Manastiri Srbije
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 162

Hybrid View

Prethodna poruka Prethodna poruka   Sledeća poruka Sledeća poruka
  1. #1

    Manastiri Srbije

    Nenad.bds:Приказ манастира Крушедол је први постављен, вома сиромашно у односу на касније развијен вид представљања манастира, а ни извор текста није био наведен. У међувремену је 'крпљењем' додат већи број слика да би се приказ приближио већини приказа манастира. Сада постављам нови приказ (уз део већ виђених фотографија) и текстове из идентификованих извора.

    Ime: Manastir Krušedol (21).JPG Pregleda: 3603 Veličina: 80.3 KB

    МАНАСТИР КРУШЕДОЛ

    Ime: 00DSC_4276.JPG Pregleda: 3242 Veličina: 52.9 KB

    ''Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или 'друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића.

    За разлику од других фрушкогорских манастира чији су ктитори и време оснивања покривени велом тајне, за Крушедол се поуздано зна да су га основали деспот Ћурђе Бранковић, у монаштву назван Максим, и његова мајка, замонашена деспотица Ангелина. Настанивши се у Срему 1508/1509. године, владика Максим добија од својих рођака Јакшића место Крушедол и у њему уз материјалну подршку влашког војводе Јована Њагоја Басарабе оснива мушку обитељ у којој као београдско-сремски митрополит живи до 1516. године. Недалеко од манастира Крушедола, деспотица Ангелина између 1512. и 1516. подиже женску обитељ, данас Сретењску цркву у селу Крушедолу, новчаном помоћи руског кнеза Василија, где до 1520. проводи своје последње године као монахиња. Сахрањена у припрати своје задужбине, њено нетљено тело се после неколико година преноси у синовљеву Благовештенску цркву и похрањује у ћивот сина Јована, док се мошти њеног мужа Стефана и сина Максима полажу у други ћивот и излажу на троновима испред иконостаса главне цркве. После спаљивања манастира Крушедола и моштију светих Бранковића 1716. године, од стране Турака, сачувала се само лева рука мајке Ангелине чије су честице похрањене у посебан кивот у манастирској капели.
    Ime: Manastir Krušedol (2).JPG Pregleda: 3237 Veličina: 62.3 KB

    Будући да се на сремске Бранковиће гледало као на легитимне наследнике некадашњих деспота, и сама породица прихвата водећу улогу међу српским живљем у Угарској.

    Династичка светородност Бранковића, заснована на неговању култа родоначелника Ђурђа Бранковића као ''господара Срба", била је од пресудне важности не само за учвршћивање њиховог угледа у Срему и Угарској, него и на територији некадашње (Деспотовине) Србије. После преране смрти слепог деспота Стефана и изненадног краја деспота Јована, замонашени Максим се, уместо политичким амбицијама, предаје остварењу планова везаних за организацију верског живота православног живља и успостављању црквене самосталности на угарско-влашким територијама изван власти надируће Турске империје. Деспоти Бранковићи су последњи феудални владари које је канонизовала Српска православна црква, па непосредно после смрти добијају свој култ, службу и житија. Њихове чудотворне мошти имале су исцелитељску моћ, а после турског освајања Београда 1521. они се призивају и моле за мир као народни заштитници.

    Ime: Manastir Krušedol (19).JPG Pregleda: 2306 Veličina: 49.1 KB

    ...Саграђен сасвим у духу времена, крушедолски храм поштује старо српско градитељско наслеђе и истиче идеју повезаности са српском културом у доба државне самосталности. Од изворног старог иконостаса сликаног око 1512. године, сачуван је Деизис са апостолима, рад влашких мајстора, који је владика Максим вероватно добио на поклон од Деспине и Јована Њагоја.

    Ime: Manastir Krušedol (3).JPG Pregleda: 2641 Veličina: 95.8 KB

    Део новоосноване манастирске библиотеке потицао је из старе дворске библиотке деспота Ђурђа Бранковића и имао готово сва дела класичне византијске књижевности ...

    И непосредни наследници владике Максима, под чијим је руководством завршено украшавање манастирске цркве, неговали су идеју о Крушедолу као породичном маузолеју и митрополијском средишту. ...Према пандански сликаним ликовима Светог Саве и светог владике Максима у доњој зони стубаца, може се закључити да је већ средином 16. века устројена замисао о подударности њихових делатности, а београдско-сремска митрополија прихватила и наставила светосавску идеју о самосталности српске црквене организације. Како је у време живописања манастирске цркве деспот Максим већ био проглашен за светог, на сводовима крушедолске припрате били су насликани Васељенски сабори, који се уобичајено срећу на сводовима припрата и других митрополијских средишта.... Идеја о крушедолском манастиру као култном и митрополијском средишту није замрла, него је негована кроз цео 16. и 17. век и постала основа препорода до којег долази после Велике сеобе (1690).

    Ime: Manastir Krušedol (5).JPG Pregleda: 3650 Veličina: 76.4 KB
    Кивот са сачуваним делом моштију мајке Ангелине.

    И велика фреско-композиција Страшни суд на спољњем зиду западног прочеља крушедолске благовештењске цркве потиче из средине 17. века. На овом доста оштећеном живопису вероватно домаћих мајстора.. Из 17. века потичу и 72 медаљона светих и мученика на потрбушјима прислоњених лукова на певничким апсидама.

    Ime: Manastir Krušedol (6).JPG Pregleda: 3370 Veličina: 85.4 KB
    Архијерејски трон је ослоњен на југозападни стуб који држи куполу и окренут ка олару (десна слика).

    ...И по Великој сеоби у Хабсбуршку монархију под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем (1690), крушедолски монаси су у избеглиштву у Сент Андреји, одакле се враћају седам-осам година касније. После оснивања Крушедолске митрополије (1708.), у манастиру су одржана још два црквено-народна сабора, 1710. и 1713. године, када се митрополијска резиденција премешта у Сремске Карловце. Пошто је патријарх Чарнојевић 1706. сахрањен у манастирској цркви, у њу је 1710. пренесен и покопан митрополит Исаија Ђаковић. После спаљивања манастира 1716. године, од Турака, Крушедол обнавља београдски митрополит Викентије Поповић Хаџилавић 1721, да би 1725. у њему био и сахрањен. Манастир је нарочито обогатио његов пострижник и сабрат Никанор Мелентијевић сазидавши конаке и обновивши храм и капелу светог Максима у конаку између 1722. и 1725. године.

    Током 18. и 19. века у манастирском храму се непрекидно похрањују земни остаци знаменитих Срба и националних хероја: грофа Ћорђа Бранковића, Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Мојсија Петровића, Јована Георгијевића, Никанора Мелентијевића, оберкапетана Атанасија Рашковића, војводе Стевана Шупљикца, кнегиње Љубице, жене кнеза Милоша Обреновића, београдског митрополита Петра и краља Милана Обреновића. Између моштију светих деспота, оснивача манастира, чуваних у ћивотима испред иконостаса и посмртних остатака великана сахрањених у припраги главне манастирске цркве никада није престала да се прави разлика. Будући да су у гробници владике Максима од времена Арсенија Чарнојевића сахрањивани карловачки митрополити, а у гробници Ћорђа Бранковића представници световне власти, у крушедолској припрати била су формирана два места за сахрањивање: једно духовних, а друго световних српских поглавара. У капели на спрату посвећеној светом владици Максиму током двадесетих година 18. века учвршћује се посебно поштовање замонашеној деспотици Ангелини, и од средине века она почиње да се назива ''малом црквом преподобне мајке Ангелине", када постаје и средиште посебне побожности које су неговале жене. Њен култ постаје све присутнији и у приватном и у јавном животу (оснивање пештанског интерната''Ангелијанума" за српске девојке 1898.), а деспотичино мајчинство и јавно деловање преко супруга и деце постаје углед свима мајкама и женској чељади у патријархалном српском друштву све до почетка 20. века.

    Ime: Manastir Krušedol (13).JPG Pregleda: 2262 Veličina: 74.2 KB

    Ime: Manastir Krušedol (14).JPG Pregleda: 2286 Veličina: 79.2 KB
    Призори изнад северне и јужне апсиде.

    Крајем 17. и у првој половини 18. века српско сликарство се постепено саображава западноевропским уметничким токовима. У Крушедолу се истовремено уочавају и остаци дуговеке традиције балканске позносредњовековне културе и најсмелији русофилски искорачаји нових барокних схватања. За свега неколико година, између 1750. и 1756. године, крушедолска припрата, олтар и наос добијају сасвим нови изглед украшен барокним сценама, како по изгледу тако и по садржају... Уљане зидне слике у припрати и олтару приписују се руским иконописцима Јову Василијевичу и Василију Романовичу уз могуће учешће новосадских сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића. Раскошне композиције барокног ансамбла у наосу, пак, доводе се у везу са домаћим мајстором Стефаном Тенецким, дворским сликаром арадског епископа Исаије Антоновића школованог у Кијеву. Као његови помоћници помињу се Димитрије Бачевић и Никола Нешковић, придворни сликар вршачког епископа Јована Георгијевића. Међу историчарима уметности још се ломе копља да ли је средином 18. века у српској средини било толико школованих, вештих и искусних домаћих мајстора који су могли са својим сарадницима брзо, уиграно и дорасло да изведу тако јединствен и аутохтон сликарски посао монументалних размера. Шта год показала будућа истраживања, остаје неспорно да је на овом споменику са питомих падина Фрушке горе пресудну улогу у живописању манастирског храма имало угледање на бакрорезе из западноевропских сликарских приручника, међу којима је предњачила немачка Вiblia Есtура Кристофа Вајгла из 1695. године. Истовремено, једна друга књига, Жефаровићева Стематографија из 1741. године, уочена је као основни иконографски предложак у процесу барокизације владарског портрета светих Срба у доњој зони крушедолске припрате. Врхунац ове уметничке симбиозе почивао је у саображености разиграног ритма барокног декоративног стила једном још увек монолитном унутрашњем средњовековном простору који није успело да наруши накнадно проширивање прозора и улаза ради обезбеђивања више природног светла у храму.

    Ime: Manastir Krušedol (18).JPG Pregleda: 2575 Veličina: 67.5 KB
    Западна фасада са приказом Страшног суда (лева слика) и прозор изнад кога је сунчани сат.

    Садржај живописа из крушедолске припрате показује несвакидашњи спој традиционалних образаца са морализаторским духом барокних сцена.
    ...Тако се кроз причу о светим Бранковићима као ,,стубовима побожности" и ,,живим мученицима", њихово просветљење духовним очима после дуге трпељивости и страдалништва у туђини предочава као поучан пример за духовну обнову поробљеног српског народа.

    Ime: Manastir Krušedol (12).JPG Pregleda: 2052 Veličina: 75.9 KB
    У наосу

    Галерији старих српских владара у првој зони крушедолске припрате од светих Симеона и Саве до светих царева Лазара и Уроша, придружују се свети Максим архиепископ српски, свети деспоти Стефан и Јован, као и преподобна мати Ангелина. Стереотипни низ фигура нарушава барокна узнемиреност којом посветовљени ликови губе свој ранији типизовани аскетизам. Идеализовани ликови светих су у свечаном ставу и посматрачу окренути трочетвртински, а имају и лепршаве костиме са плаштом као ветром завијорене. Свеприсутан је и изражени осећај за тактилне вредности материје и детаљ (лице, брада, тканина) којим се илузионистички продубљује сликани простор (пејзаж, архитектура). Привидно поштујући традицију, придворни сликар патријарха Арсенија Четвртог Јовановића Шакабенте, Јов Василијевич већ у крушедолској припрати суштински осавремењава српску позновизантијску уметност, уводећи представе светих у првој зони у ред репрезентативних барокних портрета.

    Ime: Manastir Krušedol (15).JPG Pregleda: 3166 Veličina: 80.7 KB
    У припрати. У кивоту од црвеног мермера су мошти патријарха Арсенија IV Шакабенте (лева слика).

    За разлику од припрате, у олтару, за чији се живопис сматра да са овим чини јединствену целину, ликови светих архијереја и ђакона због ограничености расположивог простора нису приказани како се у поворци причешћују, него како појединачо или у пару стоје у строго фронталном ставу. Четири сцене у полукалоти апсиде посвећене су старо-заветним жртвама: Каин убија Авеља (Каинова и Авељева жртва) и Авраамова, Нојева и Илијина жртва. Овде није реч само о композицијама нетипичним за средњовековну православну уметност, већ о сценама које је западноевропска барокна иконографија користила за илустровање црквених проповеди и антитеза Старог и Новог завета, погодних префигурација Силаска Светог Духа или ,,Присно Дјеве" која рађа Месију. Уз Распеће и сцене које су му непосрердно претходиле или уследиле, издвојена су и два анђела са знацима Христовог страдања (крст, копље, сунђер, стуб, бич, уже) као наглашено подсећање на Спаситељева страдања. Антитетичке су и композиције Првог греха и Рођења Христовог, сцене човековог пада и искупљења кроз веру, којима се кроз позив на покајање потврђује кажњавање греха и награђивање врлине. Дочаравању илузионистичке унутрашње архитектуре овде доприносе сликане нише и шкољке, коринтски капители, мраморирани стубови и тешке драперије. Следећи идеје митрополита Павла Ненадовића, Јов Василијевич је стварио јединствену илузионистичку целину која није имала правих настављача у српској барокној уметности друге половине 18. века. Ипак, потоњи наручиоци и иконописци пренеће нешто од идејног програма крушедолског олтарског простора, ако не на зидове храмова, а оно на све развијеније барокне иконостасе на којима ће се остварити нова схватања црквених реформи у тежњи да се богослужење визуелно приближи верницима.
    Врхунац моралних поука јављају се у средишњем делу храма, у илустрацијама Девет блаженстава, до сликарство манастира Крушедола сасвим непознатих целокупној српској монументалној уметности. Као слике будућег Царства небеског на који је указао Христос у својој Беседи на гори, композиције девет хришћанских врлина (нишчи духом, плачушчи, кротки, гладни и жедни, милосрдни, чистог срца, миротворци, прогнани правде ради и страдајући Божјег имена ради) у своду наоса, биле су намењене подсећању верника како ће њиховим поштовањем на земљи за њих отпочети нови и вечити живот у Христу. Осим сцена из Христовог живота, у поткуполном простору и наосу представљен је и велики број Христових парабола и поука (о трну и брвну; о добром сејачу; о удовичиној лепти; ко тебе каменом, ти њега хлебом), као и алузија о великој награди коју ће на небу добити сви који сада плачу, гладни су, сиромашни су духом и људи их мрзе или прогоне, од којих се неке простиру и у више сцена (Милосрдни Самарјанин). Северна и јужна апсида обилују и представама Христових чуда (исцељење слепог, раслабљеног, крвоточиве жене, изгнање нечистог духа из човека) којима се још једном подсећа на чудотворне мошти светих деспота Бранковића чијим су додиром или целивањем оздрављали и неизлечиви болесници.

    Ime: Manastir Krušedol (6).JPG Pregleda: 3370 Veličina: 85.4 KB
    До недавно тронови нису били у цркви. На слици је стуб на који је био 'леђима' ослоњен један од два трона са моштима Бранковића.

    Ime: Manastir Krušedol (8).JPG Pregleda: 2338 Veličina: 89.7 KB
    Тронови за мошти Бранковића ослоњени су на источне стубове куполе и окренути ка западу.

    За излагање ћивота са моштима, Димитрије Бачевић јс 1759. израдио два трона за манастирску цркву, а само неколико година касније, 1765, и трећи, централни, архијерејски, по наруџбини митрополита Павла Ненадовића. Тронови светих Бранковића, светог деспота Максима и мајке Ангелине, и деспота Стефана Слепог и Јована имали су, осим обостраних икона светих у владарским костимима, и по једну новозаветну (Благовести, Сусрет Марије и Јелисавете) и засебну старозаветну представу из књиге пророка Јоне: Јона под усахлом тиквом и Кит избацује Јону. Првобитно наслоњени о поткуполне ступце, тронови светих су, после откривања првобитних фресака, једно време били скло-њени у сеоску Сретењску цркву, да би после тога били пренети у манастирску трпезарију. Осим иконе Христа под балдахином, трећи архијерејски трон је иза седишта имао у српској уметности сасвим ретку представу ждрала који у једној подигнутој нози држи камен као амблем архијерејске будности и правде. И ова представа је припадала барокној иконографији западноевропског порекла.

    Ime: Manastir Krušedol (9).JPG Pregleda: 2054 Veličina: 84.7 KB
    Стицајем околности рестауриране тронове сам, пре њиховог враћања у Крушедол, видео и сликао у Галерији Матице српске. Тамо је била и ова слика са описом рестаурације и текст који сатављам испод ове слике.

    ''Чување и поштовање светих моштију имало је у ширим оквирима православног света посебну улогу. На подручју Карловачке митрополије култ светих реликвија углавном је везан за фрушкогорске манастире и истицање њиховог значаја могуће је пратити од XVI века. У фрушкогорским манастирима равноправно су неговани култови хришћанских светитеља и историјских личности српског порекла. Из круга српских светитеља посебно је негован култ деспота Бранковића, затим светог цара Уроша, светог цара Лазара и светог Стефана Штиљановића. Статус и углед манастира је у великој мери зависио од поседовања светих моштију.

    На почетку XVIII века, порастом побожности везаних за култове светих моштију српских светитеља и истицањем њихових, не само историјских заслуга, него и заштничке улоге, уочава се потреба за подизањем репрезентативних тронова у манастирским црквама. Тронови на којима су излагане свете мошти, као део црквеног мобилијара, имају специфична појавна, обликовна и значењска својства. Појавни образац барокног трона за излагање светих моштију дефинисан је након појаве трона за мошти светог Теодора Тирона у Новом Хопову и након израде за свете мошти сремских деспота Бранковића у манастиру Крушедолу 1759. године.''
    (Текст уз рестаурине тронове у Галерији матице српске 2009.)

    Ime: Manastir Krušedol (17).JPG Pregleda: 2365 Veličina: 83.8 KB

    Манастир Крушедол је имао највреднију ризницу међу фрушкогорским манастирима. Пошто је опљачкана од Усташа почетком Другог светског рата, њен највећи део је однет у Загреб, да би по ослобођењу био враћен и похрањен претежно у Музеј Српске православне цркве при Патријаршији у Београду. Да су предмети враћени манастиру, у данашњој обновљеној ризници и библиотеци највише би се нашло старих рукописних и штампаних књига, икона, уметничких слика и предмета примењене уметности од 16. века до 19. века везаних за династије Бранковића и Обреновића.

    У данашњем скромном манастирском Музеју налазе се пет обострано сликаних целивајућих икона рад Стефана Тенецког и више једнострано сликаних целивајућих икона...
    На јужном зиду некадашње гостинске трпезарије манастира Крушедола - данас манастирској ризници - очуване су две уљаним бојама сликане нише са сценом Благовести, односно, Светим деспотима куће Бранковића из 1829. године. Свим представљеним светима оштећене су очи из веровања у чудотворну исцелитељску моћ зидног праха на месту насликаних очију светих Бранковића...

    Многи предмети: иконе, црквене сасуди, књиге (руконисне и штампане), одежде и друге драгоцености из манастира Крушедола, чувају се данас у Музеју Српске православне цркве, пошто су враћени Цркви а били су опљачкани од Усташа у Другом светском рату из фрушкогорских манастира.
    ---------
    ( Већи изводи из чланка Др Љиљане Стошић ''500 година манастира Крушедол'' од 11. август 2009. на сајту Календар СПЦ Црква 2009.Српскa Православнa Црквa [Званични сајт ))

    ''Манастир Крушедол са црквом посвећеном Благовештењу, смештен на југоисточном делу Фрушке горе, изграђен је између 1509. и 1516. Задужбина владике Максима Бранковића, сина деспота Стефана, подигнут је као маузолеј породице Бранковић. Претрпео је многа разарања, од којих је најтеже било 1716. када је спаљен, а мошти Бранковића растурене. Садашњи барокни изглед добио је у обнови која је започела 1722. и трајала до средине XVIII века. Црква је триконхална, са полукружним апсидама засведеним полукалотама, издуженим простором наоса и припратом. Сводови су полуобличасти, а осмострано кубе почива на четири ступца. Изградња високог барокног звоника северозападно од цркве започета је 1726, а 1745. западном прочељу придодат је простран отворен трем. Од 1750. до 1756. осликани су припрата, наос и олтар. Претпоставља се да је аутор живописа у припрати и олтару украјински сликар Јов Василијевич, а у наосу Стефан Тенецки. Фрагменти живописа из средине XVI века сачувани су на западној фасади и ступцима. Иконостасна преграда, на којој доминира монументални крст са Распећем, већим делом припада времену пре обнове. У Крушедолу су сахрањени многи знаменити људи српске историје, као књегиња Љубица Обреновић, краљ Милан Обреновић и Арсеније III Чарнојевић. Свој највиши ранг међу фрушкогорским манастирима Крушедол потврђује и богатством ризнице.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)
    Манастир је споменик културе изузетног значаја.


    Ime: 0Krusedol_man-2004 22.JPG Pregleda: 2000 Veličina: 297.8 KB

    ГРОБ АРСЕНИЈА ТРЕЋЕГ - ЧАРНОЈЕВИЋА
    ''Велики део свог богатог живота је прото- синђел проф. др Стефан Чакић посветио напорима да се отклони дилема о вечном почивалишту легендарног патријарха Арсенија III Чарнојевића, вође Велике сеобе Срба 1690. Чакићева непреки дна трагања почела су да дају прве резултате када је дошао до записа Димитрија Руварца из 17. века. У њима пише да је у првој половини XVIII века тадашњи митрополит карловачки образовао црквену комисију, на челу са митрополитским секретаром Павлом Беницким, која је имала задатак да обиђе све фрушкогорске манастире и попише сав њихов инвентар. Беницки у извештају, поред осталог, износи да се са источне стране конака манастира Крушедола налази капела светог владике Максима, оснивача и ктитора тог манастира. Описујући капелу, наводи да се у њеном олтару, са десне стране, налазе гвоздена врата кроз која се спиралним степеништем стиже у склониште у које су крушедолски калуђери пренели мошти патријарха Арсенија III Чарнојевића, из бојазни да их Турци не оскрнаве или униште.

    Полазећи од питања како се могло догодити да почивалиште патријарха Чарнојевића толико дуго остане у тајности, Чакић је указао на једну околност: Беницки је цео извештај написао нашим тадашњим црквеним писмом, док је део који говори о крипти у којој су почивали патријархови посмртни остаци написао на немачком. Али, како наводе Беницког проверити? Уместо гвоздених врата, др Чакић је наишао на омалтерисан зид. Пажљивим осматрањем може се уочити да је део зида, где су се некада налазила гвоздена врата, накнадно подигнуг.

    Чакић је 1965. предложио тадашњем епископу сремском Макарију Ђорђевићу да се, уз помоћ меродавних стручњака, испитају наводи из извештаја Павла Беницког. Међутим, није наишао на разумевање ни епископа Макарија ни Патријаршије у Београду.

    Обележавањем јубилеја три века од Сеобе Срба, 1990. године, поново је анимирана јавност како би ово, без сумње велико откриће, било адекватно испитано. Формирана је комисија, састављена од званичника и стручњака, која је подржала иницијативу за отварање крипте. И тадашњи патријарх Герман је показао интересовање за то, инсистирајући на максималној стручности при подухвату.
    Међутим, патријарх Герман убрзо умире, а новоизабрани патријарх Павле потврђује да је реч о драгоценом открићу, али сматра да са радовима треба мало причекати, очекујућу смиривање прилика у којима се наша земља налазила (рат, санкције). Протосинђел проф. др Стефан Чакић преминуо је децембра 2000, тачно на 35-годишњицу овог, по много чему сензационалног, али, нажалост, још неиспитаног открића, којим би се знаменити крушедолски пантеон украсио још једним светитељским именом.

    ... На првом српском Народно-црквеном сабору У Крушедолу 1708. донета је одлука да српски врховни митрополити под аустријском влашћу''имају становати у манастиру Крушедолу". Одлуком Народно-црквеног сабора одржаног у Сремским Карловцима 1713, митрополитска резиденција премештена је у Карловце. Од тог времена се назива Карловачком митрополијом.

    За Србе преко Саве и Дунава манастир Крушедол је вековима био културни, политички и верски центар. Манастирска црква је маузолеј црквених и других знаменитих личности српске историје. Овде су сахрањена два патријарха - Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента, вође двеју великих сеоба, као и митрополит Јован Георгијевић. Овде такође почивају: књегиња Љубица, жена кнеза Милоша Обреновића (умрла 1843. у Новом Саду), и краљ Милан Обреновић, београдски митрополит Петар Јовановић, војвода из времена мађарске буне Стеван Шупљикац, гроф Ђорђе Бранковић, те погранични официр и командант Петроварадинске тврђаве у XVIII веку, пуковник Атанасије Рашковић.'' (Синиша Ковачевић - део текста у поседбном прилогу листа 'Дневник' Манастири Фрушке горе /прилог није означен датумом - вероватно 20078.год/)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 29.05.2013 u 10:24 Razlog: Nakon dogovora o spajanju i ujedanačavanju postva o istom manastiru 26.II 2011. postavljen je potpuno obnovljlen prikaz

  2. #2

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Prikaz manastira koji je prvobitno postvio Hlebmaster obnovio je Nenad.bds 5. III 2010. g. uz zadržavanje prvobitnog osnovnog teksta.

    Manastir Grgeteg
    Ime: ge.JPG Pregleda: 2180 Veličina: 220.2 KB
    Manastir Grgeteg
    Manastir GRGETEG


    Ime: ge (14).JPG Pregleda: 1829 Veličina: 265.2 KB
    Manastir Grgeteg

    Tvrdi se da je manastir podigao Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk) za svog slepog oca Grgura Brankovića (monaha Germana), ali istoričari to smatraju više legendom nego činjenicom.
    Manastir Grgeteg
    Ime: ge (1)_1.jpg Pregleda: 2213 Veličina: 80.4 KB Ime: ge (2).jpg Pregleda: 1911 Veličina: 158.3 KB
    Vrata kroz istočno krilo konaka. Nedavno napravljeni mozaik je na zidu crkve.

    Grgeteg - legenda o Zmaj Ognjenom Vuku

    Kao i kod većine manastira ne zna se pouzdano ko je bio graditelj manastira Grgeteg kao što nije poznato ni vreme njegove izgradnje. Legenda tvrdi da je ovaj manastir podigao despot Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk) ne bi li smestio svoga slepog oca Grgura Brankovića, slepog hilandarskog monaha Germana. Navodi se čak i 1471. godina kao godina njegovog podizanja. No, kako je Grgur Branković umro 1459. godine to se ova priča oduvek smatrala samo legendom. Pretpostavlja se da je manastir sagrađen između 1459. (pad Despotovine), ali pre turskog osvajanja Srema (1521. godine). Čini se da je manastir bio dobrostojeći jer je, u vreme "otkupa" od Turaka, svoje vinograde, bašte, livade i njive otkupio za iznos od 6000 akči, dok su mu godišnja davanja na ime ušura od vina, žitarica i košnica bila povećana na 500 akči. Manastir je očigledno dobro stajao pa opat Bonini navodi da je u 1702. godini imao ukupno 4 mlina, 200 jutara oranica i livada (u njemu je tada boravilo 25 monaha), a po jednoj austrijskoj povelji iz 1706. godine vidi se da je imao ukupno deset vodenica.

    Stradanje i preporod
    Tokom 1739. godine Grgeteg je bio pribežište za kaluđere iz manastira Slanci u Srbiji koji su se bežeći pred Turcima sklonili u Grgeteg donoseći sa sobom stvari, odežde i knjige. Po prolasku opasnosti oni su se tamo vratili. Iste te godine iz pridvorne kapele beogradske mitropolije u Grgeteg su prenete i njihove prestone ikone. U vreme tursko-austrijskog rata (1683-99.) manastir je paljen 1688. godine, a onda je i napušten, ali od 1691. godine kada je od strane austrijskog cara Leopolda poklonjen Isaiji Đakoviću (episkopu Jegarskom), počela je i njegova obnova. Manastir je ponovo naseljen, a crkva i konaci su obnovljeni. Isaija Đaković je sagradio crkvu od kamena koja je imala dva kubeta (veće nad malom pripratom i manje nad pevnicom). Pod crkve je bio popločan opekama, a zidovi su samo okrečeni. Postojao je i ikonostas za koga se danas ne zna ni kako je izgledao, ali se čini da je rezbarski rad imao umetničku vrednost. Ikone već nisu bile iste vrednosti jer "Opis" za 12 ikona sv. Apostola jednostavno kaže da su "proste molerie". Možda je i to bio razlog što je 1774. godine Jakov Orfelin preuzeo izradu novih ikona. Postoji tvrdnja da je ceo ikonostas izgoreo u velikom požaru iz 1841. godine, međutim čini se da nije tako. Pronađena je fotografija sa kraja XIX veka gde se ikonostas vidi u sasvim dobrom stanju, što znači da tada nije stradao. Iz nekog razloga on je zamenjen novim koji i danas tamo stoji. Stari ikonostas na sebi ima ukupno 85 ikona, ali od njega je malo šta do danas sačuvano. To stoga što je ikonostas bio zidan tako da su i ikone slikane na zidanoj podlozi. Sačuvane su samo prestone ikone sv. Nikole i sv. Jovana (rađene na drvetu). Današnji oblik manastir Grgeteg duguje arhimandritu Ilarionu Ruvarcu , poznatom istoričaru koji je dao da se 1899. godine u potpunosti izvrši restauracija crkve i konaka. Novi ikonostas je sagrađen (kombinacija kamena i metala) i živopisan između 1902. i 1904. godine od strane akademskog slikara Uroša Predića.
    Manastir Grgeteg
    Ime: ge (3).JPG Pregleda: 1855 Veličina: 309.5 KB
    Manastir Grgeteg
    Ime: ge (4).JPG Pregleda: 1884 Veličina: 340.3 KB
    Manastir Grgeteg

    Na ikonostasu je samo 21 ikona. Na prvi pogled ih je malo, ali je zato njihov format povećan. Istovremeno, Predić je podigao prestone ikone iznad carskih dveri (u drugu zonu) nasuprot dotadašnjem običaju da budu u nivou carskih dveri. Osim toga od scena praznika izabrao je samo dva najvažnija : Rođenje i Vaskrsenje Hristovo.

    Ime: ge (8).JPG Pregleda: 2167 Veličina: 299.6 KB
    Na južnom krilu zapadnog zida uz nedovoljno svetla sam video da je tu neka ploča ali nisam mogao razaznati o čemu govori. Na slici se vidi da je posvećena obnovi o kojoj je reč u tekstu ispod.

    Nova crkva je obnovljena između 1898-1901. godine po projektima zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea. Svečano osvećenje manastira je obavljeno 10. juna 1901. godine. Prisustvovali su mitropolit Georgije Branković , Antonije Hadžić, pesnik Laza Kostić, bački episkop Mitrofan (Šević, 1900-18 ), nastojatelji svih fruškogorskih manastira i mnogi drugi.

    Ime: ge (10).JPG Pregleda: 1833 Veličina: 343.3 KB
    Manastir Grgeteg

    Arhimandrit Ilarion Ruvarac nakon ovog svečanog osvećenja nije još dugo živeo i umire 1905. godine. Njegov grob (sa skromnim spomenikom) danas se nalazi na brežuljku više manastira, na jednom divnom mestu sa kojeg se pruža izvanredan pogled na celokupnu okolinu. Odmah u blizini, pod starim borovima, nalazio se otvoreni zvonik jer je tokom II svetskog rata srušen manastirski zvonik, pa je do obnove 2002. obavljao njegovu ulogu zvonare.

    Manastir Grgeteg
    Ime: ge (9).JPG Pregleda: 1699 Veličina: 313.5 KB

    Biblioteka
    Sve ovo je veoma stradalo tokom II svetskog rata tako da su osim uobičajenih oštećenja manastirski objekti doživeli i rušenje zvonika. .. Na svu sreću ikonostas nije stradao. Za ovaj manastir je vezano nekoliko interesantnih događaja. U njemu je 1730. godine umro arhimandrit Teodosije Pećanin u 108. godini. Od 17 arhimandrita Grgetega (do II svetskog rata) čak ih je 11 izabrano za episkope, a German Anđelić za patrijarha (1881-88 ). Ono što je danas najlepše u manastiru jeste ikonostas sagrađen uglavnom od mermera (gipsa i kovanog gvožđa) tako da su jedino carske i dvoje sporednih dveri od drveta.
    Unutrašnjost crkve nije živopisana, ali su zidovi, svodovi i unutrašnjost kupole ukrašeni mnogobrojnim floralnim ukrasima koji već sami po sebi privlače veliku pažnju. Možda nemaju veliku umetničku vrednost, međutim ne može im se odreći lepota i skladnost.

    Ime: ge (5).JPG Pregleda: 2628 Veličina: 328.8 KB
    Hristov grob
    Manastir Grgeteg

    Ime: ge (7).JPG Pregleda: 1832 Veličina: 242.3 KB
    Na Hristovom grovu: prizori stradanja Isusovog na središnjem delu Groba.

    Ime: ge (6).JPG Pregleda: 1926 Veličina: 296.8 KB
    Prikaz vaskrsenja na donjem delu Hristovog groba

    U središtu ikonostasa nalazi se velika ikona na kojoj je prikazana Tajna večera sa Isusom u sredini čiji lik apsolutno dominira. Prestonih ikona ima ukupno 4 (sv. Nikola, Bogorodica, Isus, Jovan Krstitelj) i one se nalaze u drugoj zoni (u prvoj nema ikona - izuzev na carskim dverima). U gornjoj zoni nalazi se velika ikona Svetog Trojstva, a sa strane Hristovo vaskrsenje i Hristovo rođenje. Na vrhu ikonostasa je veliki krst sa raspećem, a oko njega su dve manje ikone. Dragocenosti manastir nije imao mnogo, ali su one bile veoma vredne. Pred rat u njemu se nalazio epitrahilj kojeg je radila Jelena Crnojević (1533. godine) od crvene svile. On se danas ne nalazi u Grgetegu, već u muzeju Pravoslavne crkve u Beogradu. Vez na njemu je goblenski rad rađen više svilom nego metalnom žicom (kod ostalih epitrahilja na Fruškoj gori je obratno). Na epitrahilju su izvezeni Deisis i apostoli. Čini se da je vezilja pokušala da upotrebom raznih boja imitira boje zografa na ikoni. On je danas dosta oštećen. Manastir je takođe posedovao veliku biblioteku koja najvećim delom potiče od arhimandrita Ilariona Ruvarca. U vreme kad je on preuzimao manastir biblioteka je posedovala 904 knjige (svrstane u 414 naslova) od kojih je dobar deo rukopisnih. Tu biblioteku je on nazvao "Starija biblioteka", a on sam formirao je "Noviju biblioteku" koja je brojala 819 knjiga (u 460 naslova).
    Manastir Grgeteg
    Ime: ge (12).JPG Pregleda: 2082 Veličina: 254.8 KB
    Ograda sa spoljnom i unutrašnjom kapijom napravljena je 2005-2006.

    Mesto Ilariona Ruvarca
    Ilarion Ruvarac - izuzetan istoričar i možda još i veći polemičar je i umro u Grgetegu. Njegov grob se nalazi na manastirskom groblju koje je smešteno na malom proplanku iznad manastira (u neposrednoj blizini velikog belog krsta). Na ovom groblju, okruženom hrastovom šumom, ima desetak kamenih nadgrobnih spomenika među kojima onaj posvećen Ilarionu Ruvarcu ima posebno mesto. Nalazi se na pomalo uzdignutom mestu, usamljen, sa jednostavnim granitnim spomenikom na kojem pišu samo najosnovniji podaci.
    Manastir Grgeteg
    Ime: ge (13).JPG Pregleda: 1812 Veličina: 193.5 KB

    U II svetskom ratu manastir je teško stradao, a od 1953. godine se postepeno obnavlja. 1988. godine vršeni su konzervatorsko-restauratorski radovi.

    Slava manastira Grgeteg je Prenos moštiju Svetog oca Nikolaja - 22. (9.) maj.

    Ime: ge (15).JPG Pregleda: 1870 Veličina: 286.4 KB

    ''Obnovom manastirskog hrama, započetom 1987, crkva je građevinski sanirana, a dekoracija u njoj rekonstruisana. Tokom 1994. su obnovljeni i manastirski konaci. Novcem Ministarstva kulture Srbije i Eparhije sremske, te godine je izmalterisana i obojena fasada južnog i istočnog krila konaka, uz obnovu malterskog ukrasa, dok je kasnije (na zvoniku stoji godina 2002.)obnovljen manastirski zvonik.''

    Ime: ge (16).JPG Pregleda: 1964 Veličina: 322.4 KB

    ''Manastir Grgeteg sa crkvom posvećenom sv. Nikoli, smešten na južnoj padini Fruške gore, prema legendi sazidao je sredinom XV veka despot Zmaj Ognjeni Vuk za svoga oca Grgura Slepog. Prvi istorijski podaci o manastiru sreću se u turskim defterima sredinom XVI veka. Napušten pre Velike seobe, obnovljen je početkom XVIII veka trudom mitropolita Isaije Đakovića. Barokizacija crkve izvedena je između 1766. i 1771, za vreme mitropolita Pavla Nenadovića. Opsežnom obnovom iz vremena igumana Ilariona Ruvarca, s kraja XIX veka, rukovodio je zagrebački arhitekta Herman Bole. Na mesto starije zidane ikonostasne pregrade, koju je oslikao Jakov Orfelin, postavljena je manja, mermerna, sa ikonama Uroša Predića, izrađenim u maniru akademskog realizma. Grgeteška crkva je jednobrodna građevina sa polukružnom oltarskom apsidom i pravougaonim pevničkim prostorima. Kupola, izgrađena u XVIII veku, uklonjena je u poslednjoj obnovi, kada je insistirano na pregledanosti i simetričnosti kako u unutrašnjosti hrama tako i na fasadama. Konaci, koji okružuju crkvu sa četiri strane, potiču iz vremena mitropolita Pavla Nenadovića kao i visoki zvonik, srušen za vreme II svetskog rata. Tada je nastradao i ikonostas kapele u zvoniku, rad Pjera Križanića.'' (Izvor: Spomeničko nasleđe Srbije, Zavod za zaštitu spomenika kulture RS)

    Manastir Grgeteg je spomenik je kulture od izuzetnog značaja.
    Manastir Grgeteg
    Ime: ge (17).JPG Pregleda: 1900 Veličina: 231.1 KB

    Ime: ge (18).jpg Pregleda: 1772 Veličina: 154.2 KB
    Iz pravca Krušedola (gornji deo zvonika se vidi levo od sredine slike).
    Manastir Grgeteg
    .
    Poruku je izmenio nenad.bds, 29.05.2013 u 10:25 Razlog: Obnovljen prikaz

  3. #3

    Odgovor: Manastiri Srbije

    NOVA RAVANICA - VRDNIČKI MANASTIR


    Ime: 0.JPG Pregleda: 2330 Veličina: 271.8 KB

    Ravanica - duh kneza Lazara

    Godine 1811, na Vidovdan, kada je završena manastirska crkva, u nju su prenete mošti kneza Lazara. Manastir je u svakom pogledu jedan od najznačajnijih na Fruškoj gori.

    Kao i kod većine fruškogorskih manastira prošlost manastira Ravanica u Vrdniku ostaje nejasna. Prvi podatak o njemu ide iz turskih dokumenata gde se u popisu iz 1566. godine navodi njegovo imanje i odrećuje suma od 3000 akči za njegov otkup. Monasi iz manastira nisu uspeli da sakupe potrebnu svotu pa su se, plašeći se turske osvete, razbežali na sve strane. Na svu sreću pojavio se jedan meštanin Kupinika (Kupinova) po imenu Pejo koji je isplatio Turcima traženi iznos. Sasvim je otvoreno pitanje vremena izgradnje manastira. Postoje samo pojedinačni spomenici koji mogu tek nešto da nagoveste. Jedan od njih je minej iz 1589. godine koji je ostavio monah Georgije i koji govori da je manastir delovao u to vreme. Tu je i beleška iz zapisnika vođenog 1753. godine u kojem se navodi da je stara manastirska crkva bila posvećena Jovanu Krstitelju i da je sagrađena u vreme beogradsko-sremskog mitropolita Serafima. Kako se ne zna tačno kada je živeo ovaj mitropolit (neki izvori tvrde da je živeo u vremenu između 1548. i 1589. godine) taj podatak može tek okvirno da pomogne u otkrivanju približne godine kada je manastir stvarno sagrađen. Iz toga vremena potiče podatak da je u Vrdniku patrijarh Pajsije ( I Janjevac, 1614-47) 1627. godine dobio "Čatovnik s obrazi", tzv. Minhenski psaltir iz Privine Glave i dao ga uvezati.

    Nepoznati osnivači

    Zbog svega je veoma teško reći kada je manastir stvarno podignut. No, bez obzira na sve sasvim je sigurno da je osnovan u vremenu između kraja XV i početka XVI veka. Budući da se ne zna vreme njegove gradnje to se još manje zna ko ga je sagradio. Opis fruškogorskih manastira iz 1753. godine pravi dodatnu zabunu navodeći da je "Zdatelj že jego sv. knez Lazar serbski", odnosno navodi da je osnivač ovog manastira knez Lazar. No, to je netačan podatak. O manastiru Vrdniku se veoma malo zna sve do 1697. godine kada su se u njega naselili prebegli monasi iz Ravanice u Srbiji. Nakon boravka u Sent Andreji (od 1690), ravanički monasi dobijaju dozvolu da se presele u manastir u Vrdniku koji je u to doba bio napušten i po svemu sudeći razoren. Uskoro ravanički monasi na čelu sa kir Dimitrijem dolaze u Vrdnik i imaju šta da vide. Tamo gde je nekada bio manastir sada je bujala šuma čak u tolikoj meri da je nad svodovima oštećene crkvene građevine naraslo drveće. Ovakvo teško stanje nije obeshrabrilo ravaničke monahe i oni su za relativno kratko vreme osposobili manastir.

    No, ni to ne treba preuveličavati. Crkva i konaci su bili veoma primitivno građeni - od pletera i drveta koje je oblepljeno blatom. No, to je bilo dovoljno da manastir bude osposobljen za svoju svetu misiju u narednim vekovima. Kako su monasi iz Ravanice sa sobom doneli i sve one dragocenosti koje su uspeli da izvuku iz svoga manastira, posebno mošti kneza Lazara, to se i manastir u Vrdniku od toga doba počeo zvati Ravanicom. Na neki način, narod je Ravanicu iz Srbije izjednačio sa manastirom u Vrdniku i dao mu isti naziv - Ravanica. Iz toga doba verovatno ide i legenda da je Vrdnik zadužbina kneza Lazara. Po popisu iz 1753. godine vidi se da je crkva od kamena nazidana u znaku krsta, sa svodom od cigle i pokrivena šindrom od hrastovine. Bila je krečom okrečena (znači nije bila živopisana), a ni ikonostas se ne pominje. Nema sumnje da je i u to vreme manastir bio siromašan pa bi i to mogao da bude razlog što su vrdnički monasi često putovali u Rusiju tražeći materijalnu pomoć. Ipak, vremenom, najviše zahvaljujući tome što su u njemu bile smeštene mošti kneza Lazara, manastir je primao sve više posetilaca, a i novčana pomoć je bila sve veća.

    Zbog svega, polovinom XVIII veka počinje se razmišljati o potrebi izgradnje veće crkve pa su se u tom smeru počele odvijati i pripreme. Nakon dugog otezanja, 1801. godine počinje da se gradi crkva. Zidao ju je Kornelije, majstor iz Novog Sada. Međutim, i tu je rad nešto zapinjao tako da je tek 10. juna 1811. godine crkva završena i osvećena. Ono što je karakteristično jeste to da se pri izgradnji crkve strogo vodilo računa da su svi majstori koji su je zidali morali biti Srbi. Istovremeno sa crkvom nazidan je i zvonik sa četiri sprata. Iste te godine na Vidovdan prenete su mošti kneza Lazara u novu crkvu. To je bio izuzetno svečan događaj kome je prisustvovao mitropolit Stefan Stratimirović (karlovački mitropolit, 1790-1836) koji je stigao u paradnoj kočiji sa zapregom od šest belih konja. Od tada pa do danas na građevinskim objektima ima samo nekoliko izmena. Prizemno krilo jugozapadnog konaka više ne postoji. Na istočnoj strani zaštitna ograda je takođe uklonjena i zamenjena zaštitnim zidom na kome je veoma lepa dekorativno izgrađena ulazna kapija. Na južnom krilu konaka barokni zabat je takođe pretrpeo dosta izmena. Drugih izmena izgleda da nije bilo. U nekoliko navrata crkva je obnavljana (1885, 1889. itd.), ali to sve ukupno nije izmenilo njen izgled. Crkva dugo nije bila živopisana i tek 1853. godine oslikava je Dimitrije Avramović u duhu romantizma.

    Selidba moštiju

    Ikonostas je izrezbario karlovački duborezac Marko Vujatović (1809-14), a pozlatio ga je Petar Čortanović. Najlepše su izrađene carske dveri i Bogorodičin tron. Mnoštvo motiva se prepliće i možete provesti dosta vremena pokušavajući uhvatiti detalje. Sam ikonostas po svom stilu jeste prelaz od baroka ka klasicizmu. Ikonostas je između 1851-53. godine Dimitrije Avramović oslikao u tri zone sa ukupno 42 ikone. Wihovu lepotu i izražajnost je teško opisati, pa je prava šteta što zbog visine ikonostasa nećete biti u stanju detaljno pregledati ikone iz gornjih zona. Ikone na ikonostasu stare crkve slikao je (1743.) Stanoje Popović u zografskom stilu, a zidne slike u manastirskoj trpezariji radio je (1771-76.) Amvrosije Janković. U crkvi je dugo sa desne strane oltara, pod samim prestonim ikonama, ležao kivot od kiparisa (izrađen 1826. godine) u kojem su počivale mošti kneza Lazara. Mošti su morale da se u više navrata sklanjaju iz manastira. Tako su 1716. godine zbog opasnosti od Turaka boravile jedno vreme u Futogu. Ponovo 1848. godine vrdnički monasi moraju da sklanjaju mošti, ovaj put u strahu od Mađara i to u Klenak. No, tu su boravili tek tri meseca i onda su ponovo vraćene u Vrdnik. Danas, one više nisu u Vrdniku i vraćene su u Ravanicu u Srbiju . Ipak, u manastiru postoji jedan komad moštiju i izložen je u staklenoj posudi ugrađenoj u kivot. Kneževe mošti su dugo godina bile u starom kivotu koji je donet iz Ravanice. Godine 1757. sačinjen je novi kivot od drveta, pozlaćen na šest stubova, s krunom i dvoglavim orlom na vrhu i likom kneza Lazara (dar Obrada Futožanina). Od 1826. godine mošti se nalaze u kivotu izrađenom od kiparisa, poklonu mitropolita Stefana Stratimirovića (u njemu su i danas). Kivot Obrada Futožanina danas možete videti u manastiru Vrdnik ispred oltara, ali on je prazan, jedino se u malom staklenom prostoru nalazi deo kneževih moštiju. Od dragocenosti manastir je imao haljinu kneza Lazara (danas samo komad). Nekada se ona nalazila u crkvenoj priprati na tetrapodu iznad celivajuće ikone u malom ormariću sa staklenim vratima. Osim komada moštiju kneza Lazara, manastir poseduje još i mošti svete velikomučenice Anastasije (III vek), svetinje sa Hristovog groba, deo moštiju sv. Teodora Tirona (sve izloženo ispred ikonostasa). Vrdnički manastir je u svakom pogledu izuzetno vredan i predstavlja jedan od najkapitalnijih na Fruškoj gori. On je dugo bio i među najbogatijim na Fruškoj gori - 1905. godine poseduje 1696 jutara zemlje, a 1941. godine ukupno 1420 jutara. Osim komada moštiju kneza Lazara, manastir poseduje još i mošti svete velikomučenice Anastasije (III vek), svetinje sa Hristovog groba, deo moštiju sv. Teodora Tirona (sve izloženo ispred ikonostasa). Vrdnički manastir je u svakom pogledu izuzetno vredan i predstavlja jedan od najkapitalnijih na Fruškoj gori. Slava manastira Ravanica je Vidovdan - 28. (15.) juna.

    1) (1815-55), slikar i pisac, jedan od začetnika romantizma u srpskom slikarstvu; izradio ikonostase u Sabornoj crkvi u Beogradu, Topoli, manastiru Ravanici ...

    Ime: 0 (1).JPG Pregleda: 1948 Veličina: 255.5 KB
    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Ikona Bogorodice naslikana na kamenu je sa ulaza u manastir pre obnove.

    Vrdnički, uz Beočinski manastir su jedini od fruškogorskih manastira koji nijsu razarani u II Svetskom ratu, ali su opljačkani.

    Ime: 0 (3).JPG Pregleda: 1683 Veličina: 311.9 KB
    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Ime: 0 (5).JPG Pregleda: 1656 Veličina: 310.3 KB
    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Ime: 0 (6).JPG Pregleda: 3648 Veličina: 284.8 KB
    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Ime: 0 (7).JPG Pregleda: 2097 Veličina: 330.7 KB
    Bliži je kivot sa moštima Sv. Anastaije koja je živela u III veku, a 'svojina je Cara Lazara sa Svete Gore' (kako piše na kivotu). Desno je kivot sa delićem moštiju Cara Lazara.

    Ime: 0 (9).jpg Pregleda: 1843 Veličina: 135.0 KB Ime: 0 (8).jpg Pregleda: 1829 Veličina: 103.7 KB
    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Ime: 0 (10).JPG Pregleda: 1821 Veličina: 290.4 KB
    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Ime: 0 (11).jpg Pregleda: 1575 Veličina: 121.3 KB Ime: 0 (12).jpg Pregleda: 1616 Veličina: 72.6 KB

    Ime: 0 (13).JPG Pregleda: 1836 Veličina: 293.8 KB
    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Ime: 0 (14).JPG Pregleda: 1670 Veličina: 260.0 KB
    Spomenik pesnikinji Milici Stojadinović - Srpkinji.

    Spomenik je nedavo premešten u portu sa prvobitnog mesta u manastirskom parku.

    Pesnikinja Milice Stojadinović - Srpkinja, Vrdničke Vile kako su je savremenici zvali, jer je najznačajnija dela stvarala dok je živela u Vrdniku.

    Živela od 1830. (ili 1828.) do 1878.
    Poznavala se sa Vukom, Njegošem i drugim značajnim ličnostima.
    Njena književna dela nisu od većeg umetničkog značaja niti su ih njeni savremenici tako tretirali.
    Njena pojava uklopila se u pokrete nacionalnih preporoda Srba i romatičarskih ideala, a njena ličnost je bila romantičarski avanturistička.
    U buni 1848. dok se u Vojvodini vodio srpsko-madjarski rat, htela je da podje na ratište sa gitarom i da junacima peva junačke pesme kao Jovanka Orleanka. Otac (sveštenik vrdničkoj u seoskoj crkvi) ju je od toga odgovorio, iako se pretpostavlja da je kasnije prerušena učestvovala u bitkama. Kasnije (1862.) bila je na barikadama za vreme bombardovanja Beograda.
    Bila je izuzetno lepa.
    Umrla je u bedi i zaboravljena u Beogradu i bila je sahranjena pored Markove Crkve. Kasnije ju je njen brat preneo u Požarevac.

    Ime: 0 (15).JPG Pregleda: 1665 Veličina: 318.3 KB
    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Ime: 0 (16).JPG Pregleda: 1717 Veličina: 274.9 KB
    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Pogled sa vrdničkog seoskog groblja.

    Ime: 0 (17).JPG Pregleda: 1709 Veličina: 293.2 KB
    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница
    Ime: 0 (18).jpg Pregleda: 1736 Veličina: 180.9 KB
    Manastir Vrdnik Манастир Врдник Нова Раваница

    Inače, uobičajeno se manastir naziva Nova Ravanica, ponekad Sremska Ravanica ili Vrdnički manastir.
    Na ulaznoj kapiji manastira je tabla na kojoj stoji ''Manastir Ravanica ' Vrdnik, 1566. godine''
    Zbog postojanja manastira po kome je i ovaj dobio ime, dobro je naziv tako koristiti da ne dolazi do moguće zabune


    Ime: vrdn (13).JPG Pregleda: 1665 Veličina: 270.3 KB
    Mitropolitske kočije iz XIX v.

    Iste te godine na Vidovdan prenete su mošti kneza Lazara u novu crkvu. To je bio izuzetno svečan događaj kome je prisustvovao mitropolit Stefan Stratimirović (karlovački mitropolit, 1790-1836) koji je stigao u paradnoj kočiji sa zapregom od šest belih konja.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 22.02.2015 u 18:19 Razlog: Dogovorno spajanje postova o istom manastiru; vra'ene slike

  4. #4

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Manastir ŠIŠATOVAC


    Ime: A.jpg Pregleda: 2359 Veličina: 205.4 KB
    Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац

    Šišatovac čeka neimare


    Ime: 1DSC_4193.jpg Pregleda: 1590 Veličina: 233.0 KB
    U Galeriji Matice srpske.

    Ime: A (1).JPG Pregleda: 1471 Veličina: 240.8 KB

    Nekad jedan od najznamenitijih srpskih manastira, u XIX veku stecište srpske inteligencije, još čeka na popravku i freskoslikare.

    Manastir Šišatovac je po mnogo čemu osoben. Najpre po tome što se, za razliku od drugih fruškogorskih manastira, sasvim sigurno zna kako je i kada nastao. Izvesno je da je osnovan 1520. godine, a da su osnivači monasi iz manastira Žiča. Tih godina morali su, kao i mnogi drugi, da se sklanjaju ispred Turaka u Srem. Pod vođstvom igumana Teofila, monaha Ilariona i Visariona dolaze u Srem. Tu zatiču jednu malu crkvicu koja je bila posvećena sv. Nikoli i koju oni nazivaju "Remetsko". Upravo na tom mestu oni zidaju crkvu posvećenu Rođenju Bogorodice i nazivaju je Šišatovac.

    Kult Stefana Štiljanovića

    O toj prvobitnoj crkvi postoji jedan izuzetan dokumenat. U četverojevanđelju (pisanom 1560. godine od starca Evgenija) u vreme igumana Teofila, sačuvana je iza poslednjeg lista knjige slika stare crkve Rođenja Presvete Bogorodice iz 1520. godine. Tu crkvu bez zvonika podigli su iguman Teofilo i izbegli žički monasi. Nekom igrom sudbine taj crtež su naručili monasi iz Šišatovca ne bi li sačuvali uspomenu na staru crkvu koja se trebala rušiti. Ova slika je rađena dosta kasno (1778. godine) od strane lajtnanta Pavla Dimitrijevića, a u vreme kada se već zidala nova (današnja) crkva. U to doba u manastiru je postojao kult sv. Stefana Štiljanovića (videti napomenu 4) u "Očuvan duhovni portret Evrope" (2), str. 5). U Panagiriku manastira Šišatovac iz 1545. godine postoji jedan kratak zapis koji kaže: "Ova sveta i božanstvena knjiga koja se zove Panagirik, manastira Šišatovca hrama Rođenja Presvete Bogorodice, gde netljene mošti počivaju svetog i pravednog i divnog Stafana Štiljanovića, srpskog despota". Ako se uzme u obzir da je Stefan Štiljanović umro tokom 1543. godine (možda čak i kasnije), a da ga ovaj zapis i 1545. godine već spominje kao sveca može se konstatovati da je veoma brzo posle smrti proglašen za sveca.

    Ime: A (10).jpg Pregleda: 3172 Veličina: 233.8 KB
    Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
    Saborna crkva u Beogradu mošti cara Uroša i Stefa Štiljanovića su ispred oltara.

    Manastir je zbog kulta Stefana Štiljanovića imao dosta posetilaca i materijalnih priloga tako da je dobro stajao što nikako nije moglo izmaći budnom pogledu Turaka. Stoga tokom 1566. godine oni određuju manastiru iznos od 26000 akči za obavezu otkupa, a 1000 akči o tadašnjem stanju u manastiru. Mnoštvo posetilaca je obilazilo mošti Stefana Štiljanovića, a tokom 1643. godine u manastiru jedno vreme boravi patrijarh Pajsije (Janjevac, patrijarh srpski 1614-48.) i osim što se poklonio moštima sv. St. Štiljanovića, napisao mu je Povesno slovo. Nekako u to doba i opat Bonini ga je posetio (1702) i o njemu je stekao lepe utiske koje ne krije da navede: "Manastir je jedan od većih u Sremu. Ne računajući iskušenike i poslugu, u njemu živi 25 kaluđera opštežitelja*. Bogati su, jer poseduju dobro i plodno zemljište, kako među brdima tako i u rečnoj dolini, imaju i prelepe vinograde. S leve strane ispod manastira nalazi se divna česma, gde izvire veoma sveža i zdrava voda. Pravo je dosta veliki podrum. Ceo je sazidan od četvrtastog kamena, ali je poluotkriven. Manastir je okružen isključivo stablima raznovrsnog voća. U njegovoj lepoti se može uživati samo izbliza jer je zaklonjen". Nadalje opat Bonini navodi da manastir uživa ukupno 1138 jutara zemlje.

    Ime: A (2).JPG Pregleda: 1509 Veličina: 268.4 KB

    Ime: A (4)_1.jpg Pregleda: 2035 Veličina: 85.1 KB Ime: A (5)_1.jpg Pregleda: 1506 Veličina: 74.4 KB

    ''Današnja velika crkva sa zvonikom, posvećena Rođenju Bogorodice, podignuta je 1778.

    Kao najveći ktitor zabeležen je šišatovački arhimandrit Vićentije Popović, kasniji vršački vladika, a znatniji priložnici bili su Jovan (junak Slakamenske bitke) i Josif Monasterlija...''

    Nenad.bds dodaje svoj komentar:

    Jovan Monasterlija je u Slankamenskoj bitci 1691. predvodio Srpsku miliciju od 3.600 konjanika i 6.400 pešaka. Prvi su upali u turski logor, zarobili 34 ratne zastave i presudno doprineli velikoj pobedi austrijske vojske.

    Mogu da zamislim da je sadašnja crkva podignuta na drugom mestu, tj. ne na istom gde je bila prethodna, koja je, kako se kaže u citatu, bila ''zaklonjena''.

    Na to navodi i činjenica da je crkva manastira Šišatovac jedina među fruškogorskim manastirima koja je na istaknutom položaju, vidljiva izdaleka sa svih strana.

    Ja to mogu da povežem (bez ikakvog oslanjanja na istorijske činjenice) sa kultom Stefana Štiljanovića, koji je bio tako veliki zbog njegovih borbi protiv Turaka; priložnikom Monasterlijom i njegovom velikom junaštu u pobedi nad Turskom koja se morala povući iz Srema nešto pre izgradnje; Izbor mesta i izgleda crkve kao osećaj oslobodjenosti od skrivanja crkava i manastira a i kao izraz ponosa i prkosa pobednika.


    Ime: A (12).JPG Pregleda: 1459 Veličina: 234.3 KB
    Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
    Zvonik se vidi iz dobrog dela Ravnog srema.

    Prilog Vuka Isakoviča

    Prvobitna crkva nije sačuvana i brzo je srušena, tako da se već u vizitaciji iz 1753. godine navodi samo nova crkva sagrađena 1634. godine. Tako Opis navodi da je nova crkva sagrađena od kamena, ima dva kubeta i da je pokrivena novom hrastovom šindrom. Nedugo potom sagrađen je 1742. godine novi četvorospratni zvonik kvadratnog preseka prilogom Vuka Isakoviča (glavni junak "Seoba" M. Crnjanskog).

    Ime: A (6)_1.jpg Pregleda: 1687 Veličina: 108.1 KB Ime: A (7)_1.jpg Pregleda: 1609 Veličina: 85.3 KB

    Kako je crkva izgledala u to doba (kraj XVII veka) može se videti na maloj ikoni rađenoj na drvetu gde je crkva prikazana kao veoma skromna građevina sa dve kupole i slobodnom zapadnom fasadom. U doba vizitacije unutrašnjost crkve je bila u prilično lošem stanju jer su neke freske pootpadale. Navodi se da u crkvi postoji ikonostas (danas se o njemu ne zna skoro ništa). U manastiru boravi ukupno 13 monaha, 5 đaka, 13 slugu, 12 prnjavoraca. Tokom 1749. godine podignuta je i grobljanska kapela oblika jednobrodne crkvice sa četiri prozora i vratima, trougaonog zabata i drvenog zvonika na zapadnoj strani. Iz tog vremena je ostao prikaz crkve na graviri Hristofora Žefarovića (vidi napomenu 6) u nastavku Jazak-arhitektonski biser (3), str. 7) iz 1753. godine gde je prikazan sveti St. Štiljanović sa krunom na glavi i skiptrom u desnoj ruci. U medaljonu sa njegove desne strane prikazan je grad Morović, dok je u medaljonu sa njegove leve strane manastir Šišatovac. Lik sv. St. Štiljanovića je pomalo idealizovan i veoma podseća na Brankoviće.Crkva koju mi danas poznajemo podignuta je u vremenu od 1758. do 1778. godine. Ono što na njoj odmah privlači pažnju jeste njena veličina koja prelazi u monumentalnost, tako da i po tome odstupa od ostalih daleko manjih fruškogorskih manastirskih crkava. U njenoj arhitekturi ne samo da potpuno preovlađuje barok, već i to što su njeni prozori (njih 9) izrađeni u gotskom stilu, što je čini se jedini primer takve gradnje na Fruškoj gori. Crkva je oslikana od strane Grigorija Davidovića Obšića iz Čalme. Crkvu je majstor oslikao u potpunosti "od pjevnica do verha svoda". Godinu dana kasnije on je oslikao i ikonostas. Danas se o šišatovačkom ikonostasu zna tek onoliko koliko to dopuštaju slučajno sačuvane fotografije i svedočenja savremenika. Karakteristično za njega jeste to da je spadao u retke oltarske pregrade koje su bile zidane. Sastojao se iz tri horizontalne zone (prestone ikone, praznici i medaljoni). Skoro sve ikone su bile oslikane na gipsanoj podlozi. Nažalost, sačuvane su samo carske dveri sa predstavom Blagovesti. Inače, manastir je tokom XVIII i XIX veka imao svoj procvat. Posećuje ga pećki patrijarh Pajsije (1633/34), patrijarh Maksim (1666), Arsenije III Čarnojević (1702), episkop temišvarski Nikola i bački Sofronije (1726), mitropolit Vićentije Jovanović (1733), Arsenije IV (1745). Tokom XIX veka tu su Lukijan Mušicki, Vuk Karaxić, P. Šafarik i F. Miklošić**. U celini, današnji ostaci ovoga manastira (i pored delimične popravke) predstavljaju impozantnu sliku. Ne možete a da se ne divite veličini koju manastirska crkva ima, ali isto tako ne možete izbeći i mučni utisak nad ljudskom glupošću kada uđete u unutrašnjost crkve. U njoj osim golih zidova nema više ništa, tek tu i tamo na zidu poneki ostatak freske koju vreme ili ljudski vandalizam nisu izgrebali ili naružili. Ogromni unutrašnji crkveni prostor danas je prazan, a pod njegovim svodovima umesto da lebdi crkveno pojanje, molitva i miris tamjana, čuju se golubovi.

    Nenad.bds - naišao sam na sledeći tekst o razaranju manastira:
    ''Tokom Drugog svetskog rata u šišatovačkim konacima je bila stacionirana manja ustaška jedinica. Posle njenog povlačenja manastir su držali partizani, koji su u kripti, na zapadnoj strani crkve, imali spremište oružja i municije. Prilikom povlačenja, 16. jula 1942, partizani su zapalili krovove manastirskih konaka.

    Šišatovac je nekoliko puta bio artiljerijska meta nemačke vojske i ustaša. Prilikom paljbe srušen je i monumentalni zvonik. Ceo manastirski komlleks je miniran 16. jula 1944. Učinila je to nemačka Hipo jedinica uz pomoć ustaša. Eksploziv je stavljen ispod stubova nosača kubeta, pa je ceo gornji deo crkve obrušen. U crkvi je tom prilikom većim delom bio uništen ikonostas i zidni živopis.

    Ime: A (8).JPG Pregleda: 1454 Veličina: 311.7 KB
    Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
    Mnogi predmeti iz fruškogorskih manastira i crkava istočnog Srema koji su se nalazili u Zagrebu, 1946. godine su, na traženje SPC i zaslugom Radoslava M. Grujića, vraćeni u Patrijaršiju, a sačuvane knjige u Patrijaršijsku biblioteku, među njima i "Šišatovački apostol". Zbog svoje delatnosti tokom Drugog svetskog rata (zbrinjavanje srpskih izbeglica i spasavanje srpskih svetinja, među kojima i moštiju kneza Lazara, cara Uroša i Stesrana Štiljanovića), komunisti će profesora Radoslava M. Grujića kazniti udaljenjem sa Univerziteta i lišavanjem srpske nacionalne časti.

    Manastir koji su tokom rata rušile ustaše, Nemci i partizani, posle rata je dokrajčila komunistička vlast. Godine 1951. dve zemljoradničke zadruge su za zidanje svojih objekata odnele preostali građevinski materijal sa porušenog manastira. Manastirski konaci su srušeni do temelja organizovanim omladinskim radnim akcijama, dok su meštani potpuno uništili freske u manastirskoj crkvi. U tome su im pomagali i meštani okolnih sela, najviše iz Ležimira.

    Neznatna obnova šišatovačke crkve preduzeta je 1970 -71, kada je izidan deo zvonika i postavljena kapa na ovom delu crkve.
    Od 1991 do 1995. završenaje većina radova na statičkoj sanaciji hrama. Sazidani su novi lukovi i svodovi, novo kube, krov, nove kape zvonika, novoizgrađeni krov je pokriven bakarnim limom.''



    Stecište inteligencije

    Možda je najpoznatiji period od 1812. godine kada je u Šišatovcu boravio Lukijan Mušicki (arhimandrit) koji je uspeo da od manastira napravi stecište najznačajnije srpske inteligencije toga doba: Vuka Karadžića, Jakova Gerčića, Petra Ivanovića Kepena i drugih. Mušicki je iz Šišatovca otišao 1827. godine. Manastir je svakako veoma bogat sa 1296 jutara zemlje (1905. godine), a neposredno pred II svetski rat on poseduje 1182 jutra.

    Slava manastira Šišatovac je Mala Gospojina - 21. (8.) septembra.

    * Kinovija (gr. koinos bios, zajednički život) ili opštežitije, manastir u kome se strogo provodi monaški princip: da niko ne može imati ništa svoga posebnoga već da je sve zajedničko i sva bratija živi, hrani se i odeva u manastirskoj zajednici. Suprotno: Idioritmija (gr. idios rhythmos, sopstveni, lični život) ili osopština. (R. Grujić, "Azbučnik SPC", BIGZ, BG, 1993. str.122, 91)

    **Maksim (Skopljanac), patrijarh srpski (1656-73); Nikola (Dimitrijević), episkop temišvarski (1728-44); Sofronije (Tomašević), episkop bački (1718-30); Arsenije IV (Jovanović-Šakabenta), patrijarh srpski (1725-48 ); Miklošić, Franc (1813-91), slovenački slavista, kod njega učili Đ. Daničić i Vatroslav Jagić.

    Nenad.bds kaže:
    Nažalost, napomena na koju se u tekstu upućuje i koja verovatno govori o Stefanu Štiljanoviću nije u tekstu. Dodajem zato kretku noticu koju sam ja uneo uz moje fotografije o posetama Šišatovcu.

    Stefan Štiljanović bio je knez rođen u Paštrovićima (Crnogorsko primorje oko Budve i Petrovca na moru) a od 1498. bio je istaknuti vojskoviđa protiv Turaka u Slavoniji i Sremu na strani Habsburga i Jovana Zapolje, pretendenta na Ugarski presto.

    Njegovoj hrabrosti divio se i sam sultan.

    Šišatovački monasi su doneli mošti iz Šikloša (u Mađarskoj) a bile su do 1941. u Šišatovcu.


    Ime: A (11).jpg Pregleda: 1606 Veličina: 161.3 KB
    Manastir Šišatovac Манастир Манастир Шишатовац
    Do Šišatovca se dolazi iz Sremske Mitrovice preko Ležimira, ili Partizanskim putem od Iriškog Venca, odnosno, od Novog Sada pored Beočina, zatim preko Suseka, Luga i Sviloša, pa preko Partizanskog puta.

    nenad.bds je fotografije i komentare iz svog posta od 25.04.2008. uneo i rasporedio nastojeći da ih poveže sa tekstom. Tekst je ispisan kurzivom i u plavoj boji.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 26.02.2015 u 01:23 Razlog: Dogovorno spajanje postova o istom manastiru; ponovo unete nestale slike

  5. #5

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир Ковиљ представљен је међу првима. Према договору са чланицом која је поставила првобитни пост, nenad.bds је уједначио представљање манастира. Накнадно су стављане слике и обогаћиван текст. У међувремену сам наишао на богатије текстове и начинио још слика па овом изменом у целости замењујем досадашње представљање.

    МАНАСТИР КОВИЉ


    Ime: K.JPG Pregleda: 1470 Veličina: 200.4 KB
    Манастир Ковиљ
    ‘’Манастир Ковиљ са црквом посвећеном светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, налази се у истоименом селу, источно од Новог Сада. Према легенди, основао га је свети Сава. Први писани помен о Ковиљу потиче из средине XVII века. Данашња црква, настала између 1741. и 1749, задужбина је Петра Андрејевића из Сремских Карловаца. Као главни неимари ангажовани су Федор Коста и Никола Крапић, са задатком да саграде цркву по угледу на Манасију.

    Ime: K (1).JPG Pregleda: 1427 Veličina: 200.4 KB
    Манастир Ковиљ[
    Утицај српске средњовековне архитектуре на ковиљском храму је очигледан. Конципиран је као комбинација тробродне базилике и триконхоса. Четири стуба деле унутрашњи простор на три дела. Над средњим, највишим, уздижу се два осмострана кубета. Олтарске конхе и певнички простори, споља полигонални а изнутра полукружни, истих су висина. Фасаде су обрађене фрушкогорским каменом и украшене низом слепих аркада на конзолама. Прозорски отвори су у виду бифора. Са старом црквом, у пожару 1848, изгорео је и Чешљаров иконостас.
    Manastir Kovilj
    Ime: K (2).JPG Pregleda: 1588 Veličina: 315.8 KB

    Нови је резао Јован Кистнер, а осликао Аксентије Мародић. Опсежни конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури храма извођени су 2005. и 2006.’’ ('Споменичко наслеђе Србије' – Завод за заштиту споменика културе РС)

    Манастир је споменик културе великог значаја.

    Ime: K (3).JPG Pregleda: 1472 Veličina: 252.5 KB
    Из овог угла више није могуће (без специјалних објектива) начинити овакву слику - сада се на месту одакле сам сликао налази нови конак.

    ''Ковиљски манастир спада у ред знаменитих српских светиња, које су као споменик културе под заштитом државе. Стављен је под заштиту 4. августа 1949. године. Манастир се назива Светоархангелским, јер је подигнут у славу и част светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, који се славе лети 26. јуна.

    По предању, манастир је основао Свети Сава око 1220. године, када је на месту где се данас налази манастир, помирио угарског краља Андрију са својим братом Стефаном Првовенчаним. О томе говори Доментијан у свом житију о Св.Сави. Предање каже да се Андрија II, краљ мађарски, чувши да је Свети Сава крунисао Стевана за владара српског, нашао увређеним, те објавио рат Стевану Првовенчаном. Са силном војском пошао је на Србе и утаборио се код Ковиља. За време дипломатских преговора у краљевом шатору је била сама краљица са својим младим сином, наследником престола. Пошто су се преговори били одужили, напрасно се разболео млади мађарски краљевић. Свети Сава, помолио се Богу и пао је град, те су лекари њиме излечили краљевића. После закључења мира настала је велика радост и међусобно мађарско-српско братимљење. Да би се новом мађарско-српском савезу дала свечана потврда, закључили су Свети Сава и Андрија II, да се сагради храм божији на месту где је био мир закључен (Ђорђевић, 1891).

    Ime: K (4).JPG Pregleda: 1618 Veličina: 282.9 KB
    Манастир Ковиљ Manastir Kovilj
    Другу верзију о оснивању манастира Ковиља забележио је Евлија Челебија, познати турски путописац XVIII века, који каже да је манастир основао ''српски краљ власник Београда'', што одговара опису краља Драгутина. У литератури се јавља и претпоставка да је манастир настао на развалинама некадашњег фрањевачког самостана, основаног 1421. године, као и неколико других верзија од којих ниједна није историјски потврђена.

    Први поуздани подаци потичу из 1651. године, када је живописана стара манастирска црква. У периоду од 1686.-1697. године, Турци су у четири наврата рушили манастир, а 1707. је обновљен. Изградња нове цркве је трајала од 1741. до 1749. године. Градитељи цркве су били Теодор Коста и Никола Крапић из Ланге (код Солуна). Током Мађарске буне 1848-49. године пожар је захватио манастир, оштетио унутрашњост нове цркве и скоро потпуно уништио стару цркву, која је годину дана касније срушена.
    Manastir Kovilj
    Ime: K (5).JPG Pregleda: 1463 Veličina: 349.4 KB
    Надгробни споменик је на месту старе цркве. У позадини је новоизграђена капела уз стари конак.

    После буне, са свих страна стизала је помоћ у новцу и даровима за обнову цркве и конака. Од тада нова црква представља један од најмонументалнијих културно-историјских објеката у Бачкој.

    Садашња манастирска црква грађена је у српско-византијском стилу моравске школе по узору на Манасију и Раваницу. Црква је била замишљена као тробродна базилика. Сва три брода су сасвим једнака и нема разлике између главног брода и осталих бродова. Грађевина се ослања на дванаест стубова, од којих шест стубова стоје сасвим слободно. Од ових шест стубова четири стуба имају задатак да обележе прави центар цркве, док прва два слободна стуба припадају припрати која није ничим одељена од главне цркве, него чини са главном црквом једну јединицу. Изгледа да су главни мајстори отишли пре завршетка рада, те да је неко други завршио припрате не познавајући главна начела старе српске архитектуре.

    Ime: K (12).JPG Pregleda: 1409 Veličina: 286.5 KB[/URL]

    Услед невештог извођења припрате био је оштећен целокупни утисак цркве која је требала да буде много краћа. Да је дошло до извесног поремећаја у извођењу плана показује и то што је спољашњост источне фасаде извршена сасвим у духу првог плана док је спољашњост западне стране далеко заостала за источном. Конструктивно црква није изведена беспрекорно. Али декорацијом и сразмерама, она оставља уистину изванредан утисак.

    Најзначајнија црта ове цркве је строга једноставност. Линије спољашње архитектуре су строге без икакве пренатрпаности. Црква има три апсиде које су споља шестостране али изнутра полукружне. Исто тако су певнице изнутра полукружне, а споља петостране. Над средњим бродом дижу се два кубета која су сасвим једнака, изнутра кружна а споља осмострана, излазе право из крова.

    Ако упоредимо Ковиљ са Манасијом и Раваницом, морамо доћи до закључка да је спољашњост Ковиља монументалнија, зидови теже у висину, има у томе готске црте, док код узора ковиљске архитектуре, Манасије и Раванице, распоред зидова иде много више у ширину. Изгледа да је ту победила одлика српских неимара, која тражи да неимар не иде по старим стазама, него да подари свакој згради нешто ново, нешто индивидуално. Српски дух спаја у Ковиљу елементе готике, барока па и извесне црте ренесансе са Јадрана.

    Ime: K (6).JPG Pregleda: 1854 Veličina: 322.9 KB

    Унутрашње површине зидова манастира нису живописане, на њима нема старих фресака, али је ту прекрасан иконостас академског сликара Аксентија Мародића, рађен у осмој деценији 19. века . Иконостас је богато украшен дуборезом и сценама из Христовог живота, као и сјајним копијама, које је Мародић копирао у славним галеријама по Италији, међу којима се истиче ''Сикстинска мадона са Светим Сикстом'', затим ''Тајна вечера'' са Леонардове зидне слике из трпезарије Свете Марије у Милану. Hовосадски мајстор Лудвиг Тауш је иконостас позлатио и мраморирао 1892. године.

    Ime: K (7).JPG Pregleda: 3074 Veličina: 377.0 KB
    Manastir Kovilj
    Ime: K (8).JPG Pregleda: 1435 Veličina: 337.3 KB

    У манастиру се поред прекрасног иконостаса налазе иконе, које су радили различити мајстори XVIII и XIX века. Од значајних личности које су потекле из манастира посебно треба издвојити Јована Рајића (1726-1801), који се сматра оцем српске историје. Његово дело о историји Срба, Хрвата и Бугара стварано је у ковиљском манастиру, у којем се данас налази гроб ове истакнуте личности. Овде је своју монашку каријеру започео игуман Рафаило Момчиловић, академски сликар, који је на најсвирепији начин убијен 1941. године. Српска православна црква прогласила је 2000. године, игумана Рафаила Момчиловића великомучником и свецем, обележивши у православном календару његовим именом 3. септембар.

    У комплексу данашњег манастира чувају се сликарски радови Уроша Предића и бројне уметничке слике других уметника, затим богата манастирска библиотека, као и меморијални музеј Јована Рајића. Током Другог светског рата манастир је опљачкан од стране Мађара, а неки предмети се и данас налазе у будимпештанским музејима. После Другог светског рата наступа тежак период за монахе, јер је комунистичка репресија на све могуће начине онемогућавала нормално одвијање манастирског живота. Манастиру је аграрном реформом одузета скоро сва земља и привилегије које је имао и за време турске, као и за време аустро-угарске власти.

    Ime: K (9).JPG Pregleda: 1429 Veličina: 284.6 KB
    Manastir Kovilj
    Ime: K (10).JPG Pregleda: 1402 Veličina: 320.6 KB

    Од 1990. године за манастир наступају бољи дани. Иринеј Буловић позива монахе да удахну живот манастиру. Отац Порфирије постаје игуман и формира се братство које данас броји око 20 монаха. Више се ради на очувању манастира, реконструишу се и граде конаци и додатни објекти у оквиру којих ће бити могућ и прихват туриста који посећују манастир. Калуђери, сем што су посвећени свом духовном животу, имају и низ свакодневних активности. Пре свега познати су по манастирској ракији, коју сами справљају од воћа из манастирских воћњака...(Сајт Ковиљ)

    Ime: K (13).JPG Pregleda: 1332 Veličina: 334.0 KB
    Manastir Kovilj
    ‘’ Koviljski manastir za osam vekova triput paljen!
    Nadomak Novog Sada, iz bujne prirode Koviljskog rita izranja monumentalna građevina manastirske crkve. Kovilj je već vekovima poznat po nesputanoj stihiji flore i faune, što je posvedočeno i u zapisima iz 19. veka, po kojima su u ovim krajevima nad Dunavom kružili orlovi, dok su manastirske zidine bile skrivene u šumi gorostasnih hrastova, sa stablima toliko velikim da se od jednog moglo "osam hvati drva isklesati". Kao što je slučaj s većinom ovdašnih manastira, i Kovilj su tokom njegove istorije proslavili velikani koji su svoje živote posvetili produhovljavanju i prosvećivanju sunarodnika. U monaškoj tišini ovde je svoja dela pisao arhimandrit Jovan Rajić, slavni autor "Istorije slovenskih naroda", koji je zbog plodnog stvaralaštva odlikovan ordenom carice Katarine Velike.
    Podeljena su mišljenja o starosti koviljskog manastira. Usmena predanja njegovo osnivanje dovode u vezu sa srednjovekovnom vladarskom lozom Nemanjića. Po legendi, prihvaćenoj i od nekih inostranih istoričara, manastir je 1216. godine podigao sveti Sava, koji je u ove krajeve doputovao kako bi utvrdio mir između mađarskog kralja Andrije II i srpskog kralja Stefana Prvovenčanog.

    Legenda kaže da je najstarija koviljska crkva podignuta na mestu na kojem je svetitelj izlečio mađarskog kraljevića. Ipak, najraniji pisani trag o manastiru Kovilju nalazi se u Minhenskom psaltiru iz 14. veka, koji je kasnije dopunjavan, a istoričar Ilarion Ruvarac zapisao je kako je manastir podignut u 15. veku, na razvalinama rimokatoličkog samostana. Tokom vekova manastir je rušen i obnavljan više puta. Turci su ga palili dvaput, 1691. i 1697. godine, a dragocenosti su uništene i monasi ubijani ili odvedeni u roblje. Ponovo je razoren i opljačkan 1703. godine, za vreme Rakocijeve bune protiv habzburških vladara. Poučeni gorkim kapricima istorije, monasi su za obnovu crkve tražili i privilegiju carice Marije Terezije i ferman sultana Mahmuda Hana, iako je prošlo pola veka otkako se završila turska vladavina na ovim prostorima. Nova crkva je podignuta 1749. godine, a njena izgradnja je koštala 2.000 dukata.

    …Kako bi obnovio (1849. za vreme Mađarske bune) razoreni hram, arhimandrit Kiprijan Stanulović s poznatim umetnikom Aksentijem Marodićem sklapa ugovor 1871. godine po kojem je slikar bio dužan da, za velikodušnu naknadu od 10.000 forinti, izvede nov ikonostas. Marodić je, zahvaljujući unapred primljenoj plati, proputovao Veneciju, Rim, Milano, Beč i Budimpeštu kako bi oslikavanju koviljske crkve pristupio inspirisan besmrtnim umetničkim ostvarenjima, koja krase evropske metropole. Kad se vratio s putovanja, s kojih je doneo skicirane kopije dela vrhunskih majstora, Marodić se nastanio u manastiru, gde je jedna kelija bila preuređena u umetnički atelje. Stvarao je polako i studiozno, sve dok koviljski ikonostas nije završen 1892. godine.

    Ime: K (14).JPG Pregleda: 1465 Veličina: 233.5 KB
    Manastir Kovilj
    Pravoslavnu crkvu u Koviljskom ritu Marodić je ukrasio ikonama po uzoru na italijansku renesansu. Na ikonostasu se pored svetitelja s upadljivom, anatomski preciznom muskulaturom, koja svedoči o pažljivom studiranju veličanstvenih Mikelanđelovih dela, može videti renesansna arhitektura ili mediteransko rastinje. U pojedinim figurama na ikonostasu verno su ponovljena slavna ostvarenja italijanske renesanse i manirizma, tako da i danas iznad carskih dveri stoji glasovita Da Vinčijeva "Tajna večera", a prestona ikona Bogorodice kopija je Rafaelove kompozicije Madone sa svetim Sikstom.
    Iako figure stoje na oblacima okružene zlatnom pozadinom išaranom ornamentima kako bi zadovoljavale pravoslavni ukus naručilaca, ikonostas koviljskog manastira ipak je upadljiva interpretacija Leonardovih, Mikelanđelovih i Rafaelovih dela.

    Posle Drugog svetskog rata narodne vlasti su od tog znamenitog manastira oduzele prostrano imanje od 1.000 katastarskih jutara obradive zemlje, kao i 20 hektara šuma. Godine 1945. državne vlasti su planirale da taj sakralni objekat oduzmu od crkve i pretvore ga u dečji dom. Ova ideja obrazlagana je time da manastir Kovilj "nema istorijsku i kulturnu vrednost", a od apsolutnog uništenja spasla ga je isključivo upornost tadašnjih monaha, koji su se u nadležnom ministarstvu izborili za državnu zaštitu.'' (GRADJANSKI LIST 06.12.2008. tekst Srđan Ercegan)
    Manastir Kovilj
    Ime: K (15).JPG Pregleda: 1398 Veličina: 299.9 KB

    ‘’… Нема поузданих доказа о времену настанка манастира на овом месту, у јужној Бачкој, у срцу Шајкашке.

    На једном натпису о живописању цркве наводи се 1651. година, али се сматра да је црква саграђена много раније на развалинама римокатоличког манастира, за који је папа Мартин Пети 1421. дао дозволу босанским фрањевцима да га подигну, како 'би могли у католике преобраћати шизматике' тј. православне Србе, који су у све већем броју овамо долазили склањајући се од турске опасности. Привилегије које су фрњевци тада имали 'in oppido Kabol, Baciensis diocesis' (у граду Каболу, бачка дијецеза) потврдио је 1433. папа Евгеније четврти.

    Најстарија православна црква изграђена је на још старијим темељима, на неколико метара од садашње. (То је место на сликама где је црни споменик окружен са неколико дрвета.) Пошто је та црква била мања, од слабијег материјала и није могла да задовољи богослужбене потребе, саграђена је садашња, између 1741-47.године. Стару цркву су у Буни 1848. попалили Мађари и она је срушена до темеља 1850. Патријарх српски Георгије Бранковић, који је био пострижник ковиљски, подигао је 1907. споменик са текстом: 'На овом месту стојала је вековима стара светосавска црква ман. Ковиља попаљена бурен 1848. год.' С друге стране уписано је да ти леже мошти два епископа и многих других, који су били сахрањени у и поред старе цркве. (Та страна споменика читљива је на слици.)

    … Данашња црква, настала између 1741. и 1749, задужбина је Петра Андрејевића из Сремских Карловаца. Као главни неимари ангажовани су Федор Коста и Никола Крапић, са задатком да саграде цркву по угледу на Манасију…
    Manastir Kovilj
    Ime: K (11).JPG Pregleda: 1835 Veličina: 353.9 KB

    У цркви је сахрањен архимандрит Јован Рајић, књижевник и отац новије српске историографије (светлији споменик на слици) и генерал-мајор Теодор от Станисављевић, први командант Шајкашког батаљона (на левој слици - споменик са рељефним грбом).

    У манстиру ради иконописачка радионица а од неколико година уназад, на једном салашу на Ченеју, организована је ресоцијализација лечених зависника од наркотика.

    Опсежни конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури храма извођени су 2005. и 2006.'' (РавницаИнфо)


    Од 2007. започети су радови на обнови унутрашњости цркве, па су иконе и покретне ствари уклоњени (на стaријим сликаме се још виде тронови и столови - седишта уз зид). Уз стари конак је саграђена капела.

    У истом периоду започета је и изградња новог конака, а саграђен је звоник који је до тада био на онижим дрвеним стубовима, са једним звоном.
    Manastir Kovilj
    Ime: K (16).JPG Pregleda: 1530 Veličina: 241.3 KB
    Manastir Kovilj
    Капела Свете Петке на водици (чудотворној - исцелитељској води из бунара кога више нема).

    ''...У близини манастира налази се капела посвећена Светој Петки или „водица“, како је још зову. То је још једна атрактивност за потенцијалне туристе, због своје сликовитости и јединстваности, као и својеврсни симбол села. Предање каже да је нека жена уснула сан у коме јој би речено да оде на извор лековите воде у близини ковиљског светоархангелског манастира да нађе лека, јер је дуго боловала од неизлечиве болести. Тако и би. Жена задоби исцељење и у знак захвалности даде да се сагради капела Светој Петки, јер све ово се и догодило уочи празника Свете Петке 27. Октобра (Ђорђевић, 1891).

    На врху старог храста на који се ослања капела Свете Петке, а за који је процењено да има преко 600 година, налази се родино гнездо, птице која је симбол рађања новога живота, а због бројности популације која се гнезди у селу, може се сматрати и симболом Ковиља.'' (Сајт Ковиљ)


    Manastir Kovilj
    Ime: K (17).JPG Pregleda: 1394 Veličina: 173.1 KB

    Поред манастира је капела Св. Петке, препознатљива по старом храсту са родиним гнездом. Водица - религијско култно место није у непосредној веза са манастиром, већ су је подигли верници, мештани.
    У капели је отвор у зиду до храста на који је окачена икона св. Петке. Због опасности од рушења шупљег дебла, висина му је недавно скоро преполовљена и учвршћено је челичним ужадима изнутра да не би дошло до пада на капелу. Гнездо је поново постављено на, сада нижи, врх а роде су га прихватиле и у њему и даље изводе младе.

    Ime: K (18).JPG Pregleda: 1362 Veličina: 206.2 KB
    Manastir Kovilj
    Ime: K (19).JPG Pregleda: 1354 Veličina: 193.8 KB

    Ковиљски манастир је на око 25 км. од Новог Сада, а може се стићи аутопутем за Београд или путевима из правца Титела или Зрењанина.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 25.02.2015 u 22:57 Razlog: Обновљено и употпуњено представљање, врћене нестале слике, додате нове.

  6. #6

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Manastir HOPOVO (novo)
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH.jpg Pregleda: 921 Veličina: 145.4 KB
    Јунска зора.

    Ime: NH (1).jpg Pregleda: 996 Veličina: 148.3 KB

    ''Манастир Ново Хопово, са црквом св. Николе по својој архитектонској вредности представља најзначајнију сакралну грађевину своје епохе на овим просторима. Први писани помен манастира је из 1451. године. Садашња црква подигнута је 1575-1576. године, а звоник са малом капелом на спрату посвећеној св. Стефану, озидан је 1751-1758. године.
    Зграде манастирских конака настајале су постепено од 1728. до 1771. године, чиме је црква окружена са све четири стране. Хоповско фреско-сликарство једно је од најзначајнијих на балканском уметничком подручју. Иконе на иконостасу радио је најзначајнији српски барокни сликар Теодор Крачун.

    Манастир је познат по својој монументалној архитектури, фреско-декорацији, културно-просветној и историјској улози.Током 17. века урађена је фреско-декорација унутрашњих зидова.У то време значајне су и врло честе везе између манастира Хопова и Русије, као и Свете горе.

    Ime: NH (2).jpg Pregleda: 980 Veličina: 154.9 KB
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Приликом повлачења Турци су 1688. године спалили цркву, али је она већ идуће године обновљена.

    Од обнављања Пећке патријашије 1554. године Хопово је друга резиденција београдско-сремског митрополита. С тога су сремску епархију у 18. веку називали и хоповска епархија. Још у 16. веку овде су пренете мошти светог Теодора Тирона.
    Почетком 18. века у Хопову делује сликарска школа коју су водили Арсеније Зограф и Нил.Од 1. јула 1757. до 1. новембра 1760. године у њему је боравио Димитрије Обрадовић, који се овде замонашио и добио име Доситеј. Манастир са богатом библиотеком и ризницом посебно је страдао током Другог светског рата. Радови на рестаурацији цркве почели су 1949. године.Озбиљнији радови на адаптацији манастира извршени су у периоду од 1952. до 1962. године. Међутим, тек програмом адаптације и рестаурације фрушкогорских манастира Покрајински завод за заштиту споменика културе је током 1987-88. године извео неопходне радове на адаптацији и рестаурацији манастира Ново Хопово. Године 1998. изграђен је нови звоник, чиме је у знатној мери овом манастиру враћен некадашњи сјај.'' (Сајт Епархије сремске)
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH (3).jpg Pregleda: 1037 Veličina: 180.9 KB
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH (4).jpg Pregleda: 957 Veličina: 195.3 KB

    Манастир Ново Хопово лежи на благој падини јужних обронака Фрушке горе, недалеко од Ирига. Удаљен је свега стотинак метара од магистралног пута Рума - Нови Сад, те је један од најприступачнијих фрушкогорских манастира. Манастир Ново Хопово, заједно са Крушедолом, по својој архитектури, просветној улози, историји богатој културним, верским и политичким догађајима, један је од најзначајнијих манастира у Србији, а посебно међу фрушкогорским манастирима.

    Од самог почетка манастир је уживао велики углед као културно средиште. Оснивач ове древне светиње, као и већине фрушкогорских бисера је свети владика Максим (Ђурађ Бранковић). Житије свете мајке Ангелине наводи светог Максима као оснивача овог манастира у времену од 1496—1502. године. По том извору манастир Ново Хопово је његова прва задужбина. Натпис изнад западних врата указује да је данашња манастирска црква, посвећена светом Николи, саграђена 1576. године. Задужбина је више ктитора, од којих двојицу Лацка и Марка Јовшића из Горњег (Српског) Ковина (место на острву Чепелу у Мађарској) ктиторски натпис на надвратнку западног портала бележи на првом месту. Саграђена је на месту првобитне цркве која је порушена. 1641. године, за време игумана Неофита, манастирске ћелије су стављене под кров.

    Ime: NH (5).jpg Pregleda: 967 Veličina: 157.9 KB
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH (6).jpg Pregleda: 1026 Veličina: 277.3 KB

    Највећа и најрепрезентативнија грађевина епохе, црква светог Николе манастира Ново Хопово има у својој целини два, у архитектонском погледу, различита дела: цркву, развијене и сложене просторне структуре и велику припрату на западној страни, једноставног простора, правоугаоне основе. Црква је грађевина уписаног крста, комбинованог са триконхосом, са куполом на средини. У простору поред средњег дела, изнад кога је купола и према којем су постављене бочне конхе, има један травеј на западној страни. Травеј приближно исте дужине на источној страни, који се завршава олтарским апсидама и још један, сасвим узак травеј између куполног дела и олтарског простора. Међу фрушкогорским манастирима једино свети Никола у Новом Хопову има тај додатак на источној страни тако да се олтарски простор у архитектонском и структуралном смислу издваја као целина за себе.
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH (7).jpg Pregleda: 991 Veličina: 237.0 KB
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH (8).jpg Pregleda: 995 Veličina: 183.4 KB
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH (10).jpg Pregleda: 1013 Veličina: 212.0 KB
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH (11).jpg Pregleda: 937 Veličina: 240.7 KB
    Припрата

    Ime: NH (12).jpg Pregleda: 1015 Veličina: 210.5 KB

    Млађи живопис настао у припрати хоповске цркве 1654. такође је проучен захваљујући раду конзерватора Покрајинског завода за заштиту споменика културе, који су скоро деценију радили на његовом откривању. Тада су уочене разлике које одвајају живопис припрате од живописа наоса (колористичка решења, употреба злата на фрескама и обрада фигура), детаљно је прочитан иконографски репертоар који је и овде распоређен у одвојеним зонама. Једне изнад других ређају се фигуре ратника, краљева, архијереја, пустињака, мученика, затим сцене из циклуса Чуда Христових, сцене Богородичиног акатиста, сцене страдања апостола и илустрација Дамаскинове химне. Сликарство припрате се сматра конзервативним у односу на нови дух који провејава на фрескама наоса и олтара.
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH (9).jpg Pregleda: 908 Veličina: 203.6 KB
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Највеће богатство манастира су мошти светог Теодора Тирона које се чувају у кивоту, у цркви. (Википедија)


    Ime: NH (13).jpg Pregleda: 960 Veličina: 212.7 KB
    Зидна слика из 1608. чува се у Музеју Војводине.

    Манастир је споменик културе од изузетног значаја за Републику Србију.
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH (14).jpg Pregleda: 939 Veličina: 290.4 KB
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH (15).jpg Pregleda: 993 Veličina: 217.4 KB
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH (16).jpg Pregleda: 961 Veličina: 165.3 KB

    ‘’Манастир Ново Хопово се налази у долини која се спушта са Иришког венца према Иригу, поред потока Јеленице (Жарковачки поток). Са јужне, западне и делимично са северне стране изграђени су конаци, затворени зидом, а у средини се налази црква, посвећена светом Николи. Изван комплекса смештене су економске зграде. Испред улаза, са јужне стране, формиран је правилан парк.
    Српски просветитељ Доситеј Обрадовић боравио је у Хопову три године, од 1758. до 1760. године.
    Житије мајке Ангелине написано на почетку XVIII века и бележи легенду по којој је манастир задужбина деспота Максима Бранковића. Први писани помени, међутим, налазе се, као што је то најчешћи случај када су фрушкогорски манастири у питању, у турским документима. Помиње се у најстаријем попису Срема из 1546. године. Највреднији запис је на каменој плочи изнад западног улаза у цркву, у којем се као ктитори помињу Лацко и Марко Јовшић из Горњег (Српског) Ковина, места близу данашње Будимпеште, и година градње цркве 1576 .
    Током XVII и почетком XVIII века манастир је страдао услед ратних сукоба Аустријанаца и Турака а потом почињу поправке, обнове и нове градње конака, као и остали радови на цркви. Почетком XVIII века манастир је имао своју сликарску школу коју су водили живописци Арсеније зограф и Нил. Проширења прозора и врата оштетила су фреске на појединим местима, а барокизација је постигнута украшавањем декоративним елементима од малтера. Градња звоника је имала необичну судбину, јер је први звоник, још недовршен, био срушен из естетских разлога, па је затим поново подигнут између 1758. и 1760. године.
    Током Другог светског рата, манастир Хопово је пљачкан, паљен и, коначно, миниран. Црква је изгубила статичку стабилност, конаци су порушени, а њихов материјал употребљен за зидање у околини. Порушени звоник није више обновљен (neo je izgrađen novi).
    Црква Новог Хопова извршила је снажан утицај на каснију архитектуру фрушкогорских манастира. Храм има основу развијеног уписаног крста у комбинацији са триконхосом. Бочне конхе су постављене у нивоу травеја са куполом. Западни и источни травеј су исте величине, али је између травеја са куполом и источног уметнуто једно уско поље, континуалне ширине колика је црква. Са западне стране, истовремено је била подигнута припрата, скоро квадратне основе и широким отвором повезана са наосом. Источна страна је решена са унутра полукружном олтарском апсидом, фланкираном са проскомидијом и ђакониконом. Апсида има низ малих ниша у дебљини зида. Четири самостална носача куполе на пандантифима су ступци квадратног пресека, без декоративне обраде. Унутрашњост припрате је оживљена широким слепим аркадама, које се ослањају на широке конзоле, са равним капителима у висини подеоног венца.
    Спољна архитектура цркве је веома жива и динамична, захваљујући мотиву аркада који повезује грађевину у целину. Бочне конхе подигнуте су на исту висину као и бочни зидови, па им зато кровови продиру дубоко, све до коцкастог постоља, које је изузетно масивно. Разлог за ту величину постоља су колонете које окружују дванаестострани тамбур, који је унутра ваљкаст. Купола је наткривена веома стрмим, такође, полигоналним, пирамидалним кровом. У осовинама страница тамбура налазе се витки, издужени прозори у степенасто усеченим нишама са рељефним оквиром. Слепе аркаде отвора целе странице тамбура разапете су у горњој четвртини. Колонете су одмакнуте од страница тамбура и формирају галерију ослоњену на кров кубичног постоља које је по обиму украшено слепим аркадама, гушће низаним и ослоњеним на скраћене колонете, до линије крова. Фасаде подужних зидова следе исти тип украшавања површине зидова цркве и обрађене су на два начина. Техника зидања у доњој зони је од притесаног камена и опеке, завршена кордонским венцем. Изнад венца следи површина са квалитетнијом, углађенијом обрадом, завршена широким аркадама са сегментним луцима од опеке и дебелих малтерних спојница. Поткровни венац је вишеслојно профилисан. Прозори су ретки, са каменим оквирима и, зато, црква није довољно осветљена. У доњој зони прозори су велики, лучно завршени, у степенасто усеченим оквирима. У горњој зони, прозори су знатно мањи, са равним каменим оквирима, али су постављени у већим, полукружно завршеним нишама. Улазни портали, западни и јужни, украшени су, такође, каменом пластиком, са архитравном гредом, лунетом и полукружном архиволтом на врху. На западном прочељу у забату двосливног крова постављена је розета у једноставном, каменом раму. Подужној структури припрате и наоса, покривеној јединственим двосливним кровом од лима, придружују се попречно постављени кровови бочних конхи, чиме се ствара крстообразни утисак, а на укрштању се уздиже коцкасто постоље са повученим тамбуром, колонетама около и пирамидалним кровом. Олтарски простор, централна апсида, проскомидија и ђаконикон су нижи од наоса и независно покривени. Композиционо, спољна архитектура је изузетно једноставна и монументална.
    Облици манастирских конака потичу, углавном, из XVIII века и њихово архитектонско решење је барокно. Конфигурација терена у паду је условила различите висине конака. У приземљу се налазе тремови са аркадама, а на спратовима су отворене галерије, такође са аркадним отворима. Спољне фасаде конака су композиционо веома једноставно решене са хоризонталним венцима између етажа и низовима прозора, равних оквира, постављених у вертикалним осовинама.

    Манастирска црква осликана је у два наврата. Олтар и наос осликани су 1608. године, а мајстори су били сликари са југа Балкана. Припрата је осликана 1654. Зидно сликарство, у оба простора храма, својим иконографским посебностима и ликовним особеностима представља дело руку две групе мајстора, и једно је од најзначајнијих живописа тог времена на балканском уметничком подручју.
    Барокни иконостас урадили су дрворезбари Паул и Антон Резнер 1768, а иконе је насликао Теодор Крачун 1776. године. Иконостас је уништен 1943. Сачувано је само деветнаест икона. Преостале иконе изложене су у Галерији Матице српске у сталној поставци и у Музеју Патријаршије у Сремским Карловцима. Остали мобилијар: архијерејски (1748) и Богородичин трон (1768), столови и певнице уништени су за време Другог светског рата, тако да је манастирска црква остала без мобилијара. Садашњи иконостас и кивот за мошти Светог Теодора Тирона урађени су у последњој деценији XX века.
    Манастирска целина Ново Хопово својом архитектуром, сликарством, чувањем моштију светог ратника Теодора Тирона и личностима везаним за монашку заједницу, представља споменик културе изузетне вредности.’’ (Pokrjinski zavod za zaštitu spomenika kulture)



    Ime: NH (17).jpg Pregleda: 952 Veličina: 232.2 KB
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH (18).jpg Pregleda: 914 Veličina: 186.6 KB
    Manastir Hopovo Манстир Хопово
    Ime: NH (19).jpg Pregleda: 873 Veličina: 203.1 KB

    Манастир се налази недалеко од Ирига.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 14.03.2015 u 17:43 Razlog: Враћене невидљиве и додате нове слике

  7. #7

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Manastir NAUPARA



    Manastir Naupara Манастир Наупара
    Manastir se nalazi u selu Gornji Stepoš, desetak kilometara od Kruševca na putu prema Brusu - Prištini.


    Manastir Naupara Манастир Наупара
    Crkva je posvećena rođenju Presvete Bogorodice. Gradnja manastirske crkve je završena 1381. potpuno u stilu moravske škole. Ktitor i osnivač manastira je hilandarski monah Dorotej, uz pomoć dvora kneza Lazara. Po jednom narodnom predanju kao ktitor se pominje i despot Stefan Lazarević u momačkim godinama.


    Manastir Naupara Манастир Наупара
    Manastir je znatno porušen 1454. g. od Turaka. Potpunu obnovu Naupara doživljava 1835. g. zalaganjem braće Simić, o čemu govori natpis na ploči kod ulaza u crkvu.

    Ova crkva ostaje u sećanju po predivnim rozetama na kuli i zvoniku. Svojim umetničkim stremljenjima, najveća rozeta neprevaziđena je u moravskoj skulpturi.


    Manastir Naupara Манастир Наупара
    ''Rozeta - simbol celine i jedinstvenosti svemira sastavljenog od raznih, a bliskih, elemenata - nalazi se na manastirskoj crkvi Naupara.''

    Osnova crkve je sažeti krst trikonohosnog oblika sa kubetom na pilastrima visoko izdignutom pomoću kockastog postolja. Priprata sa snažnom kulom građena je zajedno sa hramom, ali je punim zidom odvojena od naosa. Crkva je zidana grubo obrađenim kamenom i ima dva kordonska venca. Pretpostavlja se da je cela građevina preziđivana. Za razliku od jednostavne obrade fasade, Naupara ima izuzetno bogato ukrašene velike kamene rozete, najlepše u celoj ovoj grupi spomenika. Dve se nalaze na zapadnom delu priprate. Crkva je bez živopisa koji je verovatno uništen u vreme preziđivanja.


    Manastir Naupara Манастир Наупара
    Postojeći ikonostas potiče iz vremena Miloša Obrenovića i nema veće umetničke vrednosti. Od bogate riznice nije takoreći ništa sačuvano, ali se pouzdano zna da su obnovitelji manastira, braća Simić, 1835 g. poklonili hramu sasude, zvona i knjige prenesene iz Lazarice. Lazarici su poklonili nove koje su doneli iz Rusije. Ovde se na manastirištu 1805. g. pričestio vožd Karađorđe sa svojom vojskom.


    Manastir Naupara Манастир Наупара
    Nedavno otkriveni fragmenti dokazuju da je hram bio živopisan vrlo brzo po izgradnji. Danas se na zidovima uočava i nekoliko manjih scena koje potiču iz 19. veka.


    Manastir Naupara Манастир Наупара

    Manastir Naupara Манастир Наупара

    Manastir Naupara Манастир Наупара

    Manastir Naupara Манастир Наупара
    Naupara je ženski manastir.

    Vrlo je lepo uređen.

    Snimci su iz posete 2006.

    Citat 24.09.2008. duga12 kaže: Pogledaj poruku

    Despotu Stefanu na um pade...

    Zidao knez Lazar crkvu Lazaricu u Kruševcu, a pomagao mu sin Stefan. Ponestade kamena i ostalih zidarskih potrepština, pa Lazar posla sina pod Jastrebac da donese sve što je potrebno za nastavak gradnje. Stefan ne samo da dovuče kamen, nego pronađe lepo mesto na kome će sagraditi sebi crkvu. I tako, dok je knez Lazar zidao Lazaricu, despot Stefan je na desnoj obali reke Rasine, na trinaestom kilometru od Kruševca, u živopisnom predelu podno Jastrepca sazidao Naupare. Kada je knez Lazar saznao gde je njegov sin sazidao crkvu, poseti to mesto i oduševljen reče:,,Kako ti sine, na um pade da baš tu zidaš crkvu!’’ I po tome crkva dobi ime Nau(m)pare.
    Druga priča je jednostavnija. Izvesno vreme u manastiru je bila kovnica novca, pa je narod govorio da ide u manastir gde se prave ,,nove pare’’. Koja je priča tačna, ne zna se, ali se po tome može zaključiti da je manastirska crkva, posvećena Rođenju Presvete Bogorodice sagrađena u drugoj polovini četrnaestog veka. Njegovo ime prvi put se pominje 2. marta 1382. godine u povelji Patrijarha žičkog Spiridona upućenoj monahu Doroteju i sinu Danilu u kojoj se kaže: ,,Među imanjima koja ovi ktitori poklanjaju manastiru Drenči - Dvor u Naupare s pridvoricom.’’
    Uz veliku pomoć despota Stefana i cara Lazara manastir je veoma brzo napredovao. Ali, kada su Turci osvojili Kruševac i okolinu, 1454. godine, manastir je porušen i tako ostao do vremena Karađorđevog ustanka. U to vreme sveštenik Bogdan Miletić dobio je dozvolu da uredi crkvu i pričešćuje narod i vojsku. I kasnije manastir je obnavljan ,,vo vremja blagorodnago gospodara i knjaza Serbskog Miloša Teodorovića Obrenovića’’... kako je zapisano na ploči iznad ulaza u manastirsku crkvu.
    Posle obnove prvi starešina bio je jeromonah Simeon Teodorović iz Sarajeva. Pod njegovim rukovodstvom dovršeno je uređenje manastira, sagrađen današji stari konak i zgrade za domaćinstvo, postavljena ograda, zasađeni voćnjak i vinograd. Podigao je i manastirsku školu u kojoj je bio prvi predavač. Ta škola i danas radi.
    U vreme Prvog svetskog rata manastir je opljačkan, a starešina odveden u zarobljeništvo. Nova obnova manastira počela je 1929. godine. Iguman Porfirije Iljički, poreklom Rus obnovio je stare zgrade i počeo zidanje novih, uredio manastirsku šumu, osnovao pčelinjak i rasadnik. Za vreme Drugog svetskog rata manastir je ponovo opljačkan, a veliki deo zgrada i imanja zapaljeno. Posle rata oduzeto mu je preko hiljadu hektara manastirske imovine.
    Godine 1950. manastir Naupare pretvoren je u ženski manastir, kada je u njega prešao jedan deo sestrinstva iz manastira Divljane.
    Manastirska crkva zidana je od grubo tesanog kamena i ukrašena veoma lepim rozetama, od kojih dve na zapadnoj strani imaju neprocenjivu vrednost. Crkva je oslikana u četrnaestom veku, ali su freske uništene još u vreme stradanja manastira pod Turcima. Sada u njoj postoje samo delovi fresaka otkrivenih restauracijom 1994. godine.
    Danas manastir Naupare živi punim životom, sa preduzimljivim sestrinstvom. Veliki broj vernika ovoga kraja i posetilaca iz zemlje i inostranstva zahvalni su despotu Stefanu ,,što mu je na um palo da baš ovde sazida crkvu’’.

    net
    Poruku je izmenio nenad.bds, 13.05.2009 u 23:46 Razlog: Dogovoreno spajanje postova o istom manastiru

  8. #8

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир
    ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ



    Manastir Đurđevi stupovi
    Манастир Ђурђеви Cтупови су један од најстаријих и најважнијих манастира српске Цркве. Место на којем је изграђен, Рас, помиње се већ у X веку, у делу византијског цара Константина Порфирогенита, а посебно у делу о српско - византијским сукобима.

    Manastir Đurđevi stupovi
    Саградивши манастир Светог Николе код Куршумлије, а недалеко од њега и цркву посвећену Богородици, без сагласности своје браће, Стефан Немања је био позван у Рас, где је и заточен. (Ово говори о Немањиним амбицијама. Изградња цркава и манастира имала је значај испољавања власти на неком простору.) По предању, Немања је био затворен у једној пећини код Раса, из које је могао да види само једно узвишење, брдо на којем ће касније саградити манастир. Ту се заветовао да ће Св. Георгију ту подићи манастир ако му помогне да се ослободи.


    Manastir Đurđevi stupovi
    Дошавши на власт, 1166/1167. године, испунио је завет и у Расу подигао манастир на врху оног брда које је из тамнице посматрао. Тако је, у славу Светог Георгија, настао први већи манастир у Расу, области која је постала средиште српске средњевековне државе у XII веку. Како Немањини биографи кажу, он се и у другим приликама обраћао Светом Георгију, свом моћном заштитнику.


    Manastir Đurđevi stupovi
    Према археолошким истраживањима, грађење је највероватније започето 1167. године, а завршено је у првој половини 1171. године. Црква, посвећена Светом Георгију, представља грађевину са којом започиње рашка школа у српском средњевековном црквеном градитељству.


    Manastir Đurđevi stupovi
    Прво сведочанство о овом манастиру даје нам Свети Сава у житију свог оца Светог Симеона, 1208. године. Поуздано се зна да су Ђурђеви Cтупови били веома угледан и значајан манастир у средњем веку. Потврду за то налазимо и у ''Студеничком типику", где се игуман Ђурђевих Ступова помиње на првом месту међу игуманима шест манастира који су учествовали у избору игумана манастира Студенице. У XIII веку, 1220. године, у ''Жичкој повељи" Стефана Првовенчаног, Ђурђеви Cтупови се појављују као ''краљевски манастир", што је значило да је потчињен непосредно архиепископу.


    Manastir Đurđevi stupovi
    Улазна северозападна кула и (у предњем плану) остаци старе трпезарије из Немањиног доба

    Други ктитор манастира био је краљ Драгутин, последњи владар из лозе Немањића који је столовао у Расу. Он је владао од 1276. до 1282.године, када је, због болести препусттио престо млађем брату - Милутину. Касније се опоравио и управљао северним деловима из ког периода је познат као Сремски краљ. У његово време краљевања Рашком су извођени обимни радови на манастиру.


    Manastir Đurđevi stupovi
    Улазна северозападна кула (на слици изнад) је претворена у цркву - капелу и украшена је фрескама.


    Manastir Đurđevi stupovi



    Manastir Đurđevi stupovi

    Manastir Đurđevi stupovi

    Manastir Đurđevi stupovi
    На левој страни композиције је ктитор - краљ Драгутин (са моделом улазне куле - капеле у рукама).

    Такође је саграђена и нова трпезарија са кухињом (Драгутинова трпезарија). Колико је краљ Драгутин поштовао Ђурђеве ступове види се и по томе што је тражио да после смрти буде тамо пренет из сремске земље, где је владао. То је и учињено, али је гробница у XVIII веку опљачкана.


    Manastir Đurđevi stupovi
    Празан Драгутинов гроб у кули - капели.

    Године 1597. се спомиње гроб краља Драгутина, као и то да се у манастирској ризници налази велика вредност - рука Светог Јована Дамаскина.

    Највећа рушења манастир је доживео после аустријско-турских ратова, 1689. године када су рушене и друге цркве и манастири у знак одмазде због активног учешђа Срба на страни Аустрије. Међу страдалима су и оближња Петрова црква и црква манастира Сопоћани. Петрова црква обнављана је почетком XVIII века, црква манастира Сопоћани тек у првој половини XX века, док су Ђурђеви Cтупови остали у рушевинама изложени и каснијим рушењима.

    Положај Ђурђевих Ступова, једна од особености и вредности манастира у време грађења, постао је разлогом његовог страдања, будући да је на том положају организовано војно упориште турске војске ( у XVII и XIX веку ), као и одбрана Новог Пазара у борбама за ослобођење 1912. године. Разлози разарања били су у вези са одношењем камена за зидање утврђења у Новом Пазару и околини. Таква намера постојала је почетком XVIII века, али су црквене власти интервенцијом код Турака спречиле да се камен са Ђурђевих Ступова преноси и користи за грађење тврђаве у новом Пазару. Међутим, за време II светског рата окупаторске власти су сличну намеру оствариле. Тада је организовано рушење већ обрушене цркве и камен је употребљен за зидање утврђења у околини Новог Пазара. Тада је порушен јужни зид цркве са делом куполе као и делови припрате са кулама које су порушене до темеља. Један део фресака са цркве тада је неповратно уништен.


    Ваздушни снимак је, судећи по опису рушења, из времена пре Другог светског рата.

    После свих тих разарања и рушења од манастирског комплекса Ђурђевих Ступова преостaли су само поједини делови цркве, у великом степену у рушевинама, са незнатним делом куполе и остацима фресака на сачуваним зидовима. Сачувана је и капела краља Драгутина, једина грђевина над којом је постојао и кров, док од осталих манастирских зграда-трпезарија, цистерни и конака - није било видних остатака.


    Manastir Đurđevi stupovi
    Јужна фасада цркве сликана кроз остатке врата на старој трпезарији.


    Manastir Đurđevi stupovi

    Manastir Đurđevi stupovi
    Стара трпезарија. Улаз јужно од цркве (горња слика) и 'житна јама' - силос за жито (на доњој слици је то део на коме је уграђен прозор.
    Manastir Đurđevi stupovi

    Manastir Đurđevi stupovi
    Остаци конака из Немањиног доба су лево од главног, западног улаза у цркву.

    Њихове рушевине биле су прекривене земљом и цео простор је био пошумљен непосредно после Другог светског рата.


    Manastir Đurđevi stupovi

    Manastir Đurđevi stupovi

    Manastir Đurđevi stupovi
    Манастирски конак је изнад некадашње кухиње коју је подигао краљ Драгутин, а обновљена је и трпезарија из истог периода.

    Манастирски конак који је завршен 2002. године (на прославу 830 година постојања манастира) представљао је кључни тренутак за обнову манастира. Нови конак је омогућио да се манастир обнови и у литургијском смислу и да се након више од три века у њему васпостави општежиће и монаштво врати. Изграђен и реконструисан под руководством академика др Јована Нешковића, руководиоца пројекта обнове и једног од наших највећих стручњака за Ђурђеве ступове, конак представља најзначајнији корак ка оживљавању ове прастаре српске светиње.


    Manastir Đurđevi stupovi
    Док смо разгледали, мајстори су завршили с ручком и вратили се послу.

    Пројекат комплетне обнове манастира још увек је, међутим, далеко од завршетка. Тренутно се прикупљају средства и ради пројекат комплетне обнове цркве и кула - ступова Светог Ђорђа. (Са сајта манастира Ђурђеви ступови.)

    ''На врху шумовитог узвишења што доминира панорамом Новог Пазара, налазе се рушевине манастира Ђурђеви Ступови, задужбине великог жупана Стефана Немање. Комплекс – који чине црква Св. Ђорђа, трпезарија, конаци, цистерне и зидине са улазном кулом – подигнут је у осмој деценији XII века. Једнобродни храм са троделним олтарским простором, наосом са бочним вестибилима и припратом фланкираном двема кулама, у свом спољном изгледу одаје дух западног, романског градитељства. Фреске, данас највећим делом оштећене, а делом пренете у Народни музеј у Београду, изведене су у најбољим традицијама комнинског стила и вешто прилагођене архитектури храма, што је посебно дошло до изражаја у јединственој куполи елипсасте основе. Улазна кула је доградњом апсиде на источној страни 1282/83. претворена у капелу и гробно место краља Драгутина. Осим што је унутрашњост капеле осликана фрескама историјске садржине, радови изведени у манастиру крајем XIII века обухватили су и изградњу нове трпезарије, конака као и живописање припрате католикона. Пропадање комплекса започето је у турско време, а кулминацију доживело у ратовима XX века. Археолошки и рестаураторски радови извођени су 1960–1982, а манастирски живот је обновљен крајем прошлог века. Као део целине Стари Рас са Сопоћанима налазе се на Листи Светске баштине од 1979.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиру споменика културе РС.)

    Манастир је споменик културе од изузетног значаја.



    Manastir Đurđevi stupovi
    Манастир Ђурђеви Cтупови подигнут је изнад долина река Рашке и Дежеве.


    Долина Дежеве сликана са паркинга испод манастира ...


    Manastir Đurđevi stupovi
    ... и долина реке Рашке са Новим Пазарем који се проширио и далеко на север - сликано са половине пута од манастира.

    До манастира се иде пролазећи кроз Нови Пазар. Кад се нађете северно од центра (то је у правцу Рашке), идући према западу долазите до периферије од које почиње нови пут (3 км) до манастира. Пут почиње (а ту је и први путоказ који сам уочио) у близини ватрогасног дома. Одатле је и Петрова црква врло близу. Пошто кроз град нема путоказа (или их ја нисам приметио) некилоко пута сам питао мештане и врло предусретљиво добио упутства.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 01.09.2010 u 00:11 Razlog: Грешке у куцању, ispravka materijalne grešeke

  9. #9

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Manastir PETKOVICA



    Manastir Petkovica Манстир Петковица
    Najintenzivniji život u manastiru Petkovici vođen je krajem XVI veka. Kasnije je, zbog smanjivanja bratstva, sve više zapuštan, da bi već na početku XX veka bio posećivan samo na dan slave hrama.

    Izgrađen je na jugozapadnom delu Fruške gore, uz potok Remetu, između sela Divoša i Šišatovca. Manastirska crkva posvećena je sv. Petki (14/27. oktobar).


    Manastir Petkovica Манстир Петковица
    Iznad ulaza iz priprate u naos.

    Prema legendi, osnivanje manastira pripisuje se Jeleni Štiljanović, udovici despota Stefana Štiljanovića, koja je, navodno, tu preživela svoje poslednje dane kao monahinja. To je moglo da bude u prvoj četvrtini XVI veka. Tačno vreme gradnje, međutim, nije utvrđeno. Prvi put se pominje u turskom katastarskom dokumentu 1566-67, ali samo u vezi sa manastirskim imanjem. Zapis ia zapadnom zidu naosa petkovačke crkve govori da je živopisanje hrama završeno 1588, za vreme igumana Akakija, kada je izgrađena i manastirska trpezarija.


    Manastir Petkovica Манстир Петковица
    Posle toga, u skromnoj i tihoj istoriji ovog spomenika nema mnogo događaja. Zna se da je krajem XVII veka Sinan-beg mitrovački, u želji da sebi zida dvor, hteo da do temelja poruši opustele manastire Kuveždin i Petkovicu, ali je na molbu mitropolita Pajsija odustao, pod uslovom da mu se isplaćuje po 100 groša godišnje.


    Manastir Petkovica Манстир Петковица
    Za vreme Arsenija III Čarnojevića Petkovica je zapuštena, pa je patrijarh savetovao kuveždinskom igumanu da je obnovi.

    U XVIII veku najviše podataka o Petkovici pruža opis crkvene vizitacije iz 1753, na osnovu kojeg saznajemo da je ikonostas rezan 1735. ktitorstvom Milinka Vučkovića iz sela Šuljma. Ikonostas je uništen u Drugom svetskom ratu; sačuvan je samo veliki rezbareni krst, koji se nalazi u crkvi sv. Stefana u Sremskoj Mitrovici. U istom izveštaju detaljno su opisani crkva i konaci sa zapadne i južne strane. Konaci zapadno od crkve su zidani kombinacijom kamena i opeke, kao i crkva, a konak sa južie strane predstavljen je kao mala zgrada od drveta i pletera, pokrivena trščanim krovom. Prve promene na južnom konaku zabeležene su u „Opisu fruškogorskih manastira" iz 1771, gde se navodi da to krilo čine tri kelije i da je sazidano od kamena. U istom opisu je Petkovica zavedena kao filijala manastira Šišatovca, a taj je status zadržala i tokom XIX veka.


    Manastir Petkovica Манстир Петковица
    Manastir je prvi put obnovljen 1884, u vreme šišatovačkog igumana Amfilohija Jeremića. Dvadeset godina kasnije konaci su srušeni, pa je Sergije Popić, tadašnji šišatovački iguman, zatražio pomoć za njihovu obnovu. No, podataka o obnovi nema sve do 1927, kada je, to se jedino pouzdano zna, obnavljana samo crkva. U Drugom svetskom ratu crkva je ponovo stradala.


    Manastir Petkovica Манстир Петковица
    Petkovačka crkva pripada tipu jednokupolnih građevina s osnovom kombinovanog upisanog krsta i trikonhosa. Tambur kubeta je osmostran, a apsidalnih konhi četaorostran. Mali zvonik izgrađen je nad pripratom. Na južnom zidu su tri niše, čija je konstrukcija izvedena u formi saracenskog luka, što predstavlja neobično rešenje. Osnovni arhitektonski elementi petkovačke crkve ukazuju na to da je njen graditelj možda našao uzore u arhitekturi crkve Lazarice.


    Manastir Petkovica Манстир Петковица
    Program i raspored živopisa, završenog 1588, tipični su za doba turske vladavine. Ikonografijom, prilagođenom relativno skučenim površinama, dostignuto je jedinstvo teološke ideje. Kao osobenost, uočeni su naglašen graficizam, ponavljanje fizionomija, preterana ilustrativnost i nespretnost u podeli planova. U stilskom pogledu izdvajaju se tri slikarska rukopisa. Slikarstvo gornje zone naosa u kupoli živopisao je talentovani slikar, dok je ostale delove naosa slikao jedan (ili možda dvojica) slikara slabijeg kvaliteta. Za slikarstvo Petkovice je rečeno da ga „pre svega krasi potreba za što življom pričom, direktnom komunikacijom slike sa vernikom, kao i neposrednost umetničkog izraza koja eliminiše slikarske nesigurnosti".


    Manastir Petkovica Манстир Петковица
    Posle Drugog svetskog rata brigu o manastiru (jednom od prvih), čija je crkva bila veoma oštećena i sklona rušenju, preuzeo je Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu. Prve konzervatorske korake Zavod je preduzeo 1950, kada je uklonjen krečni premaz sa zidova oltarske apside, proskomidije i đakonoikona. Radovi su nastavljeni 1952, kada je skinut kreč sa fresaka u naosu. Konzervacija živopisa i crkve traje od 1981. Saniran je krov nad naosom i apsidama crkve, živopisanim sa unutrašnje i delom sa spoljašnje strane. Konak je delimično obnovljen za potrebe manastira i za deponovanje i tretman živopisa koji će morati da se skine sa zidova tokom sanacije.


    Manastir Petkovica Манстир Петковица
    Na osnovu ispitivanja nivoa podzemnih voda i oštećenja zidova hrama, a prema statičkom projektu prof. Dimitrijevića, pristupilo se 1995. statičkoj sanaciji i drenaži crkve.


    Manastir Petkovica Манстир Петковица
    Crkva je do danas zadržala prvobitni izgled, jedino je drveni zvonik u drugoj polovini 18. veka zamenjen zidanim. Manastir danas čini crkva i novoizgrađeni konak. Hram je obnovljen a vojska je izgradila i put kao i ribnjak. (Ribnjak se nalazi u dolji koja se nazire na slici ispod manastira.)

    Manastir Petkovica se nalazi na jugozapadnom delu Fruške Gore između sela Divoša i Šišatovca.

    Fotografije unutrašnjosti su iz posete 2004. a ostale iz 2007.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 13.05.2009 u 20:27 Razlog: Ujednačavanje izgleda postova

  10. #10

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Manastr RAKOVAC




    Манастир Раковац Manastir Rakovac
    Na severnim obroncima Fruške gore nikao je manastir Rakovac, odmah uz Rakovački potok. Po staroj legendi, zapisanoj 1709. godine u manastirskom Letopisu igumana Teofana, sačuvanom u prepisu Isaije Parivodskog iz 1767, Rakovac je podigao izvesni Raka, komornik Jovana Brankovića, na mestu gde je jednom prilikom ubio jelena. Ubistvo jelena shvaćeno je kao grešan čin, zbog čega se komornik zakleo da će izgraditi manastir. Ova legenda ima opravdanje, imajući u vidu da je u hrišćanstvu jelen simbol žudlje za Bogom, samoće i čistote monaškog poziva.

    Pored ovog i još dva nesigurna podatka, manastir Rakovac se prvi put pouzdano pominje u turskom popisu Srema 1546. godine, kao poreski obveznik. Turski izvori beleže Rakovac još tri puta u XVI veku istim povodom, ali više podataka o njemu potiče tek iz XVII stoleća. Na osnovu zapisa jeromonaha Simeona iz 1656-57. godine, zna se za obiovu rakovačkih konaka, koji su pre bili zapušteni nego razoreni, po nekim pretpostavkama. Po zapisu iz 1687, Turci pale manastirsku crkvu i konake, koji izgorevaju do temelja. U to vreme je turska vojska, nakon neuspele opsade Beča 1683. i poraza na Mohaču 1686. godine, počela da se povlači preko Srema, paleći i pljačkajući sve na šta su naišli.


    Манастир Раковац Manastir Rakovac
    Potom je Rakovac, po svemu sudeći, neko vreme bio nenastanjen. Posle velikog požara, prve vesti o manastiru datiraju tek iz 1692-93, kada je iguman Teosran dobio od sultana Ahmeda zaštitni ferman i započeo obnovu zdanja. Crkva je dobila pokrov od šindre, a konaci su uređeni. Time počinje uspon manastira, koji privlači sve više tadašnjih javnih ličnosti. Snalažljivi iguman Teofan je boravio u Rusiji, odakle je doneo novčanu pomoć, knjige za bogosluženje i predmete za crkvu. Kada su se Turci povukli iz Srema, Rakovac počinje da se gradi mnogo brže. Zahvaljujući ktitorskoj pomoći Nikanora Dimitrijevića, izgrađeni su 1715. trpezarija i podrum.


    Манастир Раковац Manastir Rakovac
    Obrise baroknog izgleda Rakovac dobija doziđivanjem zvonika na zapadnoj strani crkve 1735. Tada mitropolit Vićentije Jovanović nije darovao novac samo za zvonik, već i za izgradnju porušenog kubeta na crkvi, zajedno s visokom baroknom kapom. Unutar zvonika je sagrađena kapela posvećena sv. Nikoli, a živopisana je pod pokroviteljstvom Josifa Jovanovića iz Dalja 1743. godine. Tu su šest godina kasnije prenete i mošti ktitora Vićentija Jovanovića. Uporedo je Rakovac dobijao i nove konake. Severno krilo je delom izgrađeio 1736, a dovršeno do 1742. Dozidani su i konaci južno i zapadno od crkve.
    Građeni su od opeke i kamena, a gravura Hristifora Žefarovića iz 1743. pokazuje kako su tada izgledali. Crkva je dobila bakarni krov zahvaljujući Milošu Bačliću iz Futoga, bratstvu manastira i monahu Joanikiju.
    Rakovcu je XVIII vek doneo veliki napredak.


    Манастир Раковац Manastir Rakovac
    Znatni novčani prilozi su stigli u manastir, što se posebno odrazilo na ukrašavanje zdanja. Donatorstvom monaha i slikara Amvrosija Jankovića postavljen je mermerni pod u crkvi 1763. godine. Ikonostas je platio mitropolit Pavle Nenadović, a ikone na njemu oslikao Vasilije Ostojić. Pred kraj sedme decenije XVIII veka Amvrosije Janković je o svom trošku ukrasio zidnim slikama manastirsku trpezariju.

    Na manastirskom groblju je 1751. sazidana mala kapela, ktitorstvom Hadži Joanikija, za koju su minijaturni ikonostas oslikali Vasilije Ostojić i Janko Halkozović. Po obliku je podsećala na crkvice u Dalmaciji. Izveštaj kanonske vizitacije spominje i izmene na konacima: srušene su stare ćelije na istočnoj strani i umesto njih podignut je ogradni zid. Trostrani oblik su manastirski konaci zadržali do razaranja u Drugom svetskom ratu.
    O Rakovcu se, u spisima iz XIX veka, saznaje samo nekoliko šturih podataka. Krov je promenjen 1821. U kanonskoj vizitaciji 1846. godine zabeležen je kao najsiromašniji manastir na Fruškoj gori.


    Манастир Раковац Manastir Rakovac
    Samo tri godine kasnije, zahvaljujući mitropolitu Josifu Rajačiću i rakovačkom arhimandritu Lavrentiju Grešiću, na promenjenoj kapi kubeta nacrtani su srpski i grb Patrijaršije. Njihova imena su zlatnom bojom ispisana ispod grbova.


    Манастир Раковац Manastir Rakovac
    Veća obnova manastirska usledila je tek 1913. Pred sam Prvi svetski rat, freske na zidovima rakovačke crkve su prekrivene novim dekoracijama, a kapa kubeta je izmenjena zaslugom tadašnjeg igumana Dositeja Popovića i njegovog brata. S ratom je nastupilo i prvo veće stradanje manastira u XX veku. Austrougarski vojnici su skinuli grbove s kubeta, dok su zvona zaplenjena radi vojnih potreba. Manastir je potpuno opljačkan. Odneti su predmeti iz riznice, ikone i sasudi iz crkve, uljani portreti i deo arhiva. Ni Drugi svetski rat nije doneo ništa dobro Rakovcu. U jesen 1943. crkva i zvonik su minirani, jer je otkriveno da se u njoj krila partizanska štamparija. Spaljeni su krovovi konaka, dok su biblioteka i ostatak arhive uništeni.
    Po završetku tog rata brigu o Rakovcu je preuzeo Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture. Obnova počinje 1953. godine. Sazidana je ponovo crkva s pokrivenim kubetom. Sedamdesetih godina je delimično obnovljeno severno krilo konaka. Arheološkim istraživanjima 1986-89. otkriveni su temelji stare građevine, ekscentrični u odnosu na tlocrt današnje crkve. Sanirani su i temelji stubova kubeta, krov je prepokriven, a otkrivene su i konzervirane slike u tamburu kubeta. Freske na stubovima su takođe konzervirane, dok je pod crkve ponovo prekriven mermernim pločama. Nakon konzervacije šest ikona, počela je 1993. obnova preostale 31 ikone i zapadnog krila konaka.

    Manastirska crkva, posvećena sv. Kuzmanu i Damjanu, jednokupolna je građevina s upisanim krstom. Kupola je oslonjena na lukove, koje nose četiri stuba kvadratnog preseka. Uočena je sličnost između rakovačke crkve, krušedolske manastirske i crkve sv. Nikole u Slankamenu - sve su nastale po uzoru na moravsku arhitektonsku školu.


    Манастир Раковац Manastir Rakovac
    Prvi podaci o postojanju zidnih slika u crkvi manastira Rakovca zabeleženi su u „Opisu fruškogorskih manastira" iz 1753. godine. Crkva je u to vreme bila „molovata sva, oltar, trulo, cerkov i preprata, starom molerajom". U nekoliko navrata je do 1900. reparirana, popravljana i menjana. Te godine je okrečena; po svemu sudeći, tada je uništen životopis s likovima svetih Kuzmana i Damjana i drugih svetaca.

    Od nekadašnjeg freskoslikarstva ostali su, zbog prečestog razaranja, samo fragmenti. Sačuvane su slike u kaloti, tamburu kubeta i na severoistočnom i jugoistočnom stupcu. Nedavnim čišćenjem je u kupoli otkrivena scena nebeske liturgije ispod Hrista, a u tamburu kubeta stojeće figure proroka. Pretpostavlja se da to slikarstvo potiče iz XVI veka, mada nije istraženo potpuno. Ikonostas Vasilija Ostojića, visokobarokni i izuzetno kitnjast, uništen je u Drugom svetskom ratu i o njemu postoji tek nekoliko arhivskih fotografija.


    Манастир Раковац Manastir Rakovac
    Na ikonostasu je u pet zona bilo raspoređeno 56 ikona. Danas su sačuvane svega tri ikone: „Jeremija" iz zone proroka se nalazi u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici, dok su fragmenti scene „Sretenje" i „Krštenje Hristovo" u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.

    Za vreme Srugog svetskog rata manastir i je teško stradao, konaci su spaljeni a zvonik ni danas nije obnovljen.


    Манастир Раковац Manastir Rakovac
    Za manastir Rakovac je vezan niz znamenitih ličnosti iz srpske istorije: episkop budimski iz XVII veka Sevastijan, episkopi Vićentije Jovanović, Pavle Nenadović, Danilo Jakšić, Sinesije Živanović, čuveni živopisac Amvrosije Janković, prvi slikar Kosovskog boja i drugih dela, Mojsije Putnik, Živan Hajdarević Bajac, Josif Šakabenta, Pantelejmon Živković i Georgije Hranislav. Svi oni su živeli u XVIII i XIX veku, a neki su u Rakovcu i sahranjeni.

    Do manastira se stiže sa puta Novi Sad - Beočin, pa kroz selo Rakovac putem za Zmajevac na Partizanskom putu, tj. na putu za Vrdnik.

    Poslednjih šest-sedam godina u toku je izgradnja konaka ispred manastirske crkve, na dve strane gde su i ranije bili.


    Манастир Раковац Manastir Rakovac

    Манастир Раковац Manastir Rakovac

    Манастир Раковац Manastir Rakovac

    Fotografije unutrašnjosti crkve su iz 2003.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 13.05.2009 u 20:59 Razlog: Додате слике

  11. #11

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Ovo je nesto zaista fantastično. Odmor za dusu i srce. Zaista sam odusevljena. Svaka vam cast gospodine i hvala vam za ove prelepe momente uzitka uz Vase fotografije.

  12. #12

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Manastir VITOVNICA




    Manastir Vitovnica Манастир Витовница
    Kao i svi srpski manastiri nalazi se skrajnut sa glavnih puteva, u prelepoj okolini koja omogućuje duhovni mir.


    Manastir Vitovnica Манастир Витовница
    Prema predanju, manastir je izgradio srpski kralj Milutin posle pobede nad bugarskim odmetnicima Drmanom i Kudelinom, između 1289 i 1291 g.


    Manastir Vitovnica Манастир Витовница
    Prvi pisani pomen o Vitovnici potiče iz 1537. godine iz vremena turske vlasti. Delio je sudbinu ovog naroda i ovih prostora a to znači da je više puta rušen, spaljivan i ponovo iz pepela podizan.


    Manastir Vitovnica Манастир Витовница
    Na brdu iza manastira je kapelica (po predanju znatno starija od manastira) i pećina u koju se monasi usamljuju i podvizavaju.

    Paljen je od Turaka.

    U velikim Seobama izbegli monasi su dragocenosti preneli u fruškogorski manastir Bešenovo, a neki od njih stigli do Sent Andreje u Mađarskoj


    Manastir Vitovnica Манастир Витовница
    Najznačajnije restauracije su se desile u 19. veku. Obnovljena je 1856. godine trudom igumana Hadži Stefana Bojovića.


    Manastir Vitovnica Манастир Витовница
    Tom prilikom, braća Ivan i Milija Marković izvela su živopis i slikanu dekoraciju ikonostasne pregrade. Pod je popločan kamenom, dozidana spoljna priprata i zvonik.


    Manastir Vitovnica Манастир Витовница
    Uspenjska crkva, građena u stilu moravske arhitekture, malih je i skladnih proporcija, sažete trikonhalne osnove, sa konhama spolja poligonalnim, a iznutra polukružnim i kupolom koju nose pilastri.


    Manastir Vitovnica Манастир Витовница
    Naknadno su dozidane spoljna priprata i kula-zvonik. Duž severne, istočne i južne fasade, ispod profilisanog krovnog venca, teče friz slepih arkada. Iznad severnih vrata nalazi se kamena ploča iz 1218. godine sa natpisom na starojermenskom i staroslovenskom jeziku, preneta iz crkve u Oreškovici, poznate kao Jermenska.

    U središnjem delu hrama nalazi se grob nepoznatog monaha sinaita, jednog od mnogih koji su u doba Kneza Lazara i Despota Stefana Lazarevića, njegovog sina, došli u Srbiju pred najezdom Turaka.


    Manastir Vitovnica Манастир Витовница
    Pored manastira je i izvor Svetoga Jovana za koji se smatra da ima lekovitu moć i da pomaže u ozdravljenju od bolesti.



    Manastir Vitovnica Манастир Витовница
    Reka Vitovnica ovde (kod izvora Svetog Jovana) na kraju kanjona izlazi ih Homoljskih planina.


    Fotografije su snimljene prilikom posete 2006.

    Manastir Vitovnica, muški manastir, spomenik kulture od velikog značaja, sa crkvom posvećenom Uspenju Bogorodice smešten je na desnoj obali istoimene reke, u blizini Kučeva, istočno od Petrovca na Mlavi.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 13.05.2009 u 23:48 Razlog: Ujednačavanja izgleda postova

  13. #13

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Manastir VITOVNICA


    Prema predanju, manastir je izgradio srpski kralj Milutin
    Kralj MILUTIN

    Stefan Uroš Drugi Nemanjić


    Svi vladari iz dinastije Nemanjića nosili su ime Stefan ali se uobičajeno koristi kršeteno ime, u ovom slučaju Uroš.



    Na prestolu mu je prethodio brat Dragutin (kasnije poznat kao Sremski kralj). Dragutin ja presto je prepustio bratu pošto je u nesreći u lovu teško povređen.

    Vladao je od 1282. do 1321.

    Ženio se četiri puta: ime prve žene nije zabeleženo, druga je bila Jelisaveta, sestra ugarskog kralja Ladislava, treća Ana, kći bugarskog kralja i Simonida, vizantijska princeza.



    Simonida, prema fresci iz Gračanice.

    Imao je dva sina - Konstantina i Stefana Uroša Trećeg (Dečanskog).

    Istorijske prilike:

    Milutin je nekoliko puta je ratovao sa Carigradom i dobio vizantijsku princezu Simonidu za ženu 1299. kao i u miraz sve one teritorije koje je ranije osvajao.

    Kada je primio državnu vlast, granice srpske države bile su kod Lipljana. U trenutku njegove smrti (1321.) granice su bile pomaknute daleko i na sever i na jug. Bili su to pravi osnovi za uspon srednjovekovne Srbije u 14. veku.

    Najvrednija baština iz dugogodišnje vlasti kralja Milutina svakako su mnoge zadužbine i crkve koje je sagradio. Nijedna krunisana glava porodice Nemanjićaa nije toliko uradila da za sobom ostavi graditeljski i umetnički trag kao Milutin.

    Unutrašnje stanje u državi nikako nije bilo sređeno u onoj meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se stabilizovala i održala. Stariji sin Milutinov, Stefan, nezadovoljan dodeljenim zemljama na upravu ali i Milutinovim pomirljivim stavom prema Vizantiji, pod uticajem kraljice Simonide, pružio je oružani otpor ocu. Stefan napadne oca, bude poražen, oslepljen i proteran u Carigrad. (Kasnije se vratio a ispostavilo se i da nije slep.)

    Milutinove zadužbine

    Kad je državu obezbedio spolja i iznutra, otpočeo je sa izgradnjom manastira i crkava.

    Kažu da je obećao da će za svaku godinu vladavine (a vladao je 42 godine) izgraditi po jednu zadužbinu.

    Između ostalih i pored Gračanice kao glavne zadužbine, ukrašavanja Hilandara, podigao je crkvu i bolnicu u Carigradu, crkvu u Jerusalimu, dve crkve u Solunu, Kraljevu crkvu u Studenici, u Sredcu crkvu božije mudrosti 'Sofiju' i u koju su prenete njegove mošti - a po crkvi je Sredac - sada glavni grad Bugarske dobio ime Sofija.

    Podatke sam ja prikupio i obradio za ovako kratak prikaz. To će isto važiti i za naredne tekstove o vladiarma - kritorima.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 26.04.2008 u 20:09

  14. #14

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Manastir KOPORIN



    Manastir Koporin Манастир Копорин
    Manastirska crkva, posvećena je sv. Stefanu, podignuta je za vreme vladavine despota Stefana (1389-1427) uz čiji portret je sačuvan natpis sa titulom despota koju je Stefan Lazarević stekao posle bitke kod Angore (sada Ankare) 1402. godine, na osnovu čega se datuje slikarstvo. O ktitoru kao ni vremenu podizanja hrama nema podataka. Bila je u ruševnom stanju do 1880. godine kada je počela prva obnova. Kasnih pedesetih i tokom šezdesetih godina 20. veka rađena je konzervacija arhitekture i živopisa.


    Manastir Koporin Манастир Копорин
    Crkva je podignuta 1415 godine. Građena je u starom srpskom stilu. Freske su delimično očuvane i to: Veliki praznici,Stradanje Hristovo,Sveti ratnici i druge. Ikonostas je novijeg datuma.


    Manastir Koporin Манастир Копорин
    Ispod ktitorskog portreta Despota Stefana koji je očuvan, 1976/77 pronađen je grob sa moštima Despota Stefana Lazarevića za koje se smatra da su tu bile sakrivene. Mošti se i dalje nalaze u hramu. Ćivot u kome se nalaze otvara se dva puta godišnje: 1 avgusta na dan smrti Despota i 15 avgusta na slavu hrama.




    Manastir je više puta rušen a zadnji put je obnovljen 1880 godine.


    Manastir Koporin Манастир Копорин
    Veliki zvonik je podignut 1976. Crkva je pokrivena ćeramidom koja je pravljena od originalnih uzoraka koji su otkriveni prilikom arheoloških istraživanja.


    Manastir Koporin Манастир Копорин
    U sklopu manastira je i kapela u velikom manastirskom konaku posvećena Rodežestvu Presvete Bogorodice.


    Manastir Koporin Манастир Копорин
    Od prvobitnih manastirskih objekata nije ništa sačuvano.
    Glavni konak izgrađen je 1962. a tzv. novi 1997.
    I ostali objekti su po izgledu slični i očigleno iz istih preioda.


    Manastir Koporin Манастир Копорин

    Manastir Koporin Манастир Копорин
    Nedaleko od manastiriska nalazi se izvor lekovite vode, koji je takođe podigao Despot Stefan, na mestu gde mu je od lova ranjeni konj pao ali se povratio nakon što je napojen izvorskom vodom.


    Manastir je ženski je, aktivan je i o njemu brinu monahinje.


    Manastir Koporin Манастир Копорин
    Fotografije spoljašnosti su iz posete 2006. a unutrašnje su peuzete sa interneta pošto nam nije dopušteno da slikamo.

    --------------

    Situacija koju opisujem u daljem delu teksta zanimljiva je jer ilustruje koliko su podaci vezani za manastire nepouzdani, a u nekim slučajevima se i (verovatno) svesno nastoji predstaviti nešto za šta nema čvrstih dokaza.

    Fotografijama sa obilazaka manastira i drugih mesta vrednih čuvanja, sam dodavao (to činim i sada) kratke istorijske opise i druge podatke za koje smatram da su od interesa. To sam radio i u slučaju manastira Koporin


    Unošenje teksta uz slike Koporina prekinuo sam 20. decembra 2006. kad sam stigao do dela iz brošure o manastiru u kome se kaže da je grobnica u Manasiji prazna, a kako je ona više puta pljačkana i rušena, logično je pretpostaviti da su mošti Stefana Lazarevića sklonjene na drugo mesto.

    U brošuri dalje stoji da je ekipa stručnjaka anropologa i paleontologa, uz blagoslov Patrijarha, 1983. izvršila ispitivanje kostiju u Koporinu. U saradnji sa Londonskim stručnjacima zaključeno je da se radi o moštima Stefana Lazarevića.

    Sveti Arhijerejski Sinod je šest godina kasnije odlučio da se tada izrađeni ćivot sa moštima svečanao prense iz manastirske kapele u Crkvu, što je učinjeno 15. oktobra 1989.

    Time je Crkva blagoslovila verovanje da su mošti Stefana Lazarevića u Koporinu.

    Međutim ...

    U vestima na TV sam 21. decembra 2006. čuo, a kasnije iskopiro članak iz lista DANAS.

    U Manastiru Manasija otkriveni zemni ostaci despota Stefana Lazarevića

    DNK potvrđuje očinstvo kneza Lazara

    Zemni ostaci despota Stefana Lazarevića (1378-1427), sina kneza Lazara i knjeginje Milice, otkriveni su u jugozapadnom uglu naosa crkve u manastiru Manasija. To je rezultat prvog arheološkog istraživanja hrama Svete Trojice u despotovoj zadužbini. Anazilizom uzoraka DNK sa moštiju kneza Lazara i sa skeleta otkrivenog u naosu crkve u Manasiji sa 99.378 odsto tačnosti utvrđeno je da reč o najbližnem biološkom srodstvu prvog reda, a podaci dobijeni ovim ispitivanjem i na sudu bi bili verodostojni za dokaz očinstva, saopšteno je juče u sedištu Rebupličkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu.

    Istraživački radovi u Manastiru Manasija započeli su 2005.

    Arheološkim iskopavanjem u naosu Manasije potvđeni su svi istorijski podaci koji potiču od despotovog savremenika i biografa Konstantina Filozofa o mestu gde je Stefan sahranjen.

    Istraživanja su izvedena u periodu od oktobra do decembra 2006. godine, a rezultati DNK analize stiglu nekoliko dana pre objavljivanja.

    Otkrićem moštiju despota Stefana Lazarevića u Manasiji stavljena je tačka na dosadanje verovanje, a i pojedine naučne arheološke tvrdnje da on počiva u manastiru Koporinu.

    U Koporinu se, ustvrdilo je juče više arheologa, nalazi ktitorska grobnica jednog od velikaša Stefana Lazarevića, a ne samog despota, koji ni po državnom, ni po crkvenom srednjevekovnom pravu nije mogao tamo da bude sahranjen.


    Posle izlaganja moštiju (kako se verovalo) Sv. Stefana Lazarevića manastir Koporin je naglo dobio na značaju kao cilj mnogih vernika, pošto je kult Stefana Lazarevoća očigledno jak među vernicima i narodom.

    Inače, tekst sa podacima o manastiru koji sam vde uneo preuzet je iz Vikipedije i u njemu je još uvek navod da su mošti Stefana Lazarevića u Koporinu.

    Manastir sa crkvom Svetog Stefana je spomenik kulture od velikog značaja. Nalazi se u istoimenom selu udaljenom 6 km od Velike Plane na mestu skrivenom od pogleda. Do Velike plane se stiže autoputem Beograd Niš (90 km od BGD) ili putem iz Mladenovca - Smederevske Palanke, odnosno od Kragujevca i Topole ili od Gornjeg Milanovca.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 13.05.2009 u 23:51 Razlog: Ujednačavanja izgleda postova

  15. #15

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ТРОНОША


    Ovaj manastir sam prvobotno ovde prikazao pre više od pet godina fotografijama načinjenim 2003. u vreme kada sam koristio neuporedivo skromnije mogućnosti digitalne fotografije nego sada. Obnavljam prikaz ovog manastira uz više kvalitenijih fotografija napravljenih krajem 2013. godine.


    ''Манастир Троноша утемељен је у Горњој мали села Корените, 17 km југозападно од Лознице. Црква Ваведења Богородице изграђена је 1559. заслугом игумана Пајсија са братством и монаха Арсенија и Генадија из Папраће. Конципована по узору на храмове рашког градитељског типа, то је једнобродна грађевина са трансептом, петостраном олтарском апсидом на истоку и припратом на западној страни. Засведена је полуобличастим сводовима. На пресеку наоса и трансепта издиже се купола са осам вертикалних поља одељених плитким пиластрима који су у врху повезани фризом слепих аркадица. У средини поља су уски издужени прозори. Портали и прозорски отвори пажљиво су обликовани двостепеним засецањем лучних и вертикалних облика у зидну масу. У XIX веку дограђен је са западне стране камени звоник са високим барокним торњем. Храм је два пута осликаван. Из XVI века сачували су се само фрагменти на западном зиду припрате. У обнови из времена кнеза Милоша цркву су 1834. поново осликали молери Михаило Константиновић из Битоља и Никола Јанковић из Охрида, који су се у Кнежевини Србији доказали радећи за најугледније ктиторе. Исте године Никола Јанковић израдио је резбарију и већину икона за иконостас. У манастиру је презентован део некадашње ризнице. Конзервација архитектуре и сликарства завршена је 1987.'' ('Споменичко наслеђе Србије'- Завод за заштиту споменика културе РС)

    Манастир је споменик културе великог значаја.


    ''У Троношком летопису из 1791. као ктитор манастира спомиње се краљица Каталина Немањић, жена краља Драгутина. Сматра се да је манастир настао између 1276. и 1282. године. Страдао је од Турака крајем 15. века када је црква срушена до темеља. Манастир је обновљен је у 16. веку, црква посвећена Ваведењу Богородице подигнута је 1559. године...'' (Википедија)


    ''Не зна се тачно када је манастир порушен. Из записа о његовој обнови 1559. године, сазнајемо даје у манастирском винограду на Дабровцу била ћелија у којој је живео игуман Пајсеј, са братијом. Не зна се ни где је игуман Пајсеј служио службе. Постоји предање да је служио на месту званом „Иконе" у близини манастира.
    За време робовања под Турцима, цркве су паљене, рушене, запустеле ако се становништво одсели, пропадале због дотрајалости и невремена, а нису се смеле, ни могле, обнављати. Тада су се хришћани сакупљали на молитву у шумама, под дрвећем које је имало велику и лиснату крошњу (обично храстовим). На стабла би окачили иконе и добили импровизовану цркву у којој су свештенослужитељи служили службе. У Народном музеју у Шапцу налазе се покретне двери цркве бадовиначке, које су служиле у ту сврху. Причвршћивана су за дрвеће и тако се добијала „црква". Ово дрвеће је обележавано крстом, урезаним у кору дрвета. Поштовано је од стране верника (али не и обожавано), као саставни део цркве и нико се није усудио да га посече.
    Такво једно место постојало је и код манастира Троноше. Потиче, по свој прилици, из времена пре обнове Пећке патријаршије 1557. године и пре обнове манастира Троноше 1559. године...'' (Сајт епархије Шабачке)




    ''Манастирска црква у Троноши је подигнута као једнобродна грађевина рашког градитељског стила. 1987. изграђен је спомен-конак. Иконостас цркве дело је Николе Јанковића из 1834. године. Овај живописац из 19. века је на иконостасу насликао све иконе осим две које су урађене 1866. године. Манастир је по завршетку живописа и иконостаса освећен 1834. године. Тог дана је уведен обичај да се сваке године на Велики четвртак прилажу две свеће дуге 2m и пречника 20cm, њих прилажу мештани околних села и називају се ратарске свеће...'' (Википедија)


    ''Игуман Јован опремио је у манастиру преписивачку радионицу где су 1571. и 1581. године преписиване богослужбене књиге за Троношу и суседне манастире. Троношки игуман Михаило боравио је 1625. године у Русији, у периоду од 16. до 18. века руски Синод је помагао овом манастиру. Оловни покривач са манастирске цркве насилно је скинут крајем 17. века...'' (Википедија)














    Ратарске свеће

    ''Parohijani manastira Tronoša svake godine skupljaju priloge u čistom pčelinjem vosku i parama, kako bi napravili sveće. Nazivaju ih oračke jer ih izlivaju oni koji se bave zemljoradnjom. Sveće simbolizuju žrtvovanje parohijana i njihov suživot sa manastirom.

    I ove godine, parohijani su izlili dve oračke sveće koje su potpuno iste, jer se koristi isti kalup. Jednu sveću izlili su meštani Zajače, Paskovca i jednog dela Tršića, a drugu žitelji Korenite i drugog dela Tršića. Zajačku oračku sveću meštani su na Veliki četvrtak nosili na ramenima šest kilometara, sve do porte manastira...'' (Iz Glasa Javnosti 23. 04. 2006.)






    ''За време Кочине крајине, игуман манастира архимандрит Стефан Јовановић био је на челу борбе. Вук Стефановић Караџић је учио школу у овом манастиру 1797. године. За време Првог и Другог српског устанка Троноша је место договора устаничких вођа, због чега доживљава нова разарања. У Првом светском рату у манастиру је била импровизована болница за негу рањеника. Последње разарање Троноше било је на почетку Другог светског рата. Уз велико оштећење објеката, тада су уништени вредни рукописи и предмети манастирске ризнице. После Другог светског рата црква је обнављана 1964. и 1987. године током прослава 100 година од смрти и 200 година од рођења Вука Караџића...'' (Википедија)


    ''Поред манастира налази се чесма са капелом посвећеном св. великомученику Пантелејмону. Прва чесма урађена је 1388. године. Архимандрит Методије је 1721. године обновио чесму, а 1894. године Младен Исаковић, трговац из Лознице поново ју је обновио „за спомен својих мртвих". Године 1968. урађена је садашња чесма, са капелом, по пројекту др Драгомира Тадића из Београда. Радове је изводио Милојко Ђукановић из Воћњака. Фреску изнад чесме „Полазак у бој на Косово" и св. великомученика Пантелејмона, изнад улазних врата, у мозаику је урадио чувени италијански мозаичар, проф. Антонио Орсони из Венеције. Живопис је радио сликар Живко Стоисављевић из Београда.'' (Сајт епархије Шабачке)


    Виде се делови каменом учвршћене обале речице Троноше.

    ''По предању, Троноша је добила име по три речице које носе воду, па се код манастира састају у једну Постоји предање да је манастир задужбина браће Југовића. По Троношком летопису, манастир је саградила Катарина, жена краља Драгутина Драгутину, његовој жени Катарини и синовима Владиславу и Урошићу приписује се више задужбина: Троноша, Тавна, Папраћа, Рача.'' (Сајт епархије Шабачке)


    ''Манастир Tроноша је био православни мушки манастир, сада је православни женски манастир који се налази код Тршића у селу Коренита, област Јадар, град Лозница, епархија шабачка Српске православне цркве.''

    Poruku je izmenio nenad.bds, 04.03.2014 u 20:33 Razlog: Ujednačavanje izgleda postova

Slične teme

  1. Stari srpski manastiri van Srbije
    Autor Crazy Angel u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 19
    Poslednja poruka: 26.10.2013, 10:12
  2. Fudbalski kup Srbije
    Autor DarkRed u forumu Spomenar
    Odgovora: 54
    Poslednja poruka: 03.12.2010, 00:30
  3. Decentralizacija Srbije?
    Autor Shumadinac u forumu Politika
    Odgovora: 44
    Poslednja poruka: 13.10.2010, 21:05
  4. Odgovora: 70
    Poslednja poruka: 12.06.2009, 16:27
  5. Požari širom Srbije
    Autor Lady S u forumu Spomenar
    Odgovora: 11
    Poslednja poruka: 30.07.2007, 00:51

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •