Културни рат у Србији - Strana 3
Strana 3 od 3 PrvaPrva 123
Prikaz rezultata 31 do 43 od ukupno 43
  1. #31

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Тако се показује парадокс модерне уметничке елите. Она живи и ствара у уверењу да је побуњеник против овешталих структура, да разваљује стеге, да изазива моћне и да јуриша на небо. Али, та побуна је само лупање на отворена врата. То је потплитање и исмевање старца (националних структура) који некада јесте био јак, али који је данас и сам жртва новог силеџије у крају (глобалистичких структура). Уметничка елита "храбро" кињи тог старкељу, да би затим у џеп ставила новац који јој је, задовољан и развесељен, добацио млади силеџија. Сви ти "алтернативци", сви ти "хероји отпора", сви ти "побуњеници против система", заправо су само његове слуге. Они нису довољно интелигентни чак ни да схвате свој лакејски положај. Или нису довољно поштени да оно што и сами наслућују признају - макар самима себи.

    (следи Пад Биљане Србљановић)
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  2. #32

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Пад Биљане Србљановић


    Културни рат води се и у Србији. Њега води овдашња фракција транснационалне елите, која изразито доминира у култури и медијима. Како тај рат изгледа може се видети на примеру Биљане Србљановић (1970) и њене драме Пад (2000). Овај случај изабрали смо зато што је наша транснационална елита борбенија у позоришту него у ликовним уметностима. Биљана Србљановић у тим круговима, уздигнута је у "култног писца". Њој се, на Б92, даје прво место на листи ВИП блогера, а увек се истиче да је она "најпревођенија и у иностранству најигранија српска драмска списатељица".

    Идеја драме Пад, коју је прихватио да игра директор Битеф-театра Ненад Прокић, а режирао Горчин Стојановић, најбоље се може видети из десете сцене. Њено је штиво Биљана Србљановић са поносом окачила на свој Б92 блог.
    Главни јунак ове драме, разумесе онај рђави, јесте владика Николај Велимировић. Њега Србљановићева зове "поп Николај Стратимировић". Не само да је име дато тако да непосредно указује на владику Николаја, већ и сама списатељица каже да је у драми "у много наврата цитирала читаве пасаже тада још неканонизованог Николаја Велимировића".

    Сцена се најављује описом одаје у којој, на одру, лежи мртво дете Јован, док његови родитељи у тузи и очају седе поред њега. Ево како, по списатељици, изгледа почетак те сцене: "Поп Николај Стратимировић и Црквењак Глогов уз буку улазе. Стратимировић у православној мантији, преко ње панцир. Глогов у црквењачком оделу, преко њега панцир". И не само да су "поп" и црквењак упали "уз буку". Они су очигледно толико бахати да чак ни не примећују да је у соби одар! Настављају да галаме, а црквењак осорно пита уцвељену мајку: "Снајка, има ли нешто да се попије?". "Сунчана не устаје. Гледа мртвог Јована", додаје списатељица, да не би било забуне у вези неприличности питања.

    Како би потцртала колико су Николај и његов црквењак огавни, Србљановићева их додатно оговара описујући њихово понашање и изглед. Црквењак непрестано прди, пљује и тресе нос на под: "Глогов пљуне.(...) Глогов се усекне. (...)Глогов прдне". А Николај, који, као што смо видели, преко свештеничке одоре носи панцир прслук, "како седне, испод мантије, заблистају његове црвене женске лак-ципелице. (...)Сунчана маше главом, а Стратимировић лакованим ципелицама". Поетски зар не?

    Најзад, злехуди родитељи некако успевају да Николају и црквењаку објасне да пред њима лежи мртво дете. "Шта то би, снајка?", пита црквењак, покушавајући да одгонетне узрок несреће. "Је си л'постила? - Нисам. - Е па зато. Јеси ли се прала? - Јесам. - Још горе!". На то се укључује и Николај са следећим објашњењем: "Европа, колевка људског греха, несрећу је у овај дом донела! Водовод, водовод, водовод! Канализација, канализација, канализација! То су та добра која нам је подивљала Европа донела. А шта ће то поштеном човеку? Шта ће му чесма, када је чист изнутра! (...) У шта верујеш? У науку. Чему се дивиш? Култури. Е, па знај мајко, наука и култура дете су ти убиле!"

    Јер, "шта је то култура?", проповеда даље Николај. "Парче хартије и гипсани стуб. Шта је наука? Гомила лажи и јеврејског подметања". Аџа! Николај, црквењак, и уопште попови, не само да мрзе водовод и канализацију, науку и културу. Они мрзе и Јевреје. Штавише, они су кољачи. Када им домаћин каже да његова породица и није верујућа, уследиће ово. Николај: "Нисте, је ли? Глогов, нож! Глогов пружа Стратимировићу каму. Домаћин: - Шта ћеш с тим? Добро, чекај кад сте већ овде... Стратимировић зграби јабуку и једним наглим одарцем пресече је на пола". Дакле, да се домаћин није досетио и позвао Николаја да ипак обави опело, одвратни мантијаш би га сигурно заклао!
    Poruku je izmenio DBlica, 24.08.2010 u 10:30
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  3. #33

    Odgovor: Културни рат у Србији

    У наставку сазнајемо и да Николај као "узрок наше патње" види и следеће ствари на слово п: "пентијум", "пеницилин", "петинг", "педерастију", "пенетрацију", "пенис", "Пентагон"... Шта бисмо тек сазнали да је Николај изнео целу азбуку омражених појмова? За несрећну мајку, која у почетку не показује знаке религиозности, Николај вели: "Да се мање школовала, не би она мени тако одговарала". Како би јој пробудио веру, Николај изводи "програм" под називом: "Рецимо НЕ цивилизацији!". Током тог програма, Николај је подучава (начин писања је Србљановићеве):

    "У паузама ратовања, између две битке, напада на кафиће, џамије, цркве, оборе и села, наш народ морао би много више да се моли, и то не за милост, већ за нови бој!"

    "У случају тоталног и унапред изгубљеног рата наш народ треба да се под хитно - МНОЖИ!!!"

    "Када се у изабраном народу роди мушко дете, његов боравак овоземаљски само је пропутовање ка вечној блаженој смрти. Треба зато дете бодрити да нађе пречицу, треба му омогућити да на стази не залута, већ да сигурним кораком, журно и весело јуриша пут гроба! Живот је људска измишљотина, медицина - опасан порок, образовање је туђинска наказа, а мир неприродно стање у које човек грешком запада!"

    "Јесте ли икада чули неку нашу молитву за добробит културе? Јесте ли чули икад да се неко наш моли да освоји писменост? Да ли ико икад кроз молитву вапио за образовањем? Је ли се вапило за цивилизовањем и техничким достигнућима? Није!"

    Пошто ју је Николај овако "убедио", сирота мајка ипак постане религиозна. Њој је преко потребна свештеничка утеха и моли Николаја, који хоће да иде, да остане: "Зашто нас остављаш? Сад, кад сам ти поверовала?". Међутим, никакво преклињање не помаже, Николај безосећајно вели да има друга посла. Како би га задржала, очајна мајка изјављује да је дете на одру - Николајев син! Али, Николај хладно одговара: "Очинство никада није доказано"! Жена наставља да преклиње, сада већ са јасном еротско-мазохистичком нотом у гласу: "Остани, молим те, твоја сам, теби се предајем...". Али, ни то не помаже. На крају, жена очајно и сломљено пита: "Николају Стратимировићу, какав си ти то божији човек?!". А Николај се "широко насмеши и "весело каже" - и тиме се ова, десета сцена ефектно завршава: "Лажни. Зар се не види?"
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  4. #34

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Писац може мрзети неки свој лик. Али, оволика омраза, колико је код Србљановићеве има за Николаја Велимировића, заиста је необична. Шта горе можете да кажете за некога од овога? Бездушни, прљави, перверзни кољач који нема поштовања чак ни за мртво дете - за које се испоставља да му је син! Ето то је Николај Велимировић Србљановићеве.
    Такав лик као што је Николај, или његов црквењак, и нису истински људи. Тако зао тешко да ико може бити. Заправо њен Николај је типична пропагандистичка карикатура, психолошки плитка и неуверљива. Он као да је сишао са неког плаката компартијског Агитпропа из 1945. године. Он као да је лик из неке пропагандистичке представе која се игра у кинеском селу 1966, или неке друге године Културне револуције. Разлика је једино у томе што су се таква пропагандна поједностављивања чинила у име "боље будућности и социјализма". А Србљановићева то ради вероватно у име "боље будућности и евро-атлантских интеграција".

    То насиље над сопственим ликом, тај лични однос према сопственој имагинацији заиста је зачуђујући. Зашто Србљановићева толико мрзи једног мртвог старца, да га мора оживети у лику "попа-кољача" са "црвеним, лакованим ципелицама"? Зашто се та савремена, млада жена обрушила на једног умрлог богослова толиком силином да је склизнула у типичан агитпроп? Николај је за њу очигледно извесно знамење, а све што је иза тог знамења за Србљановићеву је предмет бола. То може бити само зато што је и сама Србљановићева, раних деведесетих, била управо део онога што је замрзела крајем те деценије. (Србљановичева је, повремено, 1991-1993, објављивала текстове у крагујевачким "Погледима", листу изразите националистичке и равногорске орјентације). Она је једноставно, као и многи у српској елити, током деведесетих доживела болно преумљење. И баш величина бола и силина тог преумљења налазе се у сразмери са садашњом омразом према сопственом стању пре обраћења.


    (Наставиће се)
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  5. #35

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Но, преумљење Србљановићеве и остале културне елите мање је било последица нових сазнања, а више спољњег притиска, и то не само политичког. Реч је о идеолошком, културном, па и материјалном притиску коме смо били изложени током деведесетих. На једној страни се налазио Милошевићев ауторитарни национализам, и материјално и духовно понижење које је он производио. На другој страни налазиле су се америчке и западноевропске културне и материјалне вредности којима смо се сви искрено дивили. Српска елита је, наиме, током целог раздобља комунизма високо уздизала управо западни тип културе и начина живота. Стога је за све нас избор - Милошевић или Запад - био лак. Проблем је, међутим, настао онда када су се САД и ЕУ почели према Србима и Србији понашати огољено неправедно, безобзирно и насилно. То се видело већ 1995, током пада Западне Славоније и Крајине, а постало је више него очигледно током бомбардовања Србије 1999. Питали смо се: како уопште неправда, безобзирност и насиље могу да дођу из таквог оличења свих наших жеља? Били смо паралисани тим парадоксом и тражили одговор на њега.

    Неки од нас су схватили сву наивност своје слике света и почели истанчаније да гледају на ствари. Други су, међутим, поверовали да заиста нешто дубински није у реду са овим народом. Пред агресијом обога кога су волели и ко је имао моћ да их казни или награди, они су се поистоветили са агресором, одвојивши се од других жртава. Поверовали су да су затвореници збиља криви што су колективно, као народ, утамничени. Почели су да мрзе остале затворенике. А та мржња је неке претворила у симболичке капое.

    Капои искрено презиру остале затворенике и излажу их, на задовољство управљача, јавном понижавању. Капоу је наизглед мирна савест. Он не батина сапатнике због неке ситне материјалне привилегије. Не, таман посла! Он то ради зато што су Јевреји заиста лење, паразитске свиње. Зато он не удара мало, тек онако да заповедник логора види. Он удара истински јако, страсно, тражећи баш она места која највише боле. Он ваља Јеврејина у блато, вуче га по каљузи, претварајући га баш у оно што господари и кажу да Јеврејин јесте - прљава свиња. И када затим посматра заповеднике и логораше све је крајње конзистентно. На једној страни су чисти, уредни, глатко обријани људи у блиставим чизмама. На другој страни су мршаве, прљаве креатуре у одвратним ритама. И избор је једноставан, баш као и објашњење стања и узрока. А исмевање тих креатура - у поједностављеним, логоским комадима, у којима играју сами затвореници - постаје омиљена забава и господара, и капоа.
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  6. #36

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Но, каква је уопште та уметност понижавања и исмевања? Каква је то естетика, естетика садизма, естетика капоа и комесара? Замислимо шта би се десило да на исти "уметнички" начин обрадимо неки други историјски лик. Замислимо да у одају са одром уђе persona dramatis која је названа "Зоран Кинђић". И да је речено како "преко листер одела носи кожни мантил са SS ознакама". И да са њим уђе извесни "Чедомир Јовић", описан као младић "зализане, науљене косе, са великим подочњацима". И да Чедомир не "прди" и не "пљује", али "непрестано ушмркава неки бели прах". И да Зоран пита мајку "Је ли грађанко, јеси ли ти ишла у цркву" - Јесам. - Е па зато!. А јеси ли говорила против реформског пута? - Јесам. - Е па зато!". И све тако којешта и томе слично.

    Замислимо, дакле, да све што је Биљана Србљановић урадила своме "Николају Стратимировићу" да се исто урадило "Зорану Кинђићу". Да ли би то и даље била "уметност" и "бескромпромисно суочавање са злом у нама"? Или би то био "позоришни скандал", "злоупотреба позоришта у политичке сврхе", "ругање мртвом човеку и историјској личности"? Да ли би се рекло - то је слобода уметничког изражавања, не смемо се у то мешати. Или би се казало - срамота на шта се троше паре грађана ове земље, власт је крива што ово финансира, доле влада!

    Али, неко ће рећи, Једно је Зоран Ђинђић, а друго Николај Велимировић. Зашто друго? У овој земљи зацело није мање људи који уважавају Св. Николаја Српског од оних који славе Првог Демократског Премијера. Такође, свакако да не мисли више њих да је Николај "контроверзна историјска личност", од оних који то мисле за Ђинђића.

    У чему је онда разлика? У елити. Јер, Ђинђић је култни лик Прокића, Србљановићеве, Горчина, Алисе и осталих припадника наше златне, престоничке елите. И пошто они мрзе Николаја, уметност није изругивање Ђинђићу. Уметност је изругивање Николају.

    (Наставиће се)
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  7. #37

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Najzada je neko svestan toga,to je bitno.
    I can wash dishes faster than mashina


    http://fliiby.com/folders/289899/my_music.html

  8. #38

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Pa gde je nastavak? Ulenjio si se. Taman sam se začitao, odličan tekst.
    Veliki sam poštovalac lika i dela Biljane Srbljanović .
    Za nas takve mogao si da daš neki link gde može da se pročita ceo tekst,...da ne moramo da te čekamo.

    GO Biljana, GO !
    Meni je strogo zabranjeno da stavljam te u pesmu...

    Bane Krstić


  9. #39

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Citat vladapera kaže: Pogledaj poruku
    [
    Veliki sam poštovalac lika i dela Biljane Srbljanović .

    GO Biljana, GO ![/FONT]
    I ja. I ja..
    Biljane nikad dosta. i steta sto je samo u fragmentima.
    Ali lepo je i ovo sto mozes citati i to sve na jednom mestu.
    I jos kada vidim nastavak u sledecem broju mojoj sreci nema kraja.
    Dobra je Biljana. Veliki umetnik , veliki.
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  10. #40

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Citat vladapera kaže: Pogledaj poruku
    pa gde je nastavak? Ulenjio si se. Taman sam se začitao, odličan tekst.
    Veliki sam poštovalac lika i dela biljane srbljanović .
    Za nas takve mogao si da daš neki link gde može da se pročita ceo tekst,...da ne moramo da te čekamo.

    Go biljana, go !
    Citat bigrancer kaže: Pogledaj poruku
    i ja. I ja..
    Biljane nikad dosta. I steta sto je samo u fragmentima.
    Ali lepo je i ovo sto mozes citati i to sve na jednom mestu.
    i jos kada vidim nastavak u sledecem broju mojoj sreci nema kraja.
    Dobra je biljana. Veliki umetnik , veliki.
    Како може разумна особа да воли нешто што је написала несретна Биљана осим ако је вољно фанатик... бедно.
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

  11. #41

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Ovo ovde što je preneto je čista patologija, samo je potvrdilo moje već oformljeno mišljenje o dotičnoj.



  12. #42

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Citat vladapera kaže: Pogledaj poruku
    Pa gde je nastavak? Ulenjio si se. Taman sam se začitao, odličan tekst.
    Veliki sam poštovalac lika i dela Biljane Srbljanović .
    Za nas takve mogao si da daš neki link gde može da se pročita ceo tekst,...da ne moramo da te čekamo.

    GO Biljana, GO !
    Citat bigrancer kaže: Pogledaj poruku
    I ja. I ja..
    Biljane nikad dosta. i steta sto je samo u fragmentima.
    Ali lepo je i ovo sto mozes citati i to sve na jednom mestu.
    I jos kada vidim nastavak u sledecem broju mojoj sreci nema kraja.
    Dobra je Biljana. Veliki umetnik , veliki.
    О, господо, поштоваоци лика и дела homo sapiens-a женског рода који носи име Биљана Србљановић, молим вас за стрпљење, прича ће се наставити за који дан. Нема линка, све директно прекуцавам из књиге коју сам на почетку цитирао, како бих могао да гарантујем веродостојност текста. Након "Пада Биљане Србљановић" следи део о "палим папагајима" међу којим ће се и неки од учесника на овој теми препознати.

    (наставак следи, за који дан)
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  13. #43

    Odgovor: Културни рат у Србији

    Лажна фортификација или улога аналитичара у српској пропасти

    Миша Ђурковић
    недеља, 12. септембар 2010.
    (Нови Стандард, 6.9.2010)

    Пре Слобиног пада, дуго времена као научник, Србин и грађанин ове државе, бавио сам се истраживањем структуре такозваног опозиционог простора. Ова тема имала је и веома интригантну истраживачку црту. Наиме, некако сам дошао до хипотезе да је у питању опозиција која углавном не жели и нема интерес да осваја власт, што је, бар наизглед, контрадикција. С друге стране, занимало ме како онда променити режим. Већ око 1995. године упућенијима је било јасно да од онаквих партија и онакве структуре политичке опозиције нема никакве вајде. Дешавања током 1996. и 1997. то су дефинитивно потврдила.

    Ако не ваљају партије, хајде да видимо шта друго постоји. То ме одвело у истраживање рада читавог низа невладиних организација, студентских покрета и мрежа, хуманитарних НВО, алтернативних културних институција, медија итд. Чак сам био и посматрач једног конгреса синдиката „Независност“. Разочарење оним што сам видео било је још веће од оног после истраживања партијског рада. Као резултат свега тога, одржао сам 1999. једно предавање на Институту за филозофију и друштвену теорију о томе како је структурисан читав опозициони простор, почев од медија, интелектуалних звезда (тада још нису постојали аналитичари), невладиних организација, фондација, синдиката итд., све до партија. Нажалост, само предавање нисам штампао, али је доста материјала из њега ушло у студију „Диктатура симулакрума“, која чини носећи део књиге „Диктатура, нација, глобализација“ из 2002. године.

    Најважнији увид је био чињеница да испод свег тог шаренила човек заправо наилази на врло једноставно структуриран систем. Осим партија, које су по природи биле окренуте на све стране, све остало углавном је било продукт једног истог парасистема, односно парадржаве иза које је стајао западни новац, а највише новац Џорџа Сороса. Дакле, на интелектуалној и свакој другој сцени имали смо заправо две државе, једну Слобину, другу Соросеву. За оне који нису припадали ни једној ни другој, попут потписника ових редова, није било „шаше“, али је било слободе да се цео систем разуме и захвати.

    Полазећи од тог увида, већ пар месеци после „демократских промена“ било је врло лако уочити како под фирмом победе Војислава Коштунице добијамо у свим секторима власт кадрова које је она Соросева парадржава припремила у претходној деценији. Разумљиво, осим банкарског и монетарног сектора, тада их је навише занимало све оно што има везе са секторима идентитета: Министарство културе, музеји, позоришта, медији, Министарство образовања, универзитети, Министарство науке, Народна библиотека итд. Док су се Коштуница и Ђинђић борили око онога што су они мислили да су полуге моћи и власти, ови људи су радили започињући процес преумљења, односно културне денацификације Србије. Године 2002. написао сам у „Политици“ текст „Сумњиве вредности“ (у оригиналу „Денацификација као културна политика“), после чега ме је тадашњи глодур Мишић тамо забранио, а следеће године у „Призми“ текст „Лисице као пример културне политике режима“. У та два текста сам објаснио који је то систем вредности који нам се намеће и како изгледа структурација нове политике идентитета, која осваја све поре под фирмом „модернизације“. Између осталог, ту сам дефинисао позицију ове структуре као радикалну левицу. После Антонићевог текста из „Времена“ „Мисионарска интелигенција“, та тема је постала веоме популарна, да би бављење Другом Србијом после 2005. постало доминантна тема у такозваним патриотским интелектуалним круговима.

    ПЛАШЕЊЕ ДРУГОМ СРБИЈОМ Мени је већ од 2004. ово перманентно бављење Соњом Бисерном и инима почело жестоко да иде на ганглије. Краткотрајни, али карајње инструктивни боравак у кабинету председника Владе Војислава Коштунице током 2005. омогућио ми је да изнутра видим на шта личи држава Србија и њена администрација. Верујте ми, крајње је шокантно кад човек види да се сваком месном заједницом боље управља него државом. Елем, оно што је полако сазревало пре тога, тада је само било потврђено: највећи проблем Србије није шачица извиканих неотроцкиста, већ онај ко њима омогућује да несметано делују преко медија, државних институција, државних фондова итд. Од тада сам сву своју енергију уперио на критику онога ко је на власти и ко је добио легитимитет да води ову државу у складу са одређеним принципима, а ради све супротно од тога.

    Е сад, ту и јесте квака. Већ од поменуте 2005, када је поменути Коштуница почео да показује резултате своје владавине као што су куповина и отимање посланика да би се на све начине сачувала парламентарна већина, губљење Црне Горе без икакве стварне борбе за исту, невођење било какве активне политике на самом Космету, препуштање читавог финансијско-монетарног сектора Млађану Динкићу, омогућавање неколицини тајкуна да нас системом монопола буквално израбљују, потписивање СОФА споразума са НАТО-ом, доношење новог Устава на вероватно фалсификованом референдуму итд. - из рукава је извучена прича о Другој Србији.

    Од тада је поново у игри онај монструозни аргумент о мањем злу, који ових дана поново срећемо као оправдање власти. Дакле, агресиван наступ тада формираног ЛДП као кровне организације за све ове троцкистичке структуре и прављење некаквог сукоба између патриотских аналитичара и њих имао је де факто функцију бацања прашине у очи највећем делу јавности и прикривања стварних проблема у земљи.

    У војној и обавештајној терминологији познат је израз о лажној фортификацији. То је навођење противника да напада погрешне циљеве којима се заправо штите они положаји који су вам најважнији. Укратко, прича о Другој Србији је најважнија лажна фортификација на српској јавној сцени у последње две деценије. То је, наравно, механизам који је још Слоба развио и конструисао а ови каснији га само преузели. Укратко, пада Крајина, Вучела даје информацију у седамнаестом минуту Дневника, вама је мука од Слобе. Али одмах после тога видите изјаву Соње, Наташе итд. и у тренутку сав бес и негативну енергију са Слобе преносите на њих и њима блиске заборављајући да они нису власт и да нисте за њих гласали.

    ВЛАДАВИНА ИСТИХ У Коштуничино време тај механизам је обновљен, а Тадић га је само преузео заједно са оним који треба да га одржава у јавности водећи бесмислене полемике са „анационалном Другом Србијом“, дајући тиме патриотски легитимитет ономе ко је на власти. Суштина је да сваки погрешан и неуспешан потез власти треба да оправда чињеница да би „Чеда био још гори“. Напросто неуспешне власти, које су код нас нека врста лоших стечајних управника пропадања и растакања, немају ништа друго да понуде осим тог плашења Другом Србијом иако заправо сви они без разлике, са малим закашњењем, на крају спроводе програм који Чеда и другови јавно исповедају.

    Отуда греше сви који мученог The Analitičara нападају за наводну издају. Не. Човек ради исто оно што је радио и за Војина вакта, помаган од истог финансијера - државе, и још прича исту причу на идентичан начин. Ене, синоћ код Матијине кћери: ЛДП Јакшић против министра патриоте, а ту је Аналитичар да потврди како је баш тај министар прави патриота и да га упозори да остане на патриотском курсу.

    Суштина је, међутим, оно што критичари и даље не желе да увиде: нема никакве разлике између Тадића и Коштунице. Борис је апгрејдован модел Воје сачињен за следећу фазу наше пропасти или, како је то онај вечити директор (не случајно још један континуитет између њих двојице), рекао: „Борис је Воја са лаптопом“. Легенда каже да се 2004. увелико чуло по одређеним круговима да управо Воја и још неки пријатељи помажу пуч у Демократској странци, који би Бориса требало да доведе на чело исте. Остало је историја.

    Уосталом, њих двојица су производ истих структура, које ће овом земљом и даље да владају чак и кад Тома дође да одради следећу фазу. А шта са тим структурама да радимо?
    За землю родную не на жизнь а на смерть
    Воевал с врагами Володимир князь
    Многая лета
    Многая лета
    Многая лета
    Русской земле

Strana 3 od 3 PrvaPrva 123

Slične teme

  1. Срби и Други светски рат
    Autor yossarian u forumu Istorija
    Odgovora: 61
    Poslednja poruka: 11.05.2010, 11:23
  2. Odgovora: 24
    Poslednja poruka: 01.04.2010, 18:34
  3. Владимир Путин
    Autor Turkmenbashi u forumu Političari
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 01.01.2010, 21:11
  4. Журка, парти, забава, жур...
    Autor broj310 u forumu Muzika
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 24.10.2009, 21:22
  5. Срби и Аустроугарска
    Autor yossarian u forumu Istorija
    Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 29.12.2008, 10:30

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •