Preambiciozni roditelji

[Mish]

Koliko puta sam za nekog čula "On je preambiciozan roditelj. Leči svoje komplekse na deci."
Kako prepoznati preambiciozne roditelje? Da li su to oni koji dvogodišnjake guraju u razna francuska, engleska, nemačka, muzička,...zabavišta? Upisuju ih u osnovne škole sa pet godina, u srednje sa 12, na fakultet sa 16? Oni čija deca moraju biti najbolji u svemu? Oni koji su momentom dobijanja deteta zacrtali njegov put i forsiraju dete da upravo tim putem kroči, ne pitajući dete da li to hoće, da li može, da li želi nešto drugo?
Držim se onog: "Ko ima da ćuti, ko nema nek ne laje." i izbegavam da delim ovakve kvalifikacije roditeljima. Ipak, kad vidim dete bez detinjstva, bez igre, bez nestašluka i bez one dečije radoznalosti, onako, u sebi, uvek prokomentarišem. I setim se rečenice moje profesorke: "Ko nije Rat i mir pročitao do 18, neće mu biti kasno ni sa 30, ali kome Crvenkapa nije čitana do sedme, džabe mu posle što će je znati napamet.

[Savannah]

Neki dan za vreme dok je moj sin trenirao kung fu prisla mi je majka decaka koji sa njime trenira i zapocele smo razgovor. pricala mi je kako njezin sin i kcer obozavaju mog sina i kako bi volela da se nekad posle skole sastanu i igraju. rekoh vazi i upitah je koji joj dan odgovara. izredala mi je sledeci raspored:
ponedjeljkom: francuski i gimnastika
utorkom: kung fu pa onda tecaj standardnih plesova
sredom: sinhronizirano plivanje
cetvrtkom: latinski ( tecaj za nepredne) i kung fu
petkom: jahanje
subotom: kung fu

njezini su blizanci stari devet godina kao i moj sin.
moj klinac trenira kung fu evo trecu godinu i ima trening cetri puta tjedno. i to je vec vise nego dovoljno uz svu domacu zadacu. svira klavir jednom tjedno po sat vremena i to samo kada mu se zaista da. ne silim ga na nista niti imam nameru. deci treba ostaviti vremena da budu - deca.

[Buba Erdeljan]

Kod mene je naravno naopako: imam preambiciozno dete. Od dede je dobio dečiji laptop, malog genija, i uz njega naučio do svoje treće godine abecedu, boje i brojeve.
Kada sam ga upisala u vrtić, od vaspitačica sam dobijala neke komentare koji su me naterali da se osećam neprijatno, te sam se pravdala i objašnjavala kao što to i sada činim.
Bila bih životinja, a ne čovek kada bih svom tek rodjenom detetu namicala amove, te od njega pravila objekat ulaganja radi imperativa samoostvarenja.
Treba biti u blizini, navoditi i primetiti - a ne nametati.
Nametanje sopstvenog izbora je odlična strategija, ali za propast.

[triViALna]

Kako prepoznati preambiciozne roditelje? Da li su to oni koji dvogodišnjake guraju u razna francuska, engleska, nemačka, muzička,...zabavišta? Upisuju ih u osnovne škole sa pet godina, u srednje sa 12, na fakultet sa 16? Oni čija deca moraju biti najbolji u svemu? Oni koji su momentom dobijanja deteta zacrtali njegov put i forsiraju dete da upravo tim putem kroči, ne pitajući dete da li to hoće, da li može, da li želi nešto drugo?

Pa sta i ako ih prepoznamo te preambiciozne roditelje m?

Mislim, izmedju preambiciozan i totalno nezainteresovan je siroka pista za free style skijanje, a nesto ne znam koja mi krivina deluje "smrtonosnije". Pitam ovo upravo zato sto mislim da se oko svega toga suvise cesto dize tolika uzbuna da mi se prividja samo jedno logicko resenje - decu treba da radjaju/imaju samo visoko obrazovani psihijatri/psiholozi/psihoanaliticari. Svi ostali ce po difoltu da zaEbu nesH masno!

NemO da se neko nadje uvredjen, ali u nekim stvarima se zaista preteruje. Preteruje se u efikasnosti tih nekih roditeljskih prirucnika na kalup! Gurnuti ili gurati dete od dve godine u francusko, aburidzAnsko ili szlmng-sko obdaniste je po mom misljenju totalno nebitno za ambicije, jer dete u tom periodu jednostavno ne mozete da preforsirate - upija koliko moze i hoce, na sve ostalo blokira! Jeste da mu kroz sirinu izazova pruzate raznolike impulse na koje ce dete mozda reagovati (a mozda i nece), ali vise od toga sve te silne ambicije ne prouzrokuju. Hocu da kazem da je roditeljska ambicioznost u tom periodu totalno ogranicena decijom mogucnoscu reakcije.

Dalje- ne moze se generalizovati.
Postoje deca koja imaju letece "faze" - sad su 300 km iznad proseka, pa su nakon toga u proseku, pa malKo ispod proseka i tako u krug. I to je sasvim normalno. Ono sto je detetu zaista potrebno je sluh za njegove individualne talente - u svakoj fazi- a ne za neku nametnutu modu, neophodno obrazovanje, globalno priznate ciljeve i ostali blablatruc. Svako - mlad ili star - ume nesto izvanredno dobro - to je poenta! I ako ambicioznost podrazumeva pronalazenje toga sto dete ume izvanredno dobro, ondaK sam ambiciozna. U suprotnom - man'te me moderne psychology of adolescence tripova - vrede koliko i ljubavni romani u dZepnom izdanju.

[little fairy]

Ja se ravnam prema onome da treba slušati želje i mogućnosti djeteta. U svakom pogledu!

Kratko i jasno ali i dosta teško. Ali kad se djetetu želi dobrobit, ništa nije nemoguće.

[kerfija]

Necu da bidam ambiciozna od ona sta treba da bude to ide na steta nasu decu nemamo vremena za njih tako deca zalutaju po krivim putem

[Angus]

Necu da bidam ambiciozna od ona sta treba da bude to ide na steta nasu decu nemamo vremena za njih tako deca zalutaju po krivim putem

..ni ja necu da bidam......ali...da mi cale nekada bio "bidan",danas bi sa Mijatom ispijao espresa po Madridu i ostalim svetskim metropolama...
......predomislio sam se...cu da bidam ipak,ali cu da pazim na kriv put...

[believer]

..
......predomislio sam se...cu da bidam ipak,ali cu da pazim na kriv put...

evo,i ja cu da bidam....jer inace njega (potomka,of course)nema da bida....