Заборављене личности из историје Србије - Strana 2
Strana 2 od 2 PrvaPrva 12
Prikaz rezultata 16 do 25 od ukupno 25
  1. #16

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Хајдук Вељко Петровић



    Хајдук Вељко Петровић, најпопуларнији јунак Првог српског устанка (око 1780, Леновац, округ тимочки — око 20. јула 1813, Неготин).

    Хајдук Вељко Петровић, вероватно најхрабрији Србин у читавој нашој историји, још није заборављен, али се успомена на њега као и сличне примере из наше историје временом све више потискује....


    Вук С. Караџић, Житије хајдук Вељка Петровића:

    „...Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло малијех бркова, дугуљастијех сувијех образа, широкијех уста, мало покучаста носа; и није му много више било од тридесет година кад је погинуо. По срцу је и по тјелесном јунаштву био први, и не само у Србији него се може слободно рећи и у цијелој Европи свога свуд ратнога времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њихов друг био, а у његово вријеме богзна би ли се они могли с њим испоредити. Но то његово превелико јунаштво Кара-Ђорђије и Младен ове пошљедње године нијесу употребили као што би ваљало. Неготин, као и сваки други град, могао би много мањи јунак, али добар уредник, чувати боље од њега; а он би у пољу пред одабранијем коњицима вриједио више него хиљада другијех...“


    Хајдук Вељко
    Из Википедије, слободне енциклопедије


    Вељко Петровић је рођен у Леновцу, Црна Река, околина града Зајечара у богатој породици Петра Петровића, кога су звали Сирењар због мноштва стоке које је поседовао и сира што је продавао. У младости је Вељко Петровић био чобан и слуга. Са својих 22 година, као младић је реаговао када су два Турчина напала његову сестру. Намах их је убио и одмах се одметнуо у хајдуке. Прво је ишао у Видин код великог одметника, бившег јаничара Пазваноглуа. Међутим и ту долази до изражаја његова прека нарав када убија два Пазванџијина момка и бежи. Од 1803. године био је хајдук у чети Станоја Главаша, да би затим пришао старешини Смедеревске нахије, војводи Ђуши. Када војвода Ђуша (Душан Вулићевић) тражи од Станоја храброг и поверљивог човека Станоје није имао бољег избора до Вељка. Од 1804 учествовао је у устанку у чети са Главашем, а после са Душаном и Вујицом Вулићевићем. Својеглавост Вељкова је утицала на то да у времена ратна не буде послушан ни Вујици, а потом ни Карађорђу. Са Вулићевићем се борио за Београд (1806), на чијим се шанчевима храбро борио. Године 1807. постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета, да побуни Криви Вир и Црну Реку. 1809. је бранио Бању од Турака.

    Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим чешће неприлика. 1810. године одликован је златним руским орденом за храброст.

    Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат. Године 1811 постао је крајински војвода и упућен је у Неготин, на Крајину. Судбоносне 1813. неколико турских коњаника га је напало код села Буковча, где их је Вељко разбио. Турци су затим кренули са далеко јачим снагама, па се Вељко морао повући у неготинске шанчеве да их брани.

    Велики бојеви око Неготина почели су у лето 1813. Вељко продире до Видина, па потом код Буковча туче мање турске јединице, али се убрзо однос снага мења. Турци су почели да опседају Неготин појачањима које им је послао турски паша из Влашке. Укупно 16 000 турских војника је нападало Неготин кога је бранило 3000 Срба. Вељко је утврдио Неготин, направио шанац, дигао куле и сачекао Турке. Највиша кула у којој је седео Вељко је названа Баба Финка. У шанчевима, заједно са Вељком борила су се и његова браћа Милутин и Миљко, као и храбре буљубаше и бимбаше Хаџи-Никола, Абраш, Делибалта и др. Очекивана помоћ коју је Вељко тражио није стигла. Понестала је и муниција, па се хајдук Вељко сети и нареди да се сакупе по Неготину калајне ствари и да се растопе у пушчана зрна, а у топове је наређивао да се само стављају талири. Дан и ноћ је обилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљао рушевине од турских топова. Једно јутро, после двадесетак дана одбране, око 20. јула, кад је наређивао оправке на малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да изговори само :"Држ!". Пао је мртав на земљу. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве. Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове речи:“Главу дајем, Крајину не дајем.”


    Женио се два пута. Прва жена је била Марија, најмлађа сестра по мајци Станоја Главаша, али она није могла поднети хајдучки живот Вељков па се разиђоше. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. За њу се везују многе приче укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила. После његове смрти удала се за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић (Скупљени историјски и етнографски списи, I, 225—23.

    Са Маријом је имао сина Радована, а данас потомци хајдук Вељка живе у селу Дубона и презивају се Хајдуквељковићи.

    Народ о Хајдук Вељку

    Хајдук Вељко је још за свог живота, а поготово после јуначке погибије слављен и опеван, али је увек наглашаван и његов хајдучки и бећарски дух. Најпознатије песме о њему су
    Расло ми је бадем дрво
    Болан ми лежи Кара-Мустафа

    а тврди се да постоји седамдесетак лирских и десетак епских песама о њему.

    Мит око његове појаве је помогнут његовим оригиналним начином показивања пред битку. Када би узјахао свог омиљеног коња, Кушљу, Вељко је често позивао музику да свира пре него што се упусти у битку. Прича се и да је ту исту музику поново позивао после завршеног мегдана да се пијанка и весеље настави.
    Opet sam ti u kafani, mene bez nje ništa nema
    Tu su moje lude noći, nikad nisam u samoći,
    Hej kafano, moja rano...
    Samo na www.VojvodinaCafe.rs - Muška kafana,
    Bircuz koji radi 25 sati dnevno!

  2. #17

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Zeka buljubaša i njegovi "goli sinovi"

    Boj na Ravnju 1813 g je obeležila hrabra pogibija Zeke i njegovih vojnika poznatih po tome što nikoga svoga nisu imali. Oni su bili zaštitnica celoj vojsci koja je posle 17 dana i noći stalnih borbi rešila da odstupi. Priča se da su se na kraju borili cepanicama jer je nestala sva municija a svoje oštrice su polomili u borbi.
    Inače Zeka buljubaša se zvao Krsto Selaković rodom iz Bosanske Dubice a stanovnik Crne Bare.

  3. #18

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Ponosan sam sto pripadam istom narodu kao i ovaj covek.



    ZAHARIJA ORFELIN



    Zaharije Stefanović Orfelin (Vukovar 1726—19. januar 1785. Novi Sad) istaknuti srpski pesnik, istoričar, bakrorezac, barokni prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika.

    Rođen je u srpskoj porodici u Vukovaru 1726. godine.
    Kao pesnik Orfelin je najznačajnija pojava u srpskoj poeziji 18. veka. Napisao je desetak dužih pesama, od kojih je najznačajnija "Plač Serbiji" (Plač Srbije, 1761), u dve verzije, narodnoj i crkvenoslovenskoj.
    Među njegova najznačajnija dela ubraja se "Slavenoserbski magazin" štampan u Veneciji 1768. Zamišljen je kao časopis, to je prvi časopis na čitavom slovenskom jugu. Iako je izašao samo jedan broj, njegov značaj je veliki.

    Godine 1768. Zaharije Orfelin je proklamativno u srpski književni jezik uveo mešavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za specifične ruske reči i time praktično osnovao slavenosrpski jezik.

    Zaharije Orfelin je autor prvog srpskog bukvara iz 1767. po kojem su učile brojne generacije dece, drugo izdanje bilo je 1797. Autor je i prvih udžbenika latinskog jezika. Njegovo najopsežnije delo je "Žitije Petra Velikog" (Venecija, 1772.) u kome je video prosvećenog monarha, filozofski ideal 18. veka.
    (Kad je Puskin pisao svoje delo o Petru Velikom, sluzio se Orfelinovom knjigom, iako nije znao cija je.)
    Njegova knjiga "Iskusni podrumar" (Beč, 1783.) ima nekoliko stotina recepata za spravljanje travnih vina i mnogih drugih alkoholnih i bezalkoholnih napitaka i lekova. U knjizi se govori i o načinu i vremenu berbe i sušenja lekovitog bilja i o korisnosti i lekovitoj vrednosti složenih preparata izrađenih od više 200 domaćih i egzotičnih lekovitih i mirisnih biljaka. I ona je prva ovakve vrste na srpskom jeziku. Bio je uspešan kao slikar, kaligraf i bakrorezac
    Umro je 19. januara 1785. u Novom Sadu. (U potpunom siromastvu, ne u svojoj kuci.)

    Захарија Орфелин
    Сјетовање
    ...

    Никакву службу, ето, ја нејмам
    и срдцем падам к жалостним бједам,
    ако учих се
    али лиших се
    све надежде
    све надежде.

    Јербо је сада наука пала,
    а на мјесто ње богатства стала,
    пропало злато,
    згажено в блато,
    људеј умних,
    људеј умних.
    ...

  4. #19

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Jadni mi kada majora Dragutina Gavrilovica i hajduk Veljka Petrovica stavljamo medju zaboravljene licnosti.Još malo pa ćemo i Karadjordja,kneza Lazara,Miloša Obilića...da stavljmo medju zaboravljene ličnosti.


    "Braćo Srbi-stoko jedna!!!" Nikola Pašić

  5. #20

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Сомборац Јован Савић,
    илити
    ИВАН ЈУГОВИЋ
    Оснивач прве Велике школе у Србији


    Иван Југовић (или Јован Савић, Сомбор 1772. - 1813.) је био професор Велике школе у Београду и секретар Правитељствујушчег совјета после смрти Божидара Грујовића. Био је припадник аустрофилске струје међу устаницима.
    Основну школу (Норму Аврама Мразовића) и Граматикалну школу завршио је у родном Сомбору (неки биографи претпостављају и учитељски течај у Мразовићевој "Норми"), а шестогодишњу гимназију у Сегедину, након чега је студирао права у Пешти.


    По завршетку правних студија, са добром препоруком декана пештанског Правног факултета Емерика Келемана (1797) за митрополита Стефана Стратимировића, Јован Савић је 1. фебруара 1798. г. примљен за професора припремног разреда Гимназије у Карловцима, а већ наредне школске 1799/1800. године постављен је за професора првог граматикалног разреда.
    Професуру је напустио 1. марта 1802. године и прешао је у Вршац, за секретара владике Јосифа Јовановића Шакабенте. У то време био је у сукобу са митрополитом Стратимировићем, па је 1805. године остао и без положаја у Вршцу.

    У јесен исте године прешао је у устаничку Србију, у Смедерево, где је, под псеудонимом Иван Југовић, убрзо постао писар у Правитељствујушчем совјету. Почетком 1807. године, након смрти Божидара Грујовића, првог секретара Совјета, Југовић је постављен на његово место. Почетком септембра исте године упућен је у дипломатску мисију у штаб руске војске у Букурешту, како би се примирје између Руса и Турака проширило и на Србију. На основу интрига руског изасланика у Србији Константина Родофиникина, Југовић је крајем 1807. г. отпуштен из службе у Совјету.

    Оставши без посла, Иван Југовић је решио да по узору на Мађарску краљевску академију оснује у Београду школу у којој ће бити учене више науке и у којој ће бити школовани будући народни поглавари и управитељи Србије.
    Велика школа је, залагањем Југовића, свечано отворена 31. августа (12. септембра по новом календару) 1808. године. За њеног првог управитеља именован је Доситеј Обрадовић, а Југовић је током првог полугодишта био њен једини професор.

    Крајем 1808. г. Иван Југовић је политички рехабилитован и налазио се на челу дипломатске мисије која је више месеци боравила у Јашију, у штабу руске војске, на преговорима са фелдмаршалом кнезом Александром Прозоровским о будућем статусу Србије. На повратку из ове мисије, Југовић је био именован за председника београдског Магистрата, а у марту 1810. г. налазио се у дипломатској мисији као Карађорђев изасланик код аустријског цара Франца Првог у Бечу.

    Почетком 1811. године поново је именован за првог секретара Правитељствујушчег совјета.

    Када је у марту 1811. г. умро Доситеј Обрадовић, на његово место попечитеља просвештенија (министра просвете у устаничкој српској влади) именован је Иван Југовић. У сукобу русофилске и аустрофилске струје (којој је припадао Југовић) у српском политичком врху, Иван Југовић је, са Миљком Радоњићем и Михаилом Грујовићем, крајем 1812. године истеран из Совјета. Београд је напустио почетком марта 1813. године, а последње месеце живота провео је између Бачке Паланке, Темишвара, Беча и Великог Бечкерека (данас Зрењанин), где је и умро 7/19. новембра 1813. године. Сахрањен је у порти бечкеречке Светоуспенске цркве.

    Јован Савић - Иван Југовић био је полиглота који је уз матерњи српски течно говорио и разумео још шест језика (латински, немачки, мађарски, руски, италијански и француски). Био је даровит правник и писац, преводилац, хроничар и песник, и ненадмашан беседник.

    Имао је једну од пресудних улога у учвршћивању српске самосталности и обликовању државног устројства устаничке Србије, а Југовићеве идеје о јакој, слободној и самосталној националној држави, која ће бити носилац народних тежњи за ослобођење и других крајева у којима живе Срби, неколико деценија су претходиле "Начертанију" Илије Гарашанина.
    Образован и уман, поносан и отворен, али немирног духа и бујних личних и политичких страсти, Сомборац Иван Југовић (Јован Савић), за непуних осам година боравка у устаничкој Србији, постао је уз Доситеја Обрадовића најпознатији и најутицајнији пречански Србин у националној, политичкој и просветној историји свог времена. Његова улога била је кључна за покретање Велике школе, чије дубоке образовне корене данас баштини Универзитет у Београду, па је тиме овај сомборски ерудита, са истанчаним осећањем за меру националног и цивилизацијског, забележен и као трајан задужбинар српског образовања.
    -----
    Југовићева Велика школа, први заметак високе наставе у Србији. Југовићева Велика школа је основана 1808. године и била школа посебног карактера.

    У свом наставном плану она је садржала како елементе средње школе (прве две године), тако и елементе високошколске наставе (трећа година). У прве две године учили су се средњошколски предмети (историја, географија, рачуница, стилистика, немачки језик), а у трећој универзитетски предмети (државно право, кривично прво и међународно право). Због свега тога Велика школа има мало формалних сличности са осталим типовима школа како тадашњег, тако и садашњег времена.

    Професори Велике школе били су Доситеј Обрадовић, Иван Југовић, Сима Милутиновић Сарајлија, Миљко Радоњић (негде се наводи као Миљко Радонић), Лазар Војновић и други.

    Школа је свечано отворена 31. августа 1808. а настава је кренула следећег дана. Настава је била разредна, што значи да један наставник у свом разреду држи све предмете. Уџбеника није било па су ђаци учили из бележака са предавања. Упис у школу је био условљен само знањем писања, читања и рачунања. Међу првим ученицима били су синови и сродници истакнутих старешина (Карађорђа, Младена Миловановића, Миленка Стојковића, Васе Чарапића и Јакова Ненадовића), али није било дискриминације ни према осталим ђацима. Кроз велику школу је прошло око 40 ученика за све време њеног рада.

    Зграда школе постоји и данас (у њој је смештен музеј Вука Караџића и Доситеја Обрадовића).

    Војним поразом, 1813, нестаје и Југовићева Велика школа, први заметак високе наставе у Србији. Прекид њеног развоја је трајао четврт века. Тек од 1838. висока настава је настављена у Србији, формирањем Лицеја, па Велике школе 1863, и Универзитета 1905. Она није претеча универзитета у смислу развоја те установе до универзитета (због прекида деловања), али је у наставном смислу свакако први претходник највише научне и наставне установе код нас.

    Горњи текст је из Википедије. Надаље су мањи одломци чланка из 'Правослaвља' (број 911)

    Иван Југовић - оснивач Велике школе, аутора Живорада Јанковића, Рубрика Савременици устанка

    ''Међу ученим људима који са подручја Карловачке митрополије долазе код устаника био је и Јован Савић. Рођен је у Сомбору 1772. г. у свештеничкој породици. Права завршава у Пешти и постаје професор у Карловцима. У Србију долази крајем 1805. г. са места секретара Вршачке епархије. По доласку мења име и постаје Иван Југовић...
    О Југовићу се највише говори као о оснивачу и првом професору Велике школе. Податке о томе налазимо код тројице првих историчара устанка - Симе Милутиновића Сарајлије, Вука Караџића и Лазара Арсенијевића Баталаке. Њих тројица су приближно исте старосне доби и као млађи савременици буне само делимично у њој учествују. Сва тројица су у вези са школом коју је основао Југовић - Вук и Баталака као њени ђаци, а Сима као учитељ у последњим месецима постојања. Вук је био ђак од првог дана и присуствовао је њеном отварању, где није био присутан Црни Ђорђе већ Доситеј Обрадовић и Младен Миловановић. Ускоро је болест Вука одвојила од школе и он се у њу више неће вратити...
    Вук Караџић најопширније говори о Југовићу. Саставио је и посебну биографију као додатак његовом познатом делу Правитељствујушчи совјет сербскиј за времена Кара-Ђорђијева или отимање ондашњијех великаша око власти. По сопственом признању, уз овај невелики опис додао је и три житија - Миленка Стојковића, Петра Добрњца и Ивана Југовића - само зато да би имао чиме да испуни пети табак књиге: Да би се напунио пети табак додаћу још нешто о гдјекојијем људима који су напред споменути у овој књижици. Без тога мало је вероватно да би житије Југовића било написано. ...

    Биограф истиче његов метод рада и бригу за ученике: Он је одмах са трошком од своје мале плате почео издржавати и двојицу сиромашних ђака: Стојана Ненадовића из Кличевца и Гаврила Поповића из Баурића, а чини нам се да је и на Вука трошио. Он је и велики број својих књига, српских и руских, својим ђацима предао да их побуди к читању, и да на то, слободно време од науке с ползом проводити могу...
    По аустријским изворима, у време пада Србије Југовић јадно животари у Бечу, те се помишља да би могао бити постављен за пратиоца Црног Ђорђа током његове интернације. Беч је решио да склони бившег Вожда дубоко на својој територији и због тога што се очекивало да ће Порта тражити његово изручење. Смрт је сачувала Југовића да буде депортован са осталим српским првацима.''

  6. #21

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Đorđe Vajfert



    Đorđe Vajfert (r. 15. juna 1850. Pančevo - u. 12. januara 1937. Beograd) je bio srpski industrijalac nemačkog porekla.[1]

    Đorđe Vajfert, od oca Ignjata i majke Ane, se rodio Pančevu. Živeo je i imućnoj pančevačkoj porodici industrijalaca. Pančevo je tada bilo malo pogranično mesto na ušću reke Tamiš u Dunav, naseljeno pretežno Srbima, Nemcima i Mađarima[2]. Sa druge strane granice preko Dunava je ležao grad Beograd, komercijalni centar i glavni grad ponovo uspostavljene Kraljevine Srbije.[3]

    Vajfertov deda se doselio u Pančevo početkom 19. veka, tražeći svoju sreću prvo kao trgovac a zatim i kao proizvođač piva. Da bi ojačao svoje preduzeće poslao je svog sina Ignjata u Minhen da bi radio u tamošnjim pivarama i izučavao zanat, što je Ignjat i radio u pivari Spatenbrau. Posle Ignjatovog povratka grade još veću pivaru koja postaje najveća na Balkanu, i koja je postojala sve do 2008. godine.[4]

    Tokom 1865. godine Vajfertovi iznajmljuju postojeću pivaru u Beogradu, da bi počeli i tamo sa proizvodnjom, da bi izbegli troškove transporta i carine prilikom dovoženja pančevačkog piva za Beograd.[5]

    Đorđe Vajfert je u Pančevu pohađao nemačku osnovnu školu i mađarsku srednju školu, posle čega ga otac šalje u Budimpeštu u Trgovačku akademiju na daljnje školovanje. Posle toga Đorđe odlazi na usavršavanje u Vajenštofen, pored Minhena, gde apsolvira Veliku pivarsku školu. Posle diplomiranja 1872. godine, Đorđe odlazi u Beograd da bi pomogao ocu u poslu i zajedno grade novu pivaru na Topčiderskom brdu[6].

    Đorđe Vajfert je 1873. godine oženio Mariju Gisner.

    Kao veliki dobrotvori, otvorili su veliko pančevačko katoličko groblje, gde su i danas posmrtni ostaci članova porodice Vajfert. Takođe su iz svog fonda sagradili pančevačku katoličku crkvu svete Ane i još mnoge druge javne i dobrotvorne ustanove[7].


    Đorđe Vajfert je otišao iz Pančeva (tada Austrougarska) za Beograd 1872. godine i odmah se aktivno uključio u javni život ponovo uspostavljene Kraljevine Srbije. Godinu dane pre izbijanja Srpsko-turskog rata 1876-78, Đorđe Vajfert je poklonio novac iz fonda za kupovinu topova za srpsku armiju[8]. Tokom rata Vajfert se pridružio srpskoj vojsci kao dobrovoljac i bio je u službi pri konjici. Za pokazano junaštvo u srpskoj vojsci primio je orden za hrabrost. Po njegovoj želji, od svih medalja i priznanja koje je dobijao za života, jedino je ova medalja zajedno sa njim otišla u grob.

    Vajfert nije bio član nijedne političke partije, uvek se trudio da služi kao balans u uzburkanom političkom životu tadašnje Srbije. Jedan od primera je i Timočka buna, pobuna protiv kralja Milana Obrenovića 1883. godine. Veliki broj srpskih političara je tada bio uhapšen i suočen se sa smrtnom kaznom. Vajfert je tada tražio audiciju kod kralja i tražio da se smrtne kazne zamene za vremenske, što je opravdavao prestankom daljnjeg krvoprolića u Timoku a samim tim i u Srbiji.

    Preuzeo je pivaru koju je njegov otac (Ignjat Vajfert) sazidao kod "Mostara" u Beogradu, a koju je kasnije jako proširio.

    Kupio je rudnik mrkog uglja kod Kostolca, rudnik bakra u Boru i rudnik kamenog u Podvisu, čemu pridolazi još i zlatni majdan u Svetoj Ani, te je na taj način postao tvorac modernog rudarstva u Srbiji.

    Od 1890. on je guverner Narodne banke Srbije, te stekao velikih zasluga u održanju vrednosti dinara i olakšanju kreditnih poslova u Srbiji. Guverner je bio u periodu 1890-1902 i 1912-1926, ukupno 26 godina. Izveo je i pretvaranje narodne banke i emisionu ustanovu Kraljevine SHS, kao i zamenu kruna u dinare.

    Bio je i predsenik Upravnog odbora Samostalne monopolske uprave Kraljevine Srbije u periodu 1895-1900. godina.

    Đorđe je darežljivi mecena kulturnih i humanih ustanova i prijatelj nauka, skupljao je stari novac.

    U svoje vreme bio je najveći industrijalac u Jugoslaviji.

    Tokom 1893. godine Đorđe Vajfert je osnovao je fond kralj Stevan Dečanski, dobrotvornu organizaciju koja se brinula za gluvonemu decu i omogućavala im školovanje i uključivanje u redovan normalan život. Đorđe Vajfert je ne samo osnovao ovaj fond već je bio i glavni finansijer i kao takav je nosio titulu počasnog predsednika.

    Tokom Prvog balkanskog rata, 1912. godine Vajfert je platio za 60.000 vekni hleba koje su bile davane najsiromašnijim familijama u Beogradu.

    Za vreme Prvog svetskog rata Srbija je bila okupirana od strane Nemaca a Đorđe Vajfert je te ratne godine proveo na jugu Francuske odakle je prema situaciji i mogućnostima slao pomoć Srbiji. Posle rata Vajfert se vratio u Beograd da pomogne u ponovnoj izgradnji porušenog grada.

    Tokom 1929. godine zajedno sa Edinburškim odborom škotskih žena i Londonskim odborom škotskih žena osniva Bolnicu za ženu i dete u Beogradu[9]. Vajfert je takođe poklonio zemljište za izgradnju kluba Beogradsko žensko društvo[10]. Pored ostalih dobrotvornih aktivnosti vredno je takođe još pomenuti donaciju koju je Vajfert dao za izgradnju Srpske akademije nauke i umetnosti.

    9. septembra 1923. je poklonio svoju zbirku u kojoj je sjedinjena zbirka njegovog oca i brata, Beogradskom univerzitetu. Vatrogasnoj instituciji je poklonio osobitu pažnju i od 1921. on je predsednik Banatskog vatrogasnog udruženja. On je uživao i uživa nepodeljeno poštovanje njegovih zemaljskih gospodara koji su ga odlikovali svojim najvrednijim ordenima. Inače je dobio mnogo odlikovanja, tako je on između ostalih počasni predsednik pančevačke Pučke banke i vršačkog vatrogasnog udruženja. U Pančevu podseća na njega Anina crkva, koju je 1922/23. o svom trošku dao sazidati, kao i portalna zgrada na pančevačkom katoličkom groblju koju je 1924. dao sagraditi. Umro je 1937. godine, a nasledio ga je sestrić Ferdinand Gramberg.

    Izvor sa navedenim referencama

    Dodatak, Felix Milleker-Knjiga o prordici Vajfert:

    Rođen je 1850. godine, u Pančevu. Osnovnu školu završio je u Nemačkoj, gimnaziju u Pančevu, trgovačku akademiju u Budimpešti, pivarsku školu u Vajenstefenu u Nemačkoj. Poznato je da je s ocem podigao pivaru na Topčiderskom brdu u Beogradu. Dva puta je osvojio zlatnu medalju za kvalitet na Svetskoj izložbi piva u Parizu. Poznato je da je krajem devetnaestog veka bio jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Javnost zna da je zaslužan za razvoj rudarstva u Srbiji krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Oformio je Centar za istraživanje rudnih pojava. Posedovao je rudnik žive na Avali, „Sveta Varvara" na reci Pek, rudnik mrkog uglja kod Kostolca, kamenog uglja u Podvisu, zlatni majdan u Svetoj Ani, borski rudnik... Poznato je da je jedan od osnivača Srpske narodne banke, da je bio viceguverner i u dva navrata guverner Narodne banke. Bio je počasni predsednik Industrijske komore, predsednik Novčanog zavoda beogradska zadruga, predsednik Upravnog odbora Samostalne monopolske uprave Kraljevine Srbije i predsednik pančevačke Pučke banke.

    Poznato je da je bio veliki dobrotvor. Osnovao je invalidski fond „Sveti Đorđe", koji je pomagao invalide iz Prvog svetskog rata i siročad koja su ostala bez očeva u tom ratu. Jedan je od osnivača Društva „Kralj Dečanski", koje je zbrinjavalo gluvonemu decu. U ovom društvu bio je predsednik do smrti. Beogradskom ženskom društvu poklonio je zemljište na Dedinju i dao je kreditnu garanciju za „Dom gospođa Svete Ane". Ustupio je zemljište na Dedinju za Društvo beogradskih žena lekara. Finansirao je izgradnju bolnice za žene i decu u Tiršovoj ulici u Beogradu. Pomagao je Udruženje gostioničara i hotelijera, Kelnerski fond i Udruženje beogradskih piljara. U Pančevu je sagradio rimokatoličku župnu crkvu svete Ane, u Glogovcu, kod Bora, pravoslavnu crkvu sveti Đorđe. Utemeljivač je Biciklističkog saveza, predsednik Banatskog vatrogasnog udruženja. Za vreme Srpsko-turskog rata, od 1876. do 1878. godine, kao dobrovoljac odlikovan je medaljom za hrabrost. Bogatu numizmatičku zbirku poklonio je Narodnom muzeju Srbije i Beogradskom univerzitetu. Zbirku slika, skica i mapa poklonio je Muzeju grada Beograda.

    To je samo deo onoga što je učinio.

    Nosilac je mnogih odlikovanja i počasni je građanin Knjaževca i Pančeva.

    Biografija Đorđa Vajerta: http://www.fonddjordjevajfert.org/biografija.php
    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 10.10.2009 u 13:34



  7. #22

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Драгутин Димитријевић Апис


    Драгутин Димитријевић Апис био је генералштабни пуковник војске Краљевине Србије. Рођен је 5. августа 1876. у Београду, а на основу пресуде војног суда стрељан је 26. јуна 1917. у Солуну.

    Рано је остао сироче. Након тога, бригу о њему преузима његова сестра и њен супруг. Завршава Основну Школу у Нишу, а нижу школу гимназије у Београду(прва београдска гимназија). Након школовања уписао је нижу школу Војне академије и завршио је 1896. као шести у класи. Био је на служби у 7.пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника.

    Септембра 1898. уписао је вишу школу Војне академије за генералштабне официре. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899.

    У време владавине краља Александра Обреновића, због лошег стања у земљи, смислио је и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара Обреновић није била његова идеја.

    У ноћи 29. маја повео заверенике из Официрског Дома у двор, где је за време тражења краља и краљице, тешко рањен с три метка у груди. Захваљујући својој снажној природи Димитријевић је преболио те ране, и његов утицај на официре и послове у војсци стално је растао. Димитријевић је покушао да створи војну диктатуру у држави[тражи се извор], имао је јак утицај на политичаре. Чак је покушао Николу Пашића да придобије на своју страну, али му то, упркос притисцима и претњама, није успрело. Пред убиство краља Александра, Апис је заједно са својим истомишљеницима слављем обележавао датум убиства кнеза Михаила Обреновића, наговештавајући мајски преврат.

    Године 1905.положио је испит за Генералштаб и отпутовао на војне студије у Берлину. По повратку у земљу, додељен је генералштабном одељењу Министарства Војног, и служио је у њему од септембра 1906. до до марта 1907.

    Био је у Македонији краће време, а по повратку вршио је дужност помоћника начелника штаба Дринске дивизије 1908. Још за време свог боравка на југу Србије, Апис се прикључио тајном комитету који је тада већ био створен са циљем да се одупре бугарским претензијама. У исто време, постао је члан Четничког удружења са седиштем у Скопљу и Куманову.

    1911.са својим друговима основао је тајно терористичко удружење Уједињење или смрт, познато под именом Црна рука. За време саме мобилизације у септембру 1912. тешко је оболео од тровања крви па је враћен у Београд и због тога није могао учествовати у балканском рату. Као шеф обавјештајног одељења Ратног министарства Димитријевић је успоставио контакте са истомишљеницима из многих крајева.

    У I светском рату је руководио обавештајном службом. Потом је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске. Затим, помоћник начелника штаба III армије. Апис је у децембру 1916. ухапшен на солунском фронту као члан тајне организације Уједињење или смрт. Оптужница га је теретила за "превратничко дјеловање" с политичким циљем у самој земљи. Поред тога у тужби се наводило, да је прикривао Рада Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића, који су били оптужени истом тужбом, и да су 29. августа 1916. покушали да изврше атентат на престолонасљедника регента Александра, када се аутомобилом возио из Острова у свој логор. Процес је вођен у Солуну пред војним судом за официре. Пресудом од 23. августа 1916 Димитријевић је осуђен на смрт, а стрељан је 14. јуна 1917. у Солунском пољу заједно с артиљеријским мајором Љубом Вуловићем и Радом Малобабићем.

    Пуковник Драгутин Димитријевић Апис био је велики патриота. Владавину Александра Обреновића сматрао је погубном по Србију. Он је смислио и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара није била његова идеја. Био је рањен приликом заузимања двора и није могао да спречи убиство. Проучавајући његов случај многи су увидели (Арчибалд Рајс, Дејвид Мекензи, итд.) да Солунски процес на коме му се судило 1916. није био законски регуларан. Апис је био невин. Али, српски политичари су га се бојали. Био је неко ко је могао да контролише афере у Србији после рата. Зато су лидери српске владе у изгнанству решили да искористе тренутак и елиминишу га. (Дејвид Мекензи)

    На обновљеном судском процесу 1953. у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис.

    Одликован:

    * Орденом "Петар Мркоњић"
    * Орденом српске круне I, II и III реда
    * Орденом Карађорђеве звезде са мачевима I, II и III реда.
    * Орденом "Милош Обилић"
    * Орденом Белог орла I и II реда.

    Литература:

    * Народна енциклопедија (1927. године), чланак Миомира Миленовића, уредника Политике
    * Душан Савковић, Апис
    * Дејвид Мекензи, Круна српске дипломатије (НИН, 16/06/05)
    * Арчибалд Рајс, Чујте Срби
    * Група аутора, Војни Лексикон, Војноиздавачки Завод, 1981
    * Милан Ж.Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд, 1955.
    * Валентин Пикуль,Честь имею!,Москва,1992.



  8. #23

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Prota Vasa Živković

    Vasa Živković (Pančevo 31. januar 1819. 25. jun 1891. Pančevo), srpski pesnik i sveštenik. Između ostalog, napisao je i narodne popevke Rado ide Srbin u vojnike" i Opao klikće sa visine". Njegovo kršteno ime bilo je Vasilije. Rodio se u graničarskoj varoši Pančevu i tu je proveo ceo svoj život. U Pančevu je završio i osnovnu školu, a potom je pohađao karlovačku i segedinsku gimnaziju. Završio je prava u Pešti i Požunu, ali i bogosloviju u Vršcu. Oženio se u Pančevu, gde je i postao sveštenik. Bio je sekretar Odbora u Buni, postao je i prota i bio učesnik na Narodno-crkvenim saborima.

    Otac mu je bio pančevački sveštenik, pa je od njega, osim imanja, nasledio i zanimanje i parohiju (1845. postao je paroh Uspenskog hrama). Bio je i ,,ljubitelj knjige", čije se ime spominjalo po časopisima, ako ne kao pisca, a ono kao ime čoveka koji kupuje i širi knjigu, pomaže i voli književnost. To svoje poštovanje i ljubav prema knjizi preneo je i na sina, koji je postao predstavnik pesnika srpske literature u četrdesetim godinama XIX veka. Njegovi prvi radovi su nastali još u gimnaziji, ali nisu ostali sačuvani. Zanimljivo je da je Vasa Živković završavao šesti razred karlovačke gimnazije u vreme kada je Branko Radičević učio prvi. Živković je bio na filozofiji u Segedinu, gradu u kome bi godišnje bivalo i do 200 srpskih đaka. Značajno je da je profesor bio Pavle Stamatović i da je radilo Društvo učeći se Srbalja ili Mladež srpska koja se u Segedinu uči. Tu je, u devetnaestoj godini napisao prvu pesmu i poslao je da se štampa, da bi sledećih godina u Pešti, Požunu, Vršcu i konačno Pančevu nastavio sa svojom mladalačkom lirikom.

    Baca Živković je prvo pisao onako kako je to tada bilo moderno; bili su to teški, tromi epigrami, ode, nešto malo manje toržestvene nego dotadašnje, ali ipak nespretne i retorske, inspirisane smrću drugova i premeštajima profesora sa preuveličanim značajem i konvencionalnom patetikom. Ono što mu je pomagalo i unapređivalo rad je da je u gimnaziji u Karlovcima učio dva jezika: svoj maternji, srpski i nemački. Čitao je Getea i Šilera, čije je radove kasnije i prevodio. Kroz njih je shvatio šta je to prava, jednostavna, čista lirika i počeo da traži nove načine da se izrazi i da tako bude i među prvima koji će pokušati da modernizuju i oslobode srpsku poeziju. Napisao je nekoliko pesama koje su ga svojim svojom naivnom i srdačnom jednostavnošću, a i zato što su pisane narodnim srpskim jezikom postavile u red najznačajnijih Brankovih prethodnika. Voleo je narodni jezik i dobro je poznavao govor svoga kraja. Baš zato što mu poezija nije bila životni poziv, pa tako ni obaveza, stvarao ju je spontano i kako je on sam kasnije govorio: u mladosti svojoj kao diletant stihotvorac katkad pevuckao, kad mu je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo. Njegova poezija zato nije bila previše burna za ono vreme, pa je on ostao zapamćen više kao Brankov prethodnik i čovek koji je uticao na procvat srpske lirike u periodu od 1838. do 1847. nego kao značajan pesnik.

    Za života je napisao sedamdesetak pesama od kojih skoro polovina nije ni štampana. I sam svoje pesme nije smatrao uspelim, niti dostojnim pažnje, čak nije voleo da ga smatraju pesnikom. Ipak, njegovi stihovi su zaživeli u narodnim popevkama, koračnicama i tugovankama. Pesme Rado ide Srbin u vojnike, Opao klikće sa visine, Ti plaviš zoro zlatna, Raduj se mlada nevo (što su zapravo prvi stihovi samo najpoznatijih) sačinjavali su veliki deo muzičkog repertoara vojvođanskih Srba, koji se mogao čuti prilikom njihovih borbi, svetkovina i tugovanja. Zapravo su se njegove pesme toliko pevale, da su mu pripisivane i one pesme koje on nije napisao. S druge strane, mnoga njegova pesma već davno nije nosila njegovo ime, oslobodila se svega ličnog i potvrdila svoju vrednost i na poselu, i u kafani, i pod prozorom devojke.

    Godine 1857. napisao je pesmu Moji jadi koja počinje poznatim stihovima Ah kad tebe ljubit ne smem, / drugu ljubit neću ja. Posle smrti supruge u četrdesetoj godini prestao je da piše stihove i posvetio se kulturnom, prosvetnom i političkom radu. Među poslednjim stihovima koje je napisao su: Kad mi Lenke moje nema, / nek i pesme nema više.

    Od početka 21. veka u Pančevu se svake godine održava manifestacija Dani prota-Vase u organizaciji Srpske pravoslavne parohije Pančevo, u porti Uspenske crkve gde je Vasa Živković nekada bio sveštenik.

    Literatura: Kovačević, D. 1990. Vasa Živković : život, rad i pesništvo.



  9. #24

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Odličan članak napisan na ovu temu:

    Knjiga Turističke organizacije grada Beogradski stranci
    Ostavili su nam trajno nasleđe
    Autor: DUŠAN MILIĆEVIĆ | Foto:z. raš | 14.09.2009. - 09:24

    Austrijanac Đorđe Vajfert, Mađar Geca Kon, Slovenac Davorin Jenko, Škotlanđanin Fransis Makenzi, Švajcarac Arčibald Rajs, Čeh Ignjat Bajloni... samo su neki od stranaca koji su ostavili dubok trag u Beogradu. Spisi o tome kako su ovi, ali i mnogi drugi strani državljani uticali na život u prestonici, mogu se pronaći u kjnizi "Beogradski stranci", koju će danas predstaviti Turistička organizacija Beograda.



    Zemljište za Hram Svetog Save poklonio je Fransis Haford Makenzi

    Za stvari koje su praktično simboli srpstva i pravoslavlja velike zasluge imaju Slovenac Davorin Jenko i Škotlanđanin Fransis Haford Makenzi.
    - Makenzi je bio veoma imućan i kad je došao kupio je veliko imanje koje se pružalo iza Slavije. Bio je po veroispovesti nazaren, pa ga je Srpska pravoslavna crkva optuživala za širenje te vere. Međutim, Maknezi je posle smrti zaveštao jedan deo svoje zemlje za izgrdanju Hrama Svetog Save, najvećeg pravoslavnog hrama na Balkanu. Davorin Jenko, koji rođen kao Martinus, je između ostalog bio horovođa Beogradskog pevačkog hora, i stvorio je mnoge pesme, uključujući i "Bože pravde" iz komada "Markova sablja", koja je sada himna naše zemlje - priča Vesna Aleskić iz Turističke organizacije Beograda.
    Stranac koji je možda bio i najomiljeniji među našim ljudima je Švajcarac Arčibald Rajs, koji je poznat kao zaštitnik srpskog naroda. Bio je kriminalistički ekspert i zbog iskustva u ovoj oblasti srpska Vlada ga je svojevremeno angažovala da izvrši anketu o zverstvima koje su vršile austrougarske trupe.
    - Njegovi članci su izazvali snažan odjek, a istina o stradanju srpskog naroda prodrla je u svet. Rajs je i pomagao izbeglicama, zbrinjavao srpsku siročad, a bio je i na Solunskom frontu. Sahranjen je na Topčiderskom groblju, a srce mu po njegovoj želji počiva na Kajmakčalanu - priča Vesna Aleksić iz Turističke organizacije Beograda.


    Velikog traga ostavila je i češka porodica Bajloni, koja je postavila temelje srpske privrede. Bavili su se mlinarstvom, imali pivaru "Ignjat Bajloni i sinovi" i bili na visokim funkcijama, a sličnu priču ima i Austrijanac Đorđe Vajfert.
    - Bajlonijeva pivara je bila jedna od poznatijih u ovom delu Evrope. Ignjat Bajloni je bio i dugogodišnji guverner Narodne banke. Na ovu porodicu danas nas podeseća veliki nadgrobni spomenik od crnog mermera na Novom groblju. Vajfert je takođe podigao pivaru, a u vreme dok je bio guverner NBS novčanice od 1.000 dinara su nazivale "vajfertovice", zbog njegovog potpisa na njima. Njegov lik se čak i danas nalazi na novčanici iste vrednosti - kaže Vesna Aleksić.
    Čovek koji je uspeo da razvije srpksu knjižarsku i izdavačku delatnost do samog evropskog vrha je Geca Kon. Ovaj rođeni Mađar je bio je predsenik Udruženja srpskih knjižara i uveliko zadužio srpsko izadavštvo. Jednom prilikom je uhapšen pošto je veličao srpke pobede nad austrougarskom vojskom.
    U knjizi je predstavljen i Italijan Đuzepe Pino Grasi, koga su zvali "čarobnjak za obradu kamena. Za razliku od gore pomenutih, iako je ostavio "popriličnu" zaostavštinu, mnogi ne znaju za njega. Samo neka dela koja je uradio su sedam malih, dva velika kapitela i dva reljefa za Hram Svetog Save, skulpture i ukrase na Starom dvoru na Dedinju. Uradio je i veliki broj skulptura na Novom groblju, a radio je na Spomeniku Neznanom junaku na Avali, kao i na dve velike kompozicije Atlasa na zgradi u Kolarčevoj 1.

    Rajsovo Čujte Srbi aktuelno i danas
    Sa tekstom apela Arčibalda Rajsa pod nazivom "Čujte Srbi", mnogi se slažu i danas: Političari su vam iskvarili zemlju. Oni su kod vas svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Funkcioneri su bez morala, bez časti, lični interes je u prvom planu. Junaci su zaboravljeni, omladina zapostavljena, radnih navika skoro i da nemate. Govorim vam ovo kao prijatelj naroda i plašim se, da ako nešto ne promenite, sve ovo može skupo da vas košta, stoji u ovom apelu.



  10. #25

    Odgovor: Заборављене личности из историје Србиј

    Лука Ћеловић Требињац

    Лука Ћеловић (18. октобра 1854, Придворица, код Требиња - 15. август 1929. Београд), велетрговац, рентијер, почетком двадесетог века један од најбогатијих људи у Србији, водећи финансијер и једна од најутицајнијих личности међу Србима пореклом из Херцеговине, предсједник Београдске Задруге, национални радник и велики српски просвјетни добротвор.
    Основну школу учио је у Требињу, Бања Луци и Брчком. То му је било све школовање. 1872 морао је напустити Босну и дошао је у Београд своме земљаку, архимандриту Нићифору Дучићу, који га је дао као шегрта у тадашњу познату радњу Радосављевића и Игњатијевића. 1875. г. Када је пукла Невесињска пушка, односно избио Српски устанак у Херцеговини 1875. године, Лука се, као добровољац, враћа у родну Херцеговину. У борбама са Турцима био је лакше рањен, али се брзо опоравља и у својој чети наставља борбу. Пошто и Србија објављује рат Турској, добровољци из Херцеговине враћају се у Београд, са њима и Лука, па наставља војевање у оба српско - турска рата, 1876. и 1877. - 1878. године. По завршетку рата, Ћеловић је отпочео самосталну трговину домаћим производима (шљиве, жито и друга храна), уз помоћ својих земљака, познатих трговаца Крсмановића и Параноса. У јесен 1882. основана је Београдска Задруга за међусобно помагање и штедњу, као завод мањих људи, с незнатним удјелима и малим капиталом. 1899. изабран је за предсједника управног одбора Београдске Задруге. Једва писмен, самоук, Ћеловић је напорним трудом од Београдске Задруге начинио један од најјачих и најсолиднијих српских новчаних завода и индустријских предузећа. Председник Задруге био је до своје смрти 1929.

    Поред тога Ћеловић је стигао да дјелује и у важним народним пословима. Врло штедљив и шкрт за себе лично, Ћеловић није жалио новаца, кад се тицало опште ствари. Ћеловац и др Милорад Гођевац почели су опремати чете и слати их у Стару Србију. Бугарски комитет уочио је сву опасност таквог рада за бугарске циљеве и осудио је Ћеловића, као и др Гођевца, на смрт. Послати атентатори нису успјели стићи до Београда. Послије 29/5 1903. Ћеловићу и др Гођевцу пришао је и генерал Јован Атанацковић као вођа младих официра, који су у Мајском преврату извршили официрки пуч и промјену на пријестолу. Тако је образован и формално средишњи комитетски одбор, у чијем су акционом дијелу Ћеловић и др Гођевац остали све до ослобођења Старе Србије и Македоније. Да није било Ћеловића, према речима др Гођевца, главног покретача идеје о четничкој акцији, од цијелог тог посла не би било ништа, јер је он сам давао по 40.000 до 50.000 динара годишње за опремање чета.

    Ћеловић је све своје имање тестаментом оставио Београдском универзитету изузимајући мале легате родбини што је износило преко 50 милиона динара. Основао је Задужбину Луке Ћеловића - Требињца, београдског трговца 1926. у склопу прославе дана Светог Саве на Београдском универзитету, његово писмо писмо прочитао је тадашњи ректор Павле Поповић.

    wikipedija



Strana 2 od 2 PrvaPrva 12

Slične teme

  1. Odgovora: 38
    Poslednja poruka: 04.11.2012, 10:18
  2. Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 03.08.2012, 09:56
  3. Квалитет образовног система
    Autor yossarian u forumu Obrazovanje
    Odgovora: 7
    Poslednja poruka: 04.08.2011, 19:42
  4. Odgovora: 31
    Poslednja poruka: 17.08.2009, 06:32
  5. Odgovora: 33
    Poslednja poruka: 08.10.2007, 11:34

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •