Evo ga jedan.. Podugacak, neinteresantan i istinit..
Iz stana broj 27 cuje se neki poletni turbo-folk biser, ide otprilike ovako:
Opasnice, spusti loptu, i zaigraj na dobrotu,
Divlja macko, kandže skrati, u jagnje se preobrati!
Malo sam zbunjen. Da me oni dripci nisu zajebali? Znajuci Marlijevu reputaciju, a imajuci u vidu cime se bavi i po kome je dobio nadimak, u najmanju ruku sam ocekivao neki rege, dab ili drum&bass. Kakve su sad ovo gluposti? Iza ovih vrata se verovatno nalazi gomila pijanih dizelaša što razulareno urla "kad oca nemaaaaaaaaam jaaaaaaaa!" i još toliko balavica sa podignutim sisama i stajlingom ala Karleuša ili Ražnjatovic Ceca. Neko vreme stojim ispred vrata ko usran golub i dvoumim se. Da ja sve lepo batalim, odem na žurku i kažem Vojvodi da on i ekipa umesto vutre veceras mogu da puše cvetka? Gotovo da sam i prelomio u sebi, kada osetim kako mi neki davo ne da mira.
Na kraju sam ipak pozvonio i minut potom mi je vrata otvorio visoki bilmez, sa pet minduša u levom uvu, obucen u odvratnu šarenu košulju ispod koje se nazirala kajla od tri kila zlata, utegnut u sive pantalone, a celokupni imidž cool lika upotpunjavale cipele sa pacjim kljunom. Izgleda da sam upao direktno na bal monstruma.
"Ša je bilo, tebra?", kaže on na necemu što bi trebalo da je srpski sa naglaskom pripitomljenog orangutana.
"Tražim", kažem ja, pa se još nekako predumišljam, jer mi se sve cini da ako pomenem Marlija, lik ima da me upita: Koje?
"Tražim Marlija.", izustih nekako na kraju.
"Ja sam.", kaže on.
Par sekundi zurim u šoku. Zar je moguce da je ovaj nakiceni dizelelator kome je najhitinije potreban logoped, legendarni Marli, covek koji gaji najbolju biljcicu u gradu na Nišavi? Nema šanse. Nikako. Pa to bi bilo isto kao da se jednog jutra probudiš i neko ti kaže kako je Kajli Minog ustvari suvonjavi travestit sa perikom i lažnim australijskim akcentom. U najmanju ruku sam ocekivao lika u majici sa bojama jamajcanske zastave na kojoj je list kanabisa preko kojeg je ispisano Legalise it!, sa frizurom koju ima Kojot iz Eyesburna, kako kulira uz debeloguzi džokavac dok se iza njega cuju taktovi Buffalo Soldier.
"Šalje me Vojvoda", kažem ja.
"Ooooo. Mušterija? Izvolte, izvolte, tebra!", oduševljava se Marli i pomera se na stranu da bi mogao da udem u njegov topli dom.
"Pravim žurku sa ortacima, malo se popilo", govori mi dok me sprovodi kroz stan u kome par desetina raspomamljenih snobova daje oduška sebi i svojim najnižim instiktima. Eto, i mi da budemo moderni Sad pici malo tehno, turbo i tako to A posle dolazi Bešir iz Mezgraju da malo razveze neko kolce. Cuo si za njega?"
"Aha", klimam glavom u neverici i sve nekako imam utisak da prolazim kroz neki od devet krugova pakla.
Ulazimo u jednu sobu, gde mi Marli iz natkasne vadi vec spreman paketic na kome je zalepljena ceduljica sa imenom mušterije: Vojvoda, iz Pantelej. Placam mu dok mi uši para veselica iz druge sobe:
Nosice nas, veruj, zauvek na duši,
Onaj ko poželi srecu da nam sruši.
Okrecem se da krenem, to jest, da pobegnem glavom bez obzira, kad me Marli zaustavlja recima:
"Polako, tebra"
Zastajem. Nešto, izgleda, nije u redu. Moj prastari ulicarski instinkt me ne izdaje. Ruka mi je vec u desnom džepu jakne. Nervozno stežem šakom skakavac. Ako ovaj nalickani obožavalac Željka Šašica proba bilo šta glupo, ima da sazna kako mu izgleda želudac iznutra.
"Ima još nešto", kaže Marli galantno, zatim iz fioke na stolu vadi to još nešto.
"Vojvoda je tražio i ovo."
Gledam sa nevericom u pištolj koji drži u ruci. Ovo mora da je neka vrsta uvrnutog zezanja? Jebeni Pantelejac nije pominjao nikakvo oružje, samo vutru. Kakva je sad ovo nameštajka?
"Ako je tražio utoku", govorim trudeci se da ostanem ladan ko špricer. "Neka sam dode po nju."
"Ma, neeee", keseri se Marli. "Nije to što misliš!"
A onda okrece pištolj u mene i povlaci obarac.
Na vrhu cevi, tamo gde treba da izade metak, pojavljuje se maleni plamicak.
"Vidiš?", oduševljava se de**l od dilera. "To je upaljac. Dobra fora, a?"
"Pištolj izgleda kao pravi.", cedim ovu recenicu kroz zube. Lik nije ni svestan da je za malo izbegao autopsiju na živo.
"Pa u tome je i štos! Izvadiš utoku, i taman kad svi oko tebe pomisle da ceš nekog da isprangijaš, ti sebi zapališ pljugu! Ludilo!"
"Aha", klimam ja glavom uz neskrivenu želju da ga puknem preko picke i uzmem mu lažnu utoku iz ruke. Ja bih sad da krenem. Nova godina je"
"Važi, tebra, svrati opet Imacu novu robu tamo od ponedeljka. Prva liga."
"Neka hvala, ne trujem se tim sranjem."
Opet prolazimo kroz ustalasali vašar snobovštine, balavice vrte dupicima i puce usne sve u želji da budu što vernije kopije silikonskih kraljica sa Pinka. A klinci svi lice jedan na drugog, kao da ih sklapaju na montažnoj traci Nose one crne majice što se pripijaju uz telo, tako da im se vide rebra i nejaka poprsja ko u džukaca lutalica, mašu raspomamljeno cašama punim viskija i tekile, dok iz zvucnika cvili Željko Šašic u epskom zamahu:
Gori more, tope se planine,
Od lepote tvoje i tvoje blizine.
Dok izlazim iz Marlijevog stana, osecam se rastereceno, kao bokser koji izlazi iz ringa. Pre nego što krenem ka stepenicama, jer lift ne radi, onaj isti davolak u mojoj glavi me podbada svojim trozupcem i tera me da se okrenem ka mom ljubaznom domacinu koji još uvek stoji u dovratku. To i cinim rešen da dobijem odgovor na jednu veliku misteriju.
"Je li, brate", kažem ja njemu. "A što tebe zovu Marli?"
On se ceri kao majmun kome su upravo poklonili kilo banana i prostom recenicom poništava još jednu urbanu legendu:
"Cale mi limar!"
- Leva strana druma (D. Stojiljkovic)
Citat
zrNce kaže:
...
