Kako se nosite sa odlascima..!?

[love hunter]

Ne znam da se rastajem...

...valjda nemam ugradjen taj cip, sta li...ne znam da u tim trenucima (kada ti mozak uzasnuto zvoni na uzbunu i alarmira da neko koga volis odlazi, ili da ti odlazis) pokazem koliko mi je stalo, koliko mi je zao, koliko se nikada ne bih razdvojio. Reci koje se tada izgovaraju uvek su mi bile previse banalne za trenutak koji me stigne kasnije, kada ostanem sam sa sobom i kada krene da me kljuca i razjeda pitanje da li sve bas mora tako i zasto sve bas mora tako...

...uvek pozelim da upijem ljude. Zagrljajem. Da ih stegnem toliko jako i utisnem u grudi, zauvek, i nek ostanu tu do kraja sveta, najmanje, da prelijem otkucaj njihovog srca u svoje i da ga osluskujem do sledeceg susreta...

...ne znam da se rastajem, nikada necu ni nauciti....


...ali sam zato odlican u sastajanju .

[Goga]

UUuuuu... nikako...
Sama pomisao na odlazak drage mi osobe,
pravi čitav cunami emocija...
Totalno oprečna osećanja,
a razum je u totalnom off-u...
Gora sam od malog deteta...

[believer]

ma sve moze da se podnese......niko ni za kim nije skap`o pa necu ni ja.......

[duga12]

Bome jedne prilike ja zamalo...

Pre tri godine,posle petnaest godina,videla sam sestru od rođenog strica.Doputovala sa mužem iz Švedske.Obišla je celu rodbinu,i na kraju došla kod mene,gde je provela tri dana.Tom prilikom se i krstila ovde,na moju veliku radost,sve je bilo za mene divno,čarobno.Prvi dan sam je samo gledala,nisam oka sa nje skidala...pokušavajući da nadoknadim,sve te godine....Nismo uopšte spavali tri noći,koje smo proveli u priči.Da ne dužim,kada su trebali poći,isto smo se onako gledale..kao da se više nikad nećemo videti...Ja od zaustavljanja suza,nisam mogla progovoriti..zagrlile smo se...i plakale...tada mi je rekla:-Vi ovde nemate ništa...a sve ste nam dali...Svi su plakali..a nas dve smo se grlile,kao da nećemo da pustimo jedna drugu...tad sam osetila bol u grudima..pravi...preskakanje srca..uz moje izvinjenje,što nisam izdržala...i sad su mi oči pune..dok ovo pišem...

[_baba_]

...uvek pozelim da upijem ljude. Zagrljajem. Da ih stegnem toliko jako i utisnem u grudi, zauvek, i nek ostanu tu do kraja sveta, najmanje, da prelijem otkucaj njihovog srca u svoje i da ga osluskujem do sledeceg susreta...

Sjajno
Iz istih razloga upijam zagrljajem, ne samo na rastanku, nego uvek i svuda.

Uvek sam ja bila ta koja ispraca. I znala sam da je teze onom ko odlazi, pa sam se oprastala sa osmehom, da ne otezavam jos vise.
Posle se isplacem kad ostanem sama i nastavim dalje.
I kad je poceo da se priblizava dan mog odlaska, isto sam tako bila nasmejana. Umesto da mene ljudi podizu i ohrabruju, ja sam tesila i jedno po jedno, a bogami i u grupnim seansama.
Pakovanje sam odlagala do poslednjeg momenta da bih sebi dala sto vise fore za prihvatanje cinjenice da stvarno odlazim.
A kada sam zatvorila i poslednji kofer, pogledala u sve njih koji su bili tu i rekla"To je to"...to je onda stvarno bilo to. Toliko sam se osecala lose da sam otrcala u kupatilo i ispovracala se.
I isplakali smo se. I vise mi nije bilo bitno da li sam jaka ili slabic, slomila sam se od tuge. Toliko voljenih ljudi oko mene i toliko emocija, da covek jednostavno ne moze da ostane imun na to. I sad mi je neka knedla u grlu kad se setim.
Sledece jutro, 04h, tri automobila ispred zgrade sa otvorenim gepecima i samo tisina. Put do Beograda uz usiljene osmehe i poneki uzdah...aerodrom...guzva...poziv za let. Drugi poziv, treci...a ja ne mogu da ih pustim iz zagrljaja. Ne znam ni kako sam krenula prema izlazu. Okrecemo se jos jednom da im mahnemo i posaljemo cmoku, a moji svi stoje kod one ograde i brat visoko podigao ruke i drzi sal na kojem su napisali ~Grtalica rulz
Tako da sam ipak otisla sa osmehom, kako i treba da bude.

Ne volim rastanke...definitivno.

[swba]

Zimus sam prvi put, nakon tri godine, od kako sam otisao posjetio domovinu. Iskreno, sjecajuci se prvog dramaticnog odlaska, bilo je malo i strah kako ce sve ponovo da izgleda kad dodje jos jedan dan za pozdrave. Znao sam vec unaprijed da cu dma drugi dan da se prilagodim na sve i da ce sve biti kao da nikada nisam ni otisao.
Tako i bi. Tri nedjelje, koliko sam bio tamo,su mi prosle ko treptaj. Nisam stigao ni da se cestito raspakujem a vec je dosao dan da se koferi ponovo zatvore i da se krene nazad.
No ovaj put je bilo sasvim drugacije. Valjda smo svi navikli i shvatili da daljina i nije neki neprevazidjen problem. Ostali smo manje vise isti, koja kila gore-dole.
Spakovao sam se bez truna nervoze, ustvari bilo je nervoze ali ne one kao prvi put kad sam odlazio. Pozdravio sam se mirno sa svima, znajuci da cu opet uskoro doci.


e jos na sve to kad dodam magluscinu koja je totalno paralizovala aerodrom u Beogradu, i maratonsko cekanje... sine umalo da izljubim od dragosti svu posadu od reda kad nam je avion konacno stigao... nisamo ni zalet uhvatili a ja sam vec bio daleko u carstvu snova

[Kal_el]

Pa ja se rastajem u žurbi ... i uvek obećam da ću opet da dodjem
i onda

[Captain Jack]

Vise se i ne okrecem...navika je cudna stvar,istreniran do perfekcije,valjda su ti receptori u mozgu zakrzljali,
a i mnogo je rastanaka ostalo iza,ko zna koliko njih ispred,pogodio sam ovaj nik sto me prati po ovim forumima,gusar se ne moze vezati,
zato i ne gledam slike iz proslosti,znam da ce se javiti ponekad u snovima i da cu se pitati zasto bas to da usnim ovog jutra,
upravo brojim koliko njih,
sedmoro ih je zbrisalo u roku od deset dana,
oni na aerodromu mi vise i ne persiraju,postao sam stalni,samo su destinacije razlicite,ljudi su isti,lepi,ponosni,srecni,
i svako je poneo deo mene,razapet na svim meridijanima,od Kankuna do Skoplja,od Clevelanda do Rija,od NY do LE...
lepo je biti deo prica jer su oni deo ovih mojih,i kad se ponovo budemo sreli bice kao da se nikad nismo ni rastajali,oni nikada ne odlaze,odlaze avioni,automobili,godisnja doba,politicari,radnici u penziju...
ostaju sale,pijanke,pesme,zagrljaji...ma super sam sa odlascima...do nekih novih vidjenja...

[yige_gui]

pred dve godine..

oduvek se znalo kako dobro stojim sa matematikom ovo je trebalo da bude tri godine

a sad, evo, pochetak maja.. peta godina kako sam preko bare.. e ide stazh..

razmishljam, dolaze sad ljudi cheshce ovamo, nego shto ja idem tamo.. i eto, ti rastanci su sad idi mi-dodji mi.. stalno neko dolazi i odlazi, da mi je to postalo tako normalno.. evo sam u zadnjih godinu dana bila 14 puta na aerodromu divota..

[borat]

Nikako.... Muka mi je, place mi se, deprimirana sam svaki put kad se vratim ovde i brojim dane do sledeceg odmora............

[ZOE]

Eh.... kako? Kako moramali sa optimizmom, vec gledam na sledeci susret sa svojim najmilijima, sa svojim gradom, i sa jos mnogim drugim stvarima zbog kojih ce ovo moje malo srce uvek biti tamo gde je dom!

[Snoopy Red B]

Nekad mi je to bio veliki problem,
a što više godina to manje suza,
i smejem se kad plakao bi....

[believer]

Ne volim rastanke...definitivno.

naravno....ali,nastavljam da hodam.....

[Emmily]

Nisam bila u Srbiji "par" godina i bas sam imala zelju da odem,ali kad sam otisla,kratko je moje ushicenje trajalo,videla sam se s kim sam imala,sve sam ispucala sto mi se htelo ali sam ipak shvatila da ja vise tamo ne pripadam...i onda sam jedva cekala da se vratim nazad!

[Rohalj Baze]

...meni iskreno, uvek kad odem bude fenomenalno,i isplacem se kao kreten kad god odlazim....i uvek mi kazu kad ces jednom doci da ostanes zauvek....drustvo isto ostalno samo sto su se neke mozda stvari izmenile u njihovom licnom zivotu a takodje i u mom, ali oni ostaju iste osobe koje sam oduvek poznavala...