Manastiri Srbije - Strana 9
Strana 9 od 11 PrvaPrva ... 7891011 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 121 do 135 od ukupno 162
  1. #121

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир Света Тројица
    Дучаловићи - на Овчару



    Манастир Свете Тројице Овчар
    ''Троделни олтарски простор са истуреном, споља петостраном апсидом, једнобродни наос проширен правоугаоним певницама и надвишен моћном куполом дванаестостраног тамбура, припрата као посебна просторна јединица покривена слепом калотом, племените пропорције и камени рељефни украс портала, амвона и транзена дуго су били разлог мишљењу да црква тројичког манастира потиче из XIII века. Но, захваљујући првом писаном помену из 1594. и резултатима истраживања, последња деценија XVI века заправо је време изградње храма. Лунете над порталима испуњене су фрескама у XVII веку, док унутрашњост није никада била живописана. Тек кроз XIX век постоје историјски подаци о манастиру (иако сиромашно, братство је северно од цркве подигло конак са подрумом од ломљеног камена и спратом у бондруку значајно сведочанство народног неимарства) као и обновама и променама првобитног склопа и изгледа цркве (изграђен је најпре камени звоник пред припратом, који је заменио дрвени трем, да би касније и он био уклоњен; високи и богато резбарени иконостас са иконама у романтичарском маниру извео је 1868. даровити сликар Никола Марковић). Радови на заштити цркве и старог конака изводе се од средине шездесетих година, а 1995. на првобитно место враћен је реконструисани Марковићев иконостас.'' (Споменичко благо Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)
    Манастир Свете Тројице Овчар

    Манастир је споменик културе од великог значаја.

    ''Архитектура храма Свете Тројице представља најлепше дело градитељства међу ов чарско кабларским манастирима. Основа храма са ђакоником и проскомидијом у олта ру неодољиво подсећа на цркве из тзв. рашке школе". Посебну вредност целој грађевини даје кубе са богато обрађеним прозорима. Портали манастира Свете Тројице спадају у на јлепше и потврђују високу вештину мајстора и најбоље су очувани.

    Иконостас Николе Марковића из 1868. године је посебна вредност. Никола се на престоним иконама потписао на италијанском и француском језику, јер се школовао у Паризу и Фиренци. Његово дело су иконостаси у манастиру Љубостињи и цркви у Пожаревцу.


    Из манастирског проспекта.

    Време настанка овог манастира је највероватније XV век или почетак XVI века.
    Кроз своју историју манастир Свете Тро јице доживљавао је да запусти али је имао и неколико значајних обнова.

    Манастир Свете Тројице су обишли Вук Караџић 1820. године и Јоаким Вујић 1826. године. По њиховом сведочењу манастирски конаци су били доста запуштени. Помиње се је дан велики конак са десет соба. Године 1844. саграђен је конак северно од цркве, а 1850. и звоник испред припрате.
    Манастири Овчарско Кабларске клисуре

    Конак из 1844. године.

    На храму су се појавиле бројне пукотине због масивног звоника ослоњеног на зид цркве. Због тога је звоник порушен 1870. године. Значајну обнову манастир је доживео за време Владике Николаја Велимировића 1937. године... Немци су манастир бомбардовали 1941. године у два маха, порушили једну кућу из 1940. године на којој је постојао звоник и оштетили припрату.

    Средином 1978. године за старешину манастира постављен је игуман Варнава (Миодраговић) У овом периоду од 20 последњих година манастир је доживео најзначајнију обнову.
    Манастири Овчарско Кабларске клисуре

    Лунета изнад западног портала. (Слика из манастирског проспекта.)

    Све је обновљено и лепо уређено: храм, порта, конаци, нови звоник, зимска капела и упоште сва економија. Манастирска порта је ограђена зидом и урађен прилазни пут до манастира.

    Треба само доћи и видети овај сада пре лепо уређен манастир.
    Поклонике и посетиоце манастира пре свега очекује непоновљиви доживљај у сусрету са лепотом која се изражава у симфонији онога што је Бог даровао и вредне руке монаха створиле... '' (Незнатно скраћен текст оца Миломирa Атанасковића у манастирској брошури.)

    Манастир Свете Тројице Овчар

    Новији конак је југоисточно од цркве.


    ''Crkva manastira Sv.Trojice je po svojoj arhitekturi najlepši hram u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, smešten na jugozapadnim šumovitim padinama Ovčara. Nije utvrđeno ko je podigao manastir, ni kada se to desilo. Na osnovu dosadašnjih saznanja koji se oslanjaju na turske popise, ovaj manastir potiče iz druge polovine XVI veka, kao i ostali manastiri u Srbiji.


    Crkva manastira Sv.Trojice je jednobrodna građevina sa pravougaonim pevnicama i kupolom iznad središnjeg dela crkve, razvijenim oltarskim prostorom na istočnoj i pripratom na zapadnoj strani, dozidanom posle izgradnje naosa. Lepota manastirske crkve govori o umeću majstora, angažovanih da rade za očigledno bogatog naručioca sa izgrađenim ukusom, koji je u teškim i nesigurnim vremenima imao dovoljno osećaja za lepo i uzvišeno u arhitekturi. Ona svojim opštim sklopom i proporcijama predstavlja ne samo najznačajniji arhitektonski spomenik u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, već je jedno od najlepših graditeljskih ostvarenja sa kraja XVI veka u srpskoj pravoslavnoj crkvi.

    U manastiru Trojice nalazi se jedan veliki, prestolni, zlatom i srmom izvezen, krst od velike umetničke vrednosti. Pored tog krsta, u manastiru Trojici se nalaze dve jedinstvene retke prestone ikone Spasiteljeva i Bogorodična...'' (Informativni web portal grada Čačka)


    Запис о изградњи зидане ограде 1850. уграђен је близу капије.


    Манастири Овчарско Кабларске клисуре
    ''У прелепој клисури, недалеко од Ча чка, између планина Овчара и Каблара, налази се Српска Света Гора. Ретко је где на тако малом простору саграђено толико манастира.

    Укупно их има осам. На падинама Овча ра су: Ваведење, Вазнесење, Преображење, Сретење и Света Тројица. А са друге стране Мораве под Кабларом су: Благовештење, Ни коље, Јовање и три црквице Илиње, Успеније и Савиње.

    Од поменутих манастира Успеније је под управом манастира Јовања, а Савиње је под управом манастира Преображења.
    Манастир Свете Тројице Овчар

    Манастири Овчарско Кабларске клисуре
    Сви овчарско кабларски манастири као целина и појединачно имали су значајну улогу у чувању Православне вере у Србском народу. Они су били духовна огњишта на ко јима је чувана национална свест и идеја о сло боди, пре свега од греха кроз лични подвиг монаха и целог отачаства од разних непријатеља и завојевача.

    Почетком XIX века манстири Српске Свете Горе су будили свој народ на устанак за ослобођење од турског ропства.




    Манастири Овчарско Кабларске клисуре
    У једном периоду наше историје ови манастири су постали први народни универзи тети. У њима је јако била развијена преписи вачка делатност. Преписивале су се, пре свега, богослужбене књиге. Приликом посете мана стиру Преображењу, Вук је забележио да се из рукописних књига и данашњи дан чати и поје у цркви". (Текст оца Миломирa Атанасковића у манастирској брошури )

    Манастир Свете Тројице Овчар

    ''Манастир Свете Тројице се налази на врху једне косе, на западној страни Овчара. До њега се најлакше долази асфалтним путем који иде од магистрале Чачак Ужице.''
    Манастири Овчарско Кабларске клисуре

    Манастири Сретење и Св. Тројице су недалеко један од другог. Прилази им се са пута који иде јужном падином Овчара (супротне од Западне Мораве и Клисуре). Из правца Пожеге скреће се на пут кроз Лучане. Од Чачка путокази воде са магистрале на југ (лево), па убрзо пут кроз села иде на запад.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 25.10.2010 u 08:26

  2. #122

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР СВЕТИ ЛУКА
    БОШЊАНЕ



    Манастир Бошњане

    Манастирска црква посвећена Светом Луки.


    Храм Свих Светих је недавно завршен.


    ''На благом узвишењу изнад села Бошњана, близу Варварина, налази се обновљени манастир посвећен апостолу Луки. А према народном предању, овде је за време кнеза Лазара, крајем 14. века, саграђен првобитни манастир, на месту насеља из римског времена, које се звало Дренац или Буковац. Касније, за време Турака манастир је био угашен, а све грађевине срушене и уништене.

    Историја, архитектура
    У сагласности са предањем је и реална претпоставка, пошто писани извори не постоје, да је манастир основан у доба кнеза Лазара, имајући у виду да се налази на поседима, које је овај владар Раваничком повељом даровао својој задужбини манастиру Раваници. Топоними Грчка коса, Грчка ћуприја и Грчки поток у околини, можда указују да су првобитни манастир крајем XIV и почетком XV века насељавали монаси синаити, пристигли са византијског простора. У домену претпоставке је веза манастира у Бошњанима (где се одувек прославља празник Четрдесет мученика севастијских Младенци) са Темнићким натписом (плочом која је била уграђена у неку цркву, из X-XI век), пронађеном у оближњем селу Горњем Катуну, на којој се налазе имена десет од Четрдесет севастијских мученика.

    Забележено је аутентично сведочанство да су бошњански манастир почетком XIX века, у време буна, запалили Турци и да је том приликом страдало много народа. Тако су и старији мештани, учесници Првог светског рата, запамтили да се на манастиришту, крај изворишта где су се дешавала исцељења, виђали нагорели балвани.


    Унутрашњост цркве Св. Луке.


    Манастир Бошњане



    Након приче једног мештанина да је у сну од неког светитеља добио наредбу да на месту некадашњег почне да се подиже нови манастир, верници из Бошњана, након благослова Епископа шумадијског Саве, почињу да 1990. године зидају манастир Светог Луке, који ће 21. јула 1996. године осветити Владика Сава. Манастир је до 2002. године био женски, да би од тада, доласком архимандрита Алексеја (Богићевића) за настојатеља, постао мушки.


    Звонара


    Манастир Бошњане

    Западно, кроз мала врата на манастирској огради, у удолини је извор.




    Манастирски комплекс ограђен зидом, данас чине манастирски храм, звоник са капелама у основи и осам звона, конак, летњиковац и у зграду уграђен источник.
    Црква манастира Светог Луке рађена је у рашком архитектонском стилу, правоугаоне је основе, засведена полуобличастим сводом. На западном делу је отворен трем изнад којег се уздиже четворострана масивна кула звонара. Олтарска апсида на истоку и две бочне конхе правоугаоног су облика. Фасаде су од беле опеке са једноставним рељефним украсима око отвора. Кров изнад храма је двосливан, а изнад звоника четворосливан, покривен машинским црепом.
    Поред чудотворне иконе светог Луке, у манастиру се налазе и друге црквене драгоцености и одабрани примерци црквеног мобилијара, даровани од многобројних поклоника ове светиње.'' (Са сајта Еперхије шумадијске)
    Манастир Бошњане

    Као што се и на сликама види, у манастирском кругу су два храма. Црква Свих Светих (која се не помиње у тексту на сајту Еперхије) завршена је 2009. године и освештана 2010.године.






    Кроз западна, мала врата кроз која се иде до извора.




    Село Бошњане је близу Варварина, а може се доћи од и Сталаћа или Крушевца.

    Poruku je izmenio nenad.bds, 03.11.2010 u 09:48

  3. #123

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР СВЕТИ НИКОЛА
    СВОЈНОВО



    Манастир Својново



    Манастир Својново
    ''Сви објекти манастирског комплекса распоређени су у узаној издуженој дубодолини западно од села Својнова, на обронцима планине Јухор. Средњовековно порекло засновано је на предању, мада би се могло основано предпоставити да је на овом подручју у другој половини XIV века подигнут манастир, што потврђују и његове архитектонске карактеристике (триконхална основа са бочним певницама и источном апсидом). Томе у прилог иду и помени у турским пописним документима из XVI века манастира Светог Николе код села Поточца у Левачкој нахији.


    Манастир Својново

    Западна страна цркве је на десетину корака од потока.


    Манастир Својново
    Зна се да је манастир потпуно страдао крајем XVIII века, у време ратова са Турцима капетана Коче Анђелковића, односно да је обновљен за време Карађорђевог ослободилачког устанка, 1812. године. Тада је нахијски кнез Милета Радојковић од остатака порушеног манастира изградио данашњу цркву и стари источни конак. Овај храм током наредних стотинак година биће мирска црква.




    Звона су изливена у Београду 1954. године (уколико сам добро могао да разазнам натпис.)

    Манастирски храм у Својнову има триконхалну основу са неправилно засведеним ваљкастим сводом. На источном делу је велика полукружна апсида, а на бочним странама плитке конхе. Црква је зидана ломљеним белим каменом са фугованим и дерсованим фасадама. Главна улазна врата на западном зиду и бочна на јужној певници рађена су од дрвета и орнаментисана су у народном стилу са низом биљних украса и преплета. Кров је двосливан, доста стрм, са избаченим стрехама. Зидови су делимично живописани у наше време. Унутрашњост је осветљена са по два узана простора са стране и јеним већим на олтарској апсиди.


    Нови конак

    Североисточно од цркве сачуван је приземни конак из 1812. године. На истоку је подигнут монументални конак правоугаоне основе, са великом улазном капијом и лучним прозорима.'' (Са сајта Еперхије Шумадијске)






    Извор са лековитом водом је у обали потока наспрам западног улаза у цркву.
    Манастир Својново

    Ближе цркви се види део старог конака.


    Манастирска порта је сеновито, пријатно место.

    ЦРКВА ОГЊЕНЕ МАРИЈЕ


    Између манастир а и села, око 2 км на север налази се недавно подигнута црква посвећена Огњеној Марији.


    Црква Својново

    Црква је уз лековити извор који је такође недавно озидан. Како смо у манастиру чули, на том месту је и у прошлости била стара црквица.
    Црква Својново

    Црква је смештена на малој, добрим делом вештачки начињеној заравни изнад потока.

    Својново је насеље у општини Параћин у Поморавском округу. Према попису из 2002. било је 1386 становника.

    Selo Svojnovo nalazi se na najudaljenijem, jugozapadnom delu paraćinske opštine, na oko 15 km. udaljenosti. Nekada se selo nalazilo bliže Moravi , ali zbog najezde Turaka koji su napredovali moravskom dolinom selo se lagano selilo ka obroncima Juhora. Tu se i danas zadržalo.

    Po predanju nekada se selo zvalo MAJUR, ali je kasnije promenilo ime u Svojnovo. U crkvenim zapisima se pominje kroz istorijat izgradnje manastira Sveti Nikola, na obroncima Juhora, još 1812 godine iako se smatra da je selo mnogo starije. Inace za planinu Juhor je vezana jos jedna zanimljivost. Po narodnim predanjima na vrhu Juhora ima alka gde su se nekad u doba Panonskog mora privezivali čamci-brodovi. Isto tako po predanjima ima i peđina sa zlatom koje su neistražene jer u istima ima puno zmija pa niko ne sme da ih ispita.

    Najveće blago Juhora koje je svima na dohvat ruke je prelepa priroda naročito oko manastira Sveti Nikola na obroncima Juhora. Pored ove lepote Juhor dariva Svojnovce pečurkama, kupinama, šipurcima i ostalim lekovitim biljem kao što je kantarion i sl.

    Izmedju Svojnova i Potočca tece Platinski potok. Za svoje čudno ime, kako govori svedočenje iz jednog slučajnog susreta u Dubrovniku, najverovatnije treba da zahvali sadržaju plemenitih metala koje spira iz nedara još uvek neispitanog Juhora.

    Ni selo Svojnovo nisu zaobišli ratovi. Mnogi meštani pali su u Balkanskim, I i II svetskom ratu za šta su im zahvalni Svojnovci podigli spomen ploču u centru sela.

    U inostranstvu ima dosta meštana Svojnova a i meštani su vredni ljudi pa selo spada u jedno od najbogatijih u paraćinskoj opstini. Skoro da nema stare kuće pa se moze reci da je Svojnovo selo lepih kuća. Meštani se bave poljoprivredom ali i sa stolarskim zanatima i sl. U selu ima 3 velika proizvodjača lamperije i parketa, 2 benzinske pumpe, velika restoran-kafana "Dva bela goluba"sa bazenom za kupanje i letnjom bastom, 6 prodavnica, dva auto-prevoznika za autobuski i teretni saobracaj. Skoro sve ulice u selu su asvaltirane a prosle zime meštani su sa Direkcijom za izgradnju ulozili preko 20.000 DM i asvaltirali jednu od ulica u selu Autobuski saobracaj povezuje Svojnovo sa okolnim mestima skoro na svaki sat vremena a 80 % domacinstva ima dva ili vise automobila. ( Deo sa FB grupe Svojnovo)

    Poruku je izmenio nenad.bds, 17.11.2010 u 09:44

  4. #124

    Odgovor: Manastiri Srbije


    Манастир Св. великомученика Георгија
    Ћелије код Лазаревца





    ''У првој половини 20. века, 1923. и 1924. године, извршена су археолошка истраживања на локалитету села Ћелије код Лазаревца, а настављена су од стране Завода за заштиту споменика културе Ваљева 2005. године.

    Дошло се до сазнања, да је на овом месту, током 14. или 15. века, постојао манастирски комплекс, састављен од једнобродне цркве и неколико зграда, чији је ктитор био неко од српске властеле (по некима Гргур Бранковић, син деспота Ђурађа Бранковића). Манастир је служио за смештај мањег броја монаха, и по угледу и концепцији подсећа на велики број мањих манастира који су у то време, под утицајем Свете Горе, подизани у Србији.




    Овај манастир је обновљен 1923./1924. године, али овога пута као филијална црква петчанске парохије и као заједничка костурница српских и аустроугарских бораца погинулих у Колубарској бици.


    29. јула 2006. године, на дан освећења обновљеног храма, и новоподигнутог конака, васпостављен је манастир Св. великомученика Георгија, као први и једини манастир у Колубарско-посавском намесништву Епархије шумадијске, а као метох манастира Св. Луке из Бошњана код Варварина.




    Историја, архитектура
    На основу остатака архитектуре, положаја у простору и избора места у скривеној долини, може се закљућити да је током XIV или почетком XV века на месту садашње цркве подигнут мањи манастирски комплекс. Богомољу је подигао припадник српске властеле који је и сахрањен у манастрској цркви. Манастир је изгледао као и велики број мањих манастира који се у Србији подижу почевши од друге половине XIV века под утицајем монаха са Свете Горе (Павловац, Кастаљан, Копорин... ). Манастир је уз мање прекиде вероватно живео до XVIII века када је у потпуности запустео.

    Према народном предању, овде је сахрањен Гргур Слепи, син деспота Ђурђа Бранковића. Међутим, поуздани историјски подаци говоре да је Гргур последњу годину свога земаљског живота провео у Хиландару, где се замонашио и упокојио 1459. године.


    Средњовековна црква је била изграђена од притесаног кречњачког камена и квадратних тесаника сиге који су узиђивани у релативно правилним редовима. Сига је углавном употребљавана за израду пиластра у наосу, углова цркве и у много мањој мери зидова. На основу пропорција цркве, као и димензија и распореда пиластара, може се са великом вероватноћом претпоставити да је црква у средњем веку имала кубе над наосом.

    Остаци старог живописа сачувани су само у нижим зонама. Слично фреско сликарство откривено је у цркви села Дића, подигнутој у првој трећини XIV века. У много мањој мери фреске су сачуване и на спољашњем лицу зида.

    Приликом сондирања порте цркве источно и јужно од храма откривени су темељи грађевина од камена у кречном малтеру који представљају остатке манастирских конака из времена заснивања манастира. Источно од олтара откривени су остаци темеља зграда које су северном страном биле наслоњене на падине брега. Вероватно су подигнуте током XVII или XVIII века.

    Градња спомен цркве „где ће бити смештене кости наших јунака који су погинули бранећи своја огњишта“ у Првом светском рату, почела је 1924. године да би већ 1925. године служена Литургија. У њену костурницу смештену су кости од три до пет хиљада пострадалих ратника, донетих искључиво са Врачег брда. Према речима мештана села Ћелија, када је подигнута црква у Лазаревцу, кости из ћелијске спомен цркве однете су у њу. Тада је простор старе цркве очишћен до нивоа пода новоподигнуте цркве. Ниво свих старих зидова цркве сведени су на најнижи сачувани ниво од један и по метар у односу на стари под цркве. Светогеоргијевски манастир у Ћелијама васпоставио је 2006. године Епископ шумадијски Јован. Нова манастирска црква освећена је 29. јула исте године.'' (Са сајта Епархије Шумадијске)


    Манастир је 4-5 километара од Лазаревца према Љигу, поред Ибарске магистрале.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 27.11.2010 u 09:46

  5. #125

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ЛЕШЈЕ



    Манастир Лешје
    Манастир Покрова Пресвете Богородице
    у Лешју код Параћина



    Манастир Лешје

    ''Остаци манастира Лешја са црквом која је посвећена Св. Богородици налазе се изнад данашњег села Лешја на планини Баби. Са источне стране црква и манастир су заклоњени литицом и леже на приступачној заравни. Тачан датум градње је несигуран. Претпоставља се да је Стефан Немања на темељима раније цркве подигао мању цркву рашког типа. Постоје несигурни подаци да је и кнез Лазар на истом месту изградио себи манастир. Познато је да је од 1360. до 1456. манастир Лешје био значајан духовни центар. Ова црква представља најстарију триконхалну цркву у Поморављу, која је подигнута на култном месту из XII века. У градњи су уочљиви светогорски утицаји (смањена величина наоса). Проскомидија и ђаконикон су издвојени и имају улаз из централног дела наоса и директну везу са олтарским простором. Укупна дужина цркве је 11,60 m, док ширина износи 6 m. Зидана је од сиге, а очувана висина зидова је око 0,50 m. Њихова дебљина је око 0,80 m.'' (Споменичко наслеђе Србија; Завод за заштиту споменика културе РС)
    Манастир је категорисан као споменик културе великог значаја.


    Манастир Лешје
    ''Археолошка истраживања на архитектури цркве, као и на о средњовековној некрополи око ње, поуздану су потврдила да је реч о култном месту са траговима живота још од XII века. Проучавања архитектуре Лешја показала су да се испод темеља цркве триконхосне основе налазе старији темељи.

    Мада није сасвим поуздано потврђено из ког периода потичу материјални остаци цркава и Лешју, чињеница су да је светиња у Лешју веома стара. Несумњиво је на истом месту постоје материјални трагови више од једне цркве које потичу из средњег века, чиме се и овде потврђује распрострањена тежња да се испоштује континуитет затеченог култног места тиме што се цркве подижу на остацима старијих храмова.

    Темеље (до висине 0,5 m) Богородичине цркве триконхосне тј. тролисне основе откопао је, према једном чудесном виђењу, 1923. године сељак Живан Марковић (1880-1972.) из Лешја, са помоћницима. На темељу старе цркве, у олтарском делу, Живан тада подиже црквицу врло скромних димензија, на три дирека, грађену каменом и покривену лимом.


    Манастир Лешје

    Црква је подигнута на темељима средњевековног храма. Слика коју можете наћи на сајту манастира приказује цркву у градњи на којој се види део зида негдашњег храма.

    Приликом последње обнове започете 2004. године, ова црква скромних димензија је сасвим уклоњена, а нови храм је саграђен на знатно обимнијим, донекле сачуваним, средњевековним темељима триконхосног облика уз извесна одступања од тог плана (рецимо, додата је припрата коју лешјански храм није имао у средњем веку ...). Још увек су у току радови на довршењу храма.
    Манастир Лешје

    Кула Орловића Павла.

    У току су и радови на ревитализацији куле с јужне стране цркве, коју су мештани назвали по барјактару кнеза Лазара, Орловићу Павлу, кула Орловића Павла. На њој је смештена манастирска звонара, а у приземљу се налази простор за прислуживање свећа. Кула - звоник је подигнута на масивним средњовековним остацима квадратне куле од притесаног камена, који су сачувани до висине од 1,80 m. На звонари се данас налазе 9 звона руске ливнице Вера и једно изливено у Ћуприји 1990., а у плану је набавка још звона.'' (Са манастирског сајта)




    Надаље је целовит текст манастирског проспекта:
    ''Недалеко од Параћина, на путу према Зајечару, на северозападној страни брда Баба, изнад истоименог села, налази се манастир Лешје, са црквом По- крова Пресвете Богородице. Обнова манастира и духовног живота у њему започела је у августу 2004. године, када је, с благословом епископа брани- чевског др Игњатија (Мидића), управу преузео јеромонах Јован, који је оформио женску манастирску обитељ. У почетку, манастирска богослужења вршила су се у импровизованој капелици; прва служба у новосазиданом храму, одржана на Велики петак 2005. године, била је канон Плач Мајке Божије", а прве Свете Литургије биле су оне на Велику суботу и Васкршње...






    Осликавање зидова је недавно започето.


    Манастир Лешје

    Лешјанска пустиња
    Не зна се јтачно када је манастир запустео; као манастир Лешје се изгледа последњи пут спомиње у турским пописима с краја 16. века (1575-1576. и 1585). Народно предање говори да су последње братство, заједно са хришћанском рајом" окупљеном око манастира, побили Турци.


    У припрати. Рељефни украси на клупама - митска бића - су, како ми се чини по узору на рељефе са цркве Лазарице, цркава манаастира Раванице, Љубостиње, Каленића...




    Вероватно је манастир дуго лежао у рушевинама, иако, као и на другим манастириштима, није била порушена светиња. Пролазећи кроз ове крајеве нешто након половине 19. века, Феликс Каниц спомиње рушевине града Орловића Павла. Масивне средњовековне остатке квадратне куле од притесаног камена, крји су, с јужне стране цркве, сачувани до висине од 1,80 м (била је слична кулама у оквиру боље сачуваних зидина око манастира Раванице и Манасије), мештани су такође називали по барјактру кпеза Лазара, Орловићу Павлу. У току су радови на ревитализацији ове куле на којој ће бити смештен манастирски звоник.


    Кула Орловића Павла.
    Manastir Lešje

    Кула се споља украшава рељефним и осликаним керамичким плочама.




    Manastir Lešje

    Нова звона чекају на постављање на своје место.Верујем да ће се звоњава, захваљујући положају манастира изнад равнице окужена планинама, чути на бар 30 квадратних километара.
    Manastir Lešje

    У доњем делу куле Орловића Павла.

    Темеље (до висине 0,5 м) Богородичине цркве триконхосне (трилисне) основе откопали су сељаци 1923. године. Приликом откопавања пронађени су предмети који су предати музеју, за које се сматра да потичу из 17. века. Нађен је и известан борој фрагмената животописа, који, на жалост, нису сачу вани, а на некима је било и лепо израђених људских глава. Крајем 80-тих и почетком 90-тих година организован је црквени Одбор који је предузео извесну обнову. У цркви је повремено служена Света Литургија.
    Манастир Лешје

    Приликом последње обнове започете 2004, ова црква скромних димензија је сасвим уклоњена, а нови храм је саграђен на знатно обимнијим, донекле сачуваним, средњове ковним темељима триконхосног облика једна од главних одлика моравске стилске групе у архитектури), уз извесна одступања од тог плана (рецимо, додата је припрата коју лешјански храм није имао у средњем веку...).

    Стручна археолошка истраживања на цркви и на средњовековној некрополи поуздано су потврдила да је реч о култном месту са траговима живота још од 12. века (датовано поуздано на основу новца пронађеног у гробовима). Археолози су такође осим цркве триконхосне основе на истом месту открили темеље још једне цркве (неки истраживачи тумаче да то нису темељи укупно две, већ три цркве!).

    Задужбина жупана Вукослава
    Писани историјски извори о манастиру потичу из каснијег периода. Они сведоче да је властелин цара Душана, а потом цара Уроша, жупан Вукослав, на својој баштини у пустоши Петрус до 1360. године подигао Богородичину цркву. Заједно са синовима Држманом и Црепом поклонио је цркву и део ба- штинског поседа манастиру Хиландару 15. октобра 1360. године (повеља којом цар Урош потврђује дар и данас се чува у ризници манастира Хиландара). Властелинство, са црквом Богородице пешрушке, доведено је, међутим, небри- гом Хиландараца, до последњег запустенија". Из тог разлога су Вукослављеви синови Цреп и старац Дионисије" (Држманово монашко име), обративши се цару Урошу, затражили и повратили своју баштину, којој су потом приложили нове поседе. Тада су се стекли услови за не мало општежиће, које је овде установљено. После смрти старца Дионисија који је несумњиво успешно управљао манастиром са бројном обитељи, Хиландарци су затражили свој бивши посед. Исход је био да је патријарх Јефрем пресудио у Црепову корист, што је потврдио и Јефремов наследник, патријарх Спиридон, када је посетио манастир и видео његов напредак. Такву пресуду је потврдио и кнез Лазар, који, то је занимљиво, Црепа у званичним документима назива својим братом. Иначе, спор између Вукослављевих потомака и манастира Хиландара је до нашег времена веома интересовао проучаваоце црквеног права.
    Manastir Lešje

    Венедикт Цреповић, игуман лешјански
    У метежу после косовског слома државе изгледа да је Хиландар некако поново ушао у посед манастира Лешија". Црепов син Венедикт (то му је монашко име; није нам познато име које је добио на крштењу) водио је нову парницу, коју је, са саветом патријарха и сабора митрополита, игумана и вла- стеле, деспот Стефан 1411. године пресудио у његову корист. Венедикт је дуго био игуман Лешјански. Године 1452. спомиње се да је деспот Ђурађ Бранковић игумана Лештијанског кир Венедикта", као нарочито угледну и поверљиву личност, одредио за члана посланства које је ишло да од султана моли дозволу за пренос моштију светог апостола и јеванђелиста Луке у Србију. Венедикт је почетком 1453. и допратио мошти из Рогоса у Смедерево. Сачуван је опис овог догађаја који сведочи да су мошти на најсвечанији начин неколико недеља ношене кроз Деспотовину. Није искључено да су мошти приликом преноса макар краће време боравиле и у Лешју.

    У време Венедикта Цреповића Богородичин манастир у Лештију" био је духовни и културни центар, у живој вези са Светом Гором.

    Преподобномученик Јован
    Као и у многим другим манастирима у време деспота Стефана Лазаревића, и у Лешју је постојала скрипторија и ту се вероватно одвијала врло жива преписивачка активност. Године 1412. у пустињи Лештијанској" преписује по жељи деспота Стефана један панегирик (похвални спис; изгорео је у пожару 1901. у манастиру Светог Павла, али је познат запис из ове књиге) јеромонах Јован. Он је спадао у монахе синаите. Повукавши се из Лешја, највероватније због турске најезде, прешао је у манастир Светог Јована Претече, познат под именом Стјеник (јер се налази у стеновитом пределу планине Јелице). Један запис (из 1474.) у цркви Јежевици сведочи да су Турци на Духове 1462. побили братиу и кир Јована лештјанска и стјеничка". Култ преподобномученика Јовна, кога је народ сматрао светим још од дана његове мученичке смрти, све више је узрастао до данашњих дана. Догађаји у којима се очигледно осећа и види присуство Божије преко његовог угодника Јована, привлачили су и привлаче верне у светињу у којој почивају његове чудотворне и нетљене мошти (извађене из гробнице на Видовдан 1950. године и положене у кивот у цркви).

    Околина Стјеника и околина Лешја донекле подсећају једна на другу. Позната је, према предању, пећина у којој се након преласка у Стјеник свети Јован подвизава. У њу се пењало и силазило помоћу гужви и клинова", и у њој је преподобни највише боравио, у посту и молитви, силазећи у манастир само недељом и празницима на Свету Литургију и када су му из околних манастира калуђери долазили ради поуке. Иначе, синаити и исихасти су тра жили управо оваква места за своје подвизавање. Уосталом, и Господ Исус Христос је три своја ученика, да би се пред њима Преобразио и показао им своје божаиство, одвео на високу Таворску гору, а није отишао с њима на неко равно место или на ниску гору. Свети оци тумаче да је тиме дата тајанствена поука свима, да ко год хоће да се УДОСТОЈИ небеских откривења треба да остави низијска, земна пристрашћа, и да тражи висинска, небеска блага..."
    Манастир Лешје

    Пустиња над пустињама
    Примећено је да горје под Бабом са манастиром Лешје подсећа на заравни у врлетима Свете Горе и погодно је за живот монаха пустињака (анахорета). Могуће је да је овде и пре 14/15. века, када је под окриљем исихазма у српској држави дошло до процвата монаштва, нарочито анахоретског типа, било пустињака. Претпоставља се да је Лештијанска пустиња" у ствари исто оно место које историјски извори називају пустиња над пустињама", где се склонио и нашао спас Стефан Немања (свети Симеон Мироточиви), после пораза у бици на Морави с византијским василевсом Исаком Анђелом.

    Још један занимљив проблем везан за историју манастира Лешје односи се на празник Покрова коме је манастирска црква данас посвећена. Извори не спомињу ком празнику Пресвете Богородице је храм био посвећен у средњем веку, већ само говоре о Богородици Петрушкој", односно Богородици Лештијанској". Празник Покрова није почео да се слави у Византијској цркви, где се догађај десио, већ у Руској цркви и то у 12, веку. Обично се сматра да је празник у Српску цркву дошао са руским богослужбеним књигама у 17. и 18. веку. Међугим, после Русије, овај празник уводе манастири Атоса. Захваљујући јаким српским везама с овим манастирима крајем 14. и почетком 15. века могло је поштовање празника Покрова да буде уведено и у Српску цркву. Можда је игуман Венедикт, који је имао интензивне везе са Светом Гором, већ тада у манастиру Богородице Лештјанске увео овај празник. За сада, ово је само претпоставка коју, ако Бог да, ваља проверити.''

    Manastir Lešje
    Манастир Лешје

    По средини је кивот са моштима светаца. Како нам је монахиња набројала, то је више од 10.

    ''У нашој ризници, за сада скромној по броју светиња, мада не и по њиховој духовној вредности, налазе се: једна честица Часнога Крста Господњег, делић моштију једног од Светих 40 севастијских мученика, епитрахиљ и надбедреник Светог Јована Шангајског као и раса великог подвижника нашег времена старца Сампсона (Сиверса). Иначе, приликом освећења цркве у Часну трпезу уграђење су мошти косовског великомученика Светог кнеза Лазар..''


    ''Источно од манастирске цркве и конака, у непосредној близини, налази се извор, регулисан каменом чесмом и каскадним базенима уређеним као мала вештачка језера. Извор чине два врела која избијају из земље на врло малој удаљености једно од другог. Око извора је смештен уређен врт. Народ из околине захвата овде воду верујући у њену исцелитељну моћ. Када је лепо време, крштењa се вршe погружаваљем у језерцету. У плану је адаптација и стављање у функцију постојеће крстионице на извору, како би се и када није лепо време одрасли крштавали погружавањем.''


    Manastir Lešje

    Поглед са пута Параћин - Зајечар.

    ''Манастир Лешје, са манастирском црквом Покрова Пресвете Богородице, налази се изнад истоименог села, 10 километара југоисточно од Параћина, и око 2 километра јужно од пута Параћин-Зајечар, на северозападној страни брда Баба (656 m).

    Манастир је смештен на заравни која се према западу, односно према селу, доста стрмо спушта, а према истоку прелази у раван терен, изнад кога се непосредно уздиже врх планина Баба. Изнад манастира је шума прошарана масивним стенама, које личе на траг метеорске кише.

    Главни улаз у манастирску порту налази се на југоисточној страни. Манастирски комплекс је ограђен и сачињавају га црква, кула - звоник, костурница са меморијалним обележјем у виду Голготе, као и стара гостопријемница и конак. С терасе испред западног улаза у цркву отвара се диван поглед у даљину на велико парче Поморавља и Шумадије и на обронке Кучајских планина.''


    ---
    Спољна и унутрашња архитектура и делом стил украшавања цркве као и спољашности куле, за мене су били изненађење. За коришћење руског стила, односно стила који није уобичајен у нашим старим а и новим манастирима, једино објашњење налазим у делу текста који говори о везама манастира са руским манастирима на Светој Гори и посвећивању манастирске цркве празнику Покрова пресвете Богородице који потиче из руске традиције.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 04.12.2010 u 13:44

  6. #126

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир Вујан



    Манастир Вујан

    ''У селу Прислоница недалеко од Чачка, у подножју планина Велики и Мали Вујан, налази се истоимени манастир са црквом посвећеном св. арханђелу Михаилу. У близини темеља разрушеног манастира Обровине, војвода Никола Милићевић Луњевица 1805. подигао је данашњу црквену грађевину, у основи једнобродну, са полукружном олтарском апсидом, припратом изнад које се уздиже кула-звоник и отвореним дрвеним тремом. Једини украс на фасадама су благо профилисани фриз испод кровних венаца и по једна скулптурална представа лава како држи људску главу на закошеним странама звоника.


    Манастир Вујан
    Црква је грађена од ломљеног и притесаног камена и омалтерисана. Живопис из 1808, дело зографа Стојана и Јеремије, пресликао је Рафаило Марковић из Македоније у време обнове цркве између 1939. и 1943, када је постављен и нови иконостас. У припрати је сахрањен војвода Лазар Мутап, прослављени јунак из I српског устанка. Манастирски конак подигао је 1853. кнез Александар Карађорђевић.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)
    Манастир Вујан

    Манастир је споменик културе великог значаја.


    Манастир Вујан
    ''Nalazi se na padinama planine Vujan, na oko 6 km udaljenosti od Čačka. Posvećen je svetom Arhangelu Mihajlu.


    Manastir Vujan

    Manastir Vujan

    Manastir Vujan
    Manastir Vujan se nalazi u selu Prislonici, na šumovitim padinama planine Vujan. Svojim izgledom dominira živopisnom okolinom. Prema mišljenju istoričara manastir potiče iz srednjeg veka, s tim što je njegov prvobitni naziv bio Obrovin. Manastir je porušen 1597. godine, a 1805. godine obnovio ga je Nikola Milićević Lunjevica. U priprati manastira sahranjeni su legendarni junaci ovog kraja i neumorni ratnici protiv Turaka u Prvom i Drugom srpskom ustanku, vojvode Lazar Mutap i Nikola Lunjevica.


    Na levoj slici su carske dveri. Desno je deo gde se čuvaju mošti Vujanskog svetitelja i Vojvode Lazara Mutapa.

    U crkvi manastira Vujan čuva se ikona sv. Arhangela Mihaila iz 1808. godine. Spada u retke i vredne primerke, zbog čega je pod zaštitom države. Pored nje vredna je i ikona koja predstavlja Isusa Hrista, iz XIX veka. '' (Informativni web portal grada Čačka)

    Manastir Vujan

    ''Smešten na šumovitoj padini pod vrhom istoimene planine. Ovaj manastir su u prošlosti nazivao Obrovin ili Ujan. Nije poznato kada je osnovan, ali svakako potiče iz srednjeg veka. Prema jednom nadpisu koji danas ne postoji manastir je opusteo 1597. godine. Današnja crkva sv. Aranđela Milaila, sagrađena je 1805. godine. Ktitor je Nikola Milićević-Lunjevica, čiji se grob nalazi uz južni zid, a članovi njegove porodice na istočnoj strani uz crkvu. U priprati se nalazi grob istaknutog ustaničkog vojvode Lazara Mutapa. Crkva je jednobrodna građevina zavedena segmeničnima svodovima. Umesto kupole nad pripratom uzidana je neproporcionalna kula-zvonik okrugaonog oblika. Spolja je prizidan drveni narteks. Ispod profilisanog krovnog venca, crkvu opasuje dekorativni friz slepih arkada.

    Prvobitni živopis iz 1805. godine je uništen, a deo starog ikonostasa 1808. godine koji su po jednom zapisu radili stari izografi Stojan i Jeremija Mihajlović premešteni u crkvu sv. Bogorodice u Trepči. Sadašnje freske su bez veće umetničke vrednosti i potiču iz 1939. i 1943. godine.'' (Sajt Gornji Milanovac)


    ''Manastir Vujan се nalazi na šumovitoj padini pod vrhom planine Vujan, na sredini puta između Gornjeg Milanovca i Čačka. Pripada eparhiji žičkoj. Hramovna slava je Sabor svetog Arhangela Gavrila.

    Nije poznato kada je osnovan ali svakako potiče iz srednjeg veka.

    Ime, planine Vujan i manastira Vujan, potiče od stare srpske reči ujiti, vujiti ili hujiti, jer se na planini stalno čuje zvuk hujanja vetra, koji se spušta niz planinu preko guste stoletne šume.

    Crkva je jednobrodna građevina zavedena segmeničnima svodovima. Nad pripratom je, umesto kupole, uzidana neproporcionalna kula-zvonik, okrugaonog oblika. Spolja je prizidan drveni narteks. Ispod profilisanog krovnog venca, crkvu opasuje dekorativni friz slepih arkada.

    Današnja crkva svetog arhanđela Mihaila sagrađena je 1805. godine. Ktitor crkve je Nikola Milićević Lunjevica.

    Prvobitni živopis iz 1805. godine je uništen a deo starog ikonostasa iz 1808. godine koji su po jednom zapisu radili Stojan i Jeremija Mihajlović, stari izografi, premešten je u crkvu svete Bogorodice u Gornjoj Trepči. Sadašnje freske su bez veće umetničke vrednosti i potiču iz 1939. i 1943. godine.

    Ostao je samo stub od časne trpeze kao spomen na vreme Nemanjića.
    Manastir Vujan

    U crkvi je i nekoliko spomen-ploča poginulim ratnicima 1912-19. iz okolnih sela.

    Istorija
    Početkom 14. veka, za vreme kralja Milutina, monasi sa Svete gore Atonske, bežeći pred najezdom odmetnutih katoličkih plaćenika katalana, ustrojili su monaški život u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Osnovali su manastir Obrovin, na kilometar ipo udaljen od mesta gde se danas nalazi manastir Vujan.

    Manastir Obrovin je ime dobio po sakupljanju ili obrevanju narodnom. Obrovin je bio mesto gde su se održavali narodni sabori i sastanci. Posle strašnih zločina nad srpskim narodom od strane Turaka, predvođenih zloglasnim Sinan-pašom, 1597. godine manastir je zapusteo.

    Mošti
    Mošti Vujanskog svetitelja ostale su unutar hrama, kraj južnog zida priprate. Deset godina kasnije, do ovih svetih moštiju biće položeno telo ustaničkog vojvode Lazara Mutapa.


    Manastir Vujan



    Manastir Vujan
    Uz južni zid crkve sahranjen je i gazda Nikola Lunjevica. Amanet Nikole Milićevića da bude sahranjen u toj crkvi osam godina nakon njegove smrti nije odmah ispunjen. To je učinila tek 60 godina kasnije njegova unuka, kraljica Draga Obrenović. Na nadgrobnom spomeniku kod južnog zida, ispisala je 1902. godine posvetu: "Svome milom dedi, vojvodi Nikoli Lunjevici, Draga Obrenović, kraljica Srbije". Članovi porodice Nikole Milićevića sahranjeni su na istočnoj strani uz crkvu.
    Manastir Vujan

    Na levoj slici je spoljni zapadni zid ispod drvenog narteksa - trema; desno je unutrašnji zapadni zid priprate.




    Na desnoj strani je slika vrata konaka sa pločom iz 1858. godine.

    U okviru crkve su kasnije smeštene i zemni ostaci braće kraljice Drage Obrenović, Nikodija i Nikole Lunjevice, ubijenih tokom majskog prevrata 1903. godine.'' (Iz Vikipedije)





    Manastir Vujan



    Manastir Vujan
    Poruku je izmenio nenad.bds, 08.12.2010 u 22:34

  7. #127

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Manastir
    Vavedenje Ovčarsko - Kablarsko



    Manastir Vavedenje Ovčarsko - Kablarski

    ‘’Podignut je na samom početku klisure. Stilske karakteristike originalnih delova hrama govore da je ovaj manastir nastao u XVI veku. Prema predanju na koje se oslanjaju Vuk Karadžić i putopisac Joakim Vujić, manastir Vavedenje su podigli Sveti Sava i njegov otac Simeon. Feliks Kanic je 1860. godine proputovao kroz ovaj kraj i zabeležio da su naspram crkve ruševine utvrđenja. „Naspram crkve vide se ruševine nekog srednjovekovnog grada, o čijem imenu i graditelju sadašnje generacije ne znaju ništa, a sagrađen je najverovatnije na temeljima rimskog kastela“.




    Ikonostas manastira Vavedenje čine, između ostalih, ikone Nikole Apostolovića Bogorodica sa Hristom i Isus Hristos. Sačuvane su i pozlaćene carske dveri na kojima je predstava Blagovesti. Skromnu umetničku celinu koju čini ikonostas ovog manastira dopunjuju ikone koje su ostale sačuvane u periodima pustošenja u vremenu koje je iza nas. Takva sudbina je zadesila i najveći broj bogoslužbenih predmeta. U manastirskoj arhivi se nalazi Četvorojevanđelje, zvano Gundulićevo u izdanju Trajana Gundulića, koje je štampano 1552. godine kao prva knjiga prve beogradske štamparije te iste godine. ‘’ (Informativni web portal grada Čačka)


    Manastir Vavedenje Ovčarsko - Kablarski

    ‘’Ovaj srednjovekovni manastir nalazi se na 7 -8 kilometara od Čačka između Morave i glavnog druma koji prolazi kroz Beljinu, Parmenac, Riđage, Pakovraće i ide za Ovčar Banju. Planine Ovčar i Kablar odatle se već jasno ocrtavaju sa zapadne strane i uzdižu visoko kao dva džina natkrivljujući Ovčarsko-kablarsku klisuru, kroz koju se krivudavim tokom probija Zapadna Morava. Manastir je na lepom i ravnom mestu kraj samog druma. Ne zna se tačno kada je podignut. Po predanju na koje se oslanjaju Vuk Karadžić i putopisac Joakim Vujić, manastir Vavedenje su podigli Sveti Sava i njegov otac Simeon. Tako i sam Joakim navodi u svom "Putešestviju" od 1826. godine.
    Manastir Vavedenje Ovčarsko - Kablarski

    U mineju meseca jula stoji zapis: "1797 leta soveršisja manastir Vavedenije blizu Morave reke pod planinom Ovčarom i Kablarom i zapustila bila 100 godina i Božijim poveljenijem soveršisja meseca junija, a trudom popa Mila Vujovića koji i monaški čin primi i imja bist jemu Milentije". Tako i po ovom zapisu vidi se da je manastir mnogo ranije postojao.
    Takođe, postoji predanje da je crkva manastira Vavedenja služila za sve potrebe čačanskim sveštenicima kada je čuvena Stracimirova zadužbina Gradac, to jest crkva u Čačku, pretvorena u džamiju. Verovatno da je i sam manastir nastao u vezi s tom crkvom Stracimirovom kao i sa svetovavedenjskim u Svetoj Gori manastirom Hilandarom.
    Međutim, ipak, srpski putopisac M. V. Milićević tvrdi, da je crkvu gradio isti neimar koji je zidao i crkvu u Arilju, jer su kubeta i jedne i druge imale isti osnov i istu arhitektonsku ornamentiku. ((Crkvu sv. Ahilija u Arilju podigao je kralj Dragutin oko 1284. po svemu sudeći na temeljima starije crkve – moja napomena.))

    Crkva je bila živopisana i živopis se sačuvao sve do 1872. godine, kad je kube palo u crkvu , a tutori napravili svod umesto kubeta. Tom prilikom majstori su oštećene freske obili i stavili nov malter, kako veli Joakim Vujić.


    Godine 1928. srušena je drvena priprata a ozidana nova od kamena zajedno sa zvonikom.
    U manastiru se nalaze carske dveri i krst sa raspećem sa starog ikonostasa koji je rađen u 18. veku i živopisali su ga Simeon Lazović iz Prijepolja i njegovi sinovi. Postoje ikone i drugi radovi od Dimitrija Postnikovića i Nikole Agatonovića.

    U manastirskoj arhivi nalazi se četvorojevanđelje zvano Gundulićevo u izdanju Trajana Gundulića, koje je štampano 1552. godine, kao prva knjiga prve Beogradske štamparije te iste godine. Poklonjena je ovom manastiru, što svedoči da je tada postojao manastir sa svojim bratstvom. Iz raznih dokumanata i zapisa vidi se da je ovaj manastir nekad bio i parohijska crkva, a nekad opet manastir s bratstvom. Doskora je bio i parohijska crkva u kojoj je 1933. godine služio prota Steva Mijušković, sin Nedelja Mijuškovića, koji je znao napamet Gorski vijenac.


    Manastir Vavedenje Ovčarsko - Kablarski
    Sveto Vavedenje pretrpelo je dosta teškoća u Drugom svetskom ratu od Bugara, Nemaca i drugih. Od parohijske crkve pretvoren je ponovo u manastir aprila 1975. godine. Po blagoslovu episkopa žičkog Vasilija, postao je ženski manastir, i prva igumanija tog ženskog manastira jeste uzorna i zaslužna monahinja Jovana Srbović iz Struge. Ona je bila uzorna monahinja prvo manastira Kališta, a zatim manastira Jovanja, odakle je posle rata 1951. godine postavljena za nastojateljicu novoosnovanog ženskog manastira Sretenja, u kome je već bila 20. septembra. Iz Sretenja sa jednim delom sestrinjstva prelazi u Sveto Vavedenje 1975. godine, gde osniva ovo sestrinstvo. Za kratko vreme ta je sveta obitelj propevala. Crkva je obnovljena i lepo ukrašena.


    Doskora je pored ulazne kapije bila velika lipa. Sada je na istom mestu zaseđena nova.


    Manastir Vavedenje Ovčarsko - Kablarski

    Stari konak je obnovljen i novi, još lepši, napravljen. Uvedeno je svakodnevno puno bogosluženje. Manastirska porta solidno je ograđena i ukrašena; eknomija sređena, ograđena i unapređena. Sestre su osnovale u manastiru i radionicu za izrađivanje ikona, za šivenje svešteničkih odeždi i mantija. Tako je manastir obnovljen i doveden u red bolje nego ikad, možda, u svojoj istoriji, iako predanje pripoveda da je taj manastir imao, kao i drugi, u doba Nemanjića mnogo monaha.’’ (Sa sajta Manastira Lepavina)




    ‘’Ovčarsko-Kablarska klisura poznata je i kao ''Srpska Sveta Gora'', zbog većeg broja manastira koji se nalaze na ovom području. Kao trajni spomenici srpskog neimarstva, duhovnosti i kulture, okruženi tišinom, zelenilom pitomih šuma i sunčanim padinama, u ovoj klisuri vekovima traju manastiri Vavedenje, Nikolje, Jovanje, Preobraženje, Sretenje, Svete Trojice, Blagoveštenje, Uspenije, Vaznesenje i Ilinje. Manastiri potiču iz srednjeg veka, a neki su kasnije obnovljeni. Pored manastira, na ovom području nalaze se još dva svetilišta – crkva Svetog Save i crkva – pećina Kađenica, koja je svojevrstan sakralno memorijalni objekat.’’ (Sajt Dom – Ovčar Banja)

    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.03.2011 u 08:18

  8. #128

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ДИВОСТИН
    (код Крагујевца)



    Manastir Divostin
    ''Манастир Дивостин, посвећен Благовестима, налази се у истоименом месту, шест километара удаљен од Крагујевца. (То је удаљеност од центра Крагујевца, а сада се практично надовезује на град у правцу Кнића – Груже.) Од свога оснивања био је женски манастир, због чега је и назван Дивостин (дијевин стан).Једно предање казује да манастир потиче из времена Византијског царства, а друго, да је настао у време деспота Стефана Лазаревића, на почетку 15. века.

    Манастир Дивостин ужива на далеко поштовање нашег народа. Веровање народа, да је код манастира погребен један српски светитељ и да је извор, познат у народу као Светиња, целитељниј.

    У Манастиру је у периоду од 1994 до 2002. године било сиротиште, где су биле смештене девојчице (њих 30) углавном из Републике Српске, чији су родитељи погинули у рату 1991-1995. године.
    Manastir Divostin

    Историја, архитектура, сликарство
    На месту данашњег Благовештенског храма манастира Дивостина у истоименом селу код Крагујевца, подигнутог 1974. године, налазило се у прошлости више манастирских цркава. То потвруђује слојевито народно предање, али и научно потврђени историјски извори.
    Питање, да ли се црквени топоним Διβισισχον, из повеље византијског цара Василија II о организацији Охридске архиепископије после слома Самуиловог царства (почетак XI века), односи на Дивостин код Крагујевца, како су мислили неки научници (Стојан Новаковић), још увек није разрешено. На то да су тада овде постојале хришћанска црква и парохија, може упућивати и посвећење ранијих храмова цару Константину и царици Јелени, светитељима најзаслужнијим за ширење хришћанства. Да је ово место због повољног комуникацијског положаја, од давнина било живо, сведоче археолошки остаци неолитског и римског насеља.
    Традиција која је још увек жива у народу Шумадије, подизање манастира Дивостина, срушеног од Турака у XVIII веку (вероватно 1739. године у време ратова са Аустријом), повезује с временом деспота Стефана Лазаревића. О животу манастира од XV до XVIII века сачувано је најмање поузданих историјских података, једино се помиње у сведочанствима на почетку XVIII века. Несумњиво је био у тесној вези са суседним манастиром Драчом, чији ће метох бити касније.
    Manastir Divostin


    Народно веровање у исцелитељску моћ манастирског изворишта Светиње, посвећеног Пресветој Богородици, и гробног места неког богоугодног човека, вероватно је заживело у време рушења манастира од Турака, када су пострадале монахиње које су живеле у манастиру. Светилиште су посећивали не само болесници из Крагујевачког округа, него и из других крајева. Симболи гроба поштованог светитеља, кивот и надгробна плоча, данас се налазе у манастирском храму. Кости пострадалих монахиња и становништва околних села, уграђене су у темеље данашње цркве.


    Подстрек за обнову светиње у Дивостину, разрушене у XVIII веку, дало је монаштво манастира Драче. Градња нове цркве потрајала је до 1873. године. Овај храм имао је мало кубе, торањ и звонару и био је покривен лимом. Мада је грађена каменом и опеком с малтером, већ 1890. године црква је била „трошна и рабаћена“. Оправка из тог времена није много помогла, па је временом црква била у све лошијом стању. Зато што је препукла, била је затворена за вернике. Ова црква, претворена 1958. године у манастир и посвећена светом цару Константину и светој царици Јелени, срушена је 1969. године. Последњу Литургију одслужио је те године први епископ шумадијски Валеријан (1947-1976) у недељу пред Светог Илију, на дан традиционалне манастирске заветине. Већи део новца за подизање нове цркве, по пројекту архитекте Драгомира Тадића (у облику триконхоса са јако издуженим главним бродом), приложио је Вељко Максимовић из Лонодона, по чијој жељи је посвећена Благовестима. Цркву, око чијег грађења су се много потрудиле игуманије манастира Драче, Јелена и Февронија, осветио је 30. маја 1974. године епископ Валеријан.


    Данашњу Благовештенску цркву манастира Дивостина, више пута од подизања 1974. године сређивану и украшавану, живописали су 1978. и 1979. године јеромонах Данило Марунић и Момир Кнежевић. Живопис је ктиторски прилог епископа шумадијског др Саве (1977-2001) за покој душе оцу Василију и мајци Милици.


    Престоне иконе на иконостасу рад су монахиње Јефимије. Резбарени иконостасни оквир урадио је Милић Урошевић. Изнад улазног портала 2001. године постављена је мозаичка икона Благовести, рад сликара Мише Младеновића. Живопис манастирске капеле Светих цара Константина и царице Јелене у конаку, подигнутом осамдесетих година двадесетог века, насликала је и манастиру поклонила иконописна радионица Матеја Минића из Београда.








    Портрет у рељефу краља Милана Обреновића (1854 - 1901), постављен изнад извора воде Светиња, посвећеног Пресветој Богородици који је и данас поштован у народу као целитељниј, рад је познатог српског вајара Симеона Роксандића. Аутори мозаичке иконе су Миљан и Јекатерина Милетић. У манастиру Дивостину одржано је између два светска рата више богомољачких сабора о којима је писао свети владика Николај Жички у књизи Диван.''
    (Са сајта Еперхије Шумадијске)
    Manastir Divostin




    Poruku je izmenio nenad.bds, 27.08.2012 u 08:37 Razlog: Dodate slike izvora - česme

  9. #129

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ЈОШАНИЦА
    Манастир Свети Никола



    Manastir Jošanica
    '' Манастир Јошаница, недалеко од Јагодине, у подножју Црнога Врха, подигнут је у време кнеза Лазара. Легенда да је манастир Јошаница у вези са преподобним Јошом Синаитом (кога је у лову ранио кнез Лазар), монахом који се подвизавао у пећини испод брда Шареника вероватно је делом утемељена.

    На основу остатака ктиторске композицције може се закључити да је ктитор био локални великаш који се пред крај живота замонашио.

    Турски пописи бележе га 1521. и 1522. године као манастир Светога Николе. Средином 16. века у њему обитавају два калуђера. Старадао је крајем 17. столећа. Обновили су га 1786. године јеромонах Аксентије Теодоровић, прптппрезвитер Јован Поповић и кнезови Добросав и Бошко. У време аустро-турског рата Јошаницу су спалили Турци, а по завршетку овог рата, после Свиштовског мира 1791. године, почела је његова обнова. Манастир је поново страдао од истог непријатеља у Првом српском устанку. Током Другог српског устанка у Јошаници су се састали (1815) кнез Милош и владика Мелентије са великим везиром Марашли Али-пашом ради договора о миру. Због удела у ослободилачим ратовима, кнез Милош је овом манастиру 1832. године подарио три звона. Године 1851. манастир је обновљен и дограђена је припрата, а 1885, обновљени су манастирски конаци. У српско-турском рату1876/77. године, у конацима је била болница.
    Manastir Jošanica

    Манастирска црква је грађена у духу моравског градитељства. Основа је једнобродна и издужена са главним кубетом. Мало кубе налази се изнад пронаоса. Засведена је полуобличасим сводом. Због дотрајалости припрата је срушена 1946. године. Манастирски конаци подигнути су током 18. и 19. века.

    Сачувани запис указује да је црква манастира Јошаницебила „измолована изнутра као Каленић и Љубостиња“. Овај живопис прекривен је малтером у 19. веку. Фрагменти старог фреско сликарства с почетка 15. века очувани су у олтарској апсиди и наосу цркве. У олтарском делу приказане су композиције: Поклоњење Агнецу и Богородица шира од небеса. У наосу је циклус Христових мука. Посебно се издваја сцена Молитва у Гетсиманском врту, насликана на јужном зиду.
    Конзервација овог сликарства почела је 1969. године. Иконостас је сликао академски сликар Илија Димитријевић 1864. године.


    Са јужне стране Јошаничког храма налази се гробница породице кнеза Милоја Теодоровића, војводе левачког из времена Карађорђа.

    ... Манастир данас чине два конака и економске зграде, док само језгро чине црква посвећена Светом Николи, и дрвена звонара. Храм окружује старија некропола из XIII века, која сведочи о знатној старини локалитета. Сама црква је правоугаона једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку. Зидови су зидани ломљеним каменом, сводови и куполе највећим делом су од опека, док су фасаде оплаћене пажљиво сеченим и фугованим квадерима сиге. У просторном погледу, храм чине истовремено саграђени наос и припрата над којима је конструисана по једна купола. По таквом, двокуполном решењу јошаничка црква припада ретком типу средњовековне архитектуре. Северна и јужна фасада храма обрађене су тростуком слепом аркадом, симболом станова праведника, а по остацима живописа на јужној фасади зна се да је црква била додатно украшена сликарством које је подражавало скупоцено зидање каменом и опеком, а с циљем означавања храма као Неба на земљи.


    Фотографија са сајта манастира.

    Најзначајнији културни слој у Јошаници чини зидно сликарство, које је доста оштећено. Ипак, програмске идеје могуће је сагледати готово у целости. Поред устаљених тема у олтару и куполи наоса, везаних за Евхаристију и Оваплоћење, на зидовима наоса развијена су и два христолошка циклуса, Велики празници и Страдања Господа Исуса Христа. Међу фрескама посебно се истиче ретка тема старозаветних праотаца у лози, насликана у прстену главне куполе, као и неоубичајено велики број светих ратника и великомученика у приземном појасу, који непосредно сведоче о кобним годинама пред први пад Србије. Но, живопис Јошанице познат је светској византологији и медиевистици по необичном сдикарству у припрати. Осим ктиторских и владарских портрета, који су веома оштећени, од изузетног значаја је живопис који је у целости сачуван у куполи над припратом. У калоти куполе насликана је огњена представа визије Богородице с Христом, крај које је исписан епитет Оваплоћење, јединствен у целом средњем веку. Богородичино попрсје је окружено са два концентрична појаса, у првом је дванаест старозаветних пророка у теми Пророци су те наговестили, а у другом осамнаест фигура апостола којима су придружени пророк Захарија и свети Стефан Првомученик, као визија прве Христове цркве на земљи. Најзначајније сцене, од којих су неке сасвим јединствене, насликане су у вишим зонама зидова: оне представљају монашку елиту, пустињаке у различитим епизодама познатим из монашке литературе, као и сцену Небеског Јерусалима. Живопис је извела група од четири или пет веома искусних зографа, чије је порекло било у јужним областима Балкана, између Призрена, Скопља, Прилепа и Охрида. Сви натписи на фрескама изведени су српскословенским писмом.


    Manastir Jošanica
    Стари конак у манастиру такође представља значајан историјски белег. Обнављан је крајем XVIII века, потом 1885. године за време краља Милана Обреновића, као и 1991. Ово једноспратно здање са доксатом и спољним степеништем представља изванредан пример балканско-оријенталне архитектуре, у коме се данас чувају манастирска библиотека и архива...'' (Сајт Епархије шумадијске)


    ‘’У подножју Црног Врха, недалеко од Јошаничког Прњавора, смештена је црква Св. Николе, католикон манастира чија се историја може пратити тек од друге половине XVIII века, када је први пут обновљен. Интервенције предузете средином XIX столећа – пошто је страдао као упориште устаничког капетана Коче Анђелковића – у многоме су измениле изглед храма. Тада су прекречене фреске, остварење анонимног зографа који је стигао у Јошаницу негде са југа и чији таленат не досеже врхунска дела уметника моравске школе, али су његова теолошка обавештеност и образовање несумњиви. Богат програм наоса, уобичајене садржине, одликује обиље иконографских детаља; живопис у припрати обухвата не тако честе представе византијских песника у пандантифима, сцене из живота пустиножитеља у вишим зонама, као и портрете неидентификованих ктитора и владара у најнижем појасу фреско декорације. Како сликарство тако и архитектура једнобродног храма са куполом на пиластрима, такође куполно засведеном припратом и бочним фасадама оживљеним декоративно коришћеном опеком и трима плитким полукружним нишама, указују на прву половину XV века као време настанка храма. Фреске и многи архитектонски детаљи откривени су и заштићени током конзерваторско-рестаураторских радова 1968–70.‘’ (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

    Манстир је споменик културе великог значаја.


    Из манастирског проспекта:
    ‘’Манастир Јошаница, смештен у живописној клисури истоимене речице, налази се у прибрежју планине Црвни Врх, на свега десетак километара западно од Јагодине. Најстарији извори о настанку манастира нису сачувани, али народна традиција о ктитору Јошанице види кнеза Лазара: по једној легенди у јошаничкој цркви су венчани кнез Лазар и кнегиња Милица, док је по другој кнез сазидао цркву ради искупљења греха јер је у лову нехотице погодио стрелом пустињака Јошу који се у јошаничкој клисури подвизавао.
    Manastir Jošanica

    Истраживања манастирске прошлости, а пре свега архитекту ре и фрескописа у цркви, показју да је јошанички храм подигла једна властеоска породица, чији су портрети делимично очувани на јужном и западном зиду припрате. Монашко гробље око храма, будући старије од садашње цркве, доказ је да се на једном месту првобитно налазило старије здање, можда црква-брвнара.

    Чињеница да је храм био аскетирион колонији монаха анахорета, затим, остаци владарских портрета на северном зиду припрате, стилске и иконографске особине живописа, као и мала остава сребрњака нађена у близини манастира, опредељују настанак садашњег храма и његовог зидног сликарства у време између 1430. и 1435. године, дакле у прве године владе моћног и ученог српског деспота Бурђа Бранковића. Како је црква првобитно била посвећена Св. Димитрију, властелин кога у ктиторској композицији грли Св. Димитрије, вероватно је светитељев имењак. У том случају би се у ктитору Јошанице могао препознати Дмитар Јакшић, члан знамените племићке породице која је, судећи по изворима, средином 15. века заиста управљала Јагодином, да би пред турским надирањем касније пребегла у Угарску.


    ...Манастир данас чине два конака и економске зграде, док само језгро чине црква, посвећена Св. Николи, и дрввна звонара. Храм окружује старија некропола, која сведочи о знатној старини локалитета. Сама црква је правоугаона једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку. Зидови су зидани ломљеним каменом, сводови и куполе највећим делом су од опеке, док су фасаде оплаћене пажљиво сеченим и фугованим квадерима сиге...


    Manastir Jošanica
    Стари конак у манастиру такође представља значајан историјски белег. Обнављан је крајем 18. века, потом 1885. године за време краља Милана Обреновића, као и 1991. Ово једноспратно здање са доксатом и спољним степеништем представља изванредан пример балканскооријенталне архитектуре, у коме се данас чувају манастирска библиотека и архива.


    У комплексу манастира посебно место припада породичној гробници Милоја Теодоровића, војводе левачког, који је предводио устанике јагодинског и беличког краја у оба српска устанка 1804-1815. Такође, у манастиру постоји и споменик српским ратницима из ратова 1912-1918, на коме су уклесани стихови Војислава Илића Млађег.
    Manastir Jošanica

    Јошаница представља најзначајније духовно средиште Белице већ пуних шест векова.''



    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.03.2011 u 08:21

  10. #130

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир Поганово



    Манастир Поганово
    Црква манастира је посвећена Св. Јеванђелисти Јовану Богослову.


    ’’Једини податак који говори о раној прошлости овог манастира налази се на западној страни храма, где су узидана три округла камена са урезаним именима: Јован Богослов, патрон храма, Господин Константин и Госпођа Јелена, највероватније ктитори манастира. Сматра се да је оснивач овог манастира Константин, унук великог војводе Десимира који је приложио једну књигу "Светоме Јовану Теологу". Постоји и друго мишљење по којем је манастир Поганово настао крајем 14. века, вероватно 1395. г. као задужбина Константина Дејановића Драгаша (сестрића цара Душана) и његове кћери Јелене Драгаш. Јелена је била удата за византијског цара Манојла II Палеолога, и манастир је завршила после очеве смрти као монахиња Хипомена. Спољња, отворена припрата дозидана је у 16. в.
    Манастир Поганово

    Основ цркве је малих димензија, триконохалног изгледа са свим одликама моравског градитељства. Изнад централног дела наоса је кубе, а на западној страни кула-звоник. Извесну посебност представља горња галерија над нартексом, која није у вези са храмом.


    Натпис изнад улазних врата казује да је црква живописана 1499. године, скоро цео век после завршетка градње. Нажалост, из тог натписа се не може сазнати и ко су били мајсториј који су нам оставили врхунско сликарско остварење тог времена на целом Балкану. Најближе истини је претпоставка да је погановски живопис дело мајстора из сликарске школе древног града Костура. Главна карактеристика овог живописа је свакако уметничка индивидуалност мајстора која понекад одступа од канона византијске школе. У живопису се истиче циклус Христових мука, приказан у низу од јужног до северног зида. Сводове уздужног брода украшавају призори Великих празника. У олтарској апсиди су уобичајене сцене: Богородица Ширшаја, Причешће Апостола и Служба Агнецу. Међу пустињацима и светитељима у доњој зони наоса налазе се представе Светог Саве, Светог Симеона Мироточивог и Светог Јована Рилског.
    Манастир Поганово

    Стари иконостас који је био нижи од данашњег, однели су Бугари 1917. г. Био је то изванредан рад дебарских мајстора. Делови тог иконостаса и данас се налазе у Софији. Постојећи иконостас је изграђен убрзо после пљачке старог и такође представља вредно дело. Изграђен је у дуборезу, а сликарски део урадили су локални зографи чија имена нису остала забележена.

    У цркви Александра Невског у Софији налази се већи део драгоцености које су бугарски војници похарали из Поганова 1917. г. Данас се у манастирској ризници налази нешто преосталих сасуда, књига и икона које имају историјску и уметничку вредност. Једна двојна икона, пореклом из овог манастира данас се налази у збирци Народног музеја у Београду.'' (Са сајта Еперхије нишке)


    На десној слици је део унутрашње припрате.

    ''У клисури реке Јерме властелин Константин је, већ у време сукоба са Турцима непосредно пред губитак државне независности, основао манастир са црквом посвећеном св. Јовану Богослову. Храм је грађен као триконхос сажете основе, са седмостраним тамбуром куполе. Над припратом је спратна јединица, а над њом четворострана кула звонара. Начином преласка из квадратне основе у прстен куполе погановска црква показује специфична конструктивна решења, ћелијастим зидањем ломљеним каменом и опеком остварена је декоративност, док је секундарна пластика веома скромна, нетипична за грађевине моравске скупине. Црква је живописана тек 1499, док је припрата остала без сликаног украса. Својом иконографском садржином зидне слике откривају високу богословску обавештеност како наручилаца тако и сликара, а према сликарским квалитетима приписују се значајној и плодотворној сликарској радионици која је образовање стекла у Костуру.
    Манастир Поганово

    У унутрашњој припрати.

    Изузетна двострана икона с краја XIV века и иконостас из 1622. чувају се у Софији. Трем пред црквом и грађевине у порти свој данашњи живописни изглед дугутују великој обнови из 1876. Имајући Поганово за узор, у познојим временима се у овој области оформила читава скупина цркава које понављају карактеристичне елементе архитектуре прототипа. Конзерваторски и рестаураторски радови на цркви, мутваку и конаку изведени су између 1966. и 1974.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)



    Манастир Поганово



    Спољна припрата - трем.

    Манастир је споменик културе великог Значаја.

    ''Поганово је манастир Светог Јована Богослова на левој обали Јерме у близини Димитровграда, задужбина властелина Константина Дејановића с краја XIV века.
    Манастир Поганово

    После његове смрти у боју на Ровинама старање о манастиру преузима његова ћерка Јелена, супруга византијског цара Манојла II Палеолога. Црква је осликана век касније о чему сведочи натпис изнад улаза по коме су радови завршени октобра 1499. године. Галерија фресака укупне површине око 360 m убраја се у највиша сликарска остварења тог времена на Балкану.


    На левој слици су улазна врата у цркву, а на десној, у једну од просторија конака.

    Од јула 1879. до новембра 1920. манастир се налазио у саставу Бугарске. У манастиру је чувана једна од најлепших икона (тзв. двострука икона) с краја XV века, поклон царице Јелене, на којој су с једне стране ликови Богородице и Јована Богослава, а са друге Чудо у латонском манастиру, а данас се са још неким драгоценостима (Поменик бугарских владара и тако даље) из погановског манастира налази у збирци крипте цркве светог Александра Невског у Софији.


    Цар Константин и царица Јелена. (Фотографија из Википедије.)

    Погановски манастир је већ петнаест година домаћин учесника Међународне ликовне колоније Погановски манастир.’’ (Википедија)



    Манастир Поганово



    ''Manastir Poganovo nalazi se kod istoimenog sela, 25 km južno od Pirota. Sagrađen je na drevnom kultnom mestu, odvojenom klisurom reke Jerme od puteva i rečnih dolina, iz kojih je pretila opasnost od neprijateljskih upada. Manastirski kompleks sa crkvom posvećenom Sv. Jovanu Bogoslovu je samo deo nekadašnje manastirske celine koja je bila opasana zidinama. '' (TO Srbije)


    Сликано кроз капију на источној страни.


    Манастир Поганово



    ''Manastir sv. Jovana Bogoslova, u narodu poznatiji kao Poganovski manastir, smešten je u prelepoj dolini reke Jerme, kod sela Poganovo, između Odorovačkog i Vlaškog ždrela. Zbog izuzetne lepote već vekovima je predmet interesovanja ne samo vernika, već i mnogih ljubitelja kulturno-istorijskih spomenika, ljubitelja prirode i izletnika sa naših prostora i šire. Udaljen je desetak kilometara od auto-puta Niš – Sofija, uz dolinu reke Jerme, putem koji je pre četrdesetak godina zamenio trasu nekadašnje uskotračne železnice. Izgrađen je krajem XIV, a oslikan krajem XV veka. Zahvaljujući svom nepristupačnom položaju (sve do 1927. godine klanci Jerme su bili potpuno neprolazni) ostao je kroz vekove relativno neoštećen od ruku raznih osvajača. Pre tridesetak godina izvršena je sveobuhvatna rekonstrukcija i restauracija...


    Мanastir Sveti Jovan Bogoslov je pod zaštitom države od 1949. godine, a nalazi se i na listi svetske kulturne baštine od 1979. godine, kao kulturno dobro od posebnog značaja.''(TO Dimitrovgrad)



    Манастир Поганово

    У приземљу конака наспрам цркве је просторија за свечаности.


    Прилаз са југозападне стране.


    Река Јерма сликана са пешачког моста који је на претходној слици. Река са источне и јужне стране манастира прави полукруг и чини прородну заштиту.


    Капија на југозападној страни манастира до које се стиже гвозденим мостом.




    Источна манастирска капија.
    Манастир Поганово

    Прилаз манастиру са источне стране преко моста на Јерми.


    Кањон Јерме који је природна препрека за долазак са севера - од правца Пирота и Димотровграда.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.03.2011 u 07:56

  11. #131

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ПОКАЈНИЦА



    Манастир Покајница



    Манастир Покајница

    ''Цркву брвнару посвећену Преносу моштију св. Николе подигао је 1818. кнез Смедеревске нахије, војсковођа и народни старешина Вујица Вулићевић. О томе сведочи запис на икони св. Ђорђа као и година урезана у талпу лево од улаза у цркву. Њен настанак у близини места на којем је Вујица Вулићевић учествовао у убиству свог кума Карађорђа тумачен је као чин покајања, по чему је храм и добио име. Као мирска црква служила је до 1954, када је претворена у манастир. Грађевина је једнобродне основе са петоугаоним апсидом и седмоугаоним тремом за који се сматра да је подигнут 1880. Кров је висок и покривен шиндром која се по ободу завршава веома испуштеном стрехом. Унутрашњост храма подељена је на припрату изнад које је галерија, наос засведен шашовцем и олтарски део. Оригинални иконостас (Распеће, Апостолски чин, престоне иконе – Богородица са Христом, Исус Христос, Св. Јован Крститељ, Св. Никола и Св. Ђорђе на коњу, царске двери, северне бочне двери) остварење је Константина зографа који је радио у Србији у другој и трећој деценији XIX века. У порти се налази дрвена звонара с кровом од клиса као и конак, вероватно из времена градње цркве, са дрвеним решеткама на прозорима. Конзерваторски радови на цркви извођени су 1951, на иконостасу 1987–88, а поновљени су првих година XXI века.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

    Манастир покајнице је споменик културе од изузетног значаја.


    Манастир Покајница



    ''Crkva-brvnara manastira Pokajnica nalazi se u ataru Starog Sela na oko 2 km od „Carigradskog druma", odnosno 5 km. od centra Velike Plane. Manastirska crkva-brvnara posvećena je Svetom ocu Nikolaju Mirikijskom (letnji Sveti Nikola) i ulazi u red najznačajnih crkvi ove vrste u Srbiji te je proglašena za spomenik kulteure izuzetne vrednosti. Cela građevina leži na kamenim temenjima a građena je od masivnih hrastovih brvana. Crkva ima neuobičajeni oblik elipse i sastoji se iz četiri dela: poluotorenog trema sa šest stubova, priprate-ženskog dela, naosa-broda i oltara nad kojima je tavanica koritasto zasvedena šašovcem. Krov je visok, strm i pokriven krupnom šindrom. Na Ikonostasu sa 25 ikona iz doba građenja crkve nalaze se i carske dveri ispod krsta na ulazu u oltar, rađene u duborezu sa pozlatom. Same ikone su rad narodnog majstora i nemaju veliku umetničku vrednost. Trem i celokupna unutrašnjost crkve popločani su opekom. Sagrađena je 1818. godine o čemu svedoči urezan natpis na brvnu pokraj ulaznih vratiju i prestona ikona Sveti orđe ubija ađdaju, na kojoj se nalazi tekst o zadužbinbaru, vojvodi Smederevske nahije Vujici Vuličeviću. Od svog naroda prezren, otuđen i osuđen kao nečasan čovek u spasonosnom hrišćanskom pokajanju koje ga je pobudilo na bogoudogno delo, podiže ovu crkvu brvnaru. Sagrađena je posle ubistva Karađorđa u Radovanjskom lugu 1817. godine te joj je sam narod dao ime Pokajnica tumačeći ovaj čin kao znak pokajanja Vujice Vuličevića za ubistvo svog kuma Đorđa Petrovića-Karađorđa. Crkva-brvnara manastira Pokajnica je intervencijama Zavoda za zaštitu spomenika kulture 1951. i 2003. godine u podpunosti sačuvala svoju autentičnost. Bila je dugo vreme zajednička parohijska crkva za Staro i Novo Selo, Rakinac, Radovanje i Veliku Planu a 1954. godine pretvorena je u opštežiteljni manastir sa muškim bratstvom da bi dolaskom sestrinstva manastira Sveta Trojica sa Kosova i Metohije 1992. godine postao ženski manastir. Lepota i sačuvana autentičnost crkve, uz specifično izkazani čin pokajanja zadužbinara za učinjeno delo, neprekidno privlači pažnju kako onih koji su bili i stalno se vraćaju ovom mestu tako i onih koji nisu bili a žele da dođu u ovaj manastir.'' (Vikimapia)


    Манастир Покајница

    У једној од зграда у кругу манастира је начињена мања историјска и етнолошка поставка. Пошто је недалеко и Радовањски луг – место на коме је Карађорђе убијен и где је тада било сахрањено његово обезглављено тело; Вишевац – Карађорђево родно место, удаљено од Радовањског луга свега десетак километара, па Орашац - где је подигнут устанак; Топола у којој је моморијални комплекс и Опленац на коме је Карађорђе коначно сахрањен су удаљени педесетак километара, па овај крај и Покајницу посећују и многе ђачке екскурзије.








    Манастир Покајница



    Манастир Покајница







    Манастир Покајница



    Долина Велике Мораве удаљена је око 5 км, а брда која се виде у даљини су већ на супротној страни реке.


    Манастир Покајница
    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.03.2011 u 07:58

  12. #132

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ВРАЋЕВШНИЦА



    Манастир Враћевшница

    ‘’На јужној страни Рудника, у долини Враћевшничке реке, изграђена је и 1431. живописана задужбина великог челника Радича Поступовића – манастир Враћевшница са црквом посвећеном св. Георгију. Први податак из турског времена потиче тек из 1579. и односи се на обнову разрушене Враћевшнице за време рудничког митрополита Диомидија. Поновно страдање доживљава 1682. Обновљена је из темеља 1737, за време игумана Михаила. Важан политички и културни центар за време I и II српског устанка, манастир свој коначни изглед добија 1860, у обнови коју је помогао кнез Милош. Једнобродна црква изведена је под утицајем споменика рашке школе. Олтарска апсида, засведена полукалотом, споља је петострана, а изнутра полукружна. Наос и припрата су наткривени полуобличастим сводом, док се изнад спољне припрате уздиже високо осмострано кубе. Фасаде су обложене тесаним блоковима ружичастог пешчара и украшене плитким пиластрима, између којих су слепе полукружне аркаде на богато профилисаним конзолама. Фриз аркадица тече дуж целе грађевине. Сачуван живопис из 1737. рад је групе зографа на челу са Андрејом Андрејевићем. Сликана декорација иконостасне преграде приписује се различитим ауторима из XVIII и XIX века. Једино је зограф Ставро оставио свој потпис 1754. на икони Богородице из највише зоне иконостаса. Конзерваторским радовима од 1965. до 1971. обухваћени су конаци Радича Поступовића и кнеза Милоша. Радови на цркви и Баба Вишњином споменику изведени су 1971–74, током 2002. сликарско-конзерваторски радови на делу зидног сликарства у наосу, a 2005. санација тротоара око цркве.’’ (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС.)

    Манастир је споменик културе великог значаја.


    ''...Враћевшница је имала значајну улогу у историји српског народа - у њој се кнез Милош с народом причестио пред полазак у Устанак, одатле је и Крагујевац проглашен за српску престоницу; ту је и Карађорђе објавио закључке Букурешког мира... Као и друге велике српске светиње, и манастир Враћевшница чувен је по Божјем миру који чува у немирним историјским временима чији је сведок.


    Манастир Враћевшница
    ВРАЋЕВШНИЦА КРОЗ ВЕКОВЕ
    Манастир Враћевшница подигао је 1428. године Радич Поступовић, високи челник, син војводе гружанског Милутина. Радич је васпитаван на двору кнеза Лазара у Крушевцу, са кнежевом децом. Лазаревом сину, чувеном Стефану Лазаревићу, Радич је остао веран и после пропасти српског царства, када је Вукан, Стефанов рођени брат, покушао да с Турцима преотме власт.

    Радич је био омиљен у народу због свог јунаштва, правдољубља и храбрости. Због тога је ушао и у народну књижевност, под именом Облачић Раде. Историја бележи и да је био високи челник Ђурђа Бранковића, као и да је заступао Србију приликом потписивања трговинског уговора са Дубровачком републиком.

    Име манастира такође је везано за живот Радичев. Предање каже да се Радич, пошавши на Косово, молио св. Ђорђу и обећао да ће сазидати цркву Враћевшницу ако га сачува живог и здравог и врати га кући. Дакле, Радич је био онај који је враћен. На јужном зиду, на уласку у храм, налази се задужбинарска фреска на којој Радич предаје цркву Врађевшницу св. Ђорђу, а св. Ђорђе је приноси на дар Господу Исусу Христу.

    Када су 1438. године пали градови Борач и Острвица, манастир Враћевшница је први пут порушен и спаљен. Сто четрдесет година касније, обновиће га руднички митрополит Диомидије. Од тада ће Враћевшницу Турци још четири пута пљачкати и спаљивати. Године 1806. монаси из Студенице избегли су у Враћевшницу, доневши са собом и мошти краља Стефана Првовенчаног. У манастиру су се задржали седам година.

    Вожд Карађорђе је 1812. године у Враћевшници сазвао скупштину, на којој су објављени закључци Букурешког мира. Скупштини је присуствовао и конзул Ивелић, изасланик руског цара Александра И, у чије име је примио, крај моштију Стефана Првовенчаног, заклетву верности српског народа. Карађорђе је тада добио Ленту св. Ане, а чланови Скупштине Велики крст истог ордена.


    Иконостас

    Последњи пут црква је живописана 1737. године (живописац Андрија Андрејевић с браћом). Најлепши живопис се налази у самој Цркви, на плафоници - св. Тројица са сабором анђела. Цела црква је живописана од темеља до слемена. Иконостас са светим дверима постављен је 1754. године, изузев четири престоне иконе које је даровао кнез Милош Обреновић.
    Манастир Враћевшница

    Са десне стране, у припрати цркве, налази се гроб епископа Вићентија (Красојевића) из Горње Црнуће, који је учио школу у манастиру Враћевшница и био њен старешина и добротвор. Средио је и обновио библиотеку и галерију икона и слика (углавном радови Ђуре Јакшића). Поред његовог гроба налазе се и остаци првог митрополита у обновљеној Србији - Мелентија (Павловића), кога је сахранио кнез Милош „за знак искреног с њим дружељубија“. Његова задужбина је основна школа у близини Манастира, пета по реду основна школа у Србији, у којој се школовала омладина из целе Груже и околине. Обновио је и Радичев конак. У Цариграду је хиротонисан за митрополита, као први Србин у обновљеној Србији.


    На левој страни слике је баба - Вишњин гроб
    .

    И идеја о Другом српском устанку поникла је у манастиру Враћевшница. На Цвети је игуман манастира, Мелентије (Павловић), током ноћи одслужио Свету литургију и причестио кнеза Милоша и устанике. Одатле су, у зору, отишли у Таково, где их је народ чекао пред црквом. Кнез Милош је позвао народ на устанак, а игуман Враћевшнице Мелентије Павловић, под барјаком заклео окупљени народ на верност кнезу Милошу. Предање каже да је овај игуман у пресудној бици на Љубићу, године 1815, својом присебношћу усмерио даљи ток борбе. Наиме, после погибије Танаска Рајића престала је и команда. Нестало је муниције, а много уплашених устаника се разбежало. Након погибије добошара, игуман је преузео добош и добовањем сакупио преосталу војску. Својом присебношћу и јаком вером у Бога, организовао је преосталу војску и одржао говор којим је значајно подигао морал устаницима. Након молитве кренули су на Турке, који су, изненађени, одговорили слабим отпором, дали се у бекство и зауставили тек у Санџаку.
    Манастир Враћевшница

    Манастир Враћевшница
    Године 1814. кнез Милош је у манастиру сахранио своју мајку, у народу познату као баба-Вишњу. За покој њене душе, седам година касније ће саградити и конак, који је обновљен од стране управе манастира 1965. године, а у спомен 150-годишњице Другог српског устанка.


    На левој слици: баба - Вишњин споменик.

    Године 1818. кнез Милош је сазвао скупштину у Враћевшници и прогласио Крагујевац за престоницу. Овај српски владар је извршио и последњу обнову манастира - 1860. године.
    Благословом Светог Владике Николаја, на овом месту је 1949. године основан женски манастир. Прва игуманија била је мати Ана, која је, уз Божју помоћ, за организацију манастирског живота преузеле модел из Раванице, од мати Јефимије. И данас се у Враћевшници редовно помиње име мати Ане, чијим се узорним подвижањем и мудрошћу воде монахиње.


    Манастир Враћевшница

    ВРАЋЕВШНИЦА ДАНАС
    Посвећеност Господу Богу и срдачно гостопримство према сваком госту главна су чувења Враћевшнице данас. Овде утеху и благост Божју проналазе многи, тако да је чест случај да се у манастиру за трпезом нађе и преко педесет гостију. Сам живот монахиња тече тихо и посвећено, у раду и молитви. Срдачно и с љубављу објашњавају радозналим гостима живот у манастиру, при том, у складу с Божјим учењем, не истичу своје име и личне заслуге. ..
    Живот у Враћевшници је, можда, мало другачији него у другим женским манастирима. Све што имају од намирница, плод је рада сестара. Саме обрађујемо земљу и убирају приносе....“ (Већи изводи из 'Православља' – листа Партријаршије СПЦ ; број 973; Аутор: Виолета Кецман.)



    Манастир Враћевшница

    ''Manastir Vraćevšnica, sa crkvom sv. Đorđa nalazi se na južnim padinama planine Rudnik, na putu (koji se odvaja od puta) između Gornjeg Milanovca i Kragujevca. Sa svih strana je opkoljen šumom, tako da se ne primećuje dok mu se sasvim ne približite. ..Manastir ima veoma burnu istoriju. Nekoliko puta je zapusteo i stradao, pa je zatim obnavljan. Godine 1842. sagrađen je zvonik na zapadnoj strani manastira. Konačno je obnovljen od strane Kneza Miloša Obrenovića 1860. godine…


    Vraćevšnica je dugo bila, ne samo važan politički, već i kulturni centar čitavog kraja. U manastiru je radila jedna od prvih škola u ovom delu Srbije. Nju je osnovao arhimandrit Milentije Pavlović. Godine 1826. ovde je bilo 12 đaka i jedan učitelj, Simeon Zorić, rodom iz Austrije, koga je plaćao arhimandrit.


    Arhitektura crkve predstavlja sažet tip građevina moravske škole. To je jednobrodna građevina, bez kubeta, sa apsidom, unutra polukružno, a spolja petostranom. Crkva je spolja obložena kvaderima tesanog kamena i ukrašena dvostrukim nizom arkada.
    Prvobitni živopis iz XV veka nije očuvan. Preko njega grupa zografa na čelu sa Andrejom Andreovićem uradila je nov živopis 1737. godine. Isto tako stari ikonostas nije sačuvan. Postojeći se sastoji iz ikona nastalih u XVIII veku i prestonih ikona slikanih za vreme Miloša Obrenovića.

    Manastirski kompleks upotpunjavaju tri konaka podignuta u raznim vremenskim periodima. Najstariji je iz vremena zidanja Vraćevšnice, koji je obnovljen 1834. godine. Drugi, najiteresantniji po arhitekturi, podigao je knez Miloš 1825. On je potnuno izgoreo 1920. godine ali je 1966. restauriran. Do starog konaka podignut je 1868. godine konak sa zvonikom ispod koga se nalazi hodnik sa ulaznim vratima.


    U dvorištu manastira sahranjena je baba Višnja, majka kneza Miloša. Na tom mestu podignut je spomenik 1901. godine.


    U manastirskoj riznici čuvaju se značajni predmeti, među kojima se ističu ikone, delovi nameštaja porodice Obrenović, portet kneza Miloša, bakropisna ploča sa predstavom manastira iz XVIII veka, idr.’’ (Sa sajta Gornjeg Milanovca.)


    Манастир Враћевшница
    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.03.2011 u 08:00

  13. #133

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ЧУКЉЕНИК



    Манастир Чукљеник

    ''Јужно од Лесковца и недалеко од Вучја, на северним обронцима Кукавице, налази се манастир са црквом Светог Николе, претвореном у мирску још 1884. Непозната и непроучена прошлост Чукљеника не умањује историјске и амбијенталне вредности целине. Манастир је старији од села, које се уз њега формирало тек после I српског устанка формирало следећи ток Чукљеничке, односно Накривањскр реке. У средишту порте је мала, једнобродна, полуобличасто засведена црква са полукружном апсидом и истовремено зиданом припратом, која припада типу храмова са прислоњеним луковима. Горње партије зидова и свод цркве сачували су минуциозно изведене зидне слике, дело даровитих грчких сликара XVIII века. Спољна припрата је накнадно дограђена. Југоисточно од цркве смештен је параклис, а северозападно од ње, уз обимни зид, стари конак. Ван порте, на Малој реци која се улива у Чукљеничку, налази се манастирска воденица поточара, према натпису на опеци подигнута 1786. Својом старином и димензијама, организацијом простора и градњом у којој се применом косника наглашава декоративност, она представља репрезентативан пример народног неимарства. Осамдесетих година XX века изведена је превентивна заштита цркве и воденице.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споемника културе РС)


    Фотографије унутрашњости су са сајта Вучја.


    Чукљенички манастир је споменик културе великог значаја.
    Манастир Чукљеник

    Са сајта Вучја

    НАКРИВАЊСКИ МАНАСТИР
    О давној прошлости Накривањског манастира се мало зана.У турским пописима из 1516, 1530. и 1536. године је убележено име овог манастира са црквом Светог Николе код села Накривња.Године 1575-76. манастир је порушен а убрзо потом обновљен.Помиње се уXVIII и XIX веку манастир је посетио путописац и историчар Феликс Каниц.

    До 1884. била манастир о чему сведочи и напис на звону. У минеју из 1873. 24 дец. помиње се као манастир.

    Основа цркве Накривањског манастира је једнобродна, са припратом и полукружном ап Патријарх Арсеније IV боравио је манастиру 1690. за време сеобе Срба месец дана .

    Године 1786. за време грчких калуђера Јоаникија и Игњатија направљена црква Успења Пресвете Богородице од које је остао само престо. У то време епископ нишки Калиник, Грчког порекла, довођењем грчких монаха и градњом нове цркве покушао грцизацију. Народ није то дозволио, нова црква је срушена, једино што је остало од ње је престо. Са јужне стране храма призидан је простор, а на западној дозидан је трем.
    Манастир Чукљеник

    ГРЧКА ЦРКВА СВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
    Током XIX века изродила се распра и у Лесковцу и у овом крају између грчке и српске струје око подизања грчке цркве Св. Богородице у Чукљенику, где су иначе боравили грчки калуђери. Будући да је епископ Калиник Грк, успело се да се та цркваи сазида непосредно поред цркве, или манастира Св. Николаја. Ту нову цркву је лично осветио владика Калиник који је наредио да се убудуће има служити само у тој цркви. Та одлука је у народу изазвала револт па када је то букнуло у протест, Калиник је, веле, наредио да се манастир светоникољски сруши. А народ прича: дању се служи служба у новој цркви, а ноћу у старој служе и певају анђели.
    Одлуку о рушењу старог манастира није смео нико да спроведе. Зато је из Лесковца дошао грчки свештеник и кад се на цркву попео, народ каже, да му се страшна змијурина обавила око струка ,и док су га превезли до Лесковца, он је умро. Исто тако, по предању, а то бележи и Михаило Ристић, у цркви св. Богородице служене су само две литургије и одмах се црква срушила. Зашто, који су били узроци? Прича се да је некакав мајстор Игњат гледао како се црква зида од округлог речног белутка и одмах прогнозирао рушење цркве. Вероватно је и то могло да буде разлог, а усто може да иде и помисао да је црква срушена од стране незадовољних људи, којима се није свидело да оставе своју веома стару богомољу.
    Како је дошло до рушења Св. Богородице, грчке цркве, у народу постоји оваква верзија:


    Манастир Чукљеник
    Код цркве је становао поп Михаило, али је ту живео неки стари црквењак. Једне ноћи, у сну, јави се попу старији човек с белом брадом и рекао му: „Михаило, иди с црквењака у голему, грчку цркву, извучите двери, иконе и друго, црква ће се сруши". Поп Михаило се дигне, обуче, пође ка црквењаку, али како је он спавао, није хтео да га буди, а помисли да му се то нешто у сну учинило па се врати и легне да спава. Но опет му у сну дође стари човек, понови. поруку исту и казао да пожури и спречи пропаст многих црквених реквизита. Поп се успава, но и трећи пут се појави свети човек са упозорењем да ће нова, грчка црква пасти. Он се обуче и дође црквењаку који се беше већ обукао а коме беше такође светац предсказао пад цркве. Они онда отиду, изнесу што је могло да се изнесе а потом се уз тресак црква срушила. То је било на дан Тодорице — Св. Тодора.


    Данас постоји црква Св. Богородице, грчка црква, коју је реконструисао свештеник Сава Аврамовић, као парох стројковачки. Она је дугачка шест метара, а широка 3,50, висока је 3 метра.
    (Драгутин М. Ђорђевић: Белешке за летопис цркве чукљеничке)


    ВЛАЈКОВ СПОМЕНИК

    У порти цркве чукљеничке крај самог храма постоји споменик великом и заслужном борцу за ослобоћење Лесковца и целога краја — Влајку Раденковићу, односно Стојановнћу, из Голешнице код Алексинца, који је погинуо у Вучју 22. децембра 1877. године. Наиме, Влајко Стојановић, наредник регуларне српске војске, доспео је са ратним задатком у Лесковац у најкритичнијим тренуцима око ослобођења Лесковца 1877.


    Манастир Чукљеник

    ... Ето у таквом критичном стању, појављује се Влајко Стојановић, одлази у Ветерничко Поречје, подиже народ на устанак и са око триста устаника сачекује арбанашки башибозук, затворен у Дилавер-бегову кулу, разбија их под драматичним околностима и они се повлаче, али и сам гине. Лесковчани су били веома захвални овом див јунаку који је спречио можда један велики покољ у немоћном и без одбране граду Лесковцу. Но и поред високе оцене жртве коју је дао Влајко Стојановић, Лесковац је чекао пуних 30 година да му гроб у Чукљенику обележи трајним спомеником, 1907. године. Споменик је данас само бледо сећање на велике догађаје и једну велику жртву и више се овога знаменитог човека мало ко сећа.
    Споменик је висок 3,25 м. у виду пирамиде и на све стране његове утиснут је текст са подацима о овом храбром борцу.


    ЧУКЉЕНИК
    - Чукљеник, писан малим словом, означава место на коме се креше храстова шума за лиснике. Говорни језик овог региона познаје и глагол чукљати, чији је синоним кресати. Светозар Крстић сматра да је село добило име од посеченог дрвећа на овом месту, од пањева-чукаља, објашњавајући трпни придев чукљан значењем посечен. Простор на коме се заселио Чукљеник био је у саставу села Накривња, па су Накривчани, за зимску прехрану своје стоке, на овом месту чукљали-кресали шуму, која је прекривала цео крај. Дакле, то место је био чукљеник села Накривња. Када се село почело засељавати оно је добило име које се за овај локалитет већ било одомаћило и од чукљеника постао је Чукљеник село.
    Старине. - Изнад села Чукљеника постоји у планини локалитет Романица, који указује на промењено становништво овог краја пре доласка Словена. Из те далеке прошлости овог региона Милан Ђ. Милићевић је забележио остатке некаквог града - Кулине „на врху стене у чукљеничком ждрелу" .

    Но најзначајнији културни споменик јесте црква посвећена св. Николи, подигнута под ћувиком званом Црквени чукар, одмах после састава Мале реке и Чукљеничке реке. Овде је био манастир, а црква је манастирска. Није познато када је чукљенички манастир подигнут. По сведочењу Проке Илића, из Чукљеника, који је забележио Светозар Крстић, из овог манастира су, за време сеобе под Арсенијем IV 1736-37. године, отишла три калуђера, што значи да је манастир још у првој половини 18. века постојао. У цркви се и данас чува минеј који је манастиру поклонио свештеник Костадин Николић 1873. године. Веома је крактеристичан запис на црквеној воденици на самом саставу Мале реке и Чукљеничке реке из 1786 г., који гласи: „На лето господње 1786 год тој пише оче Јоаникије сеј и Игњатије", што указује да је ове године или подигнута или реновирана манастирска воденица, и да су у манастиру били калуђери Јоаникије и Игњатије.


    Манастирска ограда

    Манастирска црква је преобраћена у мирску цркву 1884. године, дакле одмах после ослобођења.

    Црква је живописана, али њен живопис је потамнео од дима и слабо очуван.У црквеном дворишту је до последњег светског рата постојао велики конак на спрату, који је подигнут 1853. године, и чије су просторије свакако коришћене за једну од двеју првих школа манастирског типа у Поречју пре ослобођења од Турака.''



    Манастирска воденица је у десном углу слике.


    Запис о недавној обнови воденице.

    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.03.2011 u 08:02

  14. #134

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир Никоље Кабларско
    Манастир Никоље Кабларско

    ’’ Први помен манастира Никоља датира из 1489, па се претпоставља да би он могао бити најстарији у овој скупини. Скромне димензије, триконхална основа без кубета, зидање ломљених каменом и схематизован рељефни украс допрозорника и каменог намештаја основне су одлике градитељства цркве. Према натпису, живописана је 1587. Премда су у програм укључене поједине ретко сликане теме (Премудрост сазда себи храм), фреске су извела двојица сликара изразито скромне даровитости. Уз храм је накнадно дозидана спратна припрата, у коју се улазило кроз трем с југа. Фасада под тремом и приземље припрате осликани су 1637. минуциозно, добрим познавањем технике фреске али и оновремене иконографије. Живи преписивачки центар током периода турске владавине, Никоље је после пропасти I српског устанка било стециште збегова. Велику обнову манастир је доживео за владе кнеза Милоша 1817. и још једну четрдесетак година касније. Црква је надзидана и споља омалтерисана, конхе украшене низом малтерних слепих ниша, а јужно од цркве подигнут спратни конак, једно од најлепших здања народног неимарства тога периода.
    Манастир Никоље Кабларско

    Нови иконостас, највероватније рад Јанка Михаиловића Молера, постављен је 1826. Конзерваторски радови изведени су на конаку 1955–56. и 1975, на архитектури цркве 1956–60. и 1975, на живопису 1965. и 1979, на иконопису 1979–80. Презентована је богата манастирска ризница. Санација обимног зида и дренажа око Милошевог конака изведен су 2006.’’ (Споменичко наслеђе Србје; Завод за заштиту споменика културе РС)


    Манастир је споменик културе великог значаја.


    Манастир Никоље Кабларско

    ’’Najstarija crkva među Ovčarsko-kablarskim manastirima podignut je na padinama Kablara, na levoj obali zapadne Morave. Na osnovu arhitektonskih karakteristika, pretpostavlja se da potiče iz srednjeg veka, najverovatnije kraja XV, odnosno početka XVI veka. Za istraživanje prošlosti manastira Nikolje od neprocenjive su važnosti zapisi o rukopisima o njemu, njegovoj istoriji i znamenitim starešinama manastira. Najznačajniji je i najstariji rukopis pisan na pergamentu i to je čuveno Nikoljsko jevanđelje.


    Манастир Никоље Кабларско

    Ikonografiju karakterišu prikazi Velikih praznika, nekoliko scena iz ciklusa stradanja Hristovih i drugih svetitelja. Najvrednija ikona u riznici manastira je Nikolje je Bogorodica Strasna.

    U riznici manastira čuva se najznačajnija rukopisana knjiga u srpskoj kulturi napisana početkom XVII veka, Karansko jevanđelje.

    Arhitektura crkve manastira Nikolje je skromna, međutim ovo je jedini manastir u klisuri koji je ostao sačuvan u svom arhitektonskom obliku još iz srednjeg veka, što mu daje posebnu važnost i značaj.
    (Informativni web portal grada Čačka)



    Надаље су шири изводи из манастирске брошуре ауторке Зорице Златић Ивковић:

    ‘’Шумовита и стеновита клисура коју река Западна Морава просеца пробијајући се између високих планинских масива Овчара и Каблара, вековима је била беспутна и непроходна. Ненасељена и изолована, у обиљу воде и бујног растиња, нудила је погодности за монашка станишта, мир и тишину за молитву, посвећење и подвизништво.

    Археолошки налази, писани трагови и градитељски концепт очуваних храмова, указују да је јединствена скупина овчарско-кабларских манастира могла настати крајем XIV или почетком XV века. По упаду Турака у светилишта Атоса 1387. године, стотине светогорских монаха дошло је у беспутне пределе Србије у потрази за новим стаништима. Стеновити Каблар, издубљен многобројним пећинама, на својим стрмим и неприступачним литицама, тада је свакако могао бити настањен монасима, пустиножитељима и подвижницима. Нешто плодније мале речне луке уз Мораву, омогућиле су подизање трајнијих монашких средишта. Обнављани и рушени током векова турске окупације, манастири Овчарско-кабларске клисуре одржавали су духовни живот и богату преписивачку и сликарску делатност.


    Манастир Никоље Кабларско

    Ова мала „Српска Света Гора" сачувала је десет манастира; на падинама шумовитог Овчара смештени су: Света Тројица, Сретење, Ново Преображење, Вазнесење и Ваведење, а у подножју стеновитог Каблара, Благовештење, Илиње, Никоље, Ново Јовање и Успење. Два света места Кађеница на Овчару и Савина на Каблару обележена су одговарајућим капелама. Непроходна и недоступна, тишином, молитвама и монашким појањем испуњена лепота Овчарско-кабларске клисуре, тек у XX веку, када су кроз њу просечени пут и пруга, постала је доступна лаицима и истраживачима.

    Манастир Никоље, са црквом посвећеном светом Николи, подигнут је на левој обали Мораве, на уској заравни уз реку, у подножју обронака кабларског масива. Као најстарији у скупини овчарско-кабларских светиња први пут се помиње у турским катастарским пописима из 1476. године што указује на могућност његовог постојања и раније, током XV века. Још један помен Никоља налазио се у запису на икони Богородице која је чувана у Народном музеју у Београду до Првог светског рата. Било је уписано да је икону сликао извесни Данило 1489. године у овом манастиру, „у дубрави кабларској, близу Мораве".


    Источни, главни улаз у манастир.

    ...Крајем XVI века који бележи и Велику сеобу Срба и недаће, страдања, рушења и паљења храмова, невоље су погодиле и овчарско-кабларске манастире. Никољска црква је страдала у два пожара, али се живот у манастиру, судећи по сачуваним записима, готово никада није гасио. Никољски монаси и игумани, у настојању да очувају знаменитости светиње стицане вековима, делили су судбину српског народа, свих његових буна и ратова. Градили су и страдали, гинули, па изнова подизали, обнављали.


    Манастир Никоље Кабларско
    ...Касније дозидана припрата скривала је на спрату један затворени простор без улаза, само са прозорским отвором високо на западној фасади. Сматра се да је овај скривени део цркве коришћен као манастирска ризница, али на основу аналогија са слично решеним архитектонским просторима катихумена из српских средњовековних цркава и новим тумачењима њихове намене, у црквама манастира Никоља и Благовештења, помишља се и на другу функцију...


    Манастир Никоље Кабларско

    Црква манастира Никоља осликана је фрескама у унутрашњости као и на јужној фасади припрате. Најстарији живопис налази се у наосу и олтарском простору. Из података које казује ктиторски натпис изведен у фреско техници изнад западних врата која воде у припрату, сазнаје се да су фреске настале 1587. године трудом игумана Јоаникија. Дуго је у науци погрешно читана година из натписа па се сматрало да је живопис наоса настао 1697. године.
    ...
    Сликарство никољског наоса дело је мајстора који су се угледали на традиционална решења поствизантијског живописа. Уочљиво је да су им биле доступне, блиске и инспиративне композиције илустроване у српским штампаним књигама из XVI века. Невеликих способности, градили су ликове јаком линијом крутог цртежа, издужених тела, омањих глава са изражајним лицима. О колориту је тешко говорити јер су услед пожара боје измењене па сада доминира печени окер, печена сијена и мрки тонови. Недостатак површинског слоја боје, посебно на лицима приказаних личности, знатно отежава сагледавање уметничких вредности никољског најстаријег сачуваног фреско сликарства. ..


    Манастир Никоље Кабларско

    Иконостас који се налази у никољској цркви настао је почетком XIX века. 0 старијем украсу олтарске преграде из цркве Светог Николе може се судити на основу сачуваних престоних икона изложених у манастирској Ризници и једног дела великог Деисисног чина који се налази у Народном музеју у Чачку. Обе престоне иконе великих димензија изведене су у сложеној композицији са централно постављеном фигуром Богородице са малим Христом или Исуса Христа док седе на богато декорисаним престолима, окружени представама пророка, односно апостола на златом прекривеној позадини. Налик су иконама сликаним у поствизантијском периоду које су, поред представа светитеља, по ободу биле обогаћене сценама њихових житија.


    Манастир Никоље Кабларско

    Конак јужно од цркве, на обали Мораве.

    Иконостас који се у цркви налази током последња два столећа, настао је залагањем игумана Атанасија, а под покровитељством српског кнеза Милана Обреновића. Сликане у периоду од 1826. до 1829. године иконе нису потписане али стилским одликама упућују на иконописца Јанка Михајловића Молера који је за собом оставио велики број дела.


    На левој слици: изглед конака на страни окренутој реци; на десној слици: бор о коме је реч на крају текста.

    Невелика манастирска ризница, музеолошки презентована 1987. године, приказује целину овчарско-кабларских манастира и ретке драгоцености сачуване у Никољу. Поред престоних икона које су се некада налазиле на иконостасу никољске цркве, у ризници је изложена и икона Богородице Страсне, непотписана али сасвим поуздано рад грчког сликара Андреје Рицоса с почетка XVI века, представника позновизантијског и особеног италокритског иконописа.

    Плодна преписивачка делатност монашких центара дуж моравске клисуре, позната из бележака и записа, може се пратити и преко ретких сачуваних рукописаних и илуминира- них књига. ..Сачувани печати манастира Никоља из XVI и XVII века, веште уметничке израде, изложени су у манастирској ризници док се један никољски печат и калуп за украшавање књига налазе у сталној поставци Народног музеја у Чачку.




    Манастир Никоље Кабларско

    Од осталих драгоцености које су показане у скромној никољској ризници вредно је поменути, као изузетне кујунџијске радове, сребрну петохлебницу из 1719. године, затим кандило израђено у Сарајеву 1749. године као и сребрну кадионицу и једну нлитку чашу - дискос са представом светог Луке из 1846. године. ...Сачуване драгоцености у скромној никољској ризници указују на стално присутно залагање монаха да своју цркву опреме уметнички обрађеним мобилијаром.




    Манастир Никоље Кабларско

    Прилаз са запада.

    Поред цркве Светог Николе која је постављена у централном делу заравњеног платоа порте, у манастирском комплексу налази се више зграда окружених зеленилом и брижљиво него- ваним цвећем. Најстарији сачувани конак саграђен је у време обнове манастира за коју је заслужан кнез Милош Обреновић. Поред великог имања он је Никољу поклонио и конак саграђен на самој обали реке у који је склонио и своју породицу после пропасти Првог српског устанка. Спратна, бондручна и дрвена грађевина, оживљена тремом на стубовима у приземљу и доксатима дуж зидова на спрату, изузетан је пример и складна творевина самоуких народних неимара. Манастир и данас ко-ристи воденицу у оближњем селу Пријевору, такође дар српског кнеза.
    Манастир Никоље Кабларско

    На десној слици је капија на западној страни ограде поред Западне Мораве.

    Током XX века у Никољу је саграђено још неколико зграда и конака; за време архимандрита Гаврила 1907. године изграђен је мањи конак у коме је смештена манастирска ризница, а потом 1954. већи конак са монашким келијама. Крајем XX века подигнута је и украшена фрескама и иконама зимска капела посвећена празнику Уздизања часног крста као и гостински конак са великом трпезаријом и библиотеком.


    До западних врата је мала скела која је имала већи значај пре изградње асфалтног пута левом обалом реке - подножјем Каблара.

    Током свог вишевековног постојања манастир Никоље насељавали су и чували монаси, а од 1954. године у Никоље су стигле монахиње из манастира Јовања које је порушено и потопљено изградњом бране и стварањем вештачког језера на Морави.

    У Никољу се чува и мали део моштију (десна стопа) светог Никодима, архиепископа пећког из XIV века и некадашњег игумана манастира Хиландара који је веома ценио испоснички живот и настојао да га развије у средњовековној Србији. Ту је похрањен на чување и делић моштију светог мученика Христифора, великог чудотворца коме се верујући моле да их сачува од заразних болести и великог помора.

    У манастирској порти уздиже се столетно стабло бора кога опходе болесни предвођени свештеником у потрази за спасењем...’’


    Сликано са Ибарске магистрале.

    До манастира се стиже из Овчар Бање путем који је краћи од два километра.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.03.2011 u 08:06

  15. #135

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир Преображење
    (под Овчаром - Овчар Бања)



    Манастир Преображење Овчар Бања

    ''Данас се налази са десне стране Западне Мораве, на северним обронцима Овчара. Наспрам манастира, преко реке, смештена је железничка станица у Овчар Бањи, где се некада налазио манастир, испод литица Каблара.
    Први помен манастира Преображење у писаним изворима, везан је за 1525. годину. Стари манастир Преображење је порушен, одобрењем владике жичког Саве, како би се изградила железничка пруга према Ужицу. Постоје бројни записи о томе какве су последице имали људи који одобрили и наредили рушење овог манастира.


    Манастир Преображење Овчар Бања

    Епископ Николај Велимировић је 1938. године покренуо иницијативу за изградњу новог манастира Преображење. Сада је то грађевина квадратне основе са плитком олтарском апсидом.


    Унутрашњост цркве није осликана фрескама, осим куполе и олтарског дела.
    У овом манастиру живот је организован по светогорском правилу, што значи да нема ни парохију, ни имовину, већ му је улога мисионарска. Манастирска слава је Преображење Господње, 19. август.'' (Информативни wеб портал града Чачка)


    ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКИ МАНАСТИРИ
    ''На уском географском простору, у клисури Западне Мораве, смештена је велика група манастира, у народу названа "Српска Света гора". Већина манастира је подигнута у време турске власти, када су имали велики историјски и културно-уметнички значај. Најстарији писани подаци о њима говоре о интензивној преписивачкој школи у 16. веку у манастирима, а Вук Караџић говори да су два манастира (Благовештење и Јовање) имала "куле за писање књига". Овчарско-кабларски манастири су били значајно средиште уметничке делатности, о чему говори чињеница да су све цркве имале осликане фреске и олтарске преграде у виду иконостаса, који су делимично сачувани.


    Манастир Преображење Овчар Бања
    Није познато колико је некада било манастира, а данас их има десет. На левој страни западне Мораве, под Кабларом, су Благовештење, Илиње, Јовање, Никоље и Успење, а под Овчаром су Ваведење, Вазнесење, Преображење, Св. Тројица и Сретење. Многи од манастира временом су преправљани и обнављани. Услед градње пруге, Преображење је измештено на нову локацију, Јовање је изнова зидано због изградње хидроцентрале Међувршје, Вазнесење је знатно обновљено, а Илиње и Успење су између два светска рата поново подигнути на старим местима.

    Најзначајнији манастири (Благовештење, Никоље, Сретење и Св. Тројица) су стручно конзервирани и заштићени као споменици културе од великог значаја за историју и културу Србије.'' (Са сајта СПЦ Луцерн)




    Sketanje za manastir je sa magistrale, koju stotinu metara po izlasku iz Ovčar Banje prema Čačku. Potom još par stotina metara uzbrdo.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.03.2011 u 07:53

Strana 9 od 11 PrvaPrva ... 7891011 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Tvrdjave Srbije
    Autor felix u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 20
    Poslednja poruka: 02.03.2015, 19:45
  2. Stari srpski manastiri van Srbije
    Autor Crazy Angel u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 19
    Poslednja poruka: 26.10.2013, 09:12
  3. Odgovora: 70
    Poslednja poruka: 12.06.2009, 15:27
  4. Požari širom Srbije
    Autor Lady S u forumu Spomenar
    Odgovora: 11
    Poslednja poruka: 29.07.2007, 23:51
  5. Tajkunizacija Srbije
    Autor auzun u forumu Spomenar
    Odgovora: 5
    Poslednja poruka: 23.03.2007, 15:23

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •