Три најчешћа типа фригидних жена
Фригидност жене, као и импотенција мушкарца, најчешћи су поремећаји у сексуалном животу мушког, односно женског пола. Истини за вољу, треба одмах рећи да и један и други поремећај нису никакви изоловани феномени који би се односили на неко тобожње оштећење само сексуалног, дакле гениталног апарата мушкарца или жене. Проценат тзв. органског узрока импотенције или фригидности, дакле узрока који би се односио на неко стварно физичко обољење или оштећење полних органа, изванредно је мали. У свим осталим случајевима импотенције или фригидности, ови сексуални поремећаји искључиво су психичке или душевне природе, чији је узрок у неуротичном поремећају не само сексуалног живота јединке већ и читаве личности.
Фригидност жене је много раширенија појава него импотенција мушкарца. Мада је и сам појам фригидности споран, јер под њим различити аутори не подразумевају увек један исти феномен (разликују се, на пример, потпуна од делимичне фригидности), мишљења већине се слажу у томе да се проценат фригидних жена креће негде између 35-50%. Наравно да развој друштва, као и степен образовања значајно утичу на варирање поменутог процента који је још увек, очевидно, релативан. Због тога је вероватно да ће се у земљама са ниским стандардом, односно претежно примитивном структуром заједнице овај проценат померати према горњем просеку. Патријархално друштво је уопште склоно, нарочито тамо где постоји тежња да се овековече његове форме и ригидно задржи све старо и проверено, да од жена, у току васпитања, ствара асексуални тип који ће и сексуални акт, као и много шта друго у свакодневном животу стрпљиво да подноси и прима као део устаљене и једном заувек успостављене неминовности. Тако је, на пример, познато и утврђено да је међу женама старијих генерација, готово у свим земљама, углавном оних рођених до 1900. године, проценат фригидности био не само врло велики већ су оне у око 84% знале само за један коитални положај, а више од 1/3 се није свлачио.
С друге стране, међутим, занимљиво је напоменути да ако је у цивилизованим земљама са високим стандардом пуцање окошталих оквира патријархалног друштва, еманципација жена и слабљење улоге догматске религиозности довело до несумњивог опадања укупног процента фригидности код жена, оно је ипак, наизглед парадоксално, повећало неуротичност жене и то у смислу њене психолошке, па и физиолошке маскулинизације, веће слободе у испољавању агресивности према мушкарцу, што опет ствара несумњиве сметње у нормалном доживљавању полног односа, стварајући тако услове за повремену или делимичну фригидност.
Мада је фригидност у несумњивој зависности од поменутих социолошких фактора, чији је прави значај и удео у појављивању разноликих типова фригидности ипак тешко објективно проценити (пошто неки психолошки механизми, о којима ће бити речи, погодују појави фригидности и изгледа да су стално присутни у свим условима примитивног и цивилизованог живота), ми ћемо се у даљем излагању задржати на три најчешћа типа фригидних жена, за које се може с правом претпоставити да су постојали у прошлости, сигурно постоје у садашњости и бар за два од ова три типа може се поверовати да ће их бити и у будућности.
Пођимо најпре од онога типа жене у чијем је формирању можда највећег удела имало патријархално друштво са непромењеним представама о сексуалном моралу и његовим практичним применама у породичном васпитању. Реч је о оном типу фригидне жене која, у телесној градњи често инфантилна и недовољно отпорна према разним болестима и траумама, у своме психолошком профилу показује изразиту стидљивост, повученост, затвореност у односу на спољни свет или још и хроничну уплашеност. У оваквих жена, у чијој анамнези често налазимо да су имале сурове очеве који су их и физички мучили, а у чијим је фантазијама откривено да силовање има главну улогу, мазохистичке склоности биле су обично знатно изражене.
Претерано строго морално васпитање у кући, и тамо где није било физичке грубости, ствара низ моралних препрека за доживљавање оргазма уз присутност јаког осећања кривице, све до свесног прихватања фригидитета као казне, испаштања и жртве за неки други стварно учињени или умишљени грех. Такве жене једноставно осећају да немају право на задовољство. Штавише, доживљавање оргазма код њих се понекад изједначава са предавањем проституцији.
Други, најчешћи тип фригидне жене је онај са тзв. комплексом Амазонке (по X. Ј. фон Шуману).
Овај тип жене, који показује несвесну тежњу да егзистира независно од мушкарца, или да га само користи као полног партнера ради стварања деце, карактерише се јаком идентификацијом кћерке са мајком. Слично кћеркама митских Амазонки, ове жене су одрасле у породицама у којима је отац или потпуно недостајао или се врло мало, или никако, није бринуо о породици. Пошто се дете у нормалним условима свога развоја идентификује најпре са мајком, али онда постепено и све више и са оцем, стварајући тако, из онога што је наслеђем донело на свет и онога што је идентификацијом примило од родитеља, језгро свога сопственог Ја, природно је очекивати неуротички поремећај овог развоја (који налази готово увек свој одраз и у полном животу јединке), када нису испуњени услови за нормалан развој личности.
Конфликт код ових жена са амазонским комплексом је у дубоком унутрашњем сукобу између жеље за љубављу и материнством (да буде као мајка) и непријатељске агресије која се пење често до мржње према мушкарцу (да не буде као отац). Овакав амбивалентан став принуђава је да изабере мушкарца кога ће приморати да буде само инструмент оплођења са изразитом жељом да њиме влада (отуд склоност према фемининим мушкарцима), коју жељу може да пренесе и на сина кога није желела да роди (јер је очекивала кћерку). У сталном сукобу између агресије и потребе за љубављу, овакав тип жене не може сексуални акт да обави са задовољством.
Трећи тип фригидне жене оптерећен је тзв.
Палас-Атина комплексом (такође по X. Ј. фон Шуману). Овај тип реши да води више или мање читав живот по угледу на мушкарца, да остане, по могућности, целог живота девица, и да се тако одрекне и рађања деце. Као што је Палас-Атина, у грчкој митологији, изашла директно из мудре главе свога оца Зевса, у пуној ратној опреми, са ратним покликом на уснама, тако се овај тип жене, за разлику од претходног, карактерише јаком идентификацијом са оцем. У оваквим породицама, у којима мајка представља слабу страну, недовољно се и рђаво брине за децу, услед незнања или, често, неуротичне неспремности за улогу мајке, а отац представља интелектуално и морално доминантну фигуру (мајка са мало школске спреме, отац натпросечни интелектуалац) кћерка ће рано развити конкурентску љубомору у односу на мајку. Презираће је и потцењивати, презирући и потцењујући истовремено све што је женско, у првом реду своју сексуалност.
Сматрајући једино мушки начин живота за вредан и достојан живљења човека, таква женска особа рано ће показивати страх помешан са гађењем како према сексуалној тако и према материнској улози жене, компензујући се, често врло успешно, у интелектуалној области и на овај начин успешно се приближавајући и све више изједначавајући са оцем. Од оваквих жена, често са мушкобањастим цртама, могу касније да произиђу вредни интелектуални ствараоци који ће увек тражити друштво само мушкарца, наравно не да би се са њима упуштале у љубавне игре, пошто су, због свог јаког нарцизма, неспособне за било какво љубавно предавање, већ да би кроз интелектуалне разговоре ојачале своје мушке црте.
Описали смо три најчешћа типа фригидних жена не узимајући у обзир и неке друге типове фригидитета као што су: осветољубива жена која несвесно тежи да учини мушкарца импотентним, или жена превише еротски везана уз оца која је фригидна услед страха да ће сексуалним уживањем да задовољи инцестуозну, дакле забрањену жељу, итд.
Фригидних жена, као и импотентних мушкараца било је увек, без обзира на социолошку структуру друштва, која, као што смо видели, није ипак без значаја.
И један и други поремећај израз су не само дубоког поремећаја читаве личности услед неповољних спољних чинилаца већ и егзистенцијални израз човекове недовршености, несавршености као и његовог, увек присутног, напора да целовитошћу своје личности постигне онај степен зрелости на коме љубав као најефикаснији лек ослобађа човека и таквих поремећаја.
Неки психолошки видови безболног порођаја
У савременој медицини све више преовлађује гледиште и потреба да се упоредо са дељењем и цепањем ове науке на низ специјализација и субспецијализација, потребом која је настала несумњивим развојем медицине и продирањем све дубље у тајну природе и људског организма, покуша и нека синтеза и обједињавање ових специјалистичких медицинских грана у једну целину.
Насупрот претежно дуалистичком начину досадашњег прилажења проблему људског тела и психе који још увек постоји и у медицинској настави данас, све више гласова, баш из медицинских кругова, подижу се у прилог једном холистичком гледању на поменути проблем, у коме би више дошао до изражаја целовит, синтетички прилаз проблемима здравља и болести. Сви они који заступају овакво гледиште не могу друкчије да се односе према различитим специјализацијама у медицини него као према карикама које повезују један ланац збивања у здравом и болесном људском телу и његовој психи.
Психолошки начин посматрања различитих физиолошких и патолошких збивања у човеку, било да је при томе реч о претежно соматском, психосоматском, или психијатријском обољењу, свакако представља ону другу, дуго занемаривану страну сагледавања човека у његовој целини. Па, као што су се и правници, социолози и филозофи изјашњавали о проблему вештачког зачећа, које је у Америци и Шведској отпочело још 1945. године, тако су сада ти исти стручњаци, заједно са психолозима и менталним хигијеничарима, заинтересовани за проблем безболног порођаја, који се исто тако већ годинама примењује у разним земљама Европе и Америке. Покушаћемо да изнесемо нека мишљења и сумње које су се појавили у круговима гинеколога, али и психијатара, када је реч о овоме проблему.
Душевно и телесно стање труднице представља посебно стање које се у много чему разликује од било кога периода у животу једне жене. Под несумњиво значајном претпоставком да трудноћа није на било који начин изнуђена, у коме случају се одвија под посебним негативним условима, душевни живот труднице је најчешће у некој врсти напетости између двеју супротних тежњи. Једна је позитивна, ношена племенитим осећањем да се доноси на свет један нов живот коме је потребна безусловна заштита и помоћ, друга је помало негативна и креће се у различитом страху од исхода трудноће, сумњи у сопствену способност да се новорођенче на најбољи начин одгаји, односно страху пред ставом партнера како према будућем детету тако и према будућој мајци која се, хтела то или не, и сама мења после порођаја. Која ће од ових двеју тенденција заузети претежну улогу - умногоме зависи од психичког здравља и душевне зрелости жене, од партнера и његовог односа према трудноћи и будућем детету, као и од низа спољашњих чинилаца, почев од става породице, па до става друштва према наталитету уопште.
Сва ова телесна и душевна збивања у организму трудне жене налазе свој драматични израз у акту порођаја. Очекивање догађаја, у једном одређеном року, на који се не може битно утицати, подвргавање нечему неизбежном (што је Фројдова школа исувише драматизовала употребљавајући израз: траума рођења и смртни случај), изазивају у жени већ неку врсту оправдане бојазни. Овај страх је тесно повезан с очекиваним боловима који треба да буду неопходан услов за сам акт порођаја.
Занимљиво је питање неких истраживача трудноће и порођаја: да ли је жена одувек рађала са боловима, и тако се подвргавала библијској заповести по којој ће с мукама децу рађати? Руски истраживачи, на пример, под утицајем Павловљеве школе, сматрају да болни порођај није неопходан, нити од природе унапред предвиђен феномен, већ је настао у току времена условним рефлексом, првенствено кроз тзв. други сигнални систем, тј. преко изговорене и написане речи.
Ако би изразили сумњу у оправданост оваквог мишљења, јер нам подаци из каменог доба ипак недостају, могли бисмо да се сложимо да је мера данашњег страха, грчевитости и бола за време порођаја нека врста зачараног круга насталог заиста у току цивилизације. Једно је у сваком случају сигурно. Од када постоји човечанство, врло вероватно је постојала жеља трудне жене да јој се болови за време порођаја олакшају, убрзају или сасвим отклоне. За ово тврђење доказ нам је народна медицина, која у свим народима има низ средстава која могу повољно да утичу на болове при порођају.
Нови проблеми настају, међутим, са нашим временом у вези са повећаним захтевима жена (ови захтеви су код Американки и статистички доказани) управо за безболним порођајем. Низ чинилаца, везаних за данашњу цивилизацију, допринели су оваквим захтевима, оправданим или неоправданим, за сада не бисмо хтели да расправљамо. Међу ове чиниоце убрајамо пре свега промењен став жене у савременом друштву, повећан праг осетљивости данашњег човека према разним болним надражајима уопште и, не на последњем месту, напредак у техници анестезије. Ка, .ви су све повољни изгледи пружени жени напретком анестезиологије?
Потпуна наркоза за време читавог тока порођаја углавном је одбачена, јер оваква наркоза није неки равнодушан догађај, како за органе и ткива жене тако, још више, за дете. Уместо овога исувише опасног начина анестезије, предложен је, и данас је у све широј примени један други, мање опасан метод, познат под именом континуирана каудална анестезија. Дубоко у кичмени канал жене уводи се фина цевчица са једним катетером у њој, преко кога се, уз помоћ мале пумпе, доводи у одређеним размацима времена онолико анестетичког средства колико је потребно за отклањање болова. Нажалост, ни овај метод није без недостатака, а неки од њих су врло опасни за мајку и дете. Уношење инфекције у кичмени канал, нагао пад крвног притиска, парализа дисања са смртним исходом или уношење претеране количине анестетика која доводи до стања опште наркозе, па мајка често тек идућег дана схвати да је родила, - неке су од забележених, не тако ретких компликација у примени ове методе. На известан уопштен начин може да се каже да употребом овог метода, жене више не рађају саме, већ се за њих рађа.
Треба на крају поменути још један метод, који нам се чини најприкладнијим и свакако најбезопаснијим - а то је модификован метод аутогеног тренинга у психопрофилактичном вођењу трудноће и порођаја. У примени овог метода, који је и код нас у употреби, жена се још пре порођаја научи правилном опуштању мишића, нарочито карлице и доњих удова и то у комбинацији са техником дисања, од које такође умногоме зависи олакшање и убрзање тока порођаја.
Какав бисмо закључак могли да изведемо из читаве ове расправе која нам је, с једне стране, показала све чешће захтеве жене у нашем добу да јој се омогући безболан порођај, а, с друге стране, још увек немоћ савремене медицинске науке да јој се у овоме, без опасности по њу или дете, изађе у сусрет? Чини нам се да у феномену безболног порођаја можемо да сагледамо још једну од далекосежних последица неког општег моралног и физичког умртвљавања и омлитављења данашњег човека. У незадрживом освајању комфора, и постигнутог конформизма данашње технократске цивилизације, упоредо са све већом употребом медикамената, нарочито различитих дрога, све је упадљивија тежња човека да избегава сваки бол, па и онај, у неку руку, физиолошки и неизбежан. Стално у бекству од нечег, од сукоба, болести, човек срља управо у ону нимало безазлену болест, коју је један немачки лекар (Muller-Eckhard) тачно назвао: болест не моћи бити болестан. Изванредна сложеност данашњих збивања у свету изазвала је, као једну од својих негативних реакција - бекство од свих одговорности, од свега што треба да подсети човека на његову зрелост, дужност и слободу.
НАПОМЕНА:
1. ( Неутрална супстанца која има сугестивно, односно аутосугестивно дејство)