Inđija - Strana 3
Strana 3 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 31 do 45 od ukupno 50

Tema: Inđija

  1. #31

    Odgovor: Inđija

    2. Здравље

    Од заразних дечјих болести, које овде врло често, готово сваке године, владају, било је у овој парохији 1892. г. 4 случаја дифтерије, а од сушице (туберкулозе) бива како које године по 1-3 случаја.

    Од умрлих је највише деце и то већином надничарска деца, која бично умиру од недостатка хране или рђаве хране. Узрок ј етоме, што надничари, услед подељеног пашњака, живи једино од наднице, која је доста мала, па мора и жена да иде у надницу и с тога привикава још мало дете на тврду храну од које се мора да разболе. А има код појединих породица много узрока и у томе, што неколицина очева тих сиромашних породица често недељом и празником освану у крчми, где потроше најмање половину и онако мале недељне зараде, па после због тога трпи оскудицу цела породица, па и мати, немајући ни сама довољно хране, није у стању да подоји добро дете.

    Доста влада оћња болест (трахома) од које се народ до ове године врло слабо лечио, те има случајева да су неки због тога ослепили, а неки су ту близу. Иначе у другим болестима призивају лекара и употребљавају лекове, али ипак има случајева, да неки бојећи се трошка иде лекару, кад је већ доцкан или узимају лекове начињене по рецепту којег свога знанца, који је сасвим од друге болести боловао. Нађе се још и таквих, који се лече бајањем и врачањем, па пију којешта и трују се. Једанпут сам наишао, где болеснику, који је боловао од запаљења, дају лек за мокраћу, што је једна баба начинила. На мој приговор, да не ваља шта раде, рекоше: Ако му је за лек и биће му, али бо'ме није било.

    Многи не чувају своју децу у време заразе дечјих болести и веле: Ми не држимо ништа за то. Истина да зараза, која је често владала међу немачком децом, није прелазила и на нашу, али то бива отуд, што, и ако смо помешани с кућама, слабо идемо једно другоме. Међутим, кад је 1892. год. Донето једно дете са стране окужено том болешћу у српску кућу, раширила се та болест и били смртни случајеви у свима оним кућама из којих су долазили, да обиђу оно болесно дете.

  2. #32

    Odgovor: Inđija


    Поље


    Простор Инђије, изузевши спахијско поље и жељезницу, износи 6581 јутро, 1270 хвати од којега су сад оранице 5953 јутра 1115 хвати.

    Границе поља нису биле одувек као данас. Некад је припадала нашем пољу и прва дуж од пустаре Инђије, почињући од бешчанског друма према крчединском пољу, у износу од 151 ланца. Ово је поље дао спахија 1798. у накнаду за ливаде, које нисмо имали. Спахија је пак имао у нашем пољу свога раштрканог земљишта и то: 24,5 ланца у Љукову, лево од мојевољског пута, 64 ланца у Рупинама, лево од земунског друма, 64 ланца у Криваји до пашњака и 7 ланца до багрена, а имао је права и на пашњак.

    1864.г. затражи спахија оцепљење свог земљишта, што му урбаријални суд дозволи и 14. јуна 1865. склопи он са сесионалистима (тако су се звали поседници) погодбу, по којој сесионалисте уступају спахији земљу у првој дужи пустаре Инђије и 9 ланца од карловачког друма поред садашњег Контићевог салаша до дола Ћулумука, а спахија њима уступа своју земљу, међу њима раштркану, и одриче се свога права на пашњак. Ово је једини случај у румском спахилуку, да се дошло до погодбе и да су сесионалисте добро прошле.

    Осим садашњег поља, држали су инђијчани и спахијско поље, које лежи између мојевољског и румског друма. Ово им је поље дао спахија само на уживање, под погодбом, да ту засаде винограде и дају му десетак, а спахија је имао право, да поље одузме чим десетак од вина престане, што се и збило.

    1888. г. подељен је пашњак на поседнике сесијалног земљишта и оне куће, које су давале спахији роботу, па је исте године започета и у августу 1889. свршена комасација осталог поља осим Крчевина, где су до тада били виногради. За комасацију се почело радити на 4-5 година пре, али без успеха и тек на 2-3 године за тим је пошло за руком, да се већина задобије. Од Срба су за комасацију били једино Никола Контић и Димитрије Божић, а сви се остали противили најодлучније све до краја, али су већ прве године увидели, да је ово врло добро за ратара. Поље је комасирао Јован Татић онжинир (сад у Руми).

    Од пашњака је подељен посебно само онај равни део око села, удаљенији равни део додан је сесијоналном земљишту, а долови горњих и дољних леја остављени су за пландиште.

    Код комасације сесијоналног земљишта усвојен је предлог инжиниров, да сваки фртаљ има једнаку површину не обазирући се на то, како је у катастру, по коме је неки фртаљ мањи или већи, према томе како је који орач боље одоравао од свог браздаша. Разлог за ово био је, што је спахија у своје доба свакоме своме поданику једнаке фртаље дао. Исто је тако примљен и овај предлог инжиниров: да сви поседници, чије је земљиште пресецала жељезница, добију исту површину земљишта, коју су имали пре него што је жељезница грађена (додало се од уштеђеног земљишта у пољским путевима и од пашњака) али су зато морали новац, који су добили од жељезничког предузећа, положити у комасацијону касу. Од овога новца и продатих плацева подмирен је трошак за комасацију, који је изнео око 13.000 форинти.

    1889. ушао је сваки у свој посед, али је судбено предан тек у мају 1892. Узрок је био, што се чекало на решење парнице, која се водила за уништење уговора са војним ераром због 36 јутара издатих му за тркалиште коњици. Војни ерар није хтео да уступи овај посед бранећи се, да по уговору има и даље право, да га ужива по цену од 2 фор. по јутру. Некадашњи начелник Стеван Шварц, на неких 20 г. пре комасације, склапајући уговор није метнуо у њега до којег рока се издаје ово поље, те се до пресуде плаћало поседницима, којима је то поље у део пало, око 24 фор. по јутру, а добијало се само 2 фор.

  3. #33

    Odgovor: Inđija

    Бројно и имовно стање


    1. Бројно стање до до 1890.

    Напред смо поменули, да нам је познат, број душа само за год. 1820. и 1822. Из годишњих спискова спахијских за роботу сазнајемо да је 1837. Немаца већ морало бити више него Срба, јер их је било 152 породице, а Срба 126 породица. По списку, који се налази у циркуларномпротоколу нсше парохије, Немци су 1848. г. били скоро двојином јачи од Срба. Тада је било Срба 710 душа, Немаца 1362, Мађара 18, Јевреја 7. Број Немаца растао је осим рођењем још и непрекидним досељавањем. Број Срба растао је само рођењем, али је после 1864. почео да пада расељавањем . 1890. по народном поису било је у Инђији становника 4557. Од овог броја било је православних 684, римокатолика 3711, евангелика 70 и јевреја 92.

    Од оног броја православних припадало је нашој парохији само 645 душа, а остали су се овде затекли као трговачки и занатлијски момци, радници, итд.

  4. #34

    Odgovor: Inđija

    2. Имовно стање до комасације

    По спахијским списковима знамо за српско имовно стање од како су се у Инђији населили и други народи тек од 1835. г. Тада је било свега 140 сесија и изузевши чиновничке земље, било је у 112 поседника Срба 87 сесија и по земље, а у 99 поседника Немаца 51 сеије. По тим истим списковима видимо, да се од 1837. г. (дакле, кад спахија није више могао одузимати земљу од својих поданика) почиње умањивати српски посед продајом, како које године, са - 3 сесије, те је 1848. г. кад су поданици ослобођени и кад је посед прешао са свим у њихову својину, било од Срба 103 поседника са 57 сесије, а од Немаца 163 поседника са 82 сесије. (Тада је било 143 сесије са чиновничке 3 сесије.) Ово пропадање српског имања трајало је непрекидно и после 1848. год. Те су Срби при комасацији 1888. г. од 143 сесије имали свега само 23 сесије раздељене на 26 поседника. И тако од 1837 1888. год. Дакле за четрдесет и девет година изгубише Срби 64 сесије и по фртаља.

  5. #35

    Odgovor: Inđija

    Узроци имовног пропадања


    Размотрићемо прво узроке, који су повод опадању у ранијем добу и којих је делимице нестало, па ћемо навести узроке из новијег времена и садашње, који су повод баш ако не свуда пропадању, а оно застоју.

    1. Нерад
    Пок. Мата Штихман причао ми је, а то потврђују и наши старији људи, да су Срби у оно доба, кад су се Немци овамо доселили, живели већином од сточарства, а земље су врло брзо обрађивали, јер нису због роботе ни доспевали. И доцније, кад им се од поседа нешто одузело и Немцима доделило и томе робота смањила, слабо су пријањали око обрађиване земље, па је то потрајало дуже времена и после, кад су постали власници поседа и кад се пашњаци из године у годину смањивали.

    Који су раније схватили време и прилике, па прионули јаче и за временаоко обрађивања земље по напреднијем начину, одржали су се, па и напредовали, а остали, а тих је велики део који су волели онако као и наши стари, који су, као што се каже, свикли да вију котац као и отац, уступали су корак по корак, па се неки од њих раселили, да потраже бољу срећу, а неки оставише своме потомству, тек кућу или ни то.

  6. #36

    Odgovor: Inđija


    2. Расипање о сватовима и даћама


    У старије време, кад се по њих двадесетеро женило у једном кожуху и чизмама, као сви наши старији људи, а девојке венчавале у народном оделу, које су саме израђивале и кад је свега било у изобиљу, могло се ово расипање још које како и да поднесе без велике невоље. Доцније, кад је народне рукотворине заменила фабричка роба, сточарство опало, посед смањио, врло су ретки били, који су трошкове за свадбу и подушја могли да подмире друкчије, него или продајом једног дела имања или задуживањем, што је на крају обично опет доводило до продаје.

    Данас се, Богу хвала, не даје код нас даћа. Овај обичај је увео пок. Јаков Параносић, па ћемо њему за спомен испричати како је увео.

    Кад је Јакову умрла жена (1884) као код доброг газде слегло се толико народа на даћу, да су се људи још и које како сместили по собама и ходнику, а жене се морадоше задовољити по дворишту, а било их је у два реда. Домаћин и рођаци, којих није било мало, једва стижу са понудама. По кући читав вашар, а гости засели и не мичу се. Пију у спокој душе, па после ударише и у здравице.

    Јаков је био тврд човек и ваљан кућаник, који је своје имање лепо подигао, па му није било по вољи ово расипање, које не води добру. Ово је учинио на наваљивање својих рођака, али, кад је видео колико се иновераца кућа му је међу Немцима била скупило око куће, па гледа као на чудо, толико га обузео због тога стид, да се зарекао, да, док је жив, неће тако шта више бити у његовој кући. Кад му је доцније умрла снаха, изнео је на гробље о погребу неколико погача, боцу две ракије и вина, па је поделио и то је била сва даћа. Од тада се сви држе овог обичаја, који је ухватио корена у народу само за то, што га је газда започео. За то ће се Јаков Параносић дуго спомињати у нашем селу, као један разборит и паметан човек и газда, који је овим својим лепим примером много добра учинио свима нама.

    Расипање у сватовима још траје. Истина није баш у онакој мери као некад, али ипак код ајчих поседника настаје због тога застој у имовном напредовању, а код мањих назадовање. Не сви, али већи део троши на свадбу више, него што им је цео годишњи приход од имања. У неког се толико накупи сватова, да је већ и по где којег свата срамота због тога. Не само да немају места да седну, него не добије сваки ни тањира ни кашике.

    Колико се о свадби упропасти крваво стечене муке и труда, може се лако оценити, кад се зна за обичај, да сватови долазе већ у очи свадбе домаћину н ачаст, а разилазе се из његовог дома тек сутра дан после свадбе око подне, кад прате мила кума и старојка домовима им, - али не баш на леп начин да набију мало боље и њихово огњиште.

    Бива да је домаћину, којије у јесен чинио сјајну свадбу, већ о Божићу празан хамбар и котарка; понестало свега, што му је потребно за исхрану до Петрова дна, понестало пиће за стоку, нема из чега да подмири порез и друге своје обавезе, па јури од једног зеленаша до другог, из једног новчаног завода у други и заплеће се, да годинама после размрсује конце у које се заплео. Па још је срећан онај, који још може да размрси.

    А не чини то ниједан домаћин за то, што му је то баш мило и не позива толике свате, што их воли. Све потиче из оног нашег надметања, које се већином огледа баш у ономе, што нас упропашћује, те не дамо да неко други може боље од нас, да, бајаги, не останемо под срамотом. Све се то чини из поноса, да се после и у деветом селу приповеда, како је тај и зак начинио свадбу, што нико није.

    Чудно је, да ми осећамо срамоту, кад би свадбу чинили према своме стању, а не осећамо срамоту у томе, што свако вади кубуру нашу већ у припремама за свдбу, - па тек ону кубуру, која ће нас због тога касније снаћи, - па ће сваки да о нама рекне само то, као што се то увек и каже, да нисмо радили као паметни људи. Та и сами наши гости још док су за нашим столом исмевају нас и оговарају, јер ми само себе оним сјајем заваравамо, али њих не можемо, јер нам и песма и смех и поглед и сваки покрет каже, да нам је тешко и не можемо то да сакријемо. Надамо се, да ће се од јако и овде окренути на боље, јер је учињен почетак.

    Наш најимућнији ратар Димитрије Божић женио је ове јесени унука, па ипак се није упео ни да свадба буде према његову стању, али је зато била према угледу и гласу његову као домаћина, који разумно управља својом кућом, па је тако лепо унапредио. Сватови су позвани (а позвано је толико за колико има места) да дођу на сам дан свадбе и разишли се кући те ноћи пре зоре без уобичајене пратње кума и старојка. Ту не беше непристојних шала, речи и песама и једва човек верује, да може да буде и овако шта међу Србима. Лепо је да је такав велики газда почео а, Богу хвала, има у нас доста разумних и ваљаних домаћина, који ће ово прихватити.

  7. #37

    Odgovor: Inđija



    3. Задуживање

    Услед ових раскошних обичаја и пошто се сточарство умањило, па доцније деобом пашњака скоро и нестало, почело је задуживање. Док нису поникли новчани заводи, узајмило се од приватних лица и плаћало по 30 и више од стотине, а и доцније, кад су поникли новчани заводи, наш народ радије је узајимао од приватних лица, ма по коју цену, само да нико не зна, да је дужан. Али све да су зајмови учињени и код приватних лица и у новчаном заводу како јефтини, ипак је задуживање на овакве цели морало водити опадању и пропадању. Задуживање је настало у јачој мери, кад је у Инђији основан новчани завод, а задуживало се олако. Могли би скоро на прсте избројати оне, који су дизали зајмове на привредне цели као: куповање поседа, аренде, набаву ратарских справа, семена, ђубрета, стоке и т.д.

    Овај новчани завод, основан да подиже привредну снагу особито нашег народа, више је нанео народу штете, него што су оснивачи мислили, да њиме користе, а најјаче је оштетио народ, кад је 1888. пао, па и то највише Србе. Срећа је још да су после тога настале родне године и храна била на цени, а иначе би задао још већих јада.

    Код овог новчаног завода било је још и то зло, што управници не само да нису одлучно тражили од дужника тачну отплату зајма, него су још дозвољавали, да се при продужењу и камата прибије у капитал, Тако се народу, који се у то доба већином олако задуживао махом на непроизводне сврхе, пружала само прилика, да се што јаче у дуг ували. Тадашњи управници чинили су за ово за то, да на тај начин стекну уважења у народу, па да буду од утецаја на све у општини. И народ их је заиста сматрао као своје најбоље пријатеље и са свим се поводио за њима све док нису, што се каже, дошле виле очима. Међу тим нема већег непријатеља народу од оних, који га подржавају у томе, да не испуњује тачно своје обавезе ма у ком погледу. Тако је и овај новчани завод врло много допринео нашем имовном пропадању. Једина му је заслуга, да је каматна стопа нешто мало спала.

    Ове установе и нису за ратара, нити су оне у опште у стању, да подижу привредну снагу малог поседника, а у више прилика је баш обаљују. Новчани завод не пита: На што ћеш употребити зајам, Је ли ти баш преко потребан, Хоћеш ли се тиме користити, па да с тобом мало премишља о томе, јер то и није његов посао. Управници његови старају се, да удеоничари имају што већу добит, па се брину да новац даду у сигурне руке, а распитују само то: јеси ли дужник и јемци сигурни и даваће докле год тај услов постоји, па утрошио се зајам на што му драго.

  8. #38

    Odgovor: Inđija

    3. Задуживање - наставак

    Зајам на меницу и није за ратара све да га употреби у привредне сврхе, јер ратар не долази тако брзо до новца, који је уложио у раднју своју, као нпр. Трговац и занатлија. Ратару треба 12-14 месеци док извади свој новац из рада, а дотле богме треба меницу 3-4 пута отплатити, па кад још рок долази у дане између хлебова, онда сиромашак, па и средњи газда обија прагове зеленашке и продаје своју крвавау муку у бесцење, а зна се до чега је неке 1897. г. овако продавање хране довело.

    Менични зајмови су за трговце, занатлије и у опште за људе, код којих се рад брже претвара у новац. Тим зајмовима може се корисно послужити и ратар, који га подиже за време док се не утврди цена храни и ратар, који се занима још и другим каквим пословима, где се чешће долази до новца, али за малог поседника није, јер је и камата у сеоским новчаним заводима доста велика, а у варошким се заводима негде плаћају јемци или се код јемаца мора да пазари. Узевши све то у обзир као и то, да ратар спремајући отплату губи од своје зараде, онда је тај зајам толико скуп, да ратар, све да уложи зајам у рад, или мора крњити свој капитал или у најбољем случају радити за завод.

    За ратаре, особито за мање поседнике, је земљорадничка задруга, где ратар може да добије кредита са повољнијим условима и јефтиније него игде. Сем што задруга помаже своје чланове потребним кредитом, она даје прилике својим члановима, да и најмање свотице могу улагати на штедњу и на тај начин прикупљати своту потребну за измирење дуговине, па их тако привикава на штедњу. Покрај тога уводи се код задруге и још један особити и за ратара прикладнији начин штедње, који временом може да буде од врло великог значаја за одржавање и напредовање малог поседника. Пошто је мањем поседнику теже одвајати новац на страну, то се та штедња изводи оснивањем удружења за заједничко обрађивање земље на известан број година без деобе, а улаганјем целог зарађеног капитала у рад, те тако је ратар својим радом у доколици или, тако рећи, мобом, у стању, да створи себи мали капитал, којим ће какав посао почети. И још нешто. Стварањем тих удружења за заједничкоузимање земље у закуп и заједничко обрађивање ствара се прилика, да сиромашнији задругар може временом сваки дан да има зараде и да буде обезбеђен.

    Што се тиче задуживања данашњег споменућемо, да већина диже зајмове у привредне сврхе, али код многих се опажа, да у том претерују своју снагу, што долази отуд, јер би хтели, да се одједаред уздигну. То не ваља, јер може која година да омахне, па да се испусти и оно, што је било сигурно. При сваком предузимању рада разуман човек ваља добро да промисли, да измери своју снагу, да добро срачуна: је ли кадар, да се подухвати тога посла и да га каква изненадна промена не смете, па ће онда, где год стане, поуздано стати и неће зепсти у срцу. Поуздан корак у каквом прдузећу може учинити само само онај ратар, који тачно води рачуна о целокупном свом примању и издавању преко године, јер ће тада и знати најбоље шта је кадар учинити. Међутим, код наших ратара, сем двојице, тројице, не води се рачун о примању и издавању, и ако су скоро сви писмени. Кажу: Почели смо водити, па то је једна страхота колико се потроши на које шта. Баш за то и треба да записујемо све, па се нећемо и даље обмањивати. Само тако ћемо се много брже отрести многих наших рђавих навика и сувишних прохтева, па отуд сигурнијом руком држати своје, а и напредовање наше добило би јачег полета.
    ...kada Vreme povuče nazad, nije ba lako ni ostati na svom mestu...

  9. #39

    Odgovor: Inđija



    4. Расељавање

    Непрестаним досељавањем Немаца и пошто су неке породице у имању знатно ојачале, те било много купаца, скочила је цена земље толико , да је до пре неку годину била скоро три пута скупља него у околици, па су многи, који су већином били заплетени, продавали овде своја имања и селили се даље. Имања њихова прекупљивали су и Срби, али пошто су овим расељавањем учестале продаје особито око 1870. и 1880. г. много је српско имање прешло у туђе руке. Тако су исто и неки мањи поседници, и ако су се нису расељавали, продавали своја земљишта и куповали у околици, што и данас бива, а чему не видимо разлога.

    Кад неко продавши свој посед овде, може само од тога живети, ту има разлога, али продати овде земљу и купити на страни, па опет киријати, узимати на поле и т.д. нема рачуна, особито сад, кад је земља и у околици скупља, да узевши у обзир трошкове, који су с тим скопчани, тек се нешто више може узети. Па и тај сувишак према земљишту овде даје више посла, него што доноси. Није главно у земљорадњи имати много земље, а не моћи је добро обрађивати и држати у снази, него је главно с малог простора што више сабирати. То је пак пре могуће у месту, јер се доспе да боље и брже уради и нађубри, у једном је комаду, па се да на више начина обрађивати. Баш ове године је био случај, да је један са јутра земље овде добио толико, колико са два на страни. Па где је сад и оно време што је уштедио у раду и доспео за други посао, где је уштеда у семену и т.д. Друго је то, кад неко од прихода свога купује темље по мало на страни, јер се у нас ретко кад продаје земља испод четвртине сесије, па мањи поседници не могу толико ни узети, али продати овде посед и узети на страни, ту човек само себи прави више посла, а нема веће користи. Да је ту какве веће користи за цело би се и имућнији људи тога латили, а не би се јагмили за нашу земљу.

    Разуме се, да се са 2 -3 јутра не да живети, кад се то земљиште овако обрађује, па за то би мањи поседници ваљало да се занимају повртарством, које овде добро и успева и пролази, и тада би могли од прихода свога земљишта и подмиривати своје потребе и напредовати. Бугари плаћају велику закупнину спахији за баште, а не сеју све врсте поврћа као новосадски баштовани, па ипак отуд плаћају и раднике, издржавају себе и своје породице у Бугарској и носе одавде леп новац. Да поврће куд и камо боље боље наплаћује труд, него други усев, имамо примера и код једног нашег човека, који узима у закуп мало поље по скупе новце и може тим да издржава себе. За ову врсту рада наше место је врло подесно и грдна је штета, да наши мањи поседници не увиђају то никако и не лаћају се за њих ове врло корисне гране привреде. Истина да овом послу нисмо доста вични, али до пре неку годину нисмо били добро упућени ни у садашњем свом главном занимању, па данас већ куд и камо савршеније обрађујемо своја земљишта. А нисмо се овом начину привикли, што је то дошло у моду, него што видимо отуд користи, па ће тако бити и са повртарством, само треба почети, ма у први мах и у малом. Прегаоцу Бог даје махове, па ако уз истрајан рад својим прохтевима, успех је сигуран, а ваља увек да имамо на уму, да нема за ратара веће срамоте, него да купује оно, што треба да продаје.
    ...kada Vreme povuče nazad, nije ba lako ni ostati na svom mestu...

  10. #40

    Odgovor: Inđija

    5. Пијанство

    Као што старији људи приповедају, ово је било у старије доба јако развијено. И ако се, што из инђијских поља, што опет из планине, брало доста вина, врло се мало продавало и већ га је до пролећа нестајало.

    Свечарства и сватови трајали су тада по неколико дана, што и људи средњег доба добро памте, а било је доста домаћина, који су умели у крчми и по недељу дана да седе. Последице овога виде се добро, кад се сравни имовно стање наше од 1835. г. са доцнијим.

    Казали смо већ напред, да већина нашег народа живи сад трезвено, али ипак их је доста, који подлежу овој страсти, па и због тога је код неких опадање, застој, а код људи надничара оскудица у свему. Има људи, који лепо зарађују и могли би од своје зараде своју породицу пристојно издржавати, али, кад дође недеља, готово редовно освану у крчми, где попију и со и хлеб и све, па после још општина и добротворна задруга Српкинја, поред живог оца, младог, здравог, снажног мора да му зими заодене дете и тиме ускрати децу, чији су родитељи због болести, изнемоглости или других каквих неудаћа доспели у неповољне имовне прилике.

    Страст ова хоће да се ратвија и код жена, јер се нађе по где која, која воли, да се напије, па мало да поседи у крчми, па чак и деци даје, то бива да по неки пут дете дође у школу, а из њега удара ракија, па како су већ деца искрена, оно лепо каже све. А како су та деца јадна и жалосна! Да је у њихових родитеља нежне љубави родитељске, да њихово срце осећа, да ум њихов може да схвати, њихово би срце морало пуцати од бола, кад погледе своју децу, која због њихове страсти, пате од оних душевних или телесних недуга. Али је ова страст осећај и љубав родитељску у њих угушила, а они су уверења, да деца пате отуд, јер су на нешто нагазила.

    Нема те силе, која ће човека већма понизити и избезумити, која ће му убизи тело и душу, па му се осветити чак и деветом колену, као што то чини пијанство.
    ...kada Vreme povuče nazad, nije ba lako ni ostati na svom mestu...

  11. #41

    Odgovor: Inđija

    Bravo, draga, baš si se potrudila.
    To može samo velika ljubav prema zavičaju!
    "Ljepota nije u licu; ljepota je svjetlost u srcu."

  12. #42

    Odgovor: Inđija

    6. Мода




    Ово је од новијег доба. Ова зараза, која се на нашу несрећу увлачи по мало у наш народ из Бачке, хоће и овде да отима маха. У једном делу Бачке дошло је с том модом, на жалост, већ дотле, да се при женидби и удадби не распизује оно, што је управо најглавније: је ли девојка честита, вредна, здрава, зна ли добро све ратарске послове, је ли језична и т.д., него: колико има халјина од свиле, броката, колико дуката на врату и т.д. и то је тамо меродавно. И мосли се и ради стрмоглавце, па сад и Срби из Бачке поплаве Срем лети као рисари.

    С модом се код нас још није дотле дотерало, али као да иде на то. У новије врем већ почињу и наше девојке, да носе рукавице, сунцобране и т.д. (у граници мале шешире) што нити је прилика, нити је и најмање паметно, јер не води добру. Човеку и јачег иметка пречиће мода напредак, а мали поседник мора да пропада. Мали поседник не може никако од свога дохотка подмирити издатке за моду и мора се задужити, а то се код неких већ примећује. Па кад се човек задужује у своје најбоље године, не, да уложи позајмицу у какав рад, који ће му доносити, него да баци, шта ће бити од њега доцније, кад остари, изнемогне? И зар је разуман домаћин, који сав чист приход утроши на одело или који одева кћери своје задуживањем и докле ће моћи то чинити, кад му се приход плаћањем камата смањује? Али тек онда се може видети, куда то до послетка води, кад се зна, да се новац потребан за одело јер се највише одева од Ускрса узима већином продавањем хране у зелен. Па онда тим понављањем сваки час, па чак и женске деце, која се и не мисле девојчити, учимо децу ономе, што не треба, да не чувају своје одело, да постану распикуће. Зар ће са девојком, која се на расипање и разметање научила, доћи у кућу, у којој ће отићи, и Божји благослов.

    А да се оно, што се утроши на моду, што се на девојачко одело потроши и сувише, меће на страну, многи би тиме у стању био дати кћери мираз и на тај начин децу своју још за живота свога изравнати, као што неки наши људи и чине, да му деца и после смрти његове остану браћа и сестре.

    Што се тиче дуката радо спомињемо, да наше девојке не носе толике ниске као девојке у Бачкој и у Срему у бившој граници, али ипак и у овоме не видимо никаквог разлога, нити се може рећи да је добро. Дукати се носе, да девојка, бајаги, не изгледа, што се каже, као ћулава и да добије бољу прилику. Међутим, ми лепо видимо, да се на то баш ни мало не гледи, јер граничарски момци радије узимају наше девојке без дуката, него из њихових села с дукатима, јер знају добро, да девојка и нашег малог поседника више носи, него икоја код њих.


    Због тих дуката бива код неких често, да требају новац за какав свој посао, и кубуре свакојако, а новац им лежи у дукатима банбадава и још губе на њему. Кад би се тај новац уложио у рад и њиме особено руковало, могао би сваки за 3 4 године спремити потпун мираз кћери. Удружење за заједничко арендирање и обрађивање земље могло би им то својим рачунима потврдити.

    Надамо се, да ће бар у погледу ношења дуката поћи скорим на боље, јер има у нас, хвала Богу, људи, који ће умети и ту започети.

    Међутим мислимо да није на одмет, ако споменемо, како је у погледи моде код Немаца.

    Немачка ратарска девојка носи се просто и једноставно, као што и приличи. Крој њиховог одела је увек један исти, па ако и носе фину робу, иоле пажљивија и уреднија девојка може да носи свечано одело врло дуго и не мора јој се одмах, чим се уда, куповати друго одело. Сав накит на њима је крстић или какав већи сребрни новац. Њима нису ни најмање од потребе рукавице, сунцобран, белило, итд. А тек би неке од њих могле да терају моду! Да не спомињемо других; зна се да је кћи Г.Ф. однела свом мужу у мираз имање, које вреди најмање 60.000 круна, па ипак и као девојка и сад као жена није ни мало одвојила у оделу од осталих. О свему томе треба добро размислити. Не треба ми да се поводимо за онима, који нас уче које шта, што није за нас и штету нам наноси и који нам ласкају, како смо газде бољи од других, па да учинимо не знам ово или оно, што нико није, па нека виде јер то не чине прави људи пријатељу ратару, који су му добру ради. Због тога нећемо ми стећи угледа и уважења, јер и сами не ценимо човека по оделу и раскошним гозбама, него му се још и подсмевамо. Углед и уважење уживаћемо увек код паметних људи, као разумни и уредни домаћини, кад будемо живели онако као што нам приличи, а све што није за нас одбацимо од себе, јер ћемо тада имати свега, што нам је потребно и без чега ратарска кућа не сме да буде. Па тек какво је задовољство кад знамо, да због тога темељ нашег имовног стања чврсто стоји и да нас непогода не може да потисне са онога места где смо закорачили једаред. За тим треба сваки ратар да тежи и да презире оно, што га у остварењу овога циља може да смете. Ту се стиче углед и уважење право.
    ...kada Vreme povuče nazad, nije ba lako ni ostati na svom mestu...

  13. #43

    Odgovor: Inđija

    7. Парничење

    Није нам познато, да ли је ово пре било уврежено тако у народу, као данас, а да је заиста и ово велика сметња напредовању, не треба ни говорити. Има заиста парница, које се не могу без суда решити, али је таквих веома мало. Највише је парница, без којих је могло бити, из ситница тако зване увреде части и др. Где губе обадве стране. То потиче отуд, што не умемо себе да обуздамо и управо за никакву ствар пуштамо срцу на вољу. А је ли нас ко тужио, онда ћемо вребати ма што, само да и њему истерамо из џепа. Отуд је већ дошло у нас, да чим се нешто оштрије почне, беже људи из друштва, да не морају само сведочити, јер и ако им се надокнади путни трошак, али дангуба никако, па још се и омрази тиме за ништа с другим и навлачи на себе беду.
    Наши су стари рекли: Ко тера парницу, не музе кравицу, али да то они нису измислили, ми би за цело, јер баш и осећамо. Ми смо намерни били, да изидемо сад са бројевима парничара, да докажемо колико се и у овом погледу баци крваве муке на којешта, али смо доцкан почели водити белешке и болест нас је спречила, да можемо изнети тачно, па смо оставили ово за други пут.
    ...kada Vreme povuče nazad, nije ba lako ni ostati na svom mestu...

  14. #44

    Odgovor: Inđija


    8. Поткрадање куће

    Ово су истина врло ретки случајеви, али тек има. То бива у кућама где домаћин није на свом мсету, а познаје им се добро. Бива да се с јесени развлачи од свега, где ко може да захвати, продаје у бесцење, потроши куд не треба, а с пролећа се продаје храна у зелен, да се набаве потребне намирнице. Било је случајева да су по двоструку цену куповали од оних, којима су у јесен продавали. Једна је кућа пре неколико година баш због тога пропала.


    Како не би сад стали на по пута, па да прегнемо и отресемо се још и других рђавих обичаја и навика, који су нам заостали и не дају нам маха и кад би могли да разгонимо маглу испред очију, па да уочимо, како због рђавих обичаја, који се у нас увлаче, хоће по неко и да се спотакне, па да то за времена још уклонимо, - ми бисмо били у стању такмичити се у привреди са сваким и тада би стекли себи и своме потомству славе и дике, као некад и наши стари на бојном пољу.
    ...kada Vreme povuče nazad, nije ba lako ni ostati na svom mestu...

  15. #45

    Odgovor: Inđija

    Malo sam zapostavila moju Inđiju. Evo još nekih interesantnih detalja:




    RIMOKATOLIČKA CRKVA SV. PETRA


    Kamen temeljac ovoj crkvi postavljen je 1867. godine, a 1872.godine podignuta su zvona i novi toranj. Crkva je blagoslovena 1872. godine na dan Sv. Petra i Pavla kojima je i posvećena. Građena je kao jednobrodna građevina orijentisana u smeru sever-jug. Sa severne strane je polukružna oltarska apsida, dok se iznad južnog dela izdiže zvonik. Na zapadnoj strani je prizidana sakristija. Glavni oltar je trodelan sa slikom Sv. Petra u sredini i stojećim figurama svetitelja u nišama levo i desno. Slika Sv. Petra i skulptura stojećih figura svetitelja nastale su u XIX veku. Uz pomoć grofa Pejačevića izrađen je glavni oltar crkve po nacrtu vajara Vankasa iz Sarajeva 1886. godine. Oslikavanje unutrašnjosti uradio je dekorater iz Đakova. Na tornju crkve je sat, a u crkvi se nalaze crkvene orgulje. Crkva je temeljno popravljena 1968. godine, a 1997. godine i zgrada župnog dvora, obe kapelice u dvorištu crkve, zid i ograda prema ulici, kao i staze za ulaz u crkvu. U predvorju župnog dvora oslikane su slike četiri godišnja doba. Crkva je stavljena pod zakonsku zaštitu 1977. godine, a od 1991. kategorisana kao kulturni spomenik od velikog znaćaja. Stil: sakralna arhitektura druge polovine XIX veka.
    ...kada Vreme povuče nazad, nije ba lako ni ostati na svom mestu...

Strana 3 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •