Priče iz života.. - Strana 4
Strana 4 od 7 PrvaPrva ... 23456 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 46 do 60 od ukupno 99
  1. #46

    Odgovor: Priče iz života..

    Dogovorimo se drugarica i ja, pre par godina...a na njeno insistiranje, da odemo na pijacu u Pancevo.
    "Znas L. sta svega tamo ima, pa sve bagatela, pa Mira kupila ovoono, pa komsinica opremila decu za zimu...bla bla".
    Nije mi nesto posebno u datom trenutku trebalo, ali ajde...da joj pravim drustvo
    "Ali znas L. ...nemoj da idemo onim busom sto vozi, on ostaje 3 sata (samo), a to nam malo....vec ajmo vozom"

    Ajmo...
    Oko 5 ujutro eto mene na stanici...uFatili voz za BG...tacnije za NBG...a posle i onaj (polu)metro...
    Za cca sat vremena ona spici sve pare...kupila i ja nesto (sto se kasnije pokazalo kao propala investicija)...
    Uglavnom bile smo "gotove" za sat i frtalj
    Sele, popile kafu (novembar je biJo u pitanju) i ajmo nazad u NS...
    Pred nos nam pobegne taj (polu)metro za NBG....naidje sledeci...pogledamo se...'ocemo, ma jashta...voz k'o voz...negde cemo stici
    Upadamo unutra...vozic krene...i...
    ...pitamo nekog pored nas...gde da sidjemo da bi nastavili za NS...
    Ali avaj, voz ide za ,mislim neku Borcu, ili tako nesto, i posle par minuta ceo vagon krene da resava nas "problem"
    Na kraju se usaglasili da sidjemo kod Vukovog spomenika, hvatamo sledeci za Pazovu (bem li je koju, ne secam se) pa za NS
    Sisli mi kod Vuka...pitamo kada ide za Pazovu...kaze ljubazna teta...za 2 sata
    QQ, sta cemo...ajmo gore na zemlju...
    A lepe su one pokretne stepenice...i brzo piche...i dugacke su (moram josh koji puta da odem tamo da se vozam). Izasli gore...kad ono ...MARATON taj dan...nista od buseva ne 'oda
    Vratili se nazad...(ja se tu malo vozala) i sacekali vozic za Pazovu. Stigli u Pazovu...pitamo kada za NS...za 2.5 saticka
    Sve u svemu...nikada vise sa Sanjom u Pancevo
    Budi pametan i pravi se lud

  2. #47

    Odgovor: Priče iz života..

    Poseta Njoj na dan Njegovog rodjendana

    Teško sebe nateram da odem jer znam da će mi posle biti teško. Ali njoj je još teže. Pa tako ja ponekad odem. Vratim se u svoje detinjstvo koje je mirisalo na lipu i jastuke. Solea kremu na njenim mekim, uvek toplim rukama. Na knjige čiji su listovi tanki i žuti. Na Nove godine i smeh. Na špajz prepun iznenadjenja. Na sve ono čega danas više nema. Odem ponekad....

    I danas sam otišla, da se nemo sećamo kako je nekad bilo. A na glas je pričala kako je danas. I reče mi kako ju je zvala drugarica s kojom je odrasla, našla je preko Jane. Bile par kuća razmaka kao deca.... Ponovo mi pokazala sliku svojih roditelja. Sliku s njihovog venčanja. Ispričala mi jedan svoj san, koji je sanjala još davno, i sad opet, skoro. Kaže, "Šta ti misliš, kako je to moguće, šta to može da znači?" Svašta mi je pričala, kaže, njen sin s njom više ne razgovara, samo nešto na nju viče i treska vratima, a ona sama šeta i priča kao da je deda tu.... Pitala me, "A jel' se sećaš kad ste bili mali, pa smo išli da gledate lane, Bože kako si bila uporna, da ideš, pa da ideš.... A tvoj deda, stavi te na ramena, pa te nosi."

    Moj deda. Danas bi mu bio rodjendan. Pravila bih mu tortu. On bi, kao i uvek, ćutao. I s nekim davno nestalim lolama naručivao pesme u svojoj mašti, koje više niko ne peva. Šetao nekim dalekim njivama koje je udisao kao dete. I danas mi je namignuo sa one slike, na kojoj mu je kosa crna i krecava.

    I ja sam namignula njemu. Za srećan rodjendan....

  3. #48

    Odgovor: Priče iz života..

    Volim da slušam priče o svom malom gradu....o gradu koji je nekada sijao punim sjajem, u kome su živjeli svakojaki ljudi, dolazivši sa svih strana bivše zajedničke države...trbuhom za kruhom. Pomalo mi je nevjerovatna činjenica da je u njemu živjelo mnogo Jevreja...onda su došli oni koji nisu trebali doći..i oni su otišli. Neki na sretnija mjesta, neki na manje sretna. Spomenici svjedoče tim manje sretnim.
    Nikada nisam upoznala niti jednog Jevreja, oni su za mene neka druga dimenzija...nažalost...po pričama ih zamišljam kao bogate ali škrte...i kao tihe, ne znam zašto, ali u mojim mislima to su tihi ljudi.

    Slušam juče jednu priču o njima koji su nekada bili ovdje...o čifutu (ne sjećaju ljudi kako se zvao...sve su ih tako zvali) ...i taj čovjek je imao par komada djece...a pošto su bili bogati a škrti...svaki dan se "obračunavao" sa svojom djecom gledajući da prođe što jeftinije.
    Ujutro, prije doručka bi im ponudio dvije opcije: da jedu, ali neće dobiti novčić, ili da ne jedu i dobiju novčić. Za ručak, gledajući da ih se riješi lako...u sezoni trešanja rekao bi im da se počaste i popnu na trešnju (jer nisu djeca imala pravo da se penju sama)...i tako riješio ručak....kada je došlo vrijeme večere...poprilično gladna djeca nakon pojedenih trešanja došla bi do stola a otac bi im tražio novčić da plate večeru. Naravno, imao je da plati onaj ko nije doručkovao.

    Počinjem da shvatam otkud im toliko bogatstvo. . .
    Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
    kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?

  4. #49

    Odgovor: Priče iz života..

    Danas, lep i sunčan dan, jelte...na poslu nema gužve tako da nesmetano mogu da blenem kroz prozor (sa moje leve strane je ogroman prozor preko celog zida, sa sve rešetkama, koji gleda na dvorište, pa na ulicu, tako da si kao u izlogu). Odjednom, primetim frku između ekipe vrabaca i lokalnog džukca. Vrapci lete oko njega i krešte iz sve snage. Pogledam malo bolje i vidim da pas balavi malo vrapče, pre vremena izletelo iz gnezda, a ovi što ga brane su mu veovatno roditelji i familija.

    Šta ću, izađem napolje i krenem u akciju spasavanja, međutim džukac uzme malog kljunara u usta i počne da beži. I tako ja trčim za njim sve do ambulante, gde on ispusti pernatu živinu i zapali. Uzmem mališu u ruke i obavim medicinski pregled. Jes' da je sav ižvakan, ali nigde povređen, samo mu je perje slepljeno.

    I, šta sad?

    Prvo ga stavim na garažu, računajući da će ga ovi njegovi tu videti. A šta ako počne kiša? Vratim se posle dva koraka, uzmem ga i odnesem u poštu, neđem kutiju i smestim ga unutra. Krenem da azmišljam šta dalje i da psujem samog sebe zbog komplikovanja života - treba hraniti (čitaj: kljukati) tog malog imbecila, jer još ne ume da jede sam. No, dobro.

    U neko doba, kad e osušio, iskoči on iz kutije. Tu ukapiram da u stvari može da leti, ne baš perfektno, ali može, izgleda da ga je kuca ćapila prilikom prvog leta. DoooOOOobro. Odnesem ga na dud, gde bleji njegova ekipa, kljuckajući opale plodove. Naravno, glupson momentalno poleti i aterira pored obližnje ograde.

    Uhvatim ga ponovo i smestim među grane duda, odmaknem se i gledam šta se dalje dešava. Pošto je bio dovoljno glasan, ovi njegovi su ga čuli, i došli kod njega. Lep je to prizor kad tako male živuljke brinu jedna o drugoj.

    E sad. Realno, sutra ili preksutra će moći da leti normalno, samo treba da bude dovoljno pametan i ostane na istom dudu, i da ne pokušava ništa. Držim mu palčeve da tako i bude.

    I takooo...pravi sam mladi izviđač.


  5. #50

    Odgovor: Priče iz života..

    Jedan od mojih najboljih prijatelja je tamnije puti i jedan je od dvojice tamnoputih u mom gradu. Jedemo iz istog tanjira već jedno tridesetak godina, pa mi je licimerno da ga nazovem afro-amerikancem ili nekim politički korektnim imenom. Često se i sprdamo na temu crnci belci, ipak smo mi ekipa, ali ga žestoko branimo kad ga neka fašistoidna spodoba pogleda popreko. Otac mu je bio Afikanac, a majka iz našeg grada, tako da je ovde odrastao, a da nije tamnije puti -pravi bi laloš bio . Pošto je rano je bez roditelja ostao, vrlo mlad počeo sam o sebi da se stara i izrastao u jednu divnu, obrazovanu i moralnu osobu, koju svi volimo.
    Elem, lako je bilo dok je Jugoslavija postojala, bio je Jugosloven.
    A kako ćemo sad?
    Afrikanac ? - Crna Gora je najbliže, što joj se približio.
    Zbog mame da je Madjar . - Smešno.
    Srbin ne mož biti .
    Srbijanac ?
    Tako se on u šali samoprozvao Afro Madjar , a jadan ne zna kako da se izjasni.
    Pošto se ovde rodio, školovao, odslužio vojsku i proveo ceo život kao i svako od nas, jako dobro znam koliko voli svoju zemlju i koliko lepo priča o nama gde god ode.
    Ali,...
    s vremena na vreme se pojave one fašisoidne gnjide koji bi nešto da mu objasne, a zbog kojih moj prijatelj ne šeta ulicama opušteno koliko i svi mi. Najgore je što ti smradovi nemaju nikakvog problema sa svojim nacionalnim identitetom i to jasno pokazuju, a kad se svi na gomilu skupe zajedno ne mogu doprineti za svoju zemlju, koliko moj prijatelj sam.
    Ko je tu patriota, pitam se ja ?
    Meni je strogo zabranjeno da stavljam te u pesmu...

    Bane Krstić


  6. #51

    Odgovor: Priče iz života..

    Dva puta zadnji dan na poslu u jednoj godini. Dva puta opraštanje i najlepse želje. Ponovo razmišljanje kako će mi nedostajati svi ti ljudi.

    Po drugi put skok u nepoznato u jednoj godini. Imam utisak da neprestano hodam po nekoj žici iznad provalije, vezanih očiju da ne vidim koliko je duboka. S vremena na vreme pojavi se neka ruka da me pridrži, a zatim opet nestane. Ostajem na žici, vetrovi dolaze da me posete, uzdrmaju hod i opet odlaze.

    I kako će tamo biti, kad stignem na drugu stranu? Koliko li će taj spokoj trajati? Niko ne zna. Uvek se nadamo miru, uvek želimo da mislimo da je to to, ali niko ne zna. I nikad se ne treba uljuljkati I prepustiti. To nas slabi. Postajemo nesposobni da preživimo sa manje, da se snadjemo ako do toga dodje.

    Zaboravimo šta znači borba, strah i neizvesnost.
    Isn't it funny how day by day, nothing changes, but when you look back, everything is different?
    C. S. Lewis

  7. #52

    Odgovor: Priče iz života..

    Kako si se samo usudio...

    Čitam jednog od mojih omiljenih blogera http://blog.b92.net/text/17193/Spanske-suze/ , primetim koliko je čoveku teško, umro je Gary Moore.
    Nekako mi je sve to došlo nelagodno. Znam da čoveka nikad u životu nije ni upoznao, nit mu je rod, još manje prijatelj,...a toliko ga žali.
    Mislim da ga razumem...
    Ja sam dvaput u životu bio u sličnoj situaciji,...naljutim se na nekog što je umro. Kako se samo usudio, šta on glumi, šta zamišlja? Tek tako ode, a zna kolika će rupa ostati na njegovom mestu koja se ne može popuniti. I od svih na svetu, baš on je morao da umre i to baš sad. Naljutim se ja na njega baš stvarno...svašta mu još kažem.
    Prvi put:
    - Teško vreme: sankcije, ratovi, monetarni haos,...Rock n roll je rekto ko slušao, a još manje svirao. Novi muzički pravci i zvezde mi se nisu baš svideli, tako da je baš malo muzičara sviralo nešto meni razumnjivo. Oni dostojanstveniji nemaju kome da sviraju, a oni kojima je svirka hleb su odavno na narodnjake prešli. Jedini plamičak koji je nešto novo radio i snimao su bili EKV.
    I baš onda TRAS,...Milan Mladenović umre...
    Drugi put:
    - Jedva smo ispratili Miloševićev ražim, tuga i jad ostali. Jedini plamičak od koga smo nešto očekivali i nadali se bio je Zoran Djindjić. Toliko su ga pljuvali da ni na izbornu listu nije smeo, al su ga u parlamentu izabrali što dalje od glasova naroda. Tad nam se činilo da je mašinerija krenula da se kotrlja.
    I baš onda TRAS,...Zoran Djindjić umre...
    To su jedine iskre, nepoznati ljudi koji su mi nešto značili u životu i smatrao sam ih na neki način delom porodice. Našao sam vremena grobove da im obidjem i poklonim se. Milanu '94. jedno mesec dana posle sahrane, a Zoranu nedavno.




    Poruku je izmenio vladapera, 13.02.2011 u 22:07
    Meni je strogo zabranjeno da stavljam te u pesmu...

    Bane Krstić


  8. #53

    Odgovor: Priče iz života..

    Citam ove romane na prethodnoj strani i ne mogu cudom da se nacudim kol'ko smo nenormalni bili
    Ovaj 'Leb je bas bio inspirisan
    Gather ye rosebuds while ye may...

  9. #54

    Odgovor: Priče iz života..

    Ne znam smeju li ovde bajate priče al' ako smeju eve jedne čisto da se rekne da sam i ja neštA pis'o na temi :kez.
    lepo sam ja tako radio u školi i dolazio dva dana nedeljno ui odrađivao mučenički svoje časove, i kako volim da pričam k'o navijen sa svim profesor'ma sam progovorio barem po dve reči za to vreme dok sam to radio.
    Jedno veče, u cajtnotu sa m s vremenom , jerbo bi trebalo da stignem prvo kući, pa posle da se nađem s n'akvim ljudima d'idemo na noć rekamoždera. I kad se završio moj čas, sretnem jednu profanku, i setim se da je rekla da živi u kraju blizO mog i uljudno je upitam, pošto znam da je motorizovana: Ceco, mo'š li da me povezeš do Banjice, ako ideš kući, ne bi' te pit'o nego sam bađš u žurbi
    Kaže ona mene : Mogu, što da jok, samo d'odem do klonje.
    Obradujem se k'o siroče i čekam je da završi šta god da je tih 15 minuta radila tamo, i kad iziđe otalen pita me: A što ste Vi baš sa mnom hteli d'idete kući
    Ne kontam omda', ali skontam posle cirka 12 secundi da je tetka mislila d'oću da je napa'nem usput i da u njenim kolima slušamo ploče i te neke lepe stvari, i faca joj beše preplašena.
    Vidim da ću još i d'ispa'nam silovatelj i napasnik, gledam je u facu, ima bradavicu na nosu, k'o veštica iz Popaja, mala 150cm, nikak'a, ne bi štedeo u njenu kasicu ni za živu glavu, al mi sramota da joj reknem da je toliko ružna da bih pre karao samog sebe.
    KAže ona meni, povezla biih Vas ja, ali ne idem na Banjicu
    Jašta, a ja lepo uljudno odgovorim: Ma nema veze, prošetaću tih 10 km, a mislim u sebi, jebeš budalu.
    Dođem sledeće nedelje u školu i svi me čudno gledaju
    Razmišljam, jesam li šta propustio, a jedan mi prilazi posle časa i kaže mi : Hoćeš ja da te povezem
    Sinula mi sijalica. Budala je svima rekla da sam 'teo da se vozim s njom, zarad koitalnih ciljeva :oh maj gad, kakav čeme i jad

    Ova priča nemam naravoučenije, i samo budala može da nasedne i da je pročita
    Najgora je uš što iz opanka iziđe.

  10. #55

    Odgovor: Priče iz života..

    Dakle, dva pitanja: Kako se zoves?, da bismo utvrdili da se sve devojke iz grupe zovu ili Milica, ili kao ja, a odmah potom Je l vozis skije ili bord? ovo drugo je maltene postalo refren, takoreci pitanje od krucijalnog znacaja


    Dan prvi. Iz price se, malo po malo, da naslutiti s kim sam ja krenula. Dvoje DIF-ovaca, dvojica instruktora skijanja i jedan bivsi takmicar. Leeepo, Megijana, bas si se usrecila, lako ces naci sparing partnera Dobro, ne moram sve te ljude primoravati da me trpe bar tog prvog dana, dok mi se u noge polako ne vrati osecaj za obavljanje tog plemenitog sporta kojim sam se poslednji put bavila pre godinu dana... Krenucu sa organizovanom grupom koja, izmedju ostalog, nudi i upoznavanje sa ovom (malo je reci) planinom. Mada, sta ce to meni, ja imam taj urodjeni smisao za orijentaciju, otkud bih ja mogla da se izgubim Jeste da sam se izgubila na parkingu kod trznog centra u koji smo svratili u dolasku, ali bilo je jos puno autobusa pored naseg


    I tako mi krenemo... djuture. I bas je bilo lepo, do jednog momenta Red zicara, red skijanja... U jednom momentu poce onaj sneg sve vise da lici na kacamak a sve manje na sneg, pa se nekako provukosmo da zaobidjemo i ono blato. Za svakog ko je iole pismen na bar jednom svetskom jeziku (sem srpskog ) natpis da je staza zatvorena upucuje na to da treba da se vratis nazad. Ali, posto je poznato da Srbima niko nista ne moze i da su jaci i od sudbine, oni ce otkloniti svaku prepreku koja im se nadje na putu i elegantno nastaviti svoje putešestvije. U nekom momentu skontas da grupa nekako... nije bas celovita Nadjes se na necemu sto bi trebalo da bude staza, al si nekako naviko da na stazi ima snega i da je nagib manji od cetres pet stepeni. Nas par komada pilica. I sta sad, gde sad? Najlogicnije bi bilo nizbrdo


    I tako... ne b ja sad tu puno opisivo kako je izgledalo to spustanje. Ste gledali nekad Opstanak? E, tako nekako. Uglavnom, neki su imali snage da se posle svega toga na nogama (skijama) vrate nazad, a neki su resili da popiju kafu, da dodju sebi dok jos imaju kome i da lepo odu na autobusku i vrate se busom ko svi normalni parazitski oblici zivota.


    Ako u nedelju dodjete na autobusku stanicu u Val d'Isere-u i pitate kad ima bus za Tignes, ljubazna gospodja ce vam reci da on saobraca samo od ponedeljka do petka. Mozete jedino taksijem. Dobro, whatever. Nekoliko njih stoji parkirano bas ispred autobuske...
    - Helou, du ju spik ingliš?
    - Žast a litl. (ovako na to pitanje odgovara apsolutno svaki Francuz )
    - Ken ju tejk as tu Tinj?
    - Nooo, no posibl.

    Ma, sta ti meni no posibl? I bas svi su vec angazovani i svi voze u Saint-Maurice, sta god da tamo ima zanimljivo. Ne bih sad ni o tome kako je zena na istoj toj autobuskoj pokusavala telefonom da nam dozove neki taksi, kako smo izgubili domet na Motoroli i kako smo, posle ko zna kog po redu zaustavljenog taksiste i njegovog klimanja glavom resile nas dve da se vratimo u podnozje one staze niz koju smo se metodom strmopizda spustile samo dva-tri sata pre toga.

    Daj mapu, satju ti ja objasnim gde smo!

    Elem, sretnemo par zalutalih ovcica iz nase grupe. Kaze, idu nazad u hotel.
    - A, je l znate vi kuda treba da se vratimo?
    - Paaaa, 80% znamo
    - Nemoj ti meni osamdes posto, nemam ja sad energije za kojekakve egzibicije, dovoljno sam planinarila danas!


    Sve u svemu, ojacala sam za sve pare noseci skije u rukama tih par sati. (Ako nekom treba da se unose drva, nemojte se ustrucavati da pitate ) Profa Dragance je najslikovitije opisao stanje u kom sam bila kad sam se vratila u hotel: "Meni je nje zao"


    Gather ye rosebuds while ye may...

  11. #56

    Odgovor: Priče iz života..

    Ah kako je lepo kad je neko u krivu, a to nisam ja
    Elem, pre 6 meseci meni tadašnji poslodavac kaže nema potrebe za tobom , ali nemoj da tražiš posao, biće u januaru šljake, jebem ti sunce žarko, ja pod jakim lekovima, barem da mogu da se napijem, nego i to mi bilo zabranjeno , život u haosu, mozak prešao sto 'iljada treba mu generalna
    Sačekam ja lepo taj januar, dogovorimo se oko uslova i dođu ti neki strejndžeri da im ja kao završim neštA, i ja im završim, pa dođu drugi, završim i njima.
    Elem, moj tadašnji poslodavac mi kaže nisi ispunio očekivanja štetiš ugledu firme, i tako te neke lepe stvari, napljuje me, a u firmi zabrani da se spominje moje ime. Ko da sam Bog, Ne uzimaj zalud Docino ime u usta
    I tako, juče me zove neki baja da počnem da radim kod njega, spremam se jutros da krenem na taj razgovor, obrij'o se, našmink'o, okup'o. , zazvoni mi telefon i s druge strane neki nepoznat glas, muški pita je l' to doktor
    Pomislio sam da me neko zajebava, kaže preporučila me ta i ta iz te i te firme.
    Koje firme?
    Neke od te dve , da nam završite pos'o. Počnem da drkam dok pričam s njim, jebiga nije stimulativan , ali ja zamislim ženu sa grubim glasom
    Ti isti Astrejndžeri pred kojima sam ga "obrukao" zovu mene da im završim pos'o, ah kakav loš trip.
    Ah kakva hrana za sujetu, išao sam tako lepo nasmejan, siguran u svoje znanje, i zamišljao njegovo lice kad mu Mara bude rekla za to, jerbo su nju zvali za moje kontakte.
    Najgora je uš što iz opanka iziđe.

  12. #57

    Odgovor: Priče iz života..

    Dupepomazanje

    Sinoć je roknula kiša.
    O kako sam se obradovala, nadajući se da će i Peru da uspava i da će i mene pustiti da odspavam bar do 8.
    O kako sam se zajebala.
    Mislim, Pera je stvarno simpatičan. Urban pre svega. Boli ga đoka živi u centru grada
    Crn, naočit, alfa mužjak i to...sve koke u kraju bi se okretale za njim...da je imao tu sreću da živi na selu.
    Dobili smo ga na poklon, a poklonu se u zube ne gleda...bez obzira što smo u centru grada i bez obzira što me svako jebeno jutro budi u jebenih 5 sati...bez obzira što ne kukuriče kao svi ostali petlovi, par puta i ćao zdravo, nego me prcka na sitno svakih pola minuta od svitanja do sumraka...onako, šmekerski...kako samo cverglan ume.
    Svojim umilnim prodornim glasićem.
    Jednom je stara majka strahovala za njegov život kad sam izletela napolje u gaćama, sa ludačkim pogledom u očima i kaišem u rukama spremna da ga udavim,
    pa je pozvala dedu Todora u pomoć.
    Kaže deda...namažite mu dupe slaninom i prestaće da kukuriče.
    Jeboooteee
    kakva je to akcija hvatanja cverglana bila, pozavideli bi nam i specijalci koji su apsili čika Ratka.
    I da, naravno da smo angažovali komšinicu za taj gnusni čin...jerbo ko će bolje da namaže dupe petlu od Agike?
    I eto...mislila sam da me ništa ne može iznenaditi, ali da mi je neko rekao da ću prisustvovati ovakvom obredu, rekla bih mu...aj beži bre
    Dobar dan, kako ste šta radite? Evo ništa, mažemo petlu dupe slaninom. A vi?

    Dupepomazanje je urodilo plodom. Nažalost, trajalo je samo jedan dan.
    Tako da sam danas ponovo na nogama laganim od 5. Aj reko da iskoristim buđenje i da odem po taj jebeni broj za ličnu kartu...spremim se, upicanim se...jer valjalo bi se i slikati...
    I sve bi to bilo super da...danas nije subota.
    Umro je Ajnštajn, umro je Tesla...a i meni nešto nije dobro

  13. #58

    Odgovor: Priče iz života..

    Svako jutro u busu, oko pola 8 viđam jednog dečka, pukne se u venu na početnoj stanici, zavali se i ide ne znam koliko krugova, verovatno dok ga ne prođe.
    Elem, to nije poenta priče, ali me on podsetio na jedan događaj od pre skoro deset godina dok sam prodavao časopise kod Jugoexporta.
    Stojim na štandu, prvi dan kada sam počeo da radim, vetar duva, nikog živog nema ni majku da mi opsuje, dolaze od ni od kuda dva tipa, obojica deluju nekako sumnjivo, tek posle sam naučio kako izgledaju komani, nisam do tada znao, izbegavao sam ih u širokom luku.
    Jedan od njih prilazi sa pričom, dok drugi stoji i gleda, smeška se, kao da me poznaje.
    Znaš brate, ja i ti smo radili šeme (misli da sam od njega kupovao štampu ispod ruke) ali ti se mene ne sećaš. Gledam ga i čekam poentu.
    Znaš, ja sam dobio na poklon nešto od drugarice, ali mi ne treba, pa ako bi ti hteo da kupiš, ako si u tom fazonu, mislim, kapiraš brate. Zavlači ruku u neku papirnu kesu za koju tek tada izvaljujem da postoji u njegovim rukama, i vadi ništa drugo do tigraste tanga gaće
    Počeo sam da vrištim od smeha, tek tad vidim da pola zuba nema, da se znoji nenormalno, da previše sporo priča, da na rukama ima nekakve grozne rane.
    Ne sine, ne trebaju mi ženske tange
    Tek tad progovara onaj drugi, koji možda ima dva zuba u vilici i kaže unjkavo : Brateee, rekao sam ti da nije u tom fazonu. On me kao zna

    Ajde sad štrafta obojica da vam ne biK jeb'o mater, to im ljubazno kažem, međutim počne ovaj drugi sad da kenja :Nestalo im kinte za vino, a 'teli s nekim cicama da se nađu. O maj gad, ne vredi, tange mi ne trebaju, love nemam da im dam, jer će se navrsti na mene k'o dete na trešnju, i tako.
    Podsetio me je taj dečko iz busa na njih, i na sve ostale koji su mi nudili, šunke u konzervi, babine zlatne zube, i ostale te neke lepe stvari dok sam radio kao kolporter.
    Najgora je uš što iz opanka iziđe.

  14. #59

    Odgovor: Priče iz života..

    Elem, kako se te godine potrefilo da je bilo mnogo neradnih petaka, u nekoliko navrata se odlazilo na te kojekakve ski vikende na Kopaonik. I onda jos kad se te nedelje potrefi smena - u cetvrtak zavrsis prepodnevnu smenu, skije na krov, sednes u aFto i pravac Kop. Al' posto smo poremetile ritam da idemo na svake 2 nedelje, taj jedan put ispade popodnevna smena, al' dogovorimo ti se mi: odspavamo negde do jedan nocu i onda krecemo, taman da stignemo ujutro i đe ces ljepse

    I tako i bi. Sem onog dela sa spavanjem. Tanja je ukljucila grejanje u kolima k'o da je bozeme'prosti sedela na 'ladan beton prethodna sedamdes'dva sata. Ja sam se nekako osecala k'o cvarak na suncu, a ona je sedela u jakni i bilo joj je TAMAN sve dok nije par puta zakucala i cvrsto resila da mi uvali volan. I tako, negde oko sest ujutro, pocesmo mi da se penjemo na plan'nu...

    Obicno tu, u podnozju planine, stoje cike koje ti za 500 dindzi nameste lance ako ih ljubazno zamolis. Ali bilo je sest ujutro i ko je jos lud da u to vreme stoji na 'ladnoci, nadajuci se da ce mu naici musterija. A i mart je, pobogu, sto bi bilo tol'ko snega na putu
    Pritisnu ona kvacilo da presalta u drugu i... dalje neeeces moci!
    Auuu, ala poce da klizi onaj sneg odjednom


    Kad Tanja prepricava ljudima ovaj hepening i kad dodje do ovog dela, ona obicno kaze: J. se zabrinula jedno minut i po, a onda je izasla iz auta, otisla u sumu, nabrala lisca (iako mi nikad nije jasno po kojoj to biologiji ima lisca usred zime ), bacila mi pod tockove i rekla "Vozi!"
    Nacupala ja nekog siblja, pozabadala joj pod tockove, reko' sad polaaako kreni. Al' n'ume ona polako Samo bezveze razbacala onaj moj trud Ma, daj te lance, nismo valjda tol'ko nesposobne da ih namestimo same. Uzele uputstvo, rasirile ga na sred puta i udri po tumacenju. Pozakacinjale tamo sve one kukice i srecne i zadovoljne divile se same sebi jedno 5 minuta. Sedne ona u auto, krene i...
    Gledam ti ja gde se sve upetljao onaj lanac, boktemaz'o, nisam ni znala da auto ima tol'ko delova Otpetljamo mi to nekako, uzmem ja one lance, rasirim ih ispred prednjih tockova po snegu, racunam nek' predje preko njih pa mozda uFati neki pravac, bar do one krivine gore, tu je bilo jedno po' metra suvog puta. Al' dzabe kad je Tanja suptilna k'o slon. Ja ih opet namestim, pa tako jos par puta, al' ne vredi. Pocese da prolaze kojekakvi aFtomobili, uglavnom nemacke proizvodnje i dovoljne tezine da se ne zaglave u snegu. I pocele nas dve da masemo, al' niko ne staje, boli ih... cosak.

    I onda kad mi neko kaze da je zenama lakse

    Al' onda je naisla grtal'ca
    Mase cika da se sklonimo sa puta, da ne pocisti i nas, reko' Aaaaa, jok Stane on.
    - Znas ti, brate, da namestas lance?
    - Ej, ne znam, al' eno stoje dole iza krivine oni sto namestaju.
    - Ma, jes', sad smo prosle tuda, nema nikog (iako je tad vec bilo pola osam )
    - Ama, eno ih, sad su izasli.
    - I sad bi mi trebalo da se spustimo u rikverc i da usput molimo Boga da se ne strmopizdimo dole u provaliju?
    - Neeecete, samo polako.

    Lik je isao ispred nas i nabaciv'o nam lopatom one kamencice da ne otklizamo... i tako jedno pedes' metara
    Dole nam cika namestio lance (za dva minuta i onako kako valja) i stignemo mi nekako gore. (preskocicu deo kad smo posle sve te muke stale da piskimo u snegu, pa naisli panduri i bespotrebno nas dekoncentrisali) Dovukle mi stvari, sedimo onako slogirane dole u separeu i kukamo, pa nam nas drug dade prijateljski savet - da odspavamo jedno pola sata i bicemo k'o nove. Kaze, tako i on. Ma, kakvo spavanje, ostavimo stvari, malo dodjemo sebi, pa na skije.

    Odem ja na brzaka da se istusiram, vracam se u sobu, a ova budala spava. Men' nesto bilo zao da je budim, strmeknula se na onaj krevet, racunam, taman dok sibnem par porukica da se javim da sam stigla i onda je budim da krecemo.


    Sledeca scena - Tanja me drma. Mrak u sobi. "Ej, sest sati je, 'ajmo na veceru".

    Gather ye rosebuds while ye may...

  15. #60

    Odgovor: Priče iz života..

    Postoji u gradu iz kog sam jedna fotografska radnja koja već osmu deceniju beleži najznačajnije dogadjaje vezane za naš mali grad. Radnja je čuvena nadaleko, pa je i danas vrlo angažovana.
    Na tavanu radnje su se skladištile sva važna dešavanja jednog grada, pa je čak i muzej često koristio tu veliku arhivu, sve dok jednog dana požar nije počistio ceo fundus. Dobar deo istorije grada je nestao u dimu za manje od sat vremena, sem nekoliko fotografija koje su slučajno bile okačene na zidu, pa ih požar i voda od gašenja nisu nekim čudom oštetili.
    Na tim fotografijama su portreti lepotica koje su nekada krasile naš mali grad. Radjene su pod reflektorima, retuširane ručno na filmu, crno-bele, sa pozama karakterističnim u to vreme. Zbog te stare tehnike i očiglednog kvaliteta mnogi su fotografski stručnjaci dolazili da ih zagledaju, časopisi su ih objavljilali, izašle su u najpoznatijim monografijama istorije fotografije Vojvodine i Srbije.
    Na jednom od tih portreta je jedna predivna plavuša, za koju su nam stari majstori ispričali da je poginula u saobraćajnoj nesreći sedamdesetih godina, a fotografisala se kao pratilja na izboru za mis našeg grada. Mnoge mušterije su se raspitivale o njoj i dobijali su uvek isti odgovor - da je odavno nema, a zna se samo zvala se Marija
    Dolazi pre neki dan mušterija u pomenutu fotografsku radnju i donosi lični kartu jedne gospodje koja je skoro preminula da se naprave reprodukcije koje će da koriste za sahranu i pitaju za portret plavuše koji je stajao u izlogu. Kažu majstori da je fotografija u ateljeu i naravno da je mogu pogledati. Mušterija je zagleda i zatraži reprodukciju te fotografije, jer je to njegova rodjaka koja je preminula i koja je na ličnoj karti koju je doneo. Majstori se pogledaše sa nevericom.
    I stvarno lična karta sa Marijinim imenom.
    Naime ona je stvarno imala saobraćajnu nezgodu i pet meseci bila u komi, zbog čega je neko povezao da je poginula. Ta se priča raširila.
    Marija je preživela, ali je ostala u kolicima do kraja života,…do nedavno, a mi smo se godinama divili njenoj lepoti na fotografiji i mislili da je nema, mada je živela u selu nedaleko od nas.
    Gledam je i danas… dvaput smo sahranili ženu, ali ćemo se potruditi da njena lepota živi i dalje.


    Marija
    Meni je strogo zabranjeno da stavljam te u pesmu...

    Bane Krstić


Strana 4 od 7 PrvaPrva ... 23456 ... PoslednjaPoslednja

Slične teme

  1. Zalaganje života
    Autor zosim u forumu Srpska poezija
    Odgovora: 13
    Poslednja poruka: 20.11.2011, 23:40
  2. Religija/stil života
    Autor psssst u forumu Religija
    Odgovora: 65
    Poslednja poruka: 27.10.2010, 06:02
  3. Nar, ili jedna stranica života
    Autor kohili u forumu Filozofija
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 26.11.2009, 17:46
  4. 2 trenutka jednog,istog života
    Autor kohili u forumu Filozofija
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 26.11.2009, 03:10
  5. Ima li života nakon razočarenja?
    Autor ser_gogsy u forumu Filozofija
    Odgovora: 72
    Poslednja poruka: 01.09.2009, 15:44

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •