Заборављене личности из историје Србије
Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 25
  1. #1

    Заборављене личности из историје Србије

    Нисам пронашао погодну тему у којој бих могао да поставим ове податке за које мислим да су интересантни. Наиме, бој на Равњу је врло мало познат иако је то једна од најхуманијих битака у нашој историји (познат и као српски Термопил) у којој се шачица устаника супротставила далеко бројнијој надирућиј турској војсци да би обезбедила одступницу великом збегу српске нејачи који се повлачио из западне Србије када је Први српски устанак упао у кризу....

    Један од српских вођа у тој познатој бици у којој су сви српски борци изгинули је и командант елтне јединице српске војске састављене од Голих Синова (мушкараца којима су Турци побили породице) познатије као Голаћи је био чувени Зека Буљубаша....

    Зека Буљубаша


    Јован Глигоријевић, познатији као Зека Буљубаша, је рођен 1785. године у Сјеници у Старом Влаху.
    Потиче из сиромашне породице српског сељака у којој су, поред њега, били још два брата и три сестре. Имао је упадљиво зелене очи, због чега су га родитељи и околина прозвали Зека. Касније, кад је у Првом српском устанку постао и устанички буљубаша, постао је познат у српском народу и његовој историји као Зека Буљубаша.
    Као дете сиромашних родитеља послуживао је у манастиру, где је научио да чита и пише. Затим је служио код турских и српских трговаца, где је добро научио и јахање коња, руковање оружјем и сналажење у беспућима, као и турски говор.

    Сукоби са Турцима

    Тешко је подносио турске зулуме и због тога је долазио у сукобе са њима. Због тога је променио место боравка и настанио се у Вишеграду. Службовао је код једног виђенијег трговца грађом, који је откупљивао балване, спуштао их сплавовима низ Дрину до Босанске Раче и Сремске Митровице и ту продавао.
    У сплаварењу Зека је нашао себе, добро научио да плива, рони и савлађује ћуди ове брзе и плаховите реке. Често сплаварећи, добро је упознао и сваки делић реке посебно њене газове, обале, али и прибежне терене, што му је било од велике користи у току његовог четовања на Дрини у бурним годинама Првог српског устанка.
    Зекаје добро упознао тежак и ропски живот српског сељака, турско насиље над њима, слушао приче о српским хајдуцима и прижељкивао да се и он укључи у ту борбу. Зато се и посебно обрадовао вестима о Карађорђевом устанку у Шумадији и ширењу тог пламена по читавој Србији, од Дрине до Тимока.
    Чувши да су се на Дрини у Мачви појавили устаници Стојана Чупића који је веома успешно сузбијао турске пљачке из Босне и чувао ослобођену територију, Зека се, уместо у Сремској Митровици, са газдом поздравио у Босанској Рачи, најавивши одлазак међу српске устанике.

    Међу устанацима

    Стојана Чупића је, после ослобађања Шапца, као најбољег познаваоца стаза и богаза између Дрине и Шапца, послао на Дрину Јаков Ненадовић, да затвара путеве од ове реке ка Шапцу. Он је разместио своје страже покрај Дрине, по њеним врбацима и увалама на широком подручју, од улива Дрине до Жичког потока. Седиште је често мењао: Парашница, ноћајски Салаш, Богатић...
    Зека је са другом препливао Дрину. Кренули су у дубину Мачве, али су их зауставила два човека са упереним пушкама и питали где иду. Одговорио је да су Срби којима је додијао турски зулум и да су пошли у Србију да се заједно са својом браћом боре против Турака. Распитивали су се за Стојана Чупића и молили да их њему спроведу. Стража је била Чупићева, па су им предали кубуре и ханџаре које су носили у торбама. Кренули су у Парашницу ка Чупићу.
    Стојан их је лепо примио и, после дужег испитивања, стекавши утисак да се ради о снажним, родољубивим и племенитим Србима, прихватио их међу своје момке. Он је имао обичај да провери кондицију и знање у руковању са оружјем новопридошлих момака, па их је, када се уверио да они добро рукују пушком, кубуром и ханџаром, распоредио у једну од својих чета која је чувала Дрину насупрот Босанској Рачи.
    Пријем међу Стојановим момцима је био изванредан. Сви су били млади, добро наоружани и одевени. Потицали су углавном из околних мачванских села и били добри познаваоци терена, али је међу њима било и људи из Семберије, Срема, па чек и Херцеговине. Владало је велико другарство и међусобно поштовање, делили су све што су имали. Зека је распоређен у десетину бившег хајдука из Црне Баре Драгоја.
    Чете су биле добро обезбеђене од дринског и савског правца стражама и заседама. Уз то, Стојан је, као бивши трговац, развио и веома добру обавештајну мрежу међу прекодринским српским сељацима и Србима у Срему, па су се свакодневно код њега сливали драгоцени подаци.
    Поседовањем дринске обале и развијеним обавештајним радом, Стојан је веома успешно чувао ослобођену територију Мачве са западне стране, док је Китошке пролазе у то време чувао прота Никола Смиљанић са својим момцима. У склопу овог обезбеђења је и Зека са друговима, распоређен по сменама, чувао дринске обале.

    Живи бедем у историји Првог српског устанка посебно место заузимају Зека Буљубаша и његови голаћи, који су даноноћно чували српску границу на Дрини, потпомагали српским устаницима у свим важнијим бојевима са Турцима у Подрињу и Мачви и њиховим офанзивама у Босни. Сви су храбро изгинули штитећи одступницу устаничке војске са Равња.
    Opet sam ti u kafani, mene bez nje ništa nema
    Tu su moje lude noći, nikad nisam u samoći,
    Hej kafano, moja rano...
    Samo na www.VojvodinaCafe.rs - Muška kafana,
    Bircuz koji radi 25 sati dnevno!

