom i Jevrejskom ulicom se čistila jednom nedeljno, a Temerinska i još neke kaldrmisane ulice su metlu videle jednom mesečno, ili čak tromesečno. Tek par godina pred rat, glavne ulice su čistile mehaničke četke koje su vukle dva konja. Četke su se obrtale u suprotnom smeru od kretanja i čistile su kolovoze prema stranama, što su čistači skupljali u kolica.
Sve do kraja 80-ih godina 19. veka, novosadska varoš je bila osvetljena fenjerima: 1846. bilo je 40 komada fenjera, a 1878. nešto više, 137 fenjera koji su se palili 20 dana u mesecu, a onih deset dana ulice je osvetljavala mesečina. Vlast je i na taj način, kako je tvrdila, štedela. Kontrolisao ih je noćni čuvvar ("bokter") koji je, obilazeći sokake od večeri do zore, u određene jutarnje sate duvanjem u rog najavljivao rađane novog dana. Električno osvetljenje uvedeno je 1910. godine, namesto plinskog.
Sve do pred kraj 19. veka stanovnici Novog Sada su pili vodu iz Dunava, ili kopanih bunara. Epidemija kolere, 1892. godine, izazvana zagađenom dunavskom vodom, podstakla je bušenje dubokih bunara i intenzivirala razmišljanja o izgradnji vodovoda. U gradu nije bilo ni kanalizacije, zidana kanalizacija sa Tvrđave do Dunava postojala je od 1725, a u gradu je izgrađena 1880. i pružala se od današnje ulice Laze Kostića, Jevrejskom do Trga galerija. Umesto vodovoda bile su pumpe na ručni pogon, kasnije na struju (arteski bunari su kopani 1895, a cevni bunari 1906) gde se pumpala voda u rezervoar na tavanu, odakle se razvodila cevima po zgradi. Kupatila, uglavnom, nije bilo baš mnogo, tako da je većina stanovnika radi kupanja išla u "Gradsko kupatilo". Bili su tu dani za žene i posebno za muškarce. Godine 1926. su se pojavili hidrofori, sa kojima je počelo automatsko snabdevanje vodom u zgradama.
U kućama, gde nije bilo vodovoda, umivalo se u almarijumima u spavaćoj sobi (deo nameštaja sa ogledalom i mermernom pločom, gde se namestio porcelanski lavor sa porcelanskim bokalom i amperom za prljavu vodu). Ispod kreveta bili su nokširi, koji su se ujutro iznosili, jer klozeti su bili u dvorištu. Neka kupatila su tada bila već snabdevena kadom sa tušem, lavaboom, bideom i engleskim NJC-om, rezervoar za vodu se grejao drvima, ali kanalizacije nije bilo, pa su se otpadne vode slivale u septičke jame.
Pripremio: igor.mihaljevic@dnevnik.co.yu
Izvor: Dnevnik
Vaš status
Citat
