Човек и његов идентитет - Strana 2
Strana 2 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 16 do 30 od ukupno 51
  1. #16

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Значај психотерапије за савремену свест

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Од чега зависи успешност психотерапије

    Психотерапија као грана психијатрије и, још шире, медицине уопште нашла је себи место још давно у свету, релативно скоро и у нашој земљи. Ово место које она заузима међу осталим терапеутским методама у психијатрији значајно је не само због тога што је сваки разговор између лекара и пацијента помало и психотерапеутски, или би то требало да буде, већ и због тога што је човек такво биће које је упућено на другог човека, његову изговорену реч и сусрет који са тим другим човеком може да оствари. Сви ми, додуше, комуницирамо једни с другима, на различите начине и под различитим околностима, али свака комуникација није и сусрет два човека. Комуникација је само могући сусрет, као што у низу наших избора само понекад тај избор буде и слободан избор. У већини осталих случајева и наша комуникација и наш избор детерминисани су (отуд често и неуспешни) и то „од слојева у нашем несвесном до сунчаних пега“.

    Психотерапеут, који све мање мора да буде само психијатар, стоји пред својим неуротичним или психотичним пацијентом у посебној врсти обавезе да саслуша, разуме и помогне једино својом речи, гестом, али и ћутањем, или само својом присутношћу, а у томе треба да дође до најбољег изражаја складан спој, најпре, његове човечности, наученог знања и свакако помало и уметничке склоности. Тек успешна синтеза набројаних квалитета омогућава психотерапеуту благотворан, обнављајући и често спасавајући утицај на његовог психички, на различите начине, поколебаног штићеника. Свакоме постаје брзо јасно да квалитети који се траже од доброг психотерапеута нису мали, нити се они једноставно стичу.

    Осим доброг познавања самог себе и отклањања сопствених неуротичних црта, што се прилично успешно остварује тзв. дидактичком анализом будућег психотерапеута (коју сматрају неопходном не само психоаналитичари), доброг психотерапеута одликује способност непрестаног усавршавања и сазревања, што је део онога процеса који Маслов назива самоактуализација. Ако је жељени психотерапеут заиста онај који је у стању да непрестано нешто ново научи, при чему се ово учење много мање односи на инвентар знања и повећавање интелектуалног квантитета, много више на даље упознавање и мењање самог себе, а пошто му у овоме мењању и сазревању много помаже сам пацијент, постаје разумљивије зашто смо на почетку овог чланка нагласили важност сусрета двају, егзистенцијалним језиком речено, једнаких бића.


    На прво питање, дакле, од чега зависи успешност психотерапије, одговорили смо истичући личност психотерапеута од чијег степена зрелости, постојаности и моралности - која је престала да буде споља накалемљена, имитирана или само делимично, преко неке снажније личности у околини идентификована моралност, већ која је постала саставни део целокупне личности - зависи несумњиво, једним делом, дејство психотерапије.


    У одговору на друго питање, шта се истражује и очекује од пацијента у остваривању успешне психотерапије, на првом месту истакао бих начин и степен доживљене патње због болести, на шта је врло плодно указала још Карен Хорнај 1951. године. Неком може да изгледа апсурдна тврдња психотерапеутског стручњака да није могао да помогне неком неуротичару пре свега због тога што овај није у стању да доживи довољно озбиљно и осећајно (у смислу искрене патње) своју болест. Свакако није свака патња због болести код пацијента корисна и плодотворна. Разликујемо због тога плодну и корисну патњу, која се доживљава због симптома болести и њених последица, још више, због узрока ових симптома када се они спонтано или уз нечију помоћ открију, од оне неплодне и некорисне патње која произлази из пркосне немоћи пацијента да због неуротичних сметњи успе у остваривању својих превише амбициозних, каткад и не сувише етички оправданих циљева и жеља. Неуротични симптоми у таквим случајевима, често повезани и са неком телесном болешћу (гризлица, колитис, астма, повишен крвни притисак), управо су заштита и опомена да се човек већ једном прене и исправи очевидно искривљену животну путању или, како би Адлер рекао, фиктивни животни циљ.

    Има и других значајних критеријума преко којих сазнајемо и постављамо прогнозу успешне или неуспешне психотерапије. У ове критеријуме спада, најпре, став пацијента према својим симптомима. Све док пацијент упорно настоји на органском, односно физичком узроку својих симптома (бол у стомаку, глави, срцу, итд.), и поред потпуно нормалних лабораторијских и осталих анализа које су савесно спроведене, не може се још отпочети са правом психотерапијом. Очевидно је да пацијент осећа неку велику потребу и не мање јак страх, које психотерапеут треба да препозна, а због којих му је веома стало да његова болест не буде „нервна“ или „психогена“.

    У прогностички значајне чиниоце психотерапије спадају социјални услови, пре свега они у којима болесник живи. Не треба да се по сваку цену тражи „кривац“ и за неуротично или психотично обољење. Истраживати да ли је „крив“ сам пацијент или његова околина због тога што је постао болестан, неплодан је, незахвалан и на крају етички не сасвим оправдан труд. Зашто је тако тешко поћи од истине коју је велики Достојевски изрекао за сва времена: Сви смо пред сваким криви!


    Када истражујемо социјалне чиниоце у настојању и одржавању неурозе и психозе, више нас занима у којој су мери индивидуалне сметње код нашег пацијента део субјективних, биолошко-конституционалних и психодинамичких чинилаца, а у којој су део брачних и чешће фамилијарних неуроза. Заслуга је немачког психијатра Рихтера (Horst Е. Richter) што је, 1970. године, поставио разлику између тзв. породичне симптоматске неурозе и породичне карактер-неурозе. У првом случају породица или један њен члан, ради одржавања сопствене неуротичне равнотеже, чини у неку руку несвесним механизмом, једног свог члана болесним. Тако овај члан постаје „локални симптом“ породице, врста „жртвеног јагњета“. У лечењу оваквог човека породица готово по правилу чини тешкоће психотерапеуту ометајући лечење свесно, или чешће несвесно. У другом случају већина или сви чланови породице инфицирани су неурозом, држе се међусобно солидарно, а као штићеник се пред психотерапеутом појављује један од чланова који је нешто више оптерећен неуротичним симптомима. У оваквом случају неурозе неопходно је лечити читаву породицу групном, односно тзв. породичном психотерапијом.


    Набројаћемо, на крају, према немачком психотерапеуту Хајглу (F. Heigl), још неколико чинилаца код пацијената који имају одређену улогу када разматрамо проблем успешности психотерапије, при чему извесне, мада не битне разлике постоје када је реч о индивидуалној или групној психотерапији. Занима нас, најпре, квалитет и квантитет провокативне ситуације која је изазвала код човека појаву неуротичних симптома, при чему морамо поћи од чињенице да нико није сасвим имун од разних спољних и унутарњих провокација, јер готово нико није, макар и у незнатној мери, лишен латентних неуротичних (понекад и психотичних) црта. Интересујемо се, при том, како је наш пацијент у прошлости одговарао на сличне или друкчије провокативне ситуације, процењујући тако оно што у психологији зовемо снагом Ја.


    Значајна је и интелигенција, затим присутност скривених или манифестних талената и других обдарености пацијента, као и његова животна старост. Раније Фројдово схватање да се успешна психотерапија може спроводити само код људи до њихове 40-45. године старости унеколико је кориговано по вољним резултатима психотерапије и код неких људи до 60 године старости.

    Веома је значајно процењивање не само реалне социјалне ситуације пацијента (породичне, али и шире друштвене), која допушта или не допушта могућност промене његовог става (јер се у неким ситуацијама сав напор и пацијента и терапеута да се успешно оконча психотерапија руши пред чврстим, а болесним, бедемом породице или друштва), већ је неопходно добро проценити опште осећање сопствене вредности пацијента, које је у уској вези са структуром његовог Над-ја и његовог Идеал-Ја. И једна и друга структура функционишу код сваког човека свесно и несвесно, при чему несвесни удео знатно претеже код неуротичног обољења. Најзад, истраживање тзв. аутономне функције човековог Ја, о којој је нарочито Хартман још 1939. године тачно писао, обавља се у нашем распитивању код пацијента како он испуњава своје слободно време. Његов одговор може да нам покаже у којој је мери човек спутан, неслободан и уплашен пред захтевима тзв. слободног дела Ја, односно у којој мери можемо да рачунамо са сарадњом креативног потенцијала, који сваки човек латентно или манифестно поседује.


    Желели смо да укажемо на сложеност и одговорност племенитог посла психотерапије не осврћући се овога пута на разне психотерапеутске школе, од којих већина поклања знатну пажњу изложеним критеријумима при процењивању да ли психотерапију треба уопште отпочињати и шта се од ње онда може реално очекивати. Као и у сваком деликатном послу у коме човек има главну улогу, и у психотерапији се могу доживети разна пријатна и непријатна изненађења. Што је изазов, међутим, већи, јер је и степен непредвидљивости тада знатан, и одговор оба људска бића која остварују сусрет је значајнији.

    Да ли је могућна аутоанализа?

    Открићем несвесне психе, њених динамизама и безбројних преображаја, психоанализа је унеколико окончала, и поред Сократовог упозорења, једну вишевековну људску заблуду, истовремено уносећи пометњу у човека. Заблуда, наиме, да човек добро познаје самог себе овим открићем психоанализе није наравно, још искорењена; као и многе друге и ова заблуда има свога разумљивог корена у насушној потреби човека да се осећа сигуран, бар у себе, да зна шта жели, може и хоће. Изручен на милост и немилост непознатим, моћним силама природе у анимистичком друштву, какво и данас постоји код такозваних примитивних народа, препун магијског страха од тајанствених збивања у њему и ван њега, човек се у току своје еволуције, јачајући снаге разума и свих инструмената које му је овај ставио на располагање за, испитивање природе, врло лагано ослобађао слепе зависности од ње, упознавајући све дубље и тачније природне законе, учећи тако да њима и влада.

    Слично детету, и примитиван човек се брани од неподношљивог осећања сопствене немоћи и слабости чврстим уверењем у магијску снагу изговорене речи, неког учињеног, ритуалног геста, или чак само неке помисли. На сличан начин се бране и душевни болесници од неког пораза који прети личности, од немогућности признавања неког општег унутарњег слома, и то обично бежањем у стање детињства, односно, филогенетски, у неко раније преисторијско стање човека.

    Зрео човек рационалистичког доба, пошто се докопао разума као најјачег оружја у борби са непознатим, чврсто се у њега ушанчио и научио да помоћу њега посматра и предвиђа, не желећи више никакав повратак у тамне сфере својих осећања, слутњи и страхова. Овакав његов став потпуно је разумљив када се подсетимо колико је смешно кратак период откад је човек постигао своје ослобођење од мрака незнања и заблуда и колико се он још налази у „експерименталном стадијуму“ развића своје свести.


    Отуд и његова оправдана бојазан, подозрење, па и енергично одбијање да прихвати могућност постојања непознатих и опасних области у њему самом.


    Па ипак, човек није у стању да се ослободи ових тамних сила у своме несвесном. Давно је с правом речено да човек само некада мисли, а стално осећа. Отуд негирање свога несвесног живота доводи до великих потреса у човеку и то како у његовом унутарњем животу, у коме се онда ствара опасан расцеп између афективног и рационалног начина живљења, тако и у спољашњем животу, недозвољеним прецењивањем моћи разума.


    У испитивању природе и владању њоме, човек је данас постигао задивљујуће резултате откривајући све нове и усавршеније инструменте којим подједнако успешно испитује земљину утробу, као и космос. Шта је човек учинио и какве је инструменте открио, да ли је постигао сличне резултате у упознавању и откривању самог себе? Не може се ни у ком случају тврдити да је овим резултатима човек задовољан, и поред проницљивих метода које је открила експериментална психологија. Напротив, стиче се утисак да човек намерно бежи од испитивања и откривања самог себе, копајући све дубље у земљу, или истражујући непрегледна пространства космоса. Очигледно је да је овакво испитивање ипак лакше и прихватљивије него копати по себи откривајући своје индивидуално, фамилијарно или колективно несвесно. У оваквом истраживању сваки и најкултурнији Европејац само је слаб ученик било кога у овој методи интроспекције школованог Индуса. И ово нам је схватљиво када се подсетимо начина како је формиран школован индуски човек током хиљада година.

    Чињеницама морамо ипак погледати у очи. Оно што све више постаје императив, како за решавање унутарњих криза у човеку тако и за његово много успешније социјално живљење, заиста није откриће неког новог камена из сумерског доба, или роботско батргање по месечевој површини, већ усклађивање противречних слојева у самом човеку. Принуђени смо, а то ћемо бити све више у будућности, да научимо најтежу вештину живота - живети помирени сами са собом и светом који нас окружава. Да би се ова вештина постигла неопходна је и аутоанализа.


    Психоанализа нам је одшкринула врата једног заплетеног лавиринта наше сопствене личности. Она нам је објаснила да човек није само спутан нечовечним условима у којима живи, нити да је довољно, једном за свагда, срушити такве услове. Бар исто толико човек је спутан и несагледаним лавиринтом у самом себи, па је узалуд показивати некоме сунце ако очи нису претходно постале спремне да гледају у њега.


    Ако бисмо се сада окренули научном сагледавању проблема аутоанализе, бар онако како на њу гледа психоанализа, чији је она несумњиво значајан део, онда ћемо морати да утврдимо да су тешкоће при њеном овладавању бројне и напорне.
    Човеку се чини да није ништа природније и лакше него да посматра самог себе и тако доноси одређене закључке за своја делања и испуњавање постављених задатака. И поред несумњиве чињенице да у човеку постоји непрекидна, природна потреба да се посматра, да се неким другим Ја понекад удаљи и онда осмотри своје свакодневно ја, своју Персону, што ће рећи маску коју стално навлачи за разне прилике и разна друштва - отуд велика опасност да себе поистовети са том маском - ништа није теже него објективно анализирати своје несвесне жеље, прохтеве и поступке. Сваки човек има једну или више „слепих мрља“ у себи, и то управо за оне стране своје личности које су битне за личност, а које он управо не жели да опази и прихвати као део себе.


    Значајним људима, у првом реду уметницима, као што су били Достојевски, Кафка или Пруст, пошло је нарочито за руком да изврше једно изузетно мучно, али плодно анализирање себе. Од плодова које су нам донели овакви велики људи, мирно се може рећи да живи добар део човечанства, јер човек заиста не живи само од хлеба.
    Једну такву, изванредну аутоанализу извршио је и сам Сигмунд Фројд, и управо тој анализи можемо да захвалимо за толико значајан продор у свет снова, односно за читаву Фројдову интерпретацију снова. Па ипак, и поред овог Фројдовог искуства и занимљиве књиге Карен Хорнај Аутоанализа, у којој нам аутор описује комбиновано лечење једне пацијенткиње психоанализом и аутоанализом, могућности за стварно лечење неког неуротичара само ауто-анализом врло су ограничене. Оно што уметник постигне, у успешној сублимацији својих неуротичних конфликата, у стању је да постигне само врло ограничен број људи који нису уметници. Упознавање самог себе некад је пре омогућено у дијалогу него у монологу.

    Отуд све форме дијалога, почев од психоаналитичког па до оног између стварних пријатеља, или у оним успешнијим односима између мушкарца и жене, ближи су достигнућу оног далеког циља, стварног упознавања самог себе, него разни монолози пуни јаловог мудровања у затвореном кругу. Човека у сваком случају треба научити да прилази самом себи на сличан начин као што се учи да прилази некој компликованој машини којом треба да зна да рукује. У овоме му значајну помоћ може да пружи психоаналитичар, који га, између осталог, може научити да правилно прилази и „краљевском путу у несвесно“ - његовим сновима. Вођење дневника још је један од врло корисних начина упознавања и оног дела себе који је до тада био непознат.


    Аутоанализа је само ограничена могућност да неуротичар излечи самог себе. И код овога је, међутим, остварљиво да му се уз помоћ аналитичара омогући комбинована анализа, која је већ у бројним случајевима имала успеха. Аутоанализа здравих људи све је више императив нашег времена, јер је несумњиво један од путева којим човек мири супротности у самом себи, олакшавајући тако своје успешно уклапање у заједницу, што опет практично значи јачање колективног јединства једног друштва састављеног не од анонимних бројева, већ од индивидуалности - што свакако мора да буде циљ сваког демократског друштва.

    Светла и тамна страна психоаналитичке педагогије

    Када је психоанализа објавила, а добрим делом успела и да докаже како је већина дубљих неуротичних поремећаја у одраслом добу последица разних траума и лишавања из доба детињства, и то чак раног детињства, било је сасвим природно да је она свој утицај морала да прошири и на читаву педагогију. И поред почетних отпора, и то жестоких, које је пружала ова грана науке раној психоанализи, отпора који ни до данас нису сасвим престали, многим познатим педагозима убрзо је постало јасно да без прихватања неких основних психоаналитичких поставки, педагогија, као засебна и веома важна грана науке, неће моћи даље да напредује. Већини педагога и психолога, нарочито они који су се директно занимали проблемима васпитања деце, затим менталним хигијеничарима, као и свима онима који су се бавили предохраном менталних и других сличних обољења, бивало је све јасније да се само предузимањем нових мера у васпитању деце може постићи смањење све већег и забрињавајућег броја манифестовања разних неуротичних поремећаја одраслих људи. Дотадашња неискреност родитеља у сексуалним питањима, нереално високи моралних захтеви, претерана строгост или претерано мажење, непотребне и штетне казнене мере, несвесна завођења итд., који су сви заједно или посебно ојачавали и погоршавали природне и неизбежне кризе малог детета - везане за Едипов комплекс, кастрациони страх, завист женског детета према мушкарцу, агресивне тежње са истовременом склоношћу за потчињавањем - створили су потребу за новом врстом васпитања које би требало да створи здравије и срећније људе под претпоставком успешног избегавања грешака многих генерација родитеља у прошлости.


    Иако је одмах на почетку сусрета психоанализе са педагогијом било јасно да се теоријске замисли неће моћи практично да остваре без великих тешкоћа и неспоразума, јер су и родитељи и учитељи и педагози очекивали, чак захтевали, од психоанализе неку врсту готових образаца правила и прописа, утицај психоанализе, која је била више у стању да опомене, укаже на сигурне грешке у васпитању, него да пружи готове рецепте за њега, био је значајан и благотворан.

    Породична средина - свуда где је то било могуће, и до које је уопште стизао нови талас психоаналитичких открића остварених првенствено на анализама одраслих неуротичара - почела је да мења своју физиономију и да отвара широм врата новим сазнањима. Тако су, на пример, родитељи схватили да задржавање детета да спава у њиховој спаваћој соби преко једног његовог одређеног узраста (у тврдом дотадашњем уверењу да дете увек блажено спава док они у кревету воде љубав) може да буде врло штетно по дете, будећи у њему рану сексуалну радозналост, која није најчешће задовољена чак ни привременим вербалним објашњењем неких основних истина из сексуалног живота. Данас је несхватљиво како су некадашњи родитељи, у дугом низу генерација, били уверени да све до пубертета, а врло често ни у овоме, није потребно деци пружити никаква ближа објашњења из једне области човековог живота која одлучујуће утиче на формирање и развој целовите људске личности. Ми данас знамо откуда ово слепило код родитеља. Они једноставно нису ни у сну претпостављали, пошто су претходно постигли готово потпуно потискивање инфантилних сећања из сопственог сексуалног развоја, да дете не постаје сексуално биће тек у пубертету, већ да оно пролази кроз сасвим одређене и данас познате фазе сексуалног развоја такорећи од рођења.


    Требало је да прође доста времена док су родитељи схватили да су фригидност и импотенција одраслих сексуалних јединки често последица не само њиховог сопственог престрогог или лицемерног става према сексуалним проблемима детета већ и нетачног и штетног процењивања инфантилне онаније, која се данас сматра природном и обичном у једној фази раног детињства. Слични преображаји у родитељском схватању понашања детета односили су се и на повремена испољавања агресије детета и његовог непријатељског става према браћи или сестрама, али и према родитељима. Оваква испољавања данас се не сматрају патолошким знаком „лошег карактера“ детета, већ његовим природним потребама за осамостаљивањем и његовом мучном борбом за признавањем својих права и свога Ја. Већом толеранцијом родитеља и према овим агресивним испољавањима детета, као и према сексуалним, створена је сасвим нова атмосфера у породици, у којој нису више вештачки гајени страх и осећање кривице, два најтежа бича која неповратно могу да спрече нормалан развој детета и да од њега створе трајног неуротичара.

    Бољим увидом у оралну, аналну и фалусну фазу развоја детета могли су родитељи сасвим успешно спречити касније поремећаје у исхрани (из којих произлазе психосоматске болести типа гризлице стомака, хронична запаљења црева итд.), у функционисању апарата за крвоток (потиснута агресивност и претерана амбициозност стварају услове за повећан крвни притисак), не спомињући бројне могуће поремећаје у сексуалној области или у стварању патолошких црта карактера (претерана страшљивост и педантерија као последица претераног ритуала чистоће у детињству).


    Из досадашњег излагања могли бисмо погрешно закључити да су психоаналитичка открића, а нарочито њихова практична примена - ако су само родитељи прошли кроз неки психоаналитички курс - у стању да отклоне све досадашње сметње и грешке које су вековима чињене у педагогији, па да се према томе убудуће може очекивати нова генерација зрелих и задовољних људи. Ако овакав оптимизам и није сасвим претеран, морамо се подсетити да све што у животу има своје лице и своју светлу страну, неминовно поседује, не знамо тачно по каквим законима дуалитета, и своје наличје и своју тамну страну. Не може друкчије бити ни са психоаналитичком педагогијом.


    Сексуално ослобођење и просвећивање, о којима се тако много данас говори, заједно са несумњиво позитивним доприносом слободнијем развоју човека, донели су и сексуално откочивање и злоупотребљавање овог значајног нагона у човеку намењеног његовом оплемењивању и делимичном сублимирању. Ово се исто може рећи и за нагон агресије, и за природну потребу за важењем, односно моћ. Одстрањивање сваког страха од родитељске строгости ствара у детету појачан страх од сопствене савести, вероватно зато што је немогуће и чак опасно да човек остане пред собом и другима без икаквог страха. Слична опасност прети и када се дете ослободи било каквог осећања кривице, при чему треба добро разликовати неуротично осећање кривице од здравог осећања стварне кривице, чувајући се тога да се дете лиши сваког суочавања са кривицом, од које се једноставно човек не може никада сасвим сачувати, јер ће управо у томе случају бити оптерећен непотребним и болесним осећањем кривице.


    По мишљењу Ане Фројд, која се дуго бавила проблемима психоаналитичке педагогије, грешка при појављивању тамне стране ове педагогије није у основним постулатима психоанализе, већ у претераним очекивањима од ње. И још нешто значајније, при чему Ана Фројд само понавља познату мисао свога оца: неурозе су цена коју човечанство плаћа за свој културни развој!


    И по Јунгу и Фрому, нема индивидуалног и културног напретка, како појединца тако и целог човечанства, без пролажења кроз неурозу. Једни само остају заувек у њој, док други пролазе кроз њу. Да ли ће човек остати заробљен у мрежи неурозе или ће се са драгоценим искуством из ње извући - зависи управо највише од става родитеља и њихових васпитних мера у раном детињству детета, чак и онда када у потпуности усвојимо мисао, чини нам се Љубе Ненадовића - „Две најтеже ствари на свету јесу: друштвом добро управљати и дете добро васпитати“.
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.01.2008 u 22:08

  2. #17

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Да ли је свако лечење оправдано?

    Овакво питање може у први мах да изгледа апсурдно. Зар није дужност сваког лекара одувек била да излечи свога болесника од разноврсних тегоба због којих му се он јавља са жељом, молбом и поверењем да га управо тај лекар кога је болесник слободно изабрао (отуд избор лекара остаје једно од првих етичких правила медицине) лечи и излечи? Па ипак, све то није тако једноставно као што на први поглед може да изгледа. За сваког савесног лекара поставља се, најпре, једно питање и с њим у вези једна неопходна опрезност. Питање гласи: шта ми заправо лечимо, болест или болесника - док нам опрезност налаже да се чврсто држимо једног од најстаријих правила медицине: прво је, не штетити! Чини нам се да ова два проблема често заборављају данашњи лекари заузети журбом свога времена, бројем прегледаних болесника и економским ефектом постигнутим овим анонимним бројем. Узимамо због тога слободу да и себе и њих подсетимо на нека правила „вечите медицине“, данас помало заборављена, а што води оскрнављењу и медицине и лекарског позива.


    Не изгледа ли у први мах логично да лечећи болест лечимо и болесника? Неће ли неки човек кога смо излечили од његове неурозе, његове астме, гризлице стомака или високог притиска самим овим излечењем постати расположенији, ведрији, приступачнији, па и морално бољи? Из много разлога, најчешће не из незнања, већ опет притиснути бројем пацијената и погрешном здравственом политиком нашег времена, и то не само код нас, лекари се најпре окрећу симптомима болести и покушавају да ове симптоме на најлакши и најбржи могући начин, дакле медикаментима, одстране или бар ублаже. Да ли је овај пут стварно правилан? Не личи ли такво лечење, помало, на давање медикамената за обарање температуре некоме ко има високу температуру, не интересујући се чиме је заправо оваква температура проузрокована!


    Желели бисмо да подсетимо на онај други пут, сигурно тежи, мучнији, па и загонетнији, али зато, по нашем мишљењу, једино правилан и оправдан. Ово је психотерапеутски пут или, у ширем смислу, психосоматски. Психотерапеут или психосоматичар није у првом реду заинтересован за симптоме болести код свога болесника, иако ће он све ове симптоме пажљиво саслушати и испитати, пошто ово најпре и захтева његов пацијент. Тежиште испитивања, међутим, мораће се врло брзо преместити са симптома на личност болесника, тј. на све оне црте и одлике како у његовом унутарњем, душевном животу тако и у спољашњем. Рећи ће нам одмах - па не могу сви лекари разних струка и профила да буду и психотерапеути. Одговорићемо да је одувек сваки добар лекар био и психотерапеут.

    Зар ово нису били на најбољи могући начин и Хипократ и Гален и Парацелзус? На овакав став сваког лекара обавезује нас и данас не само наша лекарска етика већ и развој савремене медицине, у којој је психосоматска медицина управо на изненађујући начин потврдила и експериментално доказала стара наслућивања свих добрих лекара у прошлости да готово и нема телесне болести, укључујући и банални грип или ангину, у којима снажно не суделује, често директно провокативно, и неки психички чинилац. На који начин ће разни психички чиниоци и психичка узбуђења, као што су на пример страх, жалост, бес, скривено незадовољство, потиснута агресија, незадовољена љубав итд., деловати на душевно и телесно стање индивидуе - зависи у првом реду од структуре његове личности, што значи од његовог темперамента, карактера, начина реаговања на разне унутарње и спољашње трауме. Ово и јесте разлог зашто су се стари лекари још у првом контакту са болесником трудили да докуче каква је личност болесника, како су у њој распоређене главне нападачке и одбрамбене снаге његовог свесног и још више несвесног живота, зашто она реагује баш повећаним крвним притиском или астмом, или само неким неуротичним симптомом као на пример страхом од вожње железницом. Наравно да је за такво испитивање потребна одговарајућа теоријска спрема лекара, која ће га учити да увек обраћа пажњу на целину како нормалних тако и патолошких збивања код пацијента, затим искуство дуготрајне праксе и, не на последњем месту, располагање довољним временом за такво испитивање.


    Тек после таквог прилажења најпре болесном човеку, а онда његовој болести можемо поставити оно загонетно и, наизглед, апсурдно питање: да ли је свако лечење оправдано? Зашто ово питање не сматрамо апсурдним, већ, напротив, веома смисленим?


    Када је реч о неурозама, развијање неког неуротичног симптома може у извесним случајевима да значи једини и најцелисходнији излаз из неке врло сложене и за дуго времена непроменљиве конфликтне ситуације у породици или ван ње. Ово исто, уосталом, може да важи и за неке телесне симптоме, као што су, на пример: главобоља, несаница, повремено висок крвни притисак итд. Да ли несмотрено, а при томе можда ипак само привремено ослобађање од оваквих симптома одбране, које је сам организам дао индивидуи као врсту штита, неће довести до непредвидљивих много тежих последица како по саму ову особу тако и по њену околину? Овакви случајеви нису чести, али нам их је пракса довољно показала. Наведимо само неколико примера.


    Ако нека млада жена која већ дуже времена стрпљиво и предано негује свога тешко оболелог мужа осети главобољу, као одбрану од искушења брачног неверства, шта смо постигли излечењем овог симптома? Или ако нека безобзирна, агресивна особа која још није постигла све што је у својој неумереној амбициозности наумила оболи од несанице или гризлице стомака - да ли ће она успешном лекарском интервенцијом постати мање агресивна и моралнија?


    И у једном и у другом случају лекарски приступ не може и не треба да буде управљен, само на отклањање симптома. У првом случају овај приступ мора бити превасходно психотерапеутски, чак логотерапеутски: после пажљивог лекаревог покушаја да она млада жена увиди стварне разлоге главобоље, он ће јој осветлити морални проблем пред који је у свој оштрини постављена а у крајњој линији лекар је суочава са проблемом њене слободе и то слободе избора. У другом случају, ако потиснуте разлоге за агресивност, и поред предочавања пацијенту, овај не прима, нити признаје, сматрамо да из моралних разлога лекар може некад да одбије даље лечење.
    Ради бољег уочавања суштине проблема, наводим један доста чест случај у психијатријској пракси. Ожењен човек, кога нежно и верно воли његова жена, и сам задовољан браком, науми да жену превари и при том покушају доживи комплетну импотенцију. Да ли задатак психијатра треба да буде излечење импотенције да би после тога овај човек мирно наставио са даљим неверствима, или покушај разјашњења несвесног разлога импотенције који је, можда, спасоносни сигнал за овог човека?


    Није нам циљ да се указивањем на ове примере, као и на сам проблем лечења или не лечења болесника, склонимо у неку врсту терапеутског нихилизма, конформизма или да избегавамо наше основне дужности да помогнемо онима који су у невољи. Циљ нам је био да укажемо: 1) да треба лечити болесника, а не болест, и 2) да из моралних разлога и обзира према другима не бисмо смели, у опасно захукталом току нашег времена, по сваку цену и схематски да лечимо сваког болесника и сваку болест.

    Да ли је страх од лекова оправдан?

    Постоји колико старо толико и укорењено мишљење, још више веровање, нарочито распрострањено у народу, одскора и у цивилизованијим слојевима његовим - да је узимање лекова, углавном у облику разних таблета, капсула и слично, штетно по здравље и да их због тога треба што је могуће више и дуже избегавати. Да видимо одакле потиче ово веровање и да ли је оно оправдано?
    Сви стари народи, давно пре него што се развила модерна индустрија лекова, били су у многа тешњем контакту са природом и њеним добрима, били су много бољи зналци у тумачењу тајанствених знакова преко којих се природа откривала, него што је то случај са тзв. цивилизованим светом који живи у великим градовима и који „открива“ природу у току недељних туристичких излета. „Познавање природе“, предмет који смо некад учили по школама и који је носио тако привлачно име, подразумевао је, код раније поменутих народа, и одлично познавање разног биља и растиња као саставног дела земље која се обрађивала и која се морала познавати због највиталнијих разлога. Примитиван човек је, слично некој дивљој или припитомљеној животињи, готово инстинктивно знао коју биљку треба убрати, у које годишње доба и у који час да би она могла на најбољи могући начин да делује у одређеном тренутку развоја неке болести. Основна теза примитивних народа била је: природа је изазвала болести, али за сваку болест дала је и лек. Пошто се ипак непрестано дешавало да је по која болест била јача од одговарајућег лека, примитивно мишљење и овде је налазило одговор, па се на сасвим једноставан и за себе задовољавајући начин мирило и са неизбежном чињеницом смрти. Смрт је једноставно значила да је душа неког умрлог претка, неки зао демон или, просто, неупозната природна законитост преовладала, загосподарила душом и телом болесника и да је ту свака интервенција неког мага или врача узалудна. Насупрот оваквим случајевима безуспешног лечења, који су некад доводили до смењивања, па и убијања раније признатог врача, све у нади да лека ипак има, али да га врач није знао или није хтео да одабере, бројнији случајеви излечених доказивали су надмоћ живота над смрћу, корисност и захвалност природи на безброј биља и корења, које управо и расте зато, по мишљењу примитивних, да им помогне у невољи болести.


    Без обзира на погрешне методе лечења, које су повремено доводиле до праве катастрофе (оне су се мање заснивале на емпиријском искуству стицаном хиљадама година и усмено преношеном на одређене чланове породице у племену, који су се бавили готово искључиво лечењем, а више на сујеверју погрешне магије), сва наша данашња, модерна фармакопеја почива на тзв. природним лековима добијеним из природних извора: земље и њеног корења, стабла и листа неке биљке, цвета или пупољка итд. Штавише, природна искуства неких племена с овим природним лековима, на пример у Африци или Јужној Америци, надмашују наша технолошка и хемијска достигнућа са тзв. синтетичким лековима направљеним у лабораторијама и фабрикама лекова. Сетимо се само прича, којима се може и поверовати, да примитиван човек у неким пределима земље тачно зна коју ће биљку и како да употреби за лечење уједа неке отровне змије, док су у неким племенима у јужној Америци, по саопштењима истраживача, жене у стању да тачно регулишу циклус рађања, располажући безопаснијим и вероватно ефикаснијим средствима од свих наших модерних контрацептивних средстава.


    Неповерење према лековима почиње од тренутка када се, нужним развојем цивилизације, изгубила непосредна веза са природним изворима оздрављења и када су лекови доспевали у руке болесника као готови, синтетички направљени производи у облику разних таблета или капљица. Пошто се већ раније изгубила она непосредна и дубока, у ствари магијска веза између врача и болесника, а на њено место појавила се нова веза између болесника и модерног врача, лекара, који је, с једне стране, имао неоспорне предности над својим медицинским претходником, понегде још и супарником, и то свесним и рационалним познавањем, како природе болести тако и природе лека, али с друге стране и недостацима, прирођене скепсе интелектуалаца према свему, па и према лековима, овај контакт није више носио собом, а рriori, обезбеђен успех. Сада се и код примитивнијих, али све више и цивилизованијих болесника појавила прва сумња у моћ и надмоћ лекара да стварно уништи демон болести. Упоредо са сумњом у лекара, неизбежно се сумња пренела и на лекове које је он преписивао, често небрижљиво, без претходног објашњења о њиховој ефикасности, односно начину дејства. Понекад се чак дешавало, а и данас се дешава, да пацијент добије само рецепт од лекара, не видевши уопште лекара, тако да је лек био двоструко ослабљен у своме дејству: оног природног, који потиче од саме садржине лека, и оног другог, увек и у свим приликама, необично важног дејства лекара као човека који се искрено заузима и за свог болесника и за лек који му предаје у руке. Стара, освештена истина да нема успешног дејства лека, ако иза њега не стоји прави лек и права реч лекара - посведочила се још једном и данас. И то управо данас када је контакт болесника са лекаром још више ослабљен, с једне стране, ужурбаношћу нашег доба у коме уопште однос човека са човеком постаје све површнији и, с друге стране, психолошком неспремношћу за његово општење са болесником. Није овај однос између лекара и болесника сам по себи разумљив, нити је само ствар урођеног талента и такта лекара! И овај однос, од кога толико зависи опстанак и болесника и лекара, може и треба да се учи, и то баш данас када је етика, посебно етика лекара, у кризи. А управо о тој психолошкој припреми медицинара за пуни позив будућег лекара млади људи не чују на факултетима ништа или готово ништа.


    Ако узмемо у обзир још и чињеницу да су и лекари и болесници све више притиснути великим бројем лекова, које готово свакодневно доносе разне светске и домаће фирме на фармаколошко тржиште, неће нас зачудити што се и лекари све више крију иза лекова, потурајући их уместо себе као главни чинилац лечења.


    Број алергичних реакција у свету данас је у сталном порасту. Осим бројних других разлога, не заузимају безначајно место ни лекови, односно њихово неконтролисано, небрижљиво. и претерано узимање. Организам се сам брани и преко алергичних реакција шаље своје сигнале за помоћ.


    Да ли је после свега реченог још чудновато што се међу болесницима све чешће јавља неповерење према узимању лекова? Постоје, међутим, и други, овога пута неоправдани разлози који потичу из несвесног дела личности, и о којима треба такође нешто рећи.
    Постоји низ неуротичних болесника, нарочито оних заокупљених разним видовима страха (страха који је ирационалан), па и страха од узимања лекова у било којој форми, који упорно и тврдоглаво, очевидно штетећи себи, одбијају да узимају лекове које им лекар савесно преписује. Психијатри и психоаналитичари, у овоме одбијању и страху од лекова, сагледавају несвесну жељу болесника да и даље остану болесни, идентификујући свој став у животу са ставом болесног човека. Они радије остају и даље болесни, кињећи и себе и своју околину болесним симптомима, на које се жале, него што ће пристати да узму лек који их „ошамућује“ или „дрогира“. Пошто се не може негирати да има и таквих лекова, опет је само у рукама савесног лекара да одреди коме се болеснику и колико може дати одређен лек. Сугестибилност човека уопште, пацијента посебно, врло је велика. Отуд се ствара сасвим непотребна паника међу болесницима, нарочито оним лаковерним, који одбијају да приме лек само зато што је неки други лек „упропастио“ њиховог рођака или суседа. Не постоји, међутим, универзални лек који свима помаже, нити опет неки други који би свима штетио. Сваки болесник је индивидуа за себе и реагује на свој, само њему својствен начин. Ако не подлегне сугестији да је неки лек некоме штетио, што не мора бити уопште тачно, управо тај исти лек може њему изванредно да користи.


    Да закључимо. Данашња криза поверења у лекове код једног доброг дела болесника оправдана је, код другог дела неоправдана и плод је самодеструктивних тенденција у несвесном делу личности, сујеверја, лаковерности и ирационалног страха. Лек мора поново да задобије своје место у лекарској пракси! и болесничкој соби, који му стварно по његовој намени и припада. Он није никакво чаробно средство које на волшебан начин помаже и без лекаревог личног удела. Он задобија своју реалну вредност само преко лекара. На њему је, у крајњој линији, одговорност да одреди право место леку, и само тада лек постаје драгоцена помоћ и болеснику и лекару.

    Психотерапија као креативан процес

    У Фројдово доба, па и доста касније, психоаналитичка психотерапија схватана је као реконструктивна дубинска анализа која треба да отклони патолошке, реметилачке симптоме код пацијента, да му помогне да поново задобије изгубљену радну способност и способност да воли, при чему се сексуална способност више истицала над оном еротичном. Данас у свету, у коме се поклања дужна пажња психотерапији и о којој се све чешће размишља као о терапеутској грани будућности, лагано расте број мислилаца који у психотерапеутском процесу све више назиру могућност остварења креативног процеса. Овакав поглед на психотерапију излази из концепта класичне психоанализе јер претпоставља једну нову могућност у којој оба партнера, и пацијент и психотерапеут постижу нове резултате на упознавању и мењању себе самих.


    Тако, на пример, услови које Роџерс (C. Rogers) наводи као подстицајне за стваралаштво - психолошка сигурност и психолошка слобода - изведени су у ствари из психотерапеутске ситуације и ово извођење је сасвим оправдано ако психотерапеутски процес схватимо као креативни процес.


    Из праксе добро знамо да је циљ психотерапеутског процеса јачање Ега, а ово јачање услов је креативности. Слично се изражава и Маслов (А. Maslow). Креативни као и психотерапеутски процес састоје се, према њему, из две фазе: у првој се омогућава што спонтаније надолажење сировог материјала из несвесног, у другој, секундарној фази настаје прерада сировог материјала уз помоћ контроле разума и логике.


    Синтеза ових двеју фаза представља креативност. Разлика између ствараоца и схизофреног болесника је у томе што код овог другог не долази до друге фазе, па изостаје свака контрола над сировим материјалом. Међутим, у случају да ова друга фаза, односно контрола, сувише рано наступи, што би значило да је слободно продирање сировог материјала из несвесног спречено, или у недовољној количини и мери допуштено, понашање постаје компулсивно-опсесивно, и ми се тада у психотерапеутској пракси срећем са принудним неуротичарем.

    Прва фаза стварања, да још једном парафразирамо Маслова, нека је врста добровољне регресије, препуштање Ега играчком, феминином и „мало лудом несвесном; друга фаза је конфронтација са реалношћу у којој је Его посредник који контролише и уређује. Исто се дешава у психотерапеутском процесу.


    Валтер Фурер (Walter Furer) је у својој књизи из 1970. године Нови путеви ка несвесном јасно истакао стваралачку улогу психотерапије. Психоанализа је, за њега, активан процес развоја личности и у својој бити стваралачки догађај. Мада Фурер означава да је тек од Јунговог времена појам креативног у психотерапији могао изрично да буде употребљен, он неке трагове активно-стваралачког карактера психотерапије назире већ код Фројда, и то у његовом огледу Теорија либида из 1923. године.

    У тексту се, између осталог, каже да је циљ психотерапије јачање Ега пацијента, које треба да га поштеди од непотребног трошења енергије на унутарње конфликте да би „од њега створила најбоље што он може да постане према његовим настројеностима и способностима“. И према Фуреру, дакле, као и према многобројним другим ауторима који су се бавили проблемом стваралаштва, човек носи у себи потенцијале стваралачке моћи које се могу и морају вежбати још из раног детињства. Међу задацима родитеља и васпитача за креативан одгој деце Фурер помиње неколико са којима треба брижљивије да се баве. Тако треба, најпре, рано учити децу да стваралачки гледају своју околину. Гледање није у својој бити никакав пасиван процес. Напротив, према Биндеровим речима, „оно преображава опажање околине активном трансформацијом у унутарње слике“. Ове слике се, даље, на различите начине изнова преструктурирају и духовно прерађују тако да послуже као користан стимуланс у прима нових доживљаја на стваралачки начин. У овом процесу врло значајну улогу има интуиција, на коју треба посебно обратити пажњу и неговати је без обзира коме типу индивидуа, према Јунгу, припадала. Захваљујући интуицији, човек опажа суштину неког објекта, и то непосредно и целовито.


    Осим стваралачког посматрања и интуиције, Фурер помиње способност за симболизацију као исто тако веома значајан квалитет човековог развоја. Према Мирчи Елијадеу, „симболично мишљење припада суштинском човековом бивству: оно је претеча говора и дискурзивног мишљења. Симбол открива сасвим одређена виђења стварности... Слике, симболи, митови... испуњавају једну функцију и то у откривању најтајанственијих структуралних форми бивства“.


    Мора се прихватити да је изналажење слика, цртежа и симбола општељудско својство дубоко учвршћено у нашем несвесном. Када дете примењује симболе и док је у читавом свом свету доживљаја под влашћу прелогичног сликовитог мишљења, оно је и у симболичном мишљењу које није научило и преузело од одраслих, јер га је најпре преформирано носило у себи. За ово прелогично симболично мишљење детета може да се каже да је врста магично-анимистичког погледа на свет, које носи у себи нешто првобитно и оригинално стваралачко.

    Занимљиво је приметити да када дете прође ову магично-анимистичку фазу развоја, нарочито у случајевима када се на њу није обратила дужна пажња или је сувише нагло и грубо прекинута, одрасли касније има велике муке да се поново уживи у разнобојан свет дечјег начина мишљења и у симболе уопште. Један необично занимљив, значајан свет слика, симбола и митова остаје, на овај начин, многима за цео живот затворен. Креативни људи и у односу на овај свет друкчији су од осталих и разликују се у лакшем и спонтанијем прилазу свету симбола, који им служи као драгоцена грађа у стваралаштву. Ово исто важи и за психотерапеутски процес.


    Психотерапеут који је научио да креативно мисли у току психотерапије обратиће нарочиту пажњу на спонтано појављивање симбола код пацијента, било да се ови открију у симптомима болести, дневним сањаријама, сновима, цртежима или манифестацијама несвесног живота пацијента. Преко симбола, овог сликовитог израза несвесног, који садржи значење, истовремено има у себи више видова појма и најмање једну супротност - садржина и смисао психотерапије значајно су проширени и обогаћени једном новом и важном димензијом. Што се психотерапеут више бави светом симбола, постаће му све јаснија његова практична вредност, јер ће бити све ближе открићу да симболично представљање садржи не само проблем који пацијент нуди на заједничко решавање већ, у исто време, оно нуди и разрешавање проблема које се не налази изражено само у садржају симбола већ управо у самој структури његовој.


    Ако једна озбиљна психотерапија, коју води искусан и школован психотерапеут довољно дуго, заиста носи у себи могућности „накнадног васпитања“, дакле и креативног одгоја, поставља се оправдано питање да ли је креативност могућа у сваком људском добу и да ли се она може још научити или развити из клице код сваког присутне, у току неке добро вођене психотерапије. Успех сваке психотерапије, нарочито оне у којој су се наслутиле и стваралачке могућности, зависи првенствено од способности за преображај и код терапеута и код његовог пацијента.

    Постоје људи који су и поред неуротичног развоја у детињству и поодмаклих година када су први пут доспели у психотерапију задржали неке црте личности које их чине способним за метаморфозе индивидуационог процеса и за које можемо да кажемо да носе упадљивије у себи креативне способности, иако најчешће не постају манифестовани ствараоци. (И овакво једно мишљење треба примити условно, јер има и међу таквим људима примера да су постали креативни и у годинама када то нико од њих није очекивао.)

    Тешко је дефинисати које су то црте личности које неко биће чине латентно способним и спремним на трансформације. Претпостављамо да међу овим цртама мора постојати релативна аутономија Ега, не сувише снажан притисак страха, несклоност према претераним агресивним и аутоагресивним акцијама и, затим, радозналост, чуђење и дивљење, психички квалитети који су, по нашем мишљењу, можда одлучујући да неко остане увек млад, а да не буде инфантилан.

    Ако изоставимо из нашег даљег излагања непознату и потпуно непредвидљиву компоненту животних збивања, која преко неког наглог и неочекиваног догађаја може одједном да покрене већ зарђалу осовину неког карактера и да доведе до плодних промена у мишљењу и понашању, онда сматрамо да различити облици психотерапије, индивидуалне и оне групне, представљају данас потенцијалну могућност за накнадно сазревање, дозревање или убрзање веома успореног индивидуационог процеса код неке више или мање неуротичне индивидуе. Ако будемо убудуће психотерапију све више схватали као креативан процес, омогућићемо и себи и нашем пацијенту да изађемо из рутинског и шаблонског, да се отиснемо у оне још неиспитане области простране човекове личности у којима је сваки човек, и неуротичан и здрав, потенцијални стваралац.
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.01.2008 u 22:09

  3. #18

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Шта је са сексуалном револуцијом данас?

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Код Фројда нема ничег од повратка природи или природном човеку: процес цивилизације је иреверзибилан.
    X. Маркузе



    Чудновата је, каткад трагична судбина неких значајних људи у науци, филозофији и религији. Њих не само што нису могли да схвате њихови савременици, а често и генерације после њих, већ су њихова учења била свесно или несвесно искривљавана или злоупотребљавана. Ово је био случај не само са Ничеом и нацизмом већ и са Сигмундом Фројдом и сексуалном револуцијом.


    Па ипак - сумња нас не оставља на миру - као да је у овим људима или у њиховим идејама било нешто бременито не само за мењање постојећег стања већ и за погрешно мењање раније погрешних ставова.


    Можда је сва тајна у још увек недовољно упознатој, противречној и искључивој човековој природи. Политичке револуције у свету које су ишле напоредо са индустријском револуцијом или јој чак предњачиле, а које су отвориле до тада забрањена врата људске слободе, и онда ставиле човека на љуте муке да све слободније одлучује у брању плодова са дрвета добра и зла, истовремено су отвориле широм врата и другим слободама. Пре свега оној сексуалној.


    Загушљиво време сексуалног лицемерства, потискивања и сакривања природних потреба, време коме се није могло да доживи чулно задовољство женом, ако она претходно није била као сексуални објект понижена, приближавало се већ крајем XIX века своме природном крају, па је остало само питање какав ће прелаз да буде у ново доба и на којој граници ће се зауставити будућа револуција.


    На барјаку који је први подигнут у име ослобођеног човековог сексуалног бића стајало је име Сигмунда Фројда - човека опрезног и плашљивог, дубоко скептичног и песимистичког, који се клонио сваке политике, а према револуцијама се односио управо конзервативно. Таква је, истина, била личност Фројдова, али не и његове идеје, па се можемо упитати по чему морају идеје неког значајног човека, да по свему одговарају личности њеног носиоца. Какве је везе имала, на пример, идеја натчовека са Ничеовом личношћу?


    Тако се питају, међутим, они који би хтели да спасу Ничеову или Фројдову личност од злоупотребе њихових идеја. Има у тим жељама племенитих напора, али ипак остаје сумња: није ли нека болест у ових великанима тињала, а затим и буктала, а која је злосрећно раздвојила учење од личности учитеља?


    Било како било, вековно искуство показује да кад год се нека слобода, најпре, затражи и пожели само споља, у очекивању да ће тада доћи, природно и спонтано, и она унутрашња, разочарања изгледа, да су била увек неминовна.


    Сексуална револуција данас, која се не може посматрати као изолован феномен, желећи да донесе спутаном човеку слободу, истовремено је ту слободу поставила у блиске односе са Ништа. А када се слобода нашла једном поред Ништа, не разликујући се међусобно увек најбоље, човек се још једном упитао за прави смисао сексуалне револуције.
    Карен Хорнај је још на почетку сексуалне револуције тачно уочила да млади људи не траже једно од другог секс, већ сигурност коју од родитеља и друштва нису никада довољно добили, док је Ерих Фром говорио о разним видовима бекства од слободе. У име слободе бежи се од слободе!


    Миодраг Павловић је сасвим тачно написао да еротизам изгледа модерном човеку као један од последњих начина да се враћа колективном... да у еротизму нађе заједнички именитељ са осталим људима, да у еротизму промискуитета, групних бракова или групних ситуација доживи биолошку стопљеност са бићима са којима нема иначе начина да се сретне и зближи.


    Младима се данас чини да се све може и мора лако да добије. Аутомобил, диплома, а пре свега онај други пол. Њима се чини да су стари учинили цео живот, па и онај сексуални, непотребно сложеним, да су све компликовали и замрсили, а да живот треба да тече много природније и једноставније. Нажалост, никако није тако.


    Живот вероватно никада није био једноставан, а човек, од када је научио да мисли, одмах се сукобио најпре са својим осећањима, а онда и са мислима и осећањима људи око себе. Из столећа у столеће живот и људски односи у њему постајали су све сложенији и компликованији и како Херман Хесе изванредно рече: На почетку ствари не налази се невиност и једноставност, све што је створено, и оно наизглед најједноставније, већ је искривљено, већ је са много пукотина и бачено у прљави ток постајања. Пут у чедност, у нестварно, ка Богу, не води назад, већ напред, не ка вуку или детету, већ све даље у кривицу, све дубље унутра ка развијању човека.


    Носиоци сексуалне револуције, али и млади свет уопште, сигурно су у праву када више неће натраг ка вуку и свему ономе што се у прошлости дешавало, а што је толико подсећало на човек човеку вук. Али он неће ни у кривицу која се вољно узима на себе, у одговорност која обавезује, у жртву која чисти. Укратко - он неће у индивидуацију, у којој треба да се сукобљава са свим могућим Сенкама и Персонама у себи и ван себе. Тај нови свет као да уопште не жели никакав сукоб. Одбијајући с правом да учествује у разним исконструисаним сукобима у којима треба другима да послужи као нова врста топовске хране, он одбија сваку врсту сукоба предајући се свим врстама слобода - од оне сексуалне, до слободе нерада, тј. одбијања сваког рада и занимања. То је слобода у којој очевидно доминира принцип задовољства, у којој је пасивност јача од активности, а индиферентност штит пред афективном загађеношћу родитеља и друштва. Уз помоћ дрога многи који су почели своју револуцију од секса свесно траже да је заврше у псеудонирвани будиста.


    А шта се дешава са самим сексом? Тежећи ка упрошћавању сексуалних односа, млади људи су доспели у такву врсту упрошћености у којој не само што је сама сексуална страст обестрашћена већ се на место односа двају субјеката створио однос предмета.


    Када је реч о односу полова, све то није нимало једноставно. Без потребе за мистификацијом, може се мирно рећи да односи између полова, како они духовне тако и телесне природе, у себи још носе довољно загонетног и непознатог које ниједна наука није успела до краја да расветли.


    Ослобођење од сексуалне спутаности и лажног односа према сексуалном нагону, нажалост, не обезбеђује аутоматски и стварну сексуалну слободу. Очевидно је, најпре, да слободом у сексуалним односима човек још није ни издалека себе ослободио свих других врста отуђења у свету. Можда је чак постигао супротно. У оквирима велике замке коју је свуда разапело човеку отуђење, вребајући га и споља и изнутра, једна од ових замки је и тзв. човекова сексуална слобода. У ствари, све у овој слободи, од тзв. озбиљне рекламе и филмова до порнографских часописа, тежи томе да човека поново зароби остављајући му илузију да је слободан.


    Крајњи исход сексуалне револуције доведене до свога логичног краја, то значи до апсурда, јесте регресивно враћање одрасле јединке на нарцистички ступањ малог детета, при чему, ако друга страна још уопште представља неки реални објект, онда се у њој воли или оно што је у њој моје, што је моје било или што бих желео да је моје (Фројд). У другом случају веза двају бића постаје или само генитална или само вангенитална! Са зебњом и не без извесне трагикомике откривају психијатри и код наших савременика, после свих револуција којих смо били сведоци, управо онај исти раздор у личности који је Фројд запазио код својих савременика, и у њему видео праве разлоге за импотенцију, односно фригидност, раздор у коме се два нормална тока, онај нежни и онај чулни, или онај еротични и сексуални, патолошки раздвајају и одлазе на супротне стране.


    Отуд је еротизам модерног човека, нарочито оног младог, еротизам детета у стадијуму у коме су генитална и вангенитална сфера још увек природно раздвојене, оптерећен уз то потребама које тежи ка апсолутном задовољству, одбацујући да призна принцип реалности.
    Између вука и зрелог човека стоји дете које је то још увек, или је то поново постало. Овај инфантилни стадијум човечанства, ако је делимично савладан на мисаоном пољу, мора за сваку генерацију изнова да буде савладан и на емотивном пољу. Сваки напредак појединца и човечанства, повезан је са патњом и великим напором; сваки повратак назад, у стадијум детета или вука, муњевит је и лак.
    Сексуална револуција данас може да има свој смисао само у оквиру опште револуције која би тежила радикалном разотуђењу човека, односно његовом ослобођењу на свим плановима живота. Оваква револуција очевидно не може да буде само спољашња, већ и унутрашња, лична драма принуде и слободе сваког појединца.


    Сексуална револуција сама за себе нема никаквог смисла, јер тада постаје сврха за себе, а њено истрчавање испред осталих револуција (унутрашњих и спољашњих) не само што ове не убрзава, већ чак кочи.
    Сексуална револуција добија само онда дубљи смисао када се сусретну два слободна бића која су у стању да остваре егзистенцијални дијалог Ја-Ти, при коме дуалунион (јединство удвоје) није последица регреса уз помоћ дроге, већ сједињавање две пуне половине Платоновог јединственог бића, које је љубоморни Зевс једном раставио. Генитални и вангенитални део тада поново струје једном утоку, не растављајући се више ни дрогом, ни неурозом, нити друштвеном неправдом. Оваквих спајања и оваквих револуција било је одувек, али увек само појединачно, чак скривено, независно од било каквих спољашњих револуција.


    Данашња демитологизација секса, у оквиру опште демитологизације (као да су митови били измишљене приче тирана за малу децу) води или потпуној сексуалној анархији, какву су већ познавала поједина доба у прошлости човечанства са познатим исходом, или сексуалној контрареволуцији са новим принципима морала и моралних норми које не морају бити ништа мање строге од оних које је рано хришћанство поставило римском друштву у расулу. Желели бисмо да будемо лоши пророци и да, пошто заиста нема никаквог повратка природи, као што је то Фројд једном предвидео, јер је процес цивилизације, али и хуманизације иреверзибилан (што не значи по сваку цену позитивно еволутиван), данашња сексуална револуција послужи као драгоцен експеримент целог човечанства и човека као појединца у тражењу нових решења старе загонетке наших нагона и наше слободе.

  4. #19

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    О човековој потреби за сигурношћу и љубави

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Изгледа да се данас све мање сумња у једну психолошку тврдњу (коју је најубедљивије изнео Хари Саливен, један од виђених америчких психоаналитичара, припадник познате културалистичке школе) - да је најпреча човекова потреба у животу, његова потреба за сигурношћу. Рођен као најнемоћније, најнеотпорније и најслабије биће у читавој природи, остајући и касније, и поред снаге свога разума, блиставог ума и привидног владања природом, све до смрти само трска која мисли, људско биће вапије за сигурношћу од колевке па до гроба.
    Природно је да једној таквој насушној потреби какву осећа одојче и мало дете до навршене треће године може да одговори само мајка или особа која замењује мајку. Од чврстине, односно успешности овог односа умногоме зависи каснији животни став детета и одраслог човека, његова животна оријентација, идеја, или, како би рекао Алфред Адлер, животни стил.


    Занимљиво је како нас данас психологија, као некада биологија, изнова враћа на детерминистичке концепције о човеку и његовом понашању у животу, остављајући релативно мало простора за тзв. човекову слободну делатност, његову слободну вољу. Док су некадашње концепције о наслеђу остављале мало могућности за позитиван утицај околине на човеков развој, данашње научне тезе ослобађајући нас страха од превеликог утицаја наслеђа, уносе у нас нов страх тврдњама о пресудном утицају околине на каснији развој детета, и то утицају у току прве три године живота.


    Међутим, и онда када се успешно одупремо крутим детерминистичким шемама о превасходном значају догађаја и доживљаја детета до краја треће године, није потребно да негирамо крупан значај првенствено афективног односа мајка-дете, односа у коме све оно што мајка није изговорила, већ је дете само свесно или несвесно замишљало или проживљавало, оставља много већи траг у детињој психи у поређењу с оним што мајка или дете једно другом кажу.


    Малом детету је више него иком и икада касније потребна пажња, друштво, заштита. морално охрабривање и љубав. Претпоставка је да се љубав заправо рађа у оном раном животном добу када дете осети да је његова потреба за сигурношћу релативно задовољена, и то да ју је пре свега задовољила мајка која у то уноси своја непосредна и несебична осећања.


    Управо је појам љубави постао камен спотицања међу бројним психоаналитичарима који су произашли из Фројдове школе. Да ли је љубав нека врста вешто маскираног нарцизма, сурогат сексуалног задовољства или нешто више од тога? Већ је Теодор Рајк (Т. Rеik), некадашњи Фројдов ученик, касније заступник тзв. неоаналитичке школе, критиковао Фројдову концепцију о љубави. Као што је познато, Фројд је мислио да је љубав нека врста сублимиране сексуалности и да је првобитан објекат љубави властита човекова личност. Рајк одриче такав став о тзв. примарном нарцизму, јер, мало дете не може да воли себе, пошто још не постоји као изолована индивидуа. Оно је егоиста без ега. Даље, Рајк сматра да док је сексуална потреба у човеку биолошка потреба, зависна од секреције жлезда са унутрашњим лучењем, локализована у гениталијама и другим ерогеним зонама, како би ослободила организам од физичке тензије, у својој основи безобјектна, љубав није никаква биолошка потреба, не постоји никаква жлезда која би јој одговарала, њена сврха није отклањање физичког притиска и незамислива је без објекта. Пошто милиони људских бића на нижем културном ступњу и данас не само што не знају за љубав (?) већ ни у речнику свога народа немају термин за један такав појам, Рајк закључује да љубав нема биолошког корена, према томе да она није урођена; с друге стране, парадоксално, све што је најбоље у човеку и све што стварно може да одржи чврстим људске односе, све што гарантује стварно осећање среће и унутрашњег мира, потиче од љубави и заснива се на љубави. Последњи циљ развоја како сваке индивидуе тако и друштва може да представља само она врста љубави која је спремна не више само на узимање и задовољавање физичке напетости већ и на радосно давање и предавање себе другоме.


    Ако нам се понекад и учини да је Рајк склон вештачком, па и насилном одвајању љубави од сексуалног задовољства, преводећи прву у платонске сфере, сводећи другу само на биолошки аутоматизам, морамо признати да нас Фројдова упрошћена концепција о љубави још мање задовољава. Чини нам се да је ипак ближа стварности она врста размишљања о љубави Теодора Рајка, каткад, додуше, неодређена - када, на пример, он каже да је љубав тежња према идеалном - себе у другоме - него одређенија, а упрошћенија размишљања Фројда да је свака љубав само боље или лошије прикривена себичност.


    Треба уопште бити врло опрезан према некритичком прихватању неких наизглед јасних простих и логичних концепција које се односе на дубока питања живота, о којима људи интензивно размишљају већ хиљадама година, а које управо у нашем добу милиони људи узимају као коначне и дозреле мудрости после којих више нема шта да се размишља или сумња.


    Видели смо већ да мало дете које још није дошло до свога Ја не може себе у правом смислу ни да воли. Оно још толико зависи од количине и квалитета љубави које добија од мајке да та симбиотичка веза за извесно дуже време не дозвољава оштрије разграничење дубље наклоности коју дете осећа према мајци и према себи самом. Али ни љубав према себи није оно што замишљамо. Доста је распрострањена заблуда да сваки човек воли самога себе више од свега на свету. Пре свега, ниједан егоиста (иако то звучи парадоксално) у суштини не воли себе. Бројни видови оштећења која људи несвесно наносе себи, почевши од неуротичне патње, преко најразноврснијих облика физичког самоозлеђивања, па до развијања психосоматских обољења која су производ пре свега неусклађености човековог емотивног живота, ову тезу довољно поткрепљују. Оно што човек стварно воли у себи и код другога није његово биолошко биће, са својом принудом понављања аутоматизма физиолошких потреба, већ је то његов идеални Его чије је порекло дубоко, са коренима и у прошлости човечанства.


    Карен Хорнај се успешно бавила изучавањем оних људи који су постали тешки неуротичари због прецењивања, изопачавања и разроке заљубљености у свој Его-идеал. Мање је у њеним књигама било речи о свим оним достигнућима у историји људског рода, пре свега у области филозофије, религије и уметности, управо захваљујући фасцинирајућој загледаности у свој идеални Его.


    Већ одавно знамо да свака људска особина има две стране. Уколико је нека од ових особина драгоценија, ређа или скупља, утолико је и разлика између њене светле и тамне стране упадљивија и јача, па су и скретања према тамној страни чешћа и опаснија (у медицини озледе коре великог мозга, а у етици повреде моралних осећања и љубави!). Можда је Спиноза ово најбоље изразио у Етици речима: И заиста, мора бити тешко оно што се тако ретко налази. Јер како би могло бити да га скоро сви занемарују кад би спасење било при руци, и кад би, без много труда, могло да се нађе. Али све узвишено исто је тако тешко као што је ретко. Зар се ове Спинозине речи не би могле применити на љубав?

  5. #20

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Избор партнера случај или законитост

    Извор: Човек и његов идентитет, Сабрана дела, II коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.
    Када се животна збивања посматрају површно, човек лако поверује да су она, као и његове сопствене акције, или дело чистог случаја или плод његове слободне одлуке. Међутим, када се појаве бројне препреке, па се оне још и понављају, често монотоном једноликошћу, настане пометња у главама људи и ускрсавају прва питања. Да ли ми се ове незгоде дешавају зато што је неки непријатељ, кога још не могу да препознам, умешао своје прсте, да ли је то воља неке мени непознате судбине или су то можда само природне последице неке мени до сада непознате унутрашње законитости? Нас ће овде занимати само ова последња претпоставка.


    И до Фројдовог открића детерминисаности психичких збивања у човековом животу, психологија је познавала извесне законе до којих је могла доћи експерименталним путем. Открића психоанализе нису могла да се докажу на исти начин, али људи који су их проучавали и проверавали одмах су интуитивно осетили да је она открила неке опште законе који важе за све људе и за сва времена. У читавој науци, међутим, почело је да се дешава нешто парадоксално.


    Када су на почетку нашег века новија истраживања атомских збивања све више откривала да њихови закони нису строго каузални и када се писало да се славна Лапласова тврдња о постојању једног потпуно детерминисаног универзума не може одржати, Фројд је рушио заблуде о слободној човековој вољи, и то са стране са које се напад најмање очекивао психолошке. Човеково Ја у своме деловању најчешће није слободно, оно је зависно од несвесног живота који носи неке друге, у односу на свесни живот, старије, мењању слабо или никако подложне законитости. Тако је настала занимљива, конфликтна ситуација у мишљењу филозофа и психолога. Док се у детерминизам физичких збивања у природи, све више, открићима атомске физике, мешао и моменат индетерминизма, у психоаналитичкој концепцији о човеку све је више преовлађивало детерминистичко схватање о тзв. слободи човекове воље. Само је Карл Густав Јунг, од класичних аналитичара, покушао да се приближи неким индетерминистичким концепцијама савремене физике, претпоставком, до које је дошао пред крај свога живота, једног новог акаузалног принципа, принципа синхроности. Можда ће се филозофска мисао савремене психологије и психопатологије у будућности кретати баш овим путем, који је утро Јунг. Можда.


    За сада, међутим, истраживања једног другог, значајног аналитичара, Леополда Сондија (L. Szondi) још су окренута открићима управо запрепашћујуће каузалности у готово свим одлучујућим актима у току човековог живота. Сонди је, наиме, тврдио, ослањајући се чак на генетику, да је све у човековом животу, од његовог избора позива, избора партнера до избора болести и чак смрти, више или мање детерминисано борбом наследних гена. Овде ћемо се задржати само на врло интересантном питању избора сексуалног партнера, брачног друга, у човековом животу, овога пута не осврћући се више на Сондија.


    Већ су и лаици уочили да постоје изразито срећни и изразито несрећни избори партнера супротног пола. У првом случају људи употребљавају израз: они су се идеално нашли, претпостављајући интуитивно да је ту реч о неким допунама које нису само психичке већ су и физичке природе. Не можемо се задржавати на теоријама о међусобној допуни полова, које се заснивају првенствено на неким урођеним, конституционалним, дакле биолошким одликама. Подсећамо само на познату Вајнингерову теорију, по којој жена која у себи носи, на пример, три четвртине мушкости, тј. мушких особина, и то најпре у своме физичком бићу а онда и у психолошким манифестацијама, налази најидеалнију и сексуалну и психолошку допуну у неком мушкарцу који ће у себи носити три четвртине женствености, дакле женских особина, и обратно. Нас ће овде више интересовати проблем психолошких сличности и разлика међу половима, које производе међусобно привлачење, односно одбијање партнера.


    Народне изреке (по којима се сличности траже, али и супротности привлаче) не пружају нам никакву значајну нити убедљиву полазну тачку, јер казују, површно и уопштено, нешто што свакодневно искуство пружа. И овде је Фројд отишао много дубље у истраживање комплексне проблематике избора партнера. По њему, свака особа тражи свога партнера по угледу на један од оних двају објеката из првог периода свога еротичног живота. Та два објекта за једну особу јесу она сама, а затим њен родитељ. Стога постоје два типа: тип наслањања, коме су више склони мушкарци и који траже у своме партнеру свога родитеља, и нарцистички тип, који своје љубавнике бирају према себи и у коју групу долазе они који су по својој конституцији перверзни, они који су хомосексуални и лепе жене. Такве жене воле саме себе и то оним истим интензитетом којима их воле мушкарци.


    Осим Фројдовог мишљења, навешћемо још само теорију Винча (R. F. Winch). То је теорија комплементарне потребе у избору партнера, која се углавном односи само на здраве особе. По овој теорији, сваки човек у избору партнера тражи ону особу која му обећава највеће могуће задовољење његових потреба за допуњавањем сопствене личности. Ове особе, дакле, много су више комплементарне него сличне особи која их тражи.


    У случајевима неуротичног развоја личности, у току формирања њене коначне структуре, како под утицајем негативних конституционалних фактора тако и под утицајем реметилачких фактора средине, у првом реду утицаја родитеља, долази до свих могућих погрешних комбинација у избору партнера Кад нека особа, на пример, промени неколико партнера, од којих је сваки окарактерисан изразито негативним и деструктивним цртама, онда многима постаје јасно да мазохистичка структура ове особе тражи управо онаквог партнера који ће да јој прибави задовољство мучећи је. Готово увек у питању су не савладани унутрашњи конфликти из раног дечјег доба, који су онда само пројицирани у псеудообјектним односима. Спољни свет служи тада само као арена на којој се инсценирају несвесни конфликти. Таквих и сличних комбинација има врло много.


    Помоћ оваквим особама, уколико не дође до релативно ретког, спонтаног преображаја лоше распоређених делова мозаика личности под утицајем отрежњавајућег искуства реалности, могућа је само стрпљивим и дугим психотерапеутским лечењем. А тада је заиста могуће, суптилном анализом односа детета према родитељима, чак сасвим запостављајући конституцију и Сондијеву претпостављену борбу наследних гена, успешно реконструисати несвесну идеју водиљу која је неког неуротичара одвела управо једном и одређеном избору партнера.


    Не желимо ипак да запостављамо и активну улогу међусобног утицања и мењања и то како у позитивном тако и у негативном смеру, у току заједничког живота партнера (позитивног или негативног, већ према томе да ли код личности преовладавају претежно конструктивне, проспективне тенденције са свешћу о дефекту, или претежно деструктивне и самодеструктивне тенденције). Шансе за позитивним мењањем постоје готово увек тамо где су здраве снаге љубави и предавања јаче од снага које везују два човека због њихових дефеката.


    Управо се у процени оваквих тенденција састоји она спасоносна, одлучујућа реч лекара у брачним саветовалиштима. Не проценити на време преовладавање садистичких и деструктивних тенденција код једног од партнера, упорним покушајем одржавања оваквог брака, значи ићи наруку овим тенденцијама и сигурном физичком и психичком уништењу другог партнера. Истој опасности подлеже лекар када одобри пребрзу једног одлуку једног партнера да брак треба што пре раскинути и онда када код обоје постоји још довољно простора за међусобно позитивно мењање.


    Ето, и лекари и лаици још стоје пред једном загонетком човековог психичког живота. Ова загонетка је тек почела да се решава. Она је сложена и комплексна и зависи од много чинилаца, пре свега од психичког здравља или психичке неуравнотежености партнера. У првом случају загонетка постаје још тежа, у другом детерминизам у избору партнера свакако је јачи од слободе у избору.

  6. #21

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Неколико најчешћих типова односа међу партнерима

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Писали смо већ да је избор љубавног партнера најчешће детерминисан процес у коме, на несвестан начин, одлуку доносе наша прва искуства која смо у детињству имали са родитељима супротног пола. Да ли ћемо се, дакле, трајно везати за особу супротног пола која има особине нашег родитеља, или ће та особа бити сушта супротност томе родитељу, да ли ће тај наш партнер бити особа која ће нас целог живота мучити, или ћемо ми сами бити мучитељи - зависиће од сложеног сплета околности које је изаткао сам живот, односно живот наших родитеља према чијој смо слици и прилици, како оној физичкој тако још више психичкој, сачињени. Када смо писали да је избор љубавног партнера најчешће детерминисан процес, тиме нисмо мислили да смо изрекли последњу истину, или коначну пресуду о тзв. слободном избору партнера. Хтели смо да истакнемо, заправо, две ствари. Прво, илузију која се крије иза наше уверености да када се озбиљно, задуго или трајно вежемо за партнера супротног пола, ово чинимо потпуно слободно и свесно. На основу познавања дубљих законитости човековог душевног живота, нарочито оних који се дешавају у несвесном делу његове психе, данас можемо тврдити да некаквог апсолутно слободног или сасвим случајног избора партнера (уосталом и као избора позива, или избора пријатеља, па и избора болести) нема. При том желимо да нагласимо да је овде реч, заиста, о личном избору, а не о избору родитеља или других лица, тачније, о наметнутом партнеру, односно да је реч о личном избору који довољно дуго траје да би оправдао употребљени термин избор, а не о изборима који трају неколико дана, недеља или месеци. Мада и у изборима често постоји удео несвесне психе, допуштамо да је у неким оваквим краткотрајним сусретима учествовао и случај.
    Ако има и таквих (а таквих има доста) који већи део живота утроше у кратким сусретима, за њих можемо рећи да је њихова дубоком неурозом условљена несталност и неспособност везивања у исто време проклетство оне групе људи за које можемо да кажемо да су случајни на овоме свету. Супротна од ове групе, била би група судбинских људи који остварују своју егзистенцију из дубоке повезаности своје прошлости (индивидуалне, националне и колективне) са релативно слободним одлукама у садашњости.


    Друга ствар коју смо желели да нагласимо јесте да ако тврдимо да апсолутно слободног избора љубавног партнера нема, то не значи да је сваки овакав избор апсолутно детерминисан. Однос између степена детерминисаности и степена слободе у избору управо је сразмеран са степеном изражене неурозе, односно очуваног душевног здравља. Другим речима, то значи да уколико је нека личност више неуротична, изгледи да ће изабрати исто таквог неуротичног партнера (избор детерминисан несвесним разлозима) биће већи, и обратно - што је личност зрелија, боље интегрисана, мање склона страху, агресији и самоагресији, и њен ће избор партнера бити слободнији, задовољнији и свеснији. При свему томе и један овакав избор неће бити сасвим лишен неких детерминанти несвесне психе утврђених овога пута повољним искуствима из детињства.


    Сада бисмо прешли на неколико најчешћих типова партнерских односа (углавном брачних) у којима се могу сагледати, уопштено узевши, две врсте односа. Једну врсту називамо симетрични, другу комплементарни (према Д. Бекману). Пратећи у нашем искуству лекара, истина најчешће са неуротичним брачним партнерима, ову основну Бекманову поделу, могли смо да сагледамо неколико најтипичнијих парова како у симетричној тако и комплементарној врсти односа. Шта најпре значи симетрична, а шта комплементарна врста односа? У симетричној врсти односа реч је о особама које подједнако полажу право на међусобну доминацију у агресивности, односно вођству, док у комплементарној врсти односа пасивни партнер се уклапа, допуњује, комплементира активном и агресивном партнеру. Наша посматрања показала су да у свакој од ових двеју врста партнерских односа постоје још најмање две нове варијанте.


    Прва варијанта, која се односи на симетричан партнерски однос, одговара приближно подједнако јаким партнерима, активним, агресивним и амбициозним (често и подједнако екстравертованим), који се годинама у браку боре за предност и превласт, истичући своја права и своју вредност, такмичећи се и надметајући практично на свим пољима, од оног сексуалног, преко педагошког (у односу на децу), до професионалног.


    Друга варијанта у симетричним односима односи се на партнере од којих један који је агресивнији и наметљивији (обично мушкарац у патријархалним условима) намеће своју доминацију другом партнеру, који привидно прихвата потчињен положај, али пошто и сам носи јаке, а потиснуте агресивно-доминирајуће тежње, покушава на разне начине, најчешће несвесне, да збаци наметнути јарам и да сам преузме вођство.


    Нешто слично можемо да утврдимо и за две варијанте комплементарних партнерских односа. У првој варијанти реч је о активном, доминантном, агресивном партнеру, који је у своме парњаку нашао примарно пасивну, зависну, несамосталну личност, која несвесно (па и свесно) одговара на захтеве и жеље јачег партнера.


    У другој варијанти комплементарних односа понавља се слика из прве, с тим што је активан партнер само привидно активан, док у основи то не жели да буде, јер је само компензаторно, на неуротичан начин постао овако активан, излазећи у сусрет несвесним жељама и суперидентификацији свога пасивног партнера, играјући, једном речју, улогу која му је наметнута.


    Мада се може замислити да обе варијанте партнерских односа, и у симетричним и у комплементарним, буду засноване и на здравој и на неуротичној основи, очевидно је да је друга варијанта у обадве врсте односа пре неуротична него здрава. Уопште, врста партнерских односа која је заснована на несвесном игрању улоге једног или оба партнера дубоко је неуротичне природе, јер у таквим односима ретко или никада не долази до сопственог идентитета. Откриће или јачање сопственог идентитета, међутим, требало би да буде смисао и циљ сваког здравог партнерског односа.


    Иако прве варијанте у обема врстама партнерских односа, нарочито код јаких индивидуалности или релативно добро компензованих и уравнотежених партнера, могу да остану у границама нормалних односа, често се дешава да међусобно такмичење партнера узима размере неуротичне наткомпензације, док у сувише наглашеном односу активног партнера према своме пасивном другу, садомазохистичка тежња (која се сама по себи и у умереним размерама не мора по сваку цену узети као патолошка) може да узме болестан вид односа мучитеља према мученику.


    Читалац с правом може питати како уопште изгледају или како треба да изгледају нормални и здрави партнерски односи, свеједно да ли припадају симетричном или комплементарном типу односа. Заиста, при свакодневном окружењу патологијом свих врста односа, како у мањим тако и у већим групама људи, не изгледа лако одговорити на ово оправдано питање. Чини нам се ипак да можемо говорити о релативно нормалним и здравим партнерским односима онда када се природни и очекивани ставови агресије и потребе за доминацијом, затим исте такве природне потребе да се буде и пасиван и повучен, на ритмички начин међусобно тако смењују да оба партнера у току једног одређеног временског периода прођу обе врсте поменутих ставова. У свим другим односима у којима агресија или аутоагресија прелазе уобичајене границе (које се ипак могу поставити), нарочито у односима у којима страх, манифестан или чешће скривен представља несвесну доминанту понашања, патолошке форме у односима несумњиво односе превагу.


    Изнели смо само неке од иначе бројних других варијација многостраних и сложених партнерских односа у којима несвесна проблематика личности, често оптерећена разним траумама из детињства, доминира и детерминише наше поступке и, наизглед, вољне и свесне одлуке. Напор наше свести да прошири своје зоне познавања света, као и самопознавања, на рачун пространог несвесног дела психе, сличан је никад окончаном труду астронома да докуче пространство васионе. Можда су дубине васионе и дубине наше душе само две стране једне исте реалности.

  7. #22

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Страх од жене као психопатолошки и митски знак

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Чињеница да је жена та која рађа, доноси нов живот на свет и на тај начин представља извор плодности и непрестану гаранцију за продужетак људске врсте, одредила је, на архетипски начин, женину улогу и положај у свету. Ова, као и она друга чињеница даје људско одојче као најнемоћније биће у природи, неумитним везама упућено на потпуну зависност од мајке, која треба да представља извор осећања сигурности, заштите и љубави, створиле су од мајке божанство које су обожавали сви стари народи. Готово непрекидна способност жене да рађа, у току неколико деценија њеног биолошки репродуктивног периода, била је услов продужетка врсте, па су мушкарци још у најстаријим временима видели гаранцију свога опстанка у својим потомцима. Женске статуете из 27000. године пре наше ере, приказиване са упадљивим наглашавањем њених искључиво материнских карактеристика, значи великим дојкама и снажном, широком карлицом, служиле су једном од првих познатих култова магијских церемонијала - култу плодности. Таква је и позната Вилендорфска Венера из тзв. магдаленске културе, чијој је глави, као очевидно неважном детаљу, обраћена мала пажња.
    Уметник овде није портретирао жену, него плодност. Матријархат је, између осталог, могао настати и као природна последица обожавања жене као бића које рађа.


    Па и прво небеско тело које је на сличан начин обожавано и које је стављано током хиљада година у центар земаљских и ванземаљских збивања није било (као што би се у први мах могло очекивати) Сунце, већ Месец. У многим језицима реч која означава Месец и менструацију или је истоветна, или врло слична. Реч: менструација, значи месечева мена, менс је у ствари Месец. Прва божанства готово свих старих религија, са изузетком иранске, која је претходила персијској, узимала је женско биће као богињу-мајку која треба да има нераскидиве односе са Месецом. Појам богиње-мајке, како пише Жакета Хавкес, био је готово једнако универзалан, као што је био универзалан и сам религиозни потицај. Да ли је она наслеђени лик људске психе или је лик створен заједничким искуством самога живота, о свему томе не можемо ни замислити да бисмо могли донети суд, али свакако се чини да је њен живот вечан. Њена снага расте и пада, каткада ју је истиснуо њен син или божански отац, али она живи у души човека било да је назива Нентинуга, Иштар, Хатор, Изис, Хера или Марија.
    Оно, међутим, што је наизглед парадоксално, а што ће имати далекосежне последице за људску психу, јесте чињеница даје ово женско, месечево божанство од самог свог почетка узимало двострук, потпуно супротан аспект. Да ли због тога што сам Месец у своме кружењу око Земље и ове заједно са њиме око Сунца доживљава различите фазе: од младог Месеца до пуног, са једном тамном фазом када се више не види, или због тога што је менструална крв била један од првих, уопште познатих табуа за човека - табу који је омогућио, обуздавањем анималне природе нагона у њему, читав каснији културни развој - жена, као представник месечевог култа носила је у себи једну светлу страну, била је даривалац живота и уводила мушкарце у његове тајне, и једну тамну и деструктивну образину која је прождирала, претила и од које је мушкарац доживљавао страх. Тако је, на пример, једна од најстаријих келтских богиња месеца Ану, доносила живот и снагу и у исто време прождирала људе. Овакав однос према жени, очевидно је имао пуно додирних тачака са човековим односом према природи, са којом се жена најчешће идентификује, а која заиста носи у себи двострук аспект живота и смрти, непрестаног давања и узимања.


    Постоји, међутим, још један значајан фактор, овога пута психолошке природе, који чини жену и мајку, колико неопходном и незаменљивом у развоју детета, толико и опасном за овај развој. У оном одлучујућем моменту када дете почиње да развија у себи своје Ја, када почиње развој његове индивидуалности, његово окретање према свету, односно спољашњој средини, нека тамна, инертна, инстинктивна конзервативност мајке покушава да задржи овај развој даљим инсистирањем на екстраутериној ембрионалној вези са њом. Она мистична партиципација (израз који потиче од Леви-Брила), која се остварује у првој години детињег живота између њега и мајке, продужава са несвесним отпором мајке и даље, преносећи је са биолошког на психолошки терен. И тада управо почиње да се код детета јавља страх од мајке, од њене превелике и сада већ реметилачке потребе за заштитом. Отуд није случајно што се у бакама женско биће често појављује као змај кога херој мора да убије да би освојио принцезу, која није ништа друго него његово право Ја, његова самосталност и индивидуалност. Друга честа представа жене као вештице која гута децу, као у Ивици и Марици, има исто значење. Дубоког је, најзад, значења уобичајени ритуал у неких афричких племена, који у моменту пубертетске иницијације тражи од младог човека, често још дечка, да својим стопалом згази мајчин трбух, док мајка лежи на самом прагу своје куће из које он треба да изађе.
    Не треба заборавити да је и мајка обично људско биће, оптерећено свима слабостима своје природе, бројним нерешеним личним конфликтима, који могу, када узму патолошке размере, да је већ од почетка спрече у пружању детету оног најосновнијег и у исто време најнеопходнијег осећања безбедности и сигурности. У таквим и сличним случајевима, које ћемо мало касније анализирати, дете се још од почетка боји мајке и ту бојазан може касније да прошири на жену уопште. Пошто сваки мушкарац, даље, већ и биолошки и физиолошки носи женски принцип у себи, своју Аниму, како би рекао Јунг, као што и свака жена носи мушки принцип, свога Анимуса, и како је сукоб и обрачунавање са овим супротним принципом у нама неизбежан и чак преко потребан, није тешко сагледати све негативне последице оваквог сусрета са супротним принципом, ако је већ од самог почетка тај сусрет био у реалности негативан.


    Покушаћемо да укратко опишемо неке од ових патолошких ситуација које произлазе, с једне стране, од оног неизменљивог, архетипског положаја мајке, која својом тамном страном постаје у једном тренутку неизбежна, али и потребна кочница даљег индивидуалног развоја детета, кочница која треба да буде савладана, а с друге стране, од најразличитијих неусклађених односа у породици у којима очев принцип, принцип патријархата, није у повољном односу према мајци и жени. (Истини за вољу треба рећи да неки научници, међу њима и професор Коперс, сматрају застарелим Бахофенову теорију по којој је матријархат претходио патријархату.)


    У једном таквом неусклађеном односу отац може да буде изразито слаба, пасивна и потчињена страна у породици, при чему детету недостаје довољно ауторитативне снаге мушкарца да би је могло, идентификацијом са оцем, примити у себе и изградити свој будући став. Отац, наравно, може уопште и да недостаје. У оваквом случају, мајка је та која преузима и улогу оца и својом наглашено мушкарачком и агресивном улогом привезује дете уз себе на такав начин да оно или и само временом постаје слабо и пасивно као отац, па касније бира и таквог брачног партнера од кога увек помало зазире, као што зазире и од мајке, или се развија у хомосексуалну јединку код које готово никад не изостаје известан страх од жене као такве.


    У другом случају, када је отац изразито деспотска, јака фигура у кући, при чему је мајка онда обично уплашена и поводљива, дете може да развије у себи уопште страх од патријархалног, мушког принципа, јачајући тако своје женске црте које потпомажу регресивној тенденцији у њему да остане непрестано везан уз мајку, која је, међутим, исто тако неспособна да му прибави сигурност. Ако дете ипак успе да савлада страх од оца, идентификујући се углавном са њим, онда су сви изгледи да ће и оно само постати временом тиранско и брутално, односећи се према жени као нижем бићу, као према своме робу, остајући на овај начин целог живота сувише: мушко без довољно нежности и деликатности према животу. У сваком случају, и код оваквих сувише мушких као и сувише женских особа, свеједно коме полу припадали, јавља се страх, често као стални животни сапутник. Страх се увек јавља тамо где постоји празнина, где постоји претерано наглашавање само једног принципа (познати Horror vacui).
    Мада смо у овом излагању описали само негативне аспекте породичне констелације која може да у детету роди страх од жене, чију нам бројност гарантује свакодневна психотерапеутска пракса, хтели смо да покажемо да тај страх има и једну универзалну, митску компоненту. Овим смо хтели не само да подстакнемо родитеље да уз помоћ педагога и психолога на време отклањају могуће последице неуједначених односа у породици већ и да покажемо да само целовитим, свесним прихватањем мајке и жене како у реалности тако и у своме сопственом несвесном може да се оствари зрела личност која ће радосно и стваралачки да прихвати живот, који није ништа друго него тамна и светла страна Јанусовог лица, келтска богиња Месеца Ану.

  8. #23

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Дон Жуан у светлости психологије и мита

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Ванвременска фигура Дон Жуана, створена искључиво у фантазији западног света, с правом је упоређивана са исто тако великим, ванвременским ликовима Фауста, Дон Кихота и Хамлета. Чак и када се не би довољно познавала историја културног стваралаштва европских народа, стиче се утисак да би се могла на основу бројних списа, укључујући наравно и романе о овим значајним херојима, успешно да реконструише готово цела историја духа Запада. Вечита прометејска тежња за знањем у Фауста, вера заснована на неизвесном у шпанског Христа Дон Кихота, који је господарио светом допустивши да му се подсмевају (де Унамуно), геније сумње у расцепу између мишљења и делања - Хамлет и, најзад, аристократски непријатељ жена који је само на њих упућен - Дон Жуан!


    Зачуђавајуће дуго времена је требало да прође док су почела да се множе казивања о Дон Жуану. Постојбина ових казивања, сигурно не случајно, била је Шпанија, у којој је врло дуго времена строгим моралним прописима била онемогућена слобода љубави. Прича се као истинито да када је неки француски посланик у XVII веку донео краљици на дар триста пари финих чарапа, љутито је поклон одбијен са напоменом да шпанска краљица нема ногу. И управо у таквој Шпанији, на почетку XVII века, записано је прво казивање о преваранту Дон Жуану од Кулве, док су језуити 1615. године били у поседу једног другог списа који је носио дугачак наслов: 0 Леонтију, једном грофу који је заведен од Макијавелија доживео страшан крај. Тек је 1630. године један обдарени монах, Габријел Телез, познатији под именом Тирзо де Молина, објавио весели комад пун фантазије и духовитости под насловом Варалица из Севиље и камени гост.


    Пошто су у идућем веку разни француски и италијански аутори преузели тему, Дон Жуан је врло брзо постао легендарна личност у осећањима и мишљењу широких народних маса. Временом је Дон Жуан добијао све богатије и сложеније карактеристике, постао је на неки начин и критичар времена и обичаја, првенствено кроз сјајну Молијерову обраду и генијалну музику у познатој Моцартовој опери. Психологија овога лика, у делима каснијих књижевника и филозофа, продубљивана је, откривши нам сву раскошност европског духа у потрази за својим првобитним изворима. Најпре је романтичар Грабе 1829, спевао Дон Жуан и Фауст у коме комбинује оба мита, осуђујући јунаке на пакао, затим све боље и префињеније анализе Дон Жуана у делима Бајрона, Мисеа, Пушкина и Хофмана, да би и један тако велики филозоф као што је био Серен Кјеркегор у Дневнику заводника анализирао феномен апсолутне чулности. Дон Жуан је за овог меланхоличног Данца био узор чулне демоније, геније еротске сфере у коме се суштинска питања живота решавају на начин први од три могућа начина решавања то јест естетски (друга два су етички и религиозни).


    У овом кратком историјском уводу о настајању и даљем разрађивању мита о Дон Жуану поменимо на крају још два савремена књижевника: Макса Фриша и Камија. Фриш покушава да нађе неки излаз за Дон Жуана. Он од њега прави љубавника геометрије који одбацује љубав од себе, јер она не следи строга правила математике. Комад је занимљив за психолога уколико упућује на недостатак еротике у Дон Жуану, на његову хладну и осветничку природу која са љубављу према женама нема никакве везе. Најзад, за Камија је Дон Жуан јунак апсурда. Његово апсурдно вођење живота облачи се у сексуалне реквизите, при чему се он у основи више скрива, него што се објављује. Проблематика Дон Жуана лежи дубље него што се то може наслутити на основу његовог еротичног авантуризма.


    Какав је човек у основи Дон Жуан и у чему је скривена тајна донжуанизма, једног, морамо ипак признати, патолошког феномена љубавног живота мушкарца? Овај израз је први употребио Хајен 1886. године и од тада он је стално присутан у свим уџбеницима психопатологије еротично-сексуалног живота. Заблуда је, најпре, посматрати Дон Жуана као пунокрвног, чулног човека. Насупрот Казанови, великом љубавнику, који је волео тамо где је жудео и жудео где је волео, нигде уз Дон Жуана не осећамо присуство бога Ероса. Он напада и осваја само да би понизио, цинично се подсмехнуо жени, оставио је када му се она највише нада, он се, заиста, служи свим негативним макијавелистичким одликама: неверством, лажним обећањима, презиром, свим видовима преваре. Дон Жуан је човек који мрзи жене, у сталном је рату против женског рода, не жели да воли жену, већ само да је потлачи и понизи. Жудња за влашћу је оно што карактерише Дон Жуана, он је срећан само онда када се осети надмоћан, када неограничено влада, када може да се игра женама као својим луткама. У овој његовој битној карактеристици испољава се, чини се, сва дубока и каткад трагична супротност двају најснажнијих нагона у човеку: еротично-сексуалне потребе и потребе за владањем, моћи. Патолошко преовладавање овог последњег нагона увек је присутно код онога у коме нема љубави.


    У низу неуспелих бракова могли смо врло често да констатујемо упорну, неуротичну борбу супружника за превлашћу у браку, и та борба двају агресивних људских бића била је обично баш тамо где је љубавни живот осетно трпео од саможивости и недостатка способности за предавањем.


    Дон Жуану је, дакле, изнад свега стало да буде привлачан као мушкарац, да опсени и заведе жену да би себе потврдио као јако, мушко биће. Не треба се сувише удубљивати у овакве људе па да убрзо откријемо њихову дубоку сумњу у своју мушкост. Сада нисмо далеко од нове оправдане претпоставке да Дон Жуан има у себи много карактеристика које се означавају као женске у мушкарцу. И заиста, Дон Жуан припада женственом типу мушкарца. Невоља је сада у томе што се он не мири са овим женским особинама у себи (нервозност, немир, непостојаност), већ их се управо боји, грози и жели да савлада, не у самом себи, што би био једини нормалан пут, већ ван себе, светећи се женама. Он се овако понаша као примитиван човек, који пред полазак у рат или пред предузимање неке друге акције брижљиво избегава и зазире управо у светом ужасу од било каквог додира са женама, због страха да би био омађијан умекшавањем бојне спремности. Наравно да је овај страх чисто пројективне природе и да се у ствари заснива на бојазни од оживљавања сопственог женског елемента у његовој психи, његове Аниме.


    Несвестан оваквог свог става према женским цртама у себи, Дон Жуан је типичан пубертирајући адолесцент који је још сав концентрисан на унутрашњу борбу за јачањем и учвршћивањем своје мушкости, страхујући у себи и ван себе од жене, отуд је према женама груб, циничан, па и безобзиран заводник. Њему није стало ни до сексуалног уживања као таквог - у томе опет ужива Казанова. Он је хладан како у љубави, за коју је, као што смо видели, потпуно неспособан, јер је још сав обузет собом, тако и у сексуалном уживању. Пошто је потреба за афирмисањем своје неуротичне и несигурне личности много јача од потребе за зближењем и топлином, он је задовољан, наравно, привремено, само када наиђе на онај тип жене, често девице, за који је унапред сигуран да ће му се покорити и признати његову моћ. Он је због оваквог свог понашања асоцијалан и склон преступништву и криминалу, као што је то уосталом чест случај са младићем у пубертету.


    Свакако нас мора још интересовати однос Дон Жуана према родитељима. Фројд је у једној студији о мушкарцима који показују дугу листу љубавница тврдио да код њих постоји патолошки јака веза у односу на мајку. Мада вероватно да постоји и овакав тип Дон Жуана, који нам онда добро објашњава и вишак женских црта у мушком карактеру, мора да постоје и све друге комбинације, међу којима бисмо поменули управо обрнути Едипов комплекс, неуспех у идентификацији са мајком, дакле и неспособност везивања за било коју жену, или пак прејака идентификација са оцем, који може и сам да представља успелог или мање успелог Дон Жуана.


    Најзад, у једном дубљем, филозофском значењу Дон Жуана можемо окарактерисати и као неуспелу инкарнацију духовног Адама који је узео на себе незахвалну мисију да се свети Еви што је у њему пробудила чулност и на тај начин му затворила пут за духовно напредовање. У сваком случају, Дон Жуан, насупрот вечитом Фаусту (истина у Гетеовој обради), као позитивном лику европског духа, који се управо преко жена, Маргарете и Хелене, уздиже до Вечите Мајке, овај је симбол болесне чулности, застарелих патријархалних односа у којима је жена још увек роб свога мужа, он је карикатура оног на пола пробуђеног адолесцента у коме потреба за владањем и потврђивањем своје моћи још доминира над потребом за љубављу и давањем. Пошто је овакав лик адолесцента вечит, а често се и одрастао човек понаша као адолесцент, вероватно је и лик Дон Жуана архетип људске психе, па се тиме и објашњава његово митско трајање.

  9. #24

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Зашто је људима тешко да воле?

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Није претерано сматрати да је највећа несрећа за људе и ову планету на којој они живе - каткад потпуна, каткад делимична неспособност једног великог броја људи да воле. Исто тако не изгледа ми нимало претерана мисао да се читаво човечанство и земља под њим одржавају пре свега захваљујући оним малобројним људима који су у стању да воле. Присећам се једне старе јеврејске легенде која каже да свет почива на тридесет шест праведника и да губитком само једног од њих патње света би постале тако тешке и сурове да би биле у стању да отрују и душу детета. Није ли се овај број праведника у свету већ почео да смањује?


    Врло је вероватно да би многи људи били зачуђени када би чули да је само мали број људи заиста способан да воли. Проверавајући сами себе, упитали би се: зар нису пружили толико доказа своје љубави према родитељима, према својој деци, сиромашнијој родбини, зар нису давали прилоге унесрећенима, зар нису показали љубав према отаџбини онда када су је бранили?


    Открића савремене психологије и психопатологије о суштини људске природе и скривеним потенцијалима који из несвесне психе делују и у основи управљају људским поступцима у приличној су мери одрекла човеку улепшану представу коју је о себи створио и за коју је веровао да је може трајно да одржи. Уосталом, довољно је поћи већ и од једноставног питања: откуд толико зла, несреће и неправде у свету када је већина људи уверена у исправност својих поступака, часност својих намера и искреност своје љубави?


    Требало би, наравно, пре свега дефинисати појам љубави, што није једноставно. Избегавајући да одемо у крајност па да љубав подижемо на недоступан престо, чисте, идеалне, платонске љубави, или да љубав сведемо на лепши израз за задовољавање основних нагонских потреба, или само на маскирану себичност, биће довољно да се послужимо речима управо једног врсног психоаналитичара какав је био Ото Фенихел: О љубави се може говорити тек кад размишљање о објекту достигне толики степен да је властито задовољење немогућно ако се и објект не задовољи. Ако ове Фенихелове речи не схватимо дословно, онда смо на добром путу да стварно разумемо појам љубави. И тада нам љубав неће више изгледати као тренутак инспирације или случајна спонтаност изливања осећања, већ као задатак и труд.
    Не улазећи у сложено порекло наше потребе за љубављу, и то не само потребе да се прими љубав од других, већ и оне значајније, иако изведене и секундарне, да се љубав другима пружи (и то без свесног или чешће несвесног очекивања да ће она бити узвраћена или било на који начин и када наплаћена), желимо овде да изнесемо најчешће разлоге због чега људи нису у стању да воле, или, као што смо то у наслову истакли, тешко могу да воле. Тешкоћама вољења прилазимо искључиво као дијагностичари и сагледавамо их само са психолошких позиција, свесно се ограђујући да будемо и терапеути, или да овај проблем осмотримо и са неких других, сигурно значајних и оправданих становишта.


    1) Не знам да ли је иједан човек у стању да воли ако није био вољен. Или - на други начин речено - колико смо и с каквом снагом у детињству били вољени, толико ћемо бити у стању да волимо и ми друге. Родитељи који нису желели дете или су га желели, али одмах после рођења, било из кога трагичног разлога који је могао доћи споља или из самих родитеља, ово дете нису стварно прихватили нити га заволели, стварају, често и без своје воље, услове патолошког развоја детета. Мада се с правом истиче да је за правилан психички раст детета неопходна љубав оба родитеља, има доста примера у животу који показују да је каткад и љубав само једног родитеља (под условом се избегне претеран, па и болесни вид љубави према детету) довољна да дете не лиши шансе у будућности да и само некога заволи.
    2) Људима је тешко да воле, јер су љубав од родитеља доживели помешану са мржњом, грубошћу и суровошћу. Треба најпре рашчистити са илузијама да постоји неки човек (значи и родитељ) који би био у стању да гаји према било коме чисту љубав, и то у неком замишљеном, непрекинутом току. Човек је у дубини свога бића амбивалентан, склон да воли и мрзи једну исту особу или ствар. Није било мало примера у животу, нарочито у односима родитељ-деца или у љубавним односима, да се нека велика љубав претвори у дивљу мржњу, али и обратно, мада ређе, да је мржња преточена у љубав. Управо због ове превртљивости људске природе, која долази од иманентне присутности доброг и злог у човеку (коју је хришћанска култура Запада јаче доживела и истакла од оне азијске на Истоку), дете рано доживи, готово бих рекао на архетипски начин, овај дуализам и рано стекне велику несигурност с обзиром на однос према љубави.


    Узмимо само као пример, нимало редак, да дете у току само једног дана доживи наглу промену расположења једног од родитеља (а оно доживљава афекте својих родитеља нарочито јако), код којих се љубав и мржња мењају брзином промена пролећног неба, онда му не остаје друго него да пошто је преко страха доживело ову смену, или себе даље развија реактивно се идентификујући са родитељима (дакле, развија се не аутономно, већ хетерономно), постајући постепено као родитељи, или постаје неповерљиво према сваком испољавању љубави, било да она долази из околине или као импулс из сопствене душе.


    3) Љуби ближњег свога као самог себе - каже стара мудрост. Један од врло значајних разлога зашто људи не воле или тешко заволе другог је у томе што не воле сами себе. Већ смо раније писали о распрострањеној заблуди да људи у највећем броју воле себе. Истина је обрнута. Познати француски писац Монтерлан с правом је писао: Убеђен сам да је највећи непријатељ човеков у њему самом. Зашто је то тако?


    Заиста, када се боље загледамо у људе из наше околине, запазићемо да многи не воле себе свесно, још чешће несвесно. Разлози за овакво дубоко одбијање прихватања себе многобројни су. Да поменемо само неке: разочарање које су једном приредили својим родитељима рушећи им слику коју су ови измислили о својој деци, деловало је депресивно пре свега на њих саме; доживљено разочарање у идеализирану слику, физичку или психичку, коју су о себи људи створили, а која никако није у стању да се уклопи у реалност. Људи, другим речима, не воле себе зато што су се у животу показали онаквим какве себе нису замислили, или како их други нису замислили.


    Највећи број људи, затим, воли себе нарцисоидно. Ако је волети себе нарцисоидно, каткад, довољно неком новом Нарцису, оваква љубав се показује као велика препрека и њему самом за односе са другим људима, посебно у односима других људи према њему. Познато нам је да овакав тип људи тешко може да заволи зато што су имали родитеље који су им поклањали претерано много пажње; зато што су доживели страх, реалан или умишљен, да их родитељи нису довољно волели или зато што су и сами имали нарцистичке родитеље. Исход у свим случајевима исти је: појачана љубав према себи. Себичност оваквих људи последица је недовољне индивидуације, немања прилике да се постане индивидуа. Треба овом приликом напоменути да у току индивидуационог процеса постоји једна фаза када је себичност нормална појава, јер је појачано бављење собом и појачана наклоност према себи израз борбе за самосталност и независност, борба за своје Ја. Нажалост, ова фаза код многих траје читав живот.


    4) Вештачки одељујући еротику од сексуалитета, због погрешне или претеране идентификације у детињству, најчешће са родитељима супротног пола, одрасли човек је у еротично-сексуалном расцепу, па или воли партнера, при чему је у интимним односима импотентан, односно фригидан, или не воли партнера, при чему је са њим сексуално успешан. Није тешко у оваквом расцепу препознати трагове неразрешеног Едиповог комплекса.


    Као што смо већ нагласили, све поменуте и многе непоменуте варијације теме не моћи волети имају корен у грешкама васпитања у раном детињству. Морамо признати да нам се чини као да се неке од ових грешака, које су изгледа неизбежне, лепе за поједине црте људског карактера у којима има нешто од примордијалне природе, нечега што је урођено. На срећу, све психолошке и психопатолошке шеме, па и ова изложена, живот често демантује и превазилази, иако се један добар део човечанства влада по њима. Довољно је, ипак, знати да се љубав, као и све што је скупоцено и крхко у нама, мора неговати и гајити. Природној тежњи према љубави потребни су повољни услови за развој. Јер волети другог човека значи и разумети га, а свакако и - опраштати му. Није, додуше, лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га да постане онакав какав може да буде.

  10. #25

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Завера против бола

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Живимо у времену у коме су бол и патња прогнани из свести људи. Утолико су ваљда присутнији на видљивој сцени животних збивања. Европска цивилизација, посебно медицинска европска цивилизација прогласила је сваки бол, физички као и психички, непожељним, сувишним и штетним.


    До оваквог развоја дошло је релативно брзо и то када је крајем прошлог века бол схваћен као део телесних функција, одвојен од душевних збивања, као и због метафизичких објашњења порекла и смисла бола. За Декарта бол је значио сигнал којим тело реагује на неку опасност која долази изнутра или споља, и који служи како ради заштите тако и ради препознавања стварног порекла бола. Разне религије тумачиле су бол на различите начине, углавном као последицу човекове несавршености, грешности или као исход поремећаја у небеској хијерархији.


    Хипократова медицина, као добар основ сваке будуће медицине, сматрала је бол путоказом у извор телесних и душевних обољења, која су већ онда била схваћена јединствено на начин модерне психосоматске медицине која се труди да опет допре до овог изгубљеног јединства телесних и душевних збивања у човеку. Хармоничност човековог психофизичког бића ремети се неким дисхармоничним чиниоцима који долазе не само због природне трошности и смртности човекове већ и много више због његовог погрешног начина мишљења, осећања и доживљавања себе и своје околине. Циљ хипократских лекара, за дуги низ векова, практично све до прошлог века, био је откривање погрешног начина мишљења и осећања у болесног човека, а онда и његово отклањање, односно повратак у првобитно хармонично стање. Бол тела може да буде ублажен или да нестане у току лечења, али то није био првобитни и једини циљ некадашњих лекара. Лекар је и онда, као и сада, могао да ублажи или одстрани бол, али одстранити бол, према мишљењу некадашњих лекара, значило би уништити и болесника.


    Природно лечење, после откривања стварног узрока који је пацијент морао да схвати својим непомућеним умом, састојало се како у преуобличавању дотадашњег начина живота тако и у промени исхране, шетњама и бављењу делатностима које су хармонично развијале све телесне и духовне функције у човеку. Средства за отклањање бола, као што су били опијум, алкохол, разне биљке са анестетичким својствима, ретко су употребљавана и само у изузетним приликама. Појединим природним болестима, на пример дечјим, посебно оним безначајним, остављан је слободан простор за деловање, јер се претпостављало да се дете, после прележаних дечјих болести, развија самосталније и брже. Укратко, захваљујући генијалној интуицији Хипократа и његових следбеника, појединачно у човеку сагледано је као Целина, а Целина је препозната у појединачном. Тек преко дубоког и далекосежног уплива грчке филозофије, грчка емпиријска медицина постала је истинска наука.


    Да ли су таква схватања у даљој, али и ближој прошлости човечанства била погрешна и груба, последица незнања, сујеверја и немоћи некадашњих лекара и некадашње медицине? Каква је наша данашња филозофија која омогућава развој савремене медицинске науке? И да ли нам је филозофија још уопште потребна, или би она могла постати, или је већ постала слушкиња науке?


    Погледајмо из чега се уопште састоји доживљај бола. Постоји, најпре:


    1) телесно опажање бола,

    2) осећање повезано са тим опажањем, и

    3) реакција личности на то опажање и осећање. Треба одмах рећи да постоје две врсте бола: органски и психогени, и да је њихово дељење не само непотребно и немогућно већ и штетно. У сваком болу, чак и у оном који је изразито душевне природе, на пример бол за умрлим, блиским човеком, суделује и читаво тело и обратно.



    Наравно да штетност круте поделе органског од психогеног бола не значи да се треба лишити неопходног разликовања првобитног извора бола који се налази у неком телесном органу или у психичкој области човека. Ово разликовање је неопходно пре свега због нашег односа према болу, свеједно као лекара или као болесника. На овом месту и почиње наша критика савремене техничке цивилизације у коју се медицина без великих отпора уклопила.


    Не истражујући довољно (због недостатака времена, простора, стрпљења и правог знања - све познате црте савременог друштва и доба) извор неког постојећег бола, који може и релативно кратко да траје (можда само неколико сати), и као пацијенти и као лекари најчешће страхујемо и грчевито желимо да бол што пре отклонимо.


    Није потребно наводити све штетне и често опасне последице брзог отклањања бола чије узроке нисмо како ваља испитали. Нас много више занима карактер друштва и цивилизације који уобличавају психу савременог човека тако да овај не жели, не може и неће да се суочи са својим болом, већ је много пре уверен да је сваки бол за њега штетан и непотребан и онда тражи, са неким чудним бесом и охолошћу, од савремене медицине да му она тај бол што пре отклони. Овакав измењен и измењено-изопачен однос према болу и патњи због бола, какав није познавала ниједна цивилизација, поготову ниједна култура у прошлости човека и човечанства, природна је последица ововременог става човека према главној осовини проблема живота и смрти, природе и друштва, људског организма, његове телесно-душевно-духовне организације која чини целину људског бића. Ако је човек нека врста машине (гледиште које је само привидно превазиђено), неисписана табла при рођењу, скуп безусловних и условних рефлекса, биће предодређено да тежи принципу задовољства, а да избегава бол који му намеће принцип реалности, зашто би требало мазохистички подносити бол када нам данас фармацеутска индустрија пружа обиље пилула среће које могу брзо и успешно да га одстране!


    Вратимо се за тренутак на распрострањену заштиту од свих могућих дечјих болести у савременом друштву. Према мишљењу неких дечјих лекара у свету, дечје доба се карактерише релативно честим краткотрајним запаљивим процесима праћеним повишеном температуром. У току, и особито, после прележаних запаљења, које карактеришу и тзв. дечје болести, деца стичу потребан имунитет са којим улазе у друго здравље одраслог доба. Телесне одбрамбене снаге бивају ојачане и, што је необично занимљиво, према казивању лекара и родитеља, деца после прележаних болести показују и у своме изгледу и у своме бићу позитивне промене. Човек се не може отети утиску да ове болести за развој детета значе неку врсту процеса сазревања. Из оваквог посматрања и размишљања произилази да вештачки имунитет који се данас масовно примењује код деце не само што успорава душевни и телесни развој детета него, пошто тај имунитет није трајан, разне познате дечје болести пристижу у једном узрасту када дете није психофизички спремно да их добро поднесе.


    Отуд и опасност код ових болести од могућих компликација.
    Циљ овог излагања није само анализа и критика нашег данашњег односа према болу и болестима већ и много шире - односа према патњи уопште. Јер наш однос према патњи исто је тако извитоперен као и однос према физичком или психичком болу. Ако су поједини облици физичког и психичког бола сигнал, опомена и путоказ нашег сазревања и то преко преуобличавања нашег животног става који нас је и довео у стање дисхармоније, зар се такво размишљање не може са још више разлога да примени на патњу!


    Наш став као лекара, психијатра и психотерапеута према болу и патњи нашао је снажну подршку у плодно провокативној књизи Ивана Илича Медицинска немезис (издање Зодијака, 1976.), у којој овај смели аутор пише: Медицинска цивилизација настоји да бол претвори у технички проблем, те самим тим лишава патњу суштинског личног значења... Култура чини бол подношљивим на тај начин што га као саставни део уноси у један осмишљен систем, космополитска цивилизација издваја бол из сваког субјективног или међусубјективног контекста како би га уништила.


    Још једном: на овај начин постају корисна расправљања о односу савремене цивилизације и културе, јер нам могу да послуже као опомена да о култури не можемо мислити на исти начин као о цивилизацији јер свако изједначавање културе и цивилизације постаје данас, и то ће све више бити у будућности, опасно и погубно по здравље како човека као индивидуе тако и човека као друштвеног бића.

  11. #26

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Основи психосоматске медицине

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Немачки лекар Хајнрот био је вероватно први који је 1818 употребио термин: психосоматски. Требало је да прође више од сто година па да се овај појам одомаћи у медицини. Данас, он је познат у свим областима медицине, а на појединим неуропсихијатријским, или још чешће интерним клиникама постоје посебна одељења за психосоматске болести. Шта се заправо под овим изразом подразумева?


    И лекари и лаици одувек су знали да многе болести тела потичу од разних психичких или душевних узрока, или бар да су у тесној вези са њима. Када се, на пример, неко нађе у акутној опасности, у такозваној ситуацији стреса, читав низ промена погађа, с једне стране, тело, као што су: проширење зеница, повећање крвног притиска, промене у раду срца, распореду крви, нивоу шећера, а, с друге стране, промене су приметне и у душевној области: поремећена је пажња, доминира афекат страха, ток мишљења постаје успоренији или убрзанији, поље свести се сужава. При свему томе раширено је погрешно мишљење да психосоматска медицина истражује утицај душе на тело. Картезијанска подела човека на душу и тело прати нас све до данас, када баш у области психосоматике покушавамо да се ослободимо овог дуалитета тврдњом да је увек реч о симултаној реакцији на извесне спољашње или унутрашње надражаје, која се одвија како у психичкој, тако и у соматској области. Уствари, може се с правом рећи да је читава медицина психосоматска, јер у свакој болести делују соматски и психички чиниоци. Најзад, свака болест је болест неке личности, а у личности сусрећу се заједно обадва чиниоца. Организам дела као психофизичко јединство.


    Два открића у медицини изванредно су нам помогла да боље разумемо како се то психички чиниоци уплићу у телесно реаговање и како се опет ово телесно реаговање враћа у своме дејству на, психу, стварајући понекад тзв. Circulus vitiosus, затворен круг у коме је болесник заробљен. Једно откриће потиче из области истраживања људске душе, психоаналитичко, док друго потиче из области вегетативног нервног система.


    За разлику од анималног нервног система, који се брине за наше држање према спољашњем свету, који управља покретљивошћу наших мишића, вегетативни нервни систем брине се за складно функционисање наше унутрашњости, у крајњој линији, он се брине за наш живот и његово очување. За разлику од анималног нервног система, који је под утицајем наше воље, овај други систем ради потпуно аутономно, независно од те воље. Милионима и стотинама милиона најфинијих нервних влакана вегетативни систем прожима читаво наше тело, иде у све његове унутрашње органе, крвне судове, контролише изградњу и разградњу и најмањих јединица - ћелија у телу.


    Откриће психоанализе да оштећивање наших функција потиче од несвесних конфликата, дакле оних које је наше свесно Ја одбацило и потиснуло у несвесно, конфликата који су, међутим, набијени енергетским снагама и који представљају израз наших основних нагонских тежњи, било је одлучујући допринос развитку психосоматске медицине. Док се Фројд на почетку ограничио на испитивање узрока промена тзв. виших функција, као што су мишљење, говор, потом моторне и сексуалне функције, убрзо му је постало јасно да ове промене, као последице нерешених а потиснутих унутрашњих конфликата задиру много дубље у тело, све до поменутог вегетативног и ендокриног система. Тако је постало разумљиво да су вегетативне функције најближе несвесном делу личности, коју је Фројд назвао Оно (1(1). Па као што анималне или вољне моторне функције немају никакав утицај на вегетативне, које се одвијају без учешћа свести, тако ни наше свесно Ја нема директну контролу над несвесним Оно.
    Сада ће нам бити лакше да пратимо како настају неке болести у нашем телу првенствено под утицајем душевних сила, чији се конфликти одвијају на дугачкој линији: свесно-предсвесно-несвесно.


    По Вајсу и Енглишу, постоје три групе болесних стања. У прву групу, која сачињава једну трећину свих болесника који траже лекарску помоћ, налазе се болесници који нити су психички, нити физички болесни, већ својим неодређеним и нејасно дефинисаним тегобама спадају у групу која се назива функционално болесни. Овакви болесници се жале на повремене главобоље, болове у стомаку, имају затвор или пролив, пролазно им се подигне крвни притисак итд. У другу групу, која сачињава другу трећину свих болесника, спадају болесници, додуше са органским налазом, али чији симптоми врло много зависе од емоционалних чинилаца. Овде спадају многи улкусни болесници, они са оболелом штитњачом, дијабетом, реуматизмом, разним цревним, хроничним обољењима итд. Најзад, у трећу групу спадају они болесници чије су болести тесно повезане са вегетативним нервним системом, као што су: мигрена, астма, примарна хипертензија, а за коју се психосоматска медицина веома много интересује, јер претпоставља да психички чиниоци играју знатну улогу у настанку ових болести.


    Од више околности зависи када ће и да ли ће она функционална сметња, која, као што смо видели, нема још ништа доказано органског у себи, прећи у стање праве болести, на пример, у манифестовање неке гризлице желуца, хроничног запаљења црева или Базедовљеве болести. Међу ове околности најзначајније су две: с једне стране, дужина трајања конфликтне ситуације, као и ступањ њене свесности, и, с друге стране, општа структура и отпорност личности, као и посебно стање личности у моменту када су унутрашњи и спољашњи сукоби почели да се манифестују. Другим речима, уколико је трајање неког конфликта било краће, а личност је, захваљујући извесном достигнутом ступњу зрелости свога Ја била у стању да конфликт поднесе на свесном плану, не потискујући га у несвесно, односно уколико је личност у целини зрелија и потпуније интегрисана, мали су изгледи да ће нека функционална сметња изазвати право органско обољење.


    Занимљива је хипотеза, која се тешко и доказује, да сваки орган нашег тела реагује на неки одређени надражај, тако да се успоставља нека врста симбола органа који одговара одређеној емоцији. Тако, на пример, по Шулц-Хенкеу, страх бива симболизован преко срца и плућа, плашења (коју ваља разликовати од страха) преко штитњаче, жалост преко јетре, бес и љутња преко жучне бешике, тврдичлук преко црева, грамжљивост преко желуца итд. У овој хипотези нашег савременика чујемо ехо старих лекара.


    Остало је још врло много нерасветљених проблема из области психосоматике које нисмо могли да додирнемо. Једно је извесно: човек је биће отворено према животу и свим његовим манифестацијама. Он ову своју отвореност, која је у исто време залог његове слободе, плаћа болестима. Мање је битно питање примарног утицаја душе на тело или тела на душу, битније је одгонетнути шта тело хоће да нам каже када је болесно.


    Стари Римљани имали су пословицу: mens sana in corpore sano (у здравом телу здрав дух). Обратно је, међутим, још тачније: у здравом духу здраво је и тело.

  12. #27

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Како се на болест гледало током историје

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Човек се одувек занимао за појаву болести код себе и своје околине и тумачио је на различит начин. Можемо се, истина, одмах на почетку упитати да ли је човек одувек био болестан; међутим, ако је и постојало неко рајско доба када је човек био савршено здрав и умирао од старости оно припада тако давној и нама потпуно непознатој прошлости да ова претпоставка и нема за нас данас никаквог значаја. Ту и тамо се опет чује да и данас постоје нека племена у Азији која не знају за болести, јер, наводно, живе у идеалним климатским условима или се хране идеалном храном. Изучавање психофизичког склопа ових људи повезано је са великим тешкоћама, а врло ниски услови цивилизације у којима живе тешко да би нам могли послужити као неки наук или узор.


    Палеонтолошка открића скелета од пре више десетина хиљада година, први медицински записи у Вавилону, Кини и Египту, као и трепанација лобање у доба Инка и Ацтека - несумњиво говоре да је човечанство и на почетку своје цивилизације, као и касније знало за болести за које и ми данас знамо. Ово се нарочито односи на туберкулозу и рак. Па ипак и у медицини и ван ње влада мишљење да је пораст болести корачао паралелно са развојем цивилизације и културе и да су данас најболесније оне земље у којима је степен развоја достигао највиши домет. Као да се развој људског духа и код појединаца и код народа одигравао на штету његовог телесног интегритета.


    Можда није неинтересантно да погледамо како су заправо народи у прошлости примали неопходност болести и како су се са њима борили. Осећање бола и патње, претње, усамљености и потребе за заштитом које је наметнуо човеку његовом болешћу тражило је од човека неко објашњење. И он га је себи и другима и пружао.


    Према историјским изворима којима данас располажемо тумачење болести као казне било је једно од првих. Асирци су употребљавали реч шерту која би требало да значи: љутина богова, грех. Прво певање Илијаде тумачи епидемију куге као казну коју је Аполон наметнуо Агамемнону и његовим људима, јер су неког свештеника, према томе самог бога, Атриди увредили. Слично објашњење пружа и Библија, иако само Стари Завет. Ако се упитамо какве су црте карактера поседовали људи тога доба који су болести примали као казну богова, неће нам бити тешко да у њима препознамо страх, зависност и грешност.


    Већ у постхомеровској Грчкој, на почетку неприметно и постепено, затим све јасније, види се реакција на поменуте архајске идеје о болести, да би преовладало друго познато тумачење болести као случаја. Болестан човек може да буде, и често баш и јесте, праведан човек. Јонска филозофска школа и атинске трагедије помогли су да се искристалише схватање да за наступање болести нису одговорне нити сопствена кривица, нити одлука неког разљућеног божанства, већ да је последица нужности природе. Неколико грчких речи - међу којима се нарочито често понављају: моира, ананке и tyche - означавају појмове који нас овде интересују. Моира је нешто као судбина, снага која влада стварношћу, од које ни сам Зевс не може да спасе свога сина.



    Tyche пре означава случај, фортуну. За Грке су, према томе, болести с једне стране припадале извесном реду у природи, с друге су несрећан случај или зао удес. Јасно је да овакво схватање већ представља известан напредак, јер код оваквих болести које су последица случаја умешност лекара, заснована на емпиријском и рационалном знању о законима људске природе, може болест и да излечи, чак и да је спречи. Дужност грчких лекара управо се и састојала у разликовању онога што произилази из нужности природе и онога што је плод случаја, нереда у људском телу и духу. Ово је и смисао неких текстова Corpus Hippocraticum у којима се са ведрим поносом говори о надмоћности науке над случајем.


    Не задржавајући се на раном средњем веку, у коме је и медицина била једно време у стагнацији и у коме су под утицајем строгих, догматских принципа цркве која се више ослањала, парадоксно, на Стари Завет него на Нови, поново преовладавале идеје о болести као казни, долазимо до трећег схватања болести, које је узело маха у новом веку, па и најновијем добу, о болести као изазову и испиту.


    У својој непресушној потреби да тајанственим и неухватљивим појавама да неко објашњење, које најчешће има одбрамбено и заштитничко обележје, ни данашњи човек није потпуно обезоружан пред загонетком болести. Међутим, пошто не можемо да узмемо као довољно или као коначно објашњење које званична медицина пружа о настанку појединих болести познајући често до детаља њеног узрочника, услове под којима се јавља итд., објашњење које не може ипак да задовољи оно суштинско питање у човеку: чему болест? - онда морамо признати да и даље стојимо пред старом енигмом. Морамо најпре да констатујемо да као што се ни најкултурнији савремени човек није сасвим ослободио архаичног, магијског мишљења, па повремено подлегне неком сујеверју, коме се идућег тренутка сам насмеје, тако ни данас није ишчезло у дубинама нашег несвесног још увек присутно веровање да неке наше кривице у настајању болести ипак има. Иако не често, понекад се овакво веровање завршава у дијалогу са психијатром који има врло деликатну дужност да сазна да ли је код дотичног човека реч о некој стварно почињеној кривици или само о осећању кривице.


    Можда се ипак чешће сусрећемо са друге две врсте болесника који или у очајању примају своју болест као апсурд или схватају болест као испит. Шта ова болест која ме мучи већ месецима или годинама хоће заправо од мене? Очевидно да оваква питања, која се постављају чешће него што се мисли, покушавају да у болести као случају пронађу смисао примајући их као неку врсту испита. У крајњој линији, мало је важно да ли се овај смисао заиста поклапа са суштином болести као такве. Већ смо истакли да прави и последњи смисао болести остаје ипак загонетка. Много је важнији овај бескрајни и дивљења вредан напор човека да открије смисао своје болести стављајући на пробу све своје снаге, у првом реду своје стрпљење. Ако он тај смисао открије и схвати болест као Изазов и Исшш који треба да га учине јачим, зрелијим и сношљивијим, да га коригује у досадашњем понашању и мишљењу, онда не само што болест као таква постаје велика учитељица живота и ствара од људи хероје, а такве безимене примере имамо непрестано прилике да посматрамо, него овакав преображај човека кроз болест постаје извор ведрине и снаге и за његову околину, као и за лекара који га лечи. Јер лекар није свемоћан. Са очајником који у свему види само апсурд и неправду, наоружан најмодернијим лековима, лекар је ипак немоћан.
    Ма колико били уверени у даље успехе медицинских и других наука, у све већу власт човека над природом, као и у мењање ове природе, Франклове речи, до којих је дошао посматрајући затворенике у немачким концентрационим логорима за време другог светског рата, остаће још дуго актуелне; уместо primum vivere, deinde philosophari, под извесним условима у животу добијају обратан смисао и постају спас: primum philosophari, deinde vivere - или, умрети!

  13. #28

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Телесна болест као одбрана и изазов

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Једнако тражим објашњење за своју болест... Понекад ми се учини да су се мозак и плућа споразумели без мог знања. Овако више не може, рекао је мозак и после пет година плућа су пристала да му помогну.
    Ф. Кафка

    У свим телесним болестима које нас краткотрајно или дуже време савладавају немогуће је видети само случај или присутну неотпорност организма, када смо данас у стању да захваљујући открићима психосоматске медицине потврдимо давнашње схватање најстаријих лекара о тесној и непрекидној зависности и симултаној међусобној реакцији на спољашње и унутрашње надражаје, која се одвија како у психичкој, тако и у соматској области. Узмимо само као пример интимну међусобну зависност која постоји између коже и нервног система, обадва система проистекла у ембрионалном добу из заједничког ектодерма. Кожа је у стању да репродукује мноштво различитих емоција на физичком плану, па је отуд могуће и често опажено да, на пример, актуелна забринутост производи чешање на једном одређеном месту на кожи, стрепња уроди сврабом или знојењем, продужен страх или незадовољство доводе до уртикарије, осећање кривице и стида до стварања кожних акни, а незадовољене еротске тежње могу да изазову тзв. кутану мастурбацију, често у области полних органа или у аналном пределу. Као што је психа у стању да изазове кожне промене, било која кожна болест која дуже времена траје, на пример акне у пубертету, или хроничне дерматозе соматског порекла, често изазива психичке промене у смислу појачане раздражљивости, нервозе или депресије.


    Нешто слично се дешава и са многим другим органима нашег тела који често оболе услед дуготрајне психичке напетости као израза нерешених конфликата у свесном или чешће, у несвесном делу наше психе.


    Хтели бисмо сада да нешто детаљније испитамо механизме одбране које наша јединствена психофизичка организација употребљава када је сукобљена са конфликтима који се или свесно не препознају или, и када их наша свест и наше Ја препознају, тешко се могу, или никако не могу разрешити. Овога пута се не мислимо задржавати на многобројним психичким одбрамбеним механизмима, као што су: потискивање, интројекција, пројекција, рационализација, регресија, померање итд., које повремено употребљава и здрав човек у ситуацијама када није у стању да неки озбиљан актуелан догађај реши најцелисходније. Биће речи о продуженим, хроничним конфликтним ситуацијама, које често трају више година, при чему су у опасну игру уведене најосетљивије снаге наше личности, и то оне из нагонске и моралне сфере.
    Најчешће се такве конфликтне ситуације испољавају у следећим сукобима:


    1) претерано осећање зависности и потребе за заштитом неког човека - формирано несумњиво у раном детињству услед погрешних васпитних мера родитеља - долази у тежак сукоб са потребом за самосталношћу и независношћу,



    2) човекове агресивне потребе којима не треба увек приписивати примарно патолошку етиологију (а које се већ код деце, и то врло рано испољавају) долазе у сукоб, с једне стране, са принципом Над-ја у човеку, насталом раном идентификацијом са моралним и другим схватањима родитеља, а с друге стране, са постојећим забранама, али и нормама пристојног владања које друштво намеће индивидуи,


    3) сексуалне, али и еротске потребе које су у различитом интензитету заступљене у појединцу долазе у сукоб, и због тога често су незадовољене, са сличним табуима које смо навели у случају покушаја задовољавања човекових агресивних потреба.


    Можемо заиста рећи да су све три врсте поменутих сукоба, са њиховим бројним варијацијама, повремено присутне у свих људи. Оно што, међутим, условљава настанак хроничне неурозе, која је окарактерисана у механизму потискивања имају значајну улогу, јесте претходно устројство психофизичке организације човекове личности. То је његова слабија или јача телесна отпорност, у којој конституционални и други наследни чиниоци имају значајну улогу, а нарочито степен његове психичке зрелости. Од степена ове зрелости, односно од дубине његове фиксације на једном од нормално превазиђених ступњева дечјег развоја, или дубине његове регресије, зависи исход конфликтног сукоба. Пошто смо се сложили да се конфликт не може избећи, свака личност за себе одлучује да ли ће овај сукоб превести на неки други, мање опасан и лакше савладив терен, да ли ће успети (што је несумњиво најтеже и што захтева висок степен зрелости личности) да своје нагоне сублимише, или ће остати на једном од двају могућих болесних решења: учврстиће се у својој неурози која може онда да узме различите видове (неуроза страха, принудна неуроза, неуротична депресија, импотенција, фригидност итд.), при чему тело остаје релативно поштеђено, или ће ова хронична неуроза довести до телесног обољења с одређеним избором органа.
    Наше тело, иако трошно и подложно пропадању, није по сваку цену унапред одређено да болује од неке хроничне болести. Само висок степен наше психичке напетости, која готово увек прати неурозу, временом ствара услове у којима тело, врло лагано, често из године у годину, слаби у својој природној отпорности, показује, најпре, знаке тзв. функционалног поремећаја да би, најзад, манифестно оболело.
    Као што у појединим породицама неко лице узме на себе улогу жртвеног јагњета (свесно, много чешће несвесно), па се разболи од неке душевне или телесне болести не би ли на тај начин одржало привидан интегритет целине породице, тако и у случају неке телесне болести (гризлица стомака, бронхијална астма, висок крвни притисак итд.) наше тело је то жртвено јагње које преузима део либидинозне енергије личности, ослобађа човека једног дела психичке напетости, преводећи део његове енергије на бригу око болесног органа. Тако телесна болест постаје одбрана од нездраве психичке ситуације личности и истовремено изазов или опомена своме господару да је куцнуо претпоследњи час за преиспитивање нерешених конфликата и тражење новог или друкчијег решења за њих.


    Даљи ток неке телесне болести мање ће зависити од успешности или безуспешности интернистичке медикаментозне терапије, а много више од преоријентације, некад целокупног животног става оболелог. Није на овом месту сувишно поменути од колике је важности, управо по човеково психофизичко здравље гајити неки одређени став према животу, па чак у њега и веровати.


    Ако већ до овога тренутка психотерапија, вођена искусним и школованим психотерапеутом или психосоматичарем обученим и у психотерапији, није била укључена у лечење, онда је сада психотерапија онај услов без кога се не може постићи право излечење.
    Да ли ће телесна болест узети незадрживо хроничан ток, каткад и са кобним исходом, или ће се потпуно или делимично излечити, зависиће у првом реду од смелости и спремности болесника на ризик да у потпуној искрености и не штедећи себе, са самим собом или, боље и лакше, са вештим психотерапеутом или психосоматичарем направи општи биланс свога живота, потражи у њему погрешне и лажне кораке који су га одвели на странпутицу, најпре, неурозе, а онда и телесне болести, не би ли у једној новој прерасподели шаховских фигура заиграо друкчије и боље своју животну игру.

  14. #29

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Какве трансформације доживљавају наши психички конфликт

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Већину психијатара, па и лекара опште праксе занима данас питање на који се начин манифестују симптоми код њихових болесника. Познато је, на пример, да је хистерија са својом јарком психосексуалном симболиком, која се одражавала у тзв. великим хистеричним нападима, практично ишчезла. Још неке форме неуроза, које су биле карактеристичне за крај прошлог и почетак нашег века, такође се све ређе појављују.



    Прилично једногласни извештаји лекара, психолога, социолога са разних страна света обавештавају нас да су неурозе у порасту, али да су од пре неколико деценија почеле да мењају своје начине манифестовања. Онај некадашњи, драматски и театралан начин самопоказивања, као што је то било у случају хистерије, уступио је место све чешћим неуротично-депресивним синдромима и, још чешћим, хипохондричним сметњама, без икаквог органског налаза, или са неким лакшим налазом.


    Стрпљиво слушајући исповести таквих болесника, који се жале на најразличитије могуће сметње у свим унутрашњим органима, лекар и нехотице уочава да све ове тегобе телесног карактера треба, у ствари, да попуне неку празнину, неки недостатак, неку рану у психичком животу пацијента. Осећајући се све више усамљен, несхваћен, чак и одбачен и одгурнут, свеједно да ли од сопствене породице или друштва, такав пацијент почиње да се понаша према своме телу као према детету, као према нечему што му је још последње остало, што заслужује посебну пажњу и негу. Врло често се иза таквог инфантилног става пацијента крије или очајни апел упућен околини да га бар сада разуме и помогне му, или уцена истој околини, односно свестан или несвестан покушај да из болести извуче највећу могућу корист. У сваком од ових случајева постоји несумњиво на дну пацијентове душе осећање безвредности, празнине, некорисности и дубоког незадовољства собом. Некада би овакав човек показивао то своје незадовољство или хистеричним нападима или хистеричним понашањем у коме често и алкохол одигра своју деструктивну улогу.


    Има таквих испољавања, наравно, и данас па ипак све мање. Насупрот таквом начину реаговања, све се више сусрећемо са типом данашњег човека који носи у себи своје тегобе, труди се дуго времена да их не испољи, прерађује их својим сопственим ферментима. Управо овакав тип пацијента сусреће лекар све чешће у својој пракси, при чему их пацијент, постајући слеп за своје душевне проблеме, преводи на телесни језик, соматизира их, како се то стручно каже, и долази лекару са различитим жалбама на функционални поремећај.


    Чудна је ствар то наше тело, као и појављивање неких телесних симптома који су психичког порекла. Иако нам је пут претварања неког психичког конфликта - на пример, неке мучне нерешиве ситуације у породици или на радном месту - у телесни симптом готово до танчина познат, као, на пример, настајање гризлице у стомаку или високог крвног притиска, још остаје тајанствена способност неких људи да све своје конфликте, и оне најжешће, задрже на психичком плану а с друге стране, чудна пријемчивост неких наших унутрашњих органа (нарочито желуца, црева, срца) да узму на себе претешки терет психе, жртвујући се на неки начин за психу у прихватању конфликата.


    Импресивно је посматрати како код неких пацијената, који су дуго у мучној напетости изазваној неком свесном или несвесном конфликтном ситуацијом, настаје право олакшање када се појави неки телесни знак болести. Овакви пацијенти често доживљавају телесни бол као знак олакшања, као да се телесном патњом жели неко искупљење, понекад и поткупљење неког строгог ауторитета било у околини болесника или у њему самом. Старијим психијатрима било је одавно познато да се чак и код хроничне схизофреније примећују побољшања када болесник оболи од неке физичке болести. Тело нам дакле, на известан значајан начин помаже да растеретимо своју савест, да ублажимо оштрицу конфликта, да одложимо решење проблема који нас мучи. Да ли је такав начин реакције једини и да ли је најбољи?


    Било би нечовечно и чудовишно тражити од људи да буду хероји и да на све ударе живота одговарају филозофским смешком или бескрајним опраштањем. Читавим својим психофизичким устројством човек није способан за такве одговоре и велико је питање да ли ће икада у будућности бити способан. Њему је много својственије да на бол реагује патњом, на патњу болом, на неправду мржњом, на мржњу опет само мржњом. Па ипак, нешто се мења у психи данашњег човека. Његове реакције нису више онако силовите и непромишљене као некада, његово тело је све мање онако робусно, здраво и отпорно као некада.


    Друштво је опет оно које све мање хоће да прихвати и толерише овакве реакције стварно или лажно оптерећене увређеним афектом. Људи полако почињу да уче да постоје и друкчији путеви абреаговања, а у првом реду то је пут преко тела, кроз тзв. психосоматске реакције. Тело све више постаје онај све осетљивији инструмент психе преко кога се сада одвијају душевне реакције. Тај пут је много сложенији и изазива знатно више унутрашњих потреса од онога ранијег, непосредног телесно-афективног пражњења. Давали ми предност коме хоћемо путу, овај други пут соматизације, поунутрашњивања психичких конфликата постаје све доминантнији и неизбежнији.


    Да се још једном вратимо на постављено питање: да ли је овај телесни начин реаговања на психичке конфликте најбољи начин и да ли је једини? Чињеница је да је специјално у нашем народу најчешћи овакав начин реаговања, уз оно још увек непосредно, силовито пражњење. У осталих народа, нарочито англосаксонског, али и код појединаца свих народа, зачуђавајућа је способност да се одржавају и задржавају конфликти на чисто психичком плану. Треба одмах рећи да им на овоме не треба много завидети. Број душевних обољења код ових народа (као што су све врсте депресија, праћених бројним самоубиствима, карактерне неурозе итд.) велики је.


    Када је реч о различитим начинима манифестовања наших конфликата, не треба сметнути с ума да постоји и онај најздравији, свакако најтежи начин реаговања на продужене психичке конфликте - а то је њихово успешно савладавање снагом воље, упорности и издржљивости. И још један начин, близак овоме је способност зрелих појединаца да се суоче са патњом, болом и конфликтом и да су чак и када га не могу да савладају, способни да га понесу, у стању су да пате када се друкчије не може, да буду несрећни када се несрећа не може избећи, а да при томе нити душевно оболе, нити преводе своје патње, болове и несреће на телесни план.


    На крају, какав закључак из свега овога треба извући? Тело не сме да загосподари нама до те мере да нам својим реаговањима, као последици нерешених конфликата, омета способност живљења, тј. рада и вољења. Истовремено не смемо силити наше тело подижући неразрушиве бране између њега и психе, јер ће цена за такве бране бити губитак оног најинтегралнијег дела човека, целине његовог душевног живота. Помозимо телу да може хармонично да функционише, да би нам то исто тело могло да помогне када нам је најтеже и када нам не остаје никакав други, здравији одговор.

  15. #30

    Odgovor: Човек и његов идентитет

    Психосоматика у гинекологији

    Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

    Психосоматске сметње у гинекологији

    Добро је позната чињеница да поверење између лекара и пацијента, које је услов не само сваког успешног лечења у свим гранама медицине већ и тачног постављања дијагнозе, има нарочиту улогу у психијатрији и гинекологији. Сваки добар гинеколог зна да гинеколошки преглед, упркос многостраним техничким и инструменталним могућностима, пре свега захтева поверење пацијента у лекара.



    Пошто ниједан гинеколог, претпостављамо, није збуњен када му жена пре или после обављеног прегледа повери интимне доживљаје из свога психосексуалног живота, било би добро, ради успешног постављања дијагнозе и одговарајуће терапије, да специјалиста овога смера буде упознат с основним принципима како медицинске психологије тако и психосоматске медицине. Због још увек непотпуне наставе на медицинским факултетима, на којима се најмање слуша управо оно што је најважније за опште образовање лекара, па и будућег гинеколога, и овај специјалиста, као и специјалисти других профила упућени су касније на сопствену иницијативу која треба да им допуни неопходна знања из психосоматике.


    Пошто у првом плану психосоматског гинеколошког истраживања стоји личност и њен сексуални живот, гинеколог се интересује за склоп личности жене, као и за начин развоја и задовољавања њеног сексуалног прохтева. Према принципима савремене сексуалне психологије, развој сексуалног нагона жена зависи у првом реду од преваге љубави над страхом, агресивношћу и кривицом. Међу женама које гинеколози, па и психијатри, најчешће сусрећу као пацијенте истакли бисмо, у сагласности са Хеленом Мишел-Волфром (Helen Michel-Wolfromm), три типа. Један је нарцисоидни тип жене, која нема потребу да воли, већ само да буде вољена. Свесно или несвесно, такве жене траже код других само сличности са собом. Други тип је агресивна жена, често мушкобањастих црта, која критикује свога партнера, омаловажава га, све до несвесних тежњи за „кастрацијом“, чинећи га тако, понекад, импотентним.



    Међу овим типом преовлађује или тип жене који је отворено агресиван све до садизма, без осећања кривице, или тип агресивне али и аутоагресивне жене која се осећа кривом због свога понашања, доводећи себе повремено и до отвореног мазохизма. Најзад, трећи тип је зависна жена, одгајана у строгом, патријархалном крилу своје породице, где су очеви доминантни и строги, а која је и у својој сопственој породици зависна, пасивна и послушна према мужу.


    На основу ове поделе можемо мирно рећи да жена у партнеру тражи или своје огледало, или жртву, или оца, односно тиранина.
    С овим претходним напоменама можемо да пређемо на главне синдроме гинеколошких поремећаја у којима психички поремећаји и конфликти у личности жене имају основну улогу, или једну од основних улога у органским поремећајима полних органа.


    Пођимо од менструације, која у животу жене несумњиво веома много значи. Предменструално расположење жене врло је различито и готово апсолутно зависи од основних психичких карактеристика личности жене. Стање страха, депресије, апатије, еуфорије или раздражљивости, хомицидне или суицидалне тенденције свима су добро познате. Праву патологију предменструалног стања чини „предменструални синдром“, који је 1931. године описао Франко. Све варијанте описаних расположења, уз физичке болове, појачане су до неподношљивости, а чињеница да у 60% случајева плацебо[1]
    средства помажу смирењу - неопозиво указује на знатан удео психогеног момента.


    Дисменореја, као скуп болних феномена који непосредно претходе или прате појаву менструације, везују се у високом проценту случајева за психичку структуру жене, и то најчешће хистеричне природе. Честа појава код младих девојака и младих жена, још неприлагођених на сексуални живот, дисменореја указује на скривене конфликте који одају или отворену агресију према сексуалности као таквој, или агресију према партнеру, или мазохистичку потребу да пате, још и ојачану тзв. дисменороичном породичном атмосфером која је патњу жене за време менструације прихватила као нешто неопходно.

    Поменимо, заједно са дисменорејом, и лумбо-пелвичне и перинеалне болове, болове назване још pelipathia vegetativa или „globus abdominalis“ (у ове последње убрајамо и вулварни пруритус, вагинално печење, клиторисне болове), који када немају никакву органску подлогу, сигурно су психогене природе и упућују на хистерично-хипохондричну или агресивну природу жене.


    Појава аменореје, нарочито у доба између 16-25 година, добро је позната свима гинеколозима. Психички узроци су чести и различити. Комбинована са менталном анорексијом, изражава одбијање младе девојке да прихвати улогу жене и може довести до озбиљног физичког слабљења. Ређе су аменореје праћене гојењем, а честе су иначе као последица емотивног шока: губитак вољене особе, напуштање од стране партнера, или напуштање родитељске куће. Продужена стања страха због било кога узрока доводе такође до дужег или краћег губитка менструације. У психијатријској пракси тешке афективне психозе, нарочито депресија или схизофренија, готово су увек праћене аменорејом.


    Психички узроци неретко проузрокују нередовне или неочекиване појаве менструације. Разни брачни конфликти, сукоби са свекрвом, страх пред неком операцијом или другим непријатним догађајем - доводе до мено или метрорагија (одлично погођен израз је и „утерине сузе“).


    Осим чисто органских узрока леукореја, бројне су леукореје непознатог узрока. Сматра се да продужена емоционална напетост, честа код анксиозних и депресивних жена, може да узрокује фоликулолутеинску неравнотежу, при чему се онда патолошка секреција приписује психогеној хиперестрогенији.

    * * *

    У брачном животу мушкарца и жене има много психопатолошких поремећаја најразличитије врсте. Неусклађеност двају различитих бића у заједничком животу, њихова недовољна унутрашња спремност на такав живот, неуротични поремећаји са којима су већ дошли у брак, физички и психички инфантилизам, погрешан начин васпитања у породици - стварају шаролику и богату патологију брачног живота.
    Које су сметње најпре у нормалном обављању сексуалних односа? Једна од честих сметњи је добро позната несвесна, рефлексна контрактура мишића констриктора вулве, и ту сметњу називамо вагинизмом. Сматра се да је у преко 60% случајева вагинизам узрок психичке природе. Пацијенткиње су најчешће инфантилне личности са хистеричном структуром, поремећене разним траумама услед погрешног сексуалног одгоја. Психоаналитичко објашњење примарног вагинизма обрађује три врсте психичких поремећаја код жена. Код једних преовлађује страх од агресије и наношења физичког бола и повреде, код других постоји свесно или несвесно непријатељство према партнеру (често код маскулиног типа жене са „кастраторским“ тежњама), код трећих постоји одвратност према нормалној сексуалности уопште. Понекад је узрок страх или уопште одбијање трудноће.


    Помешан са вагинизмом или независно од њега, за време обављања сексуалног односа или непосредно после односа јавља се дубок пелвични бол кога називамо диспареунија. Није ретка заједно са вагинизмом и диспареунијом и фригидност. Не усуђујући се да признају своју фригидност, нити да сасвим одбију партнера, ове жене несвесно користе бол да би изразиле незадовољство партнером и његовом жељом за поседовањем жене.


    Фригидитет жене заслужује посебну пажњу, али из више разлога задржаћемо се овде само на неким основним психоаналитичким поставкама. Пре свега фригидитет није готово никад изолован симптом, већ увек припада читавој неуротичној структури личности. Код тзв. тоталне фригидности блокирана је не само генитална ерогеност већ и читав љубавни живот. Код парцијалне фригидности појављују се разни видови потискивања. Понекад постоје и јаке мазохистичке склоности код жене, обично оних које су имале сурове очеве, или психопатолошки синдром познат као „освета женског кастрационог комплекса“, у коме жарка жеља за пенисом има за циљ испуњење фантазматичног завета да лиши мушкарца пениса (vagina dentata), или су, најзад, у питању жене које су фригидне услед несвесног повезивања задовољења сексуалних тежњи са страхом од неке опасности. Ова опасност је најчешће несвесно изједначавање партнера са оцем и страх да ће на овај начин задовољити прегениталну, инцестуозну, дакле забрањену жељу. На крају овог кратког излагања треба подсетити да су дефиниције фригидности доста различите и да отуд произилазе разни неспоразуми и неусклађености у навођењу процента фригидности међу женама.


    Психолошки проблеми које поставља материнство нису нимало једноставни. За Данбарову (F. Dunbar) и Хелену Дојч (H. Deutch) стерилне жене и оне са спонтаним абортусима свесно или несвесно одбијају материнство. Међу стерилним женама, а не заборавимо да учесталост психогеног стерилитета варира између 10% и 20%, налазимо оне које желе дете да би угодиле мужу, да би га везале уз себе, затим оне које се боје да ће материнством прекинути блиставу каријеру или, негујући нарцистички култ, да ће изгубити свој шарм. Међу женама са спонтаним абортусом амбиваленција је очевидна у 65% случајева.


    Нисмо у могућности да се осврнемо на друге гинеколошке синдроме у којима психички момент има прворазредну улогу или, као пратећи елемент неког органског догађаја, врло много утиче на ток, прогнозу и лечење основног обољења. Мислимо на абортусе, њихове узроке и последице, стање климактеријума, псеудогравидитета, гинеколошких операција итд.


    Покушали смо да изнесемо неке механизме психички условљених поремећаја, увек свесни да код свих поменутих поремећаја узрок може да буде и чисто органске природе. Ово кратко излагање о психосоматским поремећајима у гинекологији треба да послужи као подстрек за много ближу и плоднију сарадњу између гинеколога и психијатра, нарочито међу овима психотерапеута, који често тек на тај начин могу успешно да реше сложене и терапији тешко приступачне случајеве бројних поремећаја у гинекологији, у којима женина психа има одлучујућу улогу како у настајању тако, још више, у лечењу насталих поремећаја.

    Психички стерилитет жене

    Није мали број бракова у свету који су без деце, а прави узрок није познат било зато што се брачни партнери нису подвргли медицинским испитивањима, или што су их кратко и површно обавили. Готово све до почетка XX века у многим земљама владала је кобна заблуда и предрасуда да је узрок стерилитета у браку искључиво жена. Последице таквог погрешног веровања биле су по жену не само тужне већ често и трагичне.


    Данас нам је познато не само да су за стерилитет; у браку мушкарци одговорни у 40-50% случајева већ и да постоје такви психички услови у комплексном душевном животу жене који могу бити једини чиниоци за стерилитет у браку. Пре напредовања које је медицинска наука постигла у области гинеколошке психосоматике и психотерапије психогени узрок стерилитета често је био незамислив.


    Под функционалним стерилитетом подразумева се такво психосоматско обољење у коме је изостанак затрудњавања, додуше, соматски симптом, али се никакав соматски узрок не може да докаже. Иако се дана