  2. #2

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Đakom Avakum
    (preuzeto sa www.pravoslavlje.org.yu)

    „Srb je Hristov, raduje se smrti!“
    urednik Miodrag M. Popović

    U mnogim srpskim domovima može se videti plaketa sa ugraviranom molitvom u kojoj se Sveti Vladika Nikolaj Lelićki moli Bogu za mudrost razlikovanja onoga što se može promeniti od onoga što treba prihvatiti. Tu sposobnost razlikovanja, jednu od osnovnih hrišćanskih vodilja u ispravnom postupanju, iskazuje čuvena narodna izreka: „Treba znati stići i uteći i na strašnom mestu postojati“.


    U Svetom Pismu i istoriji Hrišćanstva ima mnogo primera ljudskog stradanja. Crkveni kalendar je prepun znanih i neznanih mučenika čija žitija mogu navesti površnog čitaoca na zaključak da smisao Hrišćanstva leži u stradanju njegovih sledbenika. Takva razmišljanja su pogrešna: stradanje nije svrha samome sebi, niti je svako stradanje spasonosno za dušu, već samo stradanje Boga radi. Sveto Predanje obiluje primerima uzaludnog mučeništva onih vernika koji su mimo Božjeg promisla isprovocirali sopstveno stradanje. Pošto su bili nedorasli veličini podviga na koji su se odlučili, njihovi poduhvati su se često završavali sramnim odricanjem od vere, na radost njihovih mučitelja i protivnika Hrišćanstva.

    Nasuprot pomenutim slučajevima nerazboritog samoprecenjivanja, stoje primeri istinitih Hristovih mučenika, obdarenih onom mudrošću za koju se moli Sveti Vladika Nikolaj. Među njima je zapisano i ime prepodobnog đakona Avakuma (17/30. decembar). Za mladića rođenog 1794.g. savremenici svedoče: „Divan i dičan kao Apolon, lep i čedan kao prekrasni Josif; dobrota i celomudrije bili su mu ispisani na licu“. U petnaestoj godini života otišao je u manastir Moštanicu (Banjalučka eparhija), gde se zamonašio i primio čin đakona. Pred turskim zulumom moštanička bratija napušta manastir, Avakum prelazi u Srbiju i dolazi u manastir Trnavu kod Čačka, gde zbog uzornog monaškog života, odličnog poznavanja bogosluženja i anđeoski lepog pojanja, postaje miljenik bratije, posebno igumana Pajsija.

    Nažalost, manastirska idila je potrajala kratko: Karađorđev ustanak je okončan, Turci ponovo uspostavljaju strahovladu, a Hadži-Prodanova buna daje im odličan povod za odmazdu. Među zarobljenim pobunjenicima našli su se i iguman Pajsije i đakon Avakum. Zarobljenici su dovedeni u Beograd (tadašnji Dar-ul-Džihad) i utamničeni u kulu Nebojšu, odakle su u grupama izvođeni na stratište kod Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog pozorišta) i nabijani na kolje. Kada je došao dan pogubljenja mladog đakona, Turci, zadivljeni njegovom lepotom, ponude mu oproštaj ako se odrekne Hrista. Na zaprepašćenje prisutnih, prepodobni Avakum odbija ponudu i ispoveda nepokolebljivu veru, jaču i od samog nagona za životom. Mučitelji, zadivljeni mladićevim držanjem, odlučuju da ga poštede dugog izdisanja na kocu: „I duševan Turčin jedan“, veli pesnik, „da uštedi dečku muke, probode mu jataganom mučeničko srce živo“.

    Nekome će se, iz perspektive 21. veka, izgledati morbidno podsećanja na doba kada je ubod u srce značio milost; nekome će Avakumove reči „Srb je Hristov, raduje se smrti!“ zazvučati patetično. Srpska Crkva, pak, čuva uspomenu na prepodobnog đakona, dvadesetogodišnjeg mladića obdarenog božanskom mudrošću koju mnogi ne steknu ni za mnogo dužeg života: kada valja „stići“, kad „uteći“, a kada „na strašnom mestu postojati“ i posvedočiti snagu svoje vere.

    Ako bismo danas upitali prosečnog Beograđanina šta zna o đakonu Avakumu i beogradskim mučenicima, odgovor bi najverovatnije bio sleganje ramenima. Da li je Beograd zaboravio svetog mučenika đakona Avakuma, a sa njim i druge beogradske mučenike, počevši od prvih i najstarijih svetih mučenika Ermila i Stratonika, pokazaće vreme. Na nama je da ih vratimo iz zaborava, ne bi li se sadašnja i buduća pokolenja odužila ovim duhovnim gorostasima bar jednim hramom u Beogradu posvećenim njima, jer oni to nesumnjivo zaslužuju.
    Opet sam ti u kafani, mene bez nje ništa nema
    Tu su moje lude noći, nikad nisam u samoći,
    Hej kafano, moja rano...
    Samo na www.VojvodinaCafe.rs - Muška kafana,
    Bircuz koji radi 25 sati dnevno!

  3. #3

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Luka Lazarević


    Pop Luka Lazarević (1774—1852) je bio srpski junak, vojvoda, velikan Prvog srpskog ustanka i pravoslavni sveštenik (pop), rodom iz Svileuve.

    Bio je na školovanju u Austriji oko tri i po godine, posle čega se oženio i zapopio, a za parohiju dobio je Koceljevu i Ljutice.

    Mnogo je voleo dobre konje i oružje, od kojih se nikada nije rastajao. Imao je petnaestak rana, a jedan kuršum u telu i u grob je odneo.

    Umro je u Šapcu, 29. aprila 1852. godine. Sahranjen je pored šabačke crkve.

    Prvi srpski ustanak


    Kada su 1801. godine šabački janičari ubili njegovog brata od strica Ranka, Luki je bilo jasno šta nameravaju. Procenio je da se treba dizati protiv njih.

    Prvi je u Šabačkoj nahiji 1804. godine je ustao protiv Turaka, stvorio ustaničku četu i izabran je za vojvodu („postao vođ šabačkim Tamnavcima i Posavcima gde god bi se sudarili s Turcima“) u prvoj polovini 1805. godine. Tom prilikom, Luka se raspopio. Brzo je izbio u prve redove, postavši cenjena i omiljena ličnost u narodu.

    Učestvovao je u oslobađanju Sokolske i Užičke nahije. Napuštajući Užice, Turci su ustanicima platili veliku globu. Od Bega Novljanina, po čijem je nalogu ubijen knez Ranko, Luka je dobio arapskog ata i skupocenu opremu.

    U proleće 1806. godine, Turci su upali u Svileuvu i zapalili nekoliko kuća, između ostalih i Lukinu. Luka ih je sačekao u Čučugama i naneo im velike gubitke.

    Boj na Mišaru


    Učestvovao je u svim bojevima protiv Turaka u Podrinju, ali se naročito istakao u boju na Mišaru (1806. godine). Tad je (zajedno sa Matejom Nenadovićem) komandovao srpskom konjicom koja je na ugovoreni znak vešto izvršila poznati manevar (juriš) i presudno doprinela srpskoj pobedi. U najžešćem okršaju, Luka se u jednom vrbaku kraj rečice Dumače sukobio sa čuvenim Kulin-kapetanom. Tom prilikom pop-Luka je bio ranjen, dok su Kulin-kapetana ubili ustanici.

    Komandant šabačke tvrđave

    Posle oslobođenja Šapca, vožd Karađorđe ga je postavio za komandanta šabačke tvrđave, i na toj dužnosti je bio od 1807. do 1813. godine. Priča se da se pokazao kao dobar starešina koji se brinuo da zavede red u gradu i da se sudi po pravdi. U proleće 1809. godine, Luka je (sa jedinicama Šabačke nahije) opkolio Turke u Janji i Bijeljini, ali su se ustanici ipak morali povući preko Drine.

    Krajem juna 1811. godine, Luka je postavljen za komandanta sektora od Save do Loznice. Pod njegovu komandu stavljene su vojvode Stojan Čupić, Anta Bogićević i Sima Katić.

    Emigracija

    U vreme propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, pop-Luka je napustio Srbiju i naredne godine proveo je u emigraciji. Isprva je kratko boravio u Sremu u tadašnjoj Austriji: prvo u karantinu u šumama manastira Fenek, zatim u Golubincima, pa u gornjoj tvrđavi u Petrovaradinu. Zatim je odveden u Judenburg u Štajerskoj, gde je živeo skromno i povučeno. Odatle je zajedno sa ostalim ustaničkim starešinama upućen u Hotin u Besarabiji (Rusiju), gde je živeo do 1832. [2] godine. Od ruske vlade primao je 300 dukata godišnje, istovremeno se baveći trgovinom i uzimajući spahiluke u zakup.

    Povratak u domovinu

    1833. godine vratio se u domovinu s velikim počastima i nastanio se u Šapcu. Knez Miloš postavio ga je za člana šabačkog Magistrata i poklonio mu je kuću u Šapcu, tačno preko puta Jevremovog konaka. Pred kraj života našao se u teškoj materijalnoj situaciji i bio je prinuđen da uzima novac na zajam pod nepovoljnim uslovima. Početkom 1847. godine dobio je penziju.

    Bio je veliki protivnik kneza Miloša i dinastije Obrenovića. 1842. godine za vrijeme bune Tome Vučića, po naredbi kneza Mihajla Obrenovića, Luka Lazarević biva uhapšen i smješten u zatvor. Poslije promjene dinastije (kad su Karađorđevići došli na vlast), postao je član Državnog savjeta.

    Izvor: Wikipedia
    Opet sam ti u kafani, mene bez nje ništa nema
    Tu su moje lude noći, nikad nisam u samoći,
    Hej kafano, moja rano...
    Samo na www.VojvodinaCafe.rs - Muška kafana,
    Bircuz koji radi 25 sati dnevno!

  4. #4

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Dimitrije Bugarski

    Dimitrije Bugarski (Novi Sad 1740, - Novi Sad, 1789), pravnik, prvi gradski načelnik Novog Sada.

    Potiče iz stare ugledne novosadske porodice. Gimnaziju je učio u Novom Sadu, a prava Požunu (Bratislava). Po završetku studija Magistrat ga je angažovao kao pisara a zatim za pristava kod poreske blagajne.

    Za člana komuniteta izabran je 1767. a godinu dana kasnije i za člana Spoljašnjeg senata. Predsednik Izbranog obštestva 1774.

    Kao pravnik u Beču je zastupao Velikokikindski distrikt na osnovu privilegija koje je dala Marija Terezija. Zbog uspeha u tom radu postavljen je za suca ovog Distrikta 1776. sve do 1778. kada mu je istekao mandat, kada se vraća u Novi Sad. Od 1782. bio je ponovo član Spoljašnjeg senata i Izbranog obštestva. Za predsednika Obšestva izabran je 1786. a 1778. za prvog gradskog načelnika Novog Sada. Uz obaveze koje je imao u Magistratu, Bugarski je obavljao i dužnosti direktora novosadskih srpskih osnovnih škola.

    Wikipedija

  5. #5

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Titus Dugovic....srpski sajkas koji prilikom opsade Beograda 1456.godine,videci da jedan janicar dize turski alaj barjak na kulu Nebojsu,skocio na njega i zajedno pao sa kule...u Madjarskoj vrlo cenjen,a kod nas potpuno zaboravljen

  6. #6

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Nikola Altomanovic.....napravio haos posle smrti cara Dusana i svog strica Vojislava Vojinovica...sa svojih 16 godina vladao teritorijom od Beograda do Dubrovnika,uhvacen sa svojih 18 godina i oslepljen,ali tek kada su se udruzili i Srbi,i Bosanci i Madjari....najsposobniji srpski velikas srednjeg veka...kraj zivota proveo u manastiru dozivevsi i pad Srbije...eh,da je postao Car....

  7. #7

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    despot Jovan Grcinic Oliver...najbolji prijatelj i savetnik cara Dusana,jedini covek koji nije bio iz neke od grana Nemanjica sa titulom despota,i pravi tvorac cuvenog Dusanovog carstva....

  8. #8

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    dr Miroslav Spalajkovic,ambasador kraljevine Jugoslavije u carskoj Rusiji...prilikom otimanja vlasti od strane boljsevika,na prijemu povodom predaje ambasadorskih akreditacija,svi ,toboze protivnici komunizma ,su uzivali i smejali se,a dr Spalajkovic je predao akreditive i pljunuo Lenjina posred lica.

  9. #9

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Ова персона није непозната али је неправедно заборављена!!!Један од највећих пријатеља српског народа! Срце је сахранио на Кајмакчалану!


    Рудолф Арчибалд Рајс




    Један од најзначајнијих криминолога свога времена, др Рудолф Арчибалд Рајс рођен је 8. јула 1875. године у немачкој покрајини Баден. После стицања основног и средњег образовања одлази у Швајцарску на студије где је у својој 22. години, 1898, стекао звање доктора хемије.

    Након стицања доктората радио је као асистент на Универзитету у Лозани да би 1906. године добио звање ванредног професора криминалистике.

    Др Рудолф Арчибалд Рајс 1909. године основао је институте за техничку полицију у криминалистици на којима су се школовали студенти различитих националности, укључујући ту и оне из Србије.

    На позив српске Владе др Рајс долази у Србију у септембру 1914. године и ту упознаје холандског лекара Аријуса ван Тинховена који је раније отпочео истраживање ратних злочина над цивилним становништвом.

    Др Рајс је своју анкету саслушања аустријских заробљеника спроводио и одлазећи на лице места, отварајући гробове, прегледајући лешеве и рањенике, улазећи у куће и вршећи техничка испитивања, не одступајући ни један трен од заклетве дате да служи истини и правди. Резултати ове анкете су имали огроман ефекат у свету, приморавајући јавност да се суочи са зверствима војске аустроугарске монархије.

    Поред свих занимљивости, Рајса је највише интересовао српски сељак, војник, његово држање у несрећи и победи. Фасцинантност српског војника, његов менталитет, дух, утицали су да се др Рајс трајно веже за Србију, и срцем и даљом судбином. Заједно са Српском војском се повлачио и преко Албаније, делећи све невоље српског народа. Своју приврженост истини највише је испољавао својим личним ангажовањем на помоћи српским избеглицама, збрињавањем српске сирочади у Швајцарској, као и слањем помоћи становништву окупиране Србије. Доласком на Солунски фронт, Рајс се до те мере сродио са српским бићем да је постао његов неразвојни део. Касније је за своје ангажовање добио и медаљу за храброст, коју је заслужио неуморним обилажењем трупа, одлажењем на најопаснија места где је сву своју пажњу усмеравао на војника. Поред свих награда и медаља, Рајс је увек истицао да му је захвалност српског народа једина награда за све што је учинио у његовим тешким данима. Др Рајс је на Солунском фронту провео време од 18. новембра 1916, па све до 1. новембра 1918. године, када је ослобођен Београд.

    После пробоја Солунског фронта 15 септембра 1918. године, др Рајс је у свим местима кроз која је пролазио обављао увиђаје о злоделима у окупираним подручјима и директно омогућио да се сазна истину о злочину. Завршетак рата није значио крај његове мисије већ је имао обавезу да резултате своје анкете о злочинима уобличи у званичне извештаје за предстојеће међународне мировне преговоре. Такође, имао је службу у Министарсву унутрашњих дела где је основао двогодишњу полицијску школу и директно управљао њоме. Од ослобођења Србије па до своје смрти из приватних разлога престао је да даје услуге београдској полицији и такође одбио понуду да прими катедру на Универзитету у Београду.

    Др Рудолф Арчибалд Рајс био је и први почасни председник српског, а потом и југословенског Аероклуба ``Наша крила``. Председник Аероклуба био је кнез Павле (Карађорђевић), а потпредседник Тадија Сондермајер, ратни пилот и каснији директор прве југословенске националне авио-компаније ``Аеропут``.

    Због сукоба мишљења са тадашњом владом, а посебно са Николом Пашићем, нежелећи да се излаже сплеткама, др Рајс је одлучио да се повуче са јавне сцене, али никад није изгубио популарност у народу. 1928. године написао је политички тестамент, апел "Чујте Срби" који је уједно и документ о времену од 1918. до 1928. године.

    Смрт др Рудолфа Арчибалда Рајса 8. августа 1929. године била је неочекивана. После вербалног сукоба са бившим министром Капетановићем, ратним профитером који је рат провео у иностранству, др Рајс је пао убијен речима које није могао да преболи.

    Др Рудолф Арчибалд Рајс сахрањен је на београдском Топчидерском гробљу (парцела 2) док је његово срце, по тестаментарној жељи самог др Рајса, похрањено у капели која се налази у споменичком комплексу на Кајмакчалану (планина Ниџе) у Републици Македонији.

    АП Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, беживотна, једна јавна представа ...

  10. #10

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Otvataranje teme Fotografije vojnika me je potakla da pronađem na internetu više podataka o Dragutinu Matiću, srpskom vojniku, čija je ratna fotografija postala planetarno poznata, a da to vojnik nije ni znao...




    Zapisi ratnih dobrovoljaca
    Jest - to sam ja, Dragutin Matic


    "Sad se o njemu sve zna: to je najpoznatiji ratni izvidjac u istoriji Srpske vojske. Oko Sokolovo. Pravo ime Dragutin Matic. Ratna fotografija je obilazila zemljinu kuglu. Sluzila je kao simbol odanosti vojnika ratnom zadatku radi odbrane Otadzbine, kao simbol koncetracije coveka u opasnom vremenu - ratu, kao simbol budnosti, predanosti, ozbiljnosti u obavljanju ratnog zadatka...Kruzila, kruzila. Ulazila u ratne albume, krasila pozivnice za proslavu ratnih dogadjaja, bila nezamenljiv pratilac publikacija o teskim danima, velikim borbama, sjajnim pobedama srpske vojske, o tome da je ''srpski opanak spasao civilizaciju"...

    A on, taj ratnik - Oko Sokolovo - nije znao da je snimak uspeo, da je fotograf - reporter preziveo, da je njegov ratni lik ovekovecen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja - ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zacuti, filmskom brzinom kroz misli prolete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja...

    - Jest' - to sam ja. Zaista me slikao...

    I priseca se da se oko njega, kad je posao na zadatak motao neki novinar, "sta li'", kako ga je slikao i otisao. Da, bilo je pre pedeset godina.

    Dragutin Matic - Oko Sokolovo - rodjen je 10. januara 1888. godine u selu Kaletincu ispod litica Suve Planine. Najmladje je, sesto dete, siromasnih poljoprivrednika. Godine 1910. odlazi u vojsku, u tada najelitniji rod - konjicu, jer je iz porodice koja je gajila konje. Kao konjanik jahao je tik uz princa Djordja Karadjordjevica. Kad je zavrsio to vojevanje, 1912. godine, pocinje rat sa Turcima za oslobodjenje juznih delova Otadzbine. Zavrsismo sa Turcima "lose - crno" , prodje Kumanovska, prodje Bitoljska bitka. Cekamo, veli, civilno odelo. Ali - opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, rece, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat - Cer, Kolubara, Albanija, Krf, Solun, Kajmakcalan, Gornicevska...

    Ratnik se vraca tek 1919. godine svome slobodnom domu. Sin je imao godinu dana kada je tata krenuo u vojsku, sada je u 11. godini. Ne poznaju se. Ali - dug je oduzen prema Otadzbini.

    Ratniku Dragutinu Maticu podignut je velicanstveni spomenik na trgu ispred opstine Gadzin Han. Osvestao ga je vladika niski Irinej, bilo je vojnih pocasti i drugih svecanosti, otkriven je 1998. godine u okviru proslave osamdestogodisnjice oslobodjenja Srbije''.
    ___________________________________
    *Storija je preuzeta iz knjige "Moj otac Oko Sokolovo'", novinara Blagoja Matica, sina Dragutinova. Knjiga je izdata 1998. godine u cast 80 godina proboja Solunskog fronta. Izdavac je preduzece "Batin'" iz Beograda.
    Poruku je izmenio memento, 28.10.2008 u 22:53 Razlog: slovce
    Opet sam ti u kafani, mene bez nje ništa nema
    Tu su moje lude noći, nikad nisam u samoći,
    Hej kafano, moja rano...
    Samo na www.VojvodinaCafe.rs - Muška kafana,
    Bircuz koji radi 25 sati dnevno!

  11. #11

    Мајор Драгутин Гавриловић

    Морам да поменем и легенду Мајора Драгутина Гавриловића



    Драгутин Гавриловић рођен је 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. год. Учествовао је у свим ратовима српске војске. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. Умро је 1945. год. у Београду. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда октобра 1915. године непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен.

    Говор мајора Драгутина Гавриловића браниоцима Београда 1915. год.

    У току борби за одбрану Београда 6-7. октобра 1915. године Аустријанци су форсирали Дунав и искрцали се на делу обале који је држао 2. батаљон 10 кадровског пука којим је командовао мајор Драгутин Гавриловић. Аустријске јединице утврдиле су се иза железничког насипа на самој обали. Жестоко дејство аустријске артиљерије претворило је српске положаје у Банатској улици у хрпу рушевина али су храбри браници и даље пружали отпор. Растојање између српских и аустријских положаја на неким местима није било веће од 30 m.

    Непријатељу се никако није смело дозволити да утврди мостобран. Прво је у напад кренуо жандармеријски одред који упркос тешким губицима није успео да потисне непријатеља. Једино решење било је да све расположиве српске јединице на овом сектору фронта изврше општи контранапад.

    Око 14.30 мајор Гавриловић је прикупио своја три вода, два вода 3. батаљона, Сремски одред и пред кафаном "Јасеницом" издао следећу заповест:

    Војници, тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришем,

    разнети вашим бомбама и бајонетима.

    Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.

    Војници!

    Јунаци!

    Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања.

    Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда.

    Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје.

    Зато напред, у славу! Живео краљ, живео Београд!


    Уз громогласни поклич српски војници су кренули у контранапад. Међутим, снажна ватра аустријских јединица на насипу подржана ураганским дејством аустријске артиљерије одбила је и овај напад. Мајор Гавриловић је тешко рањен.

    Жестоки напади српске војске су се наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу је био угрожен и само је ноћ спасила аустријске јединице од пораза. У току ноћи 7-8 октобра Аустријанци су наставили да пребацују појачања преко Дунава.

    Између 8-9 октобра јединице Комбинованог одреда више нису браниле прелазе преко Саве и Дунава већ су се извлачиле на резервне положаје. Аустријске снаге су 9. октобра 1915. год. истакле Аустро-угарску и Немачку заставу на згради Старог двора.

    - У његову част Дорћолска обала Дунава у Београду се зове Обала Мајора Драгутина Гавриловића а на шеталишту код спортског центра "Милан Гале Мушкартировић (екс 25. мај)" се налази споменик Мајору и његовим тј. нашим браниоцима!

    Први почасни грађанин Крушевца



    Јубилеј отишао у заборав

    Болујемо ли од неке историјске амнезије, односно да ли нам је поремећен систем вредновања - пита Драган Рашковић, самостални стручни сарадник Народног музеја у Крушевца


    Улична акција коју су чланови тима за културу Општинске организације Г17 Плус организовали поводом 125 година од рођења пуковника Драгутина Гавриловића, првог почасног грађанина града Крушевца, био је једини догађај који је подсетио Крушевљане на славног српског официра. Програм овог перформанса на Тргу косовских јунака, сведен је на контакт са грађанима којима су подељене брошуре са ликом и биографијом пуковника Драгутина Гавриловића. Неоспорно је да чланови тима за културу Г17 Плус заслужују похвале, али се намеће и питање да ли је ово био адекватан начин да се Крушевац први пут у 21. веку одужи свом првом почасном грађанину?


    Пробој мајора Драгутина Гавриловића у прве редове српске историографије догодио се приликом последње одбране Београда. Приступајући одбрани престонице мајор Гавриловић је прикупио делове већ расутог 10. кадровског пука. Вођена је дивовска борба у којој је мајор Гравиловић био тешко рањен. Иако је српска војска поражена, аустро-угарска војска је претрпела огромне губитке.


    По завршетку ратних операција (тада већ) потпуковник Драгутин Гариловић био је командант више градова, као што су Велика Кикинда и Вршац, и српских трупа у Новом Сегедину. У чин пуковника унапређен је 27. октобра 1920., а после демобилизације постављен је за команданта 47. пука који је био стациониран у Крушевцу у касарни 12. пука “Цар Лазар”.


    - Овај пук којим је комадовао Драгутин Гавриловић је успешно савлађивао редовну наставу, био примеран и служио за углед у сваком погледу - каже професор историје Славољуб Бојић, музејски саветник у пензији. - Истицали су га као веома успешног старешину, а похвале је примао у Крушевцу од високих војних старешина. За војевање, ратовање и мирнодопски ангажман добио је чак 18 одликовања, међу којима су и Карађорђева звезда четвртог реда коју је примио 1922. године у Крушевцу као и орден Светог Саве четвртог реда за најбоље изведену наставну обуку војника у наставној 1925/26. години. На дужности у Крушевцу провео је пуних 10 година, од 1920. до 1930. У том периоду активно је радио у Аеро-клубу, био председник Стрељачке дружине “Обилић” и “Соколског друштва”. Када је 1930. премештен у Београд на дужност шефа Административног одсека ђенералштабног одељења Министарства војске и морнарице, проглашен је за првог почасног грађанина града Крушевца. Признање му је уручио председник општине Ђорђе Дреновац, угледни крушевачки судија, а нешто касније “Соколско друштво” га је прогласило за свог почасног члана.


    За време службовања у Крушевцу пуковник Гавриловић је живео са породицом у улици Мајке Југовића (тадашњој Душановој), у кући на којој се данас налази спомен-плоча. Као угледни грађанин и уважена личност присуствовао је свим важнијим догађајима и манифестацијама. Посебно је заслужан за подизање Соколског дома - зграда која се некада налазила на делу Археолошког парка, порушена је 60-тих година у склопу археолошких истраживања Лазаревог града.


    Неоспорна је чињеница да је у Крушевцу дуго свесно заобилажена личност мајора Гавриловића. У прилог томе Бојић наводи податак да је у новом поступку за “првог почасног грађанина Крушевца” 1961. проглашен Јосип Броз Тито. Осим тога улица Драгутина Гавриловића у Крушевцу се појавила тек 2004. године, када је извршен процес преименовања градских улица. О периоду његовог живота у Крушевцу, као и о његовом значају у српској историји, први пут је јавно говорено 1990. када је на иницијативу Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, а у организацији Скупштине општине и Народног музеја у Крушевцу на кући у којој је живео постављена спомен-плоча. У том периоду успостављена је сарадња са Радивојем Бојовићем, вишим кустосом Народног музеја у Чачку, који је у згради мензулане приредио поставку на којој је аутентичним сликама и документима приказан живот пуковника Драгутина Гавриловића. На жалост, то је био и последњи пројекат који је Крушевац припредио њему у част. У покушају да од општинских структура добијемо одговор на питање зашто се општина Крушевац ничим није укључила у обележавање овог јубилеја, од општинских служби добили смо једноставан одговор: “То није у нашој надлежности”.


    - Генерално посматрано цела прича ће имати два полазишта које ће бити основа за нека каснија понашања када су у питању и други појединци, заслужни грађани Крушевца - истиче Драган Рашковић, самостални стручни сарадник Народног музеја у Крушевца. - Најпре се поставља питање: да ли ми болујемо од неке историјске амнезије, односно да ли нам је поремећен систем вредновања, и друго значајно полазиште: да наше подсећање на историјске вредности никако не сме да прерасте у традиционализам који би нас удаљио од хода напред. У култури једног народа очување вредности, поштовање онога што су генерације радиле и оставиле као неизбрисив траг за добробит нашег живљења, је од непроцењивог значаја. То је нешто на чему се никако не треба задржавати, али зарад културног интегритета народа не смемо ни заборављати.


    Реч о Драгутину Гавриловићу је реч о српском јунаку. Као што се зна и Народни музеј Крушевац као институција од фудаменталне културе овог града, не само да је био носилац свих активности око постављања споменика на фонтани, него је у одговарајућој пригоди 1992. године у сарадњи са Народним музејом у Чачку и колегом Радивојем Бојовићем, организовао изузетно коректну изложбу у музејском простору у мензулани на којој су истакнути најзначајнији моменти свега онога што је пратило животни пут, војевање и дело пуковника Гавриловића. Као изузетан јунак у Балканским ратовима и херој Првог светског рата, Гравиловић је на својеврстан начин утиснут и у споменик на Фонтани који смо посветили страдалим ратницима и родољубима у периоду ратова од 1912. до 1918.
    Рашковић напомиње да је ове године прескочено бар 10 значајних јубилеја (о чему ћемо такође писати у ГРАД-у ).


    - Пре 80 година почела је да излази “Крушевачка обласна самоуправа” која је имала карактер службеног гласила. Такође 1927. је изашао први број “Крушевачког гласника”. Исте године објављена је и прва књига Бранка Лазаревића. Пре 85 година почела је електрификација Крушевца, односно отворена је централа са локомобином у још увек сачуваном објекту Градског комуналног предузећа код Главне аутобуске станице. Исте 1922. умро је у Ници војвода Радомир Путник, а осим тога прошло је 95 година од избијања Првог Балканског рата. Пре 150 година у Крушевцу је почео да ради први окружни лекар, а пре 140 година Крушевачка болница је добила своје просторије на раскрници улица Веце Корчагина и Бирчанинове. Не би требало заборавити ни Земаљску конференцију КПЈ која је одржана у Крушевцу 1937. године.


    По мом мишљењу било би јако паметно изради календар догађања, радни документ који садржи датуме и јубилеје који су значајни за један крај, место или народ у целини. Управо из тог разлога Крушевац би, као и свака друга озбиљнија варош у Србији, крајем сваке године морао да има календар значајних датума за идућу годину - сматра Рашковић.

    Ненад Ницовић

    АП Војводина је споља гледано хармонична а изнутра је лажна, беживотна, једна јавна представа ...

  12. #12

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Citat felix kaže: Pogledaj poruku
    Titus Dugovic....srpski sajkas koji prilikom opsade Beograda 1456.godine,videci da jedan janicar dize turski alaj barjak na kulu Nebojsu,skocio na njega i zajedno pao sa kule...u Madjarskoj vrlo cenjen,a kod nas potpuno zaboravljen
    Nisam pametnjaković... ali mislim da ga pominju kao Dugonič Titus-a. Da li je Dugonić, ili Dugonič... nema veze..
    Poruku je izmenio felix, 29.10.2008 u 13:10 Razlog: slucajnost,sve je ostalo isto
    Ko rano poludi, ceo vek mu u veselju prođe!

  13. #13

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Citat itebejac kaže: Pogledaj poruku
    Nisam pametnjaković... ali mislim da ga pominju kao Dugonič Titus-a. Da li je Dugonić, ili Dugonič... nema veze..
    U nauci je poznato,da je skoro pravilo za stara dokumenta (pogotovo kasnog srednjeg veka),razlicito navodjenje imena i prezimena jedne te iste licnosti...Ivan Kapistran,ocevidac dogadjaja,navodi ga kao-Dugowitz-.
    Tako da moze i moj navod ,a moze i tvoj...nauka tu ne pravi prepreke.

  14. #14

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Ognjeslav Kostović




    Pronalazač

    Rođen je 1851. u Vilzburgu u Austriji. Roditelji mu nisu u tom mestu stanovali, već mu je majka koja je poreklom Austrijanka u to vreme bila u gostima kod svog brata. Na krštenju j edobio ime Ignjat, ali su to roditelji po starom običaju izmenili u Ognjeslav. Stanovali su u Pešti gde mu je otac bio žitarski trgovac. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Pešti. Tamo je učio i tehniku. Sovjetski tehnički pisci kažu za njega da je bio visoko tehnički obrazovan. Vaspitan je u duhu porodičnih, staleških i verskih tradicija. U njegovoj kući u Petrogradu čuvane su razne porodične i crkvene relikvije, kao što su porodični plemićki grb, slike starih predaka i ikone.

    Po završetku školovanja otac mu je predao svoj parobrod radi upravljanja. Ovaj brod služio je njihovom preduzeću za vuču šlepova natovarenih žitom. Ognjeslav, kao oduševljeni Srbin, dao mu je ime Sloga. Njime je upravljao kao kapetan i plovio je na zapad do Nemačke, i na Istok do Odese. Jednom, kad je svojim brodom polazio za Odesu, poneo je sobom izrađene planove podmornice kakvu je sam zamislio. Tamo ovaj rad pokaže nadležnima i ovi ocene da je od vrednosti da ga otkupe za svotu od 10.000 rubalja. To je bilo pred sam Krimski rat. Ovom prilikom ostao je u Rusiji za stalno, a brod od kojeg se teško rastao vratio je kući. Stupio je u carsku vojsku i bio dodeljen mornarici sa činom kapetana. Učestvovao je u Rusko turkom ratu i tada mu je od eksplozije povređeno oko. Za vojnički život nije se mnogo oduševljavao. Po izlasku iz vojske nastanio se u Petrogradu, tadašnjoj prestonici. Tamo se oženio Anastasijom Petrov. Ona mu je rodila osmoro dece od kojih su mu u životu ostale samo tri kćeri. Žena mu je umrla kad joj je bilo 42 godine. Glavni izvor života bili su mu prihodi od njegovih malih fabrika. Prvu fabriku podigao je u Spaskoj ulici. Drugu za metalne predmete podiže u mestu Maloje Rbackoje, industrijskom predgrađu Petrograda pored reke Neve. Pošto su mu ćerke živele u starom kraju, poslednje godine svoga života proveo je u Petrogradu usamljen. Tamo je i umro krajem 1916. godine.




    Ognjeslav je još od malena pokazivao sklonosti za stvaralački rad. Imao je bujnu maštu, koja ga je gonila da u igru unosi uvek nešto novo. Rastao je u Pešti i Novom Bečeju. Živeo je u povoljnim materijalnim prilikama. Pored svog maternjeg jezika govorio je i mađarski, nemački i francuski. Rado je čitao Žila Verna i slično...U školi je pokazivao crtačke sposobnosti i razvijao ih je u pravcu tehničkog izražavanja. U Rusiji je važio kao iskusni crtač. Ova veština omogućavala mu je da svoje koncepcije crtanjem svestranije prikaže. Njegove radove donosio je časopis Njiva koji je izlazio u Petrogradu. Još kao mladić sa pažnjom je pratio tehničke novosti toga doba. Već tada neke svoje ideje prenosi na tehničke konstrukcije. To potvrđuje i činjenica da je sa planovima svog smišljenog podvodnog čamca stupio na tlo Rusije.

    Došavši u Petrograd ubrzo podiže radionicu za izradu svojih izuma od drveta. Kasnije već uređuje i metalnu radionicu za izradu mašinskih delova, uglavnom za potrebe svojih izuma. ..

    Ceo svoj život posvetio je konstrukcijama i istraživanjima da bi dao nešto novo. Novac koji je primao za svoj rad odmah je ulagao za ostvarenje novih izuma. Po rečima njegove ćerke Zore, ta neprestana ulaganja izazivala su više puta negodovanja u užoj porodici, a zamerao mu je i brat Vladislav.

    Uživao je veliki ugled kako u vojnim tako i u naučnim krugovima rusije. Kao član nekih društvenih organizacija i klubova dolazio je u dodir i sa poznatim hemičarem Mendeljejevom.

    Prilog Milana Stanisavljeva o Ognjeslavu Kostoviću, objavljen 1957. godine u Zborniku za društvene nauke Matice Srpske

    Nastavak sledi...
    ...kada Vreme povuče nazad, nije ba lako ni ostati na svom mestu...

  15. #15

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Ognjeslav Kostović - nastavak


    Do kraja života ostao je veran svom narodu. U njegovoj kući održavane su i negovane tradicije. Čuvane su porodične slike iz starih vremena. Porodična slava Sveti Nikola redovno je proslavljana. Njegova ćerka kaže da je o slavi u njihovoj kući bivalo najviše gostiju. Svoje ćerke, još dok su bile deca, slao je u svoj rodni kraj. Kad su odrasle, ove su zauvek napustile Rusiju. I sam je više puta odlazio u Novi Bečej u posetu svojoj majci, koja je kao udova sa ćerkama tamo živela. Kasnije, kad su mu se dve ćerke udale u Beogradu, usput je i tamo navraćao. Poslednji put je dolazio iz Petrograda u vreme Balkanskog rata.

    Značaj najvažnijih Kostovićevih konstrukcija shvatićemo ako se osvrnemo na razvoj vazduhoplovnih objekata i motora do njegove pojave. Posle značajnih događaja u svetu, kad su godine1785. francuz Blanšar i Amerikanac Džefer svojim vazdušnim balonom ploveći prešli Lamanš, pojačava se interesovanje za ovo tek na pomolu vazduhoplovno sredstvo. U tom uspehu videli su mnogi početak ostvarenja ideje da se zagospodari vazdušnim prostorom. Baloni od guste svilene tkanine napunjeni vodonikom posle ovog podviga građeni su u mnogim zemljama.

    Kostović je pratio ova tehnička dostignuća. U ruskoj carskoj vojci od njega su često traženi tehnički saveti. Za vreme službovanaj u vojsci stalno je konstruisao i radio na izumima. Sagradio je motorni čamac na koji je usadio motor sopstvene konstrukcije. Po njegovoj zamisli izražene su i sprave za vađenje potopljenih objekata iz mora.



    Po završetku Rusko - turskog rata 1878. napušta vojsku i stalno se nastanjuje u Petrogradu. Stan je imao u Puškinovoj ulici. U to vreme pažnja tehničkih radnika i vojnih stručnjaka bila je usmerena u pravcu razvoja letećih sprava. Tada je osnovano i Prvo rusko vazduhoplovno društvo čiji je član postao i Kostović. To društvo sačinjavala je grupa ruskih naučnika i oficira iz vojnoj rukovodstva. Već 1879. prikazao je vazduhoplovnom društvu svoj projekat dirižabla (vazdušnog broda) sa čvrstom osnovnom konstrukcijom. Po tom planu za njegovo pokretanje služio bi benzinski motor jačine 80 konjskih snaga sa električnim paljenjem u cilindru. Ovaj projekat prihvaćen je 1880. od strane komisije koju je odredilo Vazduhoplovno društvo. Tu komisiju sačinjavali su naučnik i hemičar Mendeljejev, admiral Sokovnik i budući akademik Rikačov. Komisija je visoko ocenila predloženi projekat. Po odobrenju projekta nastalo je pitanje novčanih sredstava za gradnju. Komisija je preko dnevne štampe poslala apel građanstvu Rusije da ukaže novčanu pomoć. Odziv na apel bio je veoma povoljan, i priloženo je oko dve stotine hiljada rubalja. Gradnja je otpočela 1882. na ohtenskom gradilištu gde su podignuta potrebna postrojenja. Početak radova objavljen je preko lista "Njiva" za 1882. Kada se o tome saznalo van Rusije, Kostović je dobijao ponude za izgradnju iz raznih zemalja, ali ih je sve odbio. On je prvo preduzeo izgradnju motora za pokretanje dirižabla, znajući da je to najveći problem, jer dotada izgrađene mašine nisu mogle da posluže ovoj svrsi. Motor je završio 1884. i bio je benzinski četvorotaktni sa osam cilindara. Paljenej mu je električno. Cilindri su mu horizontalno položeni po dva, suprotno jedan drugom. Između njih je zajednička komora kao raspršivač. Električnu struju za paljenje daje mu akumulator. Hlađenje mu je vodeno i cilindri su mu u tu svrhu prevučeni kožom.

    Dirižabl je dovršen 1889. i čekao je da se njime izvede prvi let. Tek posle 20 godina Nemac Cepelin izgradio je dirižabl za koji je upotrebio već postojeći motor.
    ...kada Vreme povuče nazad, nije ba lako ni ostati na svom mestu...

Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Odgovora: 38
    Poslednja poruka: 04.11.2012, 10:18
  2. Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 03.08.2012, 10:56
  3. Квалитет образовног система
    Autor yossarian u forumu Obrazovanje
    Odgovora: 7
    Poslednja poruka: 04.08.2011, 20:42
  4. Odgovora: 31
    Poslednja poruka: 17.08.2009, 07:32
  5. Odgovora: 33
    Poslednja poruka: 08.10.2007, 12:34

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •