Manastiri Srbije - Strana 11
Strana 11 od 11 PrvaPrva ... 91011
Prikaz rezultata 151 do 162 od ukupno 162
  1. #151

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ПИНОСАВА
    - Кусадак -


    Храм је посвећен Св. архангелу Гаврилу.




    ''Црква Пиносава, по предању, из доба је деспотовине и у њој је причешћивана војска. У Селишту, где се налази манастир, северно од данашњег насеља, некада је било и село Кусадак.

    Данашња црква Светог арханђела Гаврила у Кусадку грађена је од 1841. до 1847. године на темељима претходне цркве, која је била брвнара и служила је за сва околна села. Да ли је и првоподигнути манастир био од дрвета, није утврђено. Грдњу цркве средином XIX века помагали су мештани Ковачевца, Ратара, Велике Крсне, Азање и Кусадка. Високи звоник на западу упућује на утицај градитељства Карловачке митрополије.

    У цркви се налазе појединачне иконе Јање Молера, из прве половине XIX века. Део унутрашњих зидова осликао је у другој половини XX века ђакон Добрица Костић. Поред цркве сахрањени су Милоје Поповић Ђак и Вујица Вулићевић.

    У току је изградња новог манастирског конака.

    Црква и собрашице у порти под заштитом су као непокретно културно добро.'' (Сајт Епрхије шумадијске)






    Западна врата


    Врата на северној страни.

    'Večernje Novosti' 22.12.2012.

    ''...Prema istraživanju Slavoljuba Đurića, na mestu stare crkve - brvnare je 1870. godine započeta gradnja novog, većeg hrama od tvrdog materijala. Tom prilikom su pod građevinom zahvaćeni grobovi Vujice Vulićevića i Miloja Đaka. Tako se dogodilo da Vujica Vulićević već 142 godine počiva u oltaru, pod levom pevnicom, a Miloje Đak je pod desnom...

    PLOČE
    Spomen-ploča Miloju Đaku postavljena je na zidu spoljne fasade crkve Pinosave, a po naredbi Obrenovića je toliko izbrušena, tako da se slova teško čitaju. Velika ploča Vujici Vulićeviću je postavljena visoko na središnjem zidu fasade i ostala je prilično čitljiva.''

    (Ja nisam tražio na licu mesta pa ni na napravljenim slikama razaznao ploču sa imenom Vujice Vuličevića.)


















    Чесма је стотинак метара пре манастира.

    Село Кусадак је поред пута Младеновац - Смедеревска Паланка, а сам манастир је око 1,5 км изван села.

    Poruku je izmenio nenad.bds, 02.03.2013 u 20:23

  2. #152

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир ГРНЧАРИЦА
    – Свети Никола -







    ''Најстарији писани запис говори да је манастир подигнут на почетку 16. века, 1521-1567. Док предање говори, да је реч о задужбини краља Драгутина, или о светињи новијег датума који су основали мајстори грнчари из околине Сврљишке бање...''




    ''...Манастирски комплекс смештен је у благој долини омеђеној шумовитим брежуљцима, десетак километара југоисточно од Крагујевца, код села Прњавора. Према народном предању, Грнчарицу је подигао краљ Драгутин крајем XIII и почетком XIV века. Манастир, по народном веровању, није био саграђен на месту где се данас налази, већ на оближњем брду Цукари у Ковановићима. После Косовског боја црква је срушена и од њеног материјала подигнута је нова Грнчарица на данашњем скровитом месту.
    Вероватније је да је манастир Грнчарица саграђен средином XVI века, после обнове Пећке патријаршије. Према натпису изнад улазних врата, који је постојао и на цркви која је претходила садашњој, Грнчарица „сазда се и пописа се“ за време турског султана Сулејмана трудом и настојањем игумана Максима. Проналазак фрагмената првобитног живописа дуж јужног зида ово потврђују, јер се комади фресака стилским особинама везују за сликарство друге половине XVI века...''


    ''..Манастир до наших дана није очуван у првобитном облику. За време аустријско-турских ратова у првој половини XVIII века и за време Кочине крајине, више пута је био паљен и рушен. Једно време је био запустео, да би почетком XIX века поново оживео и почео да добија на значају. Највећа обнова је извршена 1869. године када су црква и западни конак из темеља подигнути и када је каменим зидом ограђен читав манастирски комплекс.
    Током Првог светског рата аустроугарска војска је опустошила манастир, спалила архиву и однела три звона. Исту судбину доживела је ова светиња и током Дргог светског рата. Немци су прогнали монахе, манастирске конаке и манастир запалили. После рата (1946) у запустели и разорени манастир долази игуманија Ефросинија са четири монахиње из Свете Петке код Параћина. Од тог времена Грнчарица постаје женски манастир који се вредно обнавља...''












    Нова капела североисточно од цркве.


    ''..Манастирска црква је триконхалне основе, засведена полуобличастим сводом са витком осмостраном куполом изнад централног простора. Олтарска апсида и бочне конхе су споља и изнутра полукружне. На западу је масиван квадратни звоник са четири бифоре. Фасаде су без декоративне орнаментике. Кров је двосливан и покривен је поцинкованим лимом.
    Живопис је из друге половине XX века и задужбина је првог Епископа шумадијског Валеријана (Стефановића). ''
    (Са сајта Епархије шумадијске)




    Манастир се налази негде oкo полoвинe пута између Крагујевца и Баточине. У време кад сам био, већим делом то је био као аутопут - није се свугде могло прелазити из једног у други смер.
    За манастир се у селу Прњавор силази са тог аутопута, а сам манастир је око један км. од аутопута на јужној - десној страни, гледано од Крагујевца.

    Poruku je izmenio nenad.bds, 22.05.2013 u 17:16

  3. #153

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР СИСОЈЕВАЦ





    ''Крај реке Црнице у селу Сисевцу, недалеко од Раванице, налази се манастир Сисојевац са црквом Преображења. Саграђен је, вероватно у осмој деценији XIV века, а први пут се помиње 1398. у повељи кнегиње Милице монаху Сисоју, духовнику коме се приписује заслуга ктитора храма. По свом облику црква припада моравским споменицима сажете триконхалне основе али нема моравски пластични украс на фасадама. Наос је рашчлањен на три травеја, са куполом над средњим делом и истовремено сазиданом припратом квадратне основе. Све три апсиде су споља седмостране а изнутра полукружне. Фасаде су украшене низом витких лезена повезаних плитким слепима аркадама, а изнад њих, до самог кровног венца развијен је фриз слепих аркадица које се ослањају на једноставно профилисане конзоле. Црква је била споља омалтерисана и украшена сликаном декорацијом. Фреско сликарство у храму сачувано је само у бледим фрагментима. Датовано је по, данас уништеном, портрету деспота Стефана, у време после 1402. године. Ни ктиторски портрет на јужном зиду више се не види. У олтару су поред уобичајених композиција биле и старозаветне сцене: Жртва Аврамова и Три младића у пећи огњеној. У наосу се разазнају неке сцене из циклуса Христових чуда и Парабола, стојећи свети ратници а изнад њих попрсја светитеља у медаљонима. Осамдесетих година реконструисан је наос, а 1993. и припрата храма.'' ('Споменичко наслеђе Србије' - Завод за заштиту споменика културе РС)




    Сисојевац је манастир Епархије Браничевске Српске православне цркве, који се налази крај реке Црнице, у селу Сисевцу код Ћуприје. Подигнут је највероватније у осмој деценији XIV века, а у изворима се први пут помиње 1398. године, у једној повељи кнегиње Милице, издатој, вероватном ктитору манастира, монаху Сисоју Синаиту. Манастирска црква је подигнута у Моравском стилу и посвећена је Преображењу, а живопис у њеној унутрашњости, сачуван само у фрагментима, потиче из времена после 1402. године. Крајем XVII века је манастир напуштен и временом је зарушен, каквим га описује и Феликс Каниц.Моравска бановина је 1931. године финансирала археолошко истраживање комплекса, а обнову манастира је обавио Републички завод за заштиту споменика културе, у периоду од 1972. до 1978. године. Сисојевац је 1985. године постао метох оближњег манастира Раванице, а нартекс на манастирској цркви је обновљен 1993. године.
    Данас се налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја.

    ... Сама спољашњост је била омалтерисана и украшена сликаном декорацијом. У њеној унутрашњости има мало трагова живописа, који се, према данас несталом портрету Стефана Лазаревића, смешта у доба после 1402. године. Поред његовог, данас се више не види ни ктиторски портрет, који се налазио на јужном зиду, док су се у олтарском делу данас налазиле и сцене из Старог завета (Три младића у пећи огњеној и Жртва Аврамова).
    У самом наосу се данас још виде фреске светих ратника у стајаћем положају и сцене Христових чуда и хипербола, док су изнад њих приказана попрсја светитеља у тзв. медаљонима.'' (Википедија)


    Kako mi je rečeno, ovo su ostaci trpezarije i igumanove prostorije.






    Zvono pored konaka kojim pozivaju sa rada u polju.





    ''Manastir Sisojevac. U samom Sisevcu u blizini izvorišta reke Crnice, okružen zelenilom okolnih brda, leži skromni ali arhitekturom i istorijom veoma bogat - manastir Preobraženja Hristovog - Sisojevac. Svoje ime manastir duguje svom osnivaču - monahu Sisoju Sinajitu, bivšem igumanu manastira Hilandara, koji je negde nakon 1381. godine, podigao zaista izuzetnu crkvu građenu od sige i kamena peščara crvene i žućkaste boje. Nažalost, manastir se verovatno samo nekoliko decenija razvijao i radio u miru. Po narodnom predanju Turci su, na Đurđevdan, ne zna se koje godine, iznenada napali narod okupljen kod crkve i isekli ga. Prvi pokušaj obnove manastira, bio je 1931. godine. Manastir je u potpunosti obnovljen u periodu od 1972. do 1978. godine Crkva je obnovljena, pokrivena olovom, živopis restaurisan i konzerviran. Sisojevac je proglašen metohom manastira Ravanice, koji o njemu vodi brigu.'' (Sajt sisovac.rs)








    ''Sisevac se nalazi 32 km severoistočno od Paraćina ili 24 km od Ćuprije. Danas je to turističko mesto na obroncima Južnog Kučaja, kod samog izvora reke Crnice. Do Sisevca se dolazi putem Paraćin - Ćuprija - Senje, na 10-tak kilometara od raskršća za Senjski rudnik. Do Sisevca se može stići i preko Paraćina - Popovca i Stubice preko - Senja.

    Nadmorska visina naselja je 360 m. i smešten je u kotlini brda a zbog pogodnih mikroklimatskih uslova i izvora mineralne vode bio je poznat kao klimatsko mesto još početkom XIV veka.

    Sam naziv Sisevca vezuje se najčešće za manastir sv. Sisoja koji je danas obnovljen. Prvi pomen Sisevca se javlja 1389. godine kada Carica Milica u jednoj povelji pominje sveštenika Sisoja kome je dat Parakinov brod (Paraćin), deo nekadasnje Petruške oblasti. Dolazak Sisoja na ove prostore poklapa se sa vremenom gradjenja manastira Ravanice. Drugi pisani dokument iz novije prošlosti je iz 1859. godine u putopisima Feliksa Kanica, koji opisuje ruševine manastira Sisojevac, planinski put i rimske topionice. Na osnovu ovoga može se zakljuciti da su na ovoj lokaciji živeli ljudi jos u doba Rimljana.

    Ono sto se pouzdano zna je to da se naselje uvećalo tek posle otkrivanja rudnika uglja, oko 1860. godine, i njegove masovnije eksploatacije. Eksploatacija se naročito uvećala posle podizanja Fabrike štofova u Paraćinu, 1880. god. U početku je ugalj dovožen u drvenim kolima sa zapregom sve do 1892. godine kada je izgradjena pruga uskog koloseka.'' (Sisevac.rs)


  4. #154

    Odgovor: Manastiri Srbije

    FRANJEVAČKI SAMOSTAN U BAČU


    Ime: B.JPG Pregleda: 640 Veličina: 280.0 KB

    ’’Комплекс фрањевачког самостана са црквом и конаком у Бачу, недалеко од Бачке Паланке, основан је половином XII века, а у првој половини XIV преузимају га калуђери фрањевачког реда. Различите грађевинске фазе утицале су на губитак чистоће стилских обележја ове архитектонске целине која је више пута страдала, а темељно је обновљена 1734/45. У барокној концепцији простора, најстарији део комплекса чини романска апсида цркве, изведена од опеке и тесаника, уз коју се налази масиван звоник. Брод цркве засведен је крстастим сводовима. Западни травеј са хором дозидан је касније, док ниша на јужном зиду потиче из турског периода. Фрагменти архитектонске пластике на фасадама указују на утицаје позне готике. На јужном зиду наоса, у лучном пољу испред олтарског простора, откривена су два фрагмента готског живописа. На једном су приказане две главе, а на другом попрсје мушке фигуре са круном, коју обавијају орнаменти са мотивом винове лозе. У манастирској трпезарији је зидна слика Тајна вечера, барокни рад из 1737. Поред италокритске иконе Богородице типа Умиленија, рад мајстора Диме (1683), манастир поседује рукописне и штампане књиге из XVII и XVIII века, тзв. Biblioteca slavica (croatica). Почев од 1955/57. осим текућег одржавања обављени су и мањи конзерваторски и грађевински радови на обнови конака и обради фресака. ’’ ('Споменичко наслеђе Србије' - Завод за заштиту споменика културе РС)

    Ime: B (1).JPG Pregleda: 1043 Veličina: 302.3 KB

    Самостан је културнo добрo од изузетног значаја.

    Ime: B (13).JPG Pregleda: 627 Veličina: 252.4 KB
    Na levoj slici je glavni oltar.

    Ime: B (14).JPG Pregleda: 653 Veličina: 246.8 KB

    Ime: B (15).JPG Pregleda: 526 Veličina: 228.1 KB
    Na desnoj slici je mirhab iz vremena kada je samostanska crkva bila pretvorena u 'sultaniju' - džamiju iz vremena Sulejmana Veličanstvenenog.

    ''Mihrab podseća na osmansku vladavinu
    Između dramatičnih događaja, strašnih i tužnih, povest samostana beleži sjajne uspone i srećne trenutke, poput odlaska Turaka 1688, posle kojih bosanski franjevci ulaze u samostan i on počinje život koji traje do danas, a imena gvardijana se beleže ispod zamućenog stakla. Na osvajače iz Male Azije i vreme kad je Bač imao džamiju podseća mihrab, polukružno udubljenje u zidu okrenuto Ćabi, koje su fratri sačuvali.'' (Blic online - Momčilo Petrović - 2011.)

    Ime: B (2).JPG Pregleda: 445 Veličina: 171.5 KB

    Ime: B (3).JPG Pregleda: 619 Veličina: 200.5 KB
    Pater Josip Špehar pokazao nam je samostan odeven u radnu odeću jer smo ga prekinuli u obavljanju uobičajenih poslova.

    U februaru 2011. ''konzervatori pokrajinskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture ...Skidajući malter sa zida .., majstori su naišli na očuvanu fresku koja prikazuje mrtvog Hrista. Telo Sina Gospodnjeg nakrivljeno je na levu stranu, a vidi se još i deo krsta i monogram ICXC. Bogorodica je u tamnocrvenoj odeći, a lice joj je delom oštećeno i pod slojem maltera.
    ...Na osnovu položaja figura i boja, stručnjaci su bez dvoumljenja izjavili da je reč o delu vizantijskog porekla, nastalom od polovine XIII do polovine XIV veka. Tim stilom slikana su raspeća duž cele jadranske obale..'' (Blic online - Momčilo Petrović - 2011.)

    ''Na zidu zvonika, nakon rušenja kasnije dodatog zida dr Slavica Vujović iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika otkrila je fragment freske koji predstavlja raspeće: umirućeg Hrista na krstu i uplakanu majku Božiju - "Madona doloroza".
    - To je veoma lep spoj istočne i zapadne umetnosti. Motiv i razmeravanje su vizantijskog stila, a priprema i tehnika pripadaju zapadnom. Reč je o divnom, retkom nalazu, koji u narednom periodu treba detaljnije proučavati i protumačiti, ističe Vujovićeva...'' (“Novosti” Savo POPOVIĆ - jul 2013)

    Ime: B (4).JPG Pregleda: 658 Veličina: 223.1 KB

    Ime: B (5).JPG Pregleda: 748 Veličina: 222.3 KB
    Ikona je prvobitno bila u luku sa prethodne slike, a kada je skinuta radi restauracije, otkrivni su ostaci freske.

    Ime: B (6).JPG Pregleda: 897 Veličina: 277.7 KB
    Na levoj slici je ikona Radosne Gospe, a na desnoj su bočna vrata koja iz konaka vode u crkvu sa grbom franjevačkog reda.

    ''Čudotvornu ikonu Bogorodice Radosne Gospe koju je 1684. godine naslikao Dima, a fra Jure Bačvanin joj godinu dana kasnije darovao zlatnu krunu.''

    Ime: B (12).JPG Pregleda: 425 Veličina: 259.8 KB
    Ulaz u trpezariju

    Ime: B (9).JPG Pregleda: 599 Veličina: 241.5 KB
    Trpezarija

    Ime: B (11).JPG Pregleda: 601 Veličina: 233.9 KB

    U pročelju je sada foto-kopija freske - kompilacijua "Tajne večere" u samostanskoj trpezariji - barokni rad iz 1737. godine, više puta restauriran, koji se i sada nazi na restauraciji i Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture.

    Ime: B (10).JPG Pregleda: 429 Veličina: 139.4 KB
    Na zidovima trpezarije su ikone iz XVIII veka.

    Ime: B (8).JPG Pregleda: 407 Veličina: 224.8 KB
    Kancelarija - uprava

    ’’Franjevački samostan sa crkvom Uznesenja Marijinog vredno je i retko kulturno nasleđe, zbog čega je kategorisano najvišim stepenom - od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju. Njegovu posebnu vrednost čine dugo i neprekidno trajanje, višeslojnost i preplitanje stilova gradnje i važnost koje ovo sakralno nasleđe imalo za stanovnike Bača i okolnog prostora.

    Nedaleko od tvrđave, u centru Bača nalazi se Franjevački samostan kome su temelje postavili pripadnici viteško – monaškog reda Vitezovi Svetog Groba Jerusalimskog , koji su se borili u krstaškim ratovima još u 12. veku 1169 god. Kada je ukinut ovaj viteško- monaški red samostan pripada kaluđerima franjevcima mađarske nacionalnosti 1300 god. Jedini dokaz da su ovde boravili templari su zvonik i apsida, dok drugih ostataka templarskih gradjevina nema. Samostanska crkva je izgrađena u kasnoromaničkom i ranogotičkom stilu. Kasnije, u svojim osvajačkim pohodima Turci su ga delimično porušili , a toranj pretvorili u minaret. Turska uprava je Bač uključila u Budimski pašaluk, a grad je bio sedište Bačke nahije kojoj je pripadalo čak 70 sela.

    U ratovima koji su se vodili do kraja 17. veka na bačkim prostorima, samostan je u viče navrata rušen i paljen, doziđivan i obnavljan pa otuda i arhitektonsko šarenilo samostanske crkve.Vidljivi su tragovi romanike, kao i kasnijih gotskih prepravki i baroknog dograđivanja. U samostanu se čuva Italokritska ikona slikara Dime rađena 1687. godine i slika „tajne večere“ u baroknom stilu iz 1737.Najstariji i stilski najzanimljiviji delovi su prostrana romanska apsida-svetilište i ostaci gotskih fresaka iz 15.veka, kao i masivni smostanski zvonik na osnovama iz 12.veka, koji daju upečatljivo obeležje ovom zdanju.

    Za vreme krstaških ratova u okviru današnjeg Franjevačkog samostana bila je ustanovljena bolnica za koju se pretpostavlja da je bila prva u ovom delu Evrope.’’ (TO Bač)

    ''U prizemlju se nalaze zajedničke prostorije – perionica, kuhinja, pivnica ... povezane unutrašnjim hodnikom, a na spratu se iz hodnika ulazi u brojne sobe. Tu je i biblioteka, sa knjigama i rukopisima još iz 15. veka....'' (Blic)

    Ime: B (7).JPG Pregleda: 463 Veličina: 285.5 KB
    Iz unutrašnjosti zvonika.

    ''Na putu je krstašima koji ognjem i mačem oslobađaju, gube i brane Hristov grob i sve gradove između Evrope i Jerusalima. Vitezovi iz reda Kanonika svetog Groba jerusalimskog, 1169. godine će na temeljima stare katedrale podići samostan i crkvu čiji će zvonik, očuvan do današnjih dana, dominirati ravnicom.

    Bač je grad na raskrsnici puteva: tek što krstaši zaminu svojim poslom i poslanjem, takoreći odmah, sedam decenija kasnije, Mongoli u naletu s istoka spaliće novo samostansko zdanje, pa opet obnova... Istorija samostana u Baču neprestana je smena razaranja i uzdizanja: Turci od samostana prave džamiju, i sa zvonika se ezanima oglašava mujezin... kuga hara a jedina dva preživela fratra tri godine ne izlaze iz samostana...

    Dunav se izliva i u crkvi se urušavaju pod i oltari... 17. avgusta 1782. tri oblaka skakavaca iz Afrike opustošila su polja i donela glad koja traje do proleća... komunisti oduzimaju posede samostanu, pa ovaj ostaje bez prihoda... a poslednja nedaća je skorašnja regulacija i nivelacija bačkog trga posle kojih samostan ostaje ispod nivoa ulice, u rupi, bez drenaže koja bi kiše odvela od temelja...'' (Blic online - Momčilo Petrović - 2011.)

    Ime: B (17).JPG Pregleda: 505 Veličina: 239.3 KB

    Fra Josipa Špehar objavio je 2012. knjigu „Franjevački samostan Bač“ u kojoj, pored ostalog, ukazuje na nejednak tretman prilikom obezbedjivanja sredstava za obnovu kulturnih dobara, pa samostan nije dobio zasluženu pažnju.

    ''„Franjevački samostan i Bačka tvrđava bile su dominantne točke Bača u vrijeme kada je bio u naponu svojega gospodarskog, kulturnog i duhovnog procvata. O samostanu, kao građevini i instituciji, govore dokumenti još iz XII. stoljeća, no, njegovo nasljeđe je, kako je naš današnji domaćin napisao, a danas će vam o tome i govoriti, znatno starije. Skupa s Manastirom Bođani, Franjevački je samostan odabran među 26 lokaliteta predviđenih za financiranje rehabilitacije u okviru projekta Integralne obnove kulturnog nasljeđa jugoistočne Europe. Tim činom ovi jedinstveni spomenici kulture s područja Vojvodine uvedeni su u Svjetsku kulturnu baštinu", rekao je među ostalim Andrašić i svojom pjesmom „Pisma praotaca" završio kratak uvod u izlaganje fra Josipa Špehara'' na promociji pomenute knjige. (sa sajta Zavoda za kulturu vojvodjanskih Hrvata)

    Ime: B (18).JPG Pregleda: 413 Veličina: 261.3 KB
    Na apsidi se vidi koliko je samostan 'utonuo' - gotski prozori su inače na znatno većoj visini.

    Ime: B (19).JPG Pregleda: 647 Veličina: 216.8 KB

  5. #155

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР СИЋЕВО



    ''У Сићевачкој клисури, на левој обали Нишаве, испод Големог камена налази се манастир са црквом посвећеном Богородичином Ваведењу. Иако скромних димензија, црква по типу припада релативно ређој скупини једнобродних грађевина са прислоњеним луковима. Засведена је подужним полуобличастим сводом, са олтарском апсидом која је споља и изнутра полукружна, а са западне стране има омању припрату. Грађена је од грубо тесаног камена. Фреско-декорација је настала 1643/4. и, у оквиру стандардног репертоара, обухвата и иконографски ређе представе, каква је Богородица типа Живоносни источник или детињи лик Андроника насликан уз св. Константина и Јелену. Светао и колористички сведен а у цртежу коректан, овај живопис припада бољим сликарским остварењима свога доба. Пресликавање појединих оштећених партија живописа и нови иконостас урадио је Василије Рудановски 1921. У манастирској порти, уз спратни конак из 1880, звонару и стару чесму, недавно су дограђени и нови конаци...'' ('Spomeničko nasleđe Srbije' - Zavod za zaštitu spomenika kulture RS)

    Манастир је споменик културе великог значаја.


    Manastir Sv. Bogorodice nalazi se u živopisnim predelima Sićevačke klisure, u podnožju stenovitog brda Kusače. Manastirski kompleks čine: crkva posvećena Vavedenju Sv. Bogorodice, manastirski konak iz 1880. godine, iz osnove obnovljen 1994. godine, česma iz 1883. godine, zvonara sa dva zvona iz 1880. godine, konak podignut 1970.godine i dva novija prateća objekta. Prema sačuvanom ktitorskom natpisu na zapadnom zidu naosa, crkva je sagrađena i živopisana 1644. godine, uz pomoć ktitora Veselina s braćom Simeonom i Živkom u vreme duhovnika popa Jovana. (Sajt Sićevo)


    Crkva sićevačkog manastira je skromna jednobrodna građevina sa polukružnom apsidom na istočnoj i manjom, nekad otvorenom, pripratom na zapadnoj strani. Zasvedena je poluobličastim svodom koji je položen na bočne prislonjene lukove oslonjene na pilastre. Prepokrivena je krovom na dve vode. Zidana je lomljenim i pritesanim kamenom uz mestimičnu upotrebu opeke, zanatski dobro složenim. U hram se ulazi sa zapadne strane kroz nekad otvoren trem, koji čine tri arkade na zidanim stupcima. Središnja arkada je ulazna, dok su bočne sada zastakljene. Iznad ulaza je dvopojasna plitka niša u kojoj su vidljivi tragovi boje. Posle obnove 1875. godine, zapadna fasada je oslikana, o čemu svedoče očuvani fragmenti živopisa iznad niše. Arhitravno završen ulaz, nadvišen dvopojasnom nišom, vodi iz priprate u naos. (Sajt Sićevo)


    Unutrašnjost manastirske crkve Sv. Bogorodice prekrivena je fresko dekoracijom. Zidna dekoracija naosa i istočnog zida priprate jednovremena je sa ktitorskim natpisom. Ostala zidna platna priprate oslikana su u XIX stoleću, preko starijeg slikarstva, istovremenog sa onim u naosu. Stari živopis priprate bio je vidljiv sve do 1878. godine, kada su ga zatekli Dragutin Milutinović i Mihailo Valtrović. Posle 1878. godine, jer treba isključiti mogućnost da Milutinović i Valtrović ne bi prepoznali savremeno slikarstvo, islikana je priprata. Prva zona priprate uništena je ili prekrivena uljanim bojama. Kompozicije u drugoj zoni ilustruju Bogorodičin akatist, iznad su dopojasne predstave proroka, dok je u temenu svoda Bogorodica sa Hristosom na grudima. Korektan crtež i jake boje, upućuju na iskusnu družinu putujućih zografa. (Sajt Sićevo)


    Legenda kaže da je na brdu na desnoj obali Nišave postojao stariji manastir Vavedenja Sv. Bogorodice, koji su Turci porušili, a od preostalog materijala podignuta je sadašnja manastirska crkva, koja je sećanje na prvobitni manastir sačuvala u posveti. Neće proći mnogo vremena, a novosagrađenu crkvu Turci će opustošiti. Manastir je bio pust sve do 1875. godine, kada je, zahvaljujući svešteniku Petru, crkva obnovljena, a nešto docnije sagrađen je i konak. Više sreće nije imala ni u prvom svetskom ratu. Opljačkan i oskrnavljen manastir Sv. Bogorodice ponovo će zablistati nekadašnjim sjajem, zahvaljujući neumornom radu igumana Porfirija. Tokom 1921. godine crkva je obnovljena. Celokupnu fresko dekoraciju profesor Vasilije Rudanovski je te, 1921. godine, tamo gde je smatrao neophodnim, oslikao, a na više mesta doslikao, poštujući starije slikarstvo. Tom prilikom uradio je i ikone za ikonostas. (Sajt Sićevo)


    Starom slikarstvu pripadaju gornje površine istočnog zida priprate sa predstavom Strašnog suda. Zidno slikarstvo naosa, ne računajući neznatna doslikavanja i manje iznova oslikane površine, sačuvano je u celosti. Fresko ansambl može se podeliti u četiri zone u koje se uklapa i dekoracija svoda. Prvoj zoni pripada uobičajeni niz stojećih figura. Druga je rezervisana za slobodna i, u medaljonu, svetiteljska poprsja. Treća objedinjuje odabrane scene iz Velikih Praznika, Stradanja Hristovih i Života Bogorodice. U temenu svoda su Hristove prefiguracije, dok su po obodu predstavljeni proroci. Svaka kompozicija uokvirena je crvenom trakom, nudeći utisak sličan onom u galeriji slika. (Sajt Sićevo)




    Na istočnom zidu je povorka arhijereja iz Poklonjenja Hristu Agnecu i Pričešće apostola, a u konhi apside Bogorodica Oranta. Na trijumfalnom luku su Blagovesti i Silazak Svetog Duha na apostole. Na južnom zidu, iznad stojećih figura svetih ratnika ređaju se scene: Rođenje Hristovo, Sretenje, Hristovo krštenje i Lazarevo vaskrsenje. Još više su okrugli medaljoni sa doispodpojasnim predstavama svetih ličnosti. Na zapadnom zidu, sv. Savu i Simeona, sv. Konstantina i Jelenu zajedno sa neuobičajenom predstavom sv. Andronika, nadvisuje slobodan niz svetih žena. Iznad je ciklus posvećen sv. Bogorodici: Rođenje sv. Bogorodice, Uspenje i, ne tako često prikazivan, Bogorodičin Istočnik. Još više je, tamo gde se retko slika, impozantna Tajna večera sa obiljem ikonografskih detalja. I na severnom zidu su stojeće figure svetih ratnika, mučenika i vrača, iznad kojih se nastavlja izlaganje biblijske istorije: Ulazak u Jerusalim, Hrist pred Pilatom, Raspeće, Mironosnice na Hristovom grobu i Silazak u Ad. Svodne površine rezervisane su za dopojasne predstave proroka, personifikacije jevanđelista i tri Hristova lika: Starac danima, Pantokrator i Emanuel. (Sajt Sićevo)








    Svetao i oskudan kolorit sićevačkog slikarstva nadoknađen je korektnim crtežom, koji, iako naglašen, nije nametljiv. U osnovi, fresko dekoracija Sv. Bogorodice, zasniva se na slikarskim tradicijama Srbije i susednih oblasti od XIV pa sve do kraja XVI veka. Ovakav eklekticizam karakterističan je za slikarstvo XVII veka, a usklađivanje elemenata zavisilo je od umetnikove sposobnosti i talenta. Odabir tema i način njihovog predstavljanja učinjen je tako da odgovara kulturnoj tradiciji ove oblasti, ali i estetskom ukusu naručioca. (Sajt Sićevo)




    Живопис сићевачке припрате од посебног је значаја за историју сликарства Ниша. Са њим се успоставља веза између одлазећег зографског сликарства и наступајућег романтизма и реализма оличеног у делима Ђорђа Крстића за иконостас нишке Саборне цркве. Тај прелаз премошћава сликар сићевачке припрате, академизованим византијским фрескама. Од старог иконостаса из 19. века сачувана је икона Св. Тројице из 1879. Данашњи иконостас чини једноставна дрвена конструкција са иконама из прве половине XX века, рад академског сликара Василија Рудановског. (Википедија)


    Manastirska crkva Sv. Bogorodice, sticajem okolnosti koje će nam ostati nepoznate, jedini je u niškom okruženju u celosti sačuvan hram iz vremena turske okupacije. Svojim likovnim osobenostima ona je nepobitno svedočanstvo o stvaralačkim dostignućima i umetničkim shvatanjima žitelja ovoga kraja. U tome se ogleda njen značaj za oblast Niša, a samim tim i za srpsku istoriju umetnosti. Svojim istorijsko – umetničkim odličjem crkva Sv. Bogorodice, popunjava prazninu u postvizantijskoj umetnosti Balkana u kojoj oblast Niša i nišavlja zauzimaju zapaženo mesto. (Sajt Sićevo)






    Манастирски комплекс објеката
    Манастирски комплекс састоји се из Богородичне цркве, звонаре, манастирске чесме, манастирског гробља, спратног (старог) конака из 1880. и виле „Персида“. У манастирској порти, новијег датума су новоизграђена трпезарија са летњом кухињом, нови конак, економске зграде и предпростор као заштита цркве и њених икона од кише и сунца.

    Централни објекат манастирског комплекса је Црква Свете Богородице која се састоји из два дела, од 2008. године градитељски спојена у једну целину;
    • Стари део или црква са мањом припратом која је изграђена 1644. године и и до данас сачувала своју првобитну аутентичност.
    • Новог дела или припрате која је дограђена и освештена 2008.године.
    Црква Свете Богородице, чија права намена је и даље непозната, једина је у целости очувана црква из времена бројних окупација нишког подручја у 20. веку. Ликовна особеност и значај цркве огледа се у томе што сведочи о стваралачким достигнућима и уметничким схватањима православних верника овог краја, Нишке области и источног дела Србије.

    “Својим историјско-уметничким одличјем црква Свете Богородице, поуњава празнину у поствизантиској уметности Балкана у којој област Ниша и нишавља заузима запажено место... '' (Википедија)






    Манастирска чесма
    Податак о манастирској чесми и њеном настанку наведен је на споменику од белог мермера (са десне стране чесме) на коме је исклесан текст следеће садржине:

    „Маностир све Богородиц 19. августа 1883 годи. Под владом краља Милан. Еснав лончарски ову чешму пре сто године правијо асад исти еснав преправијо из Ниш 22 5 1893.г. С.“ (Википедија)




    Услови за настанак
    Сићевачка клисура, пробојница реке Нишаве, непроходна све до пред крај 19. века када је овај простор ослобођен од вишевековног ропства од Османског царства и кроз њене теснаце и кречњачке громаде пробијена пруга Ниш—Софија, у својим живописним пределима и забитима скривала је вековима, иако „скромних размера и ненаметљивог изгледа“, значајна материјална и културна сведочанства средњовековне прошлости Ниша, Нишавља и Јужне Србије. На ово је утицала чињеница да је још из доба Римског царства Сићевачка клисура представљала за градитеље путева несавладиву препреку, па су је сви магистрални путни правци укључујући ту и чувени Виа Милитарис заобилазили са њене јужне стране, преко планине Куновице. На овој планини 2. јануара 1444. године Српска и Угарска војска предвођена Ђурађ Бранковићем и Јанком Хувадином у свом последњем покушају да заустави османлијску војску у њеном освајачком походу, уништи и у самом средишту Куновице, заустави је и разбије. И поред првих успеха Српска и Угарска војска се повлаче са простора нишавља и његови становници падају под вишевековно ропство Османлијског царства.
    Такође и за градитеље путева из време Османлијаског царстца Сићевачка клисура је остала несавладива препрека па је остала по страни важних путева, или Цариградског друма, који је преко Куновице ошао скоро потпуно истом трасом као Виа Милитарис. То је стварало идеалне услове да се живот у неприступачним гудурама Сићевачка клисура одвијао у знаку духовног мира ослобођен страха, посебно у ратним временима и вишевековном ропству Србије под Османлијским царством. Тај њен унутрашњи мир привлачио је многе духовнике, са разних простора Балкана. Тако је средином 15. века, почело насељавање Сићевачке клисуре калуђерима који су бежећи са Истока према Западу, пред налетом Османлија, повлачили ка Западу. Међу њима су били монаси Грци, Бугари, али и Срби са Свете Горе. Све бројнији монаси су у скровитим и готово митским пределима Сићевачке клисуре градили су бројне манастире, цркве и црквишта, желећи да достигну „духовне висине“ (истовремено штитећи сопствене животе од терора Османлија).
    Тако је простор Сићевачке клисуре постао црквено средиште, нека врста мале „свете горе“, у којој су се књиге писале и осликавале, цркве и манастири обнављали или из основе градили и живописали. Ова духовна, стецишта код околног становништва осмислила су многе легенде о тајновитим и готово митским пределима Сићевачке клисуре. Једна од њих је она о постанку Манастира Свете Богородице у Сићеву, на густо пошумљеним северним падинама Кусаче. (Википедија)


    Река Нишава испод моста.

    Манастир се налази у атару Сићева у оштини Нишка Бања на око 16 km, источно од Ниша према Пироту, у почетном делу Сићевачке клисуре, испод „Големог камена“, Кусаче, на левој обали реке Нишаве. (Википедија)


    П0глед из правца манастира на мост и пругу иза које је пут Ниш-Пирот.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 30.10.2013 u 21:42

  6. #156

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ДРАЧА



    ''Недалеко од Крагујевца, у селу Драчи, налази се истоимени манастир са црквом посвећеном св. Николи. Цркву је 1734. обновио оберкапетан Станиша Млатишума. Претпоставља се да првобитни храм потиче из XV века, а помиње се у историјским изворима крајем XVI или почетком XVII века. У Драчи се посебно негује култ св. Јова Синаита, који је представљен у аркосолију на јужном зиду припрате. Према предању, његове мошти су ту пренете из порушене цркве у Прекопречи. Обновљена на триконхалним остацима, црква има куполу ослоњену на пиластре и припрату засведену полуобличастим сводом. У XIX веку је на западној страни дозидана кула са звоником у барокном стилу. Црква је осликана 1735, што је забележено у натпису над улазом. У потпуности сачуване фреске спадају у ред најбољих сликарских остварења из прве половине XVIII века у Србији и приписују се сликарима из Мосхопоља. У олтару су представе Богородице са Христом, небеске литургије, Причешћа апостола и Поклоњења архијереја. У куполи, испод Сведржитеља приказани су пророци, а између јеванђелиста у пандантифима представе Св. Тројице, Жртве Аврамове, керамлион и мандилион. У наосу су илустровани циклуси Великих празника, Страдања Христових и св. Николе. Старозаветне теме као и менолог приказани су у припрати. Сликарство је конзервирано 1971. ('Споменичко наслеђе Србије'- Завод за заштиту споменика културе РС).

    Манастир Драча је споменик културе великог значаја.




    МАНАСТИР ДРАЧА – Свети Никола

    ''Најстарији податак о овом манастиру сачуван је у Врдничком поменику с краја 16. века.
    Други податак је из 1726. године (Архив Митрополије београдске), одакле се види да се у Драчи учио и замонашио поп Јосиф из Раковице.
    Трећи је из 1731. године. Те године је као делегат свештенства из Крагујевца и околине, на црквено-народном сабору у Сремским Карловцима, присуствовао игуман Леонтије, старешина манастира Драче...'' (сајт Епрхије шумадијске)


    ''Комплекс манастира Драче налази се десетак километара западно од Крагујевца, у котлини Драчке реке, на падинама брда Рујевице. Према предању, на месту садашње цркве постојао је средњовековни храм подигнут крајем 14. века, у коме је живео и умро светогорски монах и светитељ, преподобни Јов. Да није реч само о народној традицији, сведоче остаци гроба монаха Јова из Прекопече код цркве; трагови старијих фресака испод живописа из 1735; године: врло кратко време подизања данашње цркве у време Станише Млатишуме, од 27. маја до 6. октобра 1734, што не може бити ништа друго него обнова. Драчу познају и турски пописи 16. века, као манастир Светог Николе код села Драчице у нахији Лепеници...'' (сајт Епрхије шумадијске)
    ''Током 18. и 19. века манастир је значајан духовни и културни центар овог дела Србије. У време Кочине крајине монаси Драче били су на страни Аустрије, па се и сам Коча Анђелковић у њему једно време крио, због чега је манастир тешко страдао. Нешто касније, у првој половини 19. века, Тома Вучић Перишић обновио је манастирске конаке и саградио двоспратни звоник на западном делу цркве. Неколико година, у трећој и четвртој деценији 19. века, Драча је била мирска црква, да би 1845. потпала под управу манастира Враћевшнице, и у том статусу била до 1851. године. Од 1958. године, када управу преузима игуманија Јелена (Јокић), Драча је женски манастир...'' (сајт Епрхије шумадијске)


    ''Црква у Драчи, по својој основној концепцији, склопу, распореду простора и декоративној обради фасада припада закаснелим одјецима моравске архитектуре. Основа је издуженог облика, са јасно израженом припратом, наосом и олтарским простором. Бочно су постављене певничке апсиде, које полукружно излазе у равни подужних зидова. Изнад централног простора уздиже се осмострана купола. Припрата на западном делу цркве је правоугаоне основе засведена полуобличастим сводом, који је са северне и јужне стране прихваћен преломљеним луцима. Са јужне стране је акросолијум са гробним саркофагом преподобног Јова. На западном делу је улазни портал са сликаном лунетом и фреском светог Николе. Црква је са свих страна оплаћена правилно тесаним квадерима од жућкастог камена пешчара. Између водоравних редова квадера постављен је по један ред опека, који се смењују до кровног венца. Врло лепа структура штокованог камена и полихромија материјала фасадама дају сликовит ефекат...'' (сајт Епрхије шумадијске)




    „Како се чита са натписа изнад улазних врата у наос цркве манастира Драче, храм је освећен у доба цара Карла 6., за митрополитовања Вићентија Јовановића, а у време када се о Ваљевској епархији старао Владика Доситеј Николић. Подизање и живописање цркве платио је 1735. године Станиша Марковић Млатишума – виши (обер) капетан и, уз Вука Исаковића и Атанасија и Јована Рашковића, један од заповедника такозване српске милиције и истакнути вођа побуњеника непосредно пред другу сеобу Срба. Млатишума је, као пријатељ и сарадник Патријарха Арсенија 4. пре повлачења на север, а за службовања у Крагујевцу, одлучио да део имовине утроши на обнову манастирског храма у непосредној близини свога обитавалишта. Иконографска својеврсност олтарске композиције Причешћа апостола с ликом ђавола на Јудиним плећима, коју је нешто раније (1726) зографска радионица мајстора Давида из Селенице извела и у Мосхопољу изузетно је олакшала атрибуирање овог јединственог фреско комплекса у српском зидном сликарству 18. века. (Фигура апостола Јуде с ђаволом на плећима, леђима окренутог Христу и његовим ученицима, својим двократним појављивањем скренула је пажњу и довела у везу млађи са старијим спомеником. Живопис манастира Драче, наиме, мада несигниран, са овом сценом као аутографом, већ више од десет година слови као самостално остварење Мосхопољаца чији је учитељ, Давид из Селенице /места крај Валоне у Албанији/, између 1715. и 1735. године био присутан на ширем јужнобалканском подручју /Света Гора, Костур, Мосхопоље, Битољ/. Представљање Јуде адорсираног свом Учитељу и дотадашњим друговима, запажено је, између осталог, у светогорском сликарству 16. века, али Јудина опседнутост ђаволом све доскора није тумачена другачије него као утицај македонског фолклора.) И композиционо устројство сцене Исцељење слепог у припрати цркве манастира Драче још је један показатељ о дуговечности образаца монументалне зидне декорације базилике Светог Николе у Мосхопољу...'' (сајт Епрхије шумадијске)










    ''Јака емотивна приврженост овог грчко-цинцарског мајстора и његових следбеника светогорској линији неовизантијског сликарства, није по аутоматизму значила и одсуство слуха за снажне уметничке западноевропске таласе – превасходно оне из правца Венеције који су, запљускујући јонска острва, повремено успевали да се прбију и до јужнобалканског залеђа. Зидно сликарство цркве манастира Драче – изведено за свега неколико месеци на измаку једног од дужих затишја између узастопних аустро-турских војни које су се распламсавале посред српских земаља – права је мала ликовна енциклопедија како крајњих могућности једне епохе на издисају, тако и отварања широких видика које је са собом доносило наступајуће ново доба. Брисање и потирање просторних граница између вишевековном традицијом успостављених сликарских зона и црквених компартимената отуда можда ваља схватити као непосредну последицу директног сусрета двају, премда суседних, ипак оштро супростављених светова. (Одвајање фрескописних сцена у Драчи није вршено на уобичајени начин, бордурама, већ је низано стриполико, а илустровање појединих циклуса, започетих у припрати, настављено је у наосу, у певничком простору /мартиријуми из менолошког циклуса/, или се приликом илустровања, преласком са зида на зид, мењао и хоризонтални регистар /легенда о прекрасном Јосифу/)...'' (сајт Епрхије шумадијске)




    ''Докази да је ктитор обновљене Драче, крагујевачки капетан Станиша Марковић Млатишума, заиста имао крупне личне разлога када се подухватио свог богоугодног дела, осим у већ образлаганој сцени Причешћа апостола, почивају и у својеврсној ктиторској композицији или у представи која то у ствари није, али би се могла сврстати у њену уприличену замену узроковану посебним разлозима. Наиме, макету храма Драче у првој зони на јужном зиду наоса, придржавају апостолски прваци и темељи васцеле Христове Цркве, свети Петар и Павле у пратњи светог Антонија Великог. Неугледност и грешност пред Господом ктитора Драче, Станише Марковића Млатишуме, нагнала је овог истакнутог српског војника да свој лик у ктиторској композицији замени ликовима бораца за хришћанску веру, а своју породичну трагедију (умоболност све тројице синова) покуша да сумблимира патриотским и богољубивим чином искупљења...'' (сајт Епрхије шумадијске)


    ''Кроз супростављање неуобичајене множине старозаветних као пандана новозаветним композицијама, јужнобалкански мајстори зидног сликарства цркве манастира Драче као да су желели да осим своје занатске перфекције искажу и несвакидашњу, велику теолошку ученост. ..''(сајт Епрхије шумадијске)


















    ''У 19. веку са западне стране дограђен је спратни звоник. У приземном делу је мањи трем са великим лучним отворима, засведен крстастим сводом, а на спрату квадратни простор за звона. Торањ је конципиран као барокно здање и истиче се својом висином и виткошћу...'' (сајт Епрхије шумадијске)






  7. #157

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ЈОВАЊА





    ''Manastir Jovanja se nalazi u selu Zlatarić kraj Valjeva (7km), na putu za Poćutu i Bajinu Baštu i posvećen je rođenju Sv. Jovana Krstitelja. Crkva manastira Jovanja podignuta je najverovatnije krajem XV ili početkom XVI veka.
    Najstariji deo crkve, sama crkva, je jednobrodna građevina sa kubetom koje nose prislonjeni luci sa severne i južne strane, oslonjeni na pilastre, a sa istočne i zapadne strane polukružni svodovi. Apsida je polukružna i zasvedena. Dve kasnije prizidane priprate zasvedene su bačvastim drvenim svodom. Nevelika crkva, oblikom osnove pripada uprošćenom raškom tipu.
    Na južnoj strani porte izgrađena je spomen česma, severnoistočno od crkve zvonik, već dotrajao, drvene sobrašice, a na zapadnoj strani parohijski dom.
    Stariji živopis crkve je obnavljan nekoliko puta. Po svojoj monumentalnosti izdvaja se kompozicija Hristovog Raspeća na severnom zidu. Predstava Blagovesti nalazi se na istočnom luku na prostoru ispod kubeta, a značajno oštećena freska, Kršetenje Hristovo, na južnom zidu. Manastir je ikonopisao Longin Dečanac, najpopularniji srednjevekovni freskopisac.'' (TO Valjevo)




    ''Према народном предању Храм је саграђен у време Немањића и подигао га је један од чланова владарске куће. Од 1284. до 1316. године, заједно са Сремом и делом Босне, била је под влашћу краља Драгутина.
    Шабачко-ваљевска елархија, православна црквена област у северозападној Србији обухвата крајеве старе мачванске и ваљевске епархије која је у то време припадала тузланско-зворничкој епархији...'' (Сајт манастира Јовања)




    ''Црква манастира Јовања код Ваљева подигнута је највероватније крајем 15. или почетком 16. века. У доба турског пописа, 1572. године, у време владавине Мурата трећег, забележен је као манастир Светог Јована код Златарића.
    Пре 1706. године учио се овде књизи, 5 година, код духованика Ананија свештеник Пауна Милосав (спомиње се у 18. веку, између 1716. и 1718. године).
    Пре 1722. године ту је код јеромонаха Теодосија, учио се књизи свештеник Докмира Тимотеј. 1773. године умро је духовник Сава из овог манастира. Игуман његов, Филотеј био је 1735. године на сабору у Сремским Карловцима.
    Припрата је дозидана 1706. год. када је обновљен цео манастир, захваљујући и заузимајући ктиторству браће Витановић, Јована и Јевте. У првој половини 18. века при манастиру Јовања постоји богословска школа. Игуман манастира, Филотеј је 1735. год. био делегат на црквеном народном сабору у Сремским Карловцима.
    Старији живопис из 17. века цркве Светог Јована је у више наврата обновљен. По својој монументалности издвају се композиције: изнад улазних врата фреска св. Јована Крститеља са родитељима, Распеће Христово на северном зиду, престава Благовести налази се на источном луку под куполом простора, а Крштење Христово, које је доста оштећено, на јужном. Манастир је иконописао Лонгин Дечанац, најпопуларнији средњовековни фрескописац. ..'' (Сајт манастира Јовања)








    ''Црква Јовања је једноставна једнобродна продужна грађевина са централном куполом величине 8x5 метара и јако изудуженом (9x5 метара) спољном припратом, која је дограђена касније. Унутрашњи простор цркве је пиластрима рашчлањен на унутрашњу припрату, наос и олтарски простор.
    На источној страни налази се полукружна апсида која је засвођена. Тамбур куполе је првобитно био постављен на ниско делимично издвојено кубично постоље које се ослањало на источној и западној страни на полуболичасте сводове и на северној и јужној на прислоњене луке које држе пиластри. Тамбур куполе је необично висок, скоро као централни простор наоса. Овако решење је свакако последица потребе да се увећа унурашњи простор овако мале грађевине.
    Потреба за повећањем простора цркве исказана је каснијим дозиђивањем спољне припрате у две фазе. У првој фази дозидана је припрата дужине 5 метара са два широка прозорска отвора на северној и јужној страни и једним вратима са севера. Изгледа да је у то време поред врата сахрањено једно дете северно од улаза у цркву. У дечијем гробу није откривено никаквих прилога.
    Друга фаза продужила је ову припрату за још 4 метра на запад. Продужетак припрате имао је и шест великих лучних прозора који су касније зазидани. Црква и спољна припрата су цркви и припрати, који је сада нешто уздигнут од аутентичног, изведен је од опека. Припрата је засведена полуобличастим сводом који носи двоводну кровну конструкцију покривену шиндром. На централном простору изведен је троводни кровић са северне и јужне стране тамбура и који се издиже изнад равни основног крова. Кровна конструкција куполе и свода апсиде је куласта. односно полукупаста. Све кровне површине покрвене су шинадром...''(Сајт манастира Јовања)


    ''Према карактеристикама градње, величини и начину организације унутрашњих простора, црква Јовања припада свакако упрошћеном рашком типу српског градитељског наслеђа. Црква Јовања има јако велике сличности и непосредне аналогије са црквом манастира Радовашница на Церу код Шапца, која је страдала у бомбардовању 1914. год. и за коју се зна да је саграђена пре обнове Пећке патријашије. Времену градње Радовашнице свакако одговара и време цркве Рођења Јована Крститеља.'' (Сајт манастира Јовања)


    Česma








    Grobovi ratnika 1912-18.




    За споменик културе црква је проглашена 1967. године решењем Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда. (Сајт манастира Јовања)



  8. #158

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ПЕТКОВИЦА КОД ШАПЦА











    ''Манастир Петковица код Шапца потиче из друге половине 13. века , чији настанак народно предање везује за краља Драгутина.

    Доласком Турака на ово подручје (1521. године), манастир је опустео, али само привремено. Већ 1561. године у манастирску цркву долази зворнички епископПавле, што доказује да манастир живи. По заповести овог митрополита овде је 1576. писан један типик. У овом се манастиру замонашио сегедински митрополит Георгије, који је 1579. и 1581. дао цркви прилоге у књигама. Петковица се спомиње и у 16. и17. веку током којих је постојала и радила преписивачка школа , а када су Аустријанци преузели од Турака ове крајеве 1718. године, у манастиру је била школа за спремање свештеника. Током устанка, после Боја на Мишару, Турци су попалили цркве и манастире по Мачви, а међу њима и манастир Петковицу. Одмах после ослобођења од Турака манастир је обновљен, али поново страда у Првом и Другом светском рату.

    Садашњи манастир је саграђен крајем 19. века на старијем култном месту. Изведен је под утицајем моравске стилске школе, као издужена грађевина триконхалне основе са три простране апсиде на истоку, две певничке и једном олтарском које су споља полигоналне а изнутра полукружне. На споју апсида уздиже се осмострана купола. Изнад припрате са галеријом, доста мањом у односу на наос, уздиже се високи звоник. У олтарском простору дефинисани ђаконикон и проскомидија у облику издужених и лучно засведених ниша са јужне и северне стране. Дрвена олтарска преграда мањих димензија богато јеукрашена дуборезом на коме доминирају биљни мотиви. Иконе се приписују Николи Марковићу, с изузетком бочних двери које су из касније фазе.

    Фасадне површине омалтерисане и окречене у бело оживљене су соклом од тесаних гранитних блокова кровним хоризонталним венцем који тече дуж целе грађевине и плитким паластрима међусобно повезаним аркадама. На свим зидним платнима, осим западног, постављени су издужени прозорски отвори у облику лучно засведених монофора. На западној фасади, поред тога што је главни портал наглашен посебном констукцијом са забатом, истиче се завршни тимпанон оивичен са свих страна профилисаним венцем.
    Двоспратни звоник који надвисује западну фасаду украшен је пиластрима на ивицама и хоризонталним венцима у врху. у Доњој етажи су постављене четири монофоре, а у горњој четири мања и удвојена прозора.'' (Википедија)


    ''На половини магистралног пута Шабац-Лозница, удаљен 35 километара од оба града, налази се манастир Петковица, једна од највећих светиња овог краја. Манастир је познат по чудотворној лози која је чудом Божјим изникла из темеља манастира и која помаже излечењу многобројних болести, особито стерилитета. Источно од манастира је чудотворни извор чија вода лечи такође стерилитет и многе друге болести. Највећа светиња манастира су частице моштију свете Петке, зглавак једног прста, које су донете у манастир у време деспота Стефана Лазаревића. Један део моштију пренет је 1. септембра 1950. у цркву Ружицу у Београду. Постанак манастира по предању везује се за краља Драгутина, а према истраживањима, манастир датира из друге половине XIII века. Доласком Турака 1521. године манастир је привремено опустео, а већ 1561. зворнички епископ долази у манастирску цркву и Петковица поново почиње да живи...'' ( Сајт pravoslavlje.spc.rs / Аутор: Виолета Вучетић, Број 935)


    Степениште до извора.




    Извор је каптиран и водоводом прикључен на манастирске зграде.


    ''...Током XVI и XVII века у манастиру је радила преписивачка школа, а од 1718. године, тј. почетка аустријске окупације, у манастиру је радила школа за спремање свештеника. После Боја на Мишару, Турци су попалили манастире и цркве мачванског краја, а међу њима и манастир Петковица. Обнова манастира извршена је настојањем кнеза Милоша и народа Мачве и Поцерине око 1836. Нова црква на месту старе подигнута је 1887, а ктиртор је био Јосиф Куртовић, трговац из Шапца. Нажалост, манастир наново страда у I и II светском рату. После II светског рата, Петковица постаје један од најуређенијих манастира у Шабачко-ваљевској епархији. Сестринство манастира, на челу са игуманијама, блаженопочившом Февронијом и садашњом мати Лукијом, подиже два конака и одржава и обнавља манастирска добра. Манастир Петковица познат је по уређеном и лепом имању, топлоти и гостољубивости. Ту проналазе мир неутешни, немирни и болесни. Народ овог краја од давнина има обичај да болесне и слабе доводи у манастир и провлачи их испод свете лозе. Бројна су исцељења овде запамћена. Али, како „враг не спава“ често се догађало да људи помућена ума кришом ноћу пале свету лозу и покушавају да уплаше сестринство. У више наврата, реаговала је полиција и кривци су пронађени, мада се прича понављала у више наврата. Кажу да су се правдали тако што су „чули неки глас који им каже да треба да запале свету лозу“. Упркос силама мрака, на месту запаљене лозе, увек је ницала нова, а манастир је остајао нетакнут. Данас у манастир Петковица долазе ходочасници из свих крајева наше земље и увек проналазе духовну утеху и телесна исцељења.'' ( Сајт pravoslavlje.spc.rs / Аутор: Виолета Вучетић, Број 935)








    ''Ženski manastir,v eoma lepo uredjen i održavan. Nalazi se u istoimenom selu na oko 35 km od Šapca. Po predanju je zadužbina kralja Dragutina Nemanjića, a prvi zapisi o manastiru datiraju iz turskih popisa iz 1561. godine. Prvobitna crkva porušena je 1887. godine, a ktitor je bio Josif Kurtović iz Šapca. Crkva je posvećena Svetoj Petki čiji se delić mošti čuva u manastirskoj crkvi.

    Manastir Petkovica je pod Cerom u prijatnom i nevrletnom mestu.Od Šapca je udaljen 30km a od yeljezničke stanice Ribarske 5km. Nije poznato,kada je osnovan ovaj manastir. Prvi pomeni o njemu su iz 16 veka. 1561 zapisao se u crkvi mitropolit zvornički Pavle. Po zapovesti ovog mitropolita ovde je 1576 pisan jedan tipik. U ovom se manastiru zamonašio segedinski mitropolit Georgije, koji je 1579. i 1581. dao crkvi priloge u knjigama. Petkovica se spominje i u 17 veku...Crkva je dugačka 24, široka 8 i visoka 14 metara.Od kamena je. Ima nad oltarom kube i na zapadnoj strani zvonik... '' (http://sabaciokolinapetkovica.blogspot.com/)












  9. #159

    Odgovor: Manastiri Srbije

    MANASTIR GRAČANICA (VALJEVSKA)
    SELO TUBRAVIĆ KOD VALJEVA



    Crkva u Gračanici, u selu Tubravić, odnedavno je manastir povodom koga ima dosta kontraverzi u javnosti zbog predvidjenog potapanja a izgleda i zbog drugog čega još.


    ''Crkva u Gračanici, hram sv, Arhangela Mihaila nalazi se u selu Tubravić, na jednom proširenju u kanjonu reke Sušice. Prvi put se pominje kao manastir u turskim popisima iz 1560. godine. Pojedini grobovi i delovi konaka istraženi u neposrednoj blizini svedoče da crkva potiče iz 15. veka. Arheološka istraživanja vršena su samo u porti crkve gde je otkriven veći broj grobova i ostaci konaka iz 15. i 18. veka. Današnja crkva je sazidana nakon drugog srpskog ustanka. Građena je po uzoru na crkve brvnare. Sazidana je od lomljenog kamena, originalno je bila pokrivena visokim krovom od šindre. Hram je podužna trikonhalna građevina ukupnog gabarita 18 h 6.5 metara sa jako izraženom i dubokom opltarskom polukružnom apsidom. Druga dva kraka trolista, severna i južna pevnica su naglašene u blagom luku. Na zapadnoj strani crkva je poligonalna (sedmostrana). U tom delu igrađena je drvena galerija do koje se dolazi stepeništem iz same unutrašnjosti crkve. Treću, najmlađu fazu izgradnje crkve predstavlja kube iz 1930. godine u neovizantiskom stilu, u kombinaciji sige i opeke kao dekorativnih elemenata.Toj fazi pripda i venac crkve koji je načinjen u istom maniru, što pretpostavlja i promenu krovne konstrukcije. U oltarskom delu crkve sačuvani su tragovi starijeg živopisa u dva sloja, što pokazije da je crkva podignuta delom na temeljima starije srednjovekovne građevine. '' (Sajt grada Valjeva)




    ''...Među našim crkvama ima više svetilišta koja, osim zvaničnog, nose i narodno ime Gračanica. Zna se da je ova najstarija, ali kada je i kako nastala, ko ju je gradio i po čijoj je volji podizana, pisanih tragova skoro i da nema. Sve što znaju, vele meštani, nasledili su od predaka, od onih koji su se ovde odvajkada krštavali, venčavali i na onaj svet odavde i ispraćali. Predanje kaže da ga je obnavljao kralj Dragutin, krajem 13. veka, što znači da potiče iz znatno ranijeg perioda. Krstić se seća i da je otac Rupnik, davno upokojeni ovdašnji paroh, tvrdio da se na delovima nekadašnjeg ikonostasa, oko glava svetitelja, mogla videti vinova loza - obeležje nemanjićkog freskoslikarstva. Bude li srušena, u njenim temeljima pronaći ćemo i hrisovulju, zlatnopečatno slovo, koje nepobitno svedoči i o vremenu nastanka i o samom graditelju...'' (Blic 27.12 2013)


    ''Najraniji poznat pomen manastira Sv. Arhanđela u selu Gra(d)čanici je u turskom popisu iz 1560 (O. Zirojević, Crkve i manastiri na području Pećke patrijaršije do 1683. godine, Beograd 1984, str. 41), ali je isto selo upisano već u defterima Valjevske nahije iz 1528. i 1536. (po čitanjima mr Eme Miljković i dr Dušanke Bojanić), postojalo je, dakle, pod tim imenom već u predtursko doba, da bi docnije postalo deo Tubravića (koji isti popisi takođe beleže). Zasebno je Gračanica zabeležena i u haračkom defteru iz 1818, a Lj. Pavlović u jednoj napomeni zapaža da ona čini izdvojenu geografsku celinu u odnosu na ostale delove sela i da bi se odavno osamostalila da nije crkve u njoj (Kolubara i Podgorina 432, 984).

    Da li je crkva Gračanica nazvana po istoimenom zaseoku, nekadašnjem selu, ili obratno? Mislim da nije ni jedno ni drugo. Naša crkvica ima mnogo slavniju imenjaku na Kosovu, katedralni hram lipljanskih episkopa posvećen Bogorodici, koji je 1321, na temeljima starije crkve, podigao kralj Milutin. Za kosovsku Gračanicu možemo sa pouzdanjem utvrditi da je nazvana po reci, pritoci Sitnice, na kojoj leži, koja se zove takođe Gračanica; dodajmo da isto ime nosi i (još srednjovekovno) selo uz crkvu, što predstavlja dodatnu analogiju situaciji koju imamo u valjevskoj Podgorini. Jedino što ovde nedostaje, to je reka Gračanica, ali mi se čini sasvim verovatno da se tako nekad zvala rečica Sušica, kod čijeg ušća u Jablanicu leže selo i crkva Gračanica, bar u svom donjem toku dva kilometra pred ušćem, odakle teče punim koritom i ne zaslužuje svoje današnje ime (up. Kol. i Podg. 391). Ako ispravno nagađamo, crkva i selo prozvali su se i u ovom slučaju po vodotoku koji ih geografski određuje. Drugim rečima, svojim imenom crkva, nekadašnji manastir, Gračanica svrstava se u društvo starih srpskih manastira nazvanih po rekama, kao Studenica, Jošanica, Bistrica, Resava i mnogi drugi...'' (Crkva Gračanica kod Valjeva - Nešto o njenoj prošlosti i budućnosti / Aleksandar Loma)


    U crkvi je izložena rukom prepisana odluka Vlade Repblike Srbije iz 1997. godine o utvrđivanju crkve ''...Arhanđela Mihaila, zvane Gračanica..'' za spomenik kulture.


    Desno je neobičan spomen: na ploči je slika u sokolskoj uniformi čeveka koji je spomen namenio svojim bližnjima.










    Kapela je, po svemu sudeći podignuta istovremeno sa kubetom 1930. godine.


    ''...Radovi na izgradnji brane Stubo Rovni, u koje je do sada uloženo više od 90 miliona evra, mogli da budu zaustavljeni, jer je valjevski Zavod za zaštitu spomenika kulture odbio da da saglasnost na projekat zaštite manastira Gračanica, čije je potapanje predviđeno. Direktor Zavoda Nemanja Radojičić je na konferenciji za novinare čak poručio da bi najbolje rešenje bilo da se pravi nova brana, kako bi se zaštitila Gračanica. Radojičić kaže da Zavod za zaštitu spomenika kulture, koji je u martu ove godine ustanovio da nije moguće izmeštanje Gračanice, nije mogao da da „zeleno svetlo“ na projekat zaštite tog manastira prilikom potapanja...

    Iako je odluka o potapanju Gračanice doneta još pre više od 20 godine, uz saglasnost SPC, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Nemanja Radojičić na konferenciji za novinare je poručio da nisu iscrpljene sve mogućnosti kako bi se sprečilo potapanje Gračanice i navodi da će sve snage usmeriti ka tome da do toga ne dođe. On kaže da će, u zakonskim okvirima, pokušati da se izbori za to da ne dođe do potapanja Gračanice, ali nije precizirao šta mu je sledeći korak i šta sada, kada je izgradnja brane privedena kraju i kada je SPC dala saglasnost na potapanje manastira, može da se učini...'' (Blic, jul 2013)

    ''Vernici koje predvodi lažni monah Dragan Davidović, ponovo su sprečili arheološka istraživanja crkve Valjevska Gračanica, u blizini budućeg jezera, odnosno hidroakumulacije „Rovni“, pa su stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture u gradu na Kolubari zatražili zaštitu policije.

    ...Eparhija valjevska nedavno je saopštila da protesti nemaju blagoslov vladike Milutina, te da arheološki radovi nisu rušilački. Takođe, istaknuto je i da takvo ponašanje grupe okupljene oko raščinjenog kaluđera ugrožava opstanak monaha u Valjevskoj Gračanici koja je, u međuvremenu, pretvorena u manastir...'' (Novosti, avgust 2012)

    Blic 27.12 2013:
    ''Građani, čije proteste mesecima predvodi raščinjeni monah SPC Antonije (Davidović), zahtevaju da se, nakon što je izgrađena brana “Rovni” 12 kilometara od Valjeva, punjenje njenog jezera zaustavi na koti nižoj od planirane kako bi manastir Svetog arhangela Mihaila, u narodu poznat kao valjevska Gračanica, ostao iznad nivoa vode.''













    Stećak






    Stotinak metara na jugu od crkve - lići na vodenicu.


    ''U Gračanici sam bio samo jednom; crkvu nije imao ko da otvori, tako da je osnovni utisak koji sam poneo upravo lepota njenog položaja, među šumovitim brdima, na izbrešku u omčastoj okuci bistre reke. Tada sam već znao za planirano potapanje, i moje uživanje u prizoru bilo je osenjeno vizijom te vodene omče kako se steže i zanavek prekriva ovaj jedinstveni sklad prirode i istorije. Ako se to već mora desiti, ima li smisla premeštati građevinu? Njen dokumentarni značaj lako je pretočiti u reči i snimke, koji će trajno ostati za buduće istraživače; što se pak tiče spomeničke vrednosti ovog zdanja, ono je, po mom ubeđenju, ima samo u spoju sa svojim izvornim prirodnim okruženjem. Osvedočili smo se da crkva arhanđela Mihaila nije slučajno podignuta tu gde je, nego da su mesto i posveta hrama pažljivo birani jedno prema drugom. Tako je i sa drugim sličnim spomenicima prošlosti; monumentalni i raskošni, ili sasvim skromnih dimenzija i oblika, oni su, po pravilu, tesno srasli sa okolnim predelom, pa nam se čak ponekad čini kao da iz njega organski izrastaju. Nepoznatim graditeljima Gračanice verovatno ne bi palo na pamet da je podignu na novoj lokaciji koja joj je određena, a njihovi današnji potomci mogu na obalama svog veštačkog jezera da dižu šta god hoće: crkve u vizantijskom stilu, gotske katedrale, budističke hramove ili kazina, svejedno je. Sa gledišta očuvanja ono malo naše baštine, tu više nema šta da se priča. Nemojmo pomerati kamenove sa mesta na kojem stoje već petsto godina; pustimo neka Gračanica sada potone, možda će u neko bogatije i pametnije vreme opet izroniti, na vrhu svoga rodnog brežuljka.'' (Crkva Gračanica kod Valjeva - Nešto o njenoj prošlosti i budućnosti / Aleksandar Loma - Prvi put objavljeno u Reviji „Kolubara”, februar 2003)


    Putokaz na kome je prefarbana reč 'crkva'.

    Do manastira se dolazi sa puta Valjevo - Bajina Bašta. U selu Poćuta skreće se desno za manastir Pustinja, a levo za ovaj manastir.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 31.01.2014 u 20:29

  10. #160

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ГРАБОВАЦ
    - КОД ОБРЕНОВЦА -






    ''Манастир Грабовац са црквом Св. Николе саграђен је на месту ранијег манастира, за који се верује да су га подигли краљеви Милутин и Драгутин крајем 14. века. Налазећи се на раскршћу важних путева, манастир је у неколико наврата рушен и поново обновљен 1859. за време владавине кнеза Милоша Обреновића. Сачувани натпис указује да је данашњу цркву Св. Николе сазидао 1894. године „мајстор из Македоније“ на темељима претходне грађевине. Црква је конципирана као једнобродна грађевина централног типа са основом у облику слободног крста. На источном делу храма налази се изнутра полукружна, а споља тространа апсида, док се над централним простором наоса уздиже велико кубе. Обрада фасада спроведена је наизменичним полихромним ређањем малтерисаних трака окер и црвене боје, по угледу на примере српске средњовековне архитектуре. Најдекоративније обрађен је западни портал цркве, издвојен из масе западне фасаде у виду трема ослоњеног на два камена стуба, изнад ког се налази велика, декоративно обрађена камена розета. Иконе на еклектички обликованом иконостасу насликао је 1893. године Живко Југовић. У цркви се чува мермерна плоча посвећена ослободиоцима Београда 1806, у знак сећања на њихово окупљање код манастира Грабовца пред полазак на Београд. Манастир Грабовац представља важно сведочанство културно-историјских прилика у Србији крајем 19. века и континуитета развоја манастирског живота од краја 14. века у околини Београда.'' (Каталог непокретнмих културних добара на подручју града Београда)






    Nedavno je uredjen kao kapela izvor lekovite vode.

    Poruku je izmenio nenad.bds, 03.03.2014 u 14:15

  11. #161

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Ovaj manastir je predstavljen na postu br. 50. Ovde prikaz osvežavam novim slikama, a kasnije ću ovim zameniti stari post.

    MILJKOV MANASTIR





    ’’Jедан од девет манaстира који се налазе на десној обали реке Велике Мораве и сви заједно представљају целину која се назива ресавска Света Гора. То су следећи манастири Томић, Јаковић, Радошин, Ивковић, Добреш, Девесиње, Златенац, Буковица.

    Последња четири манастира су у атару села Гложани. Активни су Буковица и Златенац. Манастир Добреш је обновљен и налази се на 1.8 км југоисточно од манастира Миљково. Од манастира Девесиње видљиви су само трагови некадашњег постојања.

    Миљков манастир је своје садашње име добио у другој половини 18. века, ранији назив је био Буковица. Није познато ко је подигао манастир Буковица, али први писани документ о њему датира из 1374. године. Те године кнез Лазар својом хрисовуљом (повељом) дарује метохе манастиру Раваница, између осталих помиње се БОУКОВИЦА БРОД НА ГЛОЖАНЕХ НА МОРАВ.

    Постоје тумачења да је манастир подигао Деспот Стефан Лазаревић, али то је више претпоставка, а мање историјска чињеница.’’ (Sajt manastira)






    Na spoljnom zidu crkve pored vrata.


    ’’Miljkov manastir se prvi put pominje u turskom popisu kao manastir Prečiste Vavedenje sredinom 15. veka. Ranije se zvao Bukovica, po selu koje je u blizini nekada postojalo. Današnje ime je dobila po svom dobrotvoru, knezu Miljku Tomiću, koji je na temeljima stare podigao novu crkvu.

    Manastir je imao važnu ulogu u vreme Prvog srpskog ustanka zbog svog položaja u blizini skele na Moravi kuda je prenošeno oružje i municija. Srodstvo oca Miljka sa Karađorđem je doprinelo da manastir zauzme značajno mesto u Prvom srpskom ustanku jer su se u njemu ustanici iz Resave i Šumadije tajno sastajali. Zvono iz Miljkova je verovatno bilo prvo zvono koje je zazvonilo u oslobođenoj Srbiji 1830. godine. Odneto je u Kragujevac, a potom u Ravanicu, gde se i danas nalazi. Na njemu postoji natpis: "liveno za vlade vrhovnog vožda naroda srpskog Georgija Petroviča" i bilo je poklon Miljkovu za pruženu pomoć u organizaciji Ustanka.


    U vreme posle boljševičke revolucije u Rusiji veliki broj crkvenih velikodostojnika je prebegao na zapad. Sporazumom između Srpske Pravoslavne i Ruske zagranične crkve, Miljkovo je postao rusko-srpski opštežiteljni manastir. Predstavljao je centar Ruske crkvene dijaspore u Srbiji, posećivan od strane najviših ruskih crkvenih velikodostojnika iz celog sveta. Sveti Jovan Šangajski, zaštitnik putnika, zamonašen je 1926. godine u ovom manastiru. Danas se ovde mogu celivati čestice njegovih, kao i mošti Svete Jelisavete i inokinje Varvare.
    Po napuštanju Miljkova ruski monasi su za sobom ostavili kopiju čudotvorne ikone Bogorodice Ahtirske, jedne od najpoznatijih ruskih ikona.

    Svoj današnji izgled sa crkvom i dva konaka manastir je dobio 1856. godine. Crkva je sazidana od kamena sa tlocrtom u obliku trolista, a iznutra oslikana živim bojama najvećim delom rukom monaha Nauma (Andrića) 1967/1968. godine. Živopis obuhvata kopije najlepših srednjevekovnih fresaka.’’ (Svilajinac Online)






    Delići moštiju svetitelja.






















    Miljkov Manastir se nalazi oko dva kilometra od sela Gložane, desetak kilometara južno od Svilajinca, blizu same obale Velike Morave.






    Velika Morava - manastir je stotinak metara od reke.

  12. #162

    Odgovor: Manastiri Srbije

    MANASTIR LJUBOSTINJA

    Otpočeo sam vraćenje fotografija koje su vremenom postale nevidljive. Potrajaće to...
    Fotografije vraćam počevši od prvih postova na temama.



    Ime: Lju.jpg Pregleda: 329 Veličina: 201.0 KB

    Citat SQUAW kaže: Pogledaj poruku
    MANASTIR LJUBOSTINJA

    Manastir Ljubostinja se nalazi u blizini Trstenika i 9 km severoistočno od Vrnjačke Banje. Smešten je u dolini male planinske reke (Ljubostinjska reka). To je zadužbina kneginje Milice. Posvećen je Uspenju presvete Bogorodice.

    Manastir je građen od 1388. do 1405. godine. U Ljubostinji su sahranjene kneginja Milica, žena kneza Lazara i monahinja Jefimija, koje su se posle Kosovske bitke ovde zamonašile sa drugim udovicama srpskih vlastelina izginulih u bojevima na Marici i Kosovu polju.

    Danas je Ljubostinja ženski manastir koji čuva i održava oko pedeset monahinja. Za vreme Kočine bune iz manastira Ljubostinje je narod pozvan na ustanak. Posle propasti bune, Turci su zapalili manastir da bi se osvetili Srbima. Tada je većina fresaka uništena. Takođe kada je manastir zapaljen otkrivena je tajna riznica koja je bila sakrivena u manastirskom zidu iza ikone u kojoj je kneginja Milica sakrila svoje blago. Među opljačkanim blagom nalazila se i kruna kneza Lazara koja se danas nalazi u Istanbulu. Manastir slavi 19. avgust, Preobraženje.

    Manastir Ljubostinja je trikonhalne osnove razvijenog tipa sa kupolom i pripratom. Zidan je pritesanim kamenom, dok su fasade premalterisane i islikane tako da imitiraju zidanje kamenom i opekom. Manastir je građen u Moravskom stilu. Graditelj je protomajstor Rade Borović, čije se ime nalazi na pragu prolaza iz priprate u naos. Živopis je samo delimično sačuvan, rađen je u dva navrata. U priprati se nalaze portreti kneza Lazara i kneginje Milice koje je načinio jeromonah Makarije. Od slikarskih dela sačuvana su još: „Veliki praznici“, „Stradanja“, „Čuda“... U crkvi se nalazi i veoma vredan ikonostas koji je 1822. godine oslikao Nikola Marković.

    Ime: Lju (1).jpg Pregleda: 329 Veličina: 242.5 KB

    I meni najlepši deo cele priče :

    Po predanju Kneginja Milica je podigla hram na mestu gde je prvi put srela Kneza Lazara na dan Svetog Stefana.
    Ime: Lju (2).jpg Pregleda: 325 Veličina: 129.6 KB Ime: Lju (3).jpg Pregleda: 324 Veličina: 137.8 KB

    Nenad.bds:
    Dodajem ponovo fotografije jer su se originalno postavljene vremenom izgubile.
    Fotografije su iz posete 2006.

    ''Кнегиња Милица подигла је манастир са црквом Успења Богородице вероватно пред Косовску битку. Током турске окупације Љубостиња је била једно од средишта левачког краја. Више пута је обнављана: у XVII веку архитектура, крајем XVIII века живопис, а 1851. додатно је измењен првобитни изглед грађевине. Основа је у облику развијеног триконхоса са куполом. Припрата је квадратне основе, надвишена слепом калотом. Фасаде су биле бојене, тако да подражавају наизменично смењивање редова камена и опеке, и богато су украшене каменим розетама, преплетном орнаментиком на украсним архиволтама, оквирима прозора и врата, типичном декорацијом моравске школе. Градитељ Љубостиње, Раде Боровић, уклесао је своје име на улазном порталу што изузетно редак случај у средњовековном градитељству. Првобитно сликарство које је наручила кнегиња Милица, сачувано је у тамбуру кубета из око 1389, а касније је настављено, највероватније око 1415, што се може закључити на основу изгледа ктиторских и владарских портрета. Зограф и јеромонах Макарије који је радио у манастиру Зрзе, потписао се на грчком као аутор млађег слоја љубостињског живописа. Старији конак на западној страни је монументална грађевина из времена кнеза Милоша. Конзерваторско-рестаураторски радови су обављани на архитектури и живопису од краја шездесетих до осамдесетих година.'' (‘Spomenilko nasleđe Srbije’ – Zavod za zaštiru spomenika kulture RS)

    Manastir je spomenik kulture izuzetnog značaja

    Ime: Lju (4).jpg Pregleda: 330 Veličina: 233.8 KB

    Ime: Lju (5).jpg Pregleda: 326 Veličina: 103.9 KB

    Ime: Lju (6).jpg Pregleda: 324 Veličina: 171.8 KB

    Ime: Lju (7).jpg Pregleda: 326 Veličina: 178.4 KB

    Ime: Lju (8).jpg Pregleda: 321 Veličina: 189.5 KB

    Ime: Lju (9).jpg Pregleda: 319 Veličina: 175.5 KB

    Ime: Lju (10).jpg Pregleda: 322 Veličina: 199.6 KB

    Ime: Lju (11).jpg Pregleda: 321 Veličina: 107.0 KB Ime: Lju (12).jpg Pregleda: 324 Veličina: 122.1 KB

    Ime: Lju (13).jpg Pregleda: 326 Veličina: 211.6 KB

    Ime: Lju (14).jpg Pregleda: 322 Veličina: 163.0 KB

    Ime: Lju (15).jpg Pregleda: 322 Veličina: 187.8 KB

    Ime: Lju (16).jpg Pregleda: 318 Veličina: 119.8 KB Ime: Lju (17).jpg Pregleda: 319 Veličina: 106.0 KB

    Ime: Lju (18).jpg Pregleda: 317 Veličina: 217.2 KB

Strana 11 od 11 PrvaPrva ... 91011

Slične teme

  1. Tvrdjave Srbije
    Autor felix u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 20
    Poslednja poruka: 02.03.2015, 19:45
  2. Stari srpski manastiri van Srbije
    Autor Crazy Angel u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 19
    Poslednja poruka: 26.10.2013, 09:12
  3. Odgovora: 70
    Poslednja poruka: 12.06.2009, 15:27
  4. Požari širom Srbije
    Autor Lady S u forumu Spomenar
    Odgovora: 11
    Poslednja poruka: 29.07.2007, 23:51
  5. Tajkunizacija Srbije
    Autor auzun u forumu Spomenar
    Odgovora: 5
    Poslednja poruka: 23.03.2007, 15:23

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •