Manastiri Srbije - Strana 10
Strana 10 od 11 PrvaPrva ... 891011 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 136 do 150 od ukupno 162
  1. #136

    Odgovor: Manastiri Srbije


    МАНАСТИР БОГОВАЂА



    Манастир Боговађа

    ''Манастир Боговађа са црквом посвећеном св. Георгију смештен је у атару истоименог села, југозападно од Лазаревца. На темељима старијег храма у коме је, по легенди, умро слепи Гргур Бранковић, изграђен је нови 1545, за време јеромонаха Мардарија. Спаљен и опљачкан током Кочине крајине, обновљен је између 1791. и 1794. трудом Хаџи Рувима, Хаџи Ђере и Василија Петровића. Из тога времена потиче спратни конак, подигнут северозападно од цркве, у коме је 1805. заседао Правитељствујушћи совјет. Данашњи изглед Боговађа је добила 1852. То је једнобродна грађевина издужене основе, са полукружном олтарском апсидом и правоугаоним певничким просторима. Западно прочеље надвисује вишеспратни барокни звоник, наглашене лимене капе. Камени портал украшен је преплетом лозе потекле из путира. Фасадну декорацију чини фриз слепих аркада на конзолама.


    Фотографија је из књижице која се помиње у каснијем тексту.

    Иконостасну преграду је 1858. осликао Милија Марковић са синовима Радованом и Николом. Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви изведени су 1998/1999, а реконструкција манастирског конака током 2005. '' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)


    Манастир је споменик културе великог значаја.


    Манастир Боговађа

    (Надаље иду шири изводи из књижице Слободана Живојиновића ''МАНАСТИР БОГОВАЂА'' Друго, допуњено издање.)

    ''... Уговором у Сегедину 1444. Ђурђу (Бранковићу) је враћена Деспотовина уз погодбу да Турцима плаћа данак. Тада су му враћени синови које је султан ослепео. Кад их је водич увео у Ђурђев двор у Смедереву, несрећни отац се онесвешћен срушио на камени под. У непрестаном болу и дубокој жалости, живео је до 1456. године, када је, на Бадњи дан, испустио своју напаћену душу.
    После смрти свога оца, а затим и мајке Јерине, слепи Гргур је са својом сестром Маром, удовицом султанијом, отишао у Цариград, а затим се закалуђерио и добио име Герман. Потом се вратио у Србију и као калуђер живео у манастиру Боговађа. Ту је и умро 16. октобра 1458, годину дана пре потпуне пропасти српске Деспотовине.

    Из напред изложеног, јасно се види да се манастир Боговађа помиње као активан манастир још у првој половини XV века, пре пропасти Деспотовине, а то значи да је и тада постојао, мада му се не зна ктитор и време подизања. Такође се може закључити даје овај манастир био један од већих, познатијих и имућнијих, кад га је један од Деспотових синова изабрао за своје боравиште, у њему умро и у њему био сахрањен. Дакле, могло би се претпоставити да је овај манастир био задужбина некога члана породице Бранковића, али се ова помисао не може одржати кад се зна да Бранковићи (вероватно аутор мисли: до тог времена) нису подизали верске задужбине. Исто тако, пошто је област око реке Колубаре често мењала власнике, тешко се може утврдити ко су били ктитори овога старог манастира, којем се не може порицати постојање и значај у XV веку. Када се зна да је Стеван Лазаревић добио ову област од угарског краља Сигисмунда 1402. године, могла би постојати вероватноћа да је он једини могао бити ктитор првобитног манастира Боговађе. Ово тим пре, што син његовог наследника Ђурђа узима баш овај манастир за своје монашко уточиште и вечно боравиште поред толиких немањићких задужбина. Значи да је полагао извесно право баш на стару Боговађу.


    Манастир Боговађа

    Историја није забележила где су сахрањени земни остаци деспота Ђурђа и супруге му Јерине, а такође нема ни поузданих писаних доказа где се налази Гргуров гроб. Али, што не казује историја, казује народно предање које тврди да је Гргур сахрањен у првобитном манастиру Боговађи, поред реке Љига. То изричито тврди и јеромонах Јосиф у Троношком родослову, а то му се може веровати, јер је он црпео податке из народног предања. Затим, сви аутори, пишући о Боговађи, тврде да је јеромонах Мардарије године 1545. подигао нову цркву Боговађу на старим темељима, што значи да је на томе месту раније постојо манастир, који је у току честих ратова могао бити порушен до темеља, али није могао бити избрисан из народног предања. Он је могао бити порушен само око 1459, после Гргурове смрти, када су Турци потпуно овладали Деспотовином, или пак у каснијим војним походима који су пролазили кроз ову област.

    Од Гругове смрти до 1545. године, када су се још распознавали темељи порушене старе Боговађе, на којима је калуђер Мардарије, са братијом коју је овде нашао, подигао нову цркву, протекло је само 87 година, а то је исувише кратко време да би се утрли трагови постојања једне значајне верске грађевине. Од Гргурове смрти до писања Троношког летописа протекле су 333 године, а то је такође недовољно времена да би избледело усмено предање у једном народу који је, оскудан у писменим људима, усменим предањем, са колена на колено, стварао и одржавао историју. Остаци старог, првобитног манастира Боговађе били су на падини брега, изнад данашње цркве која се, услед четири обнављања, спустила ниже од раније локације некадашњег манастира.




    Фотографије су из књижице о манастиру.


    ПОВЕСТ О ПОДИЗАЊУ МАРДАРИЈЕВЕ ЦРКВЕ
    На једној страници такозваног Дабиног јеванђеља, које се чува у манастиру Боговађи, записао је Хаџи-Рувим следећи запис:

    ''Повест о првој бившој цркви овде је записана: Изволенијем Оца и поспешенијем Сина и совершенијем свјатого Духа,ја, смерни Мардарије, јеромонах схимник, отечеством од Вранеши, дођох и примих ово име и почех се трудити помоћу Христа те у име Његово и пречисте Матере Његове, са мојом братијом у Христу, подигосмо цркву у славу и похвалу светом и славном великомученику Георгију; овоме светом месту био је ктитор кнез Павле и Јован Велимировићи са осталим православним христијанима 1545. године; тада беше круг сунца 9, а месеца 11. (9. новембра 1545).''

    Испод овог записа, Хаџи-Рувим је насликао и ликове кнеза Петра и Павла Велимировића, спахија из села Јабучја. Када се зна да су ови ктитори живели у XVI веку и да је њихове ликове Рувим нацртао после пуних 250 година, онда се може веровати да је њихове слике нашао или у некој старој црквеној књизи, својини првобитне цркве, или их је нацртао према фресци, уколико је она постојала. ''


    ...Мардаријева црква била је мала и тескобна те се у њој једва могло вршити богослужење. Али зато су конак и остале зграде били пространи и довољни за општежитије монашке братије. Према записима у црквеним књигама може се закључити да је живот у овоме манастиру текао мирно од прве половине XVI па до друге половине XVIII века, до турско-аустријског рата 1787. године, у којем је манастир Боговађа спаљен.

    Црква преподобног Мардарија била је мала и тескобна, па кад је већ као таква била порушена, Хаџи-Рувим је са братијом и народом решио да се подигне нова, већа, пространија и подеснија за вршење Литургије. Дотадашња црква могла је служити у Мардаријево време, али Рувиму, образованом и светском човеку није одговарала. Затим, охрабрен реформама султана Селима, осетио је да је дошло време да се освети Агарјанима за све муке које је у избеглиштву пропатио и за порушене српске манастире. Прегао је да подигне нову цркву у славу светога Георгија и за страх Турцима, како је записао ... Изградња је почела 1791. а завршена 1794.

    Хаџи-Рувим иије био само црквени човек, већ и прави народни бранилац, који је учествовао у свим народним патњама и прегнућима.... Како је и због чега дошло до сече кнезова и због чега је Хаџи-Рувим био погубљен, постоји више верзија од савременика тих догађаја. Међутим, сви се слажу у једном - да је, поред осталих важних околности, повод за сечу кнезова било писмо кнеза Алексе упућено његовом пријатељу аустријском мајору Митезеру, под којим је служио у Српском фрајкору. Добивши ово писмо, дахије су сазнале шта им се на пролеће 1804. спрема, па су одлучиле да брзом акцијом предухитре и спрече устанак.


    Манастир Боговађа
    ПРАВИТЕЉСТВУЈУШЧИ СОВЈЕТ У БОГОВАЂИ
    Кад је устанак почео успешно да се развија и поједине војводе, а нарочито Јаков Ненадовић, видеше какве части и моћ доносе власти и првенство које су они сами дали Карађорђу изабравши га за вожда, почеше гледати да му ову власт ограниче.

    Према руском упутству које је донела српска делегација која је ишла у Русију да тражи помоћ за устанике, старешине изабраше између себе неколико војвода и угледних људи у једно тело, које ће управљати ослобођеном земљом, остављајући Карађорђу само команду над војском и управљање војним операцијама. Тако је установљен Правитељствујушчи Совјет народа српског, којем је за првог председника изабран прота Матеја Ненадовић. Српској делегацији био је одређен као тумач Теодор Филиповић, Србин из Руме и доктор права, те кад је по завршеном послу делегација пошла у Србију, са њом је пошао и Филиповић. Као велики родољуб, Теодор је своје име претворио у Божидар, а презиме у Грујовић. Дошавши у Србију, постављен је за секретара Правитељствујушчег Совјета.

    Пошто је Београд у то време још био под Турцима, то није било погодног места где би се Совјет сместио. И сам Карађорђе није желео да ово тело буде у тесној вези са народом, те му је одређивао место становања где је сам налазио за сходно. Председник Совјета прота Матеја о томе каже:

    Карађорђе одреди да у манастир Вољавчу идемо и тамо седимо. Већ ми какви смо такви смо; дају мени првенство и одосмо у Вољавчу. То је било 15. септембра 1805, на Велику Госпојину. Божа Грујовић и секретар, и концеписта и архивар, столоначелник и сва звања на себи носи.

    У Вољавчи пустиња, планина и врлет, нити имамо шта изјести нити попити, прави пустиници и посници. Замолимо господара Ђорђа он одобри: преместимо се у Боговађу, где свашта колима доћи може. Сад ако и јесмо у манастирским ћелијма, опет нисмо испосници, иако се из својих каса хранимо."
    Манастир Боговађа

    Конак у коме је био Правитељствујушћи совјет (влада). На дољој слици је спомен плоча на конаку.


    Манастирски конак у Боговађи подинут је за време игумана Василија и архимандрита Рувима. Зграда конака је бондручара и лежи на масивном полуподруму -полуприземљу. Подрум је зидан од камена и има подземни излаз, да се у случају нужде може кроз њега повући у шуму. Подрум је зидан много раније, а касније су му додате две просторије и ходник. На спрату се налази шест мањих оделења - ћелија, у које се улази из дугог ходника. Цела је зграда покривена четвороводним кровом са ћерамидом.


    Трем конака - у доњим просторијама су били мајстори, па претпостављам да ће убудуће посетиоци моћи да га разгледају.

    Као што се види из казивања проте Матеје, совјетнике је глад дотера ла из Вољавче у Боговађу. Прота не каже кад су овамо дошли, но то је могло бити исте јесени. Игуман је своју собу уступио за одржавање седница, а по ћелијама су се разместили совјетници. Ручавали су заједно са калуђерима у великој трпезарији у приземљу, дајући свој допринос за набавку хране. Два писмена калуђера, игуман Мојсеј и јеромонах Неофит, из Дрена, помагали су секретару у писању концепата и преписивању совјетских одлука. Отуда прота Матеја и одаје признање старим калуђерима и манастирима.


    ТРЕЋА ОБНОВА БОГОВАЂЕ
    Несрећне 1813. годнне, надмоћна турска сила поново је покорила устаничку Србију. Поново су рушене и паљене цркве и манастири, а лепа Рувимова црква прва је међу њима била срушена.

    ...После успешно окончаног устанка, Милош Обреновић, поставши врховни књаз српски, приступио је обнови опустошене земље. Своју нарочиту наклоност и дарежљивост показао је према манастирима, првенствено према манастиру Боговађи, чија је црква била сравњена са земљом...Градњу нове цркве и обнову конака извршио је у то време познати неимар Милутин Гођевац, из Осата у Босни, са 80 радника зидара и тесара...




    На зиду цркве је више надгробних полоча.

    ЧЕТВРТА ОБНОВА МАНАСТИРСКЕ ЦРКВЕ
    Књаз-Милошева црква, подигнута на темељима Рувимове богомоље, убрзо се показала недовољна за потребе богослужења и пријем већег броја верника, нарочито у дане великих празника. Године 1852, за време игумана Григорија Илића, подигнута је нова, проширена црква, која и данас постоји.


    На слици, на десној страни, је конак јужно од цркве који се овде назива 'нови конак'.

    ПОДИЗАЊЕ НОВОГ КОНАКА
    Шест година након изградње нове цркве, подигнут је и нов манастирски конак. Изнад северних врата овот конака утиснута је камена плоча са записом:

    ''Сеј дом во обитељи св. великомученика Георгија Боговађа именујемој, воздрузисја милостију Господа Бога нашего при владенију Србскаго књаза Александра, Благословенијем епископа Шабачкаго Г. Михаила, старањем и трудом Архимандрита Григорија со братијеју сеји обитељи 1858. года.
    Исти дом обнови се при владенију Његовог Величанства краља Мила- на Обреновића првог, благословом епископа шабачког Самоила, трудом и настојањем архимандрита Прокопија с братством свете обитељи 1884.''


    Плоча на 'новом конаку' на којој је текст изнад ове слике.

    .... У току велике Колубарске битке у околини Боговађе вођене су жестоке борбе. У манастиру је било превијалиште за рањене у борбама око реке Љига. При повлачењу аустријске су трупе опљачкале манастир, уништивши му имовину и највећу његову драгоценост: Рувимову библиотеку.




    Конак на запад од цркве је новијег датума.

    ПРЕТВАРАЊЕ БОГОВАЂЕ У ЖЕНСКИ МАНАСТИР
    Од свога постанка па све до 1957. године манастир Боговађа био је мушки манастир, са већим или мањим бројем монаха који су опслуживали манастирску парохију, вршили богослужења у храму и обделавали манастирску земљу.
    Према указаној потреби, манастир је 1957. године претворен у обитељ за монахиње.


    Слика је из књижице која је наведена.

    Хаџи Рувимова чесма
    Предање каже да је један слепац, Богом вођен (оту да Боговађа), дошао на из вор, умио се и прогледао. Воду са овог извора народ сматра лековитом. Верује се да она лечи многе, а на рочито болести очију. Хаџи-Рувим је озидао из вор каменом и спровео воду кроз цеви, те је тако та чесма по њему прозвана Хаџи-Рувимова". Налази се испод манастира, данас у кругу оближње војне касарне. Неколико пута је обнављана.''





    Манастир се налази поред Ибарске магистрале измеђ Лазаревца и Љига.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.03.2011 u 07:51

  2. #137

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир Вазнесење
    под Овчаром



    Manastir Vaznesenje Ovčar
    Подигнут је на северним падинама Овчара. Због свог положаја у клисури није доступан погледима путника који пролазе овим подручјем. Може се само претпоставити да је манастир изграђен на темељима старе манастирске цркве, али о томе нема прецизнијих података. Захваљујући једном рукописном јеванђељу, које је написано у Вазнесењу 1570. године, сигурни смо да је манастир постојао у XВИ веку. Манастир је највероватније страдао, као и већина других манастира у клисури, за време Велике сеобе 1690. године. Након више неуспешних покушаја обнављања, тек је тридесетих година XX века, епископ Николај Велимировић кренуо у обнову овог манастира.
    Manastir Vaznesenje Ovčar

    Архитектуру манастира карактерише једнобродна грађевина са ниском куполом и полукружном олтарском апсидом. Две мермерне розете, украшене биљном орнаментиком, очуване су у пирпрати и средишњем делу храма.

    Иконостас цркве манастира Вазнесење чине иконе релативно малих димензија, због скромних димензија цркве. Манастирска слава је Вазнесење Господње. (Информативни wеб портал града Чачка)


    Manastir Vaznesenje Ovčar
    Manastir Vaznesenje nalazi se u podnožju Ovčara na jednoj uzvišici sa jugoistočne strane. Na suprotnoj, levoj strani Morave nalazi se Novo Jovanje ( a iznad njega Uspenije). Do Vaznesenja se dolazi običnim putem sa ceste uz brdo kroz sitno gustu šumu ostavljajući udesno potok koji se iznad manastira postepeno spušta dole u Moravu.

    Do 1937. godine ovaj manastir bio je u potpunim ruševinama. Pretpostavlja se da je bio jedan od najznačajnijih manastira u Ovačru i da potiče iz 12-13. veka. Ulaz u crkvu nije, kao obično, sa zapadne strane, već sa severne, slično nikoljskoj crkvi, u koju se ulazi sa južne strane. U priprati i u naosu nalaze se na podu dve rozete ukrašene ornamentima iz biljnog sveta. Po njima bi se moglo zaključiti da pripadaju 16. veku.


    Ko je podigao ovaj manastir, ne zna se, kao što se tačno ne zna ni kada je podignut. Verovatno da su ga Turci razrušili kad i Jovanje i druge ovčarske manastire.
    Kad je Vuk Karadžić dolazio 1820. godine u Ovčar, Vaznesenje je bilo razrušeno i pusto. Samo su se dugo mogle videti delimične zidine od crkve i konaka, kao i pročelje gde je bilo ognjište. Crkva je bila jednobrodna i možda je imala iznad srednjeg traveja kube.

    Ovčarsko-kablarski manastiri često su u tursko vreme pljačkani i rušeni. Tako oštećeni neki su delimično obnovljeni, a neki su, kao preobraženje i Vaznesenje , sasvim zapusteli. Preobraženje je obnovio sretenjski iguman Nikifor Maksimović. U Vaznesenju je takođe započeta obnova, pa je prestala, jer ministar sam nije imao tih sredstava, a ostali ovčarski manastiri nisu imali mogućnosti da ga pomognu, jer su morali sebe obnavljati i zbrinjavati.


    Istina, sretenjski jeromonah Makarije pokušao je da Vaznesenje obnovi, verovatno kao njihov u to vreme metoh, ali mu nije dozvolio užički episkop Janićije. Iz kojih razloga, nije poznato.

    I u manastiru Vaznesenju izgleda da su monasi prepisivali knjige, kao što su to činili monasi i u susednom manastiru Jovanju. Poznato je da je u manastiru Vaznesenju 1570. godine, prepisano i jedno iluminatorski bogato četvorojevanđelje trudom i usrdnošću oca igumana Silvestra jeromonaha i celog bratstva.

    Iz toga se vidi da je Vaznesenje u to vreme imalo više monaha, koji su verovatno pomagali svom igumanu u prepisivačkoj delatnosti. Šteta je što nije sauvano više tih rukopisnih knjiga, jer teško je verovati da je u tom manastiru, sa tako darovitim prepisivačem, prepisana samo jedna knjiga.


    Manastir Vaznesenje Ovčar

    Posle obnavljanja manastira Jovanja i naseljavanja u njega sestara iz Kališta (na Ohridskom jezeru), vladika Nikolaj počeo je već 1937. godine, sa obnavljanjem i manastira Vaznesenja. Za taj posao on je doveo majstore iz Ohridsko-bitoljske eparhije.


    Te godine crkva je, sa centralnim kubetom, bila već gotova. Započeta je i obnova konaka, ali je varovatno zbog nedostatka novca, u polovini gradnje obustavljena. (Sa sajta Manastira Lepavina)


    Manastir se nalazi između Čačka i Ovčar Banje, oko jedan kilometar od magistrale.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 26.03.2011 u 10:46

  3. #138

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир Сретење
    Дучаловићи на Овчару



    Manastir Sretenje Ovčarsko Kablarski

    ''Први сачуван помен о манастиру Сретење, смештеним под самим врхом Овчара, потиче из 1623, и односи се на његово рушење. Обновљен је тек 1818. трудом монаха Нићифора Максимовића, потоњег епископа ужичког. Црква је једнобродна, са дубоком, споља петостраном олтарском апсидом, плитким правоугаоним певницама и припратом готово квадратне основе, над којом је подигнута кула-звонара. Засведена је полуобличасто, са слепом калотом над припратом. Фасадна декорација сведена је на камени сокл и благо профилисан кровни венац. Доње партије наоса, олтарске апсиде и зидане олтарске преграде, као и мермерна амвонска розета у облику шестокраке звезде, са бордуром од срцоликих листова бршљана, датују сретењски храм на крај XVI века. Живопис наоса, олтарског простора и зидане олтарксе преграде из 1844. рад је Живка Павловића из Пожаревца, док је Никола Јанковић аутор сликане декорације припрате. На строгост у избору, како иконографских тако и ликовних решења, и овако конзервативног зографског сликарства, са тек понеким елементом барока, утицао је дубоко религиозан Нићифор Максимовић. Манастирски комплекс је опасан зидом 1845. Већина конака, као и имање са виноградом у Паковраћу, припадају времену ужичког епископа. Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури и зидном сликарству обављени су током 1988.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС.)


    Manastir Sretenje Ovčarsko Kablarski
    Манастир је споменик културе великог значаја.




    Manastir Sretenje
    Nalazi se u izuzetnom prirodnom okruženju, na zaravni ispod vrha Ovčara. Nedostatak pouzdanih dokaza podstaklo je ljude na stvaranje legendi o nastanku ovog manastira. Na osnovu dosadašnjih istraživanja veruje se da je manastir nastao u XVI veku, kada se prvi put i pominje, ali prvi pisani pomen pomera izgradnju Sretenja na nekoliko decenija, pa možda i čitav vek unazad. Sačuvani arhitektonski oblici hrama upućuju na stil gradnje sa kraja XVI veka. Manastir je u više navrata tokom prošlih vremena bio rušen i spaljivan. Obnovljen je tek u XIX veku, zahvaljujući monahu, a kasnije i vladici Nikiforu Maksimoviću.
    Manastir Sretenje Ovčarsko Kablarski

    Zidani ikonostas u sretenjskoj crkvi takođe upućuje na razmišljanje o starosti te crkve, kao i ostaci ranijih fresaka ispod sloja koji je na zidu urađen 1844. godine, pogotovo što je to jedini zidani ikonostas u Ovčarsko-Kablarskim manastirima.

    Od rukopisnih knjiga sačuvanih do danas u Sretenju, preostale su svega tri: Jevanđelje, Bogorodični kanoni i Minej za mesec jun, koji je značajan jer sadrži Službu knezu Lazaru, kao delo naše crkvene književnosti.

    Od rizničkih kovanih predmeta i starina, čuvaju se mermerna krstionica iz XVII veka, rozeta iz XVII veka i ikona Presvete Bogorodice iz XVIII veka.'' (Informativni web portal grada Čačka)



    Manastir Sretenje Ovčarsko Kablarski

    Manastir Sretenje nalazi se pod vrhom Ovčara, sa jugozapadne strane, u jednoj lepoj udoljitoj zaravni, koja se zove Koronjski do. Ispod te doline proteže se naniže pored novog Preobraženja k Moravi, pokriven gustom šumom, Koronjski potok. Od Sretenja, kao preko kakvog sedla, najlakši je prelaz na suprotnu stranu, jugoistočnu stranu Ovčara, odakle se nižu mnoga sela ukrašena voćnjacima, njivama, proplancima i gustim šumarcima. Od Ovčar Banje do Sretenja ide se uzbrdo za jedan sat dosta napornog hoda, premda danas postoji asfaltni put do samog manastira od Čačka i Parmenca preko Pakovića.

    O nazivu mesta Koronjski do, gde se nalazi manastir Sretenje, postoji narodno predanje sačuvano do današnjih dana u vezi s njegovim osnivanjem, koje pominju i stari putopisci, kao što je Vuk Karadžić, Feliks Kanic i drugi. Prema tom predanju, postoji Mala Korona i Velika Korona, na kojoj se nalazi lep planinski izvor. Kad su, verovatno monasi, u staro vreme hteli da zidaju manastir Sretenje , bacili su visoko u nebo, prema vrhu Ovčara krunu, gledajući, kada padne, gde će se zaustaviti, pa tamo da zidaju manastir. Tako je ona pala iznad Male Korone i skotrljala se preko nje do Velike Korone blizu izvora i tu se zaustavila. Otuda je ostalo da ta mesta nose naziv Korone i Koronjski do, što znači kruna.


    Manastir Sretenje Ovčarsko Kablarski

    ... Јoakim Vujić veli da ni on nije mogao doznati ko je bio osnivač manastira Sretenja. Doznao je i zapisao to da je nekoliko godina pre njegove posete sretenjska crkva, zajedno s konacima - kelijama, bila ot svirepi Turaka popaljena i do osnovanija (temelja) porušena. To je najverovatnije bilo za vreme Hadži-Prodanove bune 1814/15 godine, kad su Trojica, Ilinje i drugi manastiri i zbegovi stradali od Turaka.

    Kad je Vuk Karadžić, obilazeći ovčarske manastire 1820. godine, posetio i Sretenje, ostvio je podatak da je ovaj manastir odavno bio pust i da ga je tada , 1818. godine obnovio jeromonah sretenjski Nikifor Maksimović, koji je rodom iz Čačanske nahije, iz sela Ježevice. On se nalazio izvesno vreme u Preobraženju. A kad je taj manastir stradao i zapusteo, on se reši da ga o svom trošku obnovi. O tome je on sam pričao, veli Vuk.


    Manastir Sretenje Ovčarsko Kablarski

    ... Kakav je bio izgled manastira Sretenja i kakvi su mu bili konaci pre obnove Nikifora Maksimovića 1818. to niko ne zna, jer nemamo podataka. Vuk Karadžić, koji je u početku obnove posetio Sretenje, piše da je stara crkva bila velika i naokolo svud ograđena ćelijama (konacima), od kojih su se videle samo porušene zidine, kao i temelji od crkve. Zato, valjda, J. Vujić i kaže da zdanja okresna (okolo) manastirska nisu tako važna. Izgled obnovljenog Sretenja sredinom prošlog veka, 1845. godine za vreme Nikifora Maksimovića, koji je i kao eposkop užički obnavljao svoj manastir, daje sliku koja nam je i danas poznata.'' (Fragmenti teksta sa sajta Manastir Lepavina)



    Manastir Sretenje Ovčarsko Kablarski





    Manastir Sretenje Ovčarsko Kablarski

    Manastir Sretenje Ovčarsko Kablarski

    Planina (na slici dalje od manastira) je Kablar - u dolini je reka Zapadna Morava.

    Poruku je izmenio nenad.bds, 07.04.2011 u 22:53

  4. #139

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР УСПЕЊЕ КАБЛАРСКО



    Манасти Успење кабларско





    Манасти Успење кабларско

    Из Манастирског проспекта:
    ''Трагови живота откривени на истраживаним локалитетима у Овчарско-кабларској клисури указују на постојање насеља још од времена праисторије, преко античког доба па све до средњег века када клисуру насељавају монаси борећи се надаље за очување подигнутих светиња и својих станишта.
    Природно изолована и тешко проходна средина била је погодна за живот посвећених монаха, посебно подвижника, пустиножитеља. Крајем XIV века, бежећи пред Турцима који су освајали јужне делове Балкана, у клисуру коју Морава усеца у стрме обале планинских висова Овчара и Каблара, стигли су калуђери са Свете Горе, из манастира Хиландара али и других монашких средишта. Синаити са посебном исихастичком традицијом настанили су се у многобројним тешко доступним пећинама на литицама Каблара подигавши и манастир у подножју, посвећен Преображењу Христовом. Истовремено, али и касније, оснивани су и други општежитељни манастири у беспућу и густим шумама клисуре. Сачувани су или обновљени Благовештење, Никоље и Јовање на левој обали реке, а на падинама Овчара, на десној обали, Сретење, Света Тројица, Вазнесење и Ваведење. Било је и других манастира у клисури које помињу извори и предање али су временом страдали и нестали. Постоје и две капеле и једна црква саграђена у намери да се око ње заснује још један манастир. Уздизањем неких порушених светиња данас живи девет монашких заједница у целини познатој као Српска Света Гора.


    Манасти Успење кабларско





    Манасти Успење кабларско

    Pogled na jug uz prilično uvećanje

    Јединствена скупина монашких станишта била је обезбеђена високим кулама стражарама подигнутим на узвишењима која доминирају над улазима у клисуру. Западна кула уздизала се на купастом брду изнад манастира Благовештења, а источна на брегу изнад манастира Јовања. Поред сталног осматрања околине и прилаза, куле су служиле и за прихватање монаха и збрињавање манастирских драгоцености током опасности и непријатељских опсада.










    Манасти Успење кабларско

    Сачувано предање помиње на издуженом кабларском гребену који се увлачи у корито Мораве кулу са звонаром која је оглашавала часове молитве осталим манастирима у клисури. Записи монаха на рукописним богослужбеним књигама сведоче да је у њој постојала писарница, а испод те просторије и тамница. Како је поменута кула забележена под називом Лествица, то се и тамница може препознати као место добровољног страдања монаха ради духовног уздизања које је описао Јован Лествичник, синајски подвижник, у свом делу под називом Лествица. У кули се налазила и црква Успења Богородице, као што је утврђење изнад манастира Благовештења имало храм старозаветног пророка Илије. Када су утврђења страдала, монаси и народ сачували су посвете њихових светиња. Оба култна места, Илиње и Успење обновио је епископ жички Николај Велимировић у годинама пред Други светски рат, уздижући и друге запустеле манастире Овчарско-кабларске клисуре. На месту које се по траговима порушених здања из ранијих епоха називало градина, а потом кулина, у непосредној близини зарушене куле, њеним расу тим каменом подигнута је црква и посвећена упамћеном празнику Успења Богородице. Средствима која је даривала Лепосава Поркић из Београда као и свесрдним залагањем проте Миливоја Маричића из Чачка и Бошка Топаловића, потоњег игумана манастира Никоља, подигнут је храм неуобичајене архитектуре. Угледањем на средњовековне задужбине високих црквених достојанственика Охрида, храмове Светих Константина и Јелене, Богородице и Николе Болничког, владика Николај је желео да на узвишењу изнад манастира Јовања сагради гробницу себи и потоњим жичким епископима.


    Манасти Успење кабларско



    Манасти Успење кабларско

    На начин како су то у XIV и XV веку осмислили његови претходници, архитектуру храма прилагодио је служби сахране и опела архијереја, припремивши и пространу гробницу уз спољни северни зид храма. Његова намера остала је неостварена и непозната савременицима и следбеницима.

    Црква Успења Богородице саграђена 1939. године, у освит невоља које је рат донео манастирима Овчарско-кабларске клисуре, готово пола века стајала је празна и запустела као метох Јовањског манастира који је у истом том времену порушен, потопљен и на новом месту изнова саграђен. Беспутној богомољи на Кулини на крају XX века стигли су поклоници и добротвори да спрече њено даље пропадање и удахну живот. Трудом и средствима Милоша Велимировића из Чачка обновљен је храм, изграђен пут и подигнуте прве грађевине за потре- бе будућег манастира. Доласком монахиње Науме на место настојатељице 2003. године, уз свесрдну помоћ народа, настављени су радови на цркви, монашком конаку и уређењу манастирске порте.

    Великом и темељном обновом и освећењем које је 2005. године обавио епископ жички Хризостом, нови манастир на древном монашком станишту оживела су богослужења, молитве верника и послушања монаха. Преузимањем упамћене и очуване посвете манастирска црква слави празник Успења Богородице (14./28. августа), а њен јужни параклис Седморицу ефеских мученика (4./17. ав- густа и 22. октобра / 4. новембра).''




    Manastir Uspenje Kablarsko

    Manastir Uspenje Kablarsko



    Manastir Uspenje Kablarsko

    ''Manastir Uspenje
    Na uzvišenju iznad manastira Jovanje, nalazi se manastir Uspenje, koji je vidljiv sa svih strana klisure. U turskim izvorima pominje se 1536. godine. Kada je Vuk Karadžić posetio klisuru 1820. godine, zabeležio je tadašnje stanje ostatka kule na uzvišenju i predanje koje je vezano za ovaj objekat: „Više manastira na brijegu imaju zidine od nekakve kule, koju sad zovu Gradina i pripovjeda se, da je Jovanje nekada bilo lavra, iz koje se zapovjedalo i sudilo svima ostalim manastirima oko Kablara i Ovčara, a na ovoj kuli da im je bila opšta zvonara, pod zvonarom pisarnica (gde su knjige pisate), a pod pisarnicom tavnica“.
    Crkva manastira Uspenja ima veoma mali broj prozora uskog pravougaonog oblika, bez ikakvih ukrasa. Crkva nikada nije bila živopisana.'' (Informativni web portal grada Čačka)


    Manastir Uspenje Kablarsko
    Poruku je izmenio nenad.bds, 28.04.2011 u 14:58

  5. #140

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Манастир Ваведења Пресвете Богородице
    Београд - Сењак



    Манастир Сењак - Београд
    ''Манастир Ваведења Пресвете Богородице налази се на Сењаку. Иако је подигнут недалеко од самог центра града, природно окружење га потпуно одваја од градске гужве. Оивичен шумом са западне и северне стране, својом архитектуром, монуненталном црквом и конаком оплемељује цело Топчидерско брдо.

    КТИТОРКА
    Црква је подигнута 1935. године поред тадашње гимназије Краља Александра, за нешто више од годину дана, на земљишту које је у ту сврху уступила београдска општина. Темељи су освећени 10. августа те године, а сама црква 25. октобра наредне. Оба пута је служио Његова Светост патријарх српски Варнава (Росић). Предање нам сведочи да одабир локације за њено подизање није био случајан. Наиме, ктиторка манастира Ваведење, Персида Миленковић, три пута је уснула исти сан, по коме треба да подигне цркву управо на Топчидерском брду. Треба поменути и то да су приликом копања темеља за нову цркву откривени остаци старог храма - део светог престола од камена у коме је пронађена и свештеничка одежда. Нажалост, није утврђено о каквом је храму реч. Ктиторка овог манастира спада у ред највећих добротвора и задужбинара нашег народа новијег времена.


    Манастир Сењак - Београд
    Осим Ваведења, са својим супругом Ристом Миленковићем, подигла је цркву Свете Тројице у Кумодражу, изградила основну школу у улици Краљице Наталије (данас Математичка гиназија) у којој је првобитно био смештен интернат женске учитељске школе, Дом за сиротињу у Табановачкој улици, даровала је две куће и вилу за збрињавање сиротиње и школовање деце. У самом манастиру је током Другог светског рата боравило педесеторо избегле деце о којима се сестринство старало. Персида Миленковић је сахрањена у Ваведењској цркви, у крипти која се налази у југозападном делу наоса.

    АРХИТЕКТУРА
    Архитектонско решење манастирског храма израдио је наш познати архитекта Петар Поповић. Осим овог храма, његов пројектантско-извођачки рад се огледа на Окружном началству у Врању, костурници на Крфу, меморијалној-гробној капели у Врњцима, Београду, Сурдулици, цркви у Раковцу, Кумодражу и Костолцу, а био је ангажован и на пројекту обнове Лазарице у Крушевцу. ...


    Основа цркве ваведењског манастира решена је као уписан крст развијеног типа, тако да се централна масивна купола, преко пандантифа ослања на стубове. Велики распон куполе чини централни део наоса отвореним и прегледним...


    Зидна олтарска преграда има венац декорисан у духу неороманске епохе или неорашке школе, над којим се налази крст осликан Распећем...
    Манастирски конак је, такође, пројектовао Петар Поповић. Подигнут је изузетно близу самој цркви због недостатка простор са јужне стране.

    СЛИКАРСТВО
    Иконе на олтарској прегради су рад иконописачке радионице манастира Раковице у Београду, а сликао их је чувени сликар Наум Андрић. .. Зидне слике је осликао сликар Душан Михајловић у периоду од 1972. до 1982. године
    Манастир Сењак - Београд

    Манастир Сењак - Београд

    РИЗНИЦА
    Манастирска ризница чува иконе и мошти из разних православних светиња и различитих временских периода. Иконе Господа Христа, Лесновске Мајке Божије, Свете Марије Египћанке потичу из 18. и 19. века. Међу сачуваним моштима налазимо нетрулежна тела светитеља из првих векова хришћанства, као што су мошти светих четрдесет севастијских мученика и свете равноапостолне царице Јелене, а затим преподобног Јефтимија Великог, Јована Хозевита, Герасима Јорданског, Романа чудотворца, руских светитеља: Александра Невског, Петра Московског, Јоне Кијевског, Мојсија Угрина, Герасима Аљаског. Чувају се још и мошти светог цара Лазара, превлачких мученика, светог Симеона Дајбабског, као и лобања светле боје једног новомученика из Јадовна. Часни Крст Мошчевик у коме се налазе частице моштију Серафима Саровског, Данила Московског, Петра Муромског, кнеза Владимира Новгородског, светих мученика Сергија, Јована и Патрикија уз још неколико частица за које се не зна коме припадају, износи се на празник Воздвижења Часног Крста. Манастир га празнује као своју заветну славу у спомен на ослобађење српских монахиња из манастира Кувеждина које су усташе заробиле 6. септембра 1941. године. Тада је целокупно сестринство састављено од руских и српских монахиња одведено у усташки логор Цапраг, Рускиње као стране држављанке су пуштене, а Српкиње задржане. Манастир је био спаљен, тако да су преостале сестре из заробљеништва, заједно са руским сестрама, дошле на Крстовдан у кувеждински метох - манастир Ваведење.
    Манастир Сењак - Београд

    Манастир Сењак - Београд
    МАНАСТИРСКИ ЖИВОТ
    Важно је напоменути да је Кувеждин био први женски манастир у обновљеној Србији, који је имајући драгоцено искуство монашког живљења био изузетно значајан за обнову целокупног женског монаштва у земљи. Ваведењски манастир је у свему следовао свом метоху, тако да је захваљујући способностима тадашње игуманије Меланије био устројен по строгом типику, организована је радионица уметничког веза у свили и злату, а функционисала је и болничка служба, што је било у складу са првобитном жељом ктиторке. ..
    У манастирској порти су сахрањене уважене ваведењске игуманије Меланија, Ангелина, Варвара и Агнија које су свака на свој начин оставиле лични печат развоју и устројству овог београдског манастира. Садашња настојатељица је мати Анастасија (Савковић). У порти су сахрањени још и митрополит загребачки Доситеј (1877-1945), митрополит скопски Јосиф (1878-1957), митрополит будимски Арсеније (1883-1963), митрополит Дамаскин (1892-1969) и владика будимски Данило (1927-2002).
    Строг манастирски типик задржан је до данашњих дана...''
    У склопу конака, који је рађен у исто време кад и црква, подигнута је и капела Св. Николе.
    (Скраћен текст преузет са сајта 'Православље, новине српске Патријаршије', број 965, аутор: Јована Лазић, Рубрика Духовна ризница. Фотографије унутрашњости су такође из наведеног чланка.)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 30.08.2011 u 21:38

  6. #141

    Odgovor: Manastiri Srbije


    МАНАСТИР ХАЈДУЧИЦА





    ‘’Pravoslavna crkva koju je sagradila Olga Jovanović kao svoju zadužbinu u periodu od 1936. do 1939. godine kada je održano prvo bogosluženje, danas je u sastavu manastira „Svetog Arhangela Mihajla“. Godine 1988. godine, uz samu crkvu sagrađen je manastirski konak i parohijski dom.’’ (Sa sajta opštine Plandište.)


    Na ktitorskoj ploči iznad zapadnih vrata crkve stoji da je posvećena arhangelu Mihailu, te mi je time navod o zaštitniku crkve sa sajta opštine Plandište verodostojniji.

    Na više sajtova na kojima sam našao opis ovog manastira stoji i da je crkva zadužbina ćerke grofa Dunđerskog. No, Dunđerski nisu bili plemići. Uostalom, da je Lazar Dunđerski bio grof ta titula bi obavezno bila na ktitorskoj ploči ili bar ono uopšteno ’plemeniti’. Sasvim je moguće da su ih autori teksta ’proglasili’ plemstvom jer su bili veleposednici, a Lazar je posedovao, pored ostalog, i nekoliko velikih i poznatih ’dvoraca’, pa i u Hajdučici. Ovo je primer jednog takvog navoda:


    ‘’Манастир Хајдучица је мушки манастир Српске православне цркве који се налази код села Хајдучица у источном Банату, епархија банатска. Изграђен је 1939. године. Манастирска црква је посвећена Светим Архангелима, задужбина је Олге С. Јовановић, ћерке грофа Дунђерског. Од скоро у њему бораве монахиње које су прешле из манастира Месић.’’ (Википедија)














    Konak




    ‘’ Hajdučica kao naselje pominje se još početkom 15. veka. .. Ovo naselje, međutim, pod Turcima propada i kroz istoriju se pominje kao poljsko dobro koje treba naseliti. U tim težnjama dobro je 1774. godine ustupljeno vojnim invalidima, da bi u toku iste godine bilo dodeljeno nemačko-banatskoj graničarskoj regimenti.

    … Velike poplave 1824. godine su porušile male kućice od blata, a stradala je i zgrada škole, što je primoralo veliki deo meštana da se odsele u druga naselja, ali deo meštana ostaje veran svom vlastelinu i osniva novo naselje u neposrednoj blizini vlastelinskog dvorca, na mestu gde se nalazi današnja Hajdučica…


    … Hajdučica je u svojoj prošlosti više puta stradala. U četiri navrata – 1831, 1836,1849. i 1872. godine stanovništvo je pokosila kolera, 8. septembra 1848. godine zbog otpora tadašnjih veleposednika, banatski graničari su spalili i opljačkali praktično celo selo, a u dva navrata – 1862. i 1871. Hajdučica strada od poplava. Konačno, značajan momenat u istoriji mesta dogodio se početkom 90-tih godina, 19. veka kada je osnivač mesta Ištvan Damaskin, svoje imanje od 4000 katastarskih jutara oranica, 100 jutara šume, 4 majura, dvorac sa lepo uređenim parkom, velikim voćnjakom i vinogradom na licitaciji prodao Lazaru Dunđerskom za 670 hiljada zlatnika, koji ovde 1904 godine gradi novi dvorac i kompletno imanje poklanja u miraz svojoj ćerki Olgi Jovanović – Dunđerski.

    Godine 1921. beležimo još jednu značajnu kolonizaciju naselja koje sada već nosi naziv Hajdučica. Na posed Olge Jovanović-Dunđerski doselilo se 70 porodica dobrovoljaca sa Solunskog fronta iz Hercegovine, koji su do 1926. godine živeli u biroškim stanovima, da bi kasnije izgradili kuće u delu naselja koji se i danas zove „Kolonija“. Konačno, poslednja veća kolonizacija izvršena je u posleratnom periodu. Iz dobro poznatih političkih razloga Hajdučicu i državu su napustili takoreći svi Nemci, a njihove domove 1947. godine je naselilo 40 porodica iz Makedonije, iz opština Kriva Palanka, Gostivar i Tetovo, a nešto kasnije manji broj Srba iz južne Srbije…

    ... Nakon Drugog svetskog rata hajdučičko imanje je nacionalizovano i na njemu je osnovano poljoprivredno dobro „1. maj“, koje je prolazeći kroz razne transformacije izraslo u današnje Poljoprivredno preduzeće „Hajdučica“ sa oko 100 zaposlenih i preko 2.500 hiljada hektara obradivog zemljišta koje je nedavno privatizovano.


    Dvorac Dunđerskih u Hajdučici.

    Dvestogodišnji park sa više zaista retkih stabala sa dvorcem u svom centru i jezerom poznatim kao „Ribnjak“, svedoci su prošlih vremena, raskošnih balova koji su organizovani u dvorcu. Bile su to upravo takve zabave kakve su se u to vreme organizovale na mnogim dvorcima austrougraske monarhije, uz mnogo jela, pića, klasičnu muziku, šetnje romantičnih parova stazama prelepih vrtova. .. Dvorac koji je sve ove godine od nacionalizacije, sedište Poljoprivrednog preduzeća „Hajdučica“, dugo godina je bilo i mesto venčanja mladih parova. U poslednjih nekoliko godina dvorac, zajedno sa parkom je sve više destinacija raznih turističkih putovanja.

    Današnja Hajdučica nalazi se u severozapadnom delu opštine Plandište, pored magistralnog puta Zrenjanin – Vršac. Po popisu iz 2002. godine Hajdučica je sa 1375 stanovnika drugo po veličini naselje u opštini Plandište, odmah iza sedišta opštine. Po etničkoj strukturi u Hajdučici i dalje živi najviše Slovaka 42,11%, slede Srbi sa 30,47 %, Mađari 11,56%, Makedonci 8,94%… ‘’ (Sa sajta opštine Plandište.)





  7. #142

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
    СОМБОР



    ''Манастир Светог архиђакона Стефана је најсевернији манастир. Манастирски комплекс чини конак са параклисом, усамљени звоник и црква. Богати сомборски земљопоседник Стеван Коњовић је 1909. године спској православној цркви оставио велико богатство са обавезом да изгради манастир. Изградња манастирске цркве започета је 1928. године по пројекту Светозара Кротина и трајала је до 1933. године. Због недостатка новца за унутрашње уређење, црква је осликана тек 1938. године када је др Ненад Бугарски манастиру покланио неопходан новац...''




    ''...Манастир је изграђен у српско-византијском стилу, ретко извођеном у Војводини. Храм има триконхозну основу и полукружну олтарску апсиду. Архиволте држе четири стуба са квадратним византијским капителима. Изнад њих су нешто рељефније архиволте које држе падантифе, а изнад њих је октагонална купола. На фасади се налазе два торња. Са десне стране спољне фасаде налазе се велика гвоздена врата за улаз у гробницу...''




    ''...Црква је живописана фрескама Владимира Предојевића: у олтару је Св.Тројица, изнад северне апсиде је Распеће, изнад солеје су Духови, изнад јужне апсиде је Рождество, изнад западне апсиде је Силазак Христа у ад. Иконостас је дрвен, а осликао ге је Борис Сељанко, руски сликар. На царским дверима је Јован Крститељ крилати, Богородица, Благовести, Христос, архиђакон и првомученик Свети Стефан, а у лунети изнад царских двери је Тајна вечера. На иконама је златна позадина...''










    Ktitorski zapis. U kripti ispod crkve sahranjen je ktitor i članovi njegove porodice.











    У простору око задужбине Стевана Коњовић налази се Партизанско и Црвеноармејско гробље где су сахрањени погинули учесници Батинске битке: припадници НОВЈ, бугарски војници и црвеноармејци. '' (TO Sombor)


    Манастир је тренутно без монаштва а у манастирској цркви чинодејствују свештеници из других сомборских храмова.


    Konak




  8. #143

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР ЛИПАР



    У оквиру манастира су храм Св. великомученика Георгија и капела Пресвете Богородице Млекопитатељице.


    ''Садашња манастирска црква Светог великомученика Георгија подигнута је 1936. године на темељима старијег храма. Освећена је исте године од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег горњокарловачког – свештеномученика Српске православне цркве, пострадалог у Другом светском рату. У време подизања Светогергијевског храма у Доњој Сабанти, која је од 1910. године имала парохијску цркву Преображења Господњег, свештеник је био Добривоје Бранковић.

    На месту данашње цркве, по предању, постојао је манастир још у XVI веку који су Турци опљачкали и порушили. Традиција памти и гроб монаха, вероватно синаита, и исцељење верних над њим. Шематизам Српске православне цркве у краљевини Србији из 1895. године (приредио Митрополит Михаило) бележи да у Доњој Сабанти постоји црква Светог великомученика Георгија, саграђена 1849. године „од слабог материјала“. Парохију од 249 домова и 1500 становника, те 1895. године, чинила су села Доња Сабанта, Горња Сабанта и Велика Сугубина. Свештеник је био Гвозден Илић који је почетком XX века подизао и Преображенску цркву у Доњој Сабанти...''


    ''...Милан Ђ. Милићевић у Кнежевини Србији бележи да Доња Сабанта припада Јагодинском округу и Левачком срезу, да према државном попису из 1872. године има 128 пореских глава и да је село добило школу 1865. године. Када је реч о школству у Доњој Сабанти, остало је сећање да су виђенији домаћини још у Карађорђево време у село доводили „лутајуће учитеље“, односно да су имали неку врсту приватних школа...''


    ''...До 2003. године црква Светог великомученика Гергија на Липару имала је статус филијалне у Доњосабаначкој парохији и у њој се служило једном месечно. Те године Епископ шумадијски Јован на Липару васпоставља Светогеоргијевски манастир у којем игуман постаје схиархимандрит Сава (Аврамовић). Почињу свакодневно да се служе Свете Литургије и друга богослужења по типику Свете Горе, где је архимандрит Сава, у испосници Светог Саве, примио велику схиму. Недељом и празником у манастир на Липару долази велики број младих Крагујевчана који учествују у светој Литургији.

    Из Литургијске заједнице овог манастира израсло је Православно братство Светог великомученика Георгија које активно учествује у обнови и сређивању манастира и организује поклоничка путовања. Члановима братства на располагању је богата библиотека у којој доминирају књиге светоотачке литературе...''


    ''...Храм, малих димензија али складно изведен, грађен је по угледу на моравске цркве, са низом архитектонских украсних елемената. Правоугаоне је основе са полукружним конхама и олтарском апсидом. Засведен је полуобличастим сводом и покривен бибер црепом. Црква на Липару обновљена је 1997. године и тада је испред ње подигнута чесма са натписом о приложницима који су помогли обнову храма и подизање чесме.

    Нови конак, припрата цркве и звоник освећени су 20. октобра 2007. године. Манастирска црква и капела у конаку почели су да се живопишу. Фрескопис изводе мајстори Уметничке радионице Светог краља Милутина из Крагујевца....''








    ''Манастир се налази на брду Липару, у селу Доња Сабанта, десетак километара (на југ) од Крагујевца. Ово село и Липар постали су шире познати по српском романтичарском песнику и сликару Ђури Јакшићу који је овде службовао 1865. и 1866. године као учитељ основне школе и где је написао чувену песму 'На Липару'.

    У манастиру живе: aрхимандрит Сава (Аврамовић) - старешина манастира и искушеник Драган Ракић''
    (Текст је са сајта Епархије Шумадијске)



  9. #144

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР РАЛЕТИНАЦ



    ''На шумовитим обронцима Кременца, недалеко од села Великих Пчелица код Рековца, налази се манастир Ралетинац посвећен Светим Апостолима. Нема поузданих података када је настао. Према народној традицији, подигнут је почетком 15. века као испосница оближњег манастира Денковца. По другом предању манастир је задужбина извесне Рале, једне од три кћери непознатог српског племића који је погинуо у Косовском боју.

    По том предању и по именима ове три девојке Рале, Дене и Саре – сазидане су три цркве на подручју села Великих Пчелица. Ове светиње су по њиховим именима назване: Ралетинац, Денковац и Саринац...


    ...Ово предање је и данас живо, а 1940, сликар Јанко Брашић из Опарића, насликао је у манастирској трпезарији три побожне сестре, међу којима је и Ралетина. Најстарија црква није сачувана. Све до 1870. године, манастир је био у рушевинама, а тада је манастирсу цркву почео да обнавља трговац Јован Ракић. На старом црквишту подигао је богомољу и конак. Нешто касније (1893), постављедн је иконостас, а потом призидана припрата и изграђени конаци. Коначно уређење – обнова манастира завршена је 1977. године...








    ...О старијој историји манастира Светих апостола Петра и Павла, недалеко од Великих Пчелица, крај Ралетиначког потока, сведоче само легенде. По предању, или је настао у доба деспотовине као испосница манастира Денковца, или је задужбина једне од три девојке високог рода које су се после Косовске битке склониле у Левач. До 1870. године овде су биле рушевине цркве, да би тада Јован Ракић, трговац из овог краја, око гроба непознате, али у народу веома поштоване личности и остатака Часне трпезе, подигао скромну цркву и мали конак. У цркву је 1893. године постављен иконостас. Рад на уређењу манастира настављен је у XX веку зидањем припрате, подизањем конака и ограђивањем порте. Ови радови завршени су 1977. године...




    Монахиња ми је врло предусретљиво показала цркву и посебно указала на ликове светаца канонизованих у новије време.










    На левој страни је приказана св. Ралетина.






    У припрати су старије иконе.


    ...Црква има изглед једнобродне грађевине правоугаоне основе са полукружном олтарском апсидом. Засведена је полуобличастим сводом. Кров је двосливан. На фасади су велики лучни отвори. Изнад припрате је мали квадратни звоник.

    Манастирска црква је једнобродна грађевина правоугаоне основе, засведена полуобличастим сводом. На истоку је велика, споља и изнутра полукружна олтарска апсида. Зидана је од ломљеног камена са омалтерисаним и бело окреченим фасадама. Црква је покривена двосливним лименим кровом. Десно од улаза уз јужни зид храма се налази лучни акросолијум са скромном надгробном плочом без икаквог натписа. То је вероватно гроб неког пустоножитеља или ктитора манастира.

    Припрата је много декоративније обрађена од цркве, зидана је од опеке, а фасаде су оживљене великим лучним прозорима и улазним порталом на западној страни. Изнад припрате је мањи квадратни звоник од фуговане опеке завршен четворосливним лименим кровом. Западна фасада је украшена каменом архиволтом са стилизованим биљним орнаментима и моравском розетом. '' (Сајт Епархије шумадијске)


    ''..Na desetine bolesnih ljudi svakodnevno poseti manastir Raletinac, koji se nalazi između Kragujevca i Rekovca, kako bi se izlečili od oboljenja za koja su im doktori rekli da ne postoji lek. Deca koja nisu progovorila, nerotkinje, oni sa bolovima u kičmi i zglobovima, migrenama, osobe sa raznim deformitetima... Prema tvrdnjama posetilaca, ali i igumanija ovog svetilišta, bezbroj je onih koji su ozdravili uz pomoć molitve i lekovite vode s izvora svetih apostola Petra i Pavla...''




    ''... Poslednjih šezdeset godina, na Petrovdan, u manastir Raletinac dolazi ogroman broj zaljubljenika u prirodu i u tišini Raletinačke reke traže spas od gradske vreve..’’ (List ’Kurir’ 27.06.2011)



    Манстир је петнаестак километара јужно од Крагујевца старим путем за Јагодину.

  10. #145

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР САРИНАЦ



    Манастир је посвећен Вазнесењу Господњем.


    ''Недалеко од Великих Пчелица на малом платоу изнад Дуленске реке налази се обновљени Световазнесењски манастир Саринац. Легенда и његово заснивање повезује се са три сестре које у 14. веку подижу у Левчу три манастира (Денковац, Ралетинац, Саринац). До обнове, од првобитних грађевина, цркве и конака, очувани су само нејасни трагови темеља.

    Предање је једино сведочанство да је овај манастир постојао у даљој прошлости.
    Претпоставља се да је саграђен крајем 14. века, непосредно после Косовске битке. На месту црквине направљен је нови и освећен 1996. године.


    Деведесетих година XX века почиње обнова, подизањем нове цркве и конака. Манастрски храм је скромних димензија, грађен у духу средњовековне рашке архитектуре. То је једнобродна грађевина са отвореним тремом на западу и петостраном плитком олтарском апсидом ма истоку. Изнад централног простора уздиже се масивна осмострана купола. Зидана је од белих опека, а фасаде су обрађене полихромно, зидови су бели, а оквири око прозора и кровни венци црвени. Засведена је полуобличастим сводом и покривена бакарним лимом. Трем је оживљен ступцима и полукружним луцима.

    Обновљен је и гроб ктитора, који се, према веровању, налази десетак метара источно од цркве.'' (Са сајта Епархије шумадијске.)


    ''...По другом предању манастир је задужбина извесне Рале, једне од три кћери непознатог српског племића који је погинуо у Косовском боју.
    По том предању и по именима ове три девојке Рале, Дене и Саре – сазидане су три цркве на подручју села Великих Пчелица. Ове светиње су по њиховим именима назване: Ралетинац, Денковац и Саринац....'' – овај део текста стављен је уз опис манастира Ралетинац.




    Село Велике Пчелице налази се петнаестак километара јужно од Крагујевца на (старом) путу за Јагодину.


    U post o manastiru Divostin (post br. 129 ) dodate su slike znamenitog izvora.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 27.08.2012 u 10:04

  11. #146

    Odgovor: Manastiri Srbije

    Ево и трећег манастира из истог предања. ''По том предању и по именима ове три девојке Рале, Дене и Саре – сазидане су три цркве на подручју села Великих Пчелица. Ове светиње су по њиховим именима назване: Ралетинац, Денковац и Саринац...''

    МАНАСТИР ДЕНКОВАЦ
    – Успенија Пресвете Богородице -








    ''Најстарији писани запис говори да се манастир Денковац првобитно звао Северин, и помиње се у турском попису из 1530. године, као манастир у селу Денковцу у Крушевачкој нахији. Његова обнова је трајала од 1965. до 1987. године, када је окончана обнова Успенијског храма.
    На месту остатака средњовековног манастира, у долини Дуленске реке, недалеко од села Велике Пчелице, почела је 1965. године обнова манастира Денковца. Манастирски храм посвећен Успењу Пресвете Богородице освећен је 1986. године.
    Један слој предања постанак манастира везује за време краља Драгутина (крај XIII и почетак XIV века), а други за турско доба, каду су три сестре истовремено подигле Денковац, Ралетинац и Саринац. Била је жива и традиција да је манастирско кубе било толико високо да се могло видети из велике даљине, односно да је у њему столовао Владика кога су због блага убили хајдуци. На путу од Денковца до Ралетинца и данас се налази гроб назван у народу Владичин гроб...''







    ''...У једном делу литературе (Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 171-172) наговештава се да би левачки манастири у околини Жупањевачког града могли припадати „преднемањићком времену“. Оваква пртпоставка наслања се, вероватно, на идеје о ранохришћанском пореклу храмова у Жупањевцу.
    На основу турских пописних дефтера види се да је манастир током XVI века био активан као Северин код села Денковца у Крушевачкој нахији са два монаха. Претпоставља се да је запустео у XVII веку и да због удаљености од насеља и главних комуникација није обновљен у XIX веку као што је био случај са манастирима и црквама у околини. Сведочанство из друге половине XIX века говори како остаци упућују да је стари манастир имао правоугаону основу са три травеја и да је био ограђен зидом...''








    ''...Данашња манастирска црква рађена је у моравском стилу као трихонокос са омалтерисаним и окреченим фасадама. Кров је полуобличаст, покривен бакарним лимом. На дуборезном иконостасу налазе се иконе из 1986. године. Нови конак је великих димензија и састоји се од приземља и спратног дела са четвоространим кровом. '' (Са сајта Епархије шумадијске)




    Манастир се налази петнаестак километара јужно од Крагујевца старим путем за Јагодину.

    Poruku je izmenio nenad.bds, 11.09.2012 u 17:23

  12. #147

    Odgovor: Manastiri Srbije

    MANASTIR VISOČKA RŽANA
    - Manastir svete Bogorodice -




    ''U podnožju planine Rudine, na desnoj obali Visočice, iza Visočke Ržane ka Brlogu, na nadmorskoj visini od 1094m. je manastir Svete Bogorodice, u narodu poznatiji kao Ržanski manastir ili Vavedenje...''


    ’’Crkva je sagrađena od kamena peščara. Krov je dvoslivni i pokriven crepom. Na njemu je pravilno osmougaono kube. Na istočnoj strani crkve, kraj apside, urezana je 1853. godina, što je verovatno godina obnove crkve. Sudeći prema zapisu Mite Rakića, koji je manastir posetio 1878. godine prvi ili stariji objekat su zapalile krdžalije, na putu za Sofiju u vreme Karađorđa, što upućuje na zaključak da je Ržanski manastir 1853. godine obnovljen na ruševinama starijeg hrama. Da bi sagradili crkvu, meštani su Turcima morali dati 700 groša...''








    ''...Crkva manastira Svete Bogorodice u Visočkoj Ržani nije živopisana. Ikonostas je iz 19. veka, ukrašen je biljnim ornamentima, a u gornjem delu ima petnaestak ikona, rađenih između 1855 -1862. godine...''








    ''...Stotinak metara od crkve je i sada prizemni konak i u blizini nekadašnjeg starog takođe paljenog konaka. Manastirski konak je okružen kompleksom četinarskih šuma i skoro je potpuno izolovan od saobraćajnice i obližnjeg izletišta, u gotovo netaknutom planinskom ambijentu...''


    Manastirska slava je Mala Gospojina, 21. septembra.


    ''Manastir Svete Bogorodice u Visočkoj Ržani je pod zašitom države od 1984. godine.'' (Sa sajta TO Pirot)






    Manastir slikan sa puta pored reke Visočice.

    Selo Visočka Ržana i manastir nalaze se oko 30 km. istočno od Pirota, u Staroj planini, i predelu pod nazivom Visok.

    Od puta Visočka Ržna - izletište Vrelo do manastira se ide uskm i strmim, ali asfaltiranim putem oko 700 metara.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 16.10.2012 u 19:36

  13. #148

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР РАЈИНОВАЦ



    ‘’Манастир Рајиновац са црквом посвећеном Рођењу Богородице смештен је недалеко од Гроцке, у селу Бегаљица. Први пут се помиње у турском попису из 1528. као манастир Св. Рајко. Током своје бурне историје више пута је рушен и обнављан. Прва опсежна обнова манастира предузета је 1793. трудом оберкнеза Стевана Андрејића Палалије. У време ових радова у Рајиновцу су чуване од Турака мошти Стефана Првовенчаног, које је студенички архимандрит Герасим враћао из Срема. Друга велика обнова трајала је од 1833. до 1839. и тим поводом је кнез Милош издао налог за сакупљање прилога. Преправкама вршеним 1920. битно је измењен изглед црквене грађевине. Срушена је припрата и оба кубета, која помиње Јоаким Вујић 1827, зазидан јужни зид и дозидани потпорни зидови са јужне и северне стране. Рајиновачки храм је издужена грађевина са једним бродом, подељеним плитким пиластрима на четири травеја, широком полукружном олтарском апсидом и правоугаоним певничким просторијама. Иконостасна преграда је 1952. пренета из капеле Војне болнице у Београду и рад је непознатих аутора с краја XIX и почетка XX века. (‘Споменичко наслеђе Србије'.’’ Завод за заштиту споменика културе РС)

    Манастир је културно добро великог значаја.



    Manastir Rajinovac
    (Autorka Jovana Lazić - 'Pravoslavlje' / Novine Srpske patrijaršije)

    ‘’Najranije podatke o ovom manastiru nalazimo u turskom popisu „vlaha beogradske nahije“ iz 1528. godine, gde se navodi kao „manastir Sveti Rajko“. Selo Begaljica, gde se ovaj manastir nalazi, u tom periodu je imalo svega pet kuća, a njegov postepeni razvoj možemo da pratimo na osnovu daljih turskih popisa.

    Tako u sledećem, iz 1530. godine, Begaljica broji 14, a 1536. godine 17 domova. Ovde se, osim manastira Sveti Rajko, pominje i manastir Sveti Todor, dok je u popisu iz 1560. uz manastir Sveti Rajko upisan i manastir Sveti Petar.
    Ne posedujemo dodatne podatke na osnovu čega bismo mogli da utvrdimo da li su Sveti Rajko i Sveti Petar identični manastiri, ali je najverovatnije došlo do greške prilikom popisa. Takođe, ne znamo ništa o tom drugom manastiru koji se spominje u blizinini Begaljice. Kasniji pisani izvori i usmena predanja nam o tome ništa ne kazuju.


    Prvobitna crkva manastira Rajinovac posvećena Rođenju Bogorodice je bila crkva-brvnara, nalik ostalim našim crkvama iz okoline Beograda iz ovog perioda. U popisu Beogradske mitropolije iz 1732. godine, crkva se opisuje kao drvena, sa zasvedenim naosom, dužine 35, a širine 14 aršina. Predanje nam govori da su u XVIII veku, posle spaljivalja ove crkve, postojale još dve crkve-brvnare, koje su po dimenzijama bile veće od današnje crkve.

    Prvu obnovu manastira u XVIII veku je izvršio rakovički duhovnik Visarion. Godine 1778. pominje se zajednički iguman Rajinovca i Rakovice, arhimandit Spiridon (Vitković). Verovatno je tada manastir ponovo opusteo. Veliku obnovu Rajinovca (o kojoj govori i tekst natpisa usečen u kamenu ploču koja se nekada nalazila iznad južnih vrata crkve, a sada se u fragmentima čuva u manastiru), izvršio je begaljički knez Stevan Andrejić Palalija 1793. godine. Pogubile su ga dahije 1804. godine, i ovde je sahranjen. U ovom periodu su izvesno vreme u manastir, zbog turskih zuluma, sklonjene mošti Stefana Prvovenčanog, kada ih je studenički arhimandrit Gerasim vraćao iz Srema u Srbiju.


    U prvoj polovini XIX veka manastir je bio prilično siromašan i opusteo. U arhivskim izvorima se pominje kao: „Manastir sasvim sirotan i obrušen duvarom i pokrivačem...“. Zbog ovakvog stanja, iguman Meletije je tražio dozvolu od kneza Miloša za sakupljanje priloga po obližnjim selima radi njegove obnove. Joakim Vujić, koji je manastir posetio 1827. godine, ostavio je zapis iz kog saznajemo da je crkva imala dva kubeta i da se u njoj čuvaju mošti sv. Arsenija Velikog i sv. Jakova. Tada su se pod manastirom Rajinovcem nalazile tri parohije, odnosno sela: Begaljica, Kamendol i Umčari sa 89 kuća i 1212 žitelja. Kmetovi ovih sela, u pismu od 15. maja 1838. godine, upućenom knezu Milošu, tražeći odobrenje za prikupljanje sredstava, navode „da je takvog stanja da je fajda učiniti popravku“, pa da ga treba „iznova ujedno s jednom zvonarom dati sazidati“. Knez Miloš je dao odobrenje i iste godine je počelo skupljanje priloga po celoj Srbiji. Ubrzo je počela i obnova, a crkva je bila dovršena do leta 1839. godine.


    U događajima tokom Drugog svetskog rata, iguman Ilarion Banovački (1907-1943) je mučki ubijen od komunista, a manastir je opljačkan i konak spaljen. Po svedočenju monahinja, grupa partizana je igumana sumnjičila da sarađuje sa četnicima i, pod optužbom da je pružao otpor, izvela iz manastira i odvela u obližnje selo Pudarci. Zverski su se iživljavali nad igumanom - jahali su ga, odsecali delove tela, urezivali mu krstove po telu, a potom i ubili. Sahranjen je na manastirskom groblju.


    Meštani svedoče da su izvesne prepravke vršene krajem XIX veka i 1920. godine, kada joj je skraćen zapadni deo, verovatno cela priprata, i skinuta oba kubeta. Izmenjen je ceo gornji konstruktivni sklop građevine i zazidana su južna vrata, kada je uništena ploča sa natpisom o obnovi. Istočni deo crkve je zatvoren sa zapada novom fasadom. Crkva je koncipirana kao jednobrodna bazilika sa jednom širokom polukružnom apsidom na istočnoj strani i dve bočne pevnice utopljene u pravougaonu masu zida. Zidana je od lomljenog i tesanog kamena krečnjaka i peščara. Pošto su zidovi starijeg dela crkve (naosa) napukli, spolja su izgrađeni kontrafori koji podupiru južnu i severnu fasadu. Unutrašnjost crkve podeljena je na četiri traveja pomoću plitkih pilastera.

    Jednostavan po konstruktivnom sklopu i obliku, ikonostas crkve manastira Rajinovac je 1952. godine donet iz kapele Vojne bolnice u Beogradu. Dekorativni elementi su rađeni u duku neoklasicizma. Na njega su montirane ikone nastale u različitim periodima i različitih slikarskih kvaliteta. Jedan deo ikona je nastao u XIX veku, dok je veći deo nastao krajem XIX i početkom XX veka.


    Što se rasporeda ikona tiče, osim uobičajenih predstava na Carskim, bočnim dverima i Prestonih ikona, u soklu nalazimo: Solomonov sud, Hristos blagosilja decu, Prenošenje kovčega, Žrtva Avraamova, Priča o bludnom sinu, Careva ćerka nalazi Mojsija, Mana u pustinji...

    U prvoj zoni se nalaze ikone koje se izdvajaju po slikarskom postupku, a pripadale su kapeli Vojne bolnice. To su: Sv. Sava, arhiepiskop srpski, Sv. Jovan Bogoslov, Sv. arhanđel Uril i Sv. Katarina. Rađene su uljem na platnu.

    U drugoj zoni se nalaze praznične ikone: Preobraženje, Silazak Sv. Duha, Ulazak u Jerusalim, Tajna Večera, Sveta Trojica. Vaskrsenje i Krštenje.

    U dva bočna medaljona naslikane su kompozicije Vaskrsenje Hristovo i Rođenje Bogorodice, a na vrhu ikonostasa dve ikone: Sv. apostoli Petar i Pavle i Sv. apostol Andrej. Između njih nalazi se Raspeće sa Bogorodicom i Jovanom Bogoslovom.

    Crkvu je, u periodu od 1996. do 2002. godine, živopisao u vizantijskom stilu Dragomir Jašović.

    Trenutno su u toku radovi na obnovi dotrajalog konaka iz 1972. godine. U manastiru sada živi devet monahinja.'' (Pravoslavlje / novine Srpske patrijaršije)











    Pogled na manastir iz sela.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 08.11.2012 u 20:35

  14. #149

    Odgovor: Manastiri Srbije

    МАНАСТИР СВ. ПЕТКА ИЗВОРСКА



    ''На месту где је сада манастир Свете Петке, на реци Грзи, у селу Извору, на шеснаестом колометру пута Параћин – Зајечар, по предању, постојао је раније, у средњем веку, манастир или црква и то пре 1398. године. Наиме, сачувано је предање о томе: да је овај крај око села Извора и манастира Свете Петке, био у давој прошлости жив центар верског, испосничког живота, и да се, у дубравама, близу данашњег манастира Свете Петке, који се тада није тако звао, подвизавао један од познатих нам анахорета, испосника-синајита. Он је ту и умро и сахрањен је у – већ постојећу цркву. Ко је ту првобитну цркву и кад подигао, обавијено је велом тајне. По слабим изворима и сачуваном предању, црква манастира св. Петке је из XIII века и могла би бити и задужбином краља Милутина, подигнута овде између 1271-1321. год. „Шематизам Епархије Браничевске“, издат поводом прославе 50-годишњице обнове ове епархије (1922-1972), убраја цркву манастира Свете Петке у цркве које потичу из средњег века, затим додаје, да је црква рушена и обновљана у доба Турака. Све ово, пак, учвршћује нас у уверењу: да је црква манастира Свете Петке Изворске веома стара, односно темељи на којима садашња црква почива! Зато ћемо се обратити другим изворима и претпоставкама чињеним по питању ктитора и врмена њеног постанка. Манастир Свете Петке Изворске, подигнут је на једном облом брежуљку, последњем огранку планине Јужног Кучаја – „Манастир је, по свему изгледа, задужбина Мусића Стевана, сестрића кнез Лазара. Он га је подигао вероватно у исто време када је после Косовске битке његов брат од ујака деспот Стеван Високи дизао манастир Манасију“ Ова претпоставка о ктиторству Стевана Мусића, опеваног и у народним песмама, чини се на основу двеју изразитих чињеница: на име, порекло браће Мусић, сестрића кнеза Лазара, је село Извор код Параћина, у коме је манастир Света Петка (зато Изворска). И сад у Доњој Мутници живи неколико породица, директних потомака – Мусића и сви, као крсну славу, славе – Преподобну-мученицу Свету Петку – Параскеву (27/14. Октобар) И ова се дакле чињеница узима прилог тврђењу: да је Стеван Мусић и ктитор манастира Свете Петке.- Има и других тврђења о датирању постанка овог манастира ...'' (Преузето из књиге: „МАНАСТИР СВЕТА ПЕТКА ИЗВОРСКА КОД ПАРАЋИНА - аутор Душан Д. Митошевић, а постављено на сајт цркве Батинац)







    ''Манастир Света Петка Изворска заправо има две цркве под једним кровом. По свему судећи датирају још из средњег века. Црква је у српско-византијском стилу са два осмострана кубета у своду и пространим наосом и олтаром.
    У основи има развучен крст, олтарску и две певничке апсиде. На зидовима апсиде је насупрот богомољама овог стила по један већи прозор. У цркви су и два веома уска прозора уоквирена зупчастим оквирима, а такви су прозори и на кубетима. Зидови цркве су од ломљеног, необрађеног камена уоквиреног каменом пескаром. Мања црква-капела је са јужне стране веће, и и грађена је од истог материјала. Такође,има кубе,истоветно са два на већој цркви. ..'' (са сајта Манастира)




    ''...Црква је живописана у време краља Александра Обреновића и митрополита Србије Михаила (Јовановића). О томе је на улазу у цркву постојао и натпис из 1894. године, где је писало да је фреске радио живописац Тома Стојковић, у време настојатеља игумана Хаџи-Јована, и схимонаха Јосифа.

    Првобитни живопис у храму је рађен на сувом малтеру, посним бојама и био веома оштећен. Иначе се убрајао у живописе осредње вредности, мада је имао извесних особености, као рецимо приказ свих српских архиепископа до половине 19. века.

    Године 2002. Епископ браничевски Игнатије даје благослов да се у потпуности измени живопис, да би се добио светлији и чистији изглед храма. Тако је 2003. године у октобру завршен рад на живописању цркве из руку живописаца Жичке иконописачке радионице св. апостола Луке под руководством протођакона Миодрага Томића, о чему постоји и натпис у цркви...'' (са сајта Манастира)







    Сликано је на Видовдан када се окупио народ из околних места.


    Посна јела

    ''...Иконостас је изузетно ретко и лепо уметничко дело. По стилу изгледа да су рад мајстора са југа. Китњасто је изрезбарен у дрвету и изванредно лепо и складно укомпоновано са иконама у три реда, са китњасто декорисаним и опточеном резбаријом и крстом на врху...''
    ''Године 1991. извршено је чишћење и конзервације иконостаса... '' (са сајта Манастира)


    ''Црква Св. Петке се налази у саставу истоименог манастира на изласку из Честобродичке клисуре у Извору, око 16 km источно од Параћина. Судећи према једном турском дефтеру, најстарији помен ове цркве потиче из 1516. Сматра се да је настала још у другој половини XIV века, а њено подизање приписује се неком од учених монаха „синајита“. После Раванице и Сисојевца, то је највећа црква Петрушке области. Првобитна грађевина је била тролисне основе, са припратом. Данашњи изглед добила је у великој мери у првој половини XVIII века, када су поновљени сводови, пробијен зид између припрате и наоса, реконструисана купола над наосом и изграђена још једна над припратом. Параклис са кубетом са јужне стране додат је приликом обнове у првој половини XIX века. Неуобичајено, на олтарској апсиди постоје три прозора. Није поуздано утврђено до које је мере сачувана средњовековна црква, јер није детаљно истражена, али је сигурно била сачувана до сводова и лукова. Са старе грађевине остали су само малобројни фрагменти декорације, међу којима је најзначајнија розета са представом људске главе, а има и уломака двоструког преплета. Зидана је речним облутком утопљеним у малтер, и највероватније је првобитно била малтерисана. Крајем седамдесетих година изведени су непотпуни конзерваторски радови: заштићена је капела, куполе, кров и фасаде цркве.''
    Црква је споменик културе великог значаја.('Споменичко наслеђе Србије' – Завод за заштиту споменика културе РС)





    Река Грза је испод манастира а у непосредној близини места са кога је сликано налази се каптирани извор водоснабдевања Параћина.

    ИЗВОР
    ''Већ и сам назив села Извор довољно упућује на богатство овог краја лековитом и здравом изворском водом. Од памтивека овде је постојао извор воде и народ се сабирао како у цркву тако и на извор ради здравља и благослова. То је био разлог окупљања великог броја људи и тога да су Турци затрпали извор како би спречили окупљање Срба. Извор је затрпан али је вода пробивши земљу на другом месту почела ту да извире.
    На том месту је народ вековима долазио по воду која је изобилно извирала. Дуго је постојало скромно али веома добро купатило са лековитом водом, која је била задужбина Лазара Вељковића из Параћина. Подигнуто је 1852. године. Држава је 1964. године овај снажни извор искористила ради каптаже воде за градски водовод, а манастирски извор је те године премештен на садашње место.
    Ту је подигнута и капела димензија 6,6 са 4 метра. На капели је натпис: "Извор чудотворне воде преподобне мајке Параскеве", премештен ради каптаже 1964. године.
    Бунар у црквеној порти је такође у великом народном поштовању. ..
    Бунар је поново обновило сестринство манастира 2006. године, подигнувши на бунару изузетно лепу дрвену надстрешницу у стилу цркве брвнаре, те је тако заштићено од временских непогода.'' (са сајта Манастира)

    Poruku je izmenio nenad.bds, 12.12.2012 u 10:31

  15. #150

    Odgovor: Manastiri Srbije


    МАНАСТИР СВЕТИ РОМАН



    ''Налази се у подножју Послонске планине, код села Прасковче, на путу за Ђунис. Иако још увек неистражено, сматра се да представља једно од наших најстаријих светилишта, први пут поменуто још у повељи коју је 1019/20. византијски цар Василије II издао Охридској архиепископији. У том случају, црква је била подигнута као гробница св. Романа, ученика св. Климента, једног од веома значајних мисионара за овај крај. Од првобитне цркве сачувала се само основа у облику триконхоса. По предању, велика обнова изведена је у време кнеза Лазара чији је коњушар наводно оздравио на рушевинама цркве и у знак захвалности је обновио. Црква је страдала више пута током турског ропства, а у Аустро-турском рату срушена је до темеља. Неки Ђорђе Пиле обновио је 1796. и сазидао конак у којем је радила најстарија школа у том крају и интернат за сиромашну децу. Средином XIX века подигнута је велика камена кула звонара. Током рата 1876–78. у манастиру је била ратна болница. Данашња грађевина, посвећена Благовештењу, има облик сажетог триконхоса са припратом, а надвишена је осмостраним кубетом. Уз јужну страну дозидана је уска, издужена капела за мошти св. Романа. У централном и источном делу цркве налазе се остаци фресака с краја XVIII века, испод којих се у олтару назире претходни слој.'' (Споменичко наслеђе Србије'- Завод за заштиту споменика културе РС)

    Манастир је споменик културе великог значаја.

    ‘’Од 4 августа 2012. опет је мушки манастир по благослову владике Нишког господина Јована.’’ (Vikipedija)


    ’’Ovaj manastir nalazi se na lepom šumovitom predelu izmedju Djunisa i Ražnja 1-2 km. od Južne Morave, izmedju Mojsinjskih planina i Djuniskog visa, u gustoj šumi na desnoj obali Južne Morave i nedaleko od sela Praskovče. Pripada grupi manastira koju su podignuti pre Nemanjića. Ovo je manastir iz daleke prošlosti. Podignut je nad grobnicom prepodobnog Romana, velikog isceljitelja i čudotvorca rodjenog u IX veku. Bio je učenik čuvene Ohridske škole sv. Klimenta. U ovaj kraj došao je sa svojim bratom Nestorom i širio hrišćanstvo na slovenskom jeziku i prosvećivao srpski narod. Prema nekim podacima vidi se da je Nestor živeo u manastiru na levoj obali Južne Morave, koji je bio podignut na visu u lovkastoj zaravni Gradišta, a izmedju sela Vitkovca i Djunisa. I danas se poznaju zidovi Nestorovog manastira koji je zvan Nestorovoj ili Nestrus, a koji je razrušio sultan Musa 1408. godine kada je razbio vojsku Despota Stefana.




    Godine i vekovi su prolazili, dogadjaji i zbivanja takodje, a manastir Sveti Roman ostao je svodok, do naših dana,svih tih promena i zbivanja u narodu ovog kraja. Kao i narod tako i manastir nije poštedjen nasilja stranih osvajača, te se zbog toga ne zna kakav je bio po stilu i zdanju u IX veku, ni kasnije za nekoliko vekova, jer je više puta do temenja rušen.



    ’’..Један од првих живописа, из 1795. године, пронађен је у певницама и поткуполама манастира. Новији је рађен 1831. године. Капела – гробница светог Романа живописана је захваљујући упорном јеромонаху Никодиму, а сматра се да испод више слојева малтера и креча има фресака из средњег, можда и ранијег доба. Према записима из 1860. године иконостас у овом манастиру имао је три велике престоне, и 12 мањих икона у фризу.

    Садашњи иконостас урађен је 1925. године и дело је руског уметника Андрије Беченка...’’ (’Политика’ Тома Тодоровић објављено: 03/10/2010)



    Svete mošti sv. Romana i danas se nalaze u grobnici ispod kapele koja je uzidana u manastirski hram. Prvi put se ovaj manastir pominje u hrisovulji cara Vasilija II iz 1019. godine. Manastir je bio zapušten, a obnovio ga je Car Lazar 1377. godine. U tursko vreme ovaj manastir je bio pljačkan i paljen. Obnovio ga je izvesni Pile 1796. godine koji je od sultana dobio ferman za njegovu obnovu. To je učinio u znak zahvalnosti za njegovo izlečenje nad moštima sv. Romana.

    Godine 1852. u manastirskoj porti sazidana je zvonara, u čijem se prizemlju nalazila prostorija, u kojoj su smešteni teški, duševni bolesnici, i koji su se svakodnevno čitanjem molitvi nam moštima sv. Romana lečili. Manastir sv. Roman bio je i prosvetni rasadnik za vreme Turaka. U njemu je bila manastirska škola u kojoj su se spremali mladići za sveštena lica za bližu okolinu, narodne učitelje i monahe.




    Crkva zidana skromno ali temeljno i čvrsto, s jednim kubetom nad hramom od osam dugačkih i uzanih prozora. Sva je crkva zidana od kamena i pokrivena plehom. Osnova crkve je u obliku lista deteline. Crkva je podeljena na pripratu, hram, oltar i grobnicu svetog Romana i ima petora vrata, po dvoja sa južne i severne strane na priprati i jedna sa severne strane hrama (otvorena 1875. godine) za prolaz kaludjera kada je bilo dosta sveta u crkvi. Pri gradnji manastira vrata su ostavljena nisko da Turci ne bi mogli uterivati konje u hrišćansku bogomolju, kako su to ranije činili.


    Pogled iz priprate kroz vrata ka naosu.



    Ulaz u grobnicu sv. Romana.


    Iznad groba sv. Romana.

    Priprata je zidom podeljena na severnu i južnu. Iz severne može se ući u hram, a iz južne u grobnicu sv. Romana. Srednji deo hrama je sužen zbog grobnice za jednu trećinu s južne strane i zidom predvojen. Oltar je na istočnoj strani zidom zavijen u polukrugu. Ikonostas je drveni i osim carskih dveri ima i leve dveri zasenjene zavesom. Grobnica je južni deo srednjeg dela hrama u vidu male crkvice.






    Zvonara - kula.


    Na zvonari

    Na četri metra jugozapadno od spoljnog zida crkve, nalazi se četvrtasta kula (zvonara) sazidana od kamena 1852 godine. Sa istočne strane na zidu zvonare prikazan je u velikom stasu i crnoj rizi lik sv. Romana sa oreolom oko glave i kako desnom rukom drži štaku preko ruke a levom tabak hartije na kome piše „ Bratije mir i ljubav meždu soboju imjejte“. Na zvonari se nalaze tri zvona i zvonce – budilnik. Jedno zvono poklonio je Miloš Obrenović 03.04.1833. godine iste godine kada je ražanjska nahija pripojena Miloševoj Srbiji. Severozapadno od crkve je manastirski konak sa prizemljem i jednim spratom. Prizemlje je ozidano kamenjem 1796. godine a sprat 1847. godine




    Na južnom spoljnjem zidu konaka.


    U prvom srpskom ustanku manastir je bio ratna bolnica za srpske ratnike. U manastiru sv. Roman lečeni su srpski junaci.Jovan Kursula, Petar Dobrnjac i graditelj Deligradskog šanca kapetan Vučo Žikić koji je u manastiru i sahranjen. Za vreme prvog svetskog rata u manastiru su postojali internat „Dom sv. Jelene“ i osnovna škola „ratničke dece“ oko 100 deteta kojima su očevi poginuli u I svetskom ratu a majke im poumirale. Manastir je bio muški sve do 1960. godine a potom pretvoren u ženski. Kod manastira se nalazi izvor svete vode, čija voda po predanju ima celibno dejstvo i pomaže ozdravljenju od raznih bolesti. Na dan sv. Romana 29 avgusta, svake godine se održava sabor, iz svih krajeva Srbije dolaze vernici da se poklone čudotvornim moštima sv Romana i pomole za isceljenje i ozdravljenje za sebe ili članove porodice.'' (Sajt Cicevac-Razanj.com)







    ’’..Поред цркве у манастиру налазе се капела светог Романа и у њој његове мошти. У манастирској порти су гробови монаха Симеона Светогорца, преминулог у Светом Роману 1889. године, као и српског војсковође Вуча Жикића, погинулог у Првом српском устанку, у Боју на Делиграду, 1808. године...
    Говори се да је у порти манастира Свети Роман код Ђуниса покопано и племићко срце руског добровољца у српско-турским ратовима, пуковника Николаја Николајевича Рајевског, погинулог 1876. године код Адровца, близу Алексинца. Рајевски је Лаву Толстоју био инспирација и као Вронски један је од главних ликова у роману Ана Карењина...’’ (’Политика’ Тома Тодоровић објављено: 03/10/2010)






    U prednjem planu grob grofa Vronskog.


    ’’...Gornji Androvac je neraskidivo vezan za srpsko-turske ratove vođene sredinom druge polovine 19. veka, ali i Tolstojevog junaka iz „Ane Karenjine", grofa Rajevskog, oličenog u liku grofa Vronskog, izdanku jedne od najslavnijih ruskih porodica. Bežeći od sopstvene ljubavne drame, ruski oficir je kao dobrovoljac došao u Srbiju, u kojoj je i poginuo 1876. godine. Na mestu njegovog stradanja, četvrt veka kasnije njegova tetka Marija Rajevska podigla je hram u Gornjem Androvcu, ali uspomenu na njega i danas čuvaju monahinje. Neposredno posle smrti, telo Nikolaja Rajevskog je preneto i sahranjeno u porti hrama. Nešto kasnije iz Rusije su stigli i članovi njegove porodice, preneli ga brodom u rodno mesto, ali je njegovo srce, s ponosom ističu u slivu Južne Morave, i dalje ostalo u prvobitnom grobu.

    To je navodno bila njegova želja, premda je istina malo drugačija. Naime, da bi se moglo balsamovati i pripremiti za daleki put, najpre je trebalo izvaditi njegove unutrašnje organe. Srce je zaista ostalo u grobu, baš kao i svi drugi organi. Spomen obeležje i humka slavnog ruskog oficira i danas postoji, pa mnogi koriste priliku da se pored lečenja podsete i na doba mladosti i obavezne školske lektire.

    Otkako je patrijarh Irinej u manastiru Sveti Roman osveštao dve česme, hram nadomak Aleksinca posetilo je tridesetak hiljada ljudi. Kažu da je voda čudotvorna, ali pažnju pleni i netaknuta priroda i humka Tolstojevog junaka..’’ (pressonline)


    ''Manastir Sveti Roman je poznat i pod imenom Koničinik ili Konjica...'' (panacomp.net)




    Najjednostavniji prilaz manastiru je sa autoputa BG - Niš silazeći na isključenju za Ražanj ili Aleksinac.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 28.01.2013 u 21:14

Strana 10 od 11 PrvaPrva ... 891011 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Tvrdjave Srbije
    Autor felix u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 20
    Poslednja poruka: 02.03.2015, 19:45
  2. Stari srpski manastiri van Srbije
    Autor Crazy Angel u forumu Kulturna baština
    Odgovora: 19
    Poslednja poruka: 26.10.2013, 09:12
  3. Odgovora: 70
    Poslednja poruka: 12.06.2009, 15:27
  4. Požari širom Srbije
    Autor Lady S u forumu Spomenar
    Odgovora: 11
    Poslednja poruka: 29.07.2007, 23:51
  5. Tajkunizacija Srbije
    Autor auzun u forumu Spomenar
    Odgovora: 5
    Poslednja poruka: 23.03.2007, 15:23

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •