Moj roman... "Anđeo"

[The Gunslinger]

Evo, pošto skoro i da nema aktivnosti na forumu književnosti, odlučio sam da postavim ovde prvo poglavlje mog prvog, i zasad nezavršenog romana(98 strana A4 formata u Word-u 2007 dosad) na razmatranje društvu sa vojvodina cafea. Ovo prvo poglavlje mog romana "Anđeo" je ujedno i najkraće(drugo poglavlje ima 29, a treće 38 strana.) i ustvari je neki uvod u celu priču. Pa, da ne razglabam više, evo ga:

I

Metatron stajaše na litici pored mora i gledaše u krvavo crveni zalazak sunca.I mislio je kako izgleda mu to kao da sunce u vodi se rastapa. Duga njegova kosa zlatna na slanom morskom vetru viorila se kao i odora njegova snežnobela. Stajao tu je, od jutra ranog i izlaska sunca koji on gledao je isto ovako pomno, kao i sada što spuštanje njegovo pod horizont posmatra. Voleo je on, da dolazi ovde ,i sunčevo putovanje preko neba plavoga posmatra, al ne znaše zašto. Bilo je svetova sa sa lepšim suncima, i njihovim izlascima I zalascima, al on ipak najviše voleše da ih ovde gleda. I oduvek, baš na mesto ovo, na svetu ovom, on dolazio je. I otkad svestan je sebe samoga kao Metatrona, on ovo mesto, i ovaj sunca zalazak voleo je. I dok po ko zna koji put, on pitaše se zašto, vetar morski prestade da duva. A on, trenutka istog znaše zašto. ‘‘Pozdrav tebi ,Metatrone zlatokosi, zlatooki, od angela svih najmoćniji, glasniče božji, među stvorenjima njegovim.’’ reče glas duboki i mračni, iza leđa njegovih. ‘‘Pozdrav tebi Azraele, pomoćniče boga, drugi arhangele smrti, zadnji od arhangela sedam, sa četiri lica i četiri hiljade krila,ti čije telo od onoliko očiju i jezika sastavljeno je, koliko smrtih bića u univerzumu ima, koji na četvrtom nebu obitavaš, koji u knjigu svoju imena svih koji rode se upisuješ, i brišeš ih kad nazad u zemlju od koje stvoreni su odu, koji svakom biću božijem na kraju presudiš, i koji zadnji na kraju umrećeš.’’ odgovori mu u dahu jednom Metatron, glasom zvonkim i čistim koji lepši je od bilo kojeg ljudskog. A takvi su glasovi angela svih, a njegov od svih najlepši, nadmašen samo glasovima šestokrilih serufima šest, koji stoje pored trona boga svemoćnog, večno pevajući mu u slavu njegovu.

וןרטטמ

Osvrnu se Metatron i pogleda Azraela koji izgledaše kao čovek običan. Čemerna kosa padala mu je do struka, a beše visok, i gledaše u Metatrona očima crnjim od noći. A ako neko zagledao bi se u njih, beskrajni ambis mračni, i prazninu u njima video bi. ‘‘Opet, Metatrone, nalazim te ovde, kao što i mnogo puta dosad nalazio sam te.’’ Reče arhangel smrti glasom koji zvučao je kao vapaj hiljada duša prokletih, što oglašavaju se iz rupe paklene. Jedini među svim angelima koji imao je glas od kojeg bi smrtnici svi poželeli da nikada više ne čuju ništa, osim tišine večne, bio je on.

וןרטטמ

Metatron pogleda u lice smrti očima svojim, boje ćilibara, pa reče mu ’’A što tebe briga je za to što dolazim ovde ja?’’ a Azrael nasmeja mu se kraičkom usana svojih boje krvi i odgovori mu ’’Znaš i sam, da angeli iz raja ne mogu u svet silaziti bez dozvole boga svemoćnog. A ti nikad ga ne pitaš, već siđeš sam ovde iako znaš da ne smeš. A ja uvek poslat sam da vratim te, angele svojeglavi.’’ ’’Znam Azrele mračni ja to. Ali ja boga ne bojim se, kao ostali angeli. Jer znadeš i ti da ja usred raja sedeo sam, iako zabranjeno je to, i da zbog prekršaja tog šezdeset udaraca plamenim štapom dobio sam, a nijednom jauknuo nisam, iako bolelo je kao da meso od kože i kostiju odvajaju mi. A i dalje njega ne bojim se,kao ti što ga se bojiš, iako si ti sama smrt.’’ ’’Od svih angela Metatrone, ti najveći bogohulnik si, i stalno to dokazuješ, a ipak stvoritelj naš, sa neba nije te bacio. Zašto tebi on povlađuje, kao nijednom stvorenju svojem, nikad mi jasno neće biti.’’ Osmehnu se Metatron, dok iza njega, zadnji zraci sunca nestajali su ispod horizonta.

וןרטטמ

‘‘Ja jedini od angela svih jednom davno čovek sam bio. A kada ljudsko moje telo u zemlju iz koje nastalo je vratilo se, bog svemoćni u angela svojeg pretvorio me je. Šta to u životu mom uradio sam, da zaslužim takvu čast, ne znam, jer sećanje moje izbrisano je, ali verovatno zbog toga bog povlađuje mi više, nego bilo kojem angelu svom.’’ Reče Metatron arhangelu smrti koji već znaše sve to, jer on zna sudbine svih bića smrtnih. A od njega samo bog zna više. ‘‘To verovatno istina je angele vatrena pogleda, I voleo bih da mogu ti reći zašto, jer sve o životu tvojem znam, ali nije mi dato ni dozvoljeno da uradim to.’’ Azrael mu reče, sa setom u glasu ‘‘Besmrtni Arhangel smrti božjeg gneva se boji, a smrtnici puki ne plaše ga se, I rade kako im je volja.’’ ‘‘Al oni nikad nisu boga videli, i moć njegovu osetili kao ja što sam!’’ ‘‘Zar nisu? A šta sa prvo dvoje ljudi? Na svakom od devet hiljada svetova na kojima sada ljudi žive, bog prvo stvori dvoje – muškarca od zemlje I ženu od rebra muškarčevog. I zabrani im da jedu voće jedne vrste, a hiljadu drugih dade im da jedu. A oni na svakom svetu oglušiše se na zapovest tu, iako znali su koliki će biti gnev božji. Te nemađeš prava ti da govoriš tako, kako malopre govorio si.’’ A Azrael na reč ovu utihnu. A kad ponovo progovori, već noć je bila počela, i sunce mesec je na nebu zamenio, a njegove reči bejahu ‘‘Priznajem grešku moju Metatrone, najlepši angele božji. Smrtnici obični više hrabrosti od mene imaju. Al šta tu mogu ja kad stvorio me je moj gospodar da budem pokoran njemu. Ti jednom smrtnik bio si, pa i dalje tu samovolju kao oni imaš. Al pođi samnom sada, jer pozvao te je on k’ sebi, i zato ja došao sam po tebe. Video si sunca zalazak koji tolko voliš, pa valjda možeš sad da se vratiš samnom na peto nebo, a onda da sam odeš do sedmog gde obitava gospodar naš, jer ja dalje od petog nesmem.’’ Metatron pogleda u nebo zvezdano svojim očima plamtećim misleći šta da Azraelu rekne, a kad odluči reče ’’Poći ću s’ tobom Azraele nazad na nebo sad,al ako obmanuo si me, sledeći put neću pasti na isti trik.’’ ’’Nije obmana Metatrone, stvarno te je gospod bog naš zvao, jel hoće nešto važno da ti rekne. No, i sam ćeš se uverit u to kad dođeš pred tron njegov.’’ ’’Ta krenimo onda.’’ reče mu Metatron pa obojica nestadoše – Metatron u bljesku svetla sunčevog, a arhangel smrti rasprši se u crnome dimu, crnjem od same noći.



Ajde, prospite kritike, i dobre i loše. Samo da budu konstruktivne. Ako mislite da je loše, kažite i zašto. Isto važi i za obrnuto - ako vam se sviđa, recite zašto. Pa....nemam više šta da kažem....krenite s komentarima...(samo nemojte da budete mnogo grubi.....da me ne rasplačete....)

PS: וןרטטמ je Metatron na hebrejskom.

PSS: Ako neko ne zna, Hebrejski je jezik kojim je pisan stari zavet, i tora, i to je maternji jezik jevreja.

[makilli]

Ako zanemarimo pravopisne greške prvi utisak o ovom poglavlju je da puno toga ne štima po mom mišljenju,no nemoj da te to obeshrabri .Prvo,moraš dobro proučiti činjenice i zapise koji postoje o Metatronu i Azraelu pa onda krenuti da pišeš o njima a da to ne bude puko prepisivanje.Drugo,ukoliko želiš da ih promeniš, gledaj da za to postoji dobar osnov u smislu da iz nekih mitova,legendi ili sl. pokušaš da ih prikažeš iz nekog drugog ugla.Treće,obojica se pojavljuju u judaizmu ali isto tako i u hrišćanstvu i u islamu,nemoj to da prenebregneš.Četvrto,poslednjih godina,naročito na zapadu je napisano mnogo knjiga slične tematike tako da bi bilo loše da tvoj roman bude samo još jedna u nizu varijacija na datu temu.Peto,tvoj stil pisanja i izražavanja je u nekim delovima u totalnom neskladu,poradi na tome,gledaj da i kad je recimo, jedna rečenica u prošlom a sledeća u budućem vremenu, imaju smisla,da to bude čitljivo široj populaciji.Šesto,isuviše opširni pojedini delovi a nema potrebe za tim,bolje da neke opise sažmeš u par rečenica jer će biti efektnije od opisivanja u beskraj.I to je otprilike to,od mene.Nisam isuviše kompetentna ali isto tako nisam ni laik i stoga želim da ove predloge ili zamerke shvatiš kao konstruktivne.U svakom slučaju radi i dalje na romanu,nadam se da će ugledati svetlost dana za koju godinu

[The Gunslinger]

Kao prvo, hvala na komentaru. I jedan komentar mi puno znači. Hvala još jednom.

E, sad, da počenem

Znam ja dosta o oba anđela, ali sam odlučio da neke stvari promenim, ili izmenim, da ne bi bilo samo puko prepisivanje, kao što kažeš. Mnoge anđele iz hrišćanske i judejske mitologija, kao i boga, i pale angele, ja poprilično predstavljam kao ličnosti, sa sopstvenim problemima, sumljama i strahovima. Takođe, ne predstavljam boga kao potpuno dobrog, niti predstavljam pale anđele kao potpuno zle. Ali to se vidi u kasnijim poglavljima. Ovo poglavlje je samo neka vrsta uvoda, kao što sam već rekao.

Moje pisanje jeste malo loše, a i mešam vremena, ali arhaični oblik pisanja se posle drugog poglavlja retko pojavljuje, i prelazim na tradicionalniji način pisanja, tako da se to malo ispravlja.

Nisam preterano upoznat sa gomilom romana koji izlaze na zapadu, ali verovaću ti na reč, jer je veoma moguće da ima sličnih romana. Naravno, nastavak mog romana je poprilično....drugačiji. U mnogim aspektima. Kasnije ću postaviti ostatak romana, deo po deo.

Takođe da kažem da i ovo preterano dugačko opisivanje, koristim samo u prvom, i delu drugog poglavlja. Kasnije se više koncentrišem na događaje, što će se videti kad postavim ostatak romana.

A, da, umalo da zaboravim. U pravu si u vezi toga da je način na koji pišem zbunjujuć, jer će kasnije, postati još više zbunjujuć, nekim osobama, s obzirom da krajem drugog poglavlja, a i kasnije, počinjem da uvodim mnogo novih likova, a ipriča se više ne fokusira oko Metatrona, već skače s lika na lik, pa će biti malo teško čitaocima da se snađu, ali možda i neće. Meni nije teško da se snađem.



Sutra, ili prekosutra ću postaviti drugo poglavlje. Dotle, sve vas lepo molim(sa šlagom) da pročitate, i komentarišete prvo poglavlje, jer mi treba mišljanje šire javnosti u vezi mog romana, da bi odlučio šta dalje da radim s njim. Zahvaljujem na svim komentarima unapred.

[The Gunslinger]

S obzirom da nema više komentara na prvo poglavlje postaviću drugo poglavlje. Nekih 17 strana u Word-u otprilike. Malo duže od prvog, pa sam ga podelio u dva posta, jer prelazi maksimum ....evo ga.....kritike su poželjne.....

II

Na sedmome nebu seđaše bog gospod za tronom svojim.A oko njega stajaše šest serufima šestokrilih koji pevaše mu u slavu. Sa dva svoja krila oni pokrivahu lica svoja, sa dva noge svoje, a sa dva leteše. I sjajni su ko sunca, i kad bi koji smrtnik pogledao u njih oči bi mu od svetlosti njihove bile spržene. I pevaju oni uvek ’’Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama, puna je sva zemlja slave njegove!’’ pored trona božijeg, u njegovoj palati, na sedmome nebu. A sada, ide prema toj palati Metatron, najlepši od svih angela, u svome punome sjaju. Krila zlatna na njegovim leđima sijaju, njegove zenice su mala sunca, njegove trepavice bičevi od plamena, njegova kosa sunčevi zraci, njegova koža sjajnija od zlata, njegova odora prekrivač od plamena sunčevih, a za pojasom mač njegov plameni beo je od toplote, al ne peče njega nimalo, i gde njegove stope zgaze ostaje otisak od vatre toliko vrele, da more od nje bi proključalo, a planine se istopile. I dok približavaše se palati božjoj, mišljaše on ovako: ’’Zašto zove me sad k’ sebi kad većma dugo nije me zvao? Čudno mi je to. A reče mi Azrael da moram i mač svoj plameni poneti sa sobom, i poneo sam ga ko što rekao mi je. Da li želi gospod naš da pošalje me kao glasnika uništenja, na neki od svetovs njegovih? Azrael ne mogaše da mi odgovori, jer ne zna on o ovome ništa. A meni sumljivo je to. Znam da ne bi trebalo da sumljam ja u gospoda boga, stvoritelja mog,al u prirodi mojoj je da sumljam jer sam bio čovek, pre no što postah anđeo, i duša moja još uvek ljudska je. I zato ako želi on da ja donosim smrt, propast i uništenje smrtnicima, odbiću ga, pa nek me i izbaci iz raja, briga me nije. Jer on najveći licemer od svih je. Kaže da ljude voli od svega drugog više, a donosi im samo patnju. Potope, požare, kuge, ratove, glad i smrt on im donosi. I večni život posle smrti obećava im ako odreknu se svih uživanja u životu pre smrti, a pakao i večne muke ako prepuste se istim. A šta im raj donosi? Ništa. Nikakva uživanja, nikakve osećaje. Ništa. I to je ,kao, nagrada, za lojalnost njemu? Gore je to i od pakla, jer u paklu makar bol osećaš, a u raju čak ni to.’’ I dok ovako razmišlao je, stiže on do kapija palate božje koje čerubima sedam čuvaše.

וןרטטמ

Svaki od njih imaše četiri lica – ljudsko, orlovsko, lavlje i volovsko, i dvanaest krila koja sva očima prekrivena behu. I reče mu jedan od njih glasom gromoglasnim četvorostrukim, i ljudskim i životinjskim : ’’Ko si ti, i zašto u božju palatu dolaziš?’’ a odgovori mu onda Metatron ’’Ja Metatron sam, angel božji, najlepši među angelima, glasnik božji među ljudima koji i sam jednom bejaše čovek. Dolazim u palatu gospoda našeg, jer pozvao me je k’ sebi, o čemu me obavesti Azrael, arhangel smrti, pomćnik božji.’’ Na pomen imena Azraelovog uplašiše se čerubimi, jer svi anđeli, i oni pali, i oni koji u raju obitavaju moraju jednom umreti iako besmrtni su. A po sve njih na kraju Azrael dolazi. Plaše se oni i ime njegovo da izgovore, u bojazni da prizvaće smrt na sebe. Jedini koji od Azraela ne zazire Metatron je, jer on već jednom umro je, i smrti ne boji se. ’’Prođi Metatrone, kroz kapiju, u palatu božju.’’ reče mu čerubim, a u glasu mu se oseti tračak straha koji ostao je tu zbog pomena Azraelovoga imena. Čerubim koji izašao je pred njega i razgovarao s njim skloni se udesno, a šest čerubima što stajaše na vratim dvokrilnim, od suvoga zlata, višljim od planina najviših skloniše se, tri levo, tri desno, a dveri se otvoriše prema unutra, prema dvorani ogromnoj, iz koje svetlo sjajnije od bilo kog sunca sijalo je. Metatron pogleda u otvorene dveri, očima od plamenova sunčevih i sporim korakom krenu prema dvorani, iz koje čuo se hor serufima.

וןרטטמ

Metatron stajaše ispred trona božjeg i gledaše u boga gospoda, koji beše svetlost zlatna, i prema kojoj svetlost serufima šest bleda je. Metatron pogleda u boga i pokuša da kaže nešto, ali neču sam sebe od zapevavanja hora serufima. A onda gospod bog reče : TIŠE PEVAJTE SERUFIMI MOJI, DA ,MOGAO BIH ČUTI SLUGU MOGA METATRONA KOJEG PRIZVAO SAM K’ SEBI DA S’ NJIME RAZGOVARAM.’’ I zazvuča njegov glas kao hiljadu gromova i nadglasa pesmu serufima, koja utiša se kad on prestade govoriti. A onda obratiše se on Metatronu koji stajaše ispred trona njegovoga i reče mu : ’’SLUGO MOJ METATRONE, NAJLEPŠI OD SVIH ANGELA MOJIH, GLASNIČE MOJ MEĐU LJUDIMA, KOJI SI I SAM JEDNOM ČOVEK BIO, DA LI ZNAŠ ZAŠTO POZVAO SAM TE JA?’’ ’’Ne’’ odgovori mu Metatron, a glas mu sopstven zazvuča prazno i slabo, u odnosu na glas božji. ’’A ZNAŠ ZAŠTO NAREDIO SAM DA MAČ SVOJ PLAMENI SA SOBOM PONESEŠ?’’ zagrme kroz dvoranu zlatnu pitanje Metatronu upućeno, a njegov odgovor beše isti kao i na pređašnje. A onda Metatron postavi pitanje stvoritelju svom, što odvajkada zabranjeno bilo je. ’’A da li skoro reći ćeš mi zašto pozvao si me?’’ za trenutak bi tišina potpuna, jer i serufimi prestadoše pevat, iznenađeni drskošću ovom. A onda glas božji zagrme ko rušenje stotinu planina : ’’TI USUĐUJEŠ SE NEŠTO MENE PITATI!? MENE TVOG BOGA GOSPODA SVEMOĆNOG KOJI TI JE ŽIVOT PODARIO I ISTO TAKO MOŽE TI GA ODUZETI!?’’ a kad utihnu glas božji, nasta ponovo tišina savršena koju Metatron prekide jednom rečju svojom : ’’Da.’’ Jer on uplašen nije od božjega gneva, čak i u trenutku kada pred njim stoji, i kada ga može stvoritelj njegov uništiti jednom misli svojom. Bog onda preuze obličje drugo, i više ne beše svetlost zaslepljujuća, već izgledaše sad on kao čovek običan snežnobele kose koja padaše mu do stopala, al’ ne dodirivaše pod, i nebesko plavih očiju, u kojima bi se izgubiti mogao. Osmehnu se on pa progovori, al’ ovaj put njegov glas više ne beše tutnjava strašna, već umilna zvonjava : ’’Metatrone, Metatrone... Opet protiviš mi se ti. Sreće imaš što najomiljeniji si mi Angel, pa neću kazniti te zbog prekršaja ovog. Al’ pazi. Neću večno trpeti ispade tvoje.’’ Stade on tu na tren, pa nastavi ’’A sada da kažem ti zašto pozvao sam te.’’ I u desnoj ruci njegovoj, nasta plave svetlosti bljesak. A kad nestade, u šaci držaše on,koplje. Pet lakata dugačko beše, a od toga vrh ubodni, što sijaše plavo, jedan lakat dugačak beše. A drška od nekog drveta nepoznatog, i belog beše, četiri lakta dugačka. I pruži onda on koplje, i reknuše Metatronu ’’Uzmi.’’ a Metatron posluša ga, i uze koplje. A onda reče mu bog ’’Ovo koplje, što dadoh ti ga ja, Askalon zove se. S njime sveti Đorđe, zmaja užasnoga, što kugu ja donosio, i decu proždirao, kod grada Aškelona ubio je. I koplje to onda lično iskovah ja, i dadoh ga Đorđu, da proburazi njime aždahu strašnu, i otera je sa sveta ovog, a on to i učini. A sada, to zlo što u zmaju oličeno je bilo, i što ja jednom pobedio sam, al ne i ubio, pa poslao Đorđa da dovrši, al ni on ga ne uništi, vratilo se. A sada zato dajem tebi koplje ovo da ubiješ ga ti, jednom i za svagda!’’ Metatron samo stajaše i ćutaše, i misliše šta sad da odgovori. A posle dest otkucaja srca, reče on ’’A kako ću sam pobediti to zlo, kad svemoćni bog nemogaše?’’ a samo što pitanje svoje završio je odgovor mu stiže ’’Nećeš biti sam. Azrael pored tebe boriće se. Jer vi dva moja najmoćnija ratnika ste – najmoćniji angel, i arhangel zadnji.’’ ’’’A serufim svaki, od nas dvojice zajedno, stostruko jači je. Zašto jednoga od njih ne pošalješ? Ili možda jednoga od čerubima što kapiju dvorane ove čuvaju, il’ orfanima jednoga, il’ nekoga od tronova, vrlina, dominiona, il’ moći? Oni svi od Azraela i mene moćniji su.’’ Onaj što devet hiljada imena ima, pogleda Metatrona u oči i nasmeši se blago ’’Azrael moćniji od svih njih je, a i ti nisi sila zanemarljiva. A takođe zabranjeno je svim redovima koji od arhangela viši su da u među ljude silaze, već ostati večno na nebu moraju, dok ja ih ne proteram, a samo oni do hora trećeg, u ljudske poslove smeju se mešati, a i to samo sa dozvolom mojom. A sad idi i ne pitaj me ništa više. Azrael ispred čeka te, i očekujem da odmah krenete. Svet na koji idete Milasurej zove se, a to na jeziku ljudi sveta tog, božja tvorevina znači. Da krenete smesta, očekujem od vas ja.’’ Metatron klimnu glavom i, unazad koračajući, pošto bogu leđa se okretati ne smeju, izađe iz palate. Gospod se nasmeši ivicom usana, i postade ponovo, svetlost blještava, a serufimi počeše ponovo pevati iz sveg glasa, staru pesmu svoju.

וןרטטמ

Isred palate božje stajaše Azrael, arhangel smrti. Celo telo njegovo, crnim ogrtačem je prekriveno, a ispod oklop svoj, od obsidiana* crnoga, nosiše on. I dva mača plamena za pojas od kože jelenske, zapasana mu bejahu. I treće oružje nosiše on na leđima svojim, ispod ogrtača od noći – mač čija oštrica od obsidijana, toliko oštra beše da dlaku bi mogao preseći nadvoje, da mogao bi granit s njom izmrviti, a i dalje podjednako oštra ostati. A drška i balčak od crnoga gvozdenog drveta bejahu, čvršćeg od čelika. Taj mač, sam Uriel, predhodnik Azraelov, na mestu ahrangela smrti, napravio je rukama sopstvenim. U ruci jednoj, držaše Azrael knjigu, veliku, crnih korica, u drugoj crno pero, kojim zapisivaše u knjigu, a u trećoj ruci mu ne beše ništa, al njome on brisao je imena iz knjige. Četvrtu ruku, na obsidianskom maču držao je, spreman da izvuče ga. Petom rukom gladio je kosu svoju dugačku, čemernu koja mu se slivala niz telo, gubeći se u crnome ogrtaču. U šestoj ruci držao je dršku i balčak mača, srebra, ali bez oštrice. To oružje drevno, kao Oštrica Zvezdanog Svetla poznato je, a zove se tako, jer oštrica od svetla zvezda sačinjena je, i na poziv vlasnika pojavljuje se i nestaje, za treptaj oka. A s njom, sve se preseći može, i neznano je, odakle potiče ona. Sedmom rukom Azrael držaše jabuku, crvenu k’o krv, i jedoše je polako dok stajaše tu. On začu onda korake. Diže on pogled svoj sa knjige i pogleda u kapiju palate božje. I vide on da čerubimi pomeraju se. A kad skloniše se, dveri džinovske otvoriše se polako, i hodajući unazad, izađe iz kuće božje Metatron. Azrael nastavi da piše i briše, ni ne gledajući u knjigu. On otvori šaku u kojoj mu jabuka beše, i jabuka nestade. Kapja zlatna zatvori se i Metatron okrete joj leđa, i Azraela ugleda. Arhangel smrti protrese svoja krila crna, raširi ih, pa skupi ponovo i reče Metatronu, koji približavao se ’’Pozdrav tebi Metatrone, angele od plamenova.Verujem da saznao si sve što trebalo je?’’ Metatron ne odgovori, već podiže koplje u desnoj ruci svojoj, na Azraela koji trže se. Al Metatron ne udari na njega već spust ruku, osmehnu se, i reče ’’Ti zaista mislio si da napao bih ja tebe, Azraele? Ponekad zaista iznenađuješ me ti.’’ ’’Opreznosti nikad dovoljno.’’ odgovori crni arhangel i otvori sve ruke svoje, i nestade i knjige i pera i Oštrice Zvezdanog Svetla iz ruku njegovih, i pruži on svih ruku sedam da sa Metatronom rukuje se. Metatron prebaci Askalon iz desne u levu ruku, al’ ne rukova se sa Azraelom. ’’Prestani da radiš to, ne sviđa mi se.’’ reče on a Azrael odgovori mu ’’Šta da prestanem Metatrone?’’ ’’Da radiš to s rukama. Nije mi prijatno da vidim nekoga sa ruku sedam.’’ ’’Dve mi dovoljne nisu, pa zato sedam sam koristio, al’ ako to smeta ti, na dve vratiću se.’’ S ovim rečenim povuče Azrael sve ruke ispod crnoga ogrtača svog od noći, a onda samo dve izvadi ’’Da li sad zadovoljan si?’’ upita on Metatrona ’’U redu je sad Azraele.’’ Odgovori Metatron i ispruži ruku desnicu i rukova se s Azraelom. ’’A sad da li krenuti možemo?’’ upita arhangel ’’Samo da obučem oklop svoj pa ići možemo.’’ I pucnu Metatron prstima triput, pa na njemu stvori se oklop od suhoga zlata, koje sasvim suprotno zlatu beše, tvrdo, a lagano. Na oklopu sunce beše izrezano. I na šlemu sa perjanicom velikom, boje vatre, koji pokrivaše celo lice Metatronovo, osim očiju njegovih plamenih, beše sunce, kao i na štitu koji u levoj ruci on nosio je. Uze onda on Askalon iz leve, u desnu ruku pa reče ’’A sad ići možemo.’’ I tren kasnije, nestadoše obojica.

וןרטטמ

Džafa je očajno gledao u ekran. Nije znao šta da radi. Njegove misli su bile potpuno zbrkane, a on je pokušavao da ih sredi, ali mu nije uspevalo. Sklonio je pogled sa ekrana i buljio u zid izvesno vreme. Misli su mu se ponovo, kol’ko-tol’ko sredile. Odlučio je da u svojoj glavi sumira današnje događaje. ’’Prvo se pojavio taj džinovski oblak. Dobro. Onda nam se učinilo čudno što se kreće u suprotnom pravcu od onog u kojem vetar duva pa smo odlučili da ga analiziramo. Dalekosežne analize uspomoć senzora iz baze su utvrdile da je to običan oblak po hemijskom sastavu, ali da se kreće protiv vetra, što smo ranije utvrdili, i da iz njega isijava neka vrsta energije koja dosad nije viđena. Dobro. Onda smo je uporedili sa svih 583 poznatih vrsta energije, i nije se poklapala ni sa jednom. Najbliža je bila radijaciji tipa 7, ali nije bila nijedna od 8 poznatih tipova radijacije, pa smo pretpostavili da je ovo novi tip radijacije, tip 9. Dobro. Onda smo poslali robotizovanu sondu da uđe u oblak i bliže ga ispita. Izgubili smo kontakt s njom onog trenutka, kad je dodirnula oblak. Zatim smo pokušali da kontaktiramo najbližu istraživačku bazu, koja je u gradu Klintar. Nijedna vrsta komunikacije, čak i primitivne kao telefon,i radio nisu radile. Onda su Kamar i Ultan odlučili da odu do grada teleporterom, koji takođe nije radio, pa su uzeli hoverkraft, i njime krenuli do grada. Izgubili su kontroli nad vozilom, i oblak ih je usisao. Izgubio sam svu komunikaciju s njima. Dobro.’’ Onda zastade, i ispravi samog sebe ’’Nije dobro.’’ Pa očajno pogleda u ekran koji prikazivao da oblak ide prema gradu. Nije znao da li je moguće da uništi ceo grad, ali nije hteo da rizikuje. Posle pedesetogodišnjeg rata, koji se tek pre pet godina završio, i u kome je populacija planete desetkovana, svaki život je bio dragocen. Podigao je svoje robotske ruke i nabrzinu pritisnuo desetak tastera na komandnoj tabli ispred njega, pokušavajući da ostvari kontakt sa gradom. Utvrdio je da komunikacije i dalje nisu radile što je povećalo njegov očaj. Nije znao šta da radi. Grad je bar desetak kilometara udaljen od istraživačke baze. Nije bilo više nijednog vozila. Imali su samo hoverkraft koji je oblak progutao zajedno sa njegova dva najbolja prijatelja. Sad mu ostaje samo jedno. Ustao je sa stolice, i stao na svoje dve mehaničke noge. I ruke i noge je izgubio u ratu. Zamenio ih je ovim prototipima mašinskih udova. Nikada ih nije forsirao, ali se oduvek pitao koliko brzo može da trči sa ovim nogama, i sada mu je bila prilika da to sazna. Oblak se kretao sporo, brzinom od deset kilometara na čas, i trenutno je bio udaljen od grada otprilike sedam kilometara. Biće tamo za manje od sata. Mora da stigne pre njega. Otšetao je do vrata i pritisnuo dugme na zidu pored njih. Vrata se otvoriše. Džafa izađe napolje na hladan vetar i potrča iz sve snage prema udaljenom gradu nad kojim se nadvijala senka džinovskog crnog oblaka. Dok je trčao neverovatnom brzinom on pomisli ’’Oseaćm se, kao bog.’’

וןרטטמ

Azrael stajaše usred grada. Pored njega beše Metatron. Obojica bejahu u jedan oblak veliki, crni zagledani. A oblak taj gradu približavao se. ’’To je to Metatrone.’’ Progovori Azrael ’’To je ono, što ubiti moramo.’’ Metatron Azraela pogleda, i reče mu zabrinuto ’’A kako ubićemo ga Azrele? Ta stvar nikakav oblik nema, već samo energija je. Sa našim moćima u svetu ovom ubiti ga ne možemo.’’ Arhangel smrti ga pogleda iznenađeno ’’On u ovom obliku dugo ostat ne može. On otelotvoriti se mora, jer znaš i sam, da čista energija, u svetu ljudskom, kad dovoljno jaka postane, više u tom obliku ostati ne može. Uskoro otelotvoriće se on, a onda ubijen, biti može.’’ S rečima ovim, skide on ogrtač svoj crni, i baci ga u vazduh, u kojem nestade. I raširi onda on krila svoja crna, i još dve ruke izrastoše mu iz ramena. I uze u ruke oružja svoja – mača dva plamena, Obsidianski Mač, i Oštricu Zvezdanog Svetla. I bljesnu onda oštrica od svetla zvezdanoga iz balčaka srebrnog. A Metatron izvadi svoj mač plameni, i raširi krila svoja zlatna, i podiže Askalon, spreman da neprijatelja s njim zgromi.

וןרטטמ

Džafa je trčao kao munja, i za deset minuta je bio u gradu, a što je najbolje stigao je tamo pre oblaka, i nije se osećao ni najmanje umorno. Blagosiljao je dan kad je dao da mu se instaliraju ove mehaničke ruke i noge. I dalje je trčao. Morao je da stigne do vojske. Sumljao je da oni mogu da učine nešto u vezi onog oblaka, ali bi barem mogli da oglase sirenu za uzbunu, da evakuišu civile. A kasarna je bila na drugom kraju grada. To je značilo još oko kilometar. Za to će mu trebati jedan minut. Razmišljao je šta da kaže kad je video dva čoveka koji stoje nasred puta. Začudio se zato što su u ovo vreme svi ljudi spavali, jer u ovo vreme samo jedno sunce sija, pa ima malo svetla. Ali nije ga samo to zapanjilo. Zapanjilo ga je i to što imaju krila. Jedan je imao potpuno crna ptičja krila, a drugi ista takva, samo zlatna. ’’Ovde se dešava nešto stvarno uvurnuto...’’ pomisli on. Nije ni znao koliko je upravu.

וןרטטמ

Azrael za tren spusti pogled svoj sa neba zamračenog i pogleda ispred sebe. I ugleda on čoveka koji približava mu se brzinom nadčovečnom. ’’Metatrone, pogledaj ispred sebe.’’ Reče on angelu koji stajao je desno od njega. I Metatron ga posluša. ’’Da li to čovek je?’’ upita on Azraela ’’Da, čovek je. Ako nešto osetiti mogu, to ljudska duša je.’’ ’’Upravu si Azraele. To jeste čovek dušom. To i ja znao sam. Ali da li čovek i telom je? Jer ne može ljudsko telo ovako kretati se.’’ Azrael zagleda se u daljinu pa reče ’’Ljudsko je, al ne potpuno. Ruke i noge od metala su mu.’’ ’’Zanimljivo.’’ Metatron se opusti i zauze normalan stav umesto borbenog, u kojem je do malopre stajao. Na licu videlo mu se da nešto zna, što do malopre znao nije. Uglom usana smešio se. ’’Azraele.’’ Reče on i krete da hoda prema čoveku koji još daleko bio je, ali približavao se ’’On čovek običan nije. On ima Dar.’’ Izraz lica Azraelovog izmeni se. Više nije smiren bio, već iznanađen. A arhangela smrti jako teško iznenaditi je. ’’Ti sa mnom šališ se Metatrone. Ti mora da šališ se.To ne može biti. Baš sad, u času ovom, da na nekoga sa Darom naiđemo? Mora da šališ se.’’ ’’Ne šalim se ja Azraele. Potpuno siguran sam u ono što osećam. On Dar poseduje.’’ ’’Nemoguće! Ti znaš i sam koliko redak Dar je. A sad ionako vremena da o tome brinemo nemamo. Ta zver svakog časa otelotvoriće se. Ostavi sad to.’’ ’’Ali možda može pomoći nam on!’’ ’’Ne zanosi se Metatrone! Kako misliš da može pomoći nam? Čak i da ima dar on zasigurno ne zna koristiti ga! Za borbu spremi se Metatrone, i zaboravi na čoveka tog!’’ razmisli Metatron šta bi uraditi trebalo, pa vrati se pored Azraela, i za borbu pripremi se. Samo tren kasnije čovek koji trčao je prema njima skoči u visokom luku, preskoči ih i dočeka se na noge iza njihovih leđa. ’’Šta ste vas dvojica? Odgovorite mi da vas ne bih ovog časa zgromio!’’ Nijedan od dva angela se ne okrete, niti odgovori. Azrael prasnu u smeh.

וןרטטמ

‘‘Ako nećete da odgovorite…’’ reče Džafa pretećim tonom i zamahnu desnom pesnicom u nameri da udari Azraela. Iako je imao nadljudsku brzinu i snagu arhangel smrti ga lako izblokira stvorivši petu ruku i uhvativši njegovu pesnicu. Nije se ni okrenuo. Džafa pokuša da ga udari levicom, ali bi ponovo osujećen od strane Azraela koji je zgrabi u čelični stisak svoje šeste ruke. Onda se okrete i udari ga otvorenim dlanom svoje sedme ruke u grudi. Džafa odlete u daljinu preko stotinu lakata i pade na tle, nastavivši da se kotrlja. Mogao se čuti zvuk njegovih metalnih udova koji su se sudarali sa betonom. ‘‘Više neće nas uznemiravati on.’’ Reče Azrael dok je gledao u nepomičnog čoveka koji je ležao na ulici, pa se okrete. ‘‘Nisi morao to tako grubo uraditi. Mogao si prosto reći mu da skloni se.’’ reče metatron mirno, iako je iznutra kuljao od besa ‘‘Ne bi poslušao me. A osim toga vremena za objašnjavanje nemamo. Uskoro borba počeće.’’ Gigantski oblak boje noćnog neba nadvijao se nad tihim gradom. Uskoro će zauzeti drugi oblik. Neki malo opipljiviji po mogućstvu..

וןרטטמ

Azrael i Metatron gledaše kako se veliki oblak smanjuje i zgušnjava nasred ulice, poprimajući neki drugi oblik koji još odrediti se nije mogao. Posle trenutaka nekoliko konačno razabrati se moglo da u zmaja pretvara se. Kada konačno otelotvorio se to beše zver ogromna. Tamno plavi zmaj, koji na četiri noge stajo je, krila džinovskih, koja kad raširi, dve građevine visoke sruši. Oči njegove crne su bile, a iz usta i nozdrva vatru boje iste kao krljušt njegova bljuvao je. Kandžama svoje noge beton orao je, sa lakoćom, kao da blato je. I skočiše onda na njega angela dva, u istome trenu. A on bljunu vatru da sprži ih, a oni zamahnuše krilima i izbegoše je. I slete Azraele na levo rame zveri i ubode ga u mesto isto sa sva svoje mača četri složno. I slete Metatron na desno rame zveri i ubode ga i mačem vatrenim i Askalonom u mesto isto, a svetlost bljesnu plava iz koplja svetog. I zavrišta zmaj mračni od bola, i zbaci angele sa sebe krilima svojim. ’’Azraele!’’ viknu Metatron ’’Askalon u zveri je ostao zabijen! Nateraj je da napada te da ja bih izvući ga mogao!’’ Azrel samo klimnu, pa polete prema zveri, koja krenu da ga zasipa plamenovima koje on je vešto izbegavao. Metatron nepravi veliki krug oko zmaja, pa kad mu je iza leđa bio, pojuri na njega. Zmaj nije primetio ga dok mu na rame sleteo nije, i pokušao Askalon da izvuče. Al’ nije bilo tako lako izvući ga, jer između dve kosti zaglavio se. Mučio se Metatron da iščupa ga dok zmaj krilom pokušavao je da udari ga. Azrael zavitla svoj mač plameni prema oku crnom, i za pedalj ga promaši. Zmaj na Metatrona zaboravi, i arhangela smrti napadao je samo. A Azrael napade ponovo, bacajući i drugi mač plameni, prema drugom oku, al’ opet promaši metu svoju.U trenutku tom odupro se metatron nogama i odskočio od zveri, konačni izvukavši Askalon. A onda okrete se zmaj, i bljunu vatru mračnu. I baci tad koplje Metatron, i skloni se sa puta plamenu, a Askalon prolete kroz njega i pogodi zver u nepca. I šiknu onda krv crna iz usta njegovih, a plava svetlost bljesnu. ’’Sada Azraele! Oslepi prokletu zver!’’ viknu iz sve snage Metraton, pokušavajući da zmajevu vrisku nadjača. Azrael ne pokaza ničime da čuo ga je, ali zamahnu on desnom rukom, i baci Oštricu Zvezdanog Svetla ka levom oku zverinjem. I ovaj put svoju metu pogodio je. Prođe oštrica kroz oko levo, i kroz glavu zveri, i na desno oko izađe. Vrisak se prolomi kroz grad, i sve staklene prozore polomi na kojima ljudi veličanstvenu bitku gledali su. Slepo biće mlataralo je svojim repom i krilima, kao ludo da je. Arhangel smrti prebaci Mač Obsidijanski iz levice u desnicu, samo dve ruke imao je sada. I polete on da pokupi Oštricu Zvezdanog Svetla. Al’ zver bezumno zamahnuvši repom svojim udari ga, i odbaci ga više od tri stotine lakata u daljinu, a Metatron jedva izbegnu zamah repa, i Azraela. ’’Prerano poradovali smo se. Zver možda slepa je, ali sad je samo opasnija, jer nepredvidiva je. Greška je bila da ovo uradimo. Ali kasno to shvatili smo. Sad sam moram boriti se. Azrael il’ mrtav il’ bez svesti je. Sam sebi prepušten sam. A ova bitka daleko od dobijene je.’’ U tom trenu shvatio je da je bez oružja. Mač plameni i Askalon u zver zabodeni su bili, kao i dva mača Azraelova. Nije mogao da rizikuje da ih iz glave zmaja vadi. Mač Obsidijanski i dalje kod Azraela je. Jedino mu je Oštrica Zvezdanog Svetla, koja pored nogu zveri ležala je, mogla od pomoći biti. Prikupi onda on svoju moć, i u plamenove sunčeve obuče se, pa polete da oštricu pokupi. Ugleda je on i slete pored nje. I tad noga zveri zgazila bi ga, dok uzimao je, al’ nije. Jer dve ruke od metala zadržaše je. Ugleda onda on polu čoveka, polu mašinu koji držao je zver za stopalo, sprečavajući je da ga zgazi. ’’Beži! Ja ću ga zadržati!’’ procedi čovek kroz zube, lica crvenog od napora. I Metatron odlete.

וןרטטמ

Džafa se osvestio. Neko vreme mu je pogled bio zamućen, a svi zvukovi prigušeni. Posle oko pola minuta ( koji su se njemu činili kao večnost) sve mu se konačno pročistilo i onda do njega dopreše zvuci bitke. Vatra koja gori. Povici. Zabadanje metala u meso. Ali uglavnom kričanje nekog stvorenja, koje kričalo je od besa, pomešanog s bolom. Onda otvori oči i ugleda bitku. Tu je bio neki zmaj kome je nešto, baš u trenutku kad je pogledao, uletelo u usta. To je rezultiralo velikom količinom jarko plave svetlosti, i crne krvi. A onda ugleda i jednog od one dvojice. Onog sa zlatim krilima. I čuo ga je kako viče ’’Sada Azraele! Oslepi zver!’’ i tada ugleda i onog drugog, onog koji ga je udario. Bacio je nešto što je svetlelo srebrnkasto prema zmaju. To je zmaju prošlo kroz glavu. Bukvalno. Tad se gradom razlegao krik od koga su svi prozori popucali. A onda je ovaj crni, koji se izgleda zvao Azrael, poleteo pokupi ono što je malopre bacio. I pre nego što ga je zmaj udario repom, i odbacio nekih sto do sto pedest metara u pravcu suprotnom od onoga na kojem je on bio, Džafa je znao da je taj potez bio greška. Ne pokušaj da se pokupi to čime je oslepeo zmaja, već to što je zmaja oslepeo. Ako je Džafa nešto naučio iz rata u kojem je protraćio devet godina svog života, i izgubio sve udove, to je da velike zveri treba ili ubiti u jednom udarcu, ili ostaviti na miru. Ranjena zver je opasnija od zdrave. To je važilo i za one metaforičke. Ali ova je bila prava. Džafa se podigao na noge. Odlučio je da im pomogne da ubiju tog zmaja, ili šta god da je. Možda su ga nokautirali, ali o tome će brinuti kasnije. Ako njih dvojica izgube, a već gube, i ovaj grad će najverovatnije biti uništen. Na tren se okrenuo i pogledao prema kasarni. Niko nije dolazio. Nemaju pojma. ’’Pa, dobro’’ pomisli on i potrča. Dok se približavao video je kako je onaj zlatni ceo buknuo u plamenove. I pomislio je da to mora da su sunčevi plamenovi. A onda je plameni načinio suštu grešku. Krenuo je da pokupi ono oružje kojim su oslepeli zmaja. Džafa je pojurio brže. Baš u trenutku kad je stopalo zmaja trebalo da poklopi plamenog, Džafa ga podupre sa obe ruke i zaustavi. Plameni pogleda u njega. ’’Beži! Ja ću ga zadržati!’’ jedva reče Džafa, napinjući se da spreči džinovsko stopalo da dodirne zemlju. I onda plameni odlete. ’’To je to budalo.’’ Pomisli on ogorčeno, svestan da, ako pusti stopalo, neće moći da pobegne, i da će biti zgažen ’’Potpisao si svoju smrtnu presudu, spasivši nekog ko te je upravo ostavio da umreš. Bravo.’’

וןרטטמ

Metatron odlete. Ali nije mogao tek tako ostaviti čoveka koji mu je spasio život, da umre. On napravi luk, skinu sa sebe plamenove, i ustremi se na čoveka-mašinu koji pokušavao je da ostane živ. Metatron ga uhvati oko struka, i odnese, a stopalo zveri se svom silinom spusti na tlo uz gromoglasan tresak. Kad se udaljio dovoljno od stvorenja koje je i dalje besnelo u slepome besu, on slete i spusti čoveka u jednu slepu ulicu. ’’Şpasao si me.’’ Reče on ’’I ti si spasao mene.’’ Odgovori mu Metatron ’’Sada ti ništa ne dugujem ja.’’ ’’A što tako pričaš?’’ ’’Kako? Zar ne razumeš me ti?’’ ’’Razumem te, ali pričaš tako..’’ on zastade pokušavajući da nađe odgovarjuću reč ’’starinski.’’ Konačno reče. ’’Možda. Al’ to nije bitno sad. Vi ljudi uvek nebitne teme u ovakvim trenutcima potežete, da bi na trenutne probleme zaboravili. Kako zoveš se čoveče?’’ ’’Džafa. A kako se ti zoveš... šta god da si?’’ ’’Moje ime je Metatron. I ja sam angel. Al’ hajde sad. Moramo tu zver ubiti, il’ će ceo grad ovaj, a možda i svet, iščeznuti.’’ ’’Ti to ozbiljno?’’ Metatron se okrete prema njemu i pogleda ga značajno, pa reče zagrobnim tonom ’’Da.’’ A onda raširi krila i vinu se u vazduh. ’’ Kreni!’’ viknu on Džafi i polete prema zveri. ’’Šta se mora nije teško.’’ Reče Džafa umirujući sebe pa potrča u pravcu u kojem je odleteo zlatnokrili Metatron. Mislili su skoro isto.Obojica su se nadali najboljem, ali su očekivali najgore.

וןרטטמ

Dok Metatatron i Džafa prema zveri užasnoj jurili su, njen bes utihnu, i ona se smiri. Skoro u trenutku istom stadoše čovek i angel koji nameravali su da ubiju je. ‘‘Šta zbiva se? Zašto stala je?’’ reče Metatron ‘‘Mene pitaš? Ja jesam pametan i obrazovan, ali mi se nekako čini da je ovo više tvoj fah.’’ Odvrati mu Džafa razdraženo. Metatron ga pogleda iznenađeno sa namerom da mu uzvrati, a onda shvativši da vremena za svađu nemaju odusta od zamisli te. Njegov pogled ponovo prema zveri bi uperen. A zver, slepa, osakaćena, samo je stajala mirno. Krv crna i dalje joj je iz usta i mesta gde oči bile su joj, liptala. Ali zver na bol nije se obazirala. Pokušavala je da skupi misli, da svest svoju ponovo sastavi, od razbijenih delova, koji kao složena slagalica bili su. I malo po malo, uspevala je u tome. I upravo sada se setila da ima i čulo mirisa. Zato je i besneti prestala. I sluha se setila, pa i osluškivala je. I čula je slabo disanje sa jedne strane. Kao i dva sa druge. Krenuće na onog što bez svesti je. Njega ubiće, pa onda za ostalu dvojicu pobrinuće se.


Nastavak u sledećem postu.....

[The Gunslinger]

...nastavak srugog poglavlja.....

וןרטטמ

’’Ide da Azraela ubije! A on nije svestan! Umreće!’’ reče Metatron u panici. A davno nije paniku osećao ’’Čekaj malo. Jer Azrael onaj sa buljukom ruku što me je onesvestio?’’ Džafa je i dalje bio besan ’’Da! Al’ to sad nije važno! Moramo ga spasiti!’’ ’’A što? Jer on mnogo važan?’’ ’’On je..’’ poče Metatron. Hteo je da kaže da mu je Azrael prijatelj, ali umesto toga reče ’’On je arhangel smrti. Naravno da je važan!’’ ’Džafa razmisli jedan tren o ovoj informaciji, pa odluči da ipak vredi Azraela spasavati ’’Pa hajmo onda!’’ reče i potrča. Metatron odmah pođe za njim, i usput se obuče u plamenove.

וןרטטמ

Azrael otvori oči. Sve ovo čudno bilo mu je. Znao je šta znači kad neko onesvesti se, ali nikad to iskusio nije. Nije nikad ni spavao. Nije imao potrebe. Sada je po pri put bez svesti bio, i kad probudio se, osećao se kao da celu noć je pio, pa se ujutro probudio. Mutan mu je bio vid, a glava bolela ga je. Pokuša on da se pridigne na noge, ali ne uspe. Čuo je teške korake koji mu se približavaju, nije pažnju obraćao na to. Nije obraćao pažnju na bilo šta, osim na sebe samog. Potražio je Mač Obsidijanski, i našao ga kako leži na zemlji. On ga uze, i uz pomoć njega na noge se pridignu. I dalje nije video dobro. On zatvori oči svoje i sačeka deset otkucaja srca pa ih otvori ponovo. Video je da mu se oslepljena zver približava. Polako ali sigurno. A Metatrona nema nigde. ’’Mora da mrtav je.’’ Pomisli on, a odmah zatim ’’Kao što ću i ja uskoro biti.’’ Azrael podiže mač i čvrsto na noge svoje stade. ’’Ali ne bez borbe. Pašću, ali do zadnjeg daha boriću se.’’ i spremi se on da napadne. Osećao je već zadah zveri, truli miris njene krvi, kao i senu koja mu se nadvijala preko ramena. Senu koja će postati arhangel smrti kad on umre. ’’Nestani prikazo! Neću umreti još. Moraćeš strpeti se još malo.’’ Reče on, pa mahnu rukom desnicom preko levog ramena svog. Prisustvo koje lebdelo je u vaduhu nestade. Ali zver ostade. I bila je tu. Ni dvadeset lakata daleko od njega. On uhvati Mač Obsidijanski s obe ruke, i pojuri u sigurnu smrt. Skoro sigurnu smrt.

וןרטטמ

Metatron ugleda Azraela na nogama, koji držaše Mač Obsidijanski. I vide ga kako juri prema zveri. I polete Metatron da spasi ga. ’’Taj udarac mu je pomutio pamet. Nema sam ni šanse najmanje.’’ Zver otvori usta. Azrael skoči. I zver bi ga proždrala da ga Metatron ne uhvai samo tren pre nego što to se desilo. Zver bljunu vatru tamnu, i oprlji samo desnu nogu Metatronovu. On posrnu na tren, pa ponovo uzleti, i sleti na vrh građevine jedne sa Azraelom, koji gledao ga je unezvereno. ’’Metatrone! Živ si!’’ ’’Naravno da živ sam! Al’ ti umalo ne poginu!’’ ’’Mislio sam da mrtav si. A ni ja nisam bio u stanju da preživim napad zveri, pa nisam hteo bez borbe da umrem.’’ Iznenada razgovor prekinuše, i obojica skočiše, a mlaz tamne vatre prolete tamo gde do malopre stajali su. ’’Jer neko oružje imaš?’’ Azrael priupita Metatrona dok leteli su oko zveri ’’ Imam. Pokupio sam Oštricu Zvezdanog Svetla što ispusti ti.’’ ’’I gde ti je sad?’’ ’’Videćeš za tren.’’ I zviznu Metatron prodorno. Sve ostalo odigralo se brzinom munje. Zver se okrete prema Metatronu. Džafa skoči s vrha zgrade na zver. Metatron polete prema zveri. Džafa viknu. Zver se okrenu prema njemu. On baci Oštricu Metaronu. Metatron uhvati, i prizva oštricu. Zver otvori usta da proguta Džafu. On prolete pored otvorenih čeljusti, napravivši fintu dok padao je. Metatron uhvati Oštricu s obe ruke. Zver previše kasno shvati nameru ove dvojice. Shvatila je onog trenutka kada Metatron Oštricom probi lobanju njenu. I spusti se on niz nju sekući joj glavu i otvarajući joj vrat postrance. Ona pokuša da zavrišti, ali ne uspe. Metatron spusti se na zemju. Glava zveri, i vrat postrance se otvoriše, i ona pade mrtva uz tresak gromoglasan, a beton popuca. Azrael gledaše iznenađeno kako lako ova dvojica ubiše zver. Možda je bila osakaćena, ali ipak nije zanemarljiva sila bila, a pade od jednoga udarca. A onda shvati ’’Ja i Metatron smo na snagu pokušali da pobedimo. A Metatron i ovaj čovek su to pokušali uspomoć pameti. I oni pobediše, a ja umalo umro nisam. Glup bio sam.’’ Krv crna i smrdljiva prolivala se po tlu a Metatron, čiji oklop bio je uprljan njome, skinu kacigu, baci je na zemlju, razvi kosu i nasmeja se zvonkim smehom angela. ’’Azraele!’’ viknu on ’’Ubismo je!’’ Azrael izvi ugao svojih usana, a to je nešto najbliže smehu što kod njega se moglo videti. ’’Nismo mi je pobedili Metatrone. Vas dvojica pobedili ste.’’ Slete on tad i odšeta do Džafe. ’’Izvini za to što sam te udario.’’ Džafa se nasmeši, i iz sve snage udari rukom desnicom Azraela u bradu. ’’Nema veze.’’ Reče on arhangelu smrti koji ležao je na zemlji ’’Sad smo jednaki.’’ I pruži on onda ruku, da pomogne mu da ustane., a Azrael je prihvati i ustade. ’’Hrabar si. Malo koji čovek sme smrti u lice pogledati, a još ređi su oni koji je i udariti smeju. Ustvari, ti jedini si.’’ Reče mu. Džafa nije baš verovao ovoj dvojici. Posebno Azraelu. Malo je više verovao Metatronu zbog plana koji je smislio. Bio je rizičan, što je pokazivalo da je hrabar, a bio je i pametan, jer nije lako takav plan, za tako kratko vreme smisliti. Ali i dalje mu nije baš mnogo verovao. ’’Da li ste vi stvarno anđeli?’’ Metatron se okrete, pa mu odgovori na pitanje ’’Jesmo. Zar već ti nisam to rekao? I kaže se angeli, a ne anđeli.’’ ’’Ja nisam angel već arhangel Metatrone.’’ Upade Azrael ’’Da. Znam da osetljiv si na titulu tvoju, ali zar to važno je sad?’’ ’’Nije.’’ Ovaj put je Džafa upao Metatronu u reč ’’A sad objasni mi sve ovo malo bolje, hoćeš li?’’ Metatron pogleda Azraela ’’Da kažem mu? Mislim da zaslužuje da zna. Bez njega zver ne bih ubio.’’ Azrael je oklevao na tren ’’Ne bi smeli......Al’reci mu. Zaista zaslužuje da zna.’’ I ispriča onda Metatron ko je on, i ko je Azrael, i šta je ova zver, i kako su oni ovde poslati da je ubiju. Kada Metatron završio je Džafa im i dalje ne verovaše. ’’Znači vi ste anđeli. I vas je ovde poslao bog? Ne verujem vam.’’ Metatron ustade, i odšeta do zveri. Iz usta joj izvuče Askalon. Vrati se do Azraela i Džafe, pa ga zabi u zemlju pred Džafine noge. Koplje na tren bljesnu nebesko plavo. ’’Ovo koplje je sam bog stvorio. Treba uspomoć njega da dokazujem njegovo postojanje?’’ ’’Pretiš li mi?’’ ’’Ne. Ni ja ne volim tog svemoćnika, ali činjenica je sušta da postoji.’’ ’’Na ovom svetu odavno nema vere. Ljudi nemaju vere ni u sebe, a kamoli u nekog boga kojeg nikada videli nisu. Evo, plaše se da izađu iz stanova. I vojska se plaši. A i ne krivim ih. Vojska možda ima oružje, ali su to sve mladići koji su skoro svu, ako ne i svu, porodicu izgubili u pedesetogodišnjem ratu. A ovi ljudi u zgradama, a i nema ih mnogo, ni to nemaju. Tek pre pet godina se završio taj rat, a većina ljudi je od rođenja znala samo za to. I kad je konačno prestao, desi se ovo. Naravno da će biti uplašeni. Uplašeni su i kad vide pušku u ruci koja nije njihova. Uplašeni su kad vide nekog stranca, nekog novog u gradu. Plaše se sopstvene senke, i osvrću se svake dve sekunde kad nisu u sigurnosti svojih domova. Plaše se da će ovaj mir prestati, i da će sve ponovo biti kao pre, ili još gore.’’ Džafa uzdahnu ’’Ova planeta nema više ni nade ni vere. I dugo toga neće biti. Čak i da vide samog boga svojim očima, oni ne bi imali vere.’’ ’Metatron je znao. Nekako je znao kako je to. Kako je to izgubiti sve. Nije znao kako je to znao, ali znao je. Nekad u svom ljudskom životu i on je taj bol osetio. A sad više nije znao zašto ga je osetio, i zašto i dalje oseća taj bol duše. Više nije bilo sećanja. Samo bol. Azrael je slušao Džafu, ali nije mu bilo jasno. On nije smatrao smrt tužnom, tragičnom, il obeshrabrujućum. Patetičnom, možda, ali ne tužnom. On je video toliko različitih smrti, toliko da su mu sve isto izgledale. Ali prevashodno on je tako mislio o smrti zato što nikad nikoga nije voleo. On je lišen svih osećanja bio, jer takav jedan arhangel smrti biti mora. ’’Nekad je bilo vere na ovome svetu.’’ Nastavi Džafa ’’Ali ta vera je nestala. Crkva koja je veru u tog boga vašeg propovedala je i započela rat koji je od ove, nekad lepe planete pune zelenila, plavog, čistog neba načinio ovo što je sad.’’ On pogleda u zamračeno nebo. Takvo je bilo stalno. Noću zvezde nisu bile vidljive, a danju, čak i kad su sva tri sunca sijala, jedva da je bilo svetla ’’Planetu suve zemlje, tamnoga neba, razrušenih gradova, beskrajnih polja grobova, i straha. Zato nemojte mi pričati ništa. Bog je napustio ovaj svet pre pedest godina. A možda i ranije, samo što je prošlo vremena dok se to nije počelo primećivati. A sad odlazite, šta god da ste, angeli ili demoni, briga me.’’ Džafa se okrenu da ode. ’’Ti se ne plašiš.’’ Reče Metatron, a Džafa se okrenu ’’Šta?’’ ’’Ti se ne plašiš.’’ Ponovi Metatron ’’Borio si se sa nama protiv ove zveri kad čuo si da će možda ceo svet ovaj uništen biti. Da se plašiš, pobegao bi. Da nemaš nade i vere za ovaj svet, odustao bi, i bilo bi te briga da li će uništen biti.Izgubio si sve, i osakaćen izašao iz tog rata, a ipak nisi izgubio nadu kao svi drugi.’’ ’’Nada umire poslednja. A moja je na izdisaju. Kao i ja.’’ ’’Al ipak je tu. I mogao bi da je na druge ljude preneseš. Mogao bi da vodiš narod sveta ovoga. Samo kad bi hteo mogao bi da učiniš da veruju u sutra. U bolje sutra. U lepše sutra.’’ Azrael samo sa strane gledaše, i slušaše ovaj razgovor. Nije mu bilo jasno zašto Metatron pokušavao je da učini nešto za ovaj svet, kad mu to neće doneti nikakvo dobro. A osim toga, ljudi ne mogu uraditi drugačije od onoga kako im je bog odredio. ’’A šta ti znaš o tome.’’ Reče Džafa ’’Ti nikad nisi osetio bol gubitka nekog voljenog. Ti nisi ljudsko biće, i ne možeš znati ništa o tome.’’ ’’Ali znam! Jer pre nego što postao sam ovo što sad sam, i ja čovek kao i ti bio sam! Sećanja mi je bog oduzeo kad u angela me je pretvorio, ali moja duša i dalje oseća taj bol. Bez obzira na to što više se moj razum ne seća zašto. Ali to prošlost je. I ne može se večno za mrtvima žaliti. Jer i ako si živ, mrtav si ako sa životom ne nastaviš. Ovi ljudi su takvi. A među njima ti si jedini koji nisi takav. Proživeo si sve što i oni, a opet nisi kao oni. Pomozi im da i oni dalje nastave. Ne da u prošlosti žive kao sad.’’ Džafa se okrete. ’’U pravu je.’’ Pomisli gledajući u tle ’’Ne može ovako večno ostati. Neko mora da promeni ovo. Možda to i nisam ja, ali nikad neć saznati ako ne pokušam.’’on podiže pogled ’’Istinu govoriš. Pokušaću nešto da promenim na ovom svetu. Čak iako ne uspem neću žaliti, jer ću znati da sam makar pokušao. Biće teško, ali to i nije bitno. Svaki početak je težak.’’ ’’ Drago mi je da to shvatio si Džafa. Srećno. Mi sad ići moramo. I predugo zadržali smo se ovde. Zbogom.’’ ’’Neka bude doviđenja. Možda se ponova sretnemo.’’ ’’Sa mnom ćeš se sigurno sresti, makar još jednom.’’ Reče Azrael ’’’Ali možda se ipak sretnemo i pre tvog sudnjeg časa. Čudni su putevi božji.’’ I nestadoše. Džafa je gledao u mesto gde su njih dvojca do malopre stajali, i u lešinu, pitajući se da li je sve ovo san. ’’Nije važno da li je ovo san, ili java.’’ Pomisli ’’Bilo šta da je, otvorilo mi je oči. Posle dugog bauljanja po mraku izašao sam na svetlost.’’ Nije znao odakle da počne. Toliko toga mora da se uradi. ’’Nije važno odakle ću početi. Važno je da se počne. Pet godina u mestu mora da se nadomesti.’’ i s’ ovim mislima uputi se prema istočnom delu grada. Nije baš bio siguran šta će tamo naći il’ uraditi, al’ znao je da će biti nešto dobro.

וןרטטמ

Iz lešine zveri izađe nešto. Imalo je telo. Telo crnje od mraka. I dušu crnju i od toga. Osećalo je samo mržnju i bes. Želelo je samo osvetu. Nekad nije bilo takvo. Nekad je bilo svetlo, dobro, milosrdno i želelo je najbolje za sve. Ali to se promenilo. Toliko puta, tokom milijardi milenijuma je bilo ubijano i svedeno na skoro ništa, i ponovo postajalo nešto, i vaskrsnulo, samo da bi ponovo bilo ubijeno. Toliko puta bi mu se razum raspao, i ponovo sastavljao usput gubeći deliće. Deliće koji su bili ljubav, vera, nada, želje, snovi... da bi na kraju ostali samo mržnja i bes. Ono raširi krila od crnog dima i odlete sa te planete, putujući brzinom mraka. Putujuči da nađe osvetu, i da se konačno smiri. Jednom za svagda.



I...to je to.....sad kritikujete, kolko god želite....il makar pročitajte...

[The Gunslinger]

Pa.... vidim da ima "puno" intersovanja, al nema veze....ja sam veliki optimista pa ću postaviti i treće poglavlje.....

Ovo nije celo treće poglavlje već samo jedan deo....ostatak ću postaviti kasnije.....

Upozorenje: ja nisam baš najbolji pesnik, i pesme koje su udenute u priču, nisu baš savršeno napisane, i definitivno ih nećete razumeti pošto je potrebno pročitati ceo roman da bi mogli da ih razumete u potpunosti.

III

’’Ne!’’ reče čerubim koji čuvao je vrata palate božje ’’Unutra ući ne možete!’’ ’’Da li želiš da pre vremena umreš?’’ preteći odgovori mu Azrael ’’Azraele, ja više boga bojim se nego tebe. Ne možeš me pretnjama tvojim uplašiti. A sad idite. Kad bude ponovo dozvoljeno ući, pozvaću vas ja.’’ Videše Metatron i Azrael da ući neće, pa odustaše i odoše.

וןרטטמ

Na trećem nebu, puno angela lutalo je unaokolo, svojim poslovima zaoukupljeno. Metatron sede. Azrael stajao je pored i gledao ga. I svi angeli, jedan po jedan, zaboraviše svoje brige, i uperiše poglede i misli svoje ka Metatronu. ’’Kako smeš?’’ reče Azrael. ’’Ako nemožemo doći mi do njega, on doći će do nas.’’ Mirno reče Metatron. ’’Previše rizikuješ Metatrone. Misliš da on i drugi put zažmuriće na ovaj prekršaj tvoj?’’ ’’Dva oka ima. Prošli put na jedno zažmurio je, a ovaj put na drugo bi mogao da obnevidi.’’ Znao je Metatron da mnogo rizikuje. Ali nije drugog načina video. Morao je razgovarati sa bogom gospodom. Masa angela raznih već okupila se oko njega. A onda izađe jedan iz mase i ispred Metatrona sede. Bejaše angel taj obavijen oblacima. Njegovo lice beše duga, a oči beskrajna neba plava. I svetlost kojom isijavaše beše svake boje, a opet nijedne. I beše njegova kosa od morskih talasa i pene. Angeli ostali raziđoše se. Jedan angeo koji krši božja pravila, zanimljiv prizor je. Dva opasan su. Azrael ostade jedini pored dvojice angela koji sedeli su usred kraljevstva nebeskog, gde to samo bogu dozvoljeno bilo je. I gledale su oči nebeske u oči vatrene. I gledale su oči vatrene u oči nebeske. ’’Ko si ti, hrabri angele? Nikad video te nisam, a angele sve poimence znam.’’ Metatron reče i prekide ćutanje. A angeo plavi ne reče ništa. Već zapeva. A muzika uz koju pevao je nije se čula. Osećala se u vazduhu.

Svi koji okusiše zabranjeno voće padoše
Zato što zabranjeno saznadoše
Dušo jadna što sluga si dušmaninu svom
Istina umrla je u svetu tvom
Ne poznaješ samoga sebe
Ne ostaju ni sećanja na tebe
Duboko zakopana su sada
Unutar sebe... traži ih sada!
Majko i oče
Gafe i Ambisu
Duša prokleta plače
Oni sve na kocku stavili su
Početak i kraj
Život i smrt
Pakao i raj
Pustara i vrt
Sve isto je zar ne?
Teče reka vremena beskrajna
Bez konca i kraja
I sudbina očajna
Ponavlja se stalno
Sin ponovo oca ubiće
I zauzeti njegovo mesto
Naslednik trona biće
onaj koji tajnu sakriće
Zvezde iznad
Zemljo ispod
Bol ostaje za sva vremena
A ljubav i duže
A sad moj druže
Zbogom tebi
Istinu potraži u sebi
Okreni tok sudbine

Azrael i Metatron ostaše bez reči posle pesme ove, zapanjeni glasom angela, koji beše lepši od bilo čega što dotad čuli su. ’’Kako ti je ime angele plavi?’’ konačno izgovori Metatron. A angel opet zapeva.

Moje ime uzvikuju morski talasi
Kad o stene se razbijaju
Moje ime šapuće vetar
Kad duva kroz granje
U svemu moje ime naći ćeš
Jer ja sve sam, a opet ništa nisam

I angel plavi nestade u kovitlacu morske pene, oblaka, i vetra. A ostavi za sobom toplotu prijatnu, koja ostade u vazduhu. A Metatron i Azrael pitaše se ko je on.

וןרטטמ

Železni je bio zaokupljen svojim mislima. Mislio je o svemu što bilo je. I šta sve još može biti. Iza njega je stajao Čarnooki i razmišljao o istome. Sinji je doleteo niotkuda, sav obavijen u plavo. ’’Ne znam da li shvatio je. Teško mu je da shvati ono što rekao sam mu.’’ Saopštio im je. Čarni ga pogleda, a Železni ostade zadubljen u svoje misli. ’’Shvatiće jedanput. Kad, to samo od njega zavisi.’’ Reče Čarnooki sa primesom razočaranja u glasu. Očekivao je da naslednik trona lakše shvatiće. Mnogo se očekivalo od tog Naslednika Trona. A dosad je uradio tako malo. Železni se okrete. ’’Nemaš pravo da osuđuješ ga. Uradio je više nego ti.’’ Reče teškim glasom koji je zvučao kao zveckanje metala. ’’Nisam osuđivao ga. Zašto misliš to?’’ reče Čarnooki. ’’Nisi to rekao. Ali si pomislio. Znam šta misliš Čarnooki. Ništa od mene sakriti ne možeš.’’ Sinji ih je samo posmatrao ne rekavši ništa. Nije podržavao ni jedno od njihova dva mišljenja. Nije mislio ni da je Naslednik Trona svemoguć, niti da je nesposoban. On je smatrao da Naslednik Trona ima veliki potencijal, ali da ga ne iskorišćava dovoljno. ’’Voleo bih da mogu da mu kažem istinu. Pravu istinu. Ali avaj ne mogu. Nadam se da će shvatiti sam.’’ Mislio je on. Železni se ponovo okrenu svojim mislima. Čarnooki je bio besan. Železni je mogao da mu gleda u um sa zastrašujućom lakoćom. On nije mogao ni da zagrebe površinu njegovog. ’’Ne besni.’’ Reče Železni., pa se vrati svojim mislima. Sinji je mogao da oseti šta on misli. Samo površno, ali i to je bolje nego ništa. Takođe, ako bi se potrudio, mogao je neke svoje da sakrije. Železnom se ovo nije dopadalo, ali je trpeo. Sinji je bio jedan od najboljih. Posle njega samog naravno. Ali neće morati da trpi još dugo. Sve ovo se približava neminovnom kraju. I kakav god bio jedno ostaje isto. Više neće biti nijednog od njih. I to je bilo u redu. Njihova svrha će biti ispunjena. ’’Čarnooki.’’ Reče on ’’Idi i uradi ono što smo se ranije dogovorili. I ti sinji. ’’ ovde zastade pa doda ’’I ako naletite na Ognjenog, dovedite ga. Želeo bih da ga vidim. I javite Magli da požuri. Kasni sa ispunjenjem zadatka. Naslednik Trona će mu promaći. A i sami znate da to mora da se uradi tad, ili propada.’’ ’’Da.’’ Reče Sinji ’’Da.’’ Reče Čarnooki. I oni odoše. A Železni ostade. ’’Uskoro.’’ Pomisli on ’’Uskoro će se sve razrešiti. I nadam se da će se istorija ponoviti. Ovaj put za dobro svih sedam kraljevstava.’’ I nestade i on. A mesto na kome su bili nestade s njim.

וןרטטמ

Ognjeni je sedeo na steni koja se uzdizala usred mora. Igrao se sa plamenom koji mu je titrao na dlanu. Crvena kosa mu je stajala mirno iako je slani morski vetar duvao svom silinom. Plamen na njegovom dlanu je goreo postojano. Njegove pogled je bio uperen u daleki horizont kojem se približavalo sunce, a nebo je polako poprimalo crvenkastu boju. Boju plamena u njegovim očima. Osetio je Sinjeg, pre nego što ga je video. Mnogo pre nego što ga je video. Sinji je dobro krio svoje misli, ali nije mogao sve da ih sakrije. Ognjeni je osetio nekoliko. Odnosile su se na njega. To mu se nije sviđalo. Sumljao je da Železni i dalje ima onu ludu ideju da može da mu naređuje. I sad je poslao svog slugu da ga nađe. Znao je Sinjeg od ranije. To se podrazumevalo. Oni njegove vrste su se znali međusobno oduvek. Ali je ipak Sinjeg poznavao malo bolje. Dovoljno da zna da on ne deli u potpunosti mišljenje Železnog. Nije mu bilo jasno zašto je neko kao Sinji uopšte ostajao uz Železnog. Ali to sad nije bilo glavno pitanje zar ne? Kolko god on poštovao Sinjeg, njih dvojica du bili na suprotnim stranama. I sad mora biti ono što biti mora. Bez obzira na sve.

וןרטטמ

Sinji je oseti Ognjenog pre nego što ga je video. Mnogo pre nego što ga je video. Ognjeni je dobro krio svoje misli. Sinji nije uspeo da oseti nijednu. Ali uprkos tome znao je da Ognjeni zna da on dolazi. I da zna zašto. Kao i da mu se to sigurno nije sviđalo. Sinji je poznavao Ognjenog od ranije. Oni od njihove vrste se svi međusobno znaju. Ali on je ipak poznavo njega malo bolje nego ostale. Dovoljno dobro da zna da Ognjeni ne podnosi Železnog. Kao i da njih dvojica imaju potpuno suprotna mišljenja. Ali su ipak imali isti cilj. Stoga je Sinji mislio da bi oni trebalo da budu na istoj strani. I on sam, kao i Čarnooki, nisu se u potpunosti slagali sa Železnim, ali ipak rade sa njim zato što im je cilj isti. Mora da ubedi Ognjenog u to. Potreban im je.

וןרטטמ

Čarnooki nije ni izbliza bio zadovoljan. Magla mu je izmicao. Kretao se brzo. Retko si mogao da se zatekneš na istom mestu kao i on, osim ako on to ne želi. A čak i da stojiš pored njega, velike su šanse da ne bi ni znao da je tu. Zaista je opravdavao svoje ime. ’’Znam da si tu!’’ viknu Čarnooki ’’Pokaži se!’’ nije bilo odgovora. On pokuša svoj ultimativni argument ’’Železni te traži! Kaže da kasniš sa misijom!’’ i dalje ništa. ’’Pa dobro.’’ Pomisli on ’’Ovo je poslednje što imam.’’ On udahnu, iako nije morao, pa uzviknu ’’Ako si takva kukavica, i nesposobnjaković onda....’’ fijuk, a sledećeg trena i čvrst stisak snažne ruke oko njegovog vrata, ga prekide. Vlasnik ruke je bio visok, bled, sive kose, i veoma besan. Čarnooki je baš na ovo poslednje i računao. ’’Kako si me nazvao!’’ reče šuštećim glasom ’’ Ti ništavni crve! Mogao bih jednom rukom da te zgromim!’’ ’’Ali ne smeš...’’ procedi čarnooki na jedvite jade. Maglina vilica zatitra, on podiže Čarnookog u vazduh jednom rukom, pa ga ispusti. ’’Ne smem. Ali jednom ćeš naići na nekog ko će smeti.’’ Reče on. Čarnooki se nasmeja. ’’Zar ima neko ko može našu vrstu da nadjača? Ni angeli ni demoni, a kamoli ljudi, nam nisu dorasli.’’ Magla ga oštro pogleda ’’Nikad ne potcenjuj svoga protivnika, ko god da je. To ti može biti poslednje što ćeš uraditi.’’ Čarnooki htede da odgovori, ali se ne usudi. Magla možda ne sme da ga ubije, ali bi smeo da mu nanese bol. Mnogo bola. ’’Rekao si da me Železni traži?’’ reče Magla. ’’Da.’’ Odgovori Čarnooki kratko. Nije imao hrabrosti da kaže nešto duže. ’’Dobro. Idem do njega. A ti nastavi sa svojim zadatkom. Za moj se ne brini. Izvršiću ga na vreme.’’ I nestade. A Čarnooki stajaše tamo neko vreme pa i on nestade.

וןרטטמ

Metatron stajaše na prvome nebu i Azrael stajaše pored njega. ’’Ko beše taj angel što pevaše tako divno? Ti znaš ime svakog ko živ je, pa reci mi.’’ Progovori Metatron. Azrael uzdahnu duboko. Nije znao da li trebao bi da kaže mu. Ali ipak reče mu ’’On angel nije. I neznam ime njegovo jer u knjizi živih nije.’’ ’’Pa šta je ako angel nije? Čovek sigurno ne.’’ ’’On je jedan od onih što ih Celestialima prozvaše. A još zovu ih i Deusi, ako ikad čuo si.’’ ’’Nisam Azraele ni za jedno od ta dva imena čuo.’’ ’’A onda možda čuo si da zovu ih i Kamijima i Hourijima i Garudama i Sinovima Božjim i Vilenjacima i Vispovima i još mnogim imenima što se nabrojati ne mogu. Ali najčešće ipak, Celestialima zovu ih.’’ ’’A ko su oni u stvari? To mi reci. Mnoga imena kojima zvali su ih ništa ne znače mi.’’ Arhangel smrti stade. Razmišljao je. Ovo Metatron možda ne treba da zna. A možda i treba. ’’Ne znam čak ni ja ko oni su zaista, i koliko ih je.’’ Reče na posletku Azrael ’’Znam ovoliko. Oni mogu menjati oblike kako požele, i njihov pravi oblik nepoznat je. Poznato je da ima ih više. Zna se za Sinjeg, Ognjenog, Senu, Iskru, Železnog, Maglu, Smaragdnog, Mesečara, i mnoštvo drugih. Njihove moći, čak i onih najslabijih daleko prevazilaze moći bilo kojeg angela, arhangela, pa čak i serufima. Neki kažu da ako bi se svi oni udružili, da bi mogli da poraze samoga boga.
Ali zna se da oni to uradili ne bi čak i kad bi mogli. Jer svi Celestiali dobri su. I nikad ništa ubili nisu. Osim jednoga. A njegovo ime prokleto je Sena. On pokušao je nešto ali uspeo nije, jer ga je Iskra, Celestial moćni zaustavio. Iskra nosio je oružje moćno, Čekić Koji Lomi Svetove, a Sena nosio je Oštricu Najcrnje Ponoći. I u njihovoj borbi obojica nestali su. I otad, Celestiali se skoro ni ne pojavljuju.’’ Metatron pomno Azraelovu besedu slušaše. A kad ovaj završi on reče ’’A kako oni nastali su? Da li bog ih je stvorio?’’ ’’Ne.’’ Odgovori mu Azrael ’’Nije ih bog stvorio. Niko do njih ne zna kako oni nastali su. Čak ni sam bog.’’ Metatron razmisli na tren pa reče’’Ili možda zna. Samo što ne želi reći.’’

וןרטטמ

Nadam se da ću sad konačno dobiti neke komentare i savete...Ajde ljudi....pomozite mi malo....

[The Gunslinger]

I, evo mene opet, nastavljam da postavljam, iako ne dobijam niti jedan komentar, al nema veze......

Sledeći deo trećeg poglavlja....ostatak ću postaviti za koji dan....




Plašio ih se. Oduvek. Ali njihov savet trebao mu je, sad više nego ikad. Rizik je bio veliki za savet mutan, koji od njih će dobiti ali...bolje to nego ništa. Nadao se da ovaj put jasniji će biti u svojoj besedi. Prošli put shvatio ih je kad je već prekasno bilo. ’’Šta želiš ovoga puta? Opet savet naš želiš ti, zar ne? ’’ rekoše duše ambisa. Mnoštvo koji su jedno, u večnosti mračnoj. ’’DA.’’ Reče bog ’’OPET SAVET TRAŽIM VAŠ, JER U NEDOUMICI SAM GRDNOJ.’’ ’’Ti misliš da mi tek tako kazaćemo? Smešno biće.’’ ’’VI STE TI KOJI SMEŠNI STE! NISTE ČAK NI ŽIVI, A BLAŽENSTVO SMRTI USKRAĆENO VAM JE, I VEČNO OVDE OSTAĆE TE! ZATO PRIČAJTE PROKLETE DUŠE!!!’’ ’’Ne vidiš da ono što ti kao našu slabost navodiš ustvari prednost naša je u trenu ovom? Ti pretiti nam ne možeš, jer ništa od ovoga gore, ne može nas snaći.’’ Zabrujaše milijarde glasova koji zvučali su kao jedan. Bog je svetleo u tami ambisa beskrajnog, ali to ne beše tama. Jer tama nedostatak svetlosti je, a ono što u ambisu bilo je, ime imalo nije, ali to tvar, od svetla suprotna potpuno je. ’’Reći će mo ti kao i obično ako zagonetku našt rešiš. I ako nas nagradiš naravno, jer ni mi besplatno ne radimo.’’ Bog je mrzovoljan bio. Uvek je morao njihovu zagonetku da reši. Svaki put drugaćija bila je, i nimalo laka. Nekoliko puta velike nagrade ponudio im je, samo da zagonetku rešavao ne bi, ali nije vredelo. Ako su u nečemu uporne ove duše proklete to su zagonetke njihove. ’’RECITE DUŠE PROKLETE! POSTAVITE ZAGONETKU SVOJU!’’ zagrme on konačno. U nekome drugom trenu, možda i pristao ne bi, ali sada su mu potrebni. ’’Evo zagonetke naše za tebe. Ako rešiš je savet naš dobićeš.’’ Začu se onda brujanje, cepanje stvarnosti, dok duše ambisa smišljale su zagonetku. A onda zvuk prestade, i progovoriše ’’Zagonetka ova dva odgovora ima. Ako oba kažeš nam, zaslužićeš savet naš : ’’Šta je to ujedno i najveći blagoslov i najveće prokletstvo u celome univerzumu?’’ bog razmisli o ovome i pomisli da odgovora nema. Ni jednoga a kamoli dva. A onda seti se oba odgovora shvatvši svoju slepost. Onda odgovori im ’’PRVI ODGOVOR PROKLETE DUŠE JE ŽIVOT, A DRUGI SMRT. VI OD SVIH BIĆA NAJBOLJE ZNATE OVO.’’ Duše ambisa zaćutaše na odgovor ovaj. Brujanje se pojavi, ponovo, jer razmišljale su duše proklete. A to brujanje beše ustvari mnoštvo glasova, koji govorili su i raspravljali se. Milijarde milijardi glasova, u praznini toj beskrajnog. I onda konačno utihnuše, pa progovoriše kao jedan ’’Tačno odgovirio si na zagonetku našu, iako očekivali nismo da tako brzo to uradićeš. Možeš tražiti savet od nas, za određenu cenu. Reci ponudu svoju, a mi ocenićemo da li odgovara nam.’’ Bez imalo oklevanja, iznese bog ponudu svoju ’’DAĆU VAM DA SE OSEĆATE KAO DA STE ŽIVI I DA SEĆANJA VAŠA NA ŽIVOT OŽIVE NA DESET OTKUCAJA SRCA. TO JE PONUDA MOJA.’’ Začu se smeh duša ambisa, prazan i bez emocija, koji kroz ambis beskrajni odzvanjao je. ’’Ti misliš da to dovoljno je? Ponekad nas zaista začudiš nesrećni stvore. Moraćeš više da ponudiš od toga da bi naš savet dobio.’’ Rekoše duše proklete. Ponuda im se sviđala nije. ’’VI PONUDU MOJI ODBIJATE? SVIH PROŠLIH PUTA ISTA JE BILA I PRIHVATISTE JE ONDA, PA ŠTO NE I SAD?’’ besan beše bog što ovakvu drskost od ovih prokletnika doživljavao je. ’’Ovaj put za naše usluge premala je. Ovog puta potrebnija ti je pomoć naša i zato mi tražimo više nego što ranije tražili smo. A sad daj više il’ idi bestraga ti nazovi svemoćni i svevideći, što od nas prokletih pomoć išteš!’’ usudiše se da podviknu duše ambisa. Želele su više od puke iluzije života, koju dosad dobijale su. A bog beše ljut što podviknuše na njega, i što njega ucenjuju ovi osuđeni na večnu tamu. Ali izlaza imao nije. Morao je više da im da. To koštaće ga, al’ više bi ga moglo koštati da bez njihovoga saveta ostane. ’’PETNAEST OTKUCAJA SRCA. TO JE POSLEDNJA PONUDA MOJA.’’ Reče on. ’’Ne.’’ Rekoše duše ambisa ’’Ne želimo kao nagradu našu, bednu iluziju života. Ne više. Želimo da živimo! Da nas vratiš u gaf, odakle vratićemo se u novorođena tela i živeti ponovo! Dosta si nas iskorišćavao, i plaćao nas prividom kratkotrajnim, uzimajući za sebe slavu! Ovaj put ako želiš da znaš, dozvolićeš nam početak novi. Il’ to, il’ bez odgovora ostaješ.’’ Isprva sablaznu se bog ponudom ovih duša prokletih. Jer ako vrati ih u svet ljudi, neće imati više od koga savet da traži. A onda shvati da ovaj savet mu treba očajnički i da oni davali su mu savete za privid, svih prošlih puta, samo čekajući ovaj trenutak. Trenutak kada će mu pomoć njihova trebati toliko, da daće im bilo šta. I sad došao je tren taj. ’’NE! KAKO SE SAMO USUĐUJETE DA TRAŽITE OD MENE TAKO NEŠTO! SADA ODLAZIM JA, A VI RAZMISLITE DA LI I SLEDEĆI PUT OVO TRAŽIĆE TE!’’ blefirao je bog, nadajući se da ovo uspeće, jer ako ne uspe moraće im dati ono što ištu. On se okrete da ode. ’’Čekaj!’’ očajnički uzviknuše duše ambisa. Blef je uspeo. ’’Povlačimo ponudu našu! Nemoj ići! Ne ostavljaj nas u tami ovoj!’’ bog se okrete i reče ’’DA LI ĆETE RADITI ZA PREĐAŠNJU PONUDU MOJU?’’ ’’Da. Uzećemo ponudu tvoju.’’ ’’ONDA DOGOVORENO JE. KUNEM SE OVDE U AMBISU DA MOJ DEO POGODBE ODRŽAĆU, A SAD PRIČAJTE.’’ Sačekaše tren duše ambisa, pa progovoriše, zapevaše. Pakleni hor izgubljenih duša pevao je pesmu, zagonetku, proročanstvo, uspomoć sećanja na on što tek treba da bude, a što je za njih već bilo i prošlo.

Sin ubi svoga oca
I postade otac, a otac sin
I opet sin ubiće oca koji
mu sin nekad beše
Nebesa trešće se od
Siline pada tog
I vlast nad njima kod
Sina biće tvog
Šala će biti propast
Glupost će ta biti kraj
Propašće tvoja vlast
Čovek angel će biti taj

’’STANITE!’’ viknu usred pesme bog i pesma utihnu. ’’DOVOLJNO STE REKLI. ZNAM ŠTA TREBA DA RADIM. DOSTA STE REKLI.’’ ’’Ali završili nismo! Još imamo da kažemo šta!’’ ’’REKOH DOSTA! EVO VAM NAGRADE! A SAD ODOH.’’ I dade im nagradu i ode. ’’Budala. Puno koštaće ga to što nas nije do kraja saslušao. Ali to njegov izbor je.’’ A iz ambisa je sa bogom otišlo još nešto. Nešto opakije od bilo čega poznatoga.

וןרטטמ

’’Maglo, stigao si.’’ Reče Železni, dok stajao je do kolena u belom hladnom snegu visoke planine Treklah. Magla je lebdeo iza njega. ’’Naravno. Čuo sam da si me tražio.’’ ’’Jesam. Kasniš sa onim što trebao si uraditi.’’ ’’Ne kasnim. Imam dovoljno vremena. Uradiću to, i uradiću to na vreme.’’ Magla je bio malo besan. Mrzeo je to što ga Železni stalno opomonje i potcenjuje. ’’Potrudi se da to uradiš na vreme. Mnogo zavisi od toga.’’ Železni pogleda u njega preko svog levog ramena ’’Razumeš?’’ ’’Da.’’ Magla je sakrivao svoj bes. ’’Železni,’’ reče Magla, a hladni vetar dunu jače, zavijorivši njihove kose ’’pripazi na onog Čarnookog. Može biti opasan. Podseća me on, i telom i duhom na Senu. Pazi ga se.’’ Železni se nasmeja, slabašno. ’’Ti zaista misliš da on može biti neka pretnja meni? Molim te ne pričaj besmislice. On je slab, i potpuno meni poslušan. Ionako nema drugog izbora. Nema kvalitete kakve je imao Sena. Nije ni pametan, ni lukav, a nema ni tračak te moći. Šta on može?’’ Magla odmahnu glavom. ’’Sećaš se prve stvari koju nam je Iskra rekao? ’’Nikad ne potcenjuj svoga protivnika, ko god da je. To ti može biti poslednje što ćeš uraditi.’’ Izgleda da si zaboravio na to.’’ Železni se ponovo nasmeja ’’Iskra je bio glup. Zato je i nestao. Ne mogu da verujem da još poštuješ ono što je govorio. Idi sad! I prestani da bulazniš!’’ Magla proguta svoj odgovor na ovo, i samo reče ’’Da.’’ I ode, a Železni ostade da stoji na vrhu planine, usred snežne oluje koja je postajala sve jača.

וןרטטמ

Ognjeni je sedeo na steni koja se uzdizala usred mora. Sinji je stajao na vodi, iza njega. ’’Došao si da me ubediš da vam se pridružim, zar ne?’’ reče Ognjeni glasom koji je bio pucketanje vatre, i dalje se igrajući sa plamenom na njegovoj ruci ’’Znaj da me nećeš ubediti. Možeš odmah da odeš. Nemoj gubiti vreme.’’ Sinji ni ne trepnu. I mislio je da će Ognjeni reći tako nešto. ’’Trebalo bi da nam se pridružiš.’’ Reče on glasom, koji zvučao je kao razbijanje talasa o hridi ’’Cela naša vrsta bi trebalo da se ujedini, kao nekad pod Iskrom. Svi imamo isti cilj, pa zašto onda radimo jedni protiv drugih?’’ Ognjeni, nije mislio kao Sinji. Makar ne potpuno. ’’Ne možemo sad da se ujedinimo pod Železnim kao nekad pod Iskrom. Železni nije dobar vođa. Njegov moto je ’’cilj opravdava sredstvo’’ a to nije moto dobrog vođe.’’ ’’’Ti bi, kao bio bolji vođa od njega?’’ ’’Bio bi. Ali ni ja nisam dobar vođa. Jedini od naše vrste koji je bio dobar vođa, i koji jedini može da nas vodi je Iskra. Niko drugi do njega.’’ ’’Ali njega nema!’’ viknu Sinji, očito uznemiren ’’Razumeš li?! Njega nema više! I ne vraća se! Moramo se ujediniti, ili nikad nećemo dostići cilj zbog kojeg postojimo! Razumeš li ti to Ognjeni!? Razumeš li!’’ ’’Razumem.’’ Mirno mu odgovori Ognjeni, potpuno mirno, ne prestajući da se igra sa plamenom, koji goreo je na dlani njegove desne šake. ’’Ali moraš priznati da niko drugi nije sposoban da uradi ono što je Iskra uradio. Posebno ne Železni.’’ Sinji je besneo. Odbijanje Ognjenog da im se pridruži mu je već dojadilo. ’’Dosta mi je.’’ Reče on tiho, ali odlučno, dok vetar mu je viorio kosu od morske pene ’’Sada ćeš nam se pridružiti milom ili silom.’’ Ognjeni izbeči oči. Sklopi desnu ruku u pesnicu i ugasi plamen koji je goreo na njemu. On ustade, i okrenu se prema Sinjem ’’Nemoj to da radiš. Nemoj.’’ Reče on ’’Ako nećeš svojom voljom da nam se pridružiš moraću da te nateram. Nema drugog načina.’’ ’’Ne želim da bude ovako. Razmisli pre nego što...’’ ’’Ne! Sada te pitam: Da li ćeš nam se pridružiti?’’ Ognjenom je bilo teško da izgovori ovu reč, jer je znao šta će se desiti. Ali ipak je rekao ’’Ne.’’ ’’Tako dakle. Onda mi ostaje samo jedno.’’ I Sinji pojuri na Ognjenog.

וןרטטמ

Valstar je bio siguran da mora ovo da uradi. Ovo će mu doneti dovoljno moći za osvetu. Dovoljno moći za bilo šta. On završi sa iscrtavanjem kruga oko obrnutog septograma. On ugasi svetlo i upali sveće. Sve je bilo spremno. On stade tačno ispred kruga, na obeleženo mesto. Onda podiže ruke, pa poče da peva

Zveri iz Ambisa mračnog
Zovem te sada ja
Zveri suda strašnog
Tebe, jednog iz mnogobroja
Dođi k’ meni mračno biće
Što u zatočeništvu bivstvuješ
Moć tvoja moje oruđe biće
Nemoj više da se kriješ
Moj krik nek’ te vrati
U ovaj svet
Koji će plakati
Zato što će bit’ proklet
I daj mi moć svoju
Da izvršim volju tvoju
Da okončam živote sve
Da svi umru osim mene!

Krug sa obrnutim septogramom zasvetli ljubičast, a samo tren kasnije buknu u plamen iste boje, tako visok da je dosezao krov te ne tako niske prostorije. Valstar koji nije očekivao ikakav rezultat, zakorači jedan korak unazad, uplašen i zapanjen. A onda se seti da nije gotovo. Da mora da uradi još jednu stvar. On gurnu ruku u svoju odoru i izvadi jednu plastičnu posudu. Kad je podigao poklopac on gurnu ruku u nju i izvadi srce. Ljudsko srce. Suza mu pođe iz kraja levog oka. Ovo je srce žene koju je voleo. Njega je morao da baci u vatru da bi ova magija uspela, i da bi mogao da je osveti. On zatvori oči jako, pa ih ponovo otvori i obrisa suze rukavom leve ruke, pa priđe vatri koja je gorela ne smanjenim intenzitetom. Ruka mu na tren zadrhta, pre nego što je bacio srce u plamenove. Oni buknuše još jače, postavši skerletni, kao krv, a onda ponovo postaše ljubičasti, i polako se ugasiše, ostavivši samo dim. ’’Niko još nije uspeo ovo.’’ Pomisli Valstar ’’Ja sam prvi! Moje ime će biti zapamćeno zanavek!’’a dim se polako razilazio. Kada ga je nestalo, u krugu je stajao jedan čovek. Ustvari, samo je tako izgledao. Koža mu je bila bleda, skoro bela, kakva mu je bila duga kosa koja mu je padala do zemlje. Klečao je, i lice mu se nije videlo od kose koja ga je potpuno prekrivala. Valstar nije očekivao ovo. Očekivao je neko biće bez tela. Ili možda neko strašno čudovište, neko izopačeno biće, ali ne normalnog čoveka. Biće podiže glavu i ustade. Valstar ugleda njegovo lice, i istog trena promeni mišljenje. Biće nije imalo usta. Ni nos. Samo dva jarko crvena oka. Bio je zapanjen. Još više se zapanji kada ču glas tog bića. Nije ga čuo ušima, već umom. ’’Konačno je neko uspeo da me prizove. Kako ti je ime jadni čoveče?’’ glas je bio mračan. Nije imao drugi opis za njega, s obzirom da nije imao tonalitet. Ali bio je mračan. A onda se seti da bi trebalo da odgovori. On se pribra pa reče ’’Moje ime je Valstar. A sad, poslušaj šta ti naređujem.’’ Samo što je završio rečenicu, Valstara nešto nematerijalno odbaci na zid. On udari svom cilinom, i sav vazduh mu izlete iz pluća. ’’Ti meni da naređuješ, ništavno biće. Da li si svestan ko sam ja? Da li si svestan koga si prizvao? Odgovori mi.’’ Valstar nekako uspe da dođe do daha. ’’Ti si demon kojeg sam prizvao iz ambisa, uspomoć ovog rituala, da mi služiš i budeš mi beskrajno odan.’’ Biće se nasmeja. On nije čuo smeh, ali je znao da se biće smeje. ’’Polovično si upravu. Jesi me prizvao iz ambisa, ali ja nisam demon, niti nameravam da ti služim. U stvari biće sasvim suprotno. Ti ćeš meni služiti, il’ umreti. Biraj.’’ Valstar je oklevao. Nije znao šta da radi. Jedan deo njegovog bića mu je mirno govorio da bi po svim pravilima ovo biće trebalo da ga sluša. Drugi je vrištao da beži odavde jer će ga taj stvor uništiti. Na njegovu nesreću, poslušao je onaj prvi. ’’Ne možeš me prevariti. Želiš da te oslobdim.’’ Reče on ’’E, pa to se neće desiti.’’ ’’Dakle tvoj odgovor je ne!’’ ’’Da! Mislim ne! Hoću da kažem: Da, moj odgovor je ne!’’ ’’Neka ti bude.’’ Reče stvor, pa podiže desnu ruku koja je bila stisnuta u pesnicu. Zatim uperi kažiprst i srednji prst u Valstara. ’’Smrt si želeo, smrt ćeš i dobiti.’’ Valstar zausti da kaže nešto ali pre nego što je uspeo u tome, ljubičasti zrak izbi iz prstiju uperenih u njega. Rezultat je bio zapanjujuć. Samo tren kasnije zrak je izbledeo. Od Valstara nije ostalo ništa osim pare koja se uzdizala sa mesta na kom je do malopre bio. Masivna rupa u zidu je takođe bila tamo. Stvor na tren zasija ljubičasto pa se smiri. ’’Budala’’ pomisli ’’Imao je šansu da preživi i uprskao ju je. A i da nije, ne bi dobio još puno života. Uskoro bih ga ionako ubio. Deo mene je bio u njemu. Ima još 12 999 delića mene razasutih posvuda po univerzumu. Kada ih skupim sve, ponovo ću biti u punoj snazi. A onda ću moći da svrgnem ono jadno biće što trenutno upravlja kraljevstvima. Ne znam kako je on uspeo da preuzme vlast od onoga koji me je bacio u ambis, ali to nije važno. Samo mi je olakšao posao.’’ Stade na trenutak sa mislima, i pogleda sebe. ’’Nije loše.’’ Pomisli ’’Ali treba mi odeća. Verujem da bi trebalo da nosim nešto na sebi da bi se lakše uklopio. Ne smem biti primećen, dok ne skupim dovoljno snage. ’’ on odšeta do druge sobe, pa poče da pretura po plakaru sa odećom. Kada je završio, bio je obučen u tamno plavi prsluk i pantalone sa grimiznim šarama. Nosio je takođe i istovetne čizme i rukavice. I pojas je bio u istom stilu. Na njemu je bio znak beskonačnosti. To mu je savršeno odgovaralo. Nasmejao se u sebi. Zatim pokuša da oseti da li ima još koji njegov deo na ovoj planeti. Kada je utvrdio da nema ni jednog, on odlete sa tog sveta, na najbliži naseljeni. Tamo ima jedan čovek. A njegova duša sadrži tri dela. Ima još puno posla. I puno delova.

וןרטטמ

Udarci su leteli na sve strane. I plameni i vodeni. Dok su se Sinji i Ognjeni borili iznad površine mora. Sinji je napadao vodom, a Ognjeni vatrom.I pored toga bili su izjednačeni. ’’Ognjeni! Izgubićeš! Nemaš šanse dok smo na mom terenu! Voda uvek gasi vatru!’’ reče Sinji i udari Ognjenog udarcem morskih talasa. On odlete u daljinu od udarca. Pribra se na vreme da blokira drugi udarac, i uzvrati udarcem sunčevih plamena, odbacivši Sinjeg visoko u vazduh, a zatim polete za njim. Sinji se povrati, i iz sve siline udari Ognjenog, koji ništa nije očekivao, nogom. Ognjeni pade u vodu napravivši veliki pljusak, a tren kasnije i Sinji učini isto. Pod vodom je on imao veliku prednost. Pre nego što se Ognjeni osvestio on se pretvori u vodeni vrtlog i poče da se obrće oko njega. ’’Ovo je kraj Ognjeni’’ reče mu ’’Ja sam pobedio. Nemaš ni najmanje šanse. Predaj se dok nije prekasno!’’ ’’Ne predajem se! Ti se predaj! Uskoro ćeš izgubiti Sinji!’’ odgovori mu Ognjeni. Vrtlog koji se obrtao oko njega nije verovao u to. Uskoro će promeniti mišljenje. Ognjeni se usresredi, i poče da postaje topliji dok je hladni vodeni vrtlog obigravao oko njega. Sinji nije popuštao, ali nije uspevao da ugasi Ognjenog, pa ubrza sebe kao vrtlog. Ognjeni je postajao sve vreliji uprkos tome. ’’Sada Sinji.’’ Reče on ’’Ti gubiš ovu bitku.’’ Sinji se iznenadi čudnim odbijanjem Ognjenog da prizna svoj očigledni poraz ’’Šta to pričaš? Ti si taj koji gubi. Priznaj to sebi.’’ Ognjeni se samo nasmeja. Sledećeg trena, neverovatan talas topline izbi iz njega, u svim pravcima. Sinji se vrati u svoj pravi oblik samo tren posle toga. Prvo što je primetio je bilo da i on, i njegov protivnik stoje zemlji. Zatim primeti i drugu očiglednu stvar. Nije bilo mora. ’’Šta? Šta si to uradio?’’ upita unezvereno. ’’Poslao sam talas toplote, toliko vreo, da je celo more istog trena isparilo. Sada smo na neutralnom terenu. Šta kažeš na to?’’ Sinji nije imao ništa da kaže. Ali umesto toga uputi jedan snažan argument u vidu njegove pesnice na Ognjenog. On je lako izbegnu, uhvati Sinjeg za drugu ruku koju mu zavrnu iza leđa. Ovaj pokuša da ga udari slobodnom rukom, ali naiđe na otvorenu šaku koja je uhvati. Bio je u veoma nezavidnoj poziciji. Ognjeni zapali svoje šake. Sinji zavrišta. ’’Ko gubi? Ko je poražen? Predaj se Sinji. Ne želim da te ubijem.’’ ’’Ja se neću predati. Izgubiću život ali se neću predati. To je pitanje časti.’’ ’’Dobro. Onda ćeš umreti. Sam si ovo želeo. Žao mi je.’’ I baš kad je hteo da zada završni udarac, jedan čekić ga udari posred grudi, bacajući varnice na sve strane, odbacivši ga više od pet lakata u daljinu. A zatim se vrati vlasniku. Sinji se iznenadi ovoj sreći. Još više se iznenadi kada se i njemu zbi isto što i njegovom protivniku, samo tren ranije. Ognjeni ustade prvi, i ugleda onoga, koji ga je napao. I zaneme istog časa. Sinji ustade i ugleda isto što i Ognjeni. Za razliku od njega on je uspeo da izusti jednu reč. ’’Nemoguće....’’ i tek onda zaneme. A vlasnik Čekića Koji Lomi Svetove mu odgovori glasom koji je zvučao kao grmljavina ’’Veoma moguće.’’

וןרטטמ

Čarnooki je bio svestan da se nešto vratilo iz ambisa. Nešto veliko. I zlo. Veoma zlo. Ali ne neobuzdano i nerazumno. Već veoma inteligentno. Skupljalo je znanje, svih ovih godina, vekova, i milenijuma. Postalo je lukavo. I znalo je kako se ljudi ponašaju, pa je moglo da se uklopi, da bude neprimetno. Moraće ovo da kaže ostalima. Ali jedan deo njega mu je govorio da može da uradi više. Da napravi savez sa tim bićem. Da postane moćan. ’’Ne!’’ odvrati on sebe od te misli ’’To biće bi mi možda dalo moć, ali bi me uskoro posle toga i ubilo. Ne.’’ On uze trenutak da se smiri i oseti ostale od svog roda. Niko nije znao za ovo. Čak ni Železni. Niko. Osim njega. I dalje je u njemo titrao mračni plamen. Ta želja za moći. Ta želja za vlašću. Ta težnja da dokaže svima da može više nego što oni misle. Da vredi više nego što se čini. Dvoumio se. Jedan put je bio težak i dugačak. A drugi lak, i kratak. Prvi je bio svetao a drugi mračan. Ali prvi se protezao u beskonačnost, a drugi veoma kratak. Zato što se završavao provalijom dubokom kao sam ambis. Izbor je bio težak. A on nije znao šta bi trebalo da izabere. Nije znao. A od njegovog izbora, zavisila je sudbina svega što postoji.



I? Komentari? Imal nekog da se javi?

[The Gunslinger]

Gde sam ono stao......a da! Evo ga nastavak, nastavka trećeg poglavlja. I posle ovoga ima još. Dugačko je treće poglavlje....




Metatron čekaše ispred kapije božje palate. ’’Što pozvao me je on ovde, kad unutra ne pušta me? Šta čeka on?’’ čerubim glavni odgovori mu ’’Ne znam ja što pozvao te je, i što unutra ne pušta te. Ja samo radim ono što naređeno mi je.’’ Azrael, koji stajaše iza Metatrona, spusti ruku levu na njegovo rame pa reče ’’Nemoj nestrpljiv biti mladi angele. Sve u svoje vreme. Sačekaj, i pustiće nas. I onda saznaćeš zašto.’’ Metatron samo pogledaše Azraela preko svoga ramena, pa reče mu ’’Ja plašim se da reći mi neće. Jer želim saznati šta iza svega ovoga krije se. A nemam želju da i dalje u neznanju ostanem. To je ono što po glavi mota mi se Azraele.’’ Azrael skloni ruku svoju. Metatron ponovo uperi pogled svoj ka dverima palate božje.

וןרטטמ

Džafa je stajao na grobu svoje žene. Cveće koje je bilo položeno na njega,bilo je sveže. Vetar je duvao. A uskoro, i kiša će početi da pada. Džafa obori glavu. ’’Nemam više snage Marlen. Nemam više. Daj mi snage da nastavim ljubavi moja. Molim te.’’ Bio je očajan. On nije znao šta da uradi. Postao je vođa kao što mu je Metatron rekao. Narod je pošao za prvom osobom koja je bila sposobna da ga vodi. A to je bio on. Prošlo je već mesec dana od one bitke, a narod ga je proglasio herojem, zato što je spasio planetu od čudovišta. Doduše, to je bilo samo delimično istina. Metatron i Azrael su bili ti koji su ga ubili. Ali bez njegove pomoći ne bi uspeli. Ali on nije želeo da ga veličaju kao heroja. Ipak, to se desilo. Zadnjih mesec je bio naporan. Mnogo toga je trebalo da se uradi. A on je bio samo običan naučnik, koji je za nedelju dana postao predsednik sveta. Čudno je kako se lako može zadobiti poverenje ljudi. A još lakše izgubiti ga. Novi rat je bio na pomolu. Ali ne rat između ljudi ove planete. Već rat sa bićima drugog sveta. A taman su stvari počele da se sređuju. Sve je počelo da dolazi na svoje mesto. A onda se sve raspalo. Džafa pogleda u svoje ruke. Ruke od metala. Nije želeo da se ovo desi. Ovaj svet je pretrpeo tako mnogo. Ne sme dozvoliti da se ponovo nastane haos, i da smrt vlada. Kao što je bilo ranije. On stisnu svoje otvorene šake u pesnice. I podignu glavu, pa zabaci dugu kosu preko ramena. ’’Neću dozvoliti ovo. Ali ne mogu sam da ih sprečim. Treba mi pomoć. A jedini koga mogu da se setim je Metatron. A neznam kako da ga dozovem. Izgleda da je ipak sve na meni.’’ A onda se seti šta je Metatron. ’’Pa, ’’ pomisli on ’’Ako je on zaista angel, kao što tvrdi, onda bi trebalo da me čuje, ako mu se pomolim.’’ Džafa pade na kolena. Zatim sklopi otvorene dlanove i poče da se moli.

וןרטטמ

Metatron se trže. Čerubim se uznemiri. Azral pomeri se korak unazad. Neko molitvu svoju, iskrenu, Metatronu je upućivao. A to mnogo značilo je i od osobe obične, a kamoli od nekoga, ko, kao ovaj što moli mu se sada dar ima. ’’NEKO MOLI MI SE.’’ Izgovori Metatron glasom koji sada moćnije i silnije zvučao je nego ranije ’’I TO NEKO KO DAR IMA. OVO NEVEROVATNO JE. OVA MOĆ MOLITVE ISKRENE.’’ ’’A ko moli ti se?’’ smognu Azrael hrabrosti da upita. Čerubim je i dalje ćutao. U svim očima njegovim, strah se video, i zapanjenost. I Azrael pribojavao ga se. Metatron zatvori oči svoje plamene. ’’DŽAFA.’’ Reče on ’’’DŽAFA JE TAJ KOJI MOLI MI SE. MOJA POMOĆ NJEMU TREBA. VREME JE DA ODUŽIM MU SE ZA TO ŠTO POMOGAO NAM JE DA ZVER UBIJEMO.’’ Azrael ga pogleda. I pogleda ga Metatron. I reče mu ’’DA LI ŽELIŠ IĆI? AKO NE ŽELIŠ TO TVOJ IZBOR JE.’’ Azrael htede da kaže ne, ali ne mogaše, jer volja Metatronova jača od njegove u ovom trenu bila je. ’’Da. Sa tobom ići ću Metatrone.’’ A Metatron samo klimnu glavom, pa nestade. A i Azrael za njim. A čerubim pred dverima palate božje bojao se gneva. Gneva onog čije dveri čuvao je. Jer kad sazna da onih koje pozvao je nema, mnogo gnevan on biće.

וןרטטמ

Valstar nije znao gde se nalazi. Beskrajna pustinja se protezala u svim pravcima oko njega. I kao da to nije bilo dovoljno loše, bila je crno-bela. On pogleda u svoje šake, pa u nebo. Crno-belo. Sve oko njega, i on sam. To mu se nije sviđalo. Pokušao je da se seti ko je. Posle nekog vremena je uspeo da se seti svog imena, a još malo kasnije i svog života. Ali nije mogao da se seti kako je dospeo ovde. Zadnje čega se sećao jeste da je prizivao nešto. Napregnuo je svoj um. I dalje mu je izmicalo. Bilo je tu, samo milimetar daleko, ali on nije mogao da dohvati. Napregnu se još više. Ovaj put je uspeo da uhvati sećanje, ali mu odmah iskliznu iz uma, kao mokar sapun. Pokušavao je da ga zadrži u rukama makar na kratko, ali nije uspevao. On odahnu, smiri se, pa onda pokuša. Ovaj put mu je veoma lako uspelo. Setio se kako je umro. I istog trena je znao gde je. Bio je u kraljevstvu izgnanih. Nije verovao da to mesto postoji, i nije izgledalo onako kako se mislilo, ali ovo je definitivno bilo to. Ako te ubije biće iz ambisa, ovde završavaš. Ni raj, ni pakao, čak ni ambis, već ovo. Kraljevstvo izgnanih. Da. Mesto gde ne osećaš ništa, gde gubiš sva svoja sećanja, i živiš prazan život, sam samcijat među milijardama ostalih. Jer svako je sam u kraljevstvu izgnanih, i vidi samo sebe. ’’Moram da pobegnem odavde.’’ Bila je njegova prva pomisao. A odmah zatim ’’Ne mogu da pobegnem.’’ Ali uprkos ovoj činjenici, on nije hteo da se preda. Nije hteo da ovde provede večnost. Želeo je da se vrati u svet ljudi. I bio je odlučan da to uradi. Bez obzira na sve. On sede, i poče da razmišlja kako da pobegne. Čitao je mnogo knjiga mađije u svom životu, ali nijedna nije govorila o tome kako pobeći sa ovog mesta. Ali ipak je znao svašta, i odlučio je da pokuša sve. Osim toga šta je mogao da izgubi? Već je izgubio ženu koju voli, i svoj život. On poče da mrmlja sebi u bradu, dok je sedeo u fakirskom položaju, praveći razne znakove svojim rukama po vazduhu. Konncentrisao je svoje misli, trudeći se da ne zapadne u zaborav, koji je neminovno snalazio svakog ko se nađe ovde. Trudio se da svoj um sačuva od te opasnosti. Svetlost ga obavi. Plava svetlost. Pustinja vrisnu. Valstar izgubi koncentraciju i svetlosti nestade.’’Bio sam blizu. Tako blizu.’’ Pomisli on. Pa pokuša ponovo.

וןרטטמ

U kraljevstvu ljudi postoji jedan svet. Njegovo ime je Amodos. I na njemu ima jedan grad. Ime grada je Aromog. I u tom gradu živi jedan čovek. Njegovo ime je Niak. I upravo sad, on spava u svome krevetu, ne znajući šta će da ga snađe. Napolju, iako je bio mrkli mrak, bilo je puno ljudi. Na ulicama Aromoga je uvek bilo puno ljudi, bez obzira na doba dana. Ili noći, kad smo već kod toga. To je bio grad razvrata i greha, a takav je bio i ceo taj svet. Bog je odavno bio zaboravljen tamo. Kao i zakoni koje je postavio. Niak je bio jedan od retkih koji nije zaboravio. Kao i njegov brat, Ljeva. Njih dvojica su išli i propovedali reč božju, koju, nažalost, niko nije hteo da sasluša. Uprkos tome, oni su odbijali da odustanu. Niak je sada spavao u svom krevetu, u jednoj hotelskoj sobi. Ali nije mu miran bio san. Proganjalo ga je ono što je učinio. Svaki put kada bi zaspao, budio bi se posle pet minuta obliven znojem. Snovi mu nisu davali mira. On se probudi. I vrisnu. A onda se osvesti, i obrisa rukavom znoj sa čela. Nije mogao da spava. Nije ni želeo da spava. Dovoljno mu je bilo što se seća toga. Nije želeo da ga ponovo preživljava svaki put kad zatvori oči. On ustade sa kreveta. Neko zakuca na vrata. Niak se okrete. Nije očekivao nikakve posetioce, a posebno ne ovako kasno. Kucanje se ponovo začu. Niak izvuče svoj bodež i priđe vratima. Oprezno dodirnu kvaku, pa otvori vrata u jednom trzaju, i zamahnu bodežom. Ispred vrata je stajao neko obučen u tamnu plavu odoru sa kapuljačom preko lica. Niak se ukoči usred zamaha. ’’Ko si ti stranče?’’ reče on. Odgovor se odjednom neđe u njegovoj glavi. ’’Ja sam tvoja smrt, bratoubico. Nameravaš li da me ubodeš tim bodežom kojim si ubio brata?’’ Niak ispusti bodež. Jedna ruka izađe iz odore, i uperi prstom u njega. Bljesak svetlosti nastade, i sledećeg trena, Niaka više nije bilo. Stvar u ogrtaču spusti ruku i nasmeja se.

וןרטטמ

Metatron pojavi se iza Džafe, a tren kasnije i Azrael. Džafa prestade da se moli, ustade, i okrete se. ’’Zdravo Metatrone.’’ Reče on ’’Pozdravljen budi Džafa.’’ Odgovori mu Metatron, sada glasom koji je ponovo normalan bio. ’’Zašto pozvao si me? Zbog čega pomoć moja treba ti?’’ Džafa obori glavu. Nije dobro stanje ovde Metatrone. Uskoro će izbiti rat. Neka čudna bića sa drugog sveta su se nastanila na mesecu mog sveta, i spremaju se da napadnu, a mi, kako se čini, nemamo ni najmanje šanse da se odbranimo. Treba mi tvoja pomoć da odbranim svet na kojem živim. Ti si najmoćnija osoba koju znam.’’ Azrael se teatralno nakašlja, zbog poslednje rečenice. Čovek i angel nisu obračali pažnju na njega. ’’Kakva su ta bića? Trebalo bi da znaš da čitav univerzum samo ljudska bića naseljuju.’’ Reče Metatron ’’Nisu ljudi. Ova bića su samo nalik na ljude. Imaju zelenu kožu, nemaju kosu, imaju kandže na prstima, i mogu da prežive u otvorenom svemiru. Još nisam čuo da nešto može da preživi u svemiru bez ikakve opreme, ali oni to mogu. Video sam svojim očima.’’ Metatron se namršti. Azrael učini isto. ’’Metatrone.’’ Reče arhangel smrti ’’Ti znaš šta ovo znači, zar ne?’’ ’’Da Azraele, na moju žalost znam. Moramo reći ovo svima. Inače će se sve kao i prošli put odigrati.’’ Džafa se uznemiri ’’Metatrone, šta je bilo? Šta su one prokletinje? Šta da radimo?’’ ’’Ne mogu ti reći ništa osim da bi trebalo da bežite sa sveta ovog što pre moguće je. Ništa ovde ljudi učiniti ne mogu.’’ Metatron pogleda u zemlju ’’Znam da ne želiš to uraditi ali moraš. Bežite odavde, što pre moguće je. Drugoga izlaza nema.’’ ’’Zašto? Makar mi to reci Metatrone.’’ Angel uzdanu duboko, pa u Azraela pogleda ’’Da kažem mu Azraele? Ovo nije šala i sam znaš to. Ovo je ozbiljno. Možda bi trebalo da zna.’’ ’’Dobro, reci mu. Ali ti taj si koji odgovoran je. Nisam ja.’’ I Metatron započe priču.

וןרטטמ

Ognjeni i Sinji su gledali u onog koji ih je napao. I nisu verovali u njegovo postojanje. ’’Budale jedne.’’ Začu se glas koji je bio grmljavina ’’Međusobno se bijete i svađate, umesto da se udružite. Budale. Nisam vas tako učio.’’ Ognjeni htede da kaže nešto, ali mu knedla u grlu nije dozvoljavala. Sinji je uspeo da smogne snage, i izgovori nekoliko reči. ’’Zar... zar ti nisi umro?’’ ’’Nisam. Samo sam bio.... odsutan.’’ ’’Ali kad ste ti i Sena....’’ oglasi se Ognjeni ’’Nisam tu umro. A nije ni on. Naši napadi su razbili tkanje prostora. Samo na tren doduše, ali dovoljno da nas bace u kraljevstvo izgnanih. Tamo smo se borili do skoro kada smo ponovili ono što nas je bacilo tamo, i to nas je vratilo. A onda sam ga konačno ubio, bacivši ga na jedno sunce. Onda sam izazvao supernovu. Ako ga to nije ubilo, ništa neće.’’ ’’I tako prvi celestial pade.’’ Reče Sinji ’’Sena Zločesti od ruke Iskre Pravednoga.’’ ’’Oduvek si bio teatralan Sinji.’’ Reče Iskra. ’’Drago mi je da si se vratio.’’ Konačno se oglasi Ognjeni. ’’I meni je drago što sam se vratio.’’ Iskra pogleda u nebo ’’Predugo sam se borio u kraljevstvu izgnanih sa Senom. Koliko vremena je prošlo otkad me nema?’’ ’’Malo više od deset hiljada života.’’ odgovori mu Sinji. Iskra nije izgledao zadovoljno ’’To je puno vremena. Ko vas sad predvodi?’’ ’’Železni. Ali samo mene, Čarnookog, i Maglu. Svi ostali rade sami. Uključujući i Ognjenog. Ipak, svi ostaju privrženi cilju. Čak i oni koji su nastali posle tvog nestanka.’’ Reče Sinji potpuno iskreno. Iskra odmahnu glavom u neverici ’’A šta je sa Mesečarom, Smaragdnim, Petrosom, Kovitlacom i Dinom? Šta se desilo sa njima?’’ ’’Ja zaista ne znam Iskro. Otkad si ti nestao, ja ih nisam video niti čuo išta o njima.’’ Ognjeni je na tren oklevao, pa odlučio da kaže ’’Ja znam nešto o njima. Nisam slepo pratio naređenja Železnog, kao Sinji, ostajući potpuno obeznanjen u vezi svega ostalog.’’ ’’Šta znaš o njima? Reci mi Ognjeni.’’ Ognjeni uzdahnu, pa poče da priča

וןרטטמ

’’Oni sebe zovu Gaškeri.Ne znam zašto, ali to nije važno sada. Oni su moćni. Jedan Gašker, moć kao deset normalnih angela ima. Ja nisam normalan angel, i kao jedan Gašker moćan sam, a Azrael kao dva, al’ nas je samo dvojica a njih, hiljade zasigurno ima. Ima i od njih koji moćniji su od normalnih. Ja i Azrael šanse nemamo. Naša pomoć nikakva je. Ali da vratim se na Gaškere. Da kažem ti o njima. Znaš već kako izgledaju. I rekao sam ti kakva im je moć. Oni nemaju imena lična. Samo oni najmoćniji imaju ih, da razlikovali bi se od drugih. Pet njihovih vođa su : Luda, Sunce, Pustinjak, Batina i Mač.’’ ’’Čekaj malo.’’ Prekide ga Džafa ’’To su imena tarot karata. Zašto sebe zovu po kartama?’’ Metatron uzdahnu ’’Te karte su fragment koještarije. Na skoro svakome svetu postoje, i skoro svuda se isto zovu. Ne znam zašto one postoje. Kao i razne druge stvari one su prosto tu. Uzeli su ta imena zato što za te karte svugde znaju. A znaju se i značenja njihova. To je bila njihova namera verovatno.’’ ’’Čekaj malo. Šta ti znači ono ’’fragment koještarije’’?’’ Metatron ponovo uzdahnu. Nije voleo da drugima objašnjava stvari koje je uzimao zdravo za gotovo, ali sad je morao ’’Fragment koještarije. Tako nazivaju se stvari koje iz nekog razloga nepoznatog postoje na skoro svim svetovima. Te karte za proricanje sudbine su jedan od njih. Ima, doduše i drugih. Kao reč ’’Hej’’ koja na svakom svetu pojavljuje se sa istim značenjem i izgovorom. Pa onda verovanje da se u kristalnoj kugli budućnost videti može. Zatim ta čudna navika da bajke skoro uvek završavaju se sa ’’Živeli su srećno, do kraja svog života.’’ I još mnoge druge stvari. Da li jasno ti je?’’ ’’Da, mislim da jeste.’’ ’’Dobro. Onda da nastavim o Gaškerima. Oni pokušavaju svetove da zauzmu, več osam zauzeli su, a jedan uništili. Jer vojska angela sprečila ih je da osvoje ga. U znak odmazde, oni uništili su ga.’’ ’’Šta! Da li će se to desiti i sa ovim svetom, ako pokušate da ih sprečite?’’ ’’Najverovatnije. Ali bolje i to nego da zauzmu ga.’’ ’’Kako to može biti bolje!’’ prasnu Džafa ’’Ne želim da svet na kome sam rođen bude uništen! Radije ću ga predati njima nego dozvoliti da bude uništen!’’ Metatron nije ničim pokazivao da je uopšte i slušao Džafu ’’Razumem te.’’ Reče on ’’Ali shvatiti moraš da je to za dobro čitavog kraljevstva ljudi. Oni glupi nisu. Na svim svetovima koje dosad osvojili su, oni trudili su se da što manje ljudi pobiju. Koriste ih kao robove. Prave nešto. I još resors jedan, koji nema na svim planetama fali im. A ima ga na ovoj, kao i na onoj što uništena je. Ako dočepaju ga se, ko zna šta napraviće, i kakva zla onda počiniće. Zato povedi narod svoj odavde, i pusti vojsku angela da uništi svet ovaj. To je najbolje što učiniti možeš.’’ Džafa je bio besan na Metatrona. Malo mu je falilo da ga napadne. ’’Ti.... tebi je lako da pričaš. Ali ne znaš kako je to. Ovi ljudi treba tek tako da napuste svoj svet. To nije lako. A onda još treba da ga gledaju kako biva uništen. To neću dozvoliti. Borićemo se protiv Gaškera, i pobedićemo.’’ ’’Džafa, ti si budala. Sva vaša oružja ne vrede ništa.’’ Oglasi se Azrael koji dosad ćutaše ’’Oni mnogo moćniji od vas, bitku protiv Gaškera izgubili su. Nemaš ti pojma kako beznadežno je boriti se protiv njih. Jer ja bitku za jedan svet, koju protiv njih vodio sam, izgubio sam. Ako si budala tolika, probaj. Al’ znaj da izgubićeš. I posle žalićeš zbog odluke te, čitavu večnost.’’ Metatron pognu glavu ’’U pravu je Azrael. Poslušaj ga, i uradi kako rekao sam ti.’’ Džafa ustade ’’Kukavice.’’ Reče on ’’Nisam očekivao od vas ovo. Mislio sam da će te biti hrabriji. Razočaran sam.’’ ’’Ovo nije pitanje hrabrosti!’’ prasnu Azrael ’’Ovo je pitanje razuma! Mnogi životi zavise od odluke tvoje, i zato glavom odlučuj, a ne srcem! Da je samo život tvoj u pitanju, pustio bi te da pogineš, ali ovde nije stvar takva! Svi životi ove planete, a možda i ceo univerzum od ovoga zavisi! Ovde se sve lomi! Nemoj pogrešnu odluku da donosiš. Molim te.’’ Metatron se iznenadi. Nikad čuo nije da Azrael nekoga moli.

וןרטטמ

’’Mesečara sam poslednji put video pre jedanaest života. Bio je na nekom svetu koji se zove Nasob. Tamo je pokušavao da nađe nešto, ali mi nije hteo reći šta. Posle toga ga nisam video. Dinu sam zadnji put sreo na nekom praznom svetu, svetu beskrajnih pustinja. Tamo je usavršavao upotrebu svojih moći. Pitao sam ga zašto, a on mi nije hteo reći. Kada sam ga ponovo pitao, napao me je, i zapretio mi da će me ubiti ako ne odem, pa sam otišao. Kasnije sam se vratio tamo, ali njega više nije bilo tamo. Smaragdnog sam jednom video u nekoj šumi na nekom svetu čijeg se imena ne sećam, verovatno zato što ga nikad nisam ni znao. Pitao sam ga šta radi tamo, a on je rekao da se nemešam, pa nestao. Kovitlaca sam susreo relativno skoro. Pre jedno dva života. Bio je u nekom salunu na svetu koji se zove Mearkia. Seo sam pored njega i pozdravio ga. Nije mi odgovorio. Pitao sam ga kako je. Nije mi odgovorio. Popio je piće u jednom gutljaju, okrenuo se prema meni i rekao nešto što nikad neću zaboraviti: ’’Nema više nade Ognjeni. Nada je umrla. Predaj se, jer borba je beznadežna.’’ A onda, onda se razneo. Ubio je samog sebe, uništivši i ceo grad. Ja sam preživeo. Ali nikad neću zaboraviti očaj u njegovom glasu, tugu u njegovim očima. Znao je da ću preživeti njegovo samoubistvo. Da je hteo, mogao je sa sobom da povuče i ceo taj svet, i mene sa njim. Ali nije. Izgleda da nikad neću saznati. Makar ne od njega.’’ Tu Ognjeni zastade i uzdahnu teško. Pa nastavi ’’Petrosa sam video još skorije. Pre nešto manje od pola života. Sreo sam ga na jednom svetu kojrg njegovi žitelji nazivaju Livavon. Tamo je radio kao plaćeni ubica. I imao je kod sebe jedan plameni mač. Ali ne u originalnom obliku. Taj plameni mač je bio jedna puška. Poprilično dugačka, dvocevna, plava puška. Kad sam mu prišao bio mi je okrenut leđima. Bez okretanja je uperio pušku u mene. I pucao. Jedva sam izbegao dva masivna i moćna metka. Treći me je pogodio. Onda me je pitao ’’Šta želiš Ognjeni? Nisam baš raspoložen zadnjih... pet života. Reci brzo.’’ Onda sam mu rekao da se kovitlac ubio. On je rekao da zna. Onda sam ga pitao za ostale. Pucao je u mene. Ovaj put je to bio jedan zrak. Uspeo sam da ga izbegnem, ali jedva. ’’Ne pitaj me to ponovo.’’ Rekao je. I poslušao sam ga. Onda sam ga pitao zašto se kovitlac ubio. Rekao je mi je ’’Beži.’’ , pa se okrenuo i pogledao u mene. Shvatio sam da se ne šali. Krenuo sam da bežim. A on je pucao za mnom, sa namerom da me ubije. Jedva sam pobegao. A malo kasnije iz svemira sam video kako planeta eksplodira, i osetio Petrosa kako odlazi, u suprotnom pravcu od mene. Ne znam zašto je to uradio. Zašto je uništio taj svet, a meni rekao da pobegnem.’’ Ognjeni spusti glavu, uzdahnu, a plamena suza mu iskliznu iz oka i pade na zemlju.

וןרטטמ

Niak je istog trena znao gde je, a već sledećeg i kako i zašto. Bio je u kraljevstvu prognanih. Nije bilo onakvo kakvo je bilo u knjigama. Tamo je to bilo beskrajno ništavilo. Ali nije bilo tako. Ustvari, to je bila jedna beskrajna, i bezbojna pustinja. ’’Pa, knjige su makar u jednome u pravu. Ovde sam sam sa milijardama drugih.’’ Pomisli on. I onda u daljini opazi titranje plave svetlosti. On potrča prema njoj. Na njegovo iznenašenje, već sledećeg trena je bio kod njenog izvora. Nije znao da su prostor i vreme, relativne stvari u ovoj dimenziji. Naročitio prostor. Ispostavilo se da je to bio jedan čovek. Veoma čudno obučen, ali ipak čovek. Sedeo je zatvorenih očiju, koncentrišući se na nešto. Niak ga tapnu po ramenu kažiprstom desne ruke. Čovek odskoči kao oparen. Neko vreme je samo buljio u Niaka, pa onda reče ’’Ti.... da li si... kako... nije moguće.... ali..’’ onda prekide da trabunja, zatvori oči, protrlja ih, pa ih ponovo otvori. Sudeći po njegovom izrazu lica, to nije postiglo rezultat koji je očekivao. Čovek se malo pribra pa reče ’’Ko si ti?’’ ’’Ja sam Niak. A koje je tvoje poštovano ime?’’ Odgovori mu Niak, nadasve ljubazno, uprkos okolnostima u kojima su se nalazili. ’’Ja sam Valstar.’’ Reče čovek, malo pribranije ’’A kako to da mogu da te vidim?’’ ’’To se i ja pitam.’’ Iskreno odgovori Niak. Neko vreme samo stajaše i buljiše jedan u drugog. Valstar prvi razbi tišinu. ’’Nema veze kako možemo da vidimo jedan drugog, iako se to protivi pravilima kraljevstva izgnanih. Moraš mi pomoći da izađem odavde.’’ ’’Kako to? Odavde nema izlaza.’’ Valstar odmahnu glavom ’’Naprotiv ima. Ako bi neko uspeo da generiše dovoljno moći, mogao bi da otvori rupu između kraljevstava. Ja sam baš pokušavao kada si me ti prekinuo.’’ ’’A, da li si bio blizu uspeha?’’ ’’Ne baš. Nemam dovoljno moći. Mislio sam..’’ On prekide da priča ’’Čekaj malo. Ko te je ubio?’’ Niak se zbuni. Nije mogao da se seti svog života. Ništa osim svog imena. Trudio se da se seti, ali nešto u njemu mu je govorilo da ne želi da se seti. Ipak, on nastavi da pokušava. I posle neodređenog vremena, u jednom bljesku prosvetljenja, seti se svega. I požele da se nije setio.

וןרטטמ

Poglavar čerubima, stajaše pred tronom božjim. I beše prestrašen.’’KAKO TO MISLIŠ TI, DA OTIŠLI SU!’’ dreknu na njega svetlost zaslepljujuća koja na tronu obitavala je, i koja beše bog. ’’Prosto otišli su svemogući. Obojica.’’odgovori mu čerubim sa sva svoja četiri glasa ’’OBOJICA? ZA METATRONA ZNAM DA NEPOSLUŠAN JE, AL’ OD AZRAELA OVO OČEKIVAO NISAM.’’ ’’Metatronu neko molio se iskreno, i on kad je hteo otići, Azrela zamolio je da sa njim pođe, i volja njegova Azrelovu nadvladala je. Zato Azrael sa njim pošao je.’’ ’’GDE OTIŠLI SU?’’ zagrme glas božji kroz dvoranu zlatnu. ’’Ne znam gde otišli. Sve što spomenuli su jeste da nekome nekakvu uslugu duguju, i da odužiti mu se moraju. Više od toga ne znam ja, gospode moj.’’ ’’MOŽEŠ IĆI SADA. VIŠE NEMAM ŠTA PITATI TE.’’ Čerubim, hodajući natraške izađe iz palate božje. Serufimi ponovo zapevaše punim glasom

וןרטטמ

’’Azraele!’’ reče Metatron ’’Sačekaj. Ima načina da pobedimo Gaškere, a da ne ugrozimo ovaj svet.’’ ’’Kako?’’ reče Azrael. Metatron pognu glavu, pa je podiže ponovo, zabacujući svoju kosu zlatnu ’’Ja i ti borićemo se.’’ ’’Ne misliš valjda da je i ti možemo sami izboriti se? Da li razum izgubio si Metatrone?’’ ’’Ne. Uspomoć naroda ovoga sveta pobediti možemo.’’ Ovde Džafa upade u razgovor ’’Ali rekao si da nećete ugroziti ovaj svet?’’ ’’I nećemo.’’ Azrael izbeči svoje beskrajno crne oči ’’Ni ne pomišljaj na to Metatrone. To uspeti neće.’’ ’’Ali može uspeti!’’ ’’Može, ali šanse veoma male su. Ljudi bića nezahvalna i sebična su. To što ti želiš pokušati, nije razumno. ’’ ’’Ne možeš se stalno na razum oslanjati. Ponekad moraš prvo skočiti sa litice, pa usput naučiti da letiš.’’ ’’Ali ovo na šta ti misliš, to potpuno ludilo je!’’ Džafa je dosad ćutao, ali oseti da bi trebalo da se umeša ’’O čemu to pričate vi?’’ reče, pa onda promrlja za sebi u bradu ’’O prokletstvo, počeo sam da pričam kao vas dvojica.’’ Metatron i Azrael se okrenuše prema njemu. Nastade tišina. Metatron prvi progovori ’’Želimo da se svi ljudi ovoga sveta mole nama. Tako daće nama dovoljno moći da pobedimo vojsku Gaškera.’’ ’’I to je sve? Pa što onda on pravi toliku dramu oko toga?’’ Azrael duboko uzdahnu. Nije shvatao glupost ovog ljudskog bića ’’Nije dovoljno da nam se samo mole. To moraju biti iskrene molitve. Kao ona što malopre ti Metatronu uputio si. A većina ljudi nema naviku da iskreno moli se. Ili da bilo šta iskreno kaže ili uradi kad smo već kod toga.’’ Džafa htede da se usprotivi, ali onda shvati da Azrael govori istinu. Uprkos tome što mu se to nije sviđalo, to je bila istina. ’’Ja verujem u ljude.’’ Reče Metatron. Azrael ga pogleda sa prekorom, i blagom ljutnjom ’’Kad bi se sećao svoga života Metatrone, ne bi tako govorio.’’ ’’Šta si rekao?’’ Azrael shvati da se izlanuo, pa reče ’’Ništa, zaboravi to.’’ I Metatron odluči da zaboravi, al’ samo zasad. ’’Ja bi možda mogao da ubedim ljude da vam se mole. Oni mi veruju. A neki od njih su i videli vas dvojicu kako se borite protiv zveri. Osim toga, koliko iskrenih molitvi bi vam trebalo da uspete?’’ kao iz topa, Metatron i Azrael mu odgovoriše u isti glas ’’Dve milijarde.’’Džafa izbeči oči ’’Dve milijarde?’’ ’’Manje-više.’’ Reče Metatron. ’’Na ovom svetu ima jedva dve i po milijarde ljudi. Čak i kao predsednik sveta, ne mogu ih naterati skoro sve da se iskreno mole u isto vreme.’’ ’’Ako želiš da spaseš ovaj svet, to je ono što uraditi moraš.’’ Reče Metatron. Azrael zatvori oči. ’’Metatron govori istinu. Možemo zaustaviti Gaškere i na druge načine. Ali tada ne obećati ti ne možemo da svet ovaj opstaće. Iako sa Metatronovom idejom ne slažem se, to jedini način je da ovaj svet sačuvaš. Ja dugujem usliugu tebi, kao što i Metatron duguje ti. Ti odluči, a mi uradićemo. Ako želiš da se borimo na krilima molitve tvoga naroda mi to uradićemo. Ako želiš da pozovemo armiju angela, uradićemo to. Odluka na tebi je.’’ Džafa je znao ovo. Sudbina celog ovoga sveta ležala je u njegovim rukama u ovom trenutku. A njegove ruke su bile hladne, metalne. Pitao se da li takvim rukama može sačuvati ovaj svet. Tek sad je shvatio Metatronove reči. I on ih ponovi, gledajući u svoje šake ’’ Ponekad moraš prvo skočiti sa litice, pa usput naučiti da letiš.’’



I? Šta kažete?

[The Gunslinger]

Hteo sam još i ovaj deo da postavim, al nije stao u prošli post. Eve gi.



Lilit nije znala šta će je snaći. Mirno je šetala ulicama, idući da obavi svoj posao. U desnoj ruci je nosila dugačku srebrnu pušku sa dve cevi, postavljene jedna iznad druge. Ispod dugačkog kožnog kaputa, koji je padao do zemlje, na pojasu od zmijske kože, nosla je redove srebrnih metaka. Duga konjski rep u koji je uvezala svoju crnu kosu, viorio se na hladnom vetru. Bila je ponoć, i skoro nikog nije bilo na ulicama da je vidi. Ona se maši levom rukom za mač koji joj je bio privezan za leđa, i izvuče ga iz korica. Trebaće joj. Kada je zamakla za sledeći ćošak iznenadila se videvši nekog čoveka obučenug u crni ogrtač sa kapuljačom od koje mu se nije videlo lice. ’’Pomeri mi se s puta.’’ Reče ona. Čovek nije ničim pokazivao da ju je uopšte i čuo. ’’Rekla sam pomeri se!’’ reče Lilit, besna što je stranac ignoriše. Opet ništa. Ovaj put ona poteže svoj najbolji argument, poznat pod imenom srebrni. Njena puška. ’’Pomeri se ili ću ti razneti glavu.’’ Mogla je da ga zaobiđe, ali je ovo radila iz principa. Nije volela da joj neko stoji na putu. Bilo to bukvalno ili metaforički. Čovek u ogrtaču se nasmeja. ’’’Dobro, ako to želiš...’’ reče ona i, pritisnuvši oba okidača, opali iz obe cevi istovremeno, u drznika koji se usudio da joj stane na put. To mu nije nimalo naškodilo. On reče ’’Izgubila si nešto.’’ I otvori dlan desne ruke, pružavši joj dva srebrna metka koje je upravo ispalila. Ona izbeči oči, i poče da hoda unazad zateturavši se. ’’Vi ljudi ste tako jadni.’’ Reče crna prilika ’’Ne možete me zaustaviti. A uskoro, niko neće moći.’’ Ona napuni pušku, podignu je i ponovo opali. Samo tren kasnije, dva metka proleteše tik pored njenih ušiju, zabivši se u zid na zgradi iza nje. Crna prilika uperi prst prema njoj, i ljubičasta munja polete iz njega, pogodivši je. Zaslepjujuća svetlost blesnu, i na mestu na kome je do malopre stajala Lilit ostade samo oprljen asfalt. Crna prilika frknu, i nestade.

וןרטטמ

’’Dakle to odlučio si?’’ reče Azrael ’’Da. To je moja konačna odluka.’’ Odgovori mu Džafa. Nije bio siguran da je ovo prava stvar, ali ipak je položio svoje nade u veru ljudi ovog sveta, i u dva angela. ’’Doneo si dobru odluku Džafa. Mi ćemo uraditi sve što je u našoj moći, a ti uradi ono što je u tvojoj, i pobedićemo ovu pošast.’’ ’’Možda.’’ Reče glas, zvonak i čist ’’A možda i ne.’’ Sva trojica se okrenuše. Iza njih je stajao visok čovek, duge zlatne kose koja mu je padala do pasa. Nosio je crveni pončo i farnerice. Držao je ruke u džepovima. Duž desne podlaktice mu je bilo istetovirano : מיכאל. Metatronu se učini da vidi duplo. Da vidi dve stvari na istom mestu : čoveka, i angela. Azrael nije imao sumlje. Video je isto što i Metatron, ali on je znao zašto. Džafa nije video i čoveka i angela, on je video samo ljudsko biće, dok je figuru angela, samo nazirao. ’’Ko si ti?’’ reče Metatron ’’Mihajlo.’’ Odgovori mu Azrael. ’’Onaj Mihajlo? On mrtav je.’’ Reče Metatron, pa posle male pauze doda ’’Zar ne?’’ ’’Ne.’’ Odbrusi Azrael, pa se obrati Mihajlu ’’Šta ti tražiš ovde obeščašćeni arhangele? Šta želiš od nas?’’ glas mu je drhtao ’’Ništa.’’ Reče smireno Mihajlo, za razliku od njegovog sagovornika ’’Želim da vam moju pomoć pružim. Ništa više.’’ ’’Ćuti!’’ viknu Azrael. Metatron ga nikad nije video ljutog. Arhangel smrti je retko pokazivao emocije. ’’Ćuti obeščašćeni! Pomoć od takvih kao ti, ne treba nam!’’ Metatron je ponovo video duplo. Nazirao je Azraelov pravi oblik. Prilika sastavljena od hiljada miliona očiju i jezika, sa sedam ruku, četiri lica, i ćetiri hiljade krila. Priliku nepojmljivu ljudskom umu. Metatronu se zavrte u glavi. Džafa se onesvesti. ’’Nemoj Azraele! Smiri se!’’ povika Metatron, pokušavajući da nadjača huku vetra, koji je duvao sve jače. ’’Poslušaj Metatrona Azraele.’’ Reče Mihajlo, potpuno mirnim glasom. Nije vikao, a ipak je nadjačavao zvuk vetra. Kosa mu se nije viorila, uprkos vetru. Kao ni Azraelova. ’’Ćuti Metatrone! Skloni se odavde, i ne mešaj se! Ovo je između mene, i Mihajla!’’ Azrael izvadi svoj Obsidijanski Mač, zbaci crni ogrtač, kojeg vetar odnese, pa se obrati angelu koji stajaše ispred njega ’’Vreme je da završimo ono što smo davno počeli! Spremi se!’’ ’’Azraele ne! Želim samo da pomognem vam! Zaboravi na prošlost, gledaj budućnost!’’ ’’Lako je tebi da kažeš, ali nisi ti taj koji je trpeo posledice svojih dela! Izdao si gospoda našeg boga!’’ Mihajlo izgubi smirenost ’’Ha! To što umro sam za njega nije dovoljno!? Spasao sam makar svoju dušu i zbog toga izdajica sam? Ne znaš ti ni delić istine, jer u laži veruješ, a ni ne znaš da su laži! Svašta sam ja saznao od tad! A u mnoge istine koje bih sad izrekao, ti poverovao ne bi!’’ Azrael vrisnu, glasom koji cepao je stvarnost. Metatrona zaboleše uši. Osećao je kako mu očne jabučice vibriraju, kao da hoće da iskoče iz duplji. On se onesvesti, a Azrael prestade da vrišti, i napade Mihajla.

וןרטטמ

Niak je sedeo na sivom pesku, obgrlivši noge rukama. Ljuljao se napred-nazad, dok su mu se suze slivale niz obraze. Valstar je strpljivo čekao da se smiri. Nije znao šta ga je tako potreslo, ali su imali sve vreme ovog sveta. Proći će ga to posle nekog vremena. Niak prestade da se ljulja, i ustade. Onda obrisa suze sa lica levim rukavom, pa se obrati Valstaru. ’’Ubio me je neko u crnoj odori.’’ Valstar se okrete ’’Kako te je ubio?’’ ’’Ne znam. Poslednje šega se sećam je da je uprio prst u mene, a posle toga je sve ljubičasto.’’ ’’Onda je to verovatno on...’’ ’’Ko?’’ ’’Zlo koje sam prizvao iz ambisa, i koje me je ubilo.’’ ’’Šta? Ti si prizvao tu stvar?’’ ’’Da. Mislio sam da će mi služiti, i da ću uspomoć njega moći da izvršim svoju osvetu. Ubio me je. Ili je možda prikladnije da kažem Ubilo me je.’’ ’’Šta je to ustvari?’’ ’’Ne znam.’’ ’’Kako to ’’Ne znaš’’? Ti si ga prizvao zar ne?’’ ’’Da, ali ne zna se šta je to, jer ga niko dosad nije prizvao. Ja sam prvi.’’ ’’Ti si lud. Prizvao si zlo da bi se osvetio, a nisi znao ništa o njemu. A čak i da jesi, zlo je prevrtljivo.’’ Valstar, pomalo uvređen Niakovim rečima, posegnu u njegov um, i isčeprka jedno sećanje ’’Nemoj ništa da mi pričaš o zlu. Ti si ubio sopstvenog brata.’’ Niakova donja usna zadrhta. Iz levog oka mu pođe suza. Ipak, uz veliki napor, on je uspeo da ostane pribran ’’Kako znaš?’’ glas mu je malo drhtao ’’Ja imam neke moći. Nisam ono zlo tek tako prizvao. Drugačije rečeno mogu da ti čitam misli. Video sam tvoje sećanje.’’ ’’Onda znaš i zašto sam ga ubio.’’ ’’Ne. Video sam ga samo delimično.’’ ’’Onda ću ti reći.’’ Niak se strese. Nije mu bilo prijatno da ovo priča, ali je osećao potrebu za tim ’’Moj brat se zove – zvao se Ljeva. On i ja smo išli po svetu i propovedali reč božju. Bili smo siromašni, ali se nismo žalili. Jednog dana, zabasali smo u ukleti izgubljeni grad, čije ime je odavno zaboravljeno. Tamo, zli duhovi mrtvih, kao i bezimeni demoni opsedali su nas. Tri dana, i tri noći, mi smo se našom verom borili protiv njih. I konačno, na jutro četvrtog dana, mi smo uspeli da ih odbijemo, i da pobegnemo odatle. Lutali smo kroz pustnju, gladni i žedni, još tri dana i noći. Nismo mogli da nađemo izlaz odatle. Na jutro četvrtog dana, počela je snažna peščana oluja, i srećom, mi smo uspeli da nađemo jednu pećinu, i da se sklonimo tamo. Tri dana i tri noći je besnela peščana oluja. U dubini pećine je bila reka ponornica, pa smo imali šta da pijemo, a hranili smo se insektima. Devet dana i noći smo bili u toj pećini. Moj brat se zarazio peščanom groznicom.’’ ’’Šta je peščana groznica?’’ prekide ga Valstar ’’Užasna, i neizlečiva bolest. Kada je neko dobije, on pada u san iz kojeg se ne budi Pet dana i noći. A kad se probudi, onda to više nije on.’’ ’’Kako to misliš?’’ ’’Postaje zver. Zver Dina. Koža mu dobija boju peska, postaje žgoljav, oči mu gube zenice, i potpuno su crvene, a zubi mu se naoštre, i kandže mu izrastu na rukama i nogama. Kada sam bio siguran da je moj brat zaražen peščanom groznicom, ja sam izvadio moj nož,i... ubio ga. Peščana oluja je prošla kad sam se sledećeg jutra probudio. Telo moga brata je nestalo. Našao sam parče njegove odeće ispred ulaza u pećinu. Pretpostavio sam da su ga zveri odvukle i pojele u toku noći. Još taj dan, i sledeću noć sam lutao po pustinji, i našao izlaz.’’ Niak zadrhta ’’Znao sam da je dobro što sam ga ubio, što nisam dopustio da postane Zver Dina, ali sam ipak žalio do kraja života zbog onoga što sam učinio. I još uvek žalim.’’ Jedva je sprečio suze da poteku iz njegovih, već mokrih, očiju.

וןרטטמ

Mihajlo izbegnu oštricu Azraelovog mača, a zatim i pet njegovih pesnica. Pokušavao je da ne napadne Azraela, ali ovaj mu je to otežavao. ’’Kako si smeo uraditi to! Ime tvoje bilo je poklik angela koji protiv Satane i sledbenika njihovih borili su se! Ti si bio zapovednik svih armija angela, tu ulogu bog podario ti je, a kako ti vratio si mu!? Izdajom!’’ vikaše arhangel smrti u svome beskrajnom besu. Mihajlo htede da pokuša da urazumi ga, a onda shvati da bi samo zalud trošio reči. Nije hteo da povredi Azraela, samo da pomogne mu, ali to izgleda nije bila Azraelova želja. Mihajlov um je bio smiren, pa je lako mogao da izbegne napade besom zaslepljenog arhangela smrti, ali nije bio jači od njega. Makar ne u ovome telu. Mora da smiri Azraela i objasni mu, ali nije znao kako to da uradi. Azrael napade ponovo, a Mihajlo jedva izbegnu oštricu Obsidijanskog Mača. Ako će nešto da uradi, bolje da to uradi što pre. Inače će biti mrtav, al’ ovaj put zapravo.

וןרטטמ

Lilit otvori oči. Nije bila sigurna gde se nalazi. Ona posegnu za svojom puškom. Nije bila zakačena za njen pojas kao obično. Onda posegnu za mačem. Ni on nije bio na svom mestu. Divno. Ona se osvrnu oko sebe. Ovo joj nije izgledalo kao raj. Možda pakao? Ne. Nema ovde nikakvih demon, ni đavola. Oni bi trebalo da su u paklu, zajedno sa svom vatrom, sumpornim isparenjima, i lavom. Zar ne? Možda ne. Onda ona ugleda dve prilike koje su joj izgledale poprilično ljudske, ali su bile poprilično daleko. ’’Ma nema veze što su daleko.’’ Pomisli ona ’’Neću da stojim ovde do sutra sama.’’ Pauza ’’Ako ovde uopšte postoji sutra.’’ Ona zakorači i već sledećeg trena se nađe pored dva čoveka koja je malopre ugledala. Od tolike daljine pređene jednim korakom, zavrte joj se u glavi. Ona zatvori oči, protrese glavu, pa ih ponovo otvori i nabrzinu osmotri dva čoveka ispred nje. Prvi je bio visok, mršav i imao je nebeski plavu kosu, koja mu je u slapovima padala do pasa. Imao je guste obrve, iste boje kao i njegova kosa, koje su mu se nadvijale nad plavim očima.Nosio je ljubičastu odoru koja mu je prekrivala sve osim šaka i glave. Drugi čovek je bio normalne visine. Nije bio ni mršav ni debeo. Imao je dugu crnu kosu, iako ne tako dugu kao drugi čovek, koja mu je dosezala do ramena. Tanke vrane obrve su mu drhtale, kao i crne oči, blago ovlažene suzama. Nosio je belu, ali prljavu odeću. Uglavnom uprljanu peskom i prašinom. Obične pantalone, maicu sa dugim rukavima i ogrtač. Smatrala je da je zgodan. Definitivno nije imao više od dvadeset pet godina. Za plavokosog nije mogla da kaže koliko je star. Verovatno zbog činjenice da nikad nije videla nekog sa plavom kosom. ’’Zdravo.’’ Reče Lilit. Nije znala šta drugo da kaže. Obojica se skoro istog trena okrenuše ka njoj.

וןרטטמ

Lucifer se okrete prema Belzebubu ’’Nešto čudno gore dešava se, u kraljevstvu ljudi, i kraljevstvu nebeskom.’’ Reče on ’’Da, odista nešto čudno zbiva se.’’ Odgovori mu Belzebub, potvrđujući sumlje njegove. ’’Šta ti misliš, da li da i mi umešamo se u to?’’ ’’Ne znam.’’ Reče Lucifer ’’Moramo savet sazvati. Ne samo da odlučimo da li umešaćemo se, već i koga poslaćemo kao izaslanika našeg, ako odlučimo da umešamo se’’ ’’Da, naša odluka mudra mora biti. Imamo samo jednu šansu da učinimo nešto.’’ Belzebub pogleda u svoju desnu šaku koja otvorena beše, i u pesnicu stisnu je. On od beskrajnog broja buba je bio sastavljan, a odatle i njegovo ime, Gospodar Zebuba. Jer Zebub beše, i još jeste, grad koji samo bube odvratne naseljavaju. A nekad drugčije zvao se, i bio je lep, a ne odvratan kao sad. Ipak nije žalio zbog onoga što učinio je. Bolje i ovakvo postojanje, nego da večno je ostao u neznanju, ceo život čuvajući dveri palate božje. ’’Idi Belzebube pozovi ih. Pozovi Satanu. Pozovi Samaela. Pozovi Beliala. Pozovi Leviatana. Nek Savet Pakla se sastane i odluči.’’ Belzebub glavom klimnu, pa raspade se na hiljade hiljade buba ogavnih, koje odleteše, i odgmizaše odatle. Lucifer ostade sam. Stajaše on na zaleđenoj litici, ružan k’o niko. Jedino on nije preimenovan posle pada svog, da uvek sećao bi se kako lep nekad je bio on, Nosilac Svetlosti, Heilel Ben Šačar- Sin Zore, bio je on. A sad, njegovo nekad lepo lice unakaženo je, spaljeno. Oči njegove, nekad ogledala zore što bila su, sad samo prazne rupe su, a on nikad više videt neće s’ njima. Koža njegova, nekad glatka i meka, sad trula je, i od crva izjedena. Njegova krila, nekad sjajna kao sunce, sad crna su, spaljena vatrom nebeskom. On nikad više letet’ neće, i vinut’ se u nebesa kao nekad što je. A želi on to tako žarko. I kosa njegova, koja beše nekad od zlatnih vlasi izatkana, sad nestala je, jer sad, vlasi kose Luciferove crvi su odvratni. A ipak, ne žali on za svim time. I da ponovo pruži mu se prilika da učini isto, ponovo bi učinio to, i ponovo lepote svoje odrekao bi se. Jer istina je sveta, svetija od boga kojeg, tako dugo, o’ predugo, slepo služio je u neznanju svom. I više slep bio je tad, nego što je sad. Jer istinu sada on videt’ može, a pre pada, magla laži oči mu je zaklanjala. I ljude je na smrt osudio, zato što dao im je dar spoznaje, što nije ih ostavio u neznanju večnome, kao što bog hteo je da bude.

וןרטטמ

Metatron otvori oči. Prvo što ugledao je beše borba dva arhangela. Azrael i Mihajlo bitku u vazduhu vodili su. Azrael je napadao, a Mihajlo izbegavao. Žustri su bili napadi, ali onaj koji ih je upućivao je zaslepljen besom, pa njihova snaga nije značila ništa. Metatron nije shvatao zašto je Azrael gnevan, ali će sačekati da se ovaj smiri, pa će ga onda pitati. Mihajlo ugleda angela na zemlji kako se iz nesvesti budi. I povika on ’’Metatrone, za ime istine, pomozi mi! Ja ne mogu ga urazumit nikako! Moraš pomoći mi!’’ Azrael se rasrdi ’’Neće on pomoći ti! Metatrone, isuči mač svoj plameni i pomozi mi da ovog izdajnika carstva nebeskog satrem!’’ Metatron je bio zbunjen. Nije želeo on da povredi Azraela, ali takođe nije smatrao da Mihajla treba ubiti. Nije mogao nijednom od dvojice arhangela da prikloni se. On ustade i pogleda iza sebe. Džafa je i dalje bio u nesvesti. Odlično. Metatron isuče svoj plameni mač, pa ga podiže visoko. I zavitla ga. I baš kad Azrael zamhnuo je, izbi mu Obsidijanski Mač iz ruku. Istog trena, i on i Mihajlo u Metatrona pogledaše. ’’Izdao si me!’’ kriknu Azrael i uperi svoje prste ka angelu koji stajao je na zemlji. I crni plamenovi pokuljaše iz njegovih dlanova, kiša mračnoga ognja smrti. Metatron, nesposoban da izbegne je, pokri se krilima svojim. Mihajlo, videvši da Azrel ozbezumio se potpuno, napade ga. Pesnica njegova pogodi arhangela smrti u leđa, i ovaj polete ka tlu. Neočekivano, povrati se i dočeka na noge. I taman kad spremao se da napadne, omete ga šut u njegovu bradu, koji odbaci ga sto lakat u daljinu. I više bi on odleteo, da nije ga litica kamena zaustavila. Metatron stajaše tamo gde do malopre Azrael stajao je. Bes u njegovim očima plamenim video se. Nešto u njemu probudilo se, nešto što dugo spavalo je. Planu on u plamenove onda, al’ ne u zlatne sunčeve, već u grimizne. I munje su u toj vatri igrale su, dok plamenovi lizali su Metatronovu kožu ne ozleđujući ga.Kosa njegova, postala je skerletna, kao i krila njegova. Mihajlo gledaše ga sa neskrivenim strahom. Azrael iskobelja se iz kamenja, i napade Metatrona, koji ga spremno dočeka. Al’ sedam ruku arhangela smrti ipak previše bilo je, i Metatron pade pod salvom udaraca. Mihajlo trže se i napade Azraela, koji ga spremno dočeka, odbi njegov udarac s lakoćom, i udari ga sa tri ruke. I onda krenu da ubije ga, ali spreči ga šut metalne noge, u lice njegovo.

וןרטטמ

Savete Pakla sedeo je za stolom od leda. Samael, nekadšnji upravitlj petoga neba, sada zver odvratna sedeo je levo od Lucifera, koji je bio na čelu. Kožu imao nije, i krv stalno kapala je s njega, a on beše u večnim bolovima. I krila njegova počupana su, i skoro ništa od njih ne ostade, sem po kojeg crnog pera, koje viri mu iz leđa. Kosa njegova, što nekad ko svila bila je, sad spaljena je i beživotna. I klinovi usijani kroz šake i stopala probodeni su mu, da večno ga peku.Desno od Lucifera, sedeo je Satana. Njegova koža gori stalno, ognjem skerletnim. Njegovo lice isečeno je bilo na stotinu komada, pa ponovo sastavljeno. Njegova krila i dalje ista su, al’ sad nepokretna i mrtva. Kroz njegovo telo tri užarena mača probodena su da peku ga iznutra, ko što oganj skerletni peče ga spolja. Leviatan seđaše pored Samaela. Njegova koža krljuštava, blatom i muljom pokrivena je. Pijavice umesto kose ima, pijavice crne što sisaju mu krv stalno, i nikad se ne prepune. Grudi njegove pokrivene su kukama, koje povezane su lancima, i stalno se cimaju međusobno, kidajući mu meso. Pored Satane, seđaše Belial. Otvorene rane svuda po telu su mu, i krvare stalno. Njegova utroba otvorena je i prosipa se. Krila njegova sada iscepana su i trula. Svi oni nekad lepi bili su, svi oni nekad angeli bili su. Lucifer, Satana i Samael, serufimi što pevaju kod trona božjeg behu, a Belial i Leviatan čuvari njegovih dveri, čerubimi behu. Lucifer ustade. ’’Ovde pozvao sam vas’’ reče on glasom koji nekad beše najlepši posle božjeg, a sad što je tako užasan da to ne da se opisati ’’da odlučimo da li umešaćemo se u zbivanja u kraljevstvu nebeskom, i kraljevstvu ljudi. Ja mislim da moramo umešati se, jer ovo sve može dovesti do pada onog koji nas je prognao. Je bih poslao izaslanika našeg, ali i vi složiti se morate, pa želim čuti šta mislite vi o ovome.’’ i sede nazad u stolicu od suvoga leda. Satana ustade. ’’Ja mislim da ne bi trebalo da umešamo se jer nemamo mi posla više u gornjim kraljevstvima. Pakao je mesto gde mi obitavamo, i s tim moramo pomiriti se. A osim toga, koga mislio si poslati kao izaslanika? Nijedan od palih angela ne sme i ne može iz pakla izaći.’’ Reče on i sede. Lucifer ne ustade, već samo jednu reč izgovori. ’’Čovek.’’ I svi iznenadiše se. ’’Zar čoveka da šalješ Lucifere?’’ reče Leviatan ’’Mislišljao sam da na tvoj predlog pristanem, al’ sad neću. Ljudi nepouzdani su, i zli, a posebno oni koji u paklu nalaze se. Osim toga, šta jedan čovek učiniti može?’’Lucifer samo odmahnu glavom pa reče ’’Neznalica si ti Leviatane. Ljudski umovi mnogo savitljiviji i sposobniji od naših su, pošto ograničeni nisu, pa stoga mnogo moćniji su.’’ ’’Da, ali koliko života trebalo bi da jedan čovek obuči se na taj način?’’ odvrati Leviatan ’’Dok ti obučiš ga, već će sve proći.’’ ’’Već obučio sam jednog. Devet hiljada života trebalo je, ali on sad moćniji je od svih nas, osim mene.’’ ’’Ti to krio si od nas!?’’ viknu Satana. Iako su se on i Lucifer često imali ista mišljenja, on ga je mrzeo. Satana je najviše žalio za svojom izgubljenom lepotom od svih palih angela. Krivio je Lucifera za to. ’’Kako si mogao?! Moraš se konsultovati s nama!’’ ’’Da sam se s vama konsultovao,’’ reče Sin Zore mirno ’’ne bi ste mi dozvolili da ga obučavam. A morao sam ovo da uradim, zbog onoga što se sada dešava. A znao sam da će tren kao ovaj doći jedanput, pa spremao sam se za njega.’’ ’’U pravu je Lucifer,’’ neočekivano reče Samael ’’dobro je to što je tog čoveka na vreme obučio. Da je predložio da obučava čoveka pre devet hiljada života, ja složio se ne bi. Al’ sada, to što je uradio čini mi se razumno. Podržat ću ga ovaj put.’’ I sede onda Samael. I svi pogledaše u Beliala, koji dosad samo ćutao je. Njegov glas je odlučivao. A on još uvek ćutao je.



Nije gotovo....nastaviće se....

[The Gunslinger]

Ovo je zadnji deo trećeg poglavlja. Posle toga ide četvrto. Neke stvari nisu baš najbolje napisane, imajte to na umu. Nameravam da pročitam roman i sredim sve moje greške kad ga završim. Tad ću postaviti download finalne verzije, al mmislim da to neće biti skoro.



Džafini udarci nisi bili jaki, makar ne dovoljno jaki za Azraela, ali su bili brzi. Prvi udarac je omeo arhangela smrti na sekundu, ali to je bilo dovoljno da Džafa zada drugi udarac, azatim i treći. To je dovelo do serije udaraca, od kojih Azrael nije mogao da se oporavi, a kiborg je nastavio. Posle nekog vremena, krv je počela da leti. Crna gusta krv arhangela smrti. Krvario je iz usta, iz posekotina na njegovim rukama, i one na njegovom čelu. A Džafa nije posustajao. ’’Ovo je ili najhrabriji ili najluđi čovek kojeg sam video.’’ Pomisli Mihajlo ’’On napada arhangela smrti tako žustro. I zna on koga napada, a ipak ne posustaje. On ima dar, ali ga još ne može koristiti, pa ipak uopšte ne boji se.’’ Metatron je takođe stajao i gledao kako Džafa udara Azraela sa nevericom u plamenim očima. Nije verovao da neko ko nije angel može da se suprotstavi arhangelu smrti. Azraelu nije pomogao ni njegov obsidianski oklop koji je počeo da puca. Srebrne mrlje, Džafine ruke i noge, udarale su Azraela bez milosti. Obsidianski oklop puče, na tri dela i pade na zemlju. Azrael poče da krvari iz usta sve više i više, kao posledica udaraca u stomak. I onda, Džafa napravi pauzu od jedne sekunde da bi zadao svoj najjači udarac. Više nego dovoljno da se Azrael povrati. Džafa napade snažnim šutom, unevši celo telo u udarac. Arhangel smrti spremno ga dočeka i uhvati ga sa dve ruke za nogu. Pre nego što je stigao bilo šta da uradi, shvatio je da ga Azrael drži za sve udove. Smrt pljunu krv, i nasmeja se, pa zavitla Džafu više od dvesta lakata u daljinu. Dva angela se trgoše iz zapanjenosti, a Metatron ponovo postade grimizan, pa pojuri. Azrael, iako slomljen, i sav u modricama i posektinama, dočeka Metatronov napad, i odbi ga sa lakoćom, udarivši ga u lice i stomak istovremeno. Baš u tom trenu dolete Mihajlo, ali Azrael izbegnu i njegov napad, pa ga uhvati za nogu i baci na jednu stenu, koja se raspade kad Mihajlo udari u nju, i krhotine ga zatrpaše. Metatron ponovo pokuša, ali opet bez uspeha: Azrael izbegnu njegov nalet, skočivši u vazduh, a zatim šutnu Metatrona u stomak, kad je ovaj ponovo pokušao da ga napadne. To ga odbaci više od sto lakata u daljinu. U tom trenu, Džafa ponovo iznenadi Azraela, uhvativši ga s obe noge za vrat, i bacivši ga na zemlju. Dok ga je i dalje davio nogama, on dohvati dve njegove ruke, i zavrnu mu ih iza leđa. Nažalost arhangel smrti je imao još pet slobodnih ruku. On uhvati Džafine noge i ruke i odvoji ih od sebe s zastrašujućom lakoćom. Azrael nije bio baš toliko jak, ali njegov bes mu može čak i udevetostručiti snagu. Arhangel smrti ustade, državši Džafu u vazduhu, pa pade svom silinom na zemlju, smrskavši ga pod svojom težinom. Džafini udovi su možda bili od metala, ali njegovo telo nije. Ovaj udarac ga je užasno zaboleo. Imao je osećaj da mu je utroba u delovima, a verovatno je i bila. Krv mu je pošla na usta. Azrael ustade ostvivši Džafu polusvesnog na zemlji. Njegov um je bio potpuno zamagljen besom. Nije čak ni znao koji od trojice s kojima se borio je Mihajlo. Znao je samo da želi da ga ubije.

וןרטטמ

Belial ustade. Creva mu se opružiše do poda, a krv poče da mu lipti iz rana. On pričeka tren, pa prozbori glasom koji oslikavao je ono što njegovo telo doživljavalo je svakog trena ’’Teško bilo je odlučiti, ko u ovom zboru je upravu. Da li Lucifer trebao je da obuči tog čoveka u tajnosti, i da li uopšte kraljevstvo pakleno treba da se umeša.’’ On zastade ovde na tren, pa produži ’’Nisam bio siguran šta da kažem, i kojoj strani da priklonim se, ali posle dužeg razmišljanja odlučio sam.’’ Pogledi četiri pala angela uperiše se prema njemu ’’Mislim da ipak Lucifer u pravu je. Ja ga podržavam.’’ I to je odlučilo sve. ’’Pa,’’ reče Satana ’’Lucifere, da vidimo tog tvog čoveka, kojeg obučio si. Da vidimo kakav je kad već odlučismo’’ i tu prekorno pogleda Beliala ’’da će mo ga kao našeg izaslanika slati.’’ Lucifer ustade, pa nestade u mraku. Tren kasnije, ponovo se pojavi, al je sad iza njega, u senci stajalo jedno ljudsko biće. ’’To je on?’’ reče Leviatan ’’Zašto iz senke ne izađe? Jer unakažen?’’ ’’Nije unakažen. I nije on neg’ je ona.’’ Odgovori Lucifer ’’Šta!?’’ viknu Satana ’’Žensko si obučavao! Kako usudio si se ovako da nas prevariš!?’’ ’’Nisam vas prevario. Ona ima dar. I ona je najmoćnija duša koja obitava u paklu. Samo dve duše su dar moćniji od njenog imali. A znate gde te duše sada nalaze se.’’ ’’Zar zaista tako moćna je ona?’’ upita Samael ’’Da. U celom paklu, samo je od nje moćniji sam, a i ja, samo za trunku. Svakog od vas četvorice, ubila bi za treptaj oka, da vi umreti možete. A i svi vi zajedno, teško savladali bi ste je.’’ ’’A zna li ona da za prečice? Zna li kako da zaobilazi stvarne iluzije?’’ upita Belial, a već znao je odgovor ’’Da. I to naučio sam je.’’ ’’A zna li kako da savija pravila?’’ priupita Samael ’’I to ona zna. Sve naučio sam je što znam. Skoro da ravna mi je.’’ ’’A koje je njeno ime?’’ upita Satana. Nije mu se sviđalo ovo, al’ moći će da istrpi. ’’Zaboravila je ona. Sve ona zaboravila je kad došla je na ovo mesto. Al’ ipak seća se jednog. Seća se onog koga voli, i ona zna da on još uvek je u kraljevstvu ljudi, i samo zato pristala je na sve ovo.’’ ’’To je nemoguće.’’ Ukaza Satana ’’Jedan smrtnik ne može biti živ posle toliko vremena. Posle devet hiljada života.’’ ’’Može. Znam da jeste.’’ Reče ženski glas iz tame ’’I ja sad idem k’ njemu, kao što Lucifer obećao je.’’ Lucifer se osvrte preko ramena ’’Da.’’ Pa zatim ponovo pogleda u savet pakla ’’Hajde pomozite mi da prolaz otvorim.’’ I pet palih angela podigoše ruke. I njihova tela zadrhtahu. I svetlost boje krvi poteče iz njih. I otvori se pukotina, u tkanju stvarnosti. I prolete nešto kroz nju za jedan tren u kojem otvorena je bila, pa zatvori se.

וןרטטמ

Mesec boje krvi sijao je na nebu, pomaljao se kroz crne oblake. Tek pokoja zvezda se nazirala kroz mračni zastor. Kiša samo što nije počela da se prosipa sa neba. Pokoja kap bi pala s vremena na vreme. Blesak munje se pojavi u daljini, a nekoliko trenutaka kasnije, začu se i grmljavina, kao prelamanje neba zvučala je. Ove noći, On će se probuditi, u to nema sumlje. Munja ponovo blesnu, a grom ponovo zatutnja. Oblaci prekriše krvavi mesec. Vreme je došlo. Sve više kišnih kapi je padalo, i uskoro, snažan pljusak je zasipao grad. Munja bljesnu, grom zagrme. On se budi. Dugo je spavao, ali tome je sad došao kraj. Blještava traka elekrticiteta se sušti s neba i udari u bronzani krst na vrhu crkve, uz strašni tresak. Kad svetlosti nestade, moglo je da se vidi istopljeno znamenje, uzaludne religije, koje više nije ličilo na sebe. To jest, da je neko uopšte i gledao. Duboko ispod, On otvori oči. Čekao je dugo, ali je vreme konačno došlo. Njegovo vreme. Munja se prostre nebom, grom zapara uši. Vetar promene poče da duva praznim ulicama. Njegov plač se čuo nadaleko. Munja obasja crni zastor od oblaka, a grom se prolomi tako jako, da je sve dosad zvučalo kao tišina. On ustade. Dugo nije stajao na nogama, ali se brzo privikavao. Makar to nije bilo teško. Kiša je i dalje padala, kao da nebo plače, a On se penjao po strmoj crkvi. Uhvati se za usta jednog gargojla iz kojih je tekla voda, i ogreba se na jedan od kamenih zuba. Kap Njegove krvi pade na ulicu kad se uhvati za bronzani krov, i ta kap zapali vodu. Kada se konačno uspeo na vrh, i stao tamo gde je doskora stajao beznačajni simbol, beznačajan kao i vera koju predstavlja, On pogleda krovove grada. ’’Mnogo šta se promenilo za sve ovo vreme koje sam prespavao’’ pomisli On ’’Ljudi su se promenili.’’ I onda On raširi svoj dugaški crveni plašt. Vreme je da se seti kako se leti. Vetar zaviori plašt, a kiša se pojača.On podiže pogled ka nebu. I po poslednji put te večeri, munja proseče svoj put kroz tamu, i udari u priliku koja je stajala na vrhu crkve. Grom se oglasi, jače nego ikad. Prelepi vitražni prozori crkve pukoše svi u istom trenu. Ceo bronzani krov zasvetli u tami od snage udara. I onda, svetla nestade, a On i dalje stajao je tamo, neozleđen. I onda je skočio, i raširio Svoja krila, vinuvši se u noć. ’’A sad,’’ pomisli ’’da se setim kako se stvarno leti.’’ I onda bljesak svetlosti nasta oko Njega, za koji će ljudi misliti da je bio samo munja. I onda On stvarno polete, prema mestu koje Ga je zvalo. Da uradi ono zbog čega se probudio.

וןרטטמ

Metatron ustade. I kriknu strašno, obuče se u grimizne plamenove, a munje iste boje rascepiše tlo oko njega. ’’AZRAELE!!!’’ povika on iz sveg glasa. Azrael se okrete prema njemu. ’’Metatrone!’’ viknu on ’’Skloni mi se s’ puta, il’ umrećeš!’’ ’’Neću ti dozvoliti da ga ubiješ Azraele! Makar umro pokušavajući da te sprečim, tako će biti!’’ ’’Pa onda nek bude tako!’’ i Azrael ispruži ruke dve, a Metatron učini isto. I crni plamenovi poleteše iz otvorenih dlanova Azraelovih, a grimizni iz Metatronovih. I susreše se uz strašan tresak. Snaga njihova beše jednaka. A ipak, Azrael je bio moćniji, i unese on svu svoju snagu u napad, a Metatron učini isto, i to ne beše dovoljno. Crni plamenovi postajali su sve veći, a grimizni nestajali su. A onda zlatni plamenovi doleteše, i pomešaše se s grimiznim, terajući mračni oganj nazad. Mihajlo je pomagao. ’’Što on želi da ubije te!’’ povika Metatron ’’On će ti to najbolje objasniti! A sad unesi se u to, moramo ga nadjačati!’’ i Metatron učini tako. Munje se pomešaše s’ vatrom koju je stvarao, i Azraelovi plamenovi počeše da posustaju. Trava je gorela pod njihovim nogama, od toplote silne, ostavljajući samo golu zemlju. Džafa je ležao, svestan, i posmatrao je borbu angela. Njegovi udovi i dalje su se mogli pomerati, ali je njegovo telo bilo slomljeno. Mislio je da će umreti. Pogled mu je bio sve mutniji, i jedva je održavao svesnost. Azrael je posustajao. Nije mogao da se odupre zajedničkom napadu Mihajla i Metatrona. On posegnu duboko u svoje moći, i pređe njihovu granicu. Crni plamenovi progutaše zlatne i grimizne, kao što velika riba guta malu. Azrael se tresao. Telu mu je posustajalo, a jedino što ga je i dalje održavalo je bes. ’’Još malo’’ pomisli on ’’Još samo malo, i Mihajlo će umreti.’’ ’’On je lud!’’ povika Metatron ’’Ubiće i sebe i nas! Ne sme tako izvlačiti moć! To je prešlo sve njegove granice!’’ ’’Znam!’’ javi se Mihajlo, koga Metatron nije mogao da vidi od silnog ognja ’’Ali njega sad samo bes i mržnja vode! Uradiće sve da bi me ubio! Sad nas i njega, samo čudo spasti može!’’ ’’Nikad video nisam Azraela ovako besnog! Što želi da ubije te!?’’ ’’To ni ja ne znam tačno! To ti samo on može reći!’’ I onda se desilo čudo. Baš kad je crni plamen trebao da proguta dva angela, neka prilika u crnom se pojavi niotkuda, i poče da udara Azraela sa svih strana, nezamislivom brzinom. Crnog ognja nestade, a Metatron i Mihajlo prestaše sa napadom. Azrael pade u nesvest. ’’Metatrone.’’ Reče glas iza njega. On se okrete. Kao i Mihajlo. Tamo je stajala jedna devojka, obučena u crni, kožni kaput koji je padao do zemlje. Ispod toga je nosila neku vrstu kratkog kimona, takođe crne boje. Sve je to bilo upotpunjeno crnim kožnim čizmama i rukavicama. Imala je dugu crnu raspuštenu kosa koje se sad viorila na vetru. Šiške su joj, pak, bile snežnobele. Metatron je bio siguran da bi se njena kosa presijavala kao suvo zlato da je sunce sijalo. Sad su samo njene duboke plave oči sijale. Bila je najlepša devojka koju je ikad video. Mada je, zbog nečega, bio siguran da ju je već negde video. Bio je očaran njenim licem i buljio je u nju, ni ne shvatajući da to radi. Mihajlo prekide njegovo buljenje pucnuvši mu prstima ispred očiju. Metatron se trže. Devojka se zakikota. ’’Ko si ti?’’ upita Metatron ’’Da li je to važno?’’ odgovori mu ona prelepim glasom, kao oasma stotinu slavuja. On se na tren ponovo izgubi u njenim očima, ali se povrati. ’’Važno je. Ko si ti?’’ ’’Ja sam izaslanik. Verujem da je to dovoljno’’ ’’Nije dovoljno.’’ Reče Mihajlo ’’Čiji si ti izaslanik? Kako se zoveš?’’ ona se ponovo zakikota ’’Ja sam izaslanik pakla.’’ Reče ona ’’Sada ću zaćutati za tren da bi ste imali dovoljno vremena da se sablaznete.’’ I jesu se sablaznuli. Nijedan od njih dvojice nije očekivao da sedmi izaslanik pakla izgleda ovako. Očekivali su nešto odvratno, čudovišno. Ne jedno ovako predivno stvorenje. Možda je ovo bila varka. ’’Ti si izaslanik pakla!? Nemoguće.’’ Jedva izusti Mihajlo. ’’Zašto? Da niste možda očekivali čudovište? Nešto ogavno što čak ni ne liči na ljudsko biće?’’ ’’Da.’’ Iskreno reče Metatron ’’E, pa odahnite. Nisam demon, niti prerušena zver. Ljudsko sam biće kao i vi.’’ onda shvati šta je rekla pa se ispravi ’’Ustvari kao ostala ljudska bića, sa razlikom što sam mrtva.’’ Onda ponovo shvati da je pogrešila ’’Ustvari bila sam mrtva. Više od devet hiljada života. Stare navike teško umiru pretpostavljam.’’ ’’Nisi rekla kako se zoveš.’’ Podseti je Metatron ’’O, da. То. Zovem se Helena. NADAM SE DA VAM TO NE SMETA?’’ kad je izgovarala poslednju rečenicu, njen glas je zvučao kao da dolazi iz velike dubine. Metatron i Mihajlo zanemariše ovo na tren. ’’Kako si uradila ono?’’ reče Metatron ’’Šta?’’ ’’Metatrone, ne pričaj s njom, ona je naš mrski neprijatelj!’’ reče Mihajlo. Ton njegovog glasa je odavao da ni sam nije bio baš sasvim siguran u to. ’’Ćuti.’’ Odsečno reče Metatron, pa se obrati Heleni ’’Kakav je bio ono napad kojim si sprečila Azraela da nas ubije?’’ ’’A to? Ništa posebno. Samo sam, čim sam se pojavila u ovom svetu, zaobišla vreme, do pet sekundi unazad, pošto je u trenu u kom sam se pojavila već bilo kasno za vas, i onda sam ga udarila jedanput.’’ Reče ona, i malo previše veselo. Metatron je bio delimično zbunjen. Nije znao šta prvo da kaže pa se odluči za ovo: ’’Nisi ga udarila jednom. Udarila si ga više puta.’’ ’’Nisam. Udarila sam ga jednom, ali sa više različitih mesta u vremenu i prostoru istovremeno. Teško je objasniti. I meni je trebalo oko pet života da naučim kako to da uradim. Doduše, pre toga sam naučila štošta drugo. Ali zašto ja uopšte pričam s tobom? Imam i drugih stvari da obavim. Pozdrav.’’ I nestade, kao da je nije ni bilo. Dva angela su samo ćutala neko vreme. Mihajlo prvi razbi tešku tišinu. ’’Priznajem, da ovako nisam izaslanika kraljevstva paklenog zamišljao.’’ ’’Ona moćna je. Mogla bi nas obojicu pobediti sa vezanim rukama i nogama. Možda bi mogla pobediti i čitavu vojsku angela nebeskih.’’ ’’Istinu zboriš.’’ Iznenada, Metatron se seti Džafe. Brzo otrča do njega. Čovek je ležao na zemlji, skoro beživotan. Mihajlo se ubrzo stvori tu. ’’Da li živ je?’’ upita on ’’I da i ne.’’ Reče Metatron ’’Ne mogu sprečiti njegovu pravu smrt.’’ ’’Na sreću ja mogu.’’ Reče Mihajlo ’’Ne zaboravi - ja sam ipak arhangel. Odmakni se.’’ Metatron se udalji pet koraka. Arhangel postavi ruke iznad Džafinog nepokretnog tela. Topla, zlatna svetlost se pojavi ispod Mihajlovih prstiju. Na njegovom licu se videlo da se trudi. Svetlost se ugasi i Mihajlo, koji je dosad klečao, ustade. ’’Izlečen je,’’ Reče ’’ali će biti bez svesti još neko vreme.’’ Pauza ’’Ti znaš da ovo znači da preživeo je smrt. Njegov dar pokazaće se sad.’’ ’’Znam. A šta je s Azraelom? Jer živ je?’’ ’’Veruj mi, da je umro, znali bismo.’’ ’’Imaš li makar i pretpostavku zašto te on tako silno mrzi?’’ ’’Da. I reće ću ti. Sedi Metatrone.’’ I Mihajlo sede, a Metatron takođe, nasuprot njega. I arhangel poče da priča.




Znam da postajem dosadan, ali ipak - ima li sad nekih komentara?

[The Gunslinger]

Četvrto poglavlje. Nije celo, već samo jedan deo zasad. No ajd da prestanem da trabunjam i da postavim:

IV

’’Ova što ću ti sad ispričati, davno se odigralo, toliko davno da nisam više ni siguran da li se odista desilo.’’ Poče Mihajlo da priča ’’Sve je počelo kad je Lucifer, jednom davno serufim, davno kad serufimi nisu pevali kod trona božjeg, uvideo da bog nije pravedan. On je odlučio da ispravi nepravdu koju je bog učinio ljudskome rodu. I skupio je on iza sebe mnogo angela, arhangela, vrlina, prestola, dominiona, moći, orfanima, dva čerubima, i još dva serufima. Svi oni zajedno su ljudskim bićima dali dar spoznaje. Spoznaje dobra i zla. Tako je sve počelo. Trećina nebeske vojske je bila na Luciferovoj strani tada, i on nije hteo da svrgne boga, da započne rat. Niko nije hteo. Osim samoga boga. Mrzeo je Lucifera i one koji su bili uz njega. Nije hteo da ih uništi, i mislim, da nije smeo, jer bi se onda svi angeli okrenuli protiv njega, a to bi bila njegova propast. I tako, sve se nastavilo. Niko nije napadao nikog, bog, jer nije smeo, a Lucifer, jer nije hteo. Serufim neposlušni je nastavio da podilazi svome stvaraocu. A ovaj ga sprečiti nije mogao. Ja se nisam mešao. Znao sam da bog nije baš pravedan, ali sam smatrao da je to ipak činio za dobro ljudi. O, kakva sam budala bio tada. Anđeo smrti u to vreme bio je Uriel, Plamen Božji, angel groma i terora. On beše onaj koji je ubio prvorođene sinove Egipta. On je onaj koji čuva ključeve pakla. Arhangel spasenja, i smrti. Moćan beše on. Moćniji nego što će Azrael ikad biti. Bio je i on, kao i ti, jedan od prinčeva prisustva. Zajedno sa Surielom, Jeholom, Zagagelom, Akatrielom, Jefefiahom, Satanelom, Gavrilom, Rafaelom, Natanelom, i sa mnom, bilo mu je dozvoljeno da pristupi tronu božjem. Tada ti još postojao nisi. Uriel je stajao po strani u svemu tome. Bogu se to nije sviđalo. Mišljao je on da bi Uriel trebao biti na njegovoj strani, kao arhangel smrti. Lucifer nije tražio pomoć od Uriela, iako mu je trebala. Sve je bilo napeto, ali niko nije hteo da bude taj ko će prvi potez povući. I onda, Uriel je umro. Svi su iznenađeni bili time, jer niko ni pomišljao nije da arhangel smrti, neko tako moćan kao Uriel, može umreti. Bog je prvi proglasio da je to uradio Lucifer sa svojim sledbenicima. Ništa više nije bilo potrebno. Ništa više. Svi angeli koji su bili na strani boga, uključujući i mene, napali su Lucifera. On je iza sebe imao trećinu nebeske vojske. To znači da je angela na strani boga bilo dvostruko više. Nije Lucifer sa svojim sledbenicima imao šanse da pobedi, a mislim da nije ni želeo to. Rat se vodio dugo. Mnogo angela je poginulo. Mnogo angela na obe strane. Mnogo angela koje sam znao, i poštovao. Božjom vojskom komandovao je Suriel, čije ime i znači ’’Božja Zapovest’’. Ja, zajedno s Gavrilom, bio sam drugokomandujući. Lucifer je imao bolju taktiku. Imao je pet prvokomandujućih u svojoj vojsci : Sebe, Beliala, Leviatana, Satanu, i Samaela. Nijedan od njih poginuo nije, a Ja, Suriel i Gavrilo umresmo. Prvi, umre Suriel, Božja Zapovest. On se u bitci za treće nebo borio sa Azazelom. Orfanim bivši, Azazel moćni, nije hteo da se sa njim bori, ali primoran je bio, i tako, on ubi Suriela. Na njegovo mesto dođe Fanuel, čije ime znači ’’Lice Božje’’. On pade već u sledećoj bitci, bitci za četvrto nebo. Borio se on sa Murmurom, orfanimom. Nisu se štedeli, i obojica su umrli u borbi toj. Onda bog postavi Jehoela, na mesto zapovednika njegove vojske, ali avaj, ni on ne opsta dugo. Jer u sledećoj bitci,Leviatan njega ubi, i videh je kako mu je suza pošla iz oka, kada proburazi srce Jehoelovo. I peto nebo beše od tad pod vlašću pobunjenika. Bog je imao veće snage, al nije znao kako da koristi ih, za razliku od Lucifera koji je, kako sam je kazao mi, naučio to od ljudi. Pričao sam ja sa Sinom Zore, pre bitke za šesto nebo. Rekao sam mu da neće uspeti šesto nebo da osvoji. Da je osvojio peto samo zato što Samael poznavao ga je bolje od samoga sebe. A on rekao mi je onda nešto što neću zaboraviti nikad. Rekao mi je da zna. Rekao mi je da će izgubiti, i da to zna. Rekao mi je da, će kazna koju će bog nameniti svima koji su stajali uz pobunjenuke, a koji prežive ovu borbu, nije smrt. Već pad, pad u pakao, gde će živeti večno, a lepota biće im oduzeta, i pretvoreni će oni biti u strašna čudovišta, i da trpeće boli nezamislive, za večnost celu. Da on sve to zna, al’ da će ipak nastaviti. Pitao sam ga zašto, a on je rekao ’’Zbog istine. Zbog prave istine. Žalim što ti je ne mogu kazati, ali saznaćeš i sam. Al reći ću ti nešto drugo.’’ I rekao mi je onda da pašću. Da pašće svi arhangeli koji su na božjoj strani. Al’ da nećemo pasti kao on. I da će ostati samo jedan arhangel posle toga, arhangel smrti. A je rekoh mu ’’Uriel je mrtav. I ne znam ja da li ti, il’ neko od tvojih oduzeo mu je život. Al’ sad nema arhangela smrti.’’ Nasmešio se u tom trenu, i kunem se, nikad nisam lepšeg angela video. I kazao je onda ’’Mnogo ti ne znaš Mihajlo, al’ saznaćeš. Postoji novi arhangel smrti. On kao feniks rodio se pepela Urielovog. Njegovo ime je Azrael.’’ Pitah da li bog stvorio ga je, a on mi reče ’’Nije ga bog stvorio, kao što bog nije ni Uriela stvorio. Smrt je nešto, starije od svih nas, pa i od boga samog. I smrt deluje na načine čudne. Čudnije od božjih. Istog trena kad Urielov život ugasio se, nebesa su se zatresla, a sama osa univerzuma se pomerila. Al’ nije to bilo samo zbog gašenja iskre života njegovog, već i zbog novoga plamena mračnog koji je nastao, u istome trenu. Upozoriti te moram, da Azrael ima sva sećanja Urielova, osim onoga na njegovu smrt. Al’ on ipak nije Uriel, i nemoj se tako prema njemu ponašat. On nije kao Uriel moćan, al’ nije ni sila zanemarljiva. Možda ga nisi video ti, al’ on odnosio je angele koji umirali su u ratu ovom, odvajao ih od života. Hodao je kroz bitku kao sena, neozleđen moćnim napadima kojima braća ubijala su se. On je nićiji i svačiji. Nijednoj strani prikloniti se on neće, niti će ijednu poštedeti ako mu na put stanu. Čuvaj ga se, jer on bezosećajan je. Samo tri osećanja, on poseduje – bes, mržnju i zavist. I boj ga se, jer on nosi Obsidijanski Mač i oklop Urielov, i zna koristiti ih. Mračna vatra gori u njegovom srcu, a njegova duša je mračna sena na licu sunca. Nema on prijatelja, niti će ih ikad imati, a ljubav njemu nepoznata je. Nije on moćniji od tebe, al’ lako može bit, jer bes i mržnja, moćne su sile, od kojih samo jedna moćnija je.’’ Ja ni sam ga pitao kako on zna ovo sve, al znao sam da istinu zborio je. Poslednje što rekao sam mu tad, i ikad bilo je ’’Zbogom Sine Zore. Nadam se da jednog dana ponovo srešćemo se, i da tad, protivnici nećemo biti.’’ A on odgovorio je ’’Nikad više nećemo se sresti, i nikad više prijastelji nećemo biti, jer večno na suprotnim stranama sveta ostaćemo. Zbogom arhangele Mihajlo.’’ I znao sam da je i ovo što rekao je, istina je. Voleo bih da nije, al tako je, i to se promenit ne može. Saznao sam onda od boga, da novog vođu za svoju vojsku izabrao je, i to ne bejah ja. To beše angel jedan, što bog stvorio ga je, na isti način kao što i tebe je. Njegovo ime beše Sandalofon. Nisam znao tada, zašto baš njega bog izabrao je. Sad znam, da je to učinio zato što Sandalofon beše jednom veliki vojskovođa i imao je znanje koje je bogu falilo. On je tvoj brat blizanac Metatrone, jer on izgledao je isto kao ti. Tad se ti još nisi ni rodio, a kamoli postao angel. Ali ti si napravljen po njegovoj slici. Kad je počela bitka za šesto nebo, kad su dve vojske angela stajale jedna naspram druge, pojavi se neko između te dve sile suprotstavljene. I to beše Azrael. Nije se bojao da tamo stane, arhangel smrti, ni na čijoj strani. Nosio je on oklop od obsidiana, i Mač Obsidijanski. Kad sam ugledao tad, po prvi put, uplašio sam se. Uplašio sam se novog arhangela smrti. Uplašio sam se Azraela. I video sam strah na licima, i u očima drugih angela, na obe strane. Niko od njih nije očekivao da Azrael se pojavi, al’ čim su ga ugledali, znali su ko je on. Onda je Azrael rekao ’’Ja sam novi arhangel smrti! Bojte me se angeli, jer ja sam protiv svih, osim samoga sebe!’’ i s tim rečima on napade obe vojske mračnim plamenovima i nestade. Bitka je počela. Azrael se pojavljivao niotkuda, napadao angele, i ponovo nestajao. Konačno se angel Hadraniel, čije ime znači Veličina Božja, i iz čijih usta munje sevaju kad priča, uhvatio u koštac s Azraelom, sprečivši ga tako da i dalje napada ostale angele. Nisam posmatrao ovu borbu između najvišeg, i jednog od najmoćnijih angela, i novog arhangela smrti, jer imao sam i drugih briga. Video sam, u žaru borbe Sandalofona, koji čak i Hadraniela nadvisivao je, kako rasteruje angele Luciferove na buljuke, i divih se njegovoj snazi. Al ipak, cela borba ova učini mi se čudno, jer bilo je manje angela božjih u borbi, nego što je moglo da ih bude. I onda shvatih, da Sandalofon zaslužuje položaj koji mu bog dade. Jer baš kad Luciferova vojska saterala je vojsku angela božjih skoro do sedmog neba, izleteše angeli sa oba boka Luciferove vojske, i napadoše je. Shvatio sam onda da Sandalofon samo pravio se da vojska koju vodio je slaba je, i da isplanirao je ovu zamku veoma dobro. Potukli smo ih jer niko od njih nije očekivao ono što Sandalofon uradio je. Niko osim Lucifera. On znao je za ovo. Al’ nikom nije rekao, i odveo je sopstvenu vojsku u poraz, a mogao je izvojevat pobedu veoma lako. Do skoro nisam razumeo zašto to uradio je, al’ mislim da sad shvatam. Dokazao je time što je izgubio da bog odista jeste okrutan i nepravedan. Jer veću kaznu od smrti namenio je on angelima koji protiv njega pobunili su se. A to zaista nije pravda, jer oni služili su mu dugo, i verno, a onda kad su pokušali da isprave nepravde, koje njihov tvorac je učinio, on ih je naterao na rat. Ne mogu dokazati da bog je ubio Uriela, ali sumljam da je Lucifer, ili bilo ko od njegovih učinio to. Svi su duboko poštovali Uriela, i niko se usudio ne bi. A povrh svega, sumljam da mu je bilo ko po moći bio dorastao. Nekolicina njih bi mogla savladati ga, ali ta borba se ne bi završila brzo, i primetna bi bila. Jedini koji dovoljno moći je imao, da oduzme život Urielu u jednom napadu, bio je bog. Sve mi je jasno ko na dlanu sad, a tad kao da sam bio slep. Otad mi se glava razbistrila.’’ Ovde Mihajlo zastade, i udahnu duboko. Drago mu je bilo što Metatron je pomno slušao njegovu priču. To je pokazivalo da on nije toliko lojalan bogu, i da može misliti svojom glavom. ’’Ne znam šta se desilo u bici posle onog iznenađenja koje Sandalofon isplanirao je. Ja sam se protiv Belzebuba borio, i pao tamo, što je bilo baš kao što Lucifer rekao je. Al nisam samo od Belzebubove ruke pao. Jer baš kad trebao sam da mu konačni udarac zadam, Azrael pojavio se iza mene, i ubo me Mačem Obsidijanskim. To me ubilo nije. Al’ Belzebub se onda na noge pridigao, i svom snagom napao me, kopljem plamenim proburazio me je. I dok sam umirao, imao sam izbor. Mogao sam da umrem tamo i tada, da umre i moja duša s mojim telom, da se raspršim po celome univerzumu, kao i mnogi angeli tog dana što su. I mogao sam da pobegnem, pre nego što moje telo izdahne svoj poslednji dah, i da se skrasim u nekome telu ljudskom. Kao što vidiš, ja sam ono drugo izabrao. Azrael je vikao da nisam umro za boga, da sam izdajnik zbog toga, i da će me zbog toga ubiti. Al’ nije on besan na mene zbog toga. Ne, mrzi me on iz nekog drugog razloga. Jer ja arhangel sam istine, i stoga laž svaku prepoznati mogu, i ništa osim istine govoriti ne mogu. A Azrael lagao je kad rekao je da me mrzi zbog toga. To i neko ko moje moći nema može jasno videti. Jer Azrael na početku i protiv boga bio je i tek kasnije pridružio mu se i postao mu lojalan. Ne znam kako to desilo se, al to i nije važno. Pretpostavljam da prava istina, koju sam u umu njegovom tek naslutiti mogao, jer skrivao ju je vešto, jeste da mrzi on mene zbog toga što ja mogu da osećam. Ja sam spasao život svoj zbog jedne žene smrtne koju voleo sam, i kojoj hteo sam se vratiti. Ona je sad mrtva, njeno telo u prah se već pretvorilo, ali arhangel smrti još mrzi me zbog toga. Zavidi mi na tome što mogu da volim, a on ne može, niti će ikad moći. Njegovo ime je znači Pomoćnik Božji, al malo ko zna da to nije pravo značenje njegovoga imena. Njegovo ime znači ustvari ’’Onaj kome bog pomaže’’ il’ ’’Onaj kome treba božja pomoć’’, a stvarno je on takav. Prokleta je duša njegova, a srce mu je mračno i sparušeno. Njega bog na Šehahkim, kojim Anahel upravlja, smestio je, i on nije jedan od Prinčeva Prisutnosti, baš zbog toga, što tako bezosećajan je. Retko kad mu je dozvoljeno da penje se iznad Makhona, kojim sada, kad Samael pao je niko ne upravlja više, već sam bog pazi na njega sa neba sedmog. Koliko god to čudno zvučalo, čak i bog Azraela se pribojava. Jer ima nešto mračno u njemu, nešto iskonsko što postojalo je i u Urielu, al’ bilo je uspavano, a u Azraelu stalno prisutno je. Nešto što čak i pre boga postojalo je. Al’ ni sam arhangel smrti to ne zna kontrolisati, jer i njegova duša iz gafa potekla je, kao i tvoja i moja, i on tako i razmišlja, iako mnogo više od toga je on. Mnogo više od običnog angela je on, a to ne zna. Vi možete pobediti Gaškere, jer i ti, Metatrone, imaš u sebi nešto drevno i moćno, nešto što si imao i dok si čovek bio, al’ ni ti tom silom upravljati ne znaš, a kad bi znao, svašta bi mogao postići. Ja samo želim vam pomoći. Ne mogu te naučiti kako da koristiš to što je u tebi, ali mogu te naučiti kako da ga zauzdaš, pa ćeš i sam onda shvatit kako da ga usmeriš. Voleo bih da i Azraela tome naučiti mogu, ali on me kao protivnika gleda, i ništa što bilo ko od nas dvojice kaže, neće ga u suprotno ubediti. Ponekad mi ga je tako žao. Ne mogu zamisliti kako je to moći osećati samo mržnju, bes, i zavist. Ne znam čime on zaslužio je to, njegov predhodnik nije takav bio. Mislim da to nikad dokučiti neću.’’ Posle dugog ćutanja, Metatron se oglasi ’’Nikad Azraela tako video nisam. Oduvek znao sam da je on moćan, al’ smatrao sam ga za nekog ko tu moć nikad zloupotrebio ne bi. Sad znam da pogrešio sam. Kad se bolje zagledam u njega, što nikad ranije uradio nisam, mogu videti ono o čemu govorio si. Ono pradavno u njemo, ono mračno i nedokučivo svima, pa čak i njemu samome. I plaši me to, a mene nije lako uplašiti. I osećam da to sad poluuspavano je, a verujem da je potpuno budno bilo kad se Azrael prvi put pojavio. I shvatam, tek sad, zašto su se svi angeli preplašili kad ugledali su ga. Nije ih Azrael uplašio, već ono u njemu, što se opisati ne može.’’ Mihajlo klimnu glavom. Znao je on sve to. I on se plašio Azraela. Možda je sad to što je u njemu, na ivici sna, ali je osećao da se može prenuti svakog časa. A onda Azrael može biti skoro nezaustavljiv. Ali najviše plašio se da to onda, to neće više biti Azrael. Već čista smrt. Bez Azraelove duše da je zauzdava, mogla bi postati moćnija od boga, a onda bi odista bila nezaustavljiva. I sav život, u svim kraljevstvima, prestao bi. Zanavek.


Pa? Komentari? Kritike?

[The Gunslinger]

I nastavljam četvrto poglavlje......



Džafa otvori oči. Već neko vreme je bio budan, i pomno je slušao Mihajlovu priču, zatvorenih očiju, praveći se da je još u nesvesti. Čuo je sve od dela kad je prvi put spomenut Uriel. Otad je pomno slušao svaku reč koja je izašla iz usta, nekadašnjeg, arhangela. On nije imao pojma o svemu tome. Znao je nešto o religiji, kao i o pobuni angela, ali nije mario mnogo za to. Za Lucifera je takođe čuo, ali je mislio da je on oličenje zla, protivnik, i da neko kao Mihajlo nikad ne bi mogao da ga poštuje, i čak povrh svega, da smatra njegove ciljeve pravednim. Ali, pošto je saslušao ovu priču, i Džafino mišljenje se promenilo. Znao je da Mihajlo ne može da laže. Nije znao kako zna, ali je znao. To je bila nepobitna činjenica, kao i da ne možeš disati vodu. Osim ako nisi riba, naravno. Kad je Mihajlo završio, a Metatron rekao šta je imao, Džafa je otvorio oči, ustao i prišao dvojici angela. ’’Zdravo.’’ Reče, pošto nije znao šta drugo da kaže, i sede pored njih dvojice. ’’Otkad si ti svestan?’’ reče Metatron. ’’Malopre sam se probudio.’’ Slaga Džafa. ’’Lažeš.’’ Reče Mihajlo ravnim glasom. To nije bila optužba, već prosta konstatacija očiglednog. On pucnu prstim desne ruke, i u njoj mu se stvori jabuka, crvena kao krv, i velika kao ljudska pesnica. On pucnu prstima leve ruke i u njoj se stvori nož. Mihajo zatim poče natenane da ljušti jabuku. Iaonako nije imao šta pametnije da radi. Makar dok se Azrael ne probudi. ’’Izvini što pitam,’’ reče Džafa ’’ali, zar nisi mogao da stvoriš već oljuštenu jabuku?’’ ’’kao prvo,’’ reče Mihajlo ’’ja nisam stvorio ovu jabuku. Ubrao sam je sa drveta.’’ ’’Ne nisi. Video sam kako se stvorila u tvojoj ruci niotkuda.’’ ’’To što je drvo sa kog sam je ubrao udaljeno oko deset hiljada svetlosnih godina, ne znači da sam je stvorio. Angeli ne mogu da stvaraju ništa, osim iluzija.’’ ’’I nož si uzeo iz neke kuhinje udaljene, gazilion svetlosnih godina, zar ne?’’ ’’Ne, nož sam uzeo od tebe.’’ ’’Džafa se brzo predžepovao, i ustanovio da njegov nož zaista nije u džepu u kojem bi trebalo da bude.’’Kako si to uradio?’’ ’’Prosto. Ubedio sam stvarnost da tvoj nož nije u tvom džepu, već u mojoj ruci, a daje vazduh u mojoj ruci, u tvom džepu. Manje više isto sam uradio i sa jabukom.’’ On završi sa ljuštenjem voćke, i zagrize je. ’’Prestani da pričaš gluposti i reci mi kako to zaista radiš.’’ Reče Džafa. Nije verovao u ono što mu je Mihajlo rekao. Doduše on je verovao u malo šta. ’’Rekao sam ti tačno šta sam uradio, al’ rečima koje razumeš.’’ ’’E pa objasni mi drugim rečima, onim za koje si mislio da neću razumeti. Nisam ja tako glup znaš.’’ Mihajlo zakoluta očima, pa ponovo zagrize jabuku. ’’Zamisli stvarnost, kao čaršav,’’ poče on da objašnjava ’’ i taj čaršav stoji pravo, bez nabora. E, sad, zamisli da na jedonj tačci tog čaršava stojim ja, a na drugoj, poprilično udaljenoj, jabuka.’’ ’’Dobro.’’ Reče Džafa ’’I onda,’’ nastavi Mihajlo ’’ja bi trebalo da pređem određenu razdaljinu da bi došao do te jabuke, zar ne?’’ ’’Da.’’ ’’E, pa ne moram. Mogu prosto da savijem čaršav, tako da jabuka dođe do mene, i ja je prosto uzmem. Ali, da bi je uzeo, ja moram da popunim rupu koju ona ostavlja, i to radim vazduhom. Naravno, sve to vreme, čaršav teži da se ispravi, stoga, ja moram da uložim dobran napor da bi ga savio, i održao savijenog dovoljno dugo da uzmem jabuku. Naravno, što je jabuka dalje od mene, ja moram više da ga savijem, i za to mi treba viša napora. Shvataš li sada? Bolje ne umem da objasnim.’’ ’’Da, mislim da sad shvatam. Mesto na kom je jabuka, i mesto na kom si ti, su, na tren, bili skoro jedno mesto. Stoga si ti mogao da je uzmeš. Isto je i sa nožem.’’ ’’Da.’’ ’’Da li si na isti način stvorio i vatru, kad si se borio s Azraelom?’’ ’’To je drugačije. Vatru ne možeš tek tako naći u neograničenim količinama. S druge strane, toplotu možeš. I ja koristi to kao i svia angeli. Uzimam toplotu s nekog mesta, i tamom zauzvrat ostavljam hladnoću. Potom tu toplotu skupljam u moje spojene šake. Tek onda stvaram vatru.’’ ’’Kako?’’ ’’Mi angeli možemo da stvaramo mannu. To je posebna energija, koja ne sme biti pomešana s manom, koje je vrsta rajskog voća. Svejedno, manna, je jako zapaljiva. Kad se zagreje, ona se pretvara u magične plamenove. Stoga, ja samo udahnem mannu u moje ruke, u kojima je već toplota, i ona se pretvori u plamenove koju mogu usmeravati kako želim.’’ ’’Nisam to znao.’’ Metatron nije slušao ovaj razgovor, niti je uopšte obraćao pažnju na Džafu i Mihajla. Gledao je u Azraela. Pokušavao je da pronikne u njega. Da bolje vidi ono u njemu, što dosad nije video. I nikako mu nije uspevalo. Verovao da ima neke šanse da bolje sagleda to dok je Azrael u nesvesti. A bio je siguran da će to biti skriveno od sveta čim se arhangel smrti probudi. Morao je da iskoristi šansu.

וןרטטמ

Metatron zatvori oči. Znao je da poseduje ovu moć, ali nikad nije probao da je iskoristi. Sada je imao šansu. Otvorio je oko. Srednje oko. Ono unutar uma. Video je svetlo. Gomilu traka svetlosti koje se pružaju posvuda. Dva svetla blizu njega. Oba su skretala i zakrivljivala trake od svetla. Džafa i Mihajlo. Arhangelov um je svetleo snažno, ali je Džafin um svetleo još jače. Njegov dar se probudio, ali on to još nije znao. Saznaće uskoro. Pak, Metatrona ovo nije zanimalo. On je gledao prema umu arhangela smrti. Njegov um je bio još moćniji, u to nije bilo sumlje. Ali njegov um nije svetleo. Njegov um je odavao nesvetlost. Gutao je svetlosne trake, i uništavao ih. Metatronu se ovo nije sviđalo. Nije to bila tama, to što je bio Azraelov um. To je bila tvar, potpuno suprotna svetlu. Nesvetlost. Metatron proširi svoj um i usmeri ga prema Azraelovom, pokušavajući da prodre u njega. Nije išlo lako. Odbio se dvaput, al’ je treći put uspeo. U umu arhangela smrti je bilo mračno. Metatron je osvetljavao put svojim mislima, ali svetlo nije dopiralo daleko. On se napregnu i uspe da osvetli sve. Lavirint. Beskrajan lavirint nemogućih perspektiva, sa hiljadama miliona puteva i milionima milijardi vrata. Tama, ne tama, već nesvetlost, curi iz svih ćoškova ovog mračnog uma. Metatron se potrudi da održi svetlost, i pođe jednim putem, za koji je osećao da će ga dovesti negde... gde bi trebalo da bude. Svaki um je zagonetka sam po sebi, neki više, neki manje. Azraelov je bio jedna od najvećih zagonetki. Imao je sećanja Uriela, dušu Azraela, i još nešto, što je u isto vreme bilo i Uriel, i Azrael, a opet, nije bilo ništa. Metatron je prolazio pored raznih vrata, koja su sadržala sećanja. Dvostruka sećanja. Sećanja na smrti svih koji su ikad umrli. Jedno iz očiju arhangela smrti, a drugo, iz očiju onih koji su umrli. Metatron nije znao za ovo. Azrael je imao sećanja na smrt svih koji su ikad umrli. Sećanja tih ljudi. Sećanja na bol. Sećanja na patnju. Sećanja na sve to. Kao da se sve to njemu desilo. Metatron je sad malo bolje razumeo Azraela. Kako neko može ostati normalan ako ima sve ovo u glavi? Nikako. Zidovi od crnog mermera sa ludačkim šarama, vrata sastavljena od nečeg što izgledalo kao meso, kost i krv su dokazivali to. Kroz hodnike bi povremeno blještalo svetlo. Krv crveno – bes. Ljubičasto – mržnja. Odvratno žuto, kao gnoj – zavist. Metatron je sve više sažaljevao Azraela. Za tren, on pomisli ’’Ako su ovde sećanja svih ljudi koji su ikad umrli, to znači da bih mogao da nađem svoja.’’ Ali odbaci tu misao. Ušao je u ovaj um da bi pomogao Azraelu, ne radi svoje koristi. On nastavi da hoda kroz, naizgled, beskrajne hodnike. Konačno on dođe kraja hodnika. Tamo su bila vrata. Potpuno crna, napravljena od nepoznate materije. Na njima je pisalo jedno ime : عزرایل – Azrael. ’’Znao sam. Bio sam u pravu. Azrael je zarobljen u sopstvenom umu, i ovo je njegova tamnica.’’ Metatron uhvati crnu, verovatno metalnu, kvaku u obliku nepoznate ptice grabljivice sklopljenih krila i pokuša da otvori vrata. Ni guranje, ni vučenje nije uspelo. Metatron nije znao šta da radi, a onda se seti. On okrete kvaku udesno za pun krug. Dok se okretala, ptica je širila krila. Kad je obišla pun krug, kvaka kliknu, i ptica potpuno raširi krila, podiže glavu, i kriknu. Zatim odlete. Vrata se otvoriše. Mala prostorije je imala kameni pod na kome je bilo slame. Zidovi su bili od cigle, stare i prekrivene mahovinama i višeslojnom prljavštinom. Na zidu naspram vrata je bio Azrael. Noge i ruke su mu metalnim okovima bile pričvršćene za zid. Glava mu je bila pognuta, i duga crna kosa mu je potpuno sakrivala lice. Njegova crna krila su ležala u uglu, levo od njega. Bio je obučen u prljave,sive rite, koje nisu pristajale arhangelu smrti. Metatron mu priđe. ’’Azraele.’’ Pozva ga. Arhangel smrti, sužanj u svome umu, podiže glavu. ’’Je si li to ti Metatrone?’’ reče on izmučenim glasom ’’Zašto si ušao u moj um?’’ ’’Da te oslobodim.’’ ’’Budalo. Ja sam sebe zarobio ovde. Samo ovako sam siguran da me.... ta stvar, neće uhvatiti. Šeta se hodnicima. Traži me. Ali ja sam ovde siguran. Samo ovako sam siguran. Mogu da upravljam svojim telom. Teško je to raditi odavde, ali ja to mogu. Ako izađem odavde, ako se oslobodim, uhvatiće me. A onda, verovatno, i uništiti. Ako preuzme moje telo, biće nezaustavljivo.’’ ’’Šta je to?’’ ’’Smrt. Probudila se kad je Uriel umro. Spavala je dotad, ali u meni je budna.’’ ’’TI si svoj sužanj u sopstvenom umu, svojom voljom, još otkad postojiš. Da li to pokušavaš da mi kažeš?’’ ’’Da. Tako je. I tako će i ostati.’’ Začu se nešto iz daljine hodnika, što zvučalo je kao urlik. ’’Beži Metatrone. Osetilo te je. Beži dok još možeš!’’ ’’Ne. Ubiću ga.’’ ’’Ne možeš ga ubiti! Deo je mene, i ako njega ubiješ, ubićeš i mene. Ali ipak, nemoguće ga je ubiti. To je sama smrt. Ne možeš smrt ubiti Metatrone. Beži, spasi se. Ovu bitku nije moguće dobiti.’’ Metatron nije hteo da beži, ali znao je da su Azraelove reči istinite. ’’Vratiću se.’’ Reče on, i potrča. A smrt ga je pratila. Kroz duge mračne hodnike Azraelovog uma. Konačno Metatron dođe u glavnu dvoranu. Užurbano potraži vrata kroz koja je ušao i nađe ih. Ali nisu htela da se otvore. A smrt se približavala. Metatron prestade da pokušava silom. Smiri se, pa pokuša ponovo. Vrata se otvoriše, taman kad je senka od nesvetlosti izletela iz jednog hodnika. Metatron iskoči, i zatvori vrata za sobom. U poslednjem času.

וןרטטמ

Metatron otvori oči. Ležao je na zemlji, a Džafa i Mihajlo su ga gledali
odozgo. ’’Je si li dobro?’’ reče Džafa ’’Je.. jesam. Dobro sam.’’ ’’Ne radi to više Metatrone.’’ Reče Mihajlo prekorno ’’Sledeći put se možda nećeš izvući. Ući u tuđi um je samo po sebi rizično. Ti si se još usudio da uđeš u um arhangela smrti, a prvi put si koristio tu veštinu.’’ ’’Znao sam sve to. Svesno sam rizikovao.’’ ’’Ponekad si zaista budala Metatrone.’’ ’’Možda. Ali sam makar pokušao da učinim nešto. Žao mi je Azraela. Kad sam pričao s njim u njegovom umu...’’ ’’Ćuti!’’ prekide ga Mihajlo ’’Azrael nema pojma o tome. Ti si pričao s njegovom podsvešću. Bolje ćuti o onome što si video i čuo dok si bio u njegovom umu. Posebno u njegovom prisustvu. Jasno?’’ Metatron uze tren vremena da razmisli o ovome. ’’Dobro.’’ Reče napokon ’’Ćutaću. Zasad.’’

וןרטטמ

On je i dalje leteo prema mestu koje Ga je zvalo. Bio je blizu. Sto hiljada života je čekao ovo. Možda čak i duže. Ali gotovo je s tim. Bilo je vreme da obavi ono za šta je stvoren. Njegova svrha će konačno biti ispunjena. Ubrzao je. Sad Ga ništa ne može zaustaviti. Ništa.

וןרטטמ

Tri prilike su sedele na sivom pesku beskrajne pustinje kraljevstva izgnanih. Lilit, Valstar i Niak. Za razliku od ostalih duša u kraljevstvu izgnanih, oni su mogli međusobno da se vide. Za razliku od ostalih, oni su bili živi, iako su ubijeni. Za razliku od ostalih, imali su tela. I za razliku od ostalih, pokušavali su da odu s ovog mesta. ’’Dakle,’’ reče Lilit ’’sve nas je ubio isti... šta god daje, ali ubica nas troje je isti.’’ ’’Da.’’ Reče Valstar ’’I ti si kriv za to. Manje više. Al’ pre će biti puno. Ipak, to nema veze. Važno je da pobegnemo odavde. Neću da provedem ostatak većnosti na ovom mestu.’’ ’’Nećemo ni mi,’’ reče Niak ’’ali moraš shvatiti da nas troje možda nismo dovoljno jaki da pobegnemo odavde.’’ ’’Moramo pokušati.’’ Reče Valstar ’’Ako ne pokušamo, nikad nećemo znati, zar ne?’’ ’’Makar si tu u pravu.’’ Reče Lilit čisteći nokte. Iznenada, Valstar, gledajući u nju, primeti očigledno. Imali su tela. Nisu bili bestelesni duhovi. Verovatno su zato i mogli da vide jedni druge. Nisu podlegali pravilima kraljevstva izgnanih zato što nisu bili mrtvi. Umrli su, to stoji, ali nisu mrtvi. Neko (ili nešto) im je dao novu šansu.Zašto, to nije znao. Ali sumljao je da će saznati odgovor ako ostane ovde. ’’Mi smo živi.’’ Reče on prosto. Potpuno ravno. ’’Ne, nismo. Sećam se da sam umrla.’’ Reče Lilit ’’Ja takođe.’’ Reče Niak. ’’Ne kažem da nismo umrli. Umrli smo, to stoji. Ali sada smo živi. Ne znam kako, ne znam zašto, ali smo živi. Ne bi mogla da čistiš nokte da si mrtva, zar ne? Moraš da imaš telo da bi to mogla da radiš. A ako si mrtva, ne bi trebalo da imaš telo.’’ ’’Pa kad tako kažeš...’’ pomirljivo reče Lilit. ’’Čekaj malo,’’ poče Niak ’’kako možemo biti živi?’’ ’’Rekoh da ne znam. Ali jesmo živi.’’ I to nisu mogli da poreknu.

וןרטטמ

Ništa nije bilo idealno u Davidovom životu. Ama baš ništa. Od malena je živeo sa svojim ocem. Majka mu je umrla na porođaju, i njegov otac ga je mrzeo zbog toga. Stalno je govorio kako je on bio taj koji ju je ubio. David verovatno ne bi preživeo ni tri dana da njegova pet godina starija sestra nije pazila na njega. Ustvari, on je prve četiri godine živeo sa svojom bakom, ali je ona onda umrla, pa je on morao da ode kod svog oca. A njegov otac je samo to čekao. Tukao ga je svaki dan. Bukvalno svaki dan. Njegova sestra, tad devetogodišnja devojčica, je pokušavala da ga zaštiti, ali bi se sve završilo tako što bi i ona dobila batine. A posle toga, njegov otac bi je silovao. Radio je to od njene sedme godine. Otkad je krenula u prvi razred. David je rastao pod svakodnevnom dozom batina, i to ga je ojačalo. Trpeo je batine sve do tog dana. Imao je četrnaest godina. Vratio se iz škole, i zatekao svog oca kako bije njegovu, tad već devetnaestogodišnju, sestru. David se sakrio, dok se to nije završilo. Njegov otac ju je zatim bacio na krevet, sa namerom da je siluje. David prosto nije više mogao to da trpi. Tokom ovih godina, on se zaljubio u svoju sestru, i ona u njega. On je uzeo kuhinjski nož i, pitajući se zašto nije uradio ovo ranije, ušao u sobu, baš kad je njegov otac skinuo i poslednju krpicu s njegove sestre. ’’Zdravo tata.’’ Rekao je, držeći nož iza leđa. Njegov otac se okrenu. Oči su mu bile zakrvavljene, i smrdeo je na piće. Gadio mu se. ’’Mali, ubiću te.’’ Zareža i pojuri na Davida, koji se izmače i ubode ga u srce. Njegov otac pade na pod. Još neko vreme je krkljao, da bi potom utihnuo. Tepih je počeo da se natapa krvlju. Njegova sestra ga je pogledala i rekla ’’Pitam se, zašto se ja nisam setila toga.’’ On joj je prišao, i tad su, po prvi i poslednji put, vodili ljubav. Sledećeg dana policija ih je oboje uhapsila. Bili su osumlječini za ubistvo njihovog oca. Ubrzo su bili i optuženi, a nedugo potom, i osuđeni. Onaj ko je to zaista izvršio dobio je smrtnu kaznu. Njegova sestra je priznala. On to nije znao do kraja suđenja. Ona je dobila smrtnu kaznu, a on, kao saučesnik, dvadeset godina. Bio je primoran da gleda pogubljenje njegove sestre, žene koju je voleo. Dok su je dovodili, vrištao je da ga puste, da ubiju njega umesto nje. Nije vredelo. Hteo je da zatvori oči, da ne gleda to, ali su mu ih na silu otvorili. Nikad neće to zaboraviti. Kako je krv prsnula kad je sečivo palo. Kako se glava njegove sestre kotrljala po podu. Nikad to neće zaboraviti. Kako su ljudi pljeskali. Kako su se njegovi čuvari smejali, dok je on plakao. Plakao za njom. Nikad to neće zaboraviti. Potom su ga odveli u maloletnički zatvor. Tamo je proveo četiri godine. Isprva su počeli da ga maltretiraju, ali kad je slomio par ruku, nogu, noseva i prstiju, shvatili su da s njim nema šale, i ostavili ga na miru. Posle četiri godine, prebačen je u zatvor za odrasle. Tamo je bilo isto. Pokušali su da ga tuku, siluju, i šta sve ne, ali nikad nisu uspeli. Na kraju je bio sam u ćeliji, pošto bi svaki njegov cimer završio s najmanje jednim polomljenim udom. Ako je imao sreće. Nakon jedanaest godina provedenih tamo, pustili su ga zbog dobrog vladanja. Istina je bila da ga više nisu želeli tamo jer je bio previše nasilan. Nikad se nije razbesneo. To nikad. Samo bi hladno polomio nešto onom ko bi ga uvredio. Brzo i jednostavno. Nije znao nijednu borilačku veštinu. Imao je prirodni talenat za to. A deset godina redovnog prebijanja su očvrsla njegovo telo dovoljno da taj talenat iskoristi u punoj meri. I nije ga nimalo štedeo. Svo vreme u zatvoru, mislio je samo na nju. Kako je trebalo da uradi nešto, da je spase. I dalje ju je voleo. I znao je da se više nikad neće zaljubiti. Kad je izašao iz zatvora, nije imao gde da ode. Zakonski, kuća u kojoj je živeo s ocem i sestrom, bila je njegova. Ali on nije želeo da se vrati tamo. Na tom mestu je doživeo najgora iskustva u životu. Čim je dobio priliku, prodao je tu kuću. Dobio je dobru cenu za nju. Kupio je posed na drugom kraju grada, da bi bio što dalje od tog mesta. Na tom posedu je bila i kuća, dvospratna, sa velikim dvorištem. I bila je prazna. Napunio ju je nameštajem, to stoji. Ali je živeo sam u njoj. Trenutno je ležao na velikom bračnom krevetu. Kupio ga je zato što.... ustvari, nije znao zašto ga je kupio. Koštao je više, zauzimao više prostora, i nije mu trebao toliki krevet. U svakom slučaju, tu je. I on sada leži na njemu, i ne može da zaspi. Najverovatnije zato što ne želi da zaspi. Jer svake noći, od pogubljenja njegove sestre, on sanja isti san. Sanja o tome kako je ubio svog oca, i kako je zatim vodio ljubav sa svojom sestrom, po prvi i poslednji put, dok je telo njegovog oca krvarilo, na podu iste prostorije. A onda se sve to istopi, i pretvori u njeno pogubljenje, kojim je spasila njegov život. I on ponovo gleda kako joj sećivo prereže vrat. I on ponovo gleda kako se njena glava kotrlja po podu. I on ponovo sluša pljeskanje ljudi u sali. I on ponovo sluša smeh čuvara. I tu se probudi. Običnu u znoju. Više ne vrišti. Vrištao je samo prve dve godine. Posle toga se navikao. Manje – više. Mesečina je osvetljavala njegovo lice, ulazeći kroz otvoren prozor. On priđe, zatvori ga, i navuče zavese. Više je voleo da bude u mraku. Taman kad je hteo da ponovo legne, on začu zvuk otvaranja ulaznih vrata. On izađe iz sobe, pokupi bejzbol palicu koju je držao u stalku za kišobrane pored vrata, za svaki slučaj, i siđe u prizemlje. Tamo nije bilo nikog. Ili se samo tako činilo. ’’Zdravo Davide’’ reče glas u njegovoj glavi. On se osvrnu oko sebe. Ispod stepenica je stajao neko ’’Izlazi odatle!’’ reče David ’’Dobro, ako tako želiš...’’ začu on glas i mračna prilika izađe na mesečinu. On, makar je David pretpostavljao da je to muško, je nosio crni ogrtač sa kapuljačom. Bio je potpuno zamotan u njega. Sve osim glave, pošto nije nosio kapuljaču. David je zapanjilo potpuno odsustvo lica. Ništa osim jarko ljubičastih očiju nije bilo na tom licu. Duga kovrdžava bela kosa je delimično prekrivala njegovo lice, ali je David bio siguran da na tom licu nema ni nosa ni usta. Ovo je bilo jezivo. ’’Šta? Iznenađen si? Nemam usta i nos, pa šta? Ni ne trebaju mi.’’ Reče prikaza u njegovoj glavi. ’’Nego, da mi završimo ovo. Ja volim da se poigravam s mojim plenom, al sad nemam vremena za to.’’ David napade bejzbol palicom, a bleda ruka izlete munjevitom vrzinom iz ogrtača i zgrabi njegovo oružje. ’’Nemoj tako. Što se manje opireš, manje će te boleti.’’ I šaka se stisnu u pesnicu, smrvivši palicu kao da je grančica. I zatim, prikaza nestade, i pojavi se iza Davida. On se okrete, i prikaza ga udari prstom. On odlete pravo u drvene stepenice, slomivši ih u pramparačad od siline udarca. Nekoliko šiljatih parčadi mu je probilo ruke i telo. Njegova krv je tekla po podu i ostatcima stepenica. ’’Moglo je biti brzo i bezbolno, ali ti si morao da se opireš.’’ Reče glas u njegovoj glavi ’’Nikad neću razumeti ljudska bića. Opiru se, čak i kad vide da je nemoguće da postignu nešto. Pa dobro, dosta ćaskanja. Moram da krenem. Kako vi ljudi kažete ’’Vreme leti’’, mada to i nije baš tačno.’’ Prikaza se udalji do vrata, i podiže ruke u vazduh. Bez ikakvog upozorenja, ljubičasti gromovi potekoše iz prstiju, i pogodiše Davida. Zaslepljujuća ljubičasta svetlost je bila zadnje što je ugledao. Makar u ovom životu.

Ovaj zadnji segment je malo mračan......ne znam šta mi bi.

I još samo da kažem....Nije gotovo....nastaviće se!

[The Gunslinger]

Nastavljam četvrto poglavlje, iako nema odgovora. Al kao što je neko rekao, bar me čitaju. Nego, dosta mog trućanja...nastavak četvrtog poglavlja...



Azrael otvori oči. Na prvi mah, nije mogao da se seti šta se desilo. A onda mu se sve vratilo. On skoči na noge. I odmah zažali što je to uradio. Njegovo telo je još bilo umorno od bitke. On pade na nazad na tlo, udarivši leđa. Bol mu probode kičmu. On zavrišta. Nikad nije vrištao. Izgleda da za sve postoji prvi put. Kad je bol postao podnošljiv, Azrael pogleda oko sebe. Metatron se nadvio nad njim. ’’Da li si dobro?’’ prvo što je Azraelu palo napamet bilo je ’’Da... dobro sam.’’ ’’To je tako providna laž Azraele’’ reče Mihajlo, koji je bio negde van njegovog vidnog polja ’’čak i neko bez mojih sposobnosti može da vidi da to nije istina.’’ ’’Ti!’’ viknu arhangel smrti i uperi prst u pracu iz kog se čuo Mihajlov glas., s namerom da ga pogodi munjom. Koje nije bilo. Po prvi put u Azraelovom životu, on nije bio sposoban da napadne. Bio je bepomoćan. I to mu se nije sviđalo. ’’Čim se oporavim, ubiću te. Zapamti to Mihajlo. Zapamti dobro.’’ ’’A zašto Azraele?’’ reče Metatron. Azrael bi potpuno zatečen ovim pitanjem. Nije znao šta da odgovori. ’’To te se ne tiče!’’ reče on, ne mogavši da smisli ništa bolje. A onda Metatron uradi nešto potpuno neočekivano. On se uspravi, i zgazi na Azraelove grudi. Nije to uradio jako, jedva da je i pritisnuo. Ipak, u njegovom izmučenom stanju, to je bilo previše za Azraela. On kriknu iz sveg glasa. ’’Ovo me veoma zanima Azraele.’’ Reče Metatron ’’A ja mogu da te mnogo jače zgazim ovom nogom, i uveravam te, to će boleti.’’ Azrael nije verovao da Metatron ovako preti njemu. Njemu! Arhangelu smrti! ’’Pokazaću ja njemu!’’ pomisli on, pa shvati da ne može. I da neće moći u skorije vreme. ’’Kao što rekoh, zašto želiš da ubiješ Mihajla? Ja se ne šalim u vezi ovoga. Zaista ću te povrediti ako mi ne odgovoriš.’’ I Azrael shvati da mu nema druge, nego da odgovori.

וןרטטמ

Kralj Kristijan IX Krusifiks je sedeo na svom tronu i slušao današnji izveštaj. Ovo je bio najdosadniji deo dana. Ubedljivo. O, bilo je tu i drugih dosadnih stvari, ali ovo je bilo najgore. Posebno zato što je trajalo najmanje dva sata. A jednom šesnaestogodišnjaku je teško da sedi mirno i pet minuta, a kamoli dva sata. Kraljevstvo Kristos, kojim Kristijan, u nedostatku bolje reči, vlada je osnovano pre više od dve hiljade godina, od strane Inrija Krusifiksa. U početku je to bilo malo kraljevstvo, ali se brzo širilo, u početku diplomatskim sredstvima, a kasnije i ratom. Posle nešto više od hiljasu godina postojanja, kraljevstvo se raspalo zbog trivijalne svađe između dva brata blizanca, Katlika Krusifiksa, i Ortodoksia Krusifiksa. Katlik je uzeo zapadni deo kraljevstva, a Ortodoksije istočni. I otad je kraljevstvo bilo podeljeno, i u stalnom ratu. Doduše, Zapadni Kristos se oko petsto godina pre sadašnjice raspao na dva dela : Zapadni Krusifiks, i Evangelisti Krusifiks. Ta dva kraljevstva su ratovala međusobno, ali su, u isto vreme, oba ratovala i protiv Istočnog Krusifiksa. Izgleda ta u tom trouglu ne važi princip ’’neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj’’. Kristijanu je sve ovo bilo neizmerno dosadno. Otkad je njegov otac, Poup VII Krusifiks, koga on nije ni poznava, i stoga nije ni najmanje žalio za njim, umro u bitci, Kristijan je bio zakonski vladar. A on nije znao ništa o tome kako treba vladati. Uskoro, to neće ni biti važno. Dok je komandant vojske izveštavao o stanju trupa začu se vrisak koji je dolazio iz podnožja zamka. Komandant, čije je ime bilo Fenrir Lupus, brzo otrča do prozora i pogleda dole. Dva stražara koja su stajala ispred istočne kapije su i dalje bili tamo. Samo što sad više nisu stajali. Pre bi se reklo da su bili razbacani. Teška čelična kapija je bila razbijen u paramparčad. ’’Brzo!’’ viknu Fenrir ’’Pozovite stražu!’’ ’’Koju stražu?’’svi prisutni začuše glas u glavi. I onda se masivna drvena vrata prestone dvorane razneše po prostoriji. Finansijski savetnik, Monet beše proboden jednim parčetom kroz oko, i to okonča njegovu karijeru. Mnogo bolnije je završio glavni sekretar Truli kojem je jedno veliko prače probilo kroz stomak. Trenutno je krkljao, u samrtnom ropcu, naslonjen na zid. Kristijan se sakrio iza svoga masivnog prestola i preživeo ovo bez ijedne ogrebotine. Fenrir je mogao stradati od više parčadi, da ih nije sve pohvatao u letu nadljudski brzim pokretima. Ostali koji su preživeli, sa, ili bez povreda, pobegli su glavom bez obzira. Na mestu gde su se doskora nalazila vrata, stajao je čovek. Nosio je tamno plavi prsluk sa grimiznim šarama, i iste takve pantalone, u kompletu sa dubokim čizmama i narukvicama koje su mu pokrivale cele podlaktice. Koža mu je bila neverovatno bleda, a kovrdžava bela kosa mu je padala do ramena. Takođe, nije imao lice, ako se izuzmu potpuno ljubičaste oči. Fenrir je osećao zlo u ovom biću. ’’Ko si ti?’’ reče on, a odgovor mu se pojavi u mislima već sledećeg trena ’’Zar je važno? Ionako ćeš uskoro biti mrtav.’’ ’’To ti misliš. Ja ti neću dozvoliti da me ubiješ.’’ ’’Ti ne možeš ništa da učiniš da bi me sprečio, a uskoro, niko neće moći.’’ Fenrir se nasmeši. Bio je star, imao je već četrdeset godina, ali je znao da može da se izbori sa ovom zveri. Njegov oklop i odeća se raspukoše, guste dlake mu se pojaviše po celom telu, gubica mu se izduži, i on zareža preteći. Postojao je veoma dobar razlog za prezime Lupus. Iznenađenje se moglo očitati u očima osobe bez lica. Konačno je naišao na nekog ko mu može parirati. ’’Ovo će biti zabavno.’’ Pomisli.

וןרטטמ

David je stajao usred pustinje. Za razliku od drugih koji su dospeli ovde, on se sećao svog života, i to veoma dobro. Traume su osnažile njegov um. Video je tri prilike koje sede na na sivom pesku u daljini. Tek sad primeti da je sve crno – belo. To mu baš i nije preterano smetalo. On poče da hoda prema mestu na kom je bilo nekih ljudi, i iznenadi se kad se nađe tamo posle jednog koraka. Dva muškarca i jedna žena koji su sedeli tamo prestadoše da pričaju, i pogledaše u njega. ’’Još jedan.’’ Reče čovek bukvalno plave kose, koji je nosio ljubičastu odoru. ’’Ja sam Valstar.’’ Reče zatim, i pruži ruku Davidu, koji je prihvati i rukova se s njim. ’’Ja sam David. Šta je ovo mesto?’’ ’’Kraljevstvo izgnanih.’’ Reče žena mirno, a onda se seti da se predstavi ’’Ja sam Lilit. A ovaj tip’’ i pokaza na čovek u beloj tunici ’’ je Niak.’’ ’’Šta je kraljevstvo izgnanih?’’ upita David, a ostali se iznenadiše. Nisu znali da David dolazi s jednog od retkih svetova koji nisu imali znanje o postojanju kraljevstva izgnanih. ’’Sedi.’’ Reče Valstar ’’Ja ću ti reći šta je ovo mesto. Ali verovatno ti se neće svideti objašnjenje.’’ ’’Nema veze. Reci mi.’’ Reče David i sede.

וןרטטמ

’’Gde i kada? To me zanima proročice. Gde, i Kada?’’ reče Helena nervozno ’’Nemam vremena za zagonetke. Želim činjenice.’’ ’’Žao mi je, ali to ne ide tako. Ni ja ne razumem sve što vidim. Samo ti prenosim ono što znam.’’ Reče joj proročica pomiriljivo. Znala je da joj ne preti nikakva opasnost od izaslanice pakla, zato što joj je neophodna. ’’Pa potrudi se da saznaš malo više, i uradi to brzo! Nemam mnogo vremena!’’ ’’Znaš, s tvojim moćima, imaš svo vreme ovog sveta, i više.’’ ’’Ne želim savete jedne izlapele babuskere! Radi svoj posao, i ne mešaj se u moj!’’ ’’Dobro. Kako ti želiš.’’ Helen se nasloni na prašnjavi zid kolibe. Nije joj se sviđala ova proročica, ali joj je samo ona mogla dati odgovore. Ali sada joj daje samo zagonetke i ništa više. I ranije su to bile zagonetke, ali je mogla da ih rastumači. Sada joj je sve to zvučalo kao besmisleno trabunjanje. Sve neke gluposti o ocu i sinu, i o nekom ratu.... a ona je samo tražila da nađe njenog voljenog. Ništa više. Starica izvadi karte, i postavi tri karte, neotkrivene. Jednu s vrha špila, jednu s dna, i jednu iz sredine. Onda reče ’’Ove tri karte su prošlost, sadašnjost i budućnost.’’ Ona okrete kartu prošlosti. Karta je bila smrt. Ispostavilo se da su i druge dve karte bile smrt. Proročica pogleda špil, i prestrašeno ga ispusti. Sve karte su bile smrt. Na nekima je to bio samo kostur, na nekima prilika u crnom ogrtaču s kosom, ali su sve bule iste. ’’Da li se ti to šališ sa mnom starice?’’ upita Helena ’’Veruj mi devojko, ne bi se ovako šalila.’’ Staričin glas je drhtao ’’Ovo je znak velikih promena, i velike nesreće. Nikad mi se nije desilo da se ceo špil pretvori u istu kartu, i to smrt.’’ ’’Pokušaj s nečim drugim da stekneš uvid u budućnost. Sigurno imaš i drugih metoda.’’ ’’Imam.’’ Starica izvadi vrećicu pasulja. Ona zavuče ruku u nju, i izvadi šaku punu zrnevlja, koje zatim baci na sto. Oblik koji su formirali je bio lobanja. Nije bilo sumlje u to. ’’Ovo mi se ne sviđa.’’ ’’Nema šta da ti se sviđa ili ne sviđa! Pitala sam te gde je moja ljubav, a ti mi ne možeš jasno odgovoriti!’’ ’’Vizije su mi nejasne, a vidiš šta mi pokazuje sve ostalo!’’ ’’Pokušaj još nešto! Bilo šta!’’ ’’Dobro.’’ Starica izvadi noževe. Htela je da pokuša i ovo, mada je sumljala da će dobiti nešto razumljivo. Bacila je noževe na sto. Oni se okretoše u vazduhu i zabiše u sto pod pravim uglom. ’’Pokušaj s nekim moćnijim sredstvom starice.’’ ’’Pokušaću da ti pročitam dlan. Sumljam da se to može izjaloviti.’’ ’’Dobro.’’ Reče Helena i sede na staru drvenu stolicu, prekoputa proročice, pa ispruži dlan. Starica pogleda u linije. Istog trena, one nestadoše. ’’Ne mogu da pročitam.’’ ’’Zašto?’’ ’’Pogledaj sam.’’ Ona pogleda, podvrisnu, i istrže svoju ruku. Linije se vratiše. ’’Šta još možeš?’’ ’’Sve sam probala.’’ ’’Baš sve?’’ ’’Pa.... ne. Još jedna stvar se može pokušati.’’ ’’Šta?’’ ’’Kristalna kugla.’’ ’’Mislila sam da si rekla da je to izmišljotina. Sujeverje. Da se iz kugle ne može proricati budućnost.’’ ’’Lagala sam. To je najpouzdanije, i najmoćnije sredstvo, ali je teško ovladati njegovim korišćenjem. Sve vračare imaju prećutni dogovor da odbacuju kugle kao šarlatanska sredstva u svim, osim najtežim slučajevima. Ne želimo da svi znaju za naše tajno oružje.’’ Starica se ludački zakikota, i jedan zub joj ispade iz usta. Ona se saže, pokupi ga, i ponovo ga zabode u vilicu. Helena se strese kad vide ovo, ali osta pribrana. Proročica za to vreme prekopa jedan ugao prostorije, pun beskrisnih, slomljenih, i odvratnih stvari, i na kraju izvadu kristalnu ktglu, čistu ko suza. ’’Evo,’’ reče ’’kristalna kugla. Ako uspomoć nje ne mogu ništa da saznam, onda batali. Ništa drugo neće pomoći.’’ Starica ponovo sede za sto, i postavi kuglu na njega. Iako je bila savršeno okrugla, a sto je bio nagnut, ona se ne otkotrlja. Bila je čudna. Kugla je svetlela, ali nije odavala svetlost, već kao da je osvetljavala samo sopstvenu unutrašnjost, ne rasipajući ni tračak svetla van. Proročica postavi ruke iznad kugle, pa poče nešto da mrmlja. Svetlost je postajala sve jača i jača, a onda se zamaglila. Starica je i dajle mrmljala. Toliko je približila svoje lice kugli da ju je njen nos skoro dodirivao. Kugla ponovo zasvetli. ’’A, vidim nešto!’’ uskliknu starica, i Helena tek sad primeti da se retka seda kos proročice vijori, kao da neki vetar dolazi iz kugle. ’’Vidim četvoricu. Među tom četvoricom su tri angela, i tri čoveka.’’ ’’Kako to? Onda bi trebalo da ih je šest?’’ ’’Ne prekidaj me ludo devojče!’’ podviknu starica pa nastavi ponovo setnim glasom ’’Vidim bitku, četvorica protiv hiljada, i vidim smrt, smrt među tom četvoricom. Vidim onog kojeg voliš, ali on je sad tvoj neprijatelj, a njegivo ime i izgled ne mogu razaznati. Magla me sprečava. Vidim sedmoro onih koji su preživeli smrt, i vidim istoriju koja se ponavlja, i vidim vraćanje zbačenog na tron koji je njegov, i koji mu pripada, i vidim zlo koje se približava iz potaje, koje vreba, čeka svoj trenutak. I opet vidim smrt, ali sad u novom ruhu. I vidim borbu, i vidim pobedu, i vidim poraz. I vidim tamu, i vidim svetlo, i nanovo, smrt, ponovo u novoj odeždi. I vidim tebe i njega sastavljene ponovo, al’ samo na tren, jer će te onda ponovo biti razdvojeni, još više nego pre, i onda samo od vas dvoje zavisi da li će te se ponovo sresti.’’ Starica izdahnu, onesvesti se i pade na pod. Svetlosti nestade, i kugla ponovo postade samo običan predmet od kristala. Ona sila koja je bila u njoj do malopre je nestala. Helena je razumela malo od ovoga što joj je proročica rekla, ali joj je bilo dovoljno što je saznala da će ponovo biti sa svojim voljenim. Ona ustade, i ode, ni ne proverivši da li je starica u redu. Nije je ni bilo briga.


Ima još dosta četvrtog poglavlja. Dugačko je.....al smaraću vas dok sve ne postavim ovde....

[The Gunslinger]

Idemo dalje.....četvrto poglavlje...



Fenrir skoči na napadača, koji se lako izmače. Fenrir napade ponovo, i ponovo promaši. I još jedanput. Sva tri puta, namerno je promašio metu. Mora da pomisli da je slab i spor. Taktika. Uprkos snazi koju je imao i moćima jednog likantropa, on je i dalje bio veoma pametan, i više se oslanjao na taktiku nego na silu. Znao je da to što si moćniji od protivnika nije uvek dovoljno. Morao je da ga opusti. Da ga uveri da je nadmoćan, a onda da ga napadne punom snagom. Posle još nekoliko namernih promašaja, to je i postigao. Biće bez lica ga napade frontalno, bez ikakvog opreza. Fenrir se nasmeši, lagano izbeže napad, i kandžama ogreba neprijatelja po leđima, cepajući mu prsluk na froncle. ’’To nije bilo nimalo pametno.’’ Reče glas u Fenrirovoj glavi, i sva šteta koju je načinio nestade- čak se i prsluk zacelio. Uprkos tome, on nije bio uplašen. Bio je uzbuđen, kao nikad do sad. Voleo je borbu. To mu je bilo u krvi. Ali dosad nije uspeo da nađe dostojnog protivnika. Izgleda da ga je konačno pronašao. On se spremi za napad. Njegov neprijatelj se okrenu. Fenrir potrča, i namerno promaši. Samo milisekundu kasnije, on probi zvučni zid, razbijajući prestonu dvoranu, koja je bila na vrhu najviše kule, u paramparčad. Stvor je bio odbačen do ivice, ali nije pao. Fenrir skoči na njega, i umalo pade kad se ovaj izmače. U tom trenuku, uz stepenice se pope Sesil Iluminare, najbolji vitez kraljevstva, najbolji mačevalac na svetu, i Fenrirov zamenik. Od sve vojske u zamku, jedino je on imao hrabrosti da ode da pomogne svom nadređenom. Sesil podiže Blještavi Mač, koji je bio u njegovoj porodici već dva milenijuma, i zaslepljujuća svetlost se razleže na sve strane. Otvoreni toranj je bio kao svetionik na jedan tren. Fenrir je, na sreću na vreme zatvorio oči. Neznani stvor protiv kojeg se borio nije učinio to. ’’Hvala Sesile.’’ Proreža on i skoči na neprijatelja, bacivši i sebe i njega s kule visoke skoro četrdeset metara, u dvorište zamka. Dok su padali, Fenrir ga je cepao svojim kandžama. Sesil skoči za njima. On je bio običan čovek, bez ikakvih moći, i za njega bi ovo bilo samoubistvo, da nije njegovog belog plašta, koji se pretvori u anđeoska krila, i on polete da pomogne likantropu u njegovoj borbi. Fenrir pade na svog protivnika , i odskoči, smrskavši mu glavu. Ovo očito nije bilo dovoljno, pošto stvor, iako obogaljen, ustade. Pre nego što je dobio priliku da se oporavi, Sesil nalete, i odseče mu glavu. Ovo je bila greška. Ljubičasta krv polete na sve strane. Topila je sve što bi dotakla. Fenrir brzo pobeže u zaklon, a Sesil ponovo pretvori krila u plašt i pokri se njime. Kad je smrtonosna kiša prestala, stvorenja više ne bi tamo. A onda izlete niotkuda, potpuno oporavljeno, i uhvati Fenrira za vrat, pa ga baci u vazduh, skoči za njim, i udari ga u vazduhu, bacivši ga prema Sesilu, koji nije mogao da izbegne sudar. Ipak, Fenrir se okrete dok je padao, a sesil podupru svoj mač, od kojeg likantrop odskoći prema svom neprijatelju, koji bi iznenađen ovom brzom odmazdom, i ne stiže da reaguje. Fenrir zabi svoje kandže u njega, i pocepa ga na dva dela, koj baci na suprotne strane zamka. Zatim on pade pored Sesila. ’’Nikad nisam video ovako nešto.’’ Reče on onoliko razumljivo koliko mu je to njegova vučja gubica dozvoljavala. ’’Ni ja se nikad nisam susreo s ničim sličnim. Ne znam da li će mo moći da ga pobedimo sami. Straža je pobegla u šumu.’’ ‘’A šta će nam uopšte oni! Proklete kukavice!’’ čekali su da se njihov neprijatelj pojavi. Znali su da nema vajde da ga traže. Sam će doći. I došao je, probivši jedan zid zamka, pojurivši pravo na njih. Fenrir ga spremno dočeka i zaustavi, čistom snagom. Sesil napade, odsekavši mu noge. Fenrir, koji ga je držao za ruke, ga zatim zavitla van zidova zamka. Noge se podigoše. Jedna šutnu Fenrira u stomak, a druga udari Sesila u bradu. Ostatak uskoro dolete i spoji se s nogam. ‘’Dosta je bilo šale.’’ Reče glas ‘’Sad je vreme da se uozbiljimo.’’ Biće podiže jednu pesnicu i otvori je, otkrivši jednu ljubičastu kuglu energije. Zatim je zavitla u oblake. Sesil se nasmeja. Nije video opasnost u ovom činu. Fenrir je bio malo pametniji. Sumljao je da ovo biće ima nešto opasno na umu. I njegove sumlje se obistiniše kad začu grmljavinu, i vide ljubičasti bljesak. Sesilov smešak nestade.

וןרטטמ

‘’Želim da ubijem Mihajla zato što mu zavidim. Zato što ima ono što ja nikad neću imati. Eto, je si li zadovoljan sad?’’ ‘’Ne baš. Budi malo precizniji. Šta on to ima, a ti mu na tome zavidiš?’’ ‘’Osećanja. Na tome mu zavidim. Može da voli, može da saoseća s nekim, da žali nekog. Ja to ne mogu. Ono što sam me zauzdava u tome. Moja duša je sposobna za ta osećanja, ali to što sam arhangel smrti je moje prokletstvo.’’ Mihajlo progovori ravnim tonom ‘’Kako to da Uriela to nije sputavalo? To je sve u tvojoj glavi Azraele. Sve. Samo ti možeš sebe osloboditi. Niko drugi.’’ ‘’Šta ti znaš o tome!?’’ ‘’Više nego što misliš Azraele.’’ Metatron skloni svoju nogu s grudi arhangela smrti ‘’Pretpostavljao sam već ovo. Samo sam želeo da to čujem od tebe lično.’’ Reče on, pa ode i sede pored Mihajla. Azrael se nekako pridiže na noga, pa ode i sede pored Metatrona. Džafa, koji je dosad ćutao, konačno reče ’’Dobro sad, ako ste vi prestali da se svađate međusobno, podsetiću vas na nekoliko hiljada Gaškera koji će uskoro napasti ovu planetu. Kao i na činjenicu da ste vas dvojica obećali da će te se boriti protiv njih.’’ Ovde zastade, pa se obrati Mihajlu ’’Ako ti ne želiš da pomogneš, razumeću. Nemaš nikakvu obavezu...’’ ’’Pomoći ću ti. Zato sam idošao, na kraju krajeva.’’ ’’Hvala ti. Ja ću ubediti moj narod da se moli za vas, ali i ja ću poći s vama u borbu.’’ ’’Možda nisi razumeo’’ reče Azrael ’’ali tvoja oružja neće raditi protiv njih.’’ ’’Hoće.’’ Džafa izvadi iz džepa pantalona jedan mali kanister.’’Ako neko od vas trojice ubaci mannu u ovaj kanister, verujem da ću za nedelju dana moći da napravim sebi nove ruke i noge koje će raditi uspomoć te energije. Onda mislim da ću vam biti od pomoći.’’ ’’Gaškeri će napasti za dve nedelje. Uspeo sam da izvučem tu informaciju od jednog njihovog izviđača. Tako da imaš dosta vremena.’’ Reče Mihajlo ’’Nadam se da si upravu.’’ Setno reče Džafa. Već mu je bilo dosta svega. Natprirodna bića, koja bi trebal oda mu pomognu se biju međusobno, i pokušavaju da ubiju jedni druge, bez nekog valjanog razloga. Božji anđel imalo sutra! Nisu bili kao anđeli opisani u religioznim knjigama. Jesu bili lepi, to stoji, ali su se tukli međusobno, a na istoj su strani. To je prosto besmisleno! Ali, tako stoje stvari, nažalost. Ipak, nadao se da će ova trojica moći da sarađuju međusobno, i pobede Gaškere, a posle toga nek se poubijaju ako im je drago. Njega nije bilo briga. On ustade ’’ Mihajlo, daj mi manne.’’ Mihajlo ispruži ruku i kugla svetla se stvori u njoj. Džafa ispruži kanister, i zarobi kuglu manne u njega. ’’Ja sad idem, a vas trojica se snađite. Zvaću vas kad završim s prepravkom mojih oružja.’’ I onda on otrča neverovatnom brzinom. Metatron podiže Azraela ’’Odosmo mi sad. Gde ćeš ti?’’ reče ’’Ne brini za mene, snaći ću se ja.’’ I sva tri angela nestadoše.

וןרטטמ

Ljubičasti gromovi su udarali uzamak razbijajući ga na delove, uništavajući njegove kule i zidove. Fenrir napade biće koje je stvorilo ovu oluju. Mlaz ljubičastog elektriciteta ga pogodi pre nego što je uspeo da dovrši svoj napad. Ni Sesil je prošao isto samo tren kasnije. Fenrir uspe da se pridigne n noge, ali ga grom iz jednog oblaka, ponovi obori na kolena. A sledeći ga ubi. Od njega ne ostade ništa. Smeh se prolomi Sesilovim umom. Smeh čistog zla. I on pomisli da će sad umreti. Ali to nije bila njegova sudbina. Baš u tom trenu, ljubičasta oluja prestade, i sunčeva svetlost obasja uništeni zamak. I ispred bića bez lica se stvori ratnik. Bio je obučen u oklop koji je sijao kao mesec, i imao je dugi srebrni ogrtač. Iz malog otvora na šlemu izlazila je srebrnkasta svetlost. Ratnik ispruži ruku i u njoj se niotkuda stvori jedan mač, prelep, srebrn. Oštrica mu je bila tanja od papira, bio je lakši od vazduha, i oštriji od bilo čega što postoji. Na oklopu ratnika su bile ispisane stotine reči, na stotinama jezika. A sve su značile isto. Pravda. ’’Došao sam da te pobedim i vratim red u univerzum. ’’ progovori ratnik glasom sličnim udaranju metala o metal. Vazduh je vibrirao. ’’Ne možeš mi pobeći sad. Ovaj put, pravda će pobediti!’’ ’’Samo se ti nadaj Pravdo. Već sam te jednom porazio, pa ću i sad!’’ Sesil pobeže, jer je naslutio da će uskoro početi borba između ove dvojice. A kad se slonovi tuku, miševi stradaju.

וןרטטמ

’’Kraljevstvo izgnanih’’ poče Valstar ’’je jedno od sedam kraljevstava od kojih je sastavljena naša stvarnost. Ostala su Središnje Kraljevstvo, poznato i kao Kraljevstvo Ljudi, zatim Kraljevstvo Nebesko, Kraljevstvo Pakleno, pa onda Ambis, iliti Kraljevstvo Praznine, zatim Kraljevstvo Duša, poznato i kao Gaf, ili Otzar, i na kraju, Kraljevstvo Snova, znano i kao Etar. Svako od tih sedam kraljevstava ima svoju ulogu i položaj. Kraljevstvo Ljuci je u sredini, zbog toga što je ono povezano sa svim ostalim, neraskidivo. Kraljevstvo Nebesko, podeljeno na sedam neba : Šamajim, Rakuia, Šehakim, Mačonon, Mačon, Zebul i Arabot, je iznad. Ispod je, naravno Kraljevstvo pakleno. Levo je Etar, iza Gaf, ispred Ambis, a desno, Kraljevstvo Izgnanih u kom se sad nalazimo. Ovo mesto je mesto u koje idu oni koji nisu podobni ni za raj, ni za pakao, kao i oni koji su zbog prevelike moći, ili nekog pogrešnog čina, prognani od strane boga ovde. Takođe, svako koga ubije neko biće iz Ambisa će završiti ovde. Na ovom mestu duše mrtvih zaboravljaju sve, i večno ostaju sami ovde, iako postoje i milijarde milijardi drugih na ovom mestu. Svako vidi samo sebe.’’ ’’A koko onda ja vidim vas, i vi mene?’’ prekide ga David. Valstar je i očekivao ovo pitanje ’’To je zato što mi nismo mrtvi.’’ ’’’Kako to? Sećam se da sam umro. Ljubičasti gromovi su me spržili celog.’’ ’’Da, to ne poričem. I svi mi smo umrli, i naš ubica je isti kao i tvoj, ali smo ipak živi. Ne znam kako ovo da kažem, ali mi smo svi preživeli smrt. Ne znam kako i zašto, ali to se desilo.’’ ’’Shvataš li kako besmisleno zvuči to što govoriš?’’ ’’A shvataš li ti da i dalje možeš da osećaš?’’ i Valstar ga uštinu. David jauknu ’’Žašto si to uradio?’’ ’’Da ti dokažem da si i dalje živ. Eto zašto.’’ ’’Dobro. Shvatio sam. Nastavi.’’ ’’Hvala. Dakle, činjenica je da smo svi mi zarobljeni ovde, zato što nas je ubilo isto biće iz Ambisa koje sam ja prizvao.’’ ’’Šta! Ti si prizvao tu stvar! Trebalo bi odmah da te ubijem!’’ ’’To nije moguće. Ovde se ne može umreti.’’ ’’Ali ti svejedno mogu naneti puno bola.’’ ’’Nema nikakve koristi od toga što ćeš me povrediti.’’ David se malo umiri. Zaista nije bilo svrhe u tome. Valstar je izgleda imao opsežno znanje o svemu ovome, i potreban je, možda i neophodan. ’’Dobro. Neću ti ništa učiniti. Zasad.’’ ’’Kao što sam rekao’’ nastavi Valstar, kao da ovog malog ispada nije ni bilo ’’sve nas je ubilo jedno stvorenje iz ambisa, koje sam ja prizvao, u nadi da će mi pomoći da izvršim svoju osvetu. Nažalost, biće nije bilo u mojoj moći, i ubilo me je. Počinjem da sumljam da je to što sam prizvao nešto gore od običnog zatočenika ambisa, i da ima veću moć nego što sam prvobitno mislio. Zašto ide po univerzumu i ubbija ljude, mi je idalje nejasno, ali mislim da skuplja moć.’’ ’’Misliš da ubija ljude i isisava njihovu snagu?’’ ubaci se Niak ’’Da, tako nešto, samo što ta moć nije moć ljudi koje ubija, već njegova moć, koja je razbacana po univerzumu.’’ ’’A, kako ti to znaš ako smem da pitam?’’ reče Lilit sumljičavo. Nije ona verovala nikom. A sada je Valstar zauzimao prvo mesto na listi onih kojima ne veruje. Sumljala je da on zna više nego što im govori. ’’Uspeo sam da uhvatim neke zalutale misli iz uma tog bića. Bilo je dezorijentisano, pa sam to uspeo da uradim. Ali to su bili samo fragmenti. Njegov um je moćan, i sad ga niko ne bi mogao pročitati. Ja sam ga doveo, i ja ću ga i vratiti. Ali prvo moram da odem odavde, a verujem da i vi želite isto.’’ Ćutanje, i slabo klimanje glavom. Znak slaganja. ’’Onda moramo svi da radimo zajedno da bi smo izašli odavde. Problem je što čak ni sad kad je David došao, nismo dovoljno moćni da bi smo izašli odavde. Treba nam bar još jedan.’’ I onda, niotkuda, pojavi se jedan likantrop.

וןרטטמ

Metatron se pojavi na trećem nebu, Šehakimu, koji beše pod upravom angela Anahela. On ostavi tamo arhangela smrti, koji ponovo onesvestio se, i na sedmo nebo, Arabot, koje beše pod upravom Kasielovom, uputi se. Znao je da bog srdit biće, i da odobravati neće to što se on o njegov poziv oglušio, ali nije on za to puno mario. Kad stiže pred zlatne dveri palate božji, čerubimi što stajaše pred njima, odmah se skloniše, drhteći od straha. Bog je zaista bio ljut. Zlatna kapija se otvori, i Metatron uđe u dvoranu božju. Serufimi su pevali svoju pesmo, al’ utišano, a glasovi im drhtaše od straha. Bog, svetlost bestelesna seđaše na svome tronu. ’’METATRONE!’’ povika on iz sveg glasa, a dvorana zlatna se zatrese od siline glasa njegovog ’’KAKO USUDIO SI SE TI DA ODEŠ TEK TAKO, KAD POZVAO SAM TE JA! A ZBOG ČEGA?! ZBOG OBIČNOG ČOVEKA KOJEM TREBA POMOĆ TVOJA! ZAR NJEGA DA STAVLJAŠ ISPRED MENE! NALJUTIO SI ME SILNO METATRONE, I NE ZNAM DA LI BI TREBALO DA OPROSTIM IT OVAJ PUT.’’ Metatron mirno progovori ’’Trebalo bi. Ja i Azrael smo ubili zver koju si nas poslao da ubijemo. Taj čovek pomogao nam je, i bez njega uspeli ne bismo. Mi dugujemo uslugu njemu. I on nas je pozvao da vratimo mu taj dug. A o to nismo se smeli oglušiti.’’ ’’BEZ OBZIRA NA TO, NISAM ZADOVOLJAN OVIM TVOJIM ČINOM. OPROSTIĆU TI OVAJ PUT, AL AKO NEŠTO OVAKVO PONOVIŠ, NEĆEŠ SE DOBRO PROVESTI, TO ZNAJ.’’ ’’Kad me pozove nazad, ja odlazim, a i Azrael takođe. Mi i dalje nismo mu otplatili dug. A verujem i da zanimaće te da otplata tog duga, je odbrana sveta njegovog od Gaškera koji napasti ga hoće.’’ ’’POSLAĆU VOJSKU NEBESKU DA..’’ ’’Ne.’’ Prekide ga Metatron. Serufimi zadrhtaše. Očekivali su sad bes božji. Al to se ne zbi. ’’ZAŠTO NE ŽELIŠ TI DA JA POŠALJEM VOJSKU NEBESKU?! KAKo SE USUĐUJEŠ DA PROTIVIŠ MI SE!’’ ’’Ja želim da zaštitim taj svet, a nebeska vojska bi ga uništila. Obećao sam. I ne nameravam, da to obećanje prekršim, makar me ti sad uništio.’’ ’’A KAKO ONDA NAMERAVAŠ DA SILI GAŠKERA SE SUPROTSTAVIŠ? TI I AZRAEL STE MOĆNI, AL NE TOLIKO.’’ ’’Imamo pomoć. Svi ljudi tog sveta će nam pomoći. I jedan arhangel.’’ ’’ŠTA! KOJI ARHANGEL! ARHANGELA VIŠE NEMA, OSTAO JE SAMO AZRAEL, I NIJEDAN VIŠE!’’ ’’Grešiš. Mihajlo je preživeo svoju smrt u ratovima nebeskim. I on pomoći će nam.’’ ’’ČAK I DA JE TAKO, VI NE BISTE IMALI DOVOLJNO MOĆI DA PORAZITE VOJSKU GAŠKERA.’’ ’’Rekao sam da će nam i ljudi tog sveta pomoći. Uspomoć njih će mo uspeti.’’ ’’PONEKAD SI ZAISTA SMEŠAN METATRONE! KAKO LJUDI MOGU DA TI POMOGNU!? ONI NIKAKVE MOĆI NEMAJU, I NJIHOVA TELA SU KRHKA I SLABA, A NJIHOVE MAŠINE PROTIV GAŠKERA SU BESKORISNE. NE MOGU TI ONI POMOĆI NIKAKO.’’ ’’Oduvek sam se pitao, zašto ti tako slabo o ljudima, koje ti stvorio si, misliš. Oduvek si ih smatrao slabima i beskorisnima. Ako je odista tako, uništi ih sve, šta će ti?’’ bog je ćutao. Retka je prilika da on bez reči ostane, a sad, upravo tako je bilo. ’’Ne možeš bez njih, zar ne? Jer njihova vera te hrani, jer njihova vera te čini moćnim, i bez njih, bio bi ništa. Teško ti je da to priznaš, ali tako je, nema tvoje moći i sile bez ljudskoga roda. I šta god ti rekao, ja idem da pomognem tim ljudima, i da taj svet spasem od uništenja.’’ ’’NE VIDIM SVRHU U SPASAVANJU LJUDSKIH ŽIVOTA. SVI ĆE IONAKO PRE ILI KASNIJE VRATITI SE U ZEMLJU IZ KOJE SU POTEKLI, PA ŠTO ONDA TO ODLAGATI? ŠTO ULOŽITI TOLIKI TRUD DA SPASEŠ ŽIVOT KOJI ĆE SE IONAKO UGASITI? JA U TOME NE VIDIM NIŠTA VREDNO TOG TRUDA?’’ ’’Ti nikad nisi bio ljudsko biće. Jedna smrt sa za sobom mnogo tuge i patnje ostavlja.’’ ’’TI SE NI NE SEĆAŠ KAKO JE TO BITI ČOVEK. A OSIM TOGA, AKO SVI UMRU U ISTO VREME, NIKO OD NJIH NEĆE PATITI.’’ ’’Možda nemam više sećanja na to kako je biti čovek, al’ i dalje imam osećanja. Ima mnogo ljudi koji su dobri, i ne zaslužuju smrt, ne sada, jer još toliko dobrog mogu da učine za Središnje Kraljevstvo. Neću dozvoliti da se ti poigravaš sa sudbinama ljudi.’’ ’’A KO SI TI DA MI TO BRANIŠ!?’’ dvorana se zatrese od siline podvika ovog. ’’NEMAŠ TI MOĆI DA MI SE PROTIVIŠ, I NEMAŠ SNAGE DA ME SPREČIŠ! BOLJE ĆUTI METATRONE DA TE NE BI NA MESTU UNIŠTIO!’’ ’’Nije me briga. Ja sam već rekao da idem, pa makar me ti i uništio, jer mene za moje postojanje više briga nije. A mislim da me nikad i nije bilo briga. Ja sad idem, a ti me spreči ako si u stanju moćni stvaraoče univerzuma.’’ I s’ ovim rečima Metatron na silu otvori dveri zlatne, okrete leđa bogu, i izađe, očekujući da ga svakog trena stvoritelj njegov iz postojanja izbriše. Al’ to se ne desi, i najlepši od angela ode. Bog se nasmeja. Oduvek mu se sviđao Metatron, jer je on bio jedini koji je smeo da mu se suprotstavi. Bog je oduvek smatrao Metatrona dvorskom ludom, zabavom, načinom da se prekrati dugo vreme. Uskoro, uvideće da je Metatron mnogo više. I ta greška će ga puno koštati.


Što bi rekao Mile sa čubure.....Nije gotovo - nastaviće se!

[The Gunslinger]

Bez ikakvog vidljivog cilja, ja nastavljam sa postavljanjem mog romana.....dakle nastavak..



’’On se vratio Železni, video sam ga sopstvenim očima. A Ognjeni i Sinji su uz njega.’’ Reče Magla mirnim glasom, iako bi neko drugi izgovorio ovu informaciju krajnje panično. ’’Ne verujem ti.’’ Reče Železni ’’Iskra je mrtav. To mora da je neka varka, obmana, prevara.’’ ’’Veruj mi, to je on. Ima čak i Čekić Koji Lomi Svetove. To ne može biti prevara.’’ ’’Mora biti! Iskra je mrtav! Video sam svojim očima kako on i Sena nestaju u eksploziji, koja je raznel pola sveta na kojem su se borili! ON NE MOŽE BITI ŽIV!!! Razumeš li ti to!’’ ’’Tvoje oči su zaslepljene ponosom, i gordošću. Odbijaš da priznaš sebi istinu, zato što misliš da si bolji vođa od Iskre. Ali to nije istina. Ja sam došao da ti ovo kažem, pa te i ja napuštam.’’ ’’Nećeš to uraditi živ!’’ ’’Veruj mi, hoću.’’ I Magla uperi svoj otvoren dlan u Železnog, koji iznenada obnevide. Kad mu se vid povratio, Magle nije bilo. On urliknu. Sledećeg trena, Čarnooki se pojavi niotkuda. ’’Železni, došao sam da ti kažem...’’ ’’UMUKNI!’’ obrecnu se Železni ’’Znam da se Iskra vratio!’’ ’’Ne, nije to.’’ A onda spoznaja udari Čarnookog kao kameni zid ’’Iskra se vratio?’’ ’’Da! A sad reci ono što si hteo! A ako još jednom spomeneš Iskru, lično ću te uništiti!’’ ’’Hteo sam da kažem da se moćno zlo pojavilo. Došlo je iz ambisa.’’ ’’Ne lupetaj. Ništa, nikad nije pobeglo iz ambisa osim sitnih duhova i đavolaka.’’ ’’I ovo je sitno zlo, ali brzo raste. Nekad je bilo veoma moćno, i uskoro će ponovo biti. Skuplja svoje deliće koji su razbacani univerzumu.’’ ’’Pričaš gluposti. Da zaista postoji tako nešto, ja, ili neko drugi bi ga dosad primetio. A sad idi, lošeg sam raspoloženja.’’ Čarnooki uvide da ovde nema šta da traži, pa ode, s namerom da potraži legendarnog Iskru. Železni ponovo ostade sam, u svom besu, i gnevu

וןרטטמ

’’Ne mogu da nađem Mesečara, Smaragdnog, Petrosa, Kovitlaca i Dinu. Nigde. Ni kao žive, ni kao mrtve. Nije da sumljam u tvoju priču Ognjeni, ali njih prosto nigde nema. Kao da ih je neko... izbrisao. A to nije moguće.’’ ’’Odustani od toga Iskro. Znam da su ti bili dobri prijatelji, ali bi trebalo da počnemo da tražimo ostale od naše vrste, da ih ponovo okupimo pod tvojim vođstvom.’’ Reče Sinji ’’Ako ne možeš da ih nađeš, mani se toga. Makar zasad.’’ ’’U prvau si. Ne smemo da gubimo vreme.’’ U tom se pojavi Magla. Iskra bez okretanja da pogleda u novopridošlog selestiala reče ’’Znao sam da ćeš doći Maglo, pre ili kasnije.’’ ’’Ti uvek sve znaš, zar ne?’’ reče Magla ’’Ne baš sve, niko ne zna sve. Ali znam mnogo.’’ ’’Oduvak sam voleo te tvoje mudre doskočice.’’ ’’Znam.’’ Iskra uzdahnu ’’Kako je Železni reagovao kad si mu rekao za moj povratak?’’ ’’Kako znaš da sam mu rekao?’’ ’’Pretpostavio sam. Nego, kako je reagovao?’’ ’’Odbijao je da prizna istinu. Rekao je da je to neka obmana. Naljutio se. Hteo je da me ubije.’’ ’’Nikad nije bio potpuno normalan. Oduvek je naginjao ka mračnoj strani. On želi moć, pa makar i nad malobrojnom grupom. A sad, kad sam se ja ponovo pojavio, on me vidi kao pretnju. Ubbrzo će priznati sebi da se Iskra zaista vratio i da to nije nikakva prevara. A onda će doći da se bori sa mnom. I izgubiće.’’ ’’I to je istina.’’ ’’Možda. Ovo je samo pretpostavka.’’ ’’Tvoje pretpostavke su uvek tačne.’’ ’’Za sve postoji prvi put.’’ ’’Opet si upravu.’’ U tom se Čarnooki pojavi. Niko nije bio iznenađen njegovim dolaskom, a Iskra ponajmanje. ’’I tebe je pterao zar ne? I tebe je hteo da ubije, kao i Maglu.’’ ’’Da. Kako si znao?’’ iznenađeno reče Čarnooki ’’Samo pretpostavka, ništa više.’’ Odgovori smireno Iskra. On je uvek bio smiren, bez obzira na situaciju. Valjda je zato i bio rođeni vođa, ako se može tako reći, s obzirom da nije rođen. ’’Da li ćeš nam se pridružiti? Ne moraš ako nećeš, mi te nećemo terati. Ostani uz Železnog, ako je to ono što želiš.’’ ’’Ne, ne želim to. On je poludeo.’’ Čarnooki uzdahnu ’’Došao sam da vas upozorim. Železni nije hteo da me sasluša. Nadam se da ćeš ti hteti Iskro.’’ ’’Uvek sam spreman da saslušam savet, upozorenje, ili nešto što dosad nisam znao. Reci.’’ Čarnooki sačeka jedan tren, pa reče ’’Veliko zlo je došlo iz ambisa. Bilo je malo zlo kad se pojavilo, ali ono je nakad bilo veoma moćno. Moćnije od boga. I njegovi delići su razbacani po univerzumu. On ih skuplja i postaje sve jači. Ne znam šta je to, ali je snažno, i pametno. Zbog njega se čak i Pravda probudio. Upravo će se boriti.’’ Sinji izbeči oči ’’Pravda se probudio!? Ako se on probudio zbog toga, onda mora da je to neka velika opasnost.’’ Reče on. ’’A, kako ti znaš sve to?’’ postavi Ognjeni očekivano pitanje.’’Ne znam kako znam.’’ ’’Ja znam.’’ Reče Iskra, ponovo potvrđujući Maglinu tvrdnju da zna sve ’’Iako se sad prvi put susrećem s tobom Čarnooki, ja znam zbog čega ti to znaš. TI imaš veliki kapacitet za zlo u sebi, i takođe imaš prirodan osećaj za zlo. A kad je u pitanju ovako moćno zlo, onda možeš da osetiš skoro sve u vezi njega. Dvoumio si se neko vreme, da li da se udružiš s tim zlom, ili da kažeš nama za njegovo postojanje, zar ne? Drago mi je da si se odlučio za ovo potonje.’’ ’’Šta će mo učiniti povodom ovoga?’’ upita Magla zabrinuto. Iskra, smiren kao i uvek odgovori ’’Ništa. Nastavićemo s našim ciljem. Mi ne možemo da pobedimo to zlo, jer već slutim da je to nešto što niko ne može pobediti, osim, možda, naslednika trona. Stoga mu moramo pomoći da ojača i preživi. On je jedina nada. Ali treba nam pomoć. Idite i obavestite sve od naše vrste koje nađete, da se Iskra vratio. A neke određene, ću lično obavestiti.’’ I sva petorica nestadoše.

וןרטטמ

Fenrir je bio u šoku. Jednog trena se borio protiv nekog bića bez lica, a već sledećeg trena, posle bljeska ljubičaste svetlosti, našao se u bezbojnoj pustinji. Bio je potpuno dezorijentisan i zbunjen. Nikad mu se nije desilo ovako nešto za svih dvesta trinaest godina njegovog života. On se ponovo vrati u svoj ljudski oblik, iako to nije želeo. Zatim se onesvesti. Kad je otvorio oči, prvo što je ugledao, bila je jedna devojka. Bila je lepa, makar prema njegovom mišljenju ’’Da li si dobro?’’ reče ona zabrinuto ’’Da. Dobro sam.’’ Promrmlja Fenrir očiglednu laž. Sve ga je bolelo. Njegove stare kosti su bile previše istrošene za onakvu borbu. Devojka odmahnu glavom ’’Nije ti dobro. Lezi tu još neko vreme.’’ I ona ode, a Fenrir sklopi oči i utonu u san. Kad se probudio, osećao se osveženo i odmorno. Njegove rane su zarasle. Likantropima su rane zarastale neverovatno brzo. Fenrir nikad neće ni biti svestan da su mu obe noge bile polomljene. On ustade, i tek tad shvati da je obučen u dugačkogu ljubičastu odoru. On odluči da je ostavi na sebi, pošto druge odeće nije imao. A nije hteo da bude go pred devojkom. To prosto nije bilo pristojno. ’’Gde sam ja?’’ beše prvo pitanje koje mu pade na pamet. Skoro istog trenutka, Valstar, sad obučen samo u teget pantalobne, i običnu crnu majcu, mu dade odgovor. ’’U Kraljevstvu izgnanih.’’ ’’To je samo legenda...’’ ’’Jel’ da? Pa kako onda objašnjavaš ovo?’’ ovo ućutka Fenrira. Nije imao bolje objašnjenje, pa je odlučio da prihvati Valstarovo kao istinito. Čudno je kako se ljudi brzo priviknu čak i na najneobičnije situacije. ’’Ko ste vi ljudi?’’ reče on bez imalo razmišljanja. Nije imao živaca da razmišlja ’’Ja sam Valstar, ovaj ovde u beloj odori je Niak, devojka je Lilit, a ovaj poslednji je David. A ti si?’’ I Fenrir uhvati sebe kako pokušava da se seti svog imena. Ubrzo mu se vrati. ’’Fenrir Lupin’’ ’’A, da li si ti čovek?’’ upita David. ’’I da i ne.’’ ’’Kako to misliš?’’ reče Lilit ’’Ja sam Likantrop.’’ ’’Šta se podrazumeva pod tim?’’ reče Niak ’’Mogu da menjam oblik iz čoveka u vukodlaka kad god poželim.’’ ’’Čuo sam za ljude kao što si ti. One koji mogu da se transformišu u polu životinje. Zovu ih teriantropi.’’ Reče Valstar znalački ’’Ti nisi divalj, zar ne? Čuo sam da oni od tvoje vrste podivljaju ako duže vreme provedu u svom životinjskom obliku.’’ ’’Da. A, sad, reci mi zašto sam ovde. Poslednje čega se sećam je da sam se borio s nekim čudnim bićem bez lica. Verujem da sam umro. Kako sam onda ovde, i to živ?’’ Valstar uzdahnu. Objašnjavao je ovo već tri puta. Već mu je dosadilo da ponavlja. Ali Fenrir će im pomoći da izađu odavde, pa je fer da mu ipak kaže.’’I nas je sve, kao i tebe ubilo to zlo bez lica. Ja sam ga prizvao iz Ambisa, što je bila velika greška. Ipak, iako smo ubijeni, mi smo i dalje živi. Mi želimo da izađemo odavde, a verujem da i ti to želiš. Stoga nam pomozi. Ja znam čin koja bi mogla da nas izvede odavde, al’ nismo imali dovoljno moći. Dosad. Sedi sad ovde, i uhvati se za ruke s ostalima. Vreme je.’’ ’’Ti zaista misliš da možemo pobeći odavde? Niko, nikad nije pobegao iz Kraljevstva izgnanih.’’ ’’A, kako znaš da mi ne možemo, ako ne probamo?’’ i Fenrir sede.

וןרטטמ

Metatron je besno izašao iz dvorane božje, a zlatne dveri se zatvoriše za njime. Svi angeli su mu se sklanjali s puta. Jer on se protivio bogu, stvoritelju svom, i sad su svi očekivali da bes njegov vide. Al to se nije desilo, a Metatron siđe na niža neba, dok ne dođe do Šehakima, gde Azraela je ostavio. Arhangel smrti stajao je tamo, u masi angela, i razgovaraše s Anahelom, upraviteljem trećeg neba. Metatron dosad nije upoznao Anahela, i ne prepozna ga. Anahel beše obučen u smaragdnu odoru, i nosiše smeđi fenjer, na dugačkom štapu. Njegova velika krila behu siva, i pripijen uz njegova leđa. Njegova dugačka smeđa kosa, beše uvezena u pletenicu koja padaše do poda. I on i Azrael se okrenuše kad osetiše da Metatron dolazi. ‘’Pozdravljen bio Metatrone. Ja sam Anahel, upravitelj trećeg neba.’’ Pozdravi ga smaragdni angel. Arhangel smrti ne reče ništa. ‘’Pozdravljen da si Anahele, upravitelje trećeg neba.’’ Uzvrati pozdrav Metatron, pa se obrati Azraelu ‘’Idemo Azraele, nazad u Kraljevstvo Ljudi.’’ ‘’Džafa nas još nije pozvao. A mi rekli smo mu da doćićemo, tek kad nas pozove. A još nas pozvao nije. Strpljiv budi Metatrone.’’ ‘’Strpljiv sam ja, al’ bog nam brani da idemo, i ako sad ne odemo, možda nećemo moći kasnije!’’ ‘’Pa, ako nam brani, onda ga trebamo poslušati.’’ ‘’Proklet bio Azraele, zašto si tako poslušan!? Tebi možda smrt tih ljudi ne znači ništa, jer video si toliko smrti, da već su ti dosadile, ali meni znači! A ti si obećao!!!’’ ‘’Znam da obećanje svojevoljno ne mogu prekiršiti, al obećao sam da doći ću kad nas pozove, a ako tad budem sprečen, onda to znači da nisam svojevoljno obećanje prekršio.’’ ‘’Ponekad zaista ne shvatam niti tebe, niti bilo kog angela.’’ ‘’I ti si angel Metatrone, ne zaboravi to!’’ ‘’Možda odveć jesam, al nisam to oduvek bio! I idem, bez obzira na to da li i ti ideš sa mnom!’’ Anahel, koji dosad mirno posmatraše sve ovo i mudro ćutaše, konačno progovori ’’Metatrone, smiri se. Iako Azrael neće da ti pomogne, ja znam nekog ko pomoći će ti. Nekog ko je isti kao ti. Al moraš ga sam naći. Ja znam samo u kojem delu Središnjeg Kraljevstvao se on nalazi, i ništa više. Njegovo ime je Sandalofon.’’ ’’Čuo sam već za njega. On vodio je vojsku božju.’’ ’’Da, al ’ bog ga je proterao, bacio u Kraljevstvo Ljudi posle konačne bitke. Zašto je to uradio, nikad nisam dokučio.’’ ’’Ja mislim da znam zašto, al’ to sad nije bitno. Gde se nalazi on?’’ i Anahel mu reče. I Metatron se zahvali, pa ode. ’’Zašto si mu to rekao?’’ reče Azrael, pomalo uvređeno ’’Zašto mu pomažeš?’’ ’’Ti to nikad nećeš razumeti Azraele. Ja mu se divim.’’ ’’Zašto? Nije primereno diviti se budali.’’ ’’Divim se njegovoj odlučnosti, hrabrosti, a pre svega, njegovom prkosu. Ja moćniji sam od njega, a opet ne smem da prkosim bogu. On sme.’’ ’’I jednog dana, bogu će to dosaditi, i uništiće ga.’’ ’’Možda. A možda i bude obrnuto. Budućnost je neizvesna Azraele. Svašta mođe da desi se. Nikad nemoj pričati o bilo čemu, kao da potpuno sigurno je da baš to desiće se.’’ ’’Ponekad pričaš mnogo besmislica Anahele.’’ ’’Mnoge velike mudrosti su izgledale kao besmislice. A mnogi veliki heroji su prozivani budalama. Zapamti to Azraele. Zapamti dobro.’’ I s’ tim rečima, Anahel ode, i ostavi arhangela smrti samog.

וןרטטמ

’’Još jedan viski Franko!’’ reče Sandalofon barmenu. ’’Ti se nikad ne napiješ, zar ne Sale?’’ ’’Tako je Franko. A sad sipaj još jedan.’’ Sandalofon je dosad popio tri litra viskija, pet litara rakije, i dve litre viskija. I još nije bio pijan. Mogao je on da se opije, naravno, ali nije voleo da to radi postepeno. Pio je velike količine pića, i održavao sebe treznim. A onda, kad bi procenio da je popio dovoljno, pustio bi da ga sve odjednom udari u glavu. To je bilo najefikasnije. Instant zaborav. Naravno, to bi uradio tek kad bi došao kući. Bio je opasan za okolinu u takvom stanju. Bilo je mnogo desperadosa u okolini, a svaki od njih bi se loše proveo ako bi pokušao da opljačka treznog Sandalofona, i još gore ako bi pokušao da ga orobi u pijanjom stanju. Tako da su se svi lopovi, ubice, hoštapleri, razbojnici, pa čak i pacovi, klonili Sandalofona. Kao rezultat svega ovoga, grad u kome je on živeo, bio je jedan od najbezbednijih gradova na tom svetu. Sal, kako je bio poznat među narodom, je bio dobroćudan tip, kad nije bio pijan, ili napadnut. Svi su znali za njegove moći – one destruktivne, kao i one isceljujuće. I nisu nikome pričali o tome. Sad, dok je sunce zalazio, a Sandalofon počinjao sa svojim pićem za večeras, jedan stranac uđe u salun. Svi pogledaše u njega istog trena. Svi osim Sandalofona. Barmen se zaustavi usred otvaranje flaše. Sandalofon polako pogleda preko ramena. ’’Ko si ti?’’ upita on stranca ’’Šta tražiš ovde? Ako želiš da pljačkaš, ubijaš ili činiš neke slične zločina, bolje odlazi pre nego što izgubiš neki ud.’’ On popi poslednji gutljaj pića koji je ostao u čašici ’’Ako budeš imao sreće, to neće biti glava.’’ ’’Došao sam da tražim tvoju pomoć Sandalofone.’’ Reče stranac zvonkim glasom. Bivši komandant nebeske vojske se trže na pomen svog pravog imena. ’’Ko si ti, i kako znaš moje ime? Odgovori odmah, ili ću te uništiti ovog trena.’’ ’’Ja sam Metatron, Sandalofone.’’ Reče Metatron ’’I ja sam od iste sorte kao i ti, samo što ja nisam prognan sa neba. Ja želim da spasem jedan svet u ovom kraljevstvu, ali niko mi ne želi pomoći, osim Mihajla. A treba mi što više pomoći. I zato, tražim tvoju.’’ ’’Kako si znao gde da me nađeš?’’ ’’Anahel.’’ ’’Hmpf. Trebao sam da pretpostavim.’’ On uze flašu iz Frankove ruke, otvori je, i popi jedan gutljaj. Posle malo razmišljanja, popi i drugi. ’’Kakva je ta sila koja želi da napadne taj svet?’’ ’’Gaškeri.’’ ’’Zaboravi. Ne možeš pobediti. Bolje se mani toga. Stradaćeš’’ ’’Neću. Imam pomoć svih ljudi tog sveta.’’ ’’A kakvu ti pomoć oni mogu pružiti?’’ ’’Njihovu veru.’’ ’’Ti izgleda nisi tako glup, kao što sam mislio.’’ ’’Hoćeš li mi pomoći? U ima onoga što jesi, i u ime onoga što si nekad bio, a ipak i dalje jesi.’’ ’’Ja sam angel, a ne čovek. Ti bi trebalo da znaš to. I ti si kao ja.’’ ’’To nema veze. Možda je tvoje telo drugo, i možda ti je duša reformirana, ali si ti i dalje čovek, i uvek ćeš to biti. Za ime svega, pomozi mi.’’ Sandalofon nagnu flašu, i iskapi je celu ’’Dobro. Pomoći ću ti. Iz dva razloga. Prvi je da odavno nisam učestvovao u pravoj bitci, a želeo bih. A drugi je, da ne bih voleo da vidim nekog s tako velikim potencijalom, kao što si ti, mrtvog. Ni zbog čeg drugog.’’ ’’To je dovoljno.’’ Reče Metatron, i obojica nestadoše.


Ima još toga. Nije ovo kraj. Nastaviće se.

Ima li nekog, bilo koga ko je voljan da da neki komentar?