Priče iz života.. - Strana 6
Strana 6 od 7 PrvaPrva ... 4567 PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 76 do 90 od ukupno 99
  1. #76

    Odgovor: Priče iz života..

    Podsetila me tema o Novom Sadu...tvrđava...
    Bila je nedelja popodne, leto jedne davne godine...raspust.
    Moj tadašnji momak i ja se dogovorimo da se vidimo, i ae šta ćemo gde ćemo...idemo na tvrđavu...peške.
    Tamo se nalazila i "naša" klupa.
    Nije bilo puno sveta tog dana...tu i tamo tek poneko.
    Posedeli na klupici, prošetali se okolo i meni se u jednom trenutku pripiški
    Nije da ne mogu da "trpim" no...ugleah poluzazidan otvor na jednoj od onih katakomba (valjda su katakombe...ona brdašca).
    Nije nikoga bilo okolo i kažem ja njemu da mi čuva stražu i ušla unutra.
    Dok mi se oči navikoše na mrak...vidim čovek unutra leži
    ...ali skroz nekako neprirodno, licem zariven u zemlju.
    Pomislim da je ili neki narkoman ili je presisao i brzo izađem vanKa i kažem to M.
    Proviri i M. unutra kad...između nogu mu pištolj
    Ja mislim da smo se brzinom svetlosti sjurili sa tvrđave...i sad nastupam ja i moji "momenti"..
    Prvo sam rekla da se pravimo kao da ništa nismo videli...ok, ali...a šta ako nas je neko video kako ulazimo izlazimo a lik ubijen...optužiće nas...u jbt...i tako odemo u policiju.
    Ovi nas spakuju u kola da im pokažemo gde je tačno to mesto...
    Sve u svemu lik je bio samoubica, pucao sebi u usta...
    Ne baš lepa priča...
    Budi pametan i pravi se lud

  2. #77

    Odgovor: Priče iz života..

    Ovo sam ja vec spominjala ovde, samo ne znam koliko vas je registrovalo.. Doduse, spominjala sam par godina unazad.
    U jbt, tek sad vidim kol'ko je ovo dugacko

    Od maliih nogu patim je od jedne vrste socijalne fobije. Od zabavista, kad mi se desilo nesto cega se ja ne secam (tacnije, secam se delimicno), imam napade panike u situacijama kad se ne osecam sigurno. Ja to sad tako samouvereno kazem, ali kad se setim detinjstva, puberteta.. Mislim, da me ne shvatite pogresno, ja se sa osmehom secam tih dana, ali ne sam neke jako bitne stvari propustila. Vodali su me po kancelarijama psihologa, neuropsihijatara, psihijatara, pedagoga.. Verujem da sam za zivota promenila bar trideset lekara sa tog podrucja, da ne spominjem da sam svaki treci dan radila test inteligencije. Na kraju sam vec pocela da se zajebavam i da ih ne radim pa mi je IQ na vecini ispod 50, tako da, danas znam rezultate poslednjeg testa koji sam radila ozbiljno a to je bilo u petom osnovne. Razlog vise da me salju dalje, kod novog lekara.
    Isla sam po crkvama i manastirima, ne racunajuci nase, i po sinagogama i dzamijama (jedna amajlija iz dzamije mi i dan danas stoji u specijalnoj kutiji i jako sam vezana za nju), razne gatare su mi izlivale olovo i vezivale crvene narukvice, bajale kojesta.. Tada mi je to bilo jako strasno.. 'Eeeejjj, pa meni neko izliva olovo nad glavom i jos se pojavi neki oblik zene.. Missim, zajebi to sranje, usrala sam se tada k'o grlica, godinama sam imala nocne more i mislila da cu zavrsiti u paklu, posebno posle posete jednom manastiru gde su casne sestre isle oko mene i pevale neku pesmu dok su moji roditelji ljubili ikone. Dzizs Krajst. Sad kad se setim, pa jbt, moji roditelji su racionalni ljudi, mora biti da im je bilo jako strasno sto sam bila takvo dete i zaista ne bih da mislim kroz sta su prolazili. Mama je jedno vreme mislila da izmisljam pa me je tukla. Ja pobegnem iz skole, dodjem kuci i dobijem batine. Ali bar sam kuci. Mama, npr. te batine ni dan danas sebi ne oprasta. Missim, ja jesam odavno, ne mogu da je ubedim da predje preko toga, iz ove perspektive je razumem.
    I to sve zato sto nisam znala da objasnim sta mi je, cega se plasim. Bezala sam iz skole, iz prvog osnovne, a kad nisam, deka pokojni ili tata su sedeli u skoli i cekali me, ispred vrata ucionice. Kao, bilo mi je bolje kad bi oni mogli da sede ispred skole (fazon, mora biti da su sedeli ispred skole). Kad se setim zabavista, probala sam da pobegnem kroz prozor ali nisam uspela, videle su me vaspitacice. Razlog vise zasto zelim da radim sa decom.. Vaspitacice su me sikanirale zbog mog straha jer nisam znala da im objasnim u cemu je moj problem. Nisu mi dozvoljavale da ucestvujem u predstavama, recitalima ni maskenbalima.. Nisam bila redar.. A nista od toga nisam kuci govorila jer me je bilo sramota. Mislila sam da sam smrtno bolesna zbog te fobije i da me niko ne razume, da tu bolest ima samo par ljudi na svetu i da smo mi obelezeni.
    Dugo sam se stidela same sebe. Mislila sam da zigosana sto sam drugacija i da ce me, na osnovu prethodnih iskustava, ljudi odbaciti ako saznaju sta mi je i da ce me manje voleti.
    Nisam isla na ekskurzije. Stalno sam bila u strahu od novog panicnog napada. Ali, uprkos tome, ja sam zivela normalan zivot kao tinejdzerka, okruzena sa puuuuno ljudi, izlazila sam i pila.. Ali Samo u rodnom mestu. Ni makac dalje. Sama pomisao da napustim rodno mesto me je uzasavala. Razlog vise zasto sam srednju skolu zavrsila vanredno. Polagala ispite i tako zavrsila drugi, treci i cetvrti razred. Dok su se moji vrsnjaci zajebavali, ja sam sedela kuci. Tu sam se neverovatno samosazaljevala i bukvalno sam sedela kuci i plakala govoreci kako me niko ne razume i da moj zivot nema smisao. Realno, tipicno tinejdzersko ponasanje Ali, sa dubljim znacenjem. Tada sam se stravicno ugojila, imala sam 96 kilograma, jbt, nisam vrat imala Moja kuca, moj dom.. Jedino mesto gde sam sigurna od panike. Doduse, ni to nije tacno, desavalo se da me kuci tako strefi da ne znam gde se nalazim. Najgori osecaj kad te u tvojoj comfort zone strefi panika.
    U tom periodu sam morala da idem kod neuropsihijatra da bih dobila potvrdu da mi neki kurac fali da bih mogla idem vanredno u skolu. Tu naidjem na fantasticnog coveka. Jedini koji mi je, do tada, pristupio kao normalnoj osobi a ne kao ludaci. Bukvalno sam se preporodila. Obozavala sam razgovore sa njim i dan danas kad se setim, njega pominjem kao coveka koji mi je preokrenuo zivot. Na zalost, poslao me je kod drugog lekara i tu prestajem sa bilo kakvim lecenjem jer mi je prepisao antidepresive smatrajuci da sam klinicki depresivna osoba sa samoubilackim namerama. Jedina dobra stvar od tog leka je bila sto gubis apetit pa bih bar smrsala Naravno, nisam ga pila niti se kod tog doktora vratila.
    Prvi put kad sam uspela da imenujem svoj problem je kad su me poslali na neki seminar gde se ljudi lece energijom. Realno, citavo to predavanje smo tata i ja presedeli zevajuci ali kad sam otisla do tog nekog glavnog gurua i kad me je pitao sta je moj problem, ja sam iz topa rekla da me hvata panika u situacijama u kojim se ne osecam sigurno. To je bila jedna od stvari koje su mi pomogle da krenem dalje, imenovati neprijatelja.
    Momenat koji je prelomio jeste poseta mojoj sestri u Novom Sadu. Kad smo odlazili kuci, ja sam sedela na zadnjem sedistu, gledala svetla Novog Sada u pozadini i plakala. Od besa prema sebi Zato i danas volim ta svetla, podsecaju me na moju pobedu. To je bilo pre 5 ili 6 godina, ne znam tacno.. I nisam odmah pocela da dolazim u grad. Trebalo mi je godina vezbe, teranja, ponekad i suza kao i navike da ovde budem. Sa velikim osmehom mogu da kazem da sam naucila da kontrolisem svoj strah. Naucila sam da zivim sa njim. Nece nista biti jace od mene i necu nikad odustati da se tim borim. Nista lekovi, nista trave i cajevi, samo ja i moj jebeni mozak.

    Elem, razlog zasto ja pisem ovo jeste neuropsihijatar koji me je preporodio.

    Pronasla sam ga na Fejsu Htela sam odem kod njega i da mu kazem kako sam sad dobro, i to velikim delom zahvaljujuci njemu. U pocetku smo razmenili par poruka, na zalost, ne seca se mene niti mog slucaja. A ni ne cudi me, Bog te pita koliko njih ima kao ja, sa tim strahom. Eeeeeee sad.. Ja ostala jednom prilikom onlajn na Fejsu, kad tap, poruka od mog lekara.. Kao, zasto sam tako cesto onlajn (a u tom periodu sam stvarno i bila cesto onlajn), da li se bavim vezama preko interneta, te kako sam lepo porasla i smrsala (odjednom me se seca), te kako sam ja pobednik, kurac palac kako ja treba da dodjem kod njega na privatnu seansu, pa, evo ti, draga Teodora, i broj telefona, ali ne sluzbeni, ovo je za hitne slucajeve, da li bih mogla da dodjem za nedelju dana.. Sve on lepo, ne kazem ja, al' on je ozenjen covek, dvoje dece blablabla.. Pa sednem, zablenem se u ekran.. I mislim se, pa jbt Teodora, ni ovaj nije normalan

    Dobro sam ja i ispala na kraju kad sklopis sve dileje koje su me lecile.
    Krek, krek.. Ne gudra

  3. #78

    Odgovor: Priče iz života..

    Svanulo jutro i krene Mika u kafanu,
    Mnogo je voleo kafanu i malo ...malo .. pa .nije bio u njoj.
    I tako , krene Mika jos jednog jutra u kafanu i usput sretne svog prijatelja Ziku.

    " Zdravo Ziko "
    "Zdravi Miko
    "
    " Ocemo na jednu ?"
    "Ajmo na jednu "

    I krenu Mika i Zika na jednu.
    Udju u kafanu , sednu za sto na kojem je bio prekrasan karirani stoljnjak,
    pridje im konobarica i upita : " jel jopet isto ? " ( zna ih od ranije )

    "Da, meni spricer presecen " kaze Zika.
    "Da , meni dupli sa obicnom " kaze Mika.

    Donese ona njima pice, popiju oni i kaze Mika Ziki"
    "Ocemo jos po jedno Ziko ?"
    Ocemo Miko " kaze Zika.

    Donese konobarica njima joopet pice i kaze Mika Ziki:
    E Ziko , znas sta mi se jutros desilo ?"
    " Sta Miko ?'" kaze Zika.

    Krenem ja a zena mi kaze":
    " Jel opet u berbernicu ?"

    " Ko te jebe " kazem ja njoj Ziko.

    " Dobro si joj i reko " kaze Zika.

    "Pa da , ali kad je ona pocela da nabraja .......
    ....i sve po azbucnom redu.

    Dodje i do slova K a ja nista ...ali kad dodje do slova LJ ..ja je prekino.
    Nisam vise mogao da slusam.
    Ti bar to razumes Ziko , prijatelju moj."

    " Uh , kako ne bi razumeo.
    Dobro si uradio i svaka ti cast.
    Tako i treba.
    Da se zna cija je rec poslednja Miko"

    "Pa da Ziko "

    " Aj zivelli Miko! "
    "Aj ziveli Ziko !"
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  4. #79

    Odgovor: Priče iz života..

    Bilo je to davno u ono doba kada bi trebalo da donosis neke odluke u zivotu.
    E bas jednog takvog dana , jednog letnjeg popodneva krenem ja u Robnu kucu da kupim loptu kosarkasku jer sam imao improvizovani kos na improvizovanoj tablli koja se nalazila u mom dvoristu ,logicno.
    Ali , sreca ili nesreca , na istom spratu robne kuce su bile i lopte kosarkaske i ploce u sarenim omotima koje samo sto nisu govorile
    " kupi mene "
    I umesto lopte kosarkaske kupim ovu plocu....Dopala mi se ploca , ne mogu reci da nije , toliko mi se dopala I ploca I grupa da sam na gornjaku
    ( svetlo -plave boje , t.j.
    izlizanom )
    napisao ...Sijaj ti ludi dijamante .!
    I dugo sam nosio taj gornjak , I po gradu I po skoli o po kuci ..i po basti
    .Itd


    U to vreme je bilo takvo vreme kada je jedna recenica koja moze
    da se trosmisleno protumaci izazivala podozrenje I sumnju a posebno u malom gradu kao sto je moj.
    ...t.j. sta je pjesnik hteo reci ?

    Nista.

    Mladost ...ludost.

    Ni to.

    Ni to veme . nije bilo takvo vreme.


    Lopta je okrugla.
    Ploca je okrugla.

    Trougao vec nije.


    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  5. #80

    Odgovor: Priče iz života..

    Jako malo ljudi u životu sam zvao prijateljima. Pogotovo muškaraca!
    Pre nekoliko dana me cimne prijatelj, čovek koji taj status ima više od 30 godina.
    Zvao je...jer...bilo je do grla!
    Znam da je već jednom preturio preko glave opaku bolest, njegov sklop borca i inadžije je pobedio.
    Zvao je jer je dobio najnovije rezultate i...porazni su!
    Procena je da će imati najviše nekoliko meseci još...a njegova najveća briga je bila oko kućnog ljubimca. Kome ga poveriti a da će taj znati, umeti i hteti dati mu svu ljubav koju je imao od njega.
    Naravno stvorio sam se kod njega i to vreme smo proveli onako kako umemo, naizgled neobavezno ali suštinski važno obojici.
    Prednost muške komunikacije je u tome što je sve u finesama. Nema davljenja u patetici, izričitih i velikih reči, vrtnje u krugu.
    Prosto...znamo da je neko tu, uz nas, da neće drviti i da će sve, naizgled, biti efikasno. A često je prava bura...u obojici!
    Mnogo toga se "kaže" postupcima, usputnom opaskom, šalom na svoj račun. Mnogo puta smo dotakli dno i nastavili dalje, nikada se ne predajući. Obojica imamo brak iza sebe, decu i samoću. Nema žalbi, nema kuknjave, nema proklinjanja, nema vapaja da zaslužujemo bolje! Prihvatamo život i dane po principu kakve nam karte Bog podeli.
    Jako često sam citirao njegovu rečenicu:
    - Takva tura. (U značenju...trenutno takve su nam karte, ruke, podeljene).
    Verovatno, kada nestanemo, to će i biti na način da nikoga ne opteretimo bilo čime. Možda će svega par osoba i biti jedini koji će nas ispratiti, bez pompe, reči...samo ćutanjem iz poštovanja. Znaće da bi mi to razumeli i da ništa više i ne tražimo.
    Mater vetru...ne želim izgubiti jednog od dva čoveka koje sam ikada zvao prijateljem!
    Lav je možda kralj životinja ali nikada vuka nećeš videti da igra u cirkusu .

  6. #81

    Re: Odgovor: Priče iz života..

    Ovdasnjeg.
    ( Jedan status s fejsa )

    Odem juče u prodavnicu. Ispred mene, neki starac od preko 80 godina. Dva paradajza, tikvica, kilo brašna, kilo šećera i poneka sitnica. Ništa luksuzno, ništa previše vredno ili samo za sladokusce.

    Kasirka sve izračuna, račun oko 1200 dinara.

    Starac izvrne ceo novčanik, sa sve par metalnih novčića. Kasirka prebroji i dođe na skoro 1000 dinara. NIje dovoljno. Pita starca da li da nešto ostavi sa strane, dok on donese ostatak novca, ili da odbije nešto sa računa. On joj kaže da ne ostavlja ništa, jer on i baba ionako više nemaju novca kod kuće, nego neka skine nešto. Odguruje rukom, nesigurno, ona dva paradajza i tikvicu i pita šta još od svojih skromnih potreba da ostavi.

    Ja dajem kasirki 200 dinara i kažem da vrati gospodinu u kesu njegove namirnice. Starac još prebira po džepovima, u nadi da će naći neki zagubljeni dinar. Vraća pogled i kaže "Nemam stvarno ništa više u džepu, uzmite nešto od toga što sam hteo da kupim".

    Kasirka mu kaže da sam ja dodao onoliko koliko je nedostajalo.

    Starac me pogleda, zbunjeno, a onda obori pogled i kaže, "A šta ja sad da radim?"

    "Ništa", ja mu odgovaram, "Uzmite Vaš bakaluk i idite kući, sve je u redu."

    "Ali, meni se ovo nije nikada desilo", kaže starac, i dalje zbunjen. "Stvarno ne znam šta da radim?" i gleda zbunjeno u kasirku.

    "Pa eto, ima još dobrih ljudi", kaže kasirka, a i ona obara pogled.

    "Dajte mi makar Vaš broj telefona i adresu, pa ću Vam doneti 200 dinara, kad budem imao", kaže deda.

    "Taman posla, sve ste Vi to odradili i zaradili još pre mnogo godina", pokušavam da uz osmeh razbijem njegovu muku.

    "Ali meni se stvarno ovo nije nikada desilo, da mi neko toliko pomogne..." kaže starac i počinje da se trese i plače u svojoj bedi, kao da sam mu dao grumen zlata a ne zgužvanu novčanicu. Kasirka mu pakuje ostatak stvari u kese, a i njoj je teško. Ona radi verovatno za 25 ili 30'000 i zna sigurno i sama šta znači nemati.

    "Dođite makar na kafu, ja moram da Vam se odužim", jeca starac.

    "Ne morate Vi ništa, osim da se smirite i odete kući, spremite ručak i odmarate", pokušavam da ga uz osmeh nekako smirim.

    Pruža mi ruku, "Kako se Vi zovete?". "Marko", odgovaram. "Ja sam Milan i pamtiću Vas dok sam živ."

    Pa jebem ti ja i tu zemlju i tu vlast i vlasti koje su ljude, starce koji su preko leđa preturili i onaj veliki rat i čitav život, dovele do toga da se, ne samo zaplaču za 200 dinara, nego da tih jebenih 200 dinara uopšte nemaju.
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  7. #82

    Odgovor: Priče iz života..

    Zašto stavljate toliko bibera u supu?

    ... zatekao sam šerpicu sa čorbom na šporetu... super... izvrsna povrtna čorbica al' sam našao dvadesetak zrna bibera... da li je zaista potrebno toliko bibera?...

    ... drugaru je umrla majka... sutra je sahrana... ima svega par rođaka sa kojima je u vezi, ostali su raštrkani po belom svetu...inače, pre neki dan smo počeli sa sređivanjem njegove kuće... okrečio sam mu sobu, ma fantazija... jebešga, razumem se u taj posao... ezermešter... jedino se u automobile i motore ne razumem al' me to nikada i nije Bog zna kako privračilo ali od moleraja, elektrike, stolarije i svega i svačega po kući, sve znam da radim... tamo, nekih davnih godina, izlepio sam flajere po penzionerskim zgradama i sa torbom punom alata, popravljao po stanovima sve i svašta... skoro dve godine sam živeo od toga... pola grada me je poznavalo a među penzosima sam bio omiljeni lik...
    - ma, nema problema, sačekaću do penzije, Gospodine Iviću... znamo se-
    ... uvek su plaćali u dogovoreno vreme a kamata za čekanje je bila čaša vode i kafa... Bož' sačuvaj da sam uz'o kintu za kamatu al' kafu nikada nisam odbio... zaradio čir i visok krvni pritisak zbog 20-ak i kusur kafa dnevno...
    ... za juče smo se dogovorili da napravimo pauzu dok ne isprazni sledeću sobu... sinoć, oko deset, poruka:
    -e, odlažemo... umrla mi mama-
    ... nazvao sam ga i rekao mu da ću doći predveče... stigao sam negde oko šest... popili za mrtve i žive... došla mu strina sa sinom... neobavezno ćaskanje i po koja čašica, tek da se skrene sa glavne teme... tako treba... svi znamo zašto smo se okupili... posle razgovora sa strinom, ustanovismo da smo u srodstvu... pra-pra baka, pra-pra deda... ma, kada si starosedeoc, sa korenima od 1753. (dotle smo došli sa porodičnim stablom) , očas se nakupi rodbine... nakon tridesetak godina poznavanja sa drugarom, skapiramo da smo braća... lepo, samo nemili događaj kvari... jebiga...
    ... dogovorili smo se... ko od nas prvi rikne... NEMA POPOVA, NEMA SUZA, SAMO ROCK'N ROLL, HEAVY METAL i BLUES al' onaj, Texas, nek se ori do neba... meni, za moju dušu, BB King... može... brinuću se o vama i na onom svetu...
    Poruku je izmenio starsica, 08.04.2015 u 10:13 Razlog: skinut bold

  8. #83

  9. #84

    Odgovor: Priče iz života..

    Citat davorjanka kaže: Pogledaj poruku
    Jd?
    E.G. sr.

    Nego, kada smo već kod igre pogađalica, vremenom se ljudi menjaju a ovo je prostor na kome možeš čak i ime da promeniš.
    E, sad, došlo vreme da se vratim malo u prošlost.
    Ne znam zbog čega sam u drugom gradu koristio drugo ime al' mi je tako nadošlo.
    Ovde je mirnija i kulturnija sredina.

  10. #85

    Odgovor: Priče iz života..

    Onomad, kada se raspao RC pa Neogen, nešto sam se manio foruma i ostalih cicaboca. Tu i tamo sam lepio sličice po fejsu, naravno iz lične kutije zvane Olympus i napisao po koju reč ali forum, jok. Opekao sam se par puta i reko', ded' nešto uživo. Lele, tek je tu raspad sistema. Sunce mu žarko, il' k'o dva'espetogodišnja nevina nevesta u prvoj bračnoj noći il' k'o u vreme osnovne škole a sve 35 i kusur +. Razvedene, izubijane životom, baba-devojke, one, kojima je Skot Pek, Alhemičar i Danijela Stil, ispr'o mozak... užas jedan, dva i tri.
    Posvetio sam se poslu, najčešće iz šupljeg u prazno al' se guralo nekako.
    U neko doba mi se zadesi jedan susret i nakačim se na neki forum. Firkao malko po marginama, uletao u neke zdrave rasprave a onda se uvuklo neko zlo i napustio sam taj prostor. Otvorio sam Gmail a ono, par stotina neotvorenih poruka a među njima i davno zaboravljen ovaj forum.
    Eto, dugo se nismo čitali.

  11. #86

    Odgovor: Priče iz života..

    ... sedeo sam u restoranu i čekao Desu da se pojavi... stigao je sms...
    -malko ću da kasnim-
    ... naručio sam kafu i kiselu... drugi sto od mene... par... on, 50ak godina, zalizan, buca... ona, oko 30ak, sasvim solidna crnka, ručaju... džaba mu Pol Zileri, kada se bori sa mesištem u tanjiru k’o da ima buzdovane u rukama... nabijao je viljušku u šniclu k’o da ubija zver... zalogaj kojeg bi se i krokodil postideo je ubacivao u usta sve zalivajući vinom... pomislio sam da nije jeo, barem nedelju dana i da ga muči strašna glad... ona je odmerenim pokretima seckala male zalogajčiće i pristojno jela... Džizas, koja kombinacija... Beauty& The Beast... sa zalogajima u ustima je nešto glasno komentarisao, mašući rukama a ona se smeškala i potvrdno klimala glavom, pogleda spuštenog u tanjir pred sobom... završio je sa jelom, odbacio viljušku i nož, zavalio se u stolici, pogladio po trbuhu, olabavio kravatu... trgao se, naduli su mu se obrazi... pristojno, nema šta... podrignuo je u sebi... dolio je vino i iskapio ga ... finale... nokat na malom prstu je zamenio čačkalicu... svaki ulov je prvo odmerio a zatim ga pojeo... gre’ota da se baci... mlada dama je završila sa jelom, obrisala usne salvetom... dohvatio je flašu, sipao prvo sebi pa njoj i nazdravio... sručio je ono vino, mahnuo konobaru...
    -još jedno-
    ... konobar je samo klimnuo glavom... cool tip... garant mu se ovakvi pojavljuju svaki dan u bar 10 primeraka... doneo je flašu, tip mu je oteo iz ruke i sam sebi sipao a zapim, naiskap...
    ... neko mi je zatvorio oči... poljubac u obraz...
    - izvini što kasnim, morala sam prvo da svratim do mame-
    ... naručila je kafu i kolu...
    -da li si me dugo čekao?-
    - nisam, imao sam zabavu-
    ... konobar je doneo narudžbu...
    - danas je baš pakleno, aj’mo na adu-
    - no problemo, samo da klopnemo nešto na brzaka i palimo-
    - gladnice jedna-
    ... poljubili smo se...

  12. #87

    Odgovor: Priče iz života..

    ...nešto sam se razmišlj'o 'de da strpam ovo al' ajd...
    ... subota jutro... odveo sam klinca u muzičku školu... menjaju žice na tamburi, vežbe, solfeđo... sat i po-dva lufta... taman sam zamakao iza škole, kad me zaustavio jedan poznanik iz jedne od firmi u kojima sam radio... aj'mo na piće i bla, bla... odemo u neko kafanče (s nogu)... ima neshto da mi kaže... počinje priča... oženio se sa nekom B ... OK... kaže mi da je poznajem... alchajmer, godine, imena, face... gomile stvari su izbrisane... kaže mi.. .
    - zabavljao si se s' njom-
    - mua?...ne sećam se, džaba-
    ... priča ide dalje i neki detalji se pojavljuju kroz maglu...B?...da!...ybt, prošlo je 1/4 veka od tada... kupili su kuću, selili stvari i u džumbusu je našao njen dnevnik (rada)... počinje da njače... u njemu je nasšao gomilu razni' tipova sa kojima se zabavljala...
    - i?-
    ...njemu nikada nije radila one stvari koje je radila njima... opisuje detalje itd... razveo se... zovem konobaricu (brkatu), plaćam piće... lupnem ga po ramenu...
    -aj' zdr'o...(pavijanu jedan)-
    ...'ebačka priča, a?...
    ... deder za baću jedan c mol...
    ....bele ruže, nežne ruže... cvetale su na prozoru...

  13. #88

    Odgovor: Priče iz života..

    Pre par godina, pred izbore.

    ... da... čitam o izborima... dva favorita... grlo 1 Tadić, grlo 2 Nikolić... ko će prvi do cilja... po mom, između Scile i Haribde... u stvari, lično me zabole kurac koji će biri prvi... radim svoj posao, koji ne zavisi od politike... možda i zavisi al' firma će uskoro napuniti 70 godina postojanja... preživela je, autonomije, raspad, ratove, ekonomske krize, inflacije, vlade a ljudi u njoj su slične orjentacije... hleba i igara i to naplati... politika, ekonomija, razne vlade, ne utiču na poslovanje... dakleM, Tadić... evropski orjentisan... ekipa oko njega, lopovi... ko i' jebe... Nikolić... neopevani smrad... kako vetar duva... te ovo, te ono... danas ovako, sutra onako... ni jedna ni druga strana nisu dali konkretan program... prvi obećava već ihahaj a drugi... jebiga... drugi nema pojma... svi smo za promene al' nemamo odakle da krenemo... aj' za početak da krenemo od sebe... ako zaista želiš da se nešto promeni, promeni stavove... very simple... čitam dalje... ako pobedi Tadić, izgubićemo Srbiju, nacionalni identitet... kada tako nešto pročitam, pomislim, odakle su ti ljudi... jebote, il' znaš ko si i šta si... izgubićemo Srbiju... Kosovo smo popušili, to je jasno... Vojvodina želi da bude deo Srbije al' joj je pun kurac mužnje... od kako pamtim za sebe, vazda je Vojvodina bila glavni donator za nerazvijene krajeve... aman, dokle će biti nerazvijeni... Nikolić će sačuvati Kosovo... aha, kad bi se zajebavali... Kosovo, odavno nije deo Srbije... to sam već napomenuo al' pak, da se ne zaboravi... sa Vojvodinom ne znam šta bi uradio... verovatno bi je ogradio žicom a stanovništvu nesrpske nacionalnosti, zveknuo žute trake na rukave... za svaki slučaj... iš... nacionalni identitet... hm... nisam razmišljao o tome... znam ko sam i znam šta sam... to mi niko ne može oduzeti a da ga izgubim, mogu al' samo ako sam nemaran... kada pročitam toliko izjava o gubitku nacionalne svesti i identiteta, pomislim, Bože, koliko nemarnih ljudi... OK, nekom je jutarnja mantra: «ja sam (te i te nacionalnosti)... Džizas... koga to on ubeđuje?... il' znaš il' ne znaš al' ajd... poštujem tuđe, svoje ne dam... ne znam zbog čega se i drugi ne pridržavaju toga... dakle, Boris ili Toma... više mi se dopada Evropa, nego žica...

  14. #89

    Re: Odgovor: Priče iz života..

    Nije moja prica.
    I nisam se pronasao y njoj.
    Ali mozda se neko pronadje.
    I nije samo jedna prica iz zivota.
    Moze biti zivot cijeli,






    Najgore su one usamljenosti kada ste u vezi sa nekim…

    Kada ne možete, ili ne smete, da odete, ili budete sa drugim, a kada vam je onaj koga navodno volite stran, dalek, dalji od svih onih koji vas okružuju, koji prolaze pored vas.

    Čovek izgovori nešto što ne sme na početku veze, veže se, i obaveže, od uzbuđenja ne vidi ono što ide posle, ili što bi moglo da ide posle, i nastaje pakao.

    Preslab da ode, a prejak da se pomiri i zadovolji sa onim što ima…

    I tako u krug, svaki dan, svaki sat, svaka sekunda…

    Pretvaranje, prilagođavanje, skretanje teme, lažni osmesi, lažni poljubci, podilaženje, ćutanje, odrađivanje ljubavi, ili onoga što je od nje ostalo.

    Zašto? Zato što tako mora…

    Zbog čega? Zato što ne postoji drugi put…

    A postoji, uvek postoji.

    Osoba koja je pored nas to ne zna, ili ne želi da zna. Nema ni približno potreba koliko mi, zadovoljna je što ima vezu, navodno normalnu, i time misli da je rešila sve emotivne probleme do kraja života.

    A nije, nije ni svesna da veza počinje svakoga dana, od prve jutarnje kafe, do poslednjeg zagrljaja, i odlaska u krevet. Ali nju to sve manje zanima, nije joj jasno šta mi više hoćemo, šta to nama treba, a da ona to ne može da pruži.

    A treba, toliko toga treba…

    Vreme prolazi, ne dešava se ništa. Sve se svodi na to da li da odemo, ili ne. Ako odemo znamo šta nas čeka, ako ostanemo biće još gore…

    Polako se ređaju neostvarenosti, prećutkivanja, izbegavanja, sitne uvrede, prazni sati, prazni dani, prazne godine…

    Kreću sumnje u ljubav, brak, porodicu, kreću sumnje u sebe, kreću sumnje u sve ono u šta smo do juče verovali. Sve ono što smo strpljivo gradili počinje da se topi, urušava, i dobija jedan drugi oblik.

    Mi dobijamo drugi oblik, nismo više isti, naši životi nisu isti, sve ono od čega smo nekada bežali u nadi da ćemo se posvetiti nekome počinje da nam nedostaje.

    Nedostaju nam prijatelji, izlasci, život. Nedostaje nam običnost, lakoća, spontanost. Nedostaje nam ono neuhvatljivo dete u nama koje smo toliko dugo čuvali, a koje se preko noći pretvorilo u nešto čega smo se najviše užasavali.

    Nedostajemo sami sebi onakvi kakvi smo bili…

    Kao da je ova ljubav, ova sa kojom smo, ubila u nama sve moguće ljubavi koje smo imali, i koje smo mogli da imamo. Prema svemu, svima, a najviše prema životu…

    Kako je moguće da osoba koju smo toliko voleli, naše sve, postane neko koga želimo da se oslobodimo i raskrstimo zauvek. Kako neko ko je bio naša ljubav i strast, naša budućnost i sigurnost, postane naša patnja i bol, naše veliko ništa.

    Malo toga je ostalo, samo prokleta ubeđenja i glupe zakletve pred svetom, glupi principi koji su nas vezali za nešto od čega želimo da pobegnemo što pre…

    Sve nam zavisi od njega, a muka nam je od njega…

    Sve naše smo nesvesno prepustili nekom drugom, a taj drugi to nesvesno koristi i postaje sve veći i veći, a mi sve manji…

    A mi sve manji…

    Sve manji…

    Dok u potpunosti ne nestanemo…

    EK
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  15. #90

    Odgovor: Priče iz života..

    ... k’o u onom starom vicu... vratio sam se dva dana ranije sa poslovnog puta... propao mi je posao jer je komitenta u’apsila murija zbog neke pronevere... bio sam sitna riba u celoj priči i pustili su me nakon samo 12h ispitivanja... stigao sam pred zgradu tik, posle ponoći... kada sam hteo da otključam, nisam mogao... ključ je bio i sa druge strane... pozvonio sam... čekao, zvonio a onda sam zalupao na vrata i nakon pretnje da ću da provalim u sopstveni stan, otvorila je vrata... saznao sam u momentu... verovatno poslednji... klasika... baja je bio u kupatilu...
    - izađi... neću ti ništa-
    ... muvala se oko mene, vukla me za mišicu i histerično pokušavala da mi nešto objasni... pogledom sam je poseo na razbucan krevet... izašao je iz kupatila, zakopčavajući gornje dugme na košulji... skretao je pogled...
    - sedi-
    ... naredio sam mu... seo je pored nje...
    - ne tražim ni krivca ni žrtvu... Jasna, imaš pola sata da pokupiš stvari... Đuka, zvaću te Đuka, sačekaćeš je da se spremi a zatim ćeš joj pomoći da se iseli... duboko ću ti biti zahvalan zbog toga... bilo bi glupo da je selim kroz prozor... peti sprat je... znaš, nije u redu-
    ... pokušala je ponovo nešto da mi rekne al’ sam joj uzviknuo...
    - pakuj se... vreme ti ističe-
    ... držao sam ga na oku a Jasna je pokušala da se sabere... jebi ga... ja sam je oduzeo... dreknuo sam...
    - GIBAJ SE!!!-
    ... najzad se pokrenula i iz plakara izvadila kofer a zatim je počela trpati stvari u njega... otvorio sam bar... neko je smazao Džonija...
    - pizda vam materina... mogli ste da mi ostavite gutljaj-
    ... nasuo sam dve čaše vinjaka... u drugu sam sipao tri puta više i dao Đuki...
    - aj’ živeli-
    ... uzvrpoljio se i zagledao u količinu u čaši...
    - izvini-
    ... dolio sam mu još jedan prst vinjaka u čašu...
    - SALUD
    ... ispio sam sadržaj u cugu i značajno pogledao Đuku... šta je mog’o siroma’, nego da i on stuče sve u cugu... zasuzile su mu oči... spustio je čašu u krilo a ja sam dolio istu količinu i sebi i njemu...
    - SALUD-
    ... druga tura mu je krenula na nos... hteo je nešto da kaže al’ sam samo stavio kažiprst na usta i ...
    - pssst... da je ne uznemiravamo... zajebaće nešto pri pakovanju-
    ... dok je šuškala po plakaru i stvarima, gledao sam ga kako drži pognutu glavu... Jasna je završila sa pakovanjem i htela nešto da kaže al’ sam je prekinuo sa kažiprstom i pssst-om... posle skidanja kažiprsta sa usne, usmerio sam ga na vrata... Đuka je pokupio sa poda kofer i putnu torbu a Jasna je uzela par kesa... pomogao sam im otvaranjem vrata...
    - pa, mladenci... želim vam mnogo sreće i zdravlja... Đuka, polako vozi... popio si –
    ... dok su čekali lift, vratio sam se u stan i zatvorio vrata za sobom, okrenuo ključ dva puta i odgegao se u sobu... pustio sam „Tubular bells“...
    - kurvo, pička ti materina-
    ... nabio sam lice u šake i zaplakao...

Strana 6 od 7 PrvaPrva ... 4567 PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Zalaganje života
    Autor zosim u forumu Srpska poezija
    Odgovora: 13
    Poslednja poruka: 20.11.2011, 23:40
  2. Religija/stil života
    Autor psssst u forumu Religija
    Odgovora: 65
    Poslednja poruka: 27.10.2010, 06:02
  3. Nar, ili jedna stranica života
    Autor kohili u forumu Filozofija
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 26.11.2009, 17:46
  4. 2 trenutka jednog,istog života
    Autor kohili u forumu Filozofija
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 26.11.2009, 03:10
  5. Ima li života nakon razočarenja?
    Autor ser_gogsy u forumu Filozofija
    Odgovora: 72
    Poslednja poruka: 01.09.2009, 15:44

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •