Културни рат у Србији - Strana 2
Strana 2 od 3 PrvaPrva 123 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 16 do 30 od ukupno 43
  1. #16

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Citat maski kaže: Pogledaj poruku
    no, srbomrsci....

    - da li su to oni koji pljuju pink i estradni turbefolk i stide se shto su u "istom koshu" s tom felom?
    - ili su to oni koji ne uzzivaju u guchi?
    - a mozzda su to oni koji ne preferiraju svinjche nabijeno na kolac u svom dvorishtu?
    - a mozzda su to oni koji zzele da u svom rechniku i rechniku svoje dece imaju vishe rechi koje se ne tichu polnog odnosa s bliskim rodjacima
    - mozzda su to oni koji se ne slazzu da se prodaje u svetu slika srbije kakvu oni zzele da vide (balkan, balkan) samo da bi se prodavalo
    - ili su to svi oni obrazovani, inteligentni koji su utekli iz kukavichijeg gnezda tjekom devedesetih?
    - ili su to oni koji vole da znaju vishe od nekoliko stranih jezika da bi sa istima svuda u svetu mogli da nadju zajednichki jezik?
    - ili su to oni koji bi da nekako isplivaju iz govana i objasne da srbija nije samo sir kajmak i shljivovica?
    - ili su to oni koji ne vide da se srbija prostire do tokija?
    - ili su to oni kojima gejovi ne smetaju?
    - ili su to oni koji se stide podmichenih lekara, korumpiranih politichara, lopova pod maskom humanitaraca, prljavih pandura, nevaspitanih shalterskih radnika, bahatih konduktera, .....


    .... A najvishe me interesuje kako se treba obrachunati sa srbomrscima?
    Да, баш ти, баш на те и такве сам мислио. Хеботе, које извртање, која Чедистичка Гебелсовштина, идем да бацим пеглу.
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  2. #17

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Citat yossarian kaže: Pogledaj poruku
    Да, баш ти, баш на те и такве сам мислио. Хеботе, које извртање, која Чедистичка Гебелсовштина, идем да бацим пеглу.
    ...tog Čede Gebelsa baš ima na sve strane - gde god se okreneš, a ono potencijalni on...

  3. #18

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Citat love hunter kaže: Pogledaj poruku
    ...tog Čede gebelsa baš ima na sve strane - gde god se okreneš, a ono potencijalni on...
    Добро, шта се ти мешаш? Твоја прича није "мрзе нас зато што смо добри, искрени и поштени и имамо храбрости да критикујемо сами себе", твоја прича је "шта ћеш, нема бољих".
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  4. #19

    Odgovor: Културни рат у Србији

    dobila sam neki neartikulisani odgovor iz kog nisam uspela da razaznam u koju grupaciju ja spadam .. i da li je ona pegla zapravo uzrokovana celom tortom....

    ako pljujem ruzzichastu srbiju, guchu i nataknuto prase jesam li ja apsolutni srbomzac ili sam srbomrzac samo za ruzzichastu srbiju koja se davi prasetinom u guchi, a za plavu traku sa tri zvezde sam srbin par ekselans. ili plava traka s tri zvezde i nije srbija pa sam onda strani plachenik i domachi izdajnik ....

    ... joooj .... hochu li ikad saznati ko sam.
    & underpaid......

  5. #20

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Citat maski kaže: Pogledaj poruku
    dobila sam neki neartikulisani odgovor iz kog nisam uspela da razaznam u koju grupaciju ja spadam .. I da li je ona pegla zapravo uzrokovana celom tortom....

    Ako pljujem ruzzichastu srbiju, guchu i nataknuto prase jesam li ja apsolutni srbomzac ili sam srbomrzac samo za ruzzichastu srbiju koja se davi prasetinom u guchi, a za plavu traku sa tri zvezde sam srbin par ekselans. Ili plava traka s tri zvezde i nije srbija pa sam onda strani plachenik i domachi izdajnik ....

    ... Joooj .... Hochu li ikad saznati ko sam.
    Ти си дивна особа коју мрзе зато што има храбрости да каже нешто против печеног прасета и Гуче.
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  6. #21

    Odgovor: Културни рат у Србији

    hmmmmm

    to i dalje ne govori kakav sam srbin i dal chu dobiti martinku u vugla od chelavca ako presechem gej paradu u mimohodu dok fotografishem depilirane mushke guze......
    & underpaid......

  7. #22

    Odgovor: Културни рат у Србији

    šомпрадори | Политички живот

    Компрадори
    Слободан Антонић
    петак, 09. април 2010.

    Често мислимо да је наша елита политичка, медијска, па и културна јединствена у свету по упропашћавању привреде, растакању државе, пљачкању ресурса и културном рату против сопственог народа. Ако нам је за утеху, сличних примера је било још, нарочито током историје колонијализма. Тада је таква елита и понела назив компрадорска.

    Компрадори су, у 19. веку, били Кинези који су помагали страним трговцима у освајању и експлоатацији кинеског тржишта. Али, злу репутацију компрадори су стекли првенствено зато што је главни артикал који су Кинезима препродавали био опијум.

    Наиме, у Кини је, почетком 19. века, држава надзирала трговину, а међународна размена била је допуштена једино преко луке Кантон. Зато су страним трговцима били нужни домаћи посредници компрадори. Кључно место у трговини је заузимао опијум, а земља која је предњачила у продаји опијума Кини била је Британија. Она је у Кину извозила 1,4 милиона килограма опијума. Дрога се производила у британској Индији, где је монопол на њену куповину и даљу продају имала Британска источноиндијска компанија. Кина је званично забрањивала нарко-трговину. Али, компрадори су подмићивањем и везама у администрацији успевали да постигну да се ова забрана масовно крши. Због тога се, између 1821. и 1837, извоз дроге у Кину повећао пет пута, а два милиона Кинеза постали су нарко-зависници. Зато су компрадори у Кини и изашли на зао глас као уништитељи нације и демони[1].

    Кинеска влада је схватила опасност од брзог ширења наркоманије и одлива сребрног новца. Стога је одлучила да обнови забрану трговине опијумом. То је, међутим, разгневило Британце. Они су решили да ратом једноставно натерају Кину да толерише трговину дрогом. Тако је дошло до Првог опијумског рата (1839-1842). Британија је у том рату победила и трговина опијумом је могла несметано да се настави. Ипак, продаја опијума још није била легализована. Британци су, стога, повели још један рат - Други опијумски рат (1856-1860). Пошто су победили и у овом рату, трговина наркотицима је у Кини законски дозвољена. Компрадори и Британци су, тако, могли слободно да продуже своју трговину смрти.

    Овај чудовиштан случај послужио је марксистима да направе разлику између две врсте буржоазије у земљама које су предмет колонијалне експанзије. Једно је национална буржоазија, која развија домаћу индустрију и брани националне политичке, економске и културне интересе. Она је основни носилац борбе за независност и економску модернизацију земље. Насупрот ње стоји компрадорска буржоазија, која је помагач колонизатора и живи од продаје домаћих ресурса странцима или продаје стране робе на домаћем тржишту. Она је незаинтересована не само за развој домаће индустрије, већ и за било какву антиколонијалну борбу[2].

    Марксисти су били против сваке буржоазије, али су ипак националну буржоазију сматрали прогресивнијом од компрадорске. Док је прва стварала домаћу индустрију и радничку класу, а у политичком смислу имала и револуционарно-демократске потенцијале, друга је конзервирала сировинско-аграрну структуру земље и била политички колаборант система империјалног капитализма. Ово марксистичко разликовање показало се као сасвим тачно. Једине земље изван Европе и Северне Америке које су успеле да изврше модернизацију (Јапан, Тајван, Јужна Кореја и Сингапур) биле су управо оне у којима је национална буржоазија, током политичких и културних борби, успела да надвлада компрадорску елиту[3].

    Оживљавање колонијализма крајем 20. века али сада под именом транзиције и глобализације актуелизовало је и критичку концепцију компрадорске елите. Компрадорска елита се данас види као главни агент глобалног капитала и његових политичких структура (Империје) у земљама које припадају полупериферији или периферији светског капиталистичког система. Могла би се направити разлика између три слоја компрадора:

    1. компрадорска пословна и политичка елита: чине је директори и менаџери страних пословних и других испостава попут локалног директора Кока-коле или Сорош фондације[4]; ту су и компрадорски делове политичке елите министри и високи државни службеници који омогућавају глобалном капиталу да преузме све главне домаће привредне ресурсе и транснационалној бирократији да преузме управљање домаћом економијом и државом.

    2.компрадорска интелигенција: чине јеинтелектуалци који некритички заступају неолибералну идеологију нових, колонијалних господара[5], одн. служе као консултанти или извршиоци пројеката социјалног инжењеринга, који се у име глобализације и европеизације (а заправо транснационалног капитала) спроводи у земљама тразиције[6];

    3. компрадорска буржоазија: чине јестручњаци и службеници (беле и ружичасте крагне) запослени у фирмама или организацијама којима управљају странци[7].

    Сматра се да је, у раздобљу транзиције, основни задатак компрадорске елите да убеди домаће становништво како је најбољи начин модернизације предаја свих ресурса (економских, политичких и културних) у руке странаца. Као што нам скрећу пажњу Јован Душанић и Вера Вратуша (који користе термин компрадорска елита одн. буржоазија)[8], у том нечасном послу посебно предњаче академски економисти. Њихова се функција, током целог периода транзиције, и свела на отворену пропаганду брзе и потпуне приватизације и на апологију неолибералне концепције глобалног тржишта. Као награду за ову функцију, компрадорска елита добија коруптивну ренту део профита створеног преузимањем и експлоатацијом домаће индустрије и осталих енергетских, саобраћајних или комуникационих ресурса од стране носиоца транснационалног капитала.

    Сличну функцију има и компрадорска интелигенција у медијима, на универзитету, у невладиним организацијама, у институцијама културе... Као што објашњава пољски социолог Ремигиуш Окраска[9], основна улога компрадорске интелигенције је да обезбеди културну хегемонију Империје. Културна хегемонија је израз Антонија Грамшија, који упућује на наметање система вредности, образаца понашања, као и пожељне листе политичких и културних питања. Економски привилегован положај се не брани само директном контролом странака, владе и парламента, већ и контролом у сфери културе и медија. Економска промена је, по Грамшију, могућа само преко политичке промене, а политичке промене нема без претходне победе у културном рату. Ко влада културом, влада и заједницом[10].

    Користећи Грамшија, Окраска објашњава да је основна функција компрадорске елите данас управо владавина сфером културе, односно јавности. Компрадорска елита у земљама транзиције промовише неолибералне вредности глобалног капиталистичког система атомистички индивидуализам, конзумеризам, хедонизам, примат права над одговорношћу, материјализам. Компрадорска елита се, такође, труди да компромитује све традиционалне вредности и навике које могу бити препрека за ширење крупног капитала. Традиционалистичке праксе милијарду муслимана, милијарду Индијаца или милијарду Кинеза доиста могу веома озбиљно да ограниче пословање глобалне конзумеристичке економије и нанесу јој губитке. И треће, у политици, култури и друштвеном животу земаља транзиције намећу се теме чија је главна функција скретање пажње са стварних проблема. Доминацијом тих тема-сурогата као што су, по Окраски, права сексуалних мањина, антифашизам, антирасизам, легализација лаких дрога и томе слично, обезбеђује се да се суштинска друштвена питања уопште не могу отворити, а да их они који их поставе буду дисквалификовани као екстремни левичари или екстремни десничари.

    Главна питања која у својим стручним часописима и новинама отвара академска, медијска и културна елита у земљама транзиције, увезена су и зато готово потпуно ирелевантна за домаће друштво. Колико су за свакодневни живот домаћих радника, пита се Окраска, битна питања легализације марихуане или геј брака? Нимало. Али та питања постају доминантна не само у великим медијима, него и у часописима левице. Феминисткиње (у Пољској А. С) посвећују далеко више пажње проблемима лезбејских парова него, на пример, незапослености међу женама. Није ни чудо, каже Окраска, јер, у земљама из којих потиче новац за подршку феминистичких организација проблем незапослености и сиромаштва је неупоредиво мањи него у Пољској. Исто се дешава и у области екологије. Енергија радника се усмерава на проблем фабричког димњака, не на дезиндустријализацију земље, а енергија незадовољних грађана на потребу доношења закона који кажњава лоше поступање са животињама, не на десуверенизацију парламента.

    И припадници компрадорске интелигенције из медија, са универзитета, из невладиних организацијама или из институција културе добијају, за добро одрађен посао обезбеђивања културне хегемоније, одговарајућу награду у виду системске ренте. Као борци против национализма, конзервативизма и традиционализма они доживљавају брзу академску, медијску и институционалну промоцију. Чак и они који у својим малим организацијама глуме некакво левичарско бунтовништво (салонски анархисти, троцкисти, антифа активисти, алтерглобалисти), заправо шире један образац понашања који је одавно идентификован као безопасан за глобални систем моћи. Управо тај образац понашања се зато и промовише у земљама транзиције. Стога се такви левичари, по Окраски, слободно могу назвати компрадорском алтернативом. У знак захвалности за консолидацију моћи капитала, вели Окраска, овакви бунтовници ће врло брзо добити уносан посао у Заводу за интернет глобализацију, у Министарству за толеранцију, у Канцеларији за бригу о трансвеститима, или у `Службеном гласнику`.

    Да, наши еврореформски и другосрбијански компрадори очигледно нису изузетак. Али, компрадори су у Србији некако посебно дрски и злоћудни. Србија је једина бивша социјалистичка земља коју је Империја бомбардовала и којој је одузела део територије. Отуда је потребна посебна дрскост да се управо у Србији промовише НАТО пакт и друге империјалне дивоте[11]. Свугде је приватизација значила куповину домаће индустрије по ниским ценама. Али, само је у Србији најважније индустријско постројење Сартид, продато једној америчкој фирми по сто пута нижој цени од новца који је уложен у његову изградњу и за двадесет пута мање новца од процењене вредности[12]. Свуда компрадорска елита лоше говори о сопственом народу. Али, само у Србији она отворено и дрско негује најгори расизам према домаћем становништву. (Разумевање које је Светлана Лукић, у најави последње емисије Пешчаника, показала за оцену Жака Ширака да су Срби народ без закона и вере, народ разбојника и терориста и Питера Јустинова да су од Срба чак и животиње паметније, само је најновији пример тог дегутантног расизма)[13].

    Али, снага компрадорске елите јасно говори и о слабости овдашње националне елите. Наша национална буржоазија, да се послужимо марксистичким речником, као да не постоји. Готово сви наши крупнији капиталисти се понашају као компрадори, а само понеки средњи или мањи предузетник показује бригу за национални интерес. Зато је у Србији окупација економије, политике, медија и културе толико потпуна и толико дубока. Зато се и може рећи да ће тек политичко буђење и изградња јаке националне грађанске класе (као и синдикално буђење и политичко организовање радништва), створити основ за успостављање контроле нације (народа, грађана) над темељним условима сопствене материјалне репродукције, односно над својом културом, над својом државом и над својом судбином.

    (Краћа верзија овог чланка објављена је у Печату, бр. 109).

    [1] Барингтон Мур, Друштвени корени диктатуре и демократије, Филип Вишњић, Београд 2000, стр. 161.

    [2] Први пут је разлика између националне и компрадорске буржоазије, колико сам успео да утврдим, направљена у званичном документу Коминтерне - Тезе о револуционарном покрету у колонијалним и полуколонијалним земљама, усвојеном на 6. конгресу 1928. (види посебно тезу бр. 18; Communist International: Documents (1919-1943), vol. II (1923-1928),ед. Jane Degras, London: Frank Cass and Co. 1971, p. 538). Ова подела је, затим, ушла у Велику совјетску енциклопедију (Большая Советская Энциклопедия, 1. издање 1926-1947), као уобичајени начин објашњавања политичких дешавања у земљама Азије, а затим се учврстила и кроз дефинисање појмова (види одреднице компрадорская буржуазия (šомпрадорская буржуазия) и буржуазия (Буржуазия) у 3. изд. ВСЕ 1969-1978). Разлика између националне и компрадорске буржоазије, као прогресивне и реакционарне, била је и саставни део учења кинеских комуниста, будући да ју је прихватио и Мао Цедунг, у једном свом програмском тексту из 1939. (Mao Tse-tung(1939): The Chinese Revolution and the Chinese Communist Party THE CHINESE REVOLUTION AND THE CHINESE COMMUNIST PARTY).

    Међу марксистичким теоретичарима, разлику између националне и компрадорске буржоазије су користили пре свих теоретичари зависног развоја (Dependency theory) Пол Баран (Baran, Paul (1957): The Political Economy of Growth. New York: Monthly Review Press) и Андре Франк (Andre Gunder Frank, (1967): Capitalism and Underdevelopment in Latin America, New York: Monthly Review Press; делови ове књиге су преведени и на српски: Андре Гундер Франк, Капитализам и неразвијеност у Латинској Америци, у Душан Пирец и Миомир Јакшић (ур) (1987): Светски капиталистички систем, стр. 209-224, Београд: Економика). Међу структуралистичким марксистима, појам компрадорске буржоазије усвојио је Никос Пуланцас, дефинишући је као фракцију (буржоаске А. С) класе чији су интереси конститутивно повезани са страним империјалистичким капиталом(...) и која је, стога, потпуно политички и идеолошки везана за страни капитал (Nicos Poulantzas, On Social Classes, New Left Review, No. 78 (March-April 1973), pp. 27-54; навод је са стр. 39). У Пуланцасовом виђењу, компрадори сами не поседују значајнија средства за производњу, већ свој део вишка вредности добијају преко странаца. Пуланцас је овај појам употребљавао и приликом анализе неких мање развијених европских друштава (Poulantzas, Nicos 1976. The Crisis of the Dictatorships: Portugal, Greece, Spain. London: New Left Books). Занимљиво је да неки савремени аутори управо Никосу Пуланцасу приписују (наравно, потпуно погрешно) ауторство над овом разликом (рецимо, The Transnational Politics of Corporate Governance Regulation, еdited by Henk Overbeek, Bastiaan van Apeldoorn and Andreas Nlke, London: Routledge 2007, p. 182).

    У облику компрадорске елите, овај појам данас користе и поједини социолози који пишу у марксистичко-веберијанској традицији, попут водећег канадског социолога за подручје социјалне стратификације, Валаса Клемента. Он компрадорску елиту дефинише као највише менаџере и директоре корпорацијских огранака који следе упутства и политику добијену од мултинационалних штабова (Wallace Clement (1983): Class, Power and Property: Essays on Canadian Society, Agincourt: Methuen Publications, p. 16) и налази да, међу канадском пословном елитом, припадника компрадорске елите има 24 посто (1983: 39; Клемент користи пар компрадорска-домаћа елита (comprador-indigenous elite)).

    [3] Види: Слободан Антонић, (2003): Нација у струјама прошлости: огледи о одрживости демократије у Србији. Београд: Чигоја штампа, стр. 59-73.

    [4] Steven Sampson (2002): Beyond Transition: rethinking elite configurations in the Balkans, inC.M. Hann (Editor): Postsocialism: Ideals, ideologies and practices in Eurasia, London: Routledge, pp. 297 316; пример са директором Кока-коле и директором Сорош фондације је са стр. 300. Види и: Gil Eyal, Ivan Szleenyi, and Eleanor Townsley (1998): Making capitalism without capitalists: Class formation and elite struggles in post-communist Central Europe. London and New York: Verso; Holman, Otto (2004): Integrating Peripheral Europe: The Different Roads to `Security and Stability` in Southern and Central Europe, Journal of International Relations andDevelopment 7 (2): 208236.

    [5] Mana Prasad Wagley, Comprador intelligentsia A disease in higher education, Тhe Himalayan Times, 2010-03-17, The Himalayan Times : Comprador intelligentsia A disease in higher education - Detail News : Nepal News Portal

    [6] Gil Eyal, Ivan Szelenyi and Eleanor Townsley, The Theory of Post-Communist Managerialism: Elites and Classes in the Post-Communist Transformation, New Left Review, No. 222 (March 1997), pp. 60-92; p. 92); Lawrence P. King (2000): The Basic Features of Postcommunist Capitalism in Eastern Europe: Firms in Hungary, The Czech Republic, and Slovakia. New York: Praeger.

    [7] Sampson, 2002: 300. Види такође: Jan Drahokoupil, (2008): Globalization and the state in Central and Eastern Europe: The Politics of Foreign Direct Investmen, London: Routledge; Shields, Stuart. (2004) 'Global restructuring and the Polish state: Transition, transformation, or transnationalisation?' Review of International Political Economy, Vol. 11, No. 1, pp. 132-54.

    [8] Јован Душанић, Доларска алхемија и казино економија, Нова српска политичка мисао, год. XVII (2009), бр. 1-2; Доларска алхемија и казино економија | Економска политика. Вратуша, Вера (2007): Компрадорска буржоазија, одредница у: Социолошки речник, приредили Аљоша Мимица и Марија Богдановић, стр. 248-9. Београд: Завод за уџбенике.

    [9] Remigiusz Okraska, Alternatywa kompradorska, Obywatel: kwartalnik społeczno-politiczny, nr 4/2004 (18); Obywatel nr 4/2004 (18) / Alternatywa kompradorska / Obywatel / Dla dobra wspólnego
    [10] Антонио Грамши (Antonio Gramsci), Хисторијскиматеријализам и филозофијаBenedetta Crocea. Загреб: Напријед, 1958, стр. 220, 231-2, итд; Изабрана дела, Култура, Београд 1959; стр. 28-30, 56-7, итд; Филозофија историје и политике: избор издела; Писма из затвора. Београд: Слово љубве, 1980.

    [11] Јелена Милић, НАТО и Србија, Пешчаник, 13. март 2010; Peščanik - NATO i Srbija.

    [12] Види моју студију о приватизацији Сартида у: Слободан Антонић (2006): Елита, грађанство, слаба држава: Србија после 2000. Београд: Службени гласник, стр. 31-89 (Komentari и Komentari).

    [13] Препис 397. емисије, 2. април 2010. (Peščanik - Ruža na asfaltu). Лукићкин уводник је пренет у Е-новинама (e-novine.com - Narod bez zakona i vere), где су, такође, уследили чудовишно расистички коментари о Србима: Срби су као главни експоненти тамне масе глупости и енергије злочина; Ни ауторка, ни Ширак, нити Јустинов, ни мало не претеравају (част врло малом броју изузетака којих је толико мало да се скоро могу занемарити). Боље и објективније се не може описати један народ у датом тренутку историје! Опет нас странци много боље карактеришу и познају но што ми уопште слутимо!; Жак Ширак је рекао истину!; Срби јесу (већински) тренутно један распојасан, разуларен народ. Али то је само зато што их нико никад није утерао у тор како треба, за разлику од већине других напредних нација, итд. (e-novine.com).
    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 11.04.2010 u 16:31 Razlog: Isključio smajliće radi preglednosti teksta
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  8. #23

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Za sada nekultura vodi...ubedljivo...
    Videćemo kako će se završiti...

  9. #24

    Др Слободан Антонић - Културни рат у Србиј

    Културни рат у Србији


    У издању Завода за уџбенике Београд, 2008. године објављена је књига наслова "Културни рат у Србији" аутора др Слободана Антонића, професора Филозофског факултета Универзитета у Београду.
    Књига је у суштини збирка ауторових текстова, огледа и књижевних приказа, објављиваних у домаћој периодици.

    Након речи читаоцу на почетку књиге у којој нас уводи и поближе објашњава материју и тематику о којој је писано, Антонић књигу започиње огледом "Културни рат у Србији" у коме се одређује појам културног рата, затим показује како он изгледа у САД, након тога прелази се на случај Србије, испитује се кроз драму "Пад" Биљане Србљановић. Потом аутор објашњава механизам успостављања културне хегемоније у елити који не спада у културни рат, али води истом циљу. На крају, у закључку указује на појаву институционалног империјализма и залаже се за стварну деполитизацију српских културних установа.

    На овој теми, прекуцаваћу најинтересантније делове уводног огледа "Културни рат у Србији", који је на мене имао веома едукативно дејство, помогао ми је да разумем многе, до тада ми сасвим нелогичне, појаве у нашем друштву, култури и књижевности.
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  10. #25

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Појам културног рата


    Културни рат (culture war) је појам који нам долази из САД. Њега би можда боље вбило превести као "рат у култури" - ако културу схватимо у најширем смислу, као област духовних и друштвених вредности.
    Зашто рат, ко води рат и око чега се ратује? Реч "рат" се употребљава из три разлога:
    1.
    За радикалну културну елиту постоји јасна подела по начелу "пријатељ-непријатељ". Наравно, то не значи да не постоје и други учесници културног живота као што су "неопредељени", "несвесни онога што се збива", "тактички савезници", "непријатељи по другој линији", итд. Ипак линија фронта постоји, а када год дође до сукоба доста поуздано се може рећи ко ће се појавити на једној, а ко на другој страни.

    2.
    Непријатељ се странсно, готово свим бићем, мрзи. Мрзе се заправо вредности (врлине) до којих је њему стало. Мржња је често опсесивна, а главни непријатељи постају за мрзитеље извориште најчудовишнијих фикс-идеја.

    3.
    Из те страсне мржње произилази жеља да непријатељ буде уништен, да га једноставно не буде. У немогућности да се спроведе истребљење његових идеја, вредности, па и људи, жели се њихово понижење. Идеје и људи се извргавају симболистичким и стварним изругивањима, понижавањима...

    Садржај културног рата, дакле, јесте порицање или ниподаштавање одређених културних вредности, а његов главни облик је понижавање, исмевање, цинизам у односу на главне симболе и носиоце.
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  11. #26

    Odgovor: Др Слободан Антонић - Културни рат у Срби&#

    Ко води рат?
    У САД реч је о делу друштве, културне, медијске, академске, па и политичке елите. Њени припадници најчешће се називају радикалима или прогресивистима, док се насупрот њих налазе традиционалисти или конзервативци. Обе стране себе виде као либерале, али су први радикални либерали, а други традиционални либерали. Рат су започели радикали нападом на традиционалне вредности, шездесетих година 20. века, током тзб. америчке културне револуције. Током наредне две деценије, радикали су - захваљујући образовању, средњокласном пореклу и потреби система за новом идеологијом - доспели до елитних положаја у америчком друштву. Као "симболичка елита", постепено су преузимали културне, образовне и медијске установе. Иако је, током осамдесетих година, Реганов неоконзервативизам преовладао у политици и економији, радикали су остварили лаке победе у култури, уметности и медијима. Иако су, током деведесетих година, прогресивисти преко Клинтонових освојили и политику, традиционалисти су се, на пољу културе, почели реорганизовати, направивши фронт. У њега су ушли хришћанско-конзервативни, али и неки леви интелектуалци. Тај фронт је, у овој деценији, постојан, мада радикали и даље уживају премоћ у културним институцијама.
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  12. #27

    Odgovor: Др Слободан Антонић - Културни рат у Срби&#

    Око којих вредности се води рат?
    Око свих, а највише око оних најважнијих. У друштву постоји стални сукоб око вредности. Људима је важна вера, дакле борба ће се водити - на овај или онај начин - око верских симбола и религије (рецимо, може ли се поставити крст на јавном месту или не). Људима су важни брак и породица, дакле водиће се борба око брака и породице (ко све може да склопи легалан брак и усваја и задржи децу). Али, рат у култури је посебна врста рата зато што се ратује око симбола, и то - симболичким средствима. У културном рату предмет напада је знамење, симбол одређене вредности (или скупине вредности). То знамење није предмет правне или телесне борбе, бећ предмет симболичког порицања кроз културу. Томе служи особена естетика у којој се оно што је приватни или групни политички став представља као уметничко дело par excellence.
    Та естетика, коју брижљиво негују радикали, има четири корака.
    У првом се уметност тако редефинише да се у њу практично може укључити сваки смислени чин или његов производ, само ако су у стању да побуде било какву реакцију код публике.
    У другом кораку се смислени чин сведе на "изазивање шока" код "конзервативне", "малограђанске" или "традиционалистичке" публике.
    У трећем кораку приступа се шокирању и провоцирању тако што се сиболи највиших традиционалних вредности излажу понижавању.
    Коначно, у четвртом кораку то дело или перформанс проглашавају се уметничким само зато што се успело у шокирању публике. Сви приговори да то није уметност, одбијају се као ирелевантни, са образложењем да долазе од неуке публике или "конзервативних" и "ретроградних" критичара.
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  13. #28

    Odgovor: Др Слободан Антонић - Културни рат у Срби&#

    Ево неких примера, Андреас Серано (Andreas Serrano), који ужива статус уметничког фотографа, изложио је, 1989, у једној галерији слику коју је назвао Попишајте Христа (Piss Christ). Слика приказује Распеће у жутој измаглици, уз објашњење да је то жутило настало потапањем Распећа у мокраћу "уметника". Ова провокација изазвала је негодовање традиционалиста. Они су се побунили што је за ово "уметничко" дело издвојено 150.000 долара из држђавног буџета. Због тога је чак отворена и расправа у Сенату. Али, све се свршило повезивањем на "уметничку слободу" и "модерну естетику".

    Други пример је слика Пресвета Богородица (The Holy Virgin Mary), изложена 1999. у Музеју уметности у Бруклину. Њен аутор, Крис Офили (Chris Ofili) нацртао је неку гротескну сподобу и онда око ње залепио слонову балегу и порнографске фотографије женских гениталија. На то је Скот Лобедо (Scott LoBaido) бацио гомилу коњског измета на фасаду музеја. Када је полиција кренула да га приведе, он је рекао да је и сам уметник и да "само испољава сопствену креативност". Полиција, међутим, није имала слуха за овај перформанс. Разлика је, наравно, што је иза Офилија стао критичарски естаблишмент, а иза Лобеда није.

    Трећи пример је једно "уметничко" дело Роберта Меплторпа (Robert Mapplethorpe), иначе иконе "уметничке геј фотографије". То дело се састоји из слике Пресвете Богородице претворене у крваву справу за мучење уз коју је додата "уметничка" фотографија самог Меплторпа, који се сликао како себи набија дршку од бича у чмар. Меплторп је славу, у уметничким круговима Њујорка, стекао снимајући нага тела глумаца порнографских филмова. Нарочито се истакао низом садомазохистичких фотографија, од којих је једна и она са бичем. Али, критика му је замерила само то што је на једној од слика (бр. 6) приказиван фоли црнац у положају који "асоцира на екслоатацију". Када је, 1988. било објављено да је оболео од сиде, његове слике су, на уметничком тржишту Њујорка, достигле цену од пола милиона долара. Умро је после три месеца. Данас се и даље сматра "мајстором хомоеротске фотографије", док се о карактеру његових фотографија наге деце (уметност или педофилија) води расправа.


    (Наставиће се)
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  14. #29

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Естетичари из редова прогресиста тврде да је у свим овим случајевима реч о "уметничком изражавању" које није у вези с политиком или идеологијом. Уметници само желе да шокирају публику, веле они, па бирају оно што ће највише испровоцирати. Међутим, чак и ако оставимо по страни проблем да ли је изазивање шока довољно да нешто буде окарактерисано као естетски чин, поставља се питање - зашто је уметност искључиво напад на један тип вредности? Зашто се шокирање публике постиже искључиво нападом на традиционалне вредности, али не и на оне до којих држе прогресивисти? Зашто је понижавање или исмевање хришћанских вредности уметност, док би садистички акт, рецимо, према некој феминисткињи или хомосексуалцу био с гнушањем одбачен као "примитиван" или "политички некоректан" чин?

    Такође, ако је само изазивање шока довољно да би се неко дело вредновало као уметничко, зар не би онда највећа уметност била исмевање вредности које су заједничке и прогресивистима и традиционалистима? "Шта би се догодило", пита се Бјукенен, "када бисмо се ругали холокаусту представљањем компјутеризованог фото колажа наге Ане Гранк како се разуздано игра са СС трупама из Аушвица?". Зашто то не би никако била уметност, а набијање дршке од корбача у ректум Богородице по дефиницији јесте? Зашто је само и једино изругивање хришћанским, традиционалним вредностима уметност, док је све остало дивљаштво и не-уметност?
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  15. #30

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Очигледно, естетика је овде инструментализована у политичке, односно идеолошке сврхе. Иза форме уметности крије се опсесивна мржња према "непријатељском" типу вредности. При томе, сам чин деструкције уопште не мора, од почетка до краја, бити идеолошки или политички освешћен. Несрећни Меплторп је вероватно искрено уживао у својој игри са бичем. Он је вероватно осећао "аутентично" задовољство што то може јавно да ради изнад слике Девице Марије. Међутим, промовисање његове насладе у уметност, у естетски чин, у вредност, несумњиво јесте идеолошки, односно политички чин. Механизам тог промовисања - у коме учествују галеристи, уметнички критичари, чланови музејских савета, компанијски дародавци (да би се ослободили пореза, они купују уметничка дела, на која им скрену пажњу чланови савета, и поклањају их музеју), представници националних фондација за уметност итд. - све то, дакле, јесте део културне политике. Јер, одређење шта јесте, а шта није уметност јесте културна политика. А она се у овим и другим случајевима своди на рат до истребљења традиционалних врлина и традиционалних вредности.

    Зашто се то ради посебно је питање у које овде не можемо превише дубоко да уђемо. Само ћемо рећи да је реч о типичној идеологији (и естетици) тзб. транснационалног прогресивизма (transnational progressivism). Њу заступа елита која опслужује глобални, "модерни", "прогресивни" систем - транснационална елита и њена фракција тзв. постнационална интелигенција. Тај систем коче националне државе, које ограничавају "слободну тржишну утакмицу". Зато - доле национализам, доле национална држава! Тај систем кочи традиционална култура, која, проповедавајући скромност и уздржавање, ограничава потрошачке апетите локалног становништва. Зато - доле традиционализам, доле конзервативизам!

    Тај систем кочи и свака друга идеологија која је конкурентна и која не учвршћује модерни систем моћи. Јер, моћ је добровољна послушност. ( То је послушност из уверења да тако треба, да је то добро по вас. Тирани који вас вежу ланцима и затим бичевима нагоне на рад обични су насилници. Прави моћници, међутим, увежу ваше нервне ћелије и то тако да им ви са радошћу служите. И мислите да је то служење права слобода. Чувена трећа димензија моћи значи баш то - да подложник и не примећује да је слуга, да му потчињеност и прислуживање ништа не сметају и да чак воли своје ропство)

    Зато је идеологија кључни аспект модерног система. Она нас препарира да верујемо у оно што треба, она ствара пожељан систем вредности из кога аутоматски произилази наша послушност. Ту идеологију обликује глобална транснационална елита, усађујући нам је у главе путем медија (Породица све мање васпитава. Главни васпитач сада је телевизор. Ко данас управља телевизором држи и дечје душе. Треба само погледати омладинске канале на свом телевизору, њихов садржај и вредности које пропагирају. И видеће се хасно нити којима се везује људски мозак. Рекламне поруке - "Забави се!", "Ти то заслужујеш!", "Мисли на себе!", "Следи своје инстикте!"... - директно нам поручују: "Не замарај мозал размишљањем, само нам се препусти и твој живот ће бити вечна забава!". Оне такође кажу: "Троши и не размишљај, важно је забавити се!". То и јесте право вредносно језгро система - неограничени хедонистички материјализам.)
    Из угла елите, традиционалне религије само су конкурентске идеологије које, чак и кад нису непријатељске, просто сметају. Религија, наиме, када је аутентична и самосвојна, јесте алтернативни систем вредности. А они који су усвојили један систем вредности тешко да ће лако усвојити други.
    И зато - доле с религијом! А нарочито доле с традиционалном религијом, с традиционалним хришћанством!
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

Strana 2 od 3 PrvaPrva 123 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Срби и Други светски рат
    Autor yossarian u forumu Istorija
    Odgovora: 61
    Poslednja poruka: 11.05.2010, 12:23
  2. Odgovora: 24
    Poslednja poruka: 01.04.2010, 19:34
  3. Владимир Путин
    Autor Turkmenbashi u forumu Političari
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 01.01.2010, 21:11
  4. Журка, парти, забава, жур...
    Autor broj310 u forumu Muzika
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 24.10.2009, 22:22
  5. Срби и Аустроугарска
    Autor yossarian u forumu Istorija
    Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 29.12.2008, 10:30

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •