Učenje kaže, neugodnost (dukkha) počinje i završava se -- ona nije
trajna. Pretpostavimo da sedim i osetim da mi je neudobno. Okrenem se
dukkhi i zapitam se: "Šta je uzrok ove neugodnosti?" "To što je telu
neudobno", stize mi odgovor. I ja odlučim da promenim položaj. Ali
posle pet minuta ponovo osetim da mi je neudobno. Zato ovaj put taj
osećaj pogledam malo pažljivije. I uočavam još nešto: "Ja NE ŽELIM
tu neudobnost, ja ŽELIM prijatan osećaj." Ah! Dakle nije u bolu
problem -- vec u NEŽELJENJU neprijatnog osećaja. Hm, ovo je vrlo
koristan uvid, zar ne? To je malo dublje gledanje. Otkrivam da mogu
biti spokajan što se tiče neprijatnih osećaja i da NE MORAM da se
pomerim. Oni me kao takvi ne uznemiravaju i tako um postaje sasvim smiren.
Jednom prilikom Blaženi, uzevši u ruku nekoliko listova, upita monahe:
"Šta mislite, monasi, čega ima više, listova u mojoj ruci ili listova
u ovoj šumi?"
"Listova u ruci Blaženog je manje, gospodine. Mnogo je više listova u ovoj
šumi."
"Isto tako, monasi, onih stvari koje saznah neposrednim znanjem, ali
ih nisam podučavao, daleko je više od onih kojima sam podučavao. A
zašto ih nisam podučavao? Zato što nisu povezane sa ciljem, ne odnose
se na temelje svetačkog života i ne vode ka otrežnjenju, stišavanju
strasti, prestanku, smirenju, direktnom znanju, samoprobuđenju,
utrnuću. Zato ih nisam podučavao.
A čemu sam podučavao? 'Ovo je patnja... Ovo je nastanak patnje... Ovo
je prestanak patnje... Ovo je put koji vodi do prestanka patnje'...
Sufi imaju izreku: "Alahu se moli, a kamilu vezi za stub." Ovde su
povezane obe strane prakse: molitva, da, ali potrudi se i da uradis
ono sto je neophodno u ovome svetu. Vodi zivot ispunjen meditacijom i
istinskim duhovnim iskustvom, ali u isto vreme pronadji nacin kako da
sve to ispoljis ovde i sada.
Zaista cesto zaboravimo da napraviti gresku i nije tako strasno. U
budizmu se smatra normalnim da pravimo greske. U redu je biti
nesavrsen. Zar nije to divno? To znaci da smo slobodni da budemo
ljudsko bice, umesto da o sebi mislimo kao o nekom ko je izvanredan,
savrsen, neko ko nikada ne gresi. Strasno je, zar ne, ako mislimo da
nam nije dopusteno da pravimo greske, jer mi obicno cinimo greske i
onda moramo da ih prikrivamo. I tada nas dom nije mesto mira, tisine i
udobnosti.
Naravno, mnogi koji su skepticni ce reci: "Ako dopustis ljudima da
grese, kako ce oni ikada nesto nauciti? Jednostavno ce nastaviti da
prave jos vise gresaka." Ali stvari zapravo ne funkcionisu na taj
nacin. Da bih ovo ilustrovao, prisecam se kako mi je otac jos kao
tinejdzeru rekao kako me nikada ne bi izbacio iz kuce ma sta da
uradim; za mene ce u njoj uvek biti mesta makar nacinio i najgore
greske. Kada sam ga cuo, razumeo sam to kao izraz ljubavi, potpunog
prihvatanja. I to me je nadahnulo; toliko sam ga postovao da nisam
zeleo da ga povredim, nisam zeleo da mu nanesem bol i tako sam se jos
vise trudio da budem vredan njegovog poverenja.
Bilo da su ljudi lepi i prijateljski raspolozeni ili ružni i odbojni,
oni su svi ipak ljudska bica, bas kao i mi. Poput nas, i oni zele
srecu i ne zele da pate. Sem toga, njihovo pravo da prevladaju patnju
i budu srecni jednako je nasem... Kada shvatite da su sva bica jednaka
i u svojoj zelji za srecom i u svom pravu da do nje dodju, vi
automatski osetite empatiju i bliskost sa njima.
Privikavajuci svoj um na to osecanje univerzalnog altruizma, vi u sebi
razvijate osecaj odgovornosti za druge: zelju da im pomognete da
prevladaju sopstvene probleme. Ta zelja nije selektivna; ona se odnosi
na svakoga.
Svaki put kada postoji prijatan prizor, zvuk, miris, ukus ili dodir,
verovatno je da ce se pojaviti i pohlepa. I sve dok je u sebi imamo
a da to nismo ni primetili, ona ce od nas zahtevati da joj ispunjavamo
zelje, da tragamo, ona ce nas usmeravati ka predmetima za kojima cemo
da zudimo. Dakle, ako ne vidimo da to sto nastaje jeste pohlepa, da
nam ona komanduje i usmerava nas, sve dok ne znamo opasnosti koje
dolaze sa pohlepom, nikada necemo cak ni pokusati da savladamo ovog
najveceg od svih neprijatelja.
Sećate li se kako ste se kao mali zabavljali zamišljajući razne
želje. Mi smo to radili obično u grupi i onda bi neko upitao ostale:
"Kad bi mogla da vam se ispuni svaka želja, šta biste poželeli?"
Četvorogodišnjak bi rekao nešto ovako: "Punu kutiju sladoleda!" Godinu
dana stariji od njega je veštiji i kaže: "Ja želim da imam
poslastičarnicu, tako da mogu da jedem sladoled kad god poželim!" Onaj
četvorogodišnjak pomisli: "Uf, kako se ja nisam toga setio!" Ali onda
šestogodišnjak kaže: "Ja bih voleo da imam milion dolara i kupim sebi
sve što mi padne na pamet!" Dvojica mlađih škrguću zubima: "Jao, to
je još bolje!" Sedmogodišnjak je još lukaviji i, naravno, pošto ima
više iskustva u ovakvoj igri, čeka da bude poslednji koji će se
izjasniti: "Ja bih želeo da mi se ispuni milion želja!" Oni mlađi od
njega shvataju da su svoje želje protraćili na sitne stvari: "Ah,
trebalo je da i mi poželimo milion želja!"
Ovo je igra koju i većina ljudi igra u svom životu. Buda je, međutim,
poput onog najmudrijeg u toj grupi dece. On kaže: "Ja bih želeo da
nemam više želja!" I to je zaista genijalno. Jer, želeti nešto znači
da nam nešto nedostaje. "Ako ništa ne nedostaje, nema ni želja" i, ako
to razumete, "ukoliko nema želja, ništa nam ni ne nedostaje."
Razmislite o tome.
Svaki nas gest rukom jeste jedna mudra povezana sa suptilnim i onim ne
tako suptilnim energijama. Uzmimo energiju pesnice, na primer. Kada
smo ljuti, obicno se nase sake zgrce u pesnicu. Neki ljudi i ne
znajuci vrlo cesto praktikuju tu mudru u svom zivotu. Ona pothranjuje
klice ljutnje i nasilja u vama svaki put kad je napravite i te klice
tada bujaju i bivaju sve jace. Sledeci put kada sebe uhvatite da ste
stisnuli pesnice u ljutnji, pokusajte da unesete svesnost u taj
unutrasnji stav olicen u pesnicama. Osetite tu tenziju, tu mrznju, taj
bes, agresiju i strah koji je u njoj sadrzan. Tada, u sred te ljutnje,
eksperimenta radi, ukoliko je osoba na koju ste ljuti pored vas,
pokusajte da otvorite dlanove i da ih sklopite u visini grudi kao kada
se molite. (Naravno ta osoba nece imati pojma sta vi to radite.)
Posmatrajte sta se dogadja sa besom i povredjenoscu ako zadrzite taj
polozaj makar nekoliko sekundi.
Danas je 91. dan kako pokusavam da 100 dana bez prekida meditiram. Vama to moze izgledati malo ili mnogo. Za mene, to je mnogo. Imam problem da ostanem disciplinovana tokom duzeg perioda. Sklona sam da nesto pocnem, pa prekinem, opet krenem, opet prekinem, da bi posle nekog vremena ponovo pocela -- i, mislim, da vam je situacija prilicno jasna.
Za ovaj 91-dnevni period discipline inspiracija mi je bio moj brat Dag. On nikada nije meditirao, ali je nedavno hodao 100 dana. Isao bi u park ujutro pre posla, ponekad i kada je kisa lila kao iz kabla. Ako je na poslu imao sastanak rano ujutro, hodao je nocu, bez obzira koliko je bio umoran i koliko je bilo kasno.
Nas dvoje smo sasvim razliciti. On je advokat sa porodicom i kucom u predgra?u. Ja sam pisac, sa psom i stanom u centru grada. Pa ipak, oboje neprekidno imamo problem da istrajemo u stvarima za koje inace znamo da su za nas dobre. Dag ne vezba dovoljno, a ja se borim da odrzim kontinuitet svojih meditacija.
Oduvek su me impresionirali olimpijski gimnasticari, zbog snage i gracioznosti koju su unosili u svoj sport, kao i zbog discipline neophodne da bi svoje vezbe izvodili sa toliko sigurnosti i zacu?ujuce lakoce.
Ali ja nisam kao oni; ja nisam vrhunski sportista. Ja sam nalik mom bratu i zato je Dogov primer discipline bio toliko inspirativan za mene. Ako on to moze da uradi, pomislila sam, mogu i ja. I tako sam pocela svojih 100 dana meditacije.
Obicno meditiram 30 minuta uvece. Ako planiram da se kasno vratim kuci, gledam da odsedim pre vecere. To bas i ne funkcionise uvek. Ponekad se svede na to da oko ponoci meditiram 10 minuta. mrtva umorna ili malo osamucena od pica. 13. dana trgla sam se u sred noci, setila da nisam taj dan meditirala i naterala sebe da se izvucem iz toplog kreveta i posadim na jastuce. Izme?u 25. i 43. dana bila sam na putovanju autobusom kroz Indiju. Meditirala sam u hotelskim sobama i u platnenim atorima. Ponekad bih meditirala u autobusu, koristeci tajmer na mom aj-podu, dok smo moji saputnici i ja jezdili preko radastanske pustinje. Na 16 sati dugom letu iz Delhija kuci meditirala sam na 10 i po kilometara visine.
Prosao je i 47. dan -- bila sma skoro na pola puta. Vec sama ta akumulacija dana cinila je mogucnost neuspeha sve manjom i manjom. Onda mi je momak saopstio da je, dok sam bila u Indiji, izasao sa tri razlicite devojke i tako smo okoncali nasu vezu. Bila sam razbijena. Jako mnogo vremena sam provodila u krevetu, placuci ili piljeci u plafon.
Nekako sam uspela da meditiram i kroz sve te dane tuge. Ili je to mozda tek podsecalo na meditaciju, sto je ponekad jednostavno vas maksimum. Sa kutijom papirnih maramica pri ruci, sedela sam barem deset minuta svakoga dana. Mnoge dane bih istovremeno i sedela i plakala -- plakala i duvala nos, cekajuci da sat otkuca, kako bih ponovo otpuzala do kreveta. Osecala sam se neuspesnom i kao devojka i kao meditant, ali sam nastavljala da sedim.
U jednom trenutku, negde oko 65. dana, prestala sam da placem i pocela ponovo da pratim dah. Zatim sam se vratila pokusajima da budem svesna toga kako su misli u mojoj glavi samo misli.
91. dana ne mogu da izvestim da sam napravila nekakav cudesan proboj ili imala nekakav misticni dozivljaj. I jos uvek ne mogu apsolutno da garantujem da cu uspeti da stignem do 100. dana. Ali sa mojim bratom kao inspiracijom, prilicno sam sigurna da hocu.
Sa svoje verande mogu da pogledam
deo doline sto se uspinje nagore
ili dolinu sto se spusta nanize
ali ne u oba smera odjednom.
Kada kontempliram svoju proslost
moga da odaberem hocu li je videti
s besom ili zadovoljstvom,
ali ne na oba nacine odjednom.
Mogu odluciti da se setim neuspeha
ili dostignuca
ali ne obe stvari odjednom.
Nije vazno da li dolinu gledam
nagore ili nadole,
ali jeste vazno znati da
na koju god stranu da okrenem pogled
ucinio sam to po sopstvenom izboru
i da vidim samo jednu polovinu.
Tokom svog prvog boravka u Srbiji,
theravada budistički monah Ađan Đajanto,
odgovara na pitanja o svom susretu sa budizmom,
monaškom životu, kao i nekim od glavnih postavki
Budinog učenja.
Citat
