Ćutanje je / nije zlato...

[Goga]

Hamletovska dilema ...
Koliko puta ste se našli u situaciji da vam je bilo žao što ste nešto rekli, ili niste, a trebalo je...
Da li ste pobornik dobre, stare mudrosti:
'' Uvek ćeš se deset puta više kajati zbog onog što si rekao, nego zbog onog što si prećutao... ''

Ćutanje - jeste ili nije zlato?

[duga12]

ja sam zato i pobegla na forum....cutim i kuckam

[Galahad]

Bash Hamletovsko pitanje... To be, or not to be...

Ja to 'vako vidim, vrlo prosta filozofija... Kako god da okrenesh, kajatjesh se, tako da ne razmishljam uopshte o ovome... Ako kazhem neshto, kajatju se, pa tje biti "shto si rek'o some jedan"... Ako ne kazhem, opet tju se kajati, pa tje biti "shto tjutish, majmune"... Kad sam uochio ovo pravilo... Prestao sam da se kolebam... Ili neshto kazhem, ili ne kazhem, i chekam da dodje kajanje...

[euridika]

'' Uvek ćeš se deset puta više kajati zbog onog što si rekao, nego zbog onog što si prećutao... ''

Ja mislila da ovo ide obrnuto, da ćeš se uvek više kajati zbog nečega što nisi uradio/rekao nego zbog nečega što jesi, jer ako jesi, onda si bar probao i video šta je ispalo od toga

Mene su roditelji vaspitali da ćutim i ne govorim dok mi se ne postavi pitanje, da ne budem glasna, upadljiva. To nije dobro, jer previše se nakupi neizgovorenih reči i moraš sam u jednom momentu da se izboriš i progovoriš.

Nekim ljudima bih savetovala ćutanje. Bilo bi svima bolje i mnoge nezgode bi bile izbegnute, ali ko sam ja da sudim i savetujem, pa to ni ne radim.

Dok ima onih koji znaju kako da slušaju, sve što se izgovori nalaziće pravu refleksiju u onima koji to čuju i time će izgovarači reči graditi sliku o sebi.

Generalno, ćutanje nije zlato, mada prejaka reč može da ubije

[Mish]

Generalno, ćutanje nije zlato, mada prejaka reč može da ubije

Neki me iz milošte zovu "Lajavi krelac".
Nisam od onih što mogu da prećute. I ne želim da prećutim. Samo sam sa godinama naučila da stanem na loptu, oladim i tek onda progovaram. Zašto? Upravo zbog prejake reči.
I ne mislim da je ćutanje ono čemu se čovek mora naučiti.
Slušanje je zlato.
Zato pokušavam svakog da slušam, i trudim se da ono što se izgovori i čujem. Isto tako, ne prećutkujem.
Ko je naučio da govori i sluša neće imati ni nerazrešivih konflikata.

[coolgirl]

Ovako,mislim da ne treba ni cutati ali,ni previse pricati. Mislim,ako ti nesto smeta,ili slicno,ne treba da cutis. Ja volim iskrenost kod ljudi. Ali trebas ipak sagledati situaciju,vidjeti da li ce to sto kazes ikako poboljsati situaciju,ili mozda upravo suprotno,pa je nekad bolje precutati.
Treba znati kad biti iskren,a kad je ipak bolja sutnja.
Ako se na to misli,nemam vremena da citam ove postove iznad,pa ne znam da li sam promasila temu

[greco]

Nisam od onih što mogu da prećute. I ne želim da prećutim. Samo sam sa godinama naučila da stanem na loptu, oladim i tek onda progovaram. Zašto? Upravo zbog prejake reči.
I ne mislim da je ćutanje ono čemu se čovek mora naučiti.
Slušanje je zlato.
Zato pokušavam svakog da slušam, i trudim se da ono što se izgovori i čujem. Isto tako, ne prećutkujem.
Ko je naučio da govori i sluša neće imati ni nerazrešivih konflikata.

Potpisujem.. samo jos uvijek aktivno radim na 'stajanju na loptu'.

[Leonard Peltier]

Uglavnom ne ćutim i sve kažem (lajavi krelac ). Naravno, uglavnom mi se to obije o glavu, ali šta ćeš

Naravoučenije - pametnije je ćutati

P.S Primetio sam, doduše, da u poslednje vreme idem iz krajnosti u krajnost - od "lajavog krelca" , do ćutanja k'o zaliven

[mirka7]

Uvijek sam zbog dugog jezika,kao klinka dobijala batine.Jednom sam mamu pitala šta znači kad neko ima kratak jezik...
Međutim,sa odrastanjem sam shvatila da je najbolje da čovjek ima neku ravnotežu između toga šta,kada i kome treba reći,jer ima ona narodna da jezik kosti nema,ali kosti lomi.
Za okolinu važim kao strpljiva osoba i mogu dosta toga da stavim pod tako da mnoge stvari mogu da prećutim.E onda mi pukne film pa kažem ono što mislim i ne mislim...iako sam takva, divim se ljudima koji mogu da kažu sve svakom odmah u lice,bez obzira koliko će to nekoga u datom momentu povrijediti...treba reći,ne treba ćutati,ali ponekad ipak trebaš odvagati težinu riječi koje trebaju biti izgovorene,jer nisu svi ljudi isti...a najteže su one prećutane riječi...ponekad...

...onaj ko voli tih je,odzvanja samo prazna posuda...

[SQUAW]

Mene su roditelji vaspitali da ćutim i ne govorim dok mi se ne postavi pitanje, da ne budem glasna, upadljiva. To nije dobro, jer previše se nakupi neizgovorenih reči i moraš sam u jednom momentu da se izboriš i progovoriš.

I skupo košta, zato se možda i kaže da je zlato

Ne ćutim, ne smatram da je ćutanje zlato u svakoj situaciji. Gledam da ne dozvolim sebi da dođem u situaciju da se nagutam pa da povratim. To onda zna da bude katastrofa
Isto tako mislim da je ta stara "ćutanje je zlato" lep veo za slabiće i kukavice, glupe i lukave pre nego mudrost. Malo je onih koji ćute zato što je to mudro... bar sam ih ja sretala malo u životu.

Slušanje je zlato.
Zato pokušavam svakog da slušam, i trudim se da ono što se izgovori i čujem. Isto tako, ne prećutkujem.
Ko je naučio da govori i sluša neće imati ni nerazrešivih konflikata.

[Papak]

Koliko sam ja procitao ove postove, chini mi se da uglavnom forumashicama teshko pada chutanje. Chudnog li chuda...

[HLEBmaster]

Za mene to i nije neka dilema, chutim kad mislim da zaista nemam shta da kazzem. Zachutim kad skontam da sam shto se tiche drushtva pogreshio adresu...i tu se ne zadrzzavam dugo. Ali, kad pricham ne radim to da bih prestao sa chutanjem. Umem i da lanem pre nego shto razmislim. Umem kad sam nervozan da kazzem i ono shto nemislim, a za shta kasnije konstatujem da nije bilo neophodno... Pa se trudim da u tim momentima malo stanem na loptu... Medjutim trudim se da ne prechutim nepravdu, narochito "autoritetima". Nishta gore nego kad dozvolish sebi da ne odreagujesh na ono shto inache bi, pa se posle svadjash sam sa sobom ...to je jako iscrpljujuche...
Nebitnima mogu svashta da prechutim, ili bash natovarim.. zavisi..

Koliko sam ja procitao ove postove, chini mi se da uglavnom forumashicama teshko pada chutanje. Chudnog li chuda...

Nikad nisam chuo onu narodnu "Na dupe bi progovorila kad bi mogla!" u verziji koja bi se odnosila na mushkarca

[pero_M]

Poznato je da zene vole zlato.
Poznato je da vole i da pricaju.
Kako ih privoleti da cute?
Treba im objasniti da cutanjem sakupljaju zlato.
(Pa koja se upeca, upeca )

P.S. Ovo vazi i za pojedine predstavnike muskog roda.

[TVO.JA_]

Reči. Bude najlepša osećanja u nama, ukoliko su prave reči, u pravo vreme. Ali zato mogu da nanesu neverovatnu bol, nepodnošljivu, onu koja nas lomi iznutra. Ponekad je ona najmanja reč, �ne� najteža za izgovaranje.
Dešava mi se i da pokušam nešto da kažem, a da ne uspem.
Za neke reči je i prekasno�
Ili pomislim da je sve rečeno, a još toliko toga je ostalo nerazjašnjeno. Krijemo se pod maskama reči, tankim velovima koje obmotavamo oko sebe pokušavajući da se zaštitimo od drugih�
I njih od nas. Izvini, nisam mislila tako...oprosti mi�i na kraju..zaboravi.
Toliko je lepih reči. Samo, zasto ih ne koristimo? Šta nas sprečava? Ponos, reakcije drugih ljudi, ili nešto drugo u nama?
Razgovor ostane nedorečen.
Kao crv, koji nas stalno kopa iznutra, pokušavajući da se izbori sa nama. Reći�ili ne?
Šta ako oni kojima pričamo nas ne slušaju? Ako reči prolaze kroz njih kao kroz maglu�kidaju se na delove, i nestaju..kao eho u daljini?
Šta ako nam ne veruju, ako su neke najlepše reči našeg jezika postale otrcane fraze, koje koristimo kao �utešnu nagradu� samo da bismo nešto rekli?
Ne, nisu dovoljne reči, samo obične reci da nas vrate u život, da počnemo da osećamo odjek svake nedovršene rečenice kako vrišti u nama, pokušava da izadje i požurimo da je kažemo?
I onda se posečemo na poglede ljudi koji nas slome.
I ćutimo..stalno ćutimo.
Ljudi prolaze pored nas.
Postajemo senke sa nedovršenim rečenicama u grudima, srcima. I ostaje još samo par godina za nas. I pruža nam se još jedna, možda poslednja mogućnost da kažemo sve što smo želeli.
�I istina�nedorečena. To je sve što nam ostaje kad posivimo...

Kako god da uradim kajuću se,nekako baš tako ispada

"Ostalo je ćutanje", poslednje su (prilično tajnovite) reči danskog kraljevića Hamleta u tragediji koja ga je ovekovečila.

"Ćutanje je najbolji glasnik radosti", reče Šekspir u svojoj komediji "Mnogo buke ni oko čega".

Ništa manje tajanstven od Šekspira nije ni kineski mudrac Čuang Ce iz 4. veka p.n.e kad tvrdi da je "najbolja upotreba reči ćutanje".

Ivo Andrić pak reče: "Poslednji izraz svih misli i najjednostavniji oblik svih nastojanja jeste - ćutanje."

Oldos Haksli je napisao: "Ćutanje je potencijalna mudrost, kao što neobrađen kamen sadrži u sebi veliku skulpturu."

Nemački dramatičar Lesing veli: "Ko ćuti, taj je budala; zato su ribe najgluplje životinje."

Knez Miloš nije voleo kada narod zaćuti. Priča se da je naređivao pandurima da, kad narod gunđa, još više stežu, a kada bi čuo da je narod zaćutao, naređivao bi - popuštaj!

Rimski pesnik Ovidije je bespogovorno zaključio: "Ćutanje je snaga."

i naravno za kraj :

Milan Rakić je stihom molio za ćutanje, u ime ljubavi:

O sklopi usne, ne govori, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje.
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

[Morpheus]

Latinska izreka kojom sam se rukovodio i pre nego sto sam za nju cuo:

"Audi, vide, tace, si vis vivere in pace." - "Cuti, slusaj, gledaj, da bi ziveo u miru."

Cutanje uglavnom jeste zlato. Istina, covek ponekad mora da reaguje, da odbrani svoj stav, da ocuva dostojanstvo, individualnost, ali kad god je moguce, treba sacuvati prisebnost, odcutati.