Hej, salaši opet ću vam doći

[Mish]

Do ruke mi je došao CD sa salašima Vojvodine.
Naravno, to su više-manje sve salaši, manje ili više otvoreni, ali svakako oni koji egzistiraju komercijalno.
I znate šta - filmići i slike su prelepi. Prosto, probude želju za onim salašarskim životom koji poznajem iz nekih pesama, nekih knjiga, nekih priča,...
Pa, dobro, kad mi baba i mater nisu ostavili jedan, dobro je što su se neki setili da za nas betonsku čeljad otvore koji. Eto zavaljujući preduzetnim ljudima, tu i tamo svratim u po koji. To, nažalost, uvek bude na par sati. Dugo već planiram da upriličim neki "salašarski vikend", ali prosto mi se do sad nisu tako nameštale.
Ali, u svom tom komercijalnom šarenilu, uglavnom izbegavam one salaše koji se više tako zovu nego što to zapravo jesu. Sve te nove, napucane kuće i stazice koje nisu 100 godina tabane mi ne pružaju onaj osećaj kao navrat-nanos skupljene stolice, okačene domaćice po zidovima, fenjeri i svećnjaci koji me vraćaju u detinjstvo.

Podelimo salašarske priče...

[broj310]

немам неко искуство са салашима, али се ужасавам како су ови нови, обновљени "напуцани", како је све то сад погрешно постављено, нашминкано и кичасто.
разумем потребе туриста за конфором али је тужно видети те прелепе "старце" одевене у неке шарене, шљаштеће крпице
бедак.
можда се и варам, можда ме неко и увери у супротно, сликом или речју...

[Mish]

Ima jedan nadomak Novog Sada (da ga ne reklamiram, jel ).
Uvek mu se iznova vraćam.
Čini mi se da su tu sve stolice skupljene od ko zna kojih sve vojvođanskih baba, kao da nema dve iste. Na klupama su krpare kao što sam ih sretala kod moje majke. Zidovi omolovani sve sa mustrom, i na njega okačeni tanjiri i domaćice. Fenjeri kao što sam retko viđala kod nekih dragih mi ljudi koji sad lete po nekim drugim visinama. Uvek garagani tamburaju neke drage mi pesme.
A napolju...
Šetaju mačići, pravi šarovi i kokice.... Od ciglica napravljene stazice utabane u prethodnih 60 godina. Tu su i konji.
Volim da odem tamo.

[Blossom]

Ja sam bila na salasu 84.Isla c u Zosam sa razredom.Zapravo smmo isli na Palic,pa smo svratili.

[Tami80]

Zanimljiva tema.... verujem da cu sa zadovoljstvom doprineti ovoj temi svojim postovima.
Hvala sto ste me potsetili da postoje i ovakve vrednosti u nasoj blizini.
Slike stavljam,cim pribavim.

[memento]

Imao sam priliku vise puta da posetim salase. One prave, aktivne, rekao bih. Na zalost sve ih je manje, ali ovi `novi` ce ipak sacuvati uspemenu na salase i salasare koji su na ovim prostorima obelezili jedno vreme na svoj poseban i zanimljiv nacin...

U mom kraju vise nema salasa, a bilo ih je. Nekada sam posecivao jedan salas kod Zablja. Djeram, stala, zivina po dvoristu, poljoprivredne masine, miris stajskog djubreta, pulini nepoverljivih pogleda.... Bilo je cak i konja. Ne znam sta je sada sa tim salasem. Ne pitam,a mogao bih....

Postojao je jedan salas koji je bio vazan cinilac i verovatno jedan od uzroka neponovljivog i dalekoseznog kulturnog dogadjaja u istoriji svetske knjizevnosti. On je pretocen u naziv prve knjige, mozda i najveceg ruskog pisca, Nikolaja Vasiljevica Gogolja - Veceri na salasu kraj Dikanjke. Ta knjiga je svojevrsan manifest koriscenja folklornih i fantasticnih elemenata u lepoj knjizevnosti i to po vrhunskim standardima.

Vij, i ostale pripovetke su snazno uticile na brojne evropske pisce i promovisale Gogolja kao jednog od najvecih uzora mnogim kasnijim knjizevnim stvaraocima....

A sve je pocelo sa salasa...

[zmax]

немам неко искуство са салашима, али се ужасавам како су ови нови, обновљени "напуцани", како је све то сад погрешно постављено, нашминкано и кичасто.

Nemam ni ja i užasavam se kada vidim šta su uradili od nekih salaša,stvarno su "napucani",nemaju više onaj izgled,a samim tim ni dušu.

. Djeram, stala, zivina po dvoristu, poljoprivredne masine, miris stajskog djubreta, pulini nepoverljivih pogleda...

Retkost je videti pravi stari salaš.Što bi pesma rekla ...
"Nema više starog čardaka, ni đerma,
ni debelog 'lada od bagrema."
A najtužnije je kada vidim one oronule,avetinjskog izgleda,napuštene.

Ima jedan nadomak Novog Sada (da ga ne reklamiram, jel ).
Uvek mu se iznova vraćam.
Čini mi se da su tu sve stolice skupljene od ko zna kojih sve vojvođanskih baba, kao da nema dve iste. Na klupama su krpare kao što sam ih sretala kod moje majke. Zidovi omolovani sve sa mustrom, i na njega okačeni tanjiri i domaćice. Fenjeri kao što sam retko viđala kod nekih dragih mi ljudi koji sad lete po nekim drugim visinama. Uvek garagani tamburaju neke drage mi pesme.
A napolju...
Šetaju mačići, pravi šarovi i kokice.... Od ciglica napravljene stazice utabane u prethodnih 60 godina. Tu su i konji.
Volim da odem tamo.

Ajoj Mish-u,kada ćeš da nas vodiš na ovaj salaš,pa da sa garaganima otpevamo koju pesmicu...

Zvonko Bogdan - Hej salaši

[nenad.bds]

Volim da se vozim po našoj ravnici, često i poljskim putevima, da zagledam salaše, a ponekad i navratim. Domaćini - salašari, naravno najčešće vremešni (što bi rekli oni koji se trude da koriste reči iz knjiga) nikad nisu bili, posle prve uzdržanosti, odbojni niti nerespoloženi za ćaskanje s slučajnim posetiocima . Predusretljivo su pokazivali kako sada izgleda na salašu.

Neki preduzimljiviji vlasnici su shvatili da nostalgija i idilična predstava o prošlosti imaju i komercijalnu vrednost, pa mnogi salaše upoznaju kroz te manje ili više imitacije prošlosti. Ne kažem da to (uglavnom) nisu prijatni ambijenti koji se razlikuju od urbanih ugostiteljskih objekata sa (opet uglavnom) i tradicionalnim jelima, ali prave salaše tako ne možete upoznati.

Iako nisam neko pravo salašarsko dete niti sam od onih koji su bar letnje raspuste na salašima provodili, hteo bih da malo ispričam i o onoj pred-idealizovanoj, neromantičnoj strani salaša, bez obzira što i ja sam više volim da salaše doživljavam sa ružičastije strane. Sedajući da ovo pišem pogledao sam u Enciklopediju Novog Sada da uporedim moje mišljenje sa odrednicom iz te stvarno korisne knjige.

Počinjem citatom iz Enciklopedije: ''Salaši, poljska imanja izvan naselja s kućom, ekonomskim zgradama, kamarama slame i kupama kukuruzovine, kao sa kopanim bunarom i djermom, a okružena drvećem (bagrenjem)'' pa pri kraju ''seljaci su na salašima mogli lakše, brže i jeftinje da obavljaju poslove na imanju ...'' Izmedju ostalog se kaže i da su salaši počeli da se ruše i nestaju posle II svetskog rata u eri kolektivizacije i agrarne reforme.
Po mom mišljenju u nastanku i nestanku salaša postoji, pored ovog iz Enciklopedije, i drugi aspekt a koji nema jače veze sa političkom i ideološkom komponentom.

Kad se priča o prošlim vremenima, pa i o salašima, gubi se iz vida da je osnovna radna stoka bio vo Podolac. To je snažna, izdržljiva životinja skromnih zahteva za kvalitetnom hranom, negom i smeštajm. Ali je vrlo spora.



Ovo je moj deda Mita u vreme kada smo se prselili na salaš izmedju N. Sada i Rumenke jer su oca su odveli na prinudni rad u Madjarsku - u munkaše za vreme rata 1943. kad sam ja bio beba. Odrasli su radili kod vlasnika za stan i hranu i nešto novca za najosnovnije potrepštine.

Ove volove 60-tih sam još vidjao po Vojvodini, a slučajno sam nedavno video da nastoje da ih očuvaju u rezervatu prirode u Zasavici. (Pogledajte na taj sajt).

Vlasnici imanja vrlo često su imali kuće u selima ili gradovima. Odlazak na rad do njiva koje su bile udaljene više kilometara volovskom zapregom bilo je veliko gubljenje vremena i energije. Stoga je i smeštanje radne snage (radne stoke i ljudi) na samo mesto rada - njivu i salaš bila ekonomska nužnost. Naravno, logično je bilo da se tu onda uzgaja stoka i organizuje celokupni život. Bolje stojeći vlasnici imanja su napuštali salaš kad prodje vreme radova a na njemu su preko zime ostajali biroši - najamni radnici.

Uz kolektivizaciju, agrarnu reforme i druge mere koje su se dvojako odražavale ne selo i poljoprivredu, petnaestak godina posle rata ipak je došlo i do nekog napretka koji je omogućio da volovi prestanu da budu osnovna radna stoka.
Pored toga, mogućnosti za školovanje dece su bile neuporedivo povoljnije pa je i to bio jedan od motiva za napuštanje salaša. Sela su povezivana tvrdim putevim, dobijala struju (a mnogi salaši ni danas je nemaju) pa je život na salašu postajo sve neprivlačniji.

Sada, kad se do njiva dolazi traktorom za petnaestak minuta, kad se u njivi ne provodi od svanuća do mraka, nema ni ekonomske nužnosti za postojanje salaša.

Ipak, pretpostavljam da će neki salaši u nekoj novoj formi - farmi npr. - zameniti one iz idealizovene prošlosti.

Konji su nerazdvojni deo pesme i predstave o salašima. Ali, konje nisu svi salašari imali. Oni koji su ih imali češće su ih držali za diku, uzivanje i brži prevoz nego za rad. Tako je i danas.

A za mene salaši ostaju nezaobilazni začin ravnice i prostranstva, isto kao i beli seoski zvonici.

Mogao bih još ponešto napisati o doživljajima autentičnih salaša sa furunama koje se lože ogrizinom od kukuruzovine sa spoljne strane kuće, sedenje uz petrolejku i miris isparenja ljute mlevene paprike iz jela na šporetu koji se loži šapurikama ... ali sam već previše odužio. Umesto toga evo nekoliko fotografija sa salaša u koje sam nedavno svratio ili samo zastao da ih pogledam i slikam.

Na kraju, moja preporuka: skrenite s glavnih puteva, svrate na salaš na koji naidjete. Nećete se pokajati.



Ovaj je na Čeneju, prema Kisaču, a i vlasnik je odatle. Dole je pušnica (koja se naravno i sada koristi) i furuna za hleb na istom salašu.



Ovaj je kod Žablja, južno od puta NS-ZR



A ovaj blizu Siriga, na putu ya Temerin.

[simke]

Mogao bih još ponešto napisati o doživljajima autentičnih salaša ...

Samo izvol'te, moliću lepo.

Najiskrenije se nadam da ćete to i učiniti, unapred me raduju ovakvi tekstovi i prijatne fotografije.

[Tami80]

Salasi u vojvodini.

[Marko Dj]

zeleo bih da kazem , cisto moje misljenje , da danasnji salasi po meni nisu salasi . Zasto ? Pa zato sto su napravljeni od cigle i maltera , pravi salas je onaj salas koji je napravljen od blata i trske . Nadam se da se slazete sa mnom

[rekreativac]

Na jedan od retkih salasa koji je "komercijalizovan" na neki nacin, a sacuvao je sasvim svoju autenticnost naisao sam u Selevenjskoj pustari izmedju Horgosa i Malih Pijaca. To je salas Kucora. Samim tim sto je vlasnik jedno kulturno umetnicko drustvo "Bartok Bela" iz Horgosa "garantuje" posvecenost ocuvanju izvornosti. Takvu potvrdu sam dobio i od momka koji se brine o salasu, slusajuci sa kojom posvecenoscu nam prica o istoriji salasa i njegovoj ulozi danas. Salas nije jednostavno naci (osim ako ne koristite GPS), pa se moze desiti da malo i zalutate. A put do salasa je pravi "salasarski", prasnjav, peskovit, pa malo kroz pustaru, pa vinograde... sto se moze videti na jednoj od slika.
Kad ga najzad nadjete, nece vas docekati parkirani dzipovi i sl. vec par radraganih pulina (kerovi) i vec pomenuti domar raspolozen da vam pokaze i najmanji kutak ove starine. Koliko sam shvatio vise su orijentisani na grupne posete, moze se kampovati ili prespavati u skromnim sobama, a sto se tice jela u ponudi su specijaliteti kao salasarski pasulj, perkelt i sl., i naravno domace strudle, gomboci i kompoti. Svi proizvodi se mogu i nositi kuci kao i sitni suveniri koji se izradjuju od kravlje kosti. I naravno domaca rakija.... Ukoliko se neko pronasao u ovome evo koordinata: N46 06 54.02 19 55 00.39

[rekreativac]

... i jos par slika Kucora salasa...