http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=49484
Ограде на северу Бачке

Слобода кретања грађана загарантована је бројним међународним повељама, као и Уставом Србије, али то, судећи по понашању одборника у скупштинама општина Сента и Суботица, изгледа да не важи за север Бачке.
Прво су одборници у СО Сента донели декларацију којом одбијају могућност да било ко у процесу реадмисије буде враћен на територију те општине. За неупућене, у питању је обавеза Србије, на путу европских интеграција, да прими назад своје грађане који бораве у европским земљама без важећих докумената. Тај споразум ступа на снагу у јануару идуће године.

Прецизних података о броју повратника нема, па се процењује да у питању између 50.000 и 150.000 људи.

Наравно, не ради се о колективном протеривању, нити ће на границе Србије одједном нагрнути колоне бескућника које треба удомити. То је дугорочан процес у коме ће у сваком појединачном случају претходно бити проверена сва докумената, односно да ли се доиста ради о нашим држављанима који су пре одласка на Запад имали боравиште у Србији.

Од Владе Србије се тек очекује да сачини програм прихвата тих људи, да пронађе финансијска средства, вероватно да затражи помоћ и подршку европских институција које располажу одређеним фондовима за овакве случајеве.

Путем Сенте у којој ће, ако се и појави неки повратник, Скупштина општине проверавати његово породично стабло и издавати одобрење за настањивање само ако папирима (још се не зна којим) докаже да води порекло одатле, кренула је прекјуче и Суботица. На предлог партија војвођанских Мађара, већином гласова, усвојена је декларација о томе да се у склопу реадмисије на територију ове општине приме само они који су пре одласка имали овде боравиште. У образложењу одборници су се позвали на онај исти Устав Србије који гарантује слободе кретања, али истовремено забрањује и мењање националне структуре у местима где су мањине у већини. То, у преводу, значи да у Суботицу могу да се у већем броју врате само Мађари, ако таквих буде у реадмисији. О солидарности, људским невољама и судбинама, европским правилима у европској регији, како Војводину воле да називају исти ови одборници, овај пут није било ни речи.
Због свега тога ваљало би подсетити на једно друго време, а исти град, управо Суботицу. У питању је револуционарна, 1956. година, време жестоких потреса у суседној Мађарској. Тада су Суботичани раширених руку примили колоне суседа Мађара који су бежали од великог зла у својој земљи. Поделили су са њима и храну и кров над главом. Нису их питали да ли ће ту остати и променити националну структуру становништва на северу Бачке. Нико се ни у остатку Србије није бунио против тога. Напротив, помагали су сви који могу да помогну. Дакле, тада није било спорно што су досељеници били Мађари. Није то, изгледа, спорно ни данас. Спорно је ако међу повратницима, који би ту желели да се настане, буде више Срба, Рома, или припадника неке друге нације и националне мањине.
Радмило Кљајић
[објављено: 01.12.2007.